Autor: Ivan T. Kaluđerović Format: 17,5x25 Povez: Tvrd Br. strana: 354 Ilustrovano, kolor fotografije! Sava Očinić Kaluđeričić (Kaluđerović) crnogorski mitropolit (1612-1697) Sava (Savatije Kaluđerović; preminuo 1697) bio je crnogorski mitropolit. Na položaj crnogorskog mitropolite/vladike umesto mitropolita Visariona III Borilovića, došao je Sava Kaluđerović (1692—1697). Sava je bio iz mesta Očinići, nadomak Cetinja. na tom položaju zadržao se do 1697. godine, kada ga zamenjuje novoizabrani mitropolit Danilo Šćepčević, rodonačelnik vladičanske kuće Petrović-Njegoši.

Зар је случајно да новонастањени, кад се преселе из родног краја, прво именују брда, шуме и воде, па тек онда граде куће? Није. Човек, у ствари гледа пре свега речима, па тек онда очима. У хемијској лабораторији ја сам слеп, јер не знам шта је који инструмент и чему служи. Ако сам почетник у вери, ја немам очију – јер немам речи да именујем појмове и предмете свога Православља. Зато је ово права књига за православне почетнике – они њоме добијају православне речи, да би се њихове очи навикле на смисао и лепоту Цркве од Истока. То је, међутим, приручник и за друге који желе да се подсете шта значи оно: „Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. тврд повез, 400 стр.

Књига пред вама представља још едан покушај издавачке куће “Севастијан Прес” да оснажи крила Православља данашње Америке ради подстицања његове делотворније мисије и црквене самосвести у савременом добу. Име Старца Василија блико је повезано са наслеђем филокалијског препорода православне духовности у двадесетом веку, нарочито кроз обнову монаштва Свете Горе. Касних шездесетих година двадесетог века, живот на Светој Гори незадрживо се кретао ка свом нестанку. Велики манастири, који су цветали скоро читав један миленијум, сваки од њих са на стотине или чак и хиљаду монаха, полако су претварани у рушевине, које је одржавао мањи број манастриских чувара. Старац Василије се са малом групом младих монаха 1968. годиненастанио у манастиру Ставроникити. Кроз молитву и напоран рад, почели су да обнављају манастир, стварајући аутентично место за освећње и подвиг духовног живота у Христу … 160 стр.

Rimljanima poslanica/Komentari-Ellet J.Waggoner.Izdavac Eden kuca knjige-Novi Sad,2012 godine.Mek povez,244 str.Dobro ocuvana.

MUNJA VEČNOŽIVOG OGNJA Vasilije Ivironski Муња вечноживог огња – Архимандрит Василије Ивиронски Муња вечноживог огња – Архимандрит Василије Ивиронски, 155 страница. Амерички разговори са Светогорским старцем. Издаје: Манастир Светог Арханђела Михаила Превлака, 2016. година Додај у листу жеља Опис ПРЕДГОВОР Књига пред вама представља још едан покушај издавачке куће “Севастијан Прес” да оснажи крила Православља данашње Америке ради подстицања његове делотворније мисије и црквене самосвести у савременом добу. Име Старца Василија блико је повезано са наслеђем филокалијског препорода православне духовности у двадесетом веку, нарочито кроз обнову монаштва Свете Горе. Касних шездесетих година двадесетог века, живот на Светој Гори незадрживо се кретао ка свом нестанку. Велики манастири, који су цветали скоро читав један миленијум, сваки од њих са на стотине или чак и хиљаду монаха, полако су претварани у рушевине, које је одржавао мањи број манастриских чувара. Старац Василије се са малом групом младих монаха 1968. годиненастанио у манастиру Ставроникити. Кроз молитву и напоран рад, почели су да обнављају манастир, стварајући аутентично место за освећње и подвиг духовног живота у Христу … Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ ------------------------------ L2

Vladeta Jerotić POVRATAK OCIMA Vladeta Jerotić Izdavač: Izdavačka kuća Ars libri Godina izdanja: 2013 Broj strana: 377 Format: 20 x 13 Povez: Meki Opis i stanje: Sadržaj na slici, tragovi skidanja posvete na zadnjoj strani - vidi se na slici ostalo dobro očuvano Sadržaj: Učenje Svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme, Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme, Sveti Marko Podvižnik i naše vreme. 11.01.2023

Knjiga je nova. ,,Рођен је 15. октобра 1952. године у Криваји код Приједора, Република Српска. Завршио је основну школу у Омарској, 1968. године, а потом Богословију „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима 1973. године.[1] У Аустралију се досељава 24. јула 1976. године, где је извесно време студирао теологију на Англиканској колеџу, при Сиднејском универзитету. Рукоположен је у Сиднеју, августа 1976. године и постављен за пароха Ливерпулског, црква Светог архиђакона Стефана.[1] У почетку је служио у Скофилду, а касније на новом имању у Рути Хил, где успева да сагради цркву, старачки дом и црквену салу. При овој парохији је основао омладинску групу, са којом је организовао редовне трибине под називом „Разговори о вери“, на којима са упознаје младе о православљу и српству.[1] Повремено је опслуживао црквену парохију Светог Саве у Мона Вејлу. Служио је такође, око две године у парохији Св. кнеза Лазара у Александрији, затим на Новођ Зеланду, у Јужној Африци, Француској и у Америци. У току школске 1994. радио је као хонорарни наставник у богословији Манастира Крка и обављао дужност секретара Епархије далматинске. Чином протојереја, одликован је на Божић, 1998. Од јуна 2000. године налази се на дужности пароха манастирске парохије Св. цар Лазар, Манастир Нова Грачаница, Треће Језеро, Илиноис, САД, и управника имања Манастира Нова Грачаница. Издавао је око пет година лист Црквено Братство српских православних црквених општина из Новог Јужног Велса и Канбере, написао велики број верских и националних чланака, који су објављивани у разним часописима. Бави се и књижевним радом. Написао је и објавио књиге: Запис из Кумбаруше, објавила издавачка кућа Октоих из Подгорице 2002. године и збирку песама, Позив на васкрсење 2003. године, у издању исте издавачке куће, као и две књиге беседа под називом Духовне цртице. Примљен је у Удружење књижевника Србије 2004. године.``

Tatjana Gračova: KADA VLAST NIJE OD BOGA Najamnici u vlasti. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Kako uništavaju tradicionalnu državnost? Novo ropstvo preko vakcinacije sa čipovima. Najamnici u crkvi: Vatikan protiv svete Rusije. Zašto se oni plaše Ivana Groznog? Mek povez, 264strane, ilustrovano,izdavač: SVETA RUSIJA - Beograd U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš...

Ljubav svakog dana čini čuda: Za kulturu nenasilja/ Fil Bosmans Novi Sad 1999. Mek povez ćirilica, 129 strana. Knjiga je odlično očuvana. R5 Sadržaj: ZA SVET U KOME SE MOŽE PREBIVATI Premalo je srećnih ludi Obuzeo me strah Reč treba da postane stvarnost NA ZAPADU SUNCE ZALAZI Nečovečnost čoveka i društva Sve raste prema svetlu Velika kriza Opasnost koja nam preti je čovek Na velikom čelu Zapada pojavljuje se Kainov znak Gradite, samo i dalje gradite Naš je svet izgrađen na temeljima ljudskih opačina Novac osiromašuje ljude Popravak ljudi Laži 20. veka Plači, majko Zemljo NASILJE JE NAJGORI ODGOVOR NA TEŠKE LJUDSKE PROBLEME OVOG VREMENA Nasilje nije nikakvo rešenje Mržnja je kuća smrti Nasilje ugnjetenih Laž je majka nasilja Razmažena deca blagostanja Moramo stvarati nove strukture Put opraštanja Blago nenasilnima Moramo ići novim putevima Moć koja postaje ljubav REČ JE O ČOVEKOVOJ UNUTRAŠNJOSTI, O TOME DA ČOVEK POSTANE ČOVEKOM Cvetu je potrebno sunca da bi postao cvetom Ljubav:lek koji svakog dana deluje čudesno Negde izgubljen Šta jeste, a šta nije ljubav Ono što stoji u Jevanđelju nezamislivo je Zadatak srca DOLAZE NOVA VREMENA. NA HORIZONTU STOJI ZNAK NADE Tajna „čovek” Verujem u dobro u čoveku Živeti zdravije Kako je stari monah postao žalostan Sprijateljiti se s prirodom Postoji neko ko do mene neizmerno mnogo drži. Čuda se događaju u osvit dana Svi stanujemo u istom selu, koje se zove Zemlja Ljudsko dete. Dete svetla Izvor u tišini Želim ti plodove Duha Sve postaje novo

Jagnje Božije i zvijer iz bezdana filosofija rata grupa autora , zbornik sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma. Razgovor o ratu na Veljem Gumnu cetinjskog manastira Beleške Summaries mek povez, format 16,5 x 23 cm , ćirilica, 326 strana vrlo dobro ocuvano ,malo su tamniji bokovi knjige Uredili: Radoš M. Mladenović i jeromonah Jovan (Ćulibrk) , Svetigora Cetinje 1996 Sadržaj: Predgovor I SVETO I RAT Mitropolit Crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović): Sveti Petar Cetinjski i rat Protosinđel Joanikije (Mićović): Dejstvo ikone u istoriji II RAT KAO ISKUSTVO Dr. Radovan Karadžić: Da li je ovo bio rat ? Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja Tihomir Burzanović: Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu – prije pedeset godina i danas Mladen Šukalo: Pukotina stvarnog, nastavak Milutin Mićović: Uđi ko u svoju kuću / Bitka koja ne prestaje III RAT KAO LAŽ Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić): Najgori od svih mogućih ratova Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili `Proizvodnja laži` u službi militarnog imperijalizma Bogdan M. Lubardić: Geopolitički enciklopedizam `Microsoft`-a Jeromonah Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije IV ETIKA, PRAVO I RAT Dr. Jovan Babić: Ratni zločin kao zločin poraza Boris B. Brajović: Rat kao politička etika Mr. Petar Bojanić: Dva lica jedne iste medalje, ali... V DUŠA I RAT Dr. Boško V. Popović: Psihološka tumačenja rata Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom VI Narod i rat Predrag Lazarević: Srbi i rat Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat VII KOSMOS I RAT Dr. Savo Laušević: Rat – osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva Jerej Dragan Stanišić: Svemoguća poezija Tvorca Kosto Ninković: Filosofija rata – filosofija vaseljene VIII LITURGIJSKO MJERILO RATA (KUTIJA 2)

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot malo zacepljen(ništa strašno,kao na slici). ,,Sluga Bozji ALEKSANDAR OTAC ARSENIJE (1893-1973) jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko-filoloski fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Uslijed kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umjetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodjeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona. Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starješina Hrama, otac Pavel, premješten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mjesto starješine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih kršćana i postao njihov voljeni pastir i ispovjednik. Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslan u izgnanstvo na sjever zemlje. Dvije godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se priblizi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je poceo da sluzi u gradicu nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapsen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapsen, osudjen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo. Posto je odsluzio sest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da sluzi u bilo kom hramu, tako da je bogosluzenja obavljao kod kuce. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takodje bi prisustvovao rukopolozenju svoje duhovne dece u svestenicki cin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj nacin odrzavao vezu sa njima. Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvorenickom logoru. U martu 1941. prebacen je na prinudni rad, takodje u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ”specijalnog rezima”, koji je ujedno bio i najstrozija vrsta logora u tadasnjem Sovjetskom Savezu, onemogucena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Citavih petnaest godina se o njemu nista nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratistima logora. Dobro se znalo da iz logora ”specijalnog” rezima skoro niko nije izlazio ziv. Otac Arsenije je s Bozjom pomoci uspeo da prezivi logor, iz koga je oslobodjen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kceri Nadezde Petrovne. Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploci stoji jednostavan natpis: Otac Arsenije 1894 – 1975 Sluga Bozji ALEKSANDAR OTAC ARSENIJE (1893-1973) jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik Biografija Uvod Prvi deo Logor Logor “specijalnog rezima” Baraka Bolesnici Obicni “pop” Prestanite! Kod majora Zivot tece dalje “Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje…” “Pravedni” nadzornik Majko Bozja, ne ostavi ih! Mihail Na cijoj si strani, pope? Sazikov Ispovest “Necu te ostaviti” Tezak put U ime Boga zapovedam ti: prestani! Radost Zivot tece dalje Saslusanje Stvari se menjaju Rastanak Odlazak Drugi dio Secanja Uvod Secam se Beleske zene po imenu Tatjana Ponovni susret Pisma Delovi secanja O.S. Povratak iz proslosti Secam se Irina Novinar Muzicar Dva koraka u stranu Smrzavam se! Cizme Treci deo Duhovna deca oca Arsenija Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem Otac Matej Otac Platon Skorino Mati Marija Majko Bozja, pomozi! Na krovu Jedno priznanje Pismo Pomen Jedno iskusenje Lena Ljuda Nekoliko setnih misli Pavel Semjonovic Nekoliko reci za kraj``

ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ – ЈЕДАН ЧОВЈЕК ПРЕОБРАЖАВА СВАКОГА Има ли још оних који траже Бога? Написан прије седам деценија, спис Антонија Медведева о преподобном Амвросију Миљковском недавно се појавио – у преводу Сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини – у издању Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Ријеч је о драгоцјеном рукопису који се, као што је познато, не појављује први пут на српском језику трудом истих прегалаца. Спис уоквирују двије информативне студије Ксеније Коначаревић о руском монаштву у егзилу и о Оптинском манастиру. И у древним временима неријетко су ученици остављали писане трагове о онима који су их родили у Господу. Свети Григорије Неокесаријски о Оригену, свети Атанасије Александријски о преподобном Антонију Великом, преподобни Доментијан о светом Сави Српском, свети Филотеј Цариградски о светом Григорију Палами... Спис Антонија Медведева је вјеродостојано свједочанство о човјеку који га је увео у монаштво и који је руководио његовим узрастањем у Господу. Колики је Амвросијев утицај на Антонија лијепо нам илуструје свака страница ове невелике књиге. Треба нагласити да се Антоније Медведев након тридесетдвогодишњег служења на катедри Епископа Сан Франциска Руске Заграничне Цркве, упокојио у последњој години прошлог стољећа. Он је насљедник светог Јована Шангајског и Санфранциског на реченој катедри. И Јован и Антоније су пострижени руком Амвросијевом у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Миљкову. Владимир Курганов је рођен у јануару 1894. године. Упечатљиво је да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, два најутицајнија руска богослова прошлог стољећа, рођена неколико мјесеци раније. Чињеница упечатљивија од припадања истој генерацији је њихова упућеност на Србију, будући да им је заједничко вријеме – испуњено различитим послушањима у различитим периодима и различитим околностима – проведено у њој. Између Оптине и Миљкова стоји – у нашим просторно-временским оквирима – Амвросијево успињање ка Господу. У Оптинском скиту је ударио темељ свом подвигу у послушности старцу Јову. У Миљковском манастиру своје братство руководио је дјелом и ријечју, ношењем болести и старањем о браћи кроз аскетска искушења и подвижничке радости. Како их је руководио свједоче његови и плодови његових ученика и њихових насљедника који су од Витовнице до Сан Франциска и од Сарајева до Шангаја и данас – непуно стољеће од упокојења преподобног Амвросија – аутентични путокази и нелажни одговори долазећим генерацијама. Најлошији начин препоруке књиге је препричавање исте, али не можемо не нагласити одређене детаље из овог списа. Један од тих детаља је истицање писаца уз које је наш Амвросије узрастао. Епископ Антоније Санфранциски нам казује да су списи преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Лествичника и светог Исака Сиријског образовали његовог старца. Дакле, Духовне бесједе, Љествица и Подвижничка слова су учинила велики утицај на личност изгнаника из Русије преко Цариграда у Србију. Изводи из дневника и писама које нам Антоније преноси су драгоцијени. У мени је почела да се јавља носталгија за Русијом и то понекад заиста жестока, али о томе уопште не причам. Желим да идем кући... Наведене мисли су заједничке свим изгнаницима из Русије, као и њиховим непосредним потомцима. На примјер, последње реченице које је написао Александар Шмеман – чије рођење је подударно времену у којем Амвросије пише ове реченице – изражавају идентично осјећање. Ја сам Евхаристију писао са мишљу о Русију, односно са болом и уједно радошћу због ње. Након братоубилачког рата који је слиједио Октобарској револуцији 1917. године и пораза Бијеле армије, Владимир Курганов 1920. године долази у Србију. Раваница, Вратна, Петковица – у којој постаје монах 1923. године – и други манастири у којима је Владимир провео своје искушеничке дане могу данас са благодарношћу да истичу да су пружили гостопримство њему и његовим саподвижницима. У чин јеромонаха бива рукоположен 01. октобра исте године. Остаје записано да је тога дана у олтару манастира Петковице виђена Преподобна Параскева. Дух дише гдје хоће... Антоније Медведев нам казује историјски куриозитет: старац Амвросије је 1924. године началствовао пасхалним Сабрањима у Сарајеву. Његов краткотрајни боравак у Сарајеву – у току Страсне седмице и Пасхе – био је довољан да житељи града на Миљацки виде и чују благовијесника долазећег Царства. Старац Амвросије је био искрени саговорник младих руских кадета у Сарајеву. Жеља ми је да сазнам њихов поглед на свијет... Након руковођења манастиром у Јамболу у Бугарској, преподобни Амвросије 24. јануара 1926. године долази у манастир Миљково. Период руковођења братством од којих су неки – попут аутора ове вриједог свједочанства – постали знаменити Епископи, подвижнички препород цијелог браничевског краја, обнова манастирске економије, која је била непостојећа при њиховом доласку, је трајао свега седам година, али је био толико темељан да његови плодови не пресушују ни осам деценија послије упокојења преподобног Амвросија Миљковског. Преподобни Тадеј Витовнички је неријетко истицао да је као манастирски ђак у Миљкову био свједок неосуђивања било кога и било чега од стране преподобног Амвросија Миљковског. Идентично свједочење доноси и Епископ Антоније Санфранциски. Једна од највећих вриједности ове књиге су путокази ка стицању врлине неосуђивања. Читав есеј би се могао написати о Амвросијевим поукама о неосуђивању другог. Млади старац из Миљкова је слушао глас Господњи у Јеванђељу. Не судите да вам се не суди... Здравствене тегобе, болест која га обузима, Амвросијево старање за друге, његово инсистирање да се упокоји у Миљкову, страх братства и њихов бол су насликани изразито упечатљивим бојама. Довољна је једна реченица да нам приближи однос братства према болести, немоћи и упокојењу свог тридесетдеветогодишњег старца. Сви смо плакали... Читајући књигу о подвигу преподобног Амвросија Миљковског, тешко је не сјетити се реченице коју често наводе аутори животописâ Светогорацâ који су сабрани у зборнику Атонски подвижници XIX вијека. На Светој Гори нема више таквих подвижника... Ипак, не може се не вјеровати да и данас и овдје има оних који су кадри да даровима Духа Светога преображавају себе и све око себе.

Dobro očuvano Retko Iz života i rada Johna Weseley-a John Wesley bio je sin anglikanskoga svećenika Samuela i vrlo pobožne žene Susanne. Vrlo je rano naučio osnovne pojmove discipline u svome domu. Susanna je bila vrlo stroga žena i disciplina je bila karakteristika njezina doma. Iako je bila znanstvenica u području klasike i lingvistike, posvetila se majčinstvu te u razdoblju od 21. godine rodila 19. djece. Djecu je disciplinirala u pobožnosti i učenju. Zbog načela discipline i utjecaja na Johna Wesleya, Susannu nazivaju i «majkom metodizma». Jedan događaj će posebno nagovijestiti njegovu budućnost. «Noću, 7. veljače 1709. godine, plamena je stihija bjesnila župnim dvorom. Susanna i Samuel Wesley izveli su svoje leglo van i provjeravali da li koji manjka. ‘Jao još je John u gorućoj kući’ otkrili su. Kad se Johnova glava neočekivano promolila na tavanskom prozoru, njegov je otac pojurio prema vatri, ali se morao povući pred vrućinom i dimom. ‘Popni se na ramena čovječe’ viknuo je netko od prisutnih. U tren oka tri su čovjeka napravila žive ljestve i najviši je izvukao dječarca s tavana samo malo prije nego se krov srušio. Kasnije je John Wesley o sebi govorio kao o ‘spašenoj osobi’.» U ovome je događaju posebno Johnova majka Susanna vidjela Božju providnost smatrajući da je John «glavnja iz ognja izvučena» a taj je izraz za sebe John često koristio kada se osvrtao na ovaj događaj i druge «požare» u njegovu životu u kojima je iskusio Božje izbavljenje. Nakon studija teologije u Oxfordu, zaređen je za đakona 1725. godine, a tri godine kasnije i za svećenika Anglikanske crkve. Pridružio se svome ocu kao njegov pomoćnik te se nakon 4 godine službovanja sa svojim ocem vraća u Oxford. U Oxfordu se pridružuje, zajedno sa svojim bratom Charlesom, grupi koja je bila poznata pod nazivom «Sveti klub». Kasnije je John jednoglasno bio izabran za vođu ove grupe. Oni su se trudili proučavati bogoštovlje i duhovni život te su bili poznati po mnogim strogim pravilima i disciplinama. Nazivali su ih «Klub reforme», «Sakramentalisti», «Sveti klub» kao i «Metodisti». Naziv «Metodisti» dobili su zbog metoda po kojima se «Sveti klub» ravnao a koje je John Wesley je kao vođa ove grupe postavio. Pripadnici «Svetoga kluba» provodili su po jedan sat, ujutro i navečer u molitvi. Po jedan sat svakoga dana bio je odvajan za meditaciju. Uz svakodnevno čitanje Biblije vodili su i bilješke o pročitanom. Dva puta u tjednu su postili uz sve druge propisane postove u crkvi, i pričešćivali su se svake nedjelje. Značajan događaj u Johnovu životu jest njegov susret s Moravskom braćom, kada je zajedno sa svojim bratom Charlesom krenuo u Georgiju da radi na obraćenju Indijanaca. Dojmio ga je duboki mir, blagost i hrabrost Moravske braće. Nakon povratka iz Georgie, Wesley ozbiljno počinje razmišljati o svome vlastitom obraćenju. U ponovnom susretu s Moravskom braćom John Wesley sve više prihvaća reformacijske ideje: «Luteranski inspirirana Češka braća dovela su do toga da je za neko vrijeme pridavao prvorazredno značenje ideji opravdanja samo iz vjere i nazoru da se čovjekovo opravdanje sastoji samo u Kristovoj pravednosti koja mu se uračunava. Prilikom jednog sastanka sa Češkom braćom 24. svibnja 1738. slušao je Wesley čitanje Luterova predgovora Poslanici Rimljanima. Taj je događaj za nj postao odlučujućim iskustvom, te prouzročio njegovo drugo – ‘evanđeosko, obraćenje. Osjetio je kako mu se srce ‘čudno’ ugrijalo’ i zadobilo nutarnju sigurnost da mu je Krist oprostio grijehe i oslobodio ga od zakona grijeha i smrti.» Nakon ovog događaja, John Wesley je počeo propovijedati po mnogim crkvama spasenje po milosti. Mnogi mu zbog njegove poruke otkazuju gostoprimstvo u svojim crkvama. Zato počinje propovijedati pod vedrim nebom, ugledavši se na Whitefielda, i tako će činiti sve do kraja svoga života. Kao neumorni navjestitelj Riječi Božje, John Wesley je ostavio iza sebe oko 40. 000 propovjedi a njegov brat Charles je komponirao mnoge pjesme koje su se koristile u sklopu Johnovih službi. «Charles Wesley nije bio jednak svome bratu u sposobnosti propovijedanja, ali je imao puni udio u njegovom radu. Njegova najveća i trajna služba crkvi zapravo je u pjesmama što ih je napisao; ima ih preko 6.000, a mnoge od njih su takve pjesničke krasote i takve duhovne vrijednosti, da ulaze među najbolje što su ikada napisane. Te pjesme sadrže u prekrasnom i privlačnom obliku jasna izlaganja mnogih glavnih doktrina Svetog Pisma i izražavaju štovanje Gospoda i unutarnja iskustva duha u tolikoj mjeri, da su trajno prikladne da izraze žudnje i zahvaljivanja onih srca, koja su taknuta Duhom Božjim. Oba brata Wesley su ustanovili da su većinom ljudi skloni uzimati teološke poglede iz pjesama nego iz Svetog Pisma, pa su pisali pjesme s izričitom svrhom da kroz njih iznose doktrinu Svetog Pisma.» Kada su mu zabranili da propovijeda u službenim državnim crkvama, i kada mu je biskup Butler zabranio propovijedati u njegovoj biskupiji, John Wesley je izgovorio poznate riječi: «Bog mi naređuje da podučim neupućene, popravim zle, podržim kreposne. Čovjek mi zabranjuje da to radim u drugoj župi. Ali cijeli svijet gledam kao svoju župu.» Treba također reći kako je John Wesley temeljio svoje metode posvećenja na Lutherovoj ideji opravdanja po milosti i na pijetističkim principima. On je jednostavno uveo svojim radom i djelovanjem pijetizam na englesko govorno područje. Pokušao je spojiti Božansko djelo opravdanja i čovječje nastojanje za posvećenjem kao odgovorom na Božju milost. Snažan utjecaj na Johna Wesleya imala je i knjiga Tome Kempenca Nasljeduj Krista. Za sagledavanje života i djela Johna Wesleya veoma je značajan njegov dnevnik. U njemu će on zapisivati svoje dileme, slabosti, radosti… Iz njega se može, na neki način sagledati ne samo život i djelo Johna Wesleya već i rana povijest metodističkog pokreta. Evo primjera kako John Wesley opisuje svoje obraćenje: «Nastavljao sam tražiti vjeru (iako sam osjećao u sebi čudnu ravnodušnost, tupost i hladnoću, zajedno sa čestim padanjima u grijeh) sve do srijede 24 maja. Toga jutra oko pet sati, otvorio sam svoj Novi zavjet i našao sam riječi: ‘Tim nas je obdario skupocjenim i najvećim dobrima, da po njima, umaknuvši pokvarenosti koja je zbog opake požude u svijetu, postanete dionici božanske naravi’ (…). Navečer sam išao nevoljko na sastanak jednog religioznog društva koje se sastajalo u ulici Aldersagate. Tamo je netko čitao na glas Lutherov uvod u poslanicu Rimljanima. Nešto prije devet sati, kada je opisivao promjenu koju Bog čini u srcu kroz vjeru u Krista, jedna je čudnovata toplina obuzela moje srce. Osjećao sam da zaista vjerujem u Krista, i samo u njega, da vjerujem u spasenje i dana mi je unutrašnja sigurnost da mi je on oduzeo sav grijeh, i spasio me od zakona smrti i grijeha. Zatim sam otvoreno svjedočio o onome što se u meni dogodilo.» «Sveti klub» je pokušavao unutar anglikanizma postići Božju milost svojim vlastitim naporom i metodama. No, nakon ovoga sastanka na kojem je John Wesley shvatio Lutherovo učenje o opravdanju vjerom i sapsenje po milosti, John Wesley je počeo propovijedati evanđelje milosti. No, John Wesley nije prestao naglašavati metode posvećenja. Kako je ranije naglašeno, John Wesley je želio dovesti u sklad Božju milost i čovjekovo djelovanje: «U povezanosti s jednim skolastičkim učenjem, luteranstvo je formiralo nauku o opravdanju kao odlučujući početak novoga; tome nasuprot je metodizam, gledajući na površnost crkvenog života i nastajućeg doba industrijalizacije, stajao pred zadatkom da postavi pred crkvu pitanje posvećenja. Pored glavnog članka Cofesio Augustana, stupio je za metodiste 20. članak o ‘veri i dobrim delima’ više na vidik. Švedski nadbiskup Nathan Soedrblom piše da je Metodizam ‘preveden evangeličko-luteranski pokret reformacije unutar anglikanske crkve’». John Wesley je svojim učenjem o posvećenju, koje podrazumijeva čovjekovo djelovanje kao odgovor na Božju milost, učinio veliku uslugu cijelom protestantizmu. Nekada se banalno shvaća da vjerovanje u spasenje milošću podrazumijeva potpuno čovjekovu pasivnost. Spasenje jest Božje potpuno djelo i darovano nam je po milosti, no čovjeku predstoji djelo posvećenja koje je odgovor vjere na Božju milost. John Wesley je umro 1791. godine. Sve do svoje smrti održavao je propovijedi, bio je dobroga zdravlja i mirnoga temperamenta. Danas se i u Anglikanskom službenom kalendaru može naći blagdan posvećen Johnu i Charlesu Wesleyu. To je 24. svibanj. Uz njihovo ime stoji: «Svećenici, pjesnici, učitelji vjere». londonremPred anglikanskom katedralom Sv. Pavla u Londonu nalazi se spomenik posvećen Johnu Wesleyu. Tamara Milić (Iz diplomskoga rada) Dzon Vesli katolicanstvo