Anđeli zverinje kuće - Savo B.Jović -broš povez, 186 strana - izdavač: Zajednica književnika Pančevo -1992 godina -dobro ocuvana ,ima podvlacenja teksta obicnom olovkom ,potpis na najavnoj stranici -na prvih 25 listova je bilo rasusenog lepka ,sada je sanirano ,tu su listovi malo pomereni ,par mm - potresna i uzbudljiva ispovest sveštenika Sava B.Jovića koji je u komunističkim kazamatima robijao pet godina. Osuđen nizašta - po famoznom članu 133 KZ, protojerej Savo B.Jović, bez ostatka opisuje svoje tamnovanje u Zenici... ali u priču uvodi i sapatnike kojima su u ovoj knjizi promjenjena samo imena, sve drugo savršeno je autentično!! (kutija 8)

Autor: Kenet N. Tejlor Broj strana: 250 Povez: tvrd Izdavač: Međunarodno bibliijsko društvo Priče su ilustrovane izvanrednim ilustracijama Ričarda i Frencis Huk. Deca tako dobijaju svoju Bibliju, koju mogu da nose u crkvu, ali i da čitaju kod kuće. I dok će oni najmlađi uživati u slikama, oni koji tek uče da čitaju moći će da sriču prva slova upravo uz ovu knjigu, jednostavno napisanu i laku za čitanje.

Autor: Simo Ralević Broj strana: 195 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Simo Ralević je rođen 19. januara u selu Ljevoša, pokraj Peći, kao najstariji sin u trinaestočlanoj porodici Ralević, od oca Pavla i majke Vasilije. Odmalena se zanimao za duhovna pitanja i mnogo vremena je provodio u manastiru Pećka Patrijašija. Legenda kaže da je sanjao san, gde mu Isus govori reči: „Simo, Simo, ruši staru kuću i zidaj novu.“ Svuda je tražio odgovor šta bi to moglo da znači, ali niko nije znao. Jednoga dana, kada se vraćao sa posla, pao je na kolena i svojim rečima rekao: „Bože, neki ljudi kažu da postojiš, a neki da ne postojiš; ja te molim, ako postojiš, pošalji mi čoveka da mi kaže koja je to stara kuća koju treba da srušim.“ Odgovor se sam nametnuo: `Moraš da promeniš svoj život, da srušiš stari život, staru kuću i da počneš da živiš novi život sa Isusom Hristom.` 50 godina propovedao je redom, reč po reč, stih po stih, glavu po glavu, cele biblijske knjige. Knjiga je dobro očuvana. Na drugoj i trećoj slici priložen sadržaj. RETKO!!! (tiraž 500 primeraka)

Duhovni lug Broj strana:138 БИЛИ СМО УКРАС ЧОВЕЧАНСТВА! Шта ово би с’ тобом Србине? Где си се ово нашао? Јеси ли у предворју Пакла? Је ли умрла савест човечанства? Ако је умрла савест оних који су се дичили њоме, зашто онда на свим српским кућама, терасама и прозорима нису истакнути црни барјаци? Зашто Срби у знак жалости не носе црни флор око рукава? Јесте, свакако је савест преминула, дуго је боловала, дуго се мучила, опирала се смрти, понекад и понегде чуло су се слабашни гласови у заштиту српског народа. Али није било оног снажног, претећег гласа који би упозорио насилнике: Даље руке од српског народа! То је витешки народ који је у своју врхунску етику уградио и морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе! Никад српски народ у минулих сто година није прешао преко туђе границе, никад српска војска није била окупатор. И када је 1912. године ослободила Косово и Метохију, она је само протерала Турке са прадедовског огњишта. Протерујући турске окупаторе, српска војска није срушила ничију богомољу, није силовала ничију сестру, није уцвелила ничију мајку …

Podvlačeno fluorescentnim markerom, ne smeta čitanju, nije za poklon. Autor - osoba Pejgels, Elejn Naslov Gnostička jevanđelja / Elejn Pejgels ; s engleskog preveo Zoran Minderović Jedinstveni naslov ǂThe ǂGnostic Gospels. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 2006 (Lazarevac : Elvod-print) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zoran Zbirka ǂKolekcija ǂPečat ISBN 86-09-00908-4 (broš.) Napomene Prevod dela: The Gnostic Gospels / Elaine Pagels Tiraž 1.000 Str. 7-13: Gnosticizam : drevna misao o novom čoveku / Zoran Minderović Napomene: str. 173-196. Predmetne odrednice Gnosticizam Gnostička jevanđelja (engl. The Gnostic Gospels) naziv je knjige o gnosticizmu i ranom hrišćanstvu američke istoričarke Elejn Pejgels. Objavljena je 1979. U njoj Pejgels na osnovu izučavanja različitih tekstova, pre svega gnostičkih prepisa pronađenih u Nag Hamadiju, rekonstruiše sukob u praksi i teološkim stavovima između gnostičkog i crkvenog hrišćanstva. Neke od tih razlika su: insistiranje gnostika da Hristovo vaskrsenje treba shvatiti simbolično, odbijanje crkvene hijerarhije, insistiranje na težnji ka samospoznaji tokom života umesto slepog povinovanja dogmi, koncepcija ženskog aspekta Boga, jednakost polova u obavljanju religijskih rituala, insistiranje da je niže božanstvo stvorilo materijalni svet a ne Bog, itd. Autorka u knjizi posebno insistira na sagledavanju političkih motiva koji su vodili crkvenu organizaciju pri njihovoj borbi protiv gnostičke struje. Knjiga je bila pozitivno primljena od strane akademske zajednice i čitalaca, postavši bestseler u godini izdanja. Nagrađena je Nacionalnom nagradom američkih kritičara. Na kraju dvadesetog veka našla se na spisku 100 najboljih publicističkih knjiga izdavačke kuće Moderna biblioteka (Modern Library). Na srpskom jeziku je objavljena 2006. u prevodu Zorana Minderovića. Elejn Pejgels, (engl. Elaine Pagels; Palo Alto, 13. februar 1943) američka je istoričarka religije i univerzitetska profesorka, čije je glavno polje istraživanja istorija ranog hrišćanstva, a posebno gnosticizam. 1965. godine je upisala postdiplomske studije istorije hrišćanstva na Harvardskom univerzitetu. Za temu doktorske disertacije, koju je pisala na Harvardu i Oksfordu, uzela je spor između gnostičkog i ortodoksnog hrišćanstva. 1969. se udala za poznatog američkog fizičara Hajnca Pejgelsa, s kojim je imala sina. Oboje su umrli u periodu od godinu dana - sin od bolesti, a muž u planinarskoj nesreći, a što je Pejgels inspirisalo da ponovno istraži sopstvenu duhovnost i napiše knjigu Poreklo satane. Doktorirala je na Harvardu 1970. i prihvatila mesto nastavnika u Koledžu Barnard, Univerzitet Kolumbija. Po objavljivanju dveju stručnih knjiga o ranom hrišćanskom gnosticizmu, 1975. primila je stipendije (od Američkog saveta učenih društava i od Američkog filozofskog društva) kako bih mogla da proučava rukopise biblioteke Nag Hamadi u Koptskom muzeju u Kairu. Učestvovala je u pripremanju prvog celokupnog izdanja na engleskom, objavljenog u Sjedinjenim Državama 1977. godine. Dela Njene najpoznatije knjige su: Gnostička jevanđelja (The Gnostic Gospels), 1979. Adam, Eva i Zmija (Adam, Eve and the Serpent), 1988. Poreklo Satane (The Origin of Satan), 1995. S one strane vere (Beyond Belief: The Secret Gospel of Thomas), 2003. Čitanje Jude (Reading Judas: The Gospel of Judas and the Shaping of Christianity), 2007. Polazeći od teze o političkoj suštini religijskih institucija, Elejn Pejgels razotkriva osnovne dogme zvaničnog hrišćanstva kao političke mitove stvorene da bi se učvrstila prevlast grupe vodećih ideologa u crkvenoj hijerarhiji. MG148 (N)

ALMAŠKA KAPELA - Prezviter Vladan Simić Предговор - У светској књижевности постоји књига Приповест о два града, занимљив роман Чарлса Дикенса и прича о јунацима прохујалог доба у два града. Књига пред нама нема никакве везе са Чарлсом Дикенсом нити су у њој описани градови и догађаји, асоцијација је једино у наслову. Тамо је прича о градовима живих, овде о упокојенима. Тамо су описи догађаја, овде портрет једне капеле, малене цркве на Алмашком гробљу у Новом Саду. Пред нама је сасвим другачија прича у другом тоналитету и о другим људима. Прича о капели, њеној историји, архитектури и уметности, њеним ктиторима и упокојеним Новосађанима чији се земни остаци налазе на истоименом гробљу. Има и књига које невеликог обима постају велике теме. У суштини и нема малих тема. Разлике су само у складу текста, његовој стручној вредности и квалитету стила. Да је ово тачно, пример је књига Алмашка капела, где стручни описи и стил показују како се историја једног малог храма, гробљанске капеле, не веће од монументалне гробнице, претвара у занимљиву монографију. Алмашка капела је управо то, и храм и монументална гробница. Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле Епископ бачки Платон Атанацковић и његов син Василије Атанацковић, рођени брат Епископа Платона Јован Атанацковић и поред њих Епископ бачки Герман Опачић. Да је капела и монументална гробница, сведоче не само архитектура храма, њен иконостас и зидно сликарство високе уметничке вредности већ и биографија ктитора епископа бачког Платона Атанацковића, чији је рад по свему био монументалног карактера и један од темеља српског духовног, просветног и културног развоја новијег доба. Седиште Огранка САНУ у Новом Саду налази се у згради коју је поклонио српском народу и носи назив Платонеум, као што је и једна издавачка кућа у Новом Саду за успомену на овог умног и вредног епископа узела његово име и исто тако зове се Платонеум. Нови Сад у центру града чува успомену на њега у називу Платонове улице, а надамо се једног дана и нека нова школа ће понети име заслужног блаженопочившег Епископа будимског и бачког Платона Атанацковића. Ова књига је први корак ка томе и пример како се у опису капеле, њеног ктитора и свих упокојених Новосађана на овом гробљу сећамо оних који су овом граду даривали себе и своја дела. По много чему књига Алмашка капела је пример модерне монографије у којој читалац проналази занимљиву причу, податке из историје и уметности, али још више од тога „светле гробове` и примере о томе колико је духовно и културно наслеђе важно и неопходно за будућност. Овом књигом аутор их чува од заборава и подсећа на вредности које нису тренутне већ дуговечне. Душан Вујичић Novi Sad 2009 god, 101 str, 26 cm, ilustr., tvrd povez, u odličnom stanju. POL. 1. SAJ

ALMAŠKA KAPELA - PREZVITER VLADAN SIMIĆ BESEDA 2009 101 STR. ILUSTR. 26 CM. У светској књижевности постоји књига Приповест о два града, занимљив роман Чарлса Дикенса и прича о јунацима прохујалог доба у два града. Књига пред нама нема никакве везе са Чарлсом Дикенсом нити су у њој описани градови и догађаји, асоцијација је једино у наслову. Тамо је прича о градовима живих, овде о упокојенима. Тамо су описи догађаја, овде портрет једне капеле, малене цркве на Алмашком гробљу у Новом Саду. Пред нама је сасвим другачија прича у другом тоналитету и о другим људима. Прича о капели, њеној историји, архитектури и уметности, њеним ктиторима и упокојеним Новосађанима чији се земни остаци налазе на истоименом гробљу. Има и књига које невеликог обима постају велике теме. У суштини и нема малих тема. Разлике су само у складу текста, његовој стручној вредности и квалитету стила. Да је ово тачно, пример је књига Алмашка капела, где стручни описи и стил показују како се историја једног малог храма, гробљанске капеле, не веће од монументалне гробнице, претвара у занимљиву монографију. Алмашка капела је управо то, и храм и монументална гробница. Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле Епископ бачки Платон Атанацковић и његов син Василије Атанацковић, рођени брат Епископа Платона Јован Атанацковић и поред њих Епископ бачки Герман Опачић. Да је капела и монументална гробница, сведоче не само архитектура храма, њен иконостас и зидно сликарство високе уметничке вредности већ и биографија ктитора епископа бачког Платона Атанацковића, чији је рад по свему био монументалног карактера и један од темеља српског духовног, просветног и културног развоја новијег доба. Седиште Огранка САНУ у Новом Саду налази се у згради коју је поклонио српском народу и носи назив Платонеум, као што је и једна издавачка кућа у Новом Саду за успомену на овог умног и вредног епископа узела његово име и исто тако зове се Платонеум. Нови Сад у центру града чува успомену на њега у називу Платонове улице, а надамо се једног дана и нека нова школа ће понети име заслужног блаженопочившег Епископа будимског и бачког Платона Атанацковића. Ова књига је први корак ка томе и пример како се у опису капеле, њеног ктитора и свих упокојених Новосађана на овом гробљу сећамо оних који су овом граду даривали себе и своја дела. По много чему књига Алмашка капела је пример модерне монографије у којој читалац проналази занимљиву причу, податке из историје и уметности, али још више од тога „светле гробове“ и примере о томе колико је духовно и културно наслеђе важно и неопходно за будућност. Овом књигом аутор их чува од заборава и подсећа на вредности које нису тренутне већ дуговечне. Душан Вујичић Сматрали смо пригодним да у оквиру генералне обнове храма Светих апостола Петра и Павла на Алмашком гробљу у Новом Саду, у народу познатијег као Алмашка капела, објавимо и његову монографију. Прво, из разлога што је до сада о овом храму писано веома мало, а други разлог извире из уверења да је Алмашка капела значајан споменик православне и српске културе Новог Сада и Бачке. Њен ктитор је знаменити епископ бачки Платон Атанацковић, чији се кратки животопис налази на страницама ове скромне монографије. Капела се налази на Алмашком гробљу, најстаријем православном гробљу у Новом Саду, на којем су сахрањене многе познате личности оног времена и савремене историје. Зато смо покушали да на последњим страницама књиге прикажемо списак знаменитих личности сахрањених на Алмашком гробљу. Податке смо прикупљали из до сада објављене литературе, архиве Епархије бачке и Црквене општине новосадске, архиве Завода за заштиту споменика културе Новог Сада, као и из сведочења наших суграђана о догађајима везаним за савремену историју капеле и гробља. Трудили смо се да у корице ове књиге похранимо што већи број фотографија које одишу сликом овога храма у прошлим временима, али и оних које нам представљају његов данашњи изглед. Овом приликом се срдачно захваљујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју на благослову који нам је подарио за објављивање ове монографије. Велику захвалност дугујемо господину Милану Степановићу из Сомбора који нам је уступио свој рукопис о владици Платону као и неке од објављених фотографија. Захвалност исказујемо и господину Душану Вујичићу из Новог Сада на несебичној подршци и помоћи и његовом сећању на упокојеног архимандрита др Стефана Чакића. Надамо се да ће ова књига Новосађанима и свима који долазе у Нови Сад приближити време када се стварала историја овог града и када је из архипастирске љубави епископа Платона према своме роду изникла његова задужбина Алмашка капела. Презвитер Владан Симић POL. 1. SAJ

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori