Tatjana Gračova: KADA VLAST NIJE OD BOGA Najamnici u vlasti. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Kako uništavaju tradicionalnu državnost? Novo ropstvo preko vakcinacije sa čipovima. Najamnici u crkvi: Vatikan protiv svete Rusije. Zašto se oni plaše Ivana Groznog? Mek povez, 264strane, ilustrovano,izdavač: SVETA RUSIJA - Beograd U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš...

Autor - osoba Lubik, Kjara Naslov Biti tvoja riječ / Chiara Lubich i krščani iz cijeloga svijeta Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Ljubljana : Družina -vozski list, 1980 Fizički opis 205 str. ; 21 cm Kjara Lubik (Chiara Lubich) rođena je u Trentu, u Italiji 22. januara 1920. godine kao najmlađa od četvoro dece od majke pobožne katolikinje i oca socijaliste. Nedugo pošto je napunila 20 godina, dok je predavala u osnovnoj školi, započinje i studije filozofije na Univerzitetu u Veneciji, podstaknuta žarkim traganjem za istinom. Za vreme II svetskog rata, dok se sve rušilo, shvatila je da jedino Bog ostaje: „Bog koji je Ljubav” (1 Jov. 4, 8). Njen život se preobražava. Kjara odgovara na poziv Boga Ljubavi birajući Njega za svoje jedino Sve. Bilo je to 7. decembra 1943. godine i taj datum se smatra početkom Pokreta. Svoje iskustvo je odmah počela da prenosi i deli sa malom grupom mladih u koju je bila uključena. Na dan 13. maja 1944. godine Trento je pogođen jednim od najjačih bombardovanja. Pogođena je čak i kuća Lubika. Dok njena porodica beži u planinu, Kjara odlučuje da ostane u Trentu da ne bi napustila ono što je tek počelo da se rađa. U ruševinama grada grli ženu izbezumljenu od bola koja nariče zbog smrti svoje četvoro dece. Postaje svesna poziva da treba da zagrli patnjučitavog čovečanstva. Malo kasnije nalazi stan koji deli sa svojim sledbenicama. Odlazeći u protivavionska skloništa one nose sa sobom samo Jevanđelje. Reči Jevanđelja sijaju novom svetlošću. Kjara i njene prve prijateljice osećaju se obaveznima da ih pretoče u život. U Hristovom zaveštanju: „Da svi jedno budu” (Jovan 17, 21) ona vidi cilj svoga života, Božiji plan za ostvarenje opšteg bratstva među ljudima za koji vredi živeti: „bile smo rođene za jedinstvo, da doprinesemo njegovom ostvarenju u svetu”. Pokret koji je nastao, kako tvrdi Kjara Lubik, „nije zamislila ljudska misao, već dolazi Odozgo. Trudimo se da sledimo volju Božiju iz dana u dan.” (Govor na Katoličkom univerzitetu u Lublinu, održan 1996. godine i štampan u časopisu Novi svet). Kjarin „odlazak” Početkom februara 2008. godine Kjara je primljena na lečenje u polikliniku Đemeli. Papa Benedikt XVI lično joj šalje pismo. Vaseljenski patrijarh Vartolomej I je posećuje prilikom svog boravka u Rimu i susreta sa Papom u Vatikanu. Na dan 14. marta upokojila se mirno u svojoj kući u Roka di Papa, predgrađu Rima, u 88. godini. Sahrani Kjare Lubik u Bazilici Sv. Pavla van zidina (Basilica di San Paolo fuori le mura) u Rimu, prisustvovalo je više hiljada ljudi, među kojima su bile brojne ugledne političke ličnosti različitih partija, predstavnici različitih Crkava i katoličkih pokreta, kao i mnogobrojni kardinali i episkopi. Papa Benedikt XVI izrazio je u svom telegramu zahvalnost za „divna dela koja je Bog učinio preko nje (…) i poštovanje za ženu koja je svedočenjem čitavog svog života posvećenog potrebama savremenog čoveka (…) bila neprestano angažovana za bratstvo među narodima”. Kardinal Tarcizio Bertone u svojoj besedi definisao nju kao „sjajnu zvezdu XX veka” pored ličnosti Majke Tereze iz Kalkute. 27. januara, 2015. otvoren je proces kanonizacije. MG103 (N)

Ljubav svakog dana čini čuda: Za kulturu nenasilja/ Fil Bosmans Novi Sad 1999. Mek povez ćirilica, 129 strana. Knjiga je odlično očuvana. R5 Sadržaj: ZA SVET U KOME SE MOŽE PREBIVATI Premalo je srećnih ludi Obuzeo me strah Reč treba da postane stvarnost NA ZAPADU SUNCE ZALAZI Nečovečnost čoveka i društva Sve raste prema svetlu Velika kriza Opasnost koja nam preti je čovek Na velikom čelu Zapada pojavljuje se Kainov znak Gradite, samo i dalje gradite Naš je svet izgrađen na temeljima ljudskih opačina Novac osiromašuje ljude Popravak ljudi Laži 20. veka Plači, majko Zemljo NASILJE JE NAJGORI ODGOVOR NA TEŠKE LJUDSKE PROBLEME OVOG VREMENA Nasilje nije nikakvo rešenje Mržnja je kuća smrti Nasilje ugnjetenih Laž je majka nasilja Razmažena deca blagostanja Moramo stvarati nove strukture Put opraštanja Blago nenasilnima Moramo ići novim putevima Moć koja postaje ljubav REČ JE O ČOVEKOVOJ UNUTRAŠNJOSTI, O TOME DA ČOVEK POSTANE ČOVEKOM Cvetu je potrebno sunca da bi postao cvetom Ljubav:lek koji svakog dana deluje čudesno Negde izgubljen Šta jeste, a šta nije ljubav Ono što stoji u Jevanđelju nezamislivo je Zadatak srca DOLAZE NOVA VREMENA. NA HORIZONTU STOJI ZNAK NADE Tajna „čovek” Verujem u dobro u čoveku Živeti zdravije Kako je stari monah postao žalostan Sprijateljiti se s prirodom Postoji neko ko do mene neizmerno mnogo drži. Čuda se događaju u osvit dana Svi stanujemo u istom selu, koje se zove Zemlja Ljudsko dete. Dete svetla Izvor u tišini Želim ti plodove Duha Sve postaje novo

Podvlačeno fluorescentnim markerom, ne smeta čitanju, nije za poklon. Autor - osoba Pejgels, Elejn Naslov Gnostička jevanđelja / Elejn Pejgels ; s engleskog preveo Zoran Minderović Jedinstveni naslov ǂThe ǂGnostic Gospels. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 2006 (Lazarevac : Elvod-print) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zoran Zbirka ǂKolekcija ǂPečat ISBN 86-09-00908-4 (broš.) Napomene Prevod dela: The Gnostic Gospels / Elaine Pagels Tiraž 1.000 Str. 7-13: Gnosticizam : drevna misao o novom čoveku / Zoran Minderović Napomene: str. 173-196. Predmetne odrednice Gnosticizam Gnostička jevanđelja (engl. The Gnostic Gospels) naziv je knjige o gnosticizmu i ranom hrišćanstvu američke istoričarke Elejn Pejgels. Objavljena je 1979. U njoj Pejgels na osnovu izučavanja različitih tekstova, pre svega gnostičkih prepisa pronađenih u Nag Hamadiju, rekonstruiše sukob u praksi i teološkim stavovima između gnostičkog i crkvenog hrišćanstva. Neke od tih razlika su: insistiranje gnostika da Hristovo vaskrsenje treba shvatiti simbolično, odbijanje crkvene hijerarhije, insistiranje na težnji ka samospoznaji tokom života umesto slepog povinovanja dogmi, koncepcija ženskog aspekta Boga, jednakost polova u obavljanju religijskih rituala, insistiranje da je niže božanstvo stvorilo materijalni svet a ne Bog, itd. Autorka u knjizi posebno insistira na sagledavanju političkih motiva koji su vodili crkvenu organizaciju pri njihovoj borbi protiv gnostičke struje. Knjiga je bila pozitivno primljena od strane akademske zajednice i čitalaca, postavši bestseler u godini izdanja. Nagrađena je Nacionalnom nagradom američkih kritičara. Na kraju dvadesetog veka našla se na spisku 100 najboljih publicističkih knjiga izdavačke kuće Moderna biblioteka (Modern Library). Na srpskom jeziku je objavljena 2006. u prevodu Zorana Minderovića. Elejn Pejgels, (engl. Elaine Pagels; Palo Alto, 13. februar 1943) američka je istoričarka religije i univerzitetska profesorka, čije je glavno polje istraživanja istorija ranog hrišćanstva, a posebno gnosticizam. 1965. godine je upisala postdiplomske studije istorije hrišćanstva na Harvardskom univerzitetu. Za temu doktorske disertacije, koju je pisala na Harvardu i Oksfordu, uzela je spor između gnostičkog i ortodoksnog hrišćanstva. 1969. se udala za poznatog američkog fizičara Hajnca Pejgelsa, s kojim je imala sina. Oboje su umrli u periodu od godinu dana - sin od bolesti, a muž u planinarskoj nesreći, a što je Pejgels inspirisalo da ponovno istraži sopstvenu duhovnost i napiše knjigu Poreklo satane. Doktorirala je na Harvardu 1970. i prihvatila mesto nastavnika u Koledžu Barnard, Univerzitet Kolumbija. Po objavljivanju dveju stručnih knjiga o ranom hrišćanskom gnosticizmu, 1975. primila je stipendije (od Američkog saveta učenih društava i od Američkog filozofskog društva) kako bih mogla da proučava rukopise biblioteke Nag Hamadi u Koptskom muzeju u Kairu. Učestvovala je u pripremanju prvog celokupnog izdanja na engleskom, objavljenog u Sjedinjenim Državama 1977. godine. Dela Njene najpoznatije knjige su: Gnostička jevanđelja (The Gnostic Gospels), 1979. Adam, Eva i Zmija (Adam, Eve and the Serpent), 1988. Poreklo Satane (The Origin of Satan), 1995. S one strane vere (Beyond Belief: The Secret Gospel of Thomas), 2003. Čitanje Jude (Reading Judas: The Gospel of Judas and the Shaping of Christianity), 2007. Polazeći od teze o političkoj suštini religijskih institucija, Elejn Pejgels razotkriva osnovne dogme zvaničnog hrišćanstva kao političke mitove stvorene da bi se učvrstila prevlast grupe vodećih ideologa u crkvenoj hijerarhiji. MG148 (N)

60076) Jagnje Božije i zvijer iz bezdana filosofija rata , grupa autora , zbornik sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma. Uredili: Radoš M. Mladenović i jeromonah Jovan (Ćulibrk) , Svetigora Cetinje 1996 Sadržaj: Predgovor I SVETO I RAT Mitropolit Crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović): Sveti Petar Cetinjski i rat Protosinđel Joanikije (Mićović): Dejstvo ikone u istoriji II RAT KAO ISKUSTVO Dr. Radovan Karadžić: Da li je ovo bio rat ? Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja Tihomir Burzanović: Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu – prije pedeset godina i danas Mladen Šukalo: Pukotina stvarnog, nastavak Milutin Mićović: Uđi ko u svoju kuću / Bitka koja ne prestaje III RAT KAO LAŽ Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić): Najgori od svih mogućih ratova Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili `Proizvodnja laži` u službi militarnog imperijalizma Bogdan M. Lubardić: Geopolitički enciklopedizam `Microsoft`-a Jeromonah Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije IV ETIKA, PRAVO I RAT Dr. Jovan Babić: Ratni zločin kao zločin poraza Boris B. Brajović: Rat kao politička etika Mr. Petar Bojanić: Dva lica jedne iste medalje, ali... V DUŠA I RAT Dr. Boško V. Popović: Psihološka tumačenja rata Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom VI Narod i rat Predrag Lazarević: Srbi i rat Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat VII KOSMOS I RAT Dr. Savo Laušević: Rat – osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva Jerej Dragan Stanišić: Svemoguća poezija Tvorca Kosto Ninković: Filosofija rata – filosofija vaseljene VIII LITURGIJSKO MJERILO RATA Razgovor o ratu na Veljem Gumnu cetinjskog manastira Beleške Summaries mek povez, format 16,5 x 23 cm , ćirilica, 326 strana

Jagnje Božije i zvijer iz bezdana filosofija rata grupa autora , zbornik sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma. Razgovor o ratu na Veljem Gumnu cetinjskog manastira Beleške Summaries mek povez, format 16,5 x 23 cm , ćirilica, 326 strana vrlo dobro ocuvano ,malo su tamniji bokovi knjige Uredili: Radoš M. Mladenović i jeromonah Jovan (Ćulibrk) , Svetigora Cetinje 1996 Sadržaj: Predgovor I SVETO I RAT Mitropolit Crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović): Sveti Petar Cetinjski i rat Protosinđel Joanikije (Mićović): Dejstvo ikone u istoriji II RAT KAO ISKUSTVO Dr. Radovan Karadžić: Da li je ovo bio rat ? Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja Tihomir Burzanović: Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu – prije pedeset godina i danas Mladen Šukalo: Pukotina stvarnog, nastavak Milutin Mićović: Uđi ko u svoju kuću / Bitka koja ne prestaje III RAT KAO LAŽ Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić): Najgori od svih mogućih ratova Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili `Proizvodnja laži` u službi militarnog imperijalizma Bogdan M. Lubardić: Geopolitički enciklopedizam `Microsoft`-a Jeromonah Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije IV ETIKA, PRAVO I RAT Dr. Jovan Babić: Ratni zločin kao zločin poraza Boris B. Brajović: Rat kao politička etika Mr. Petar Bojanić: Dva lica jedne iste medalje, ali... V DUŠA I RAT Dr. Boško V. Popović: Psihološka tumačenja rata Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom VI Narod i rat Predrag Lazarević: Srbi i rat Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat VII KOSMOS I RAT Dr. Savo Laušević: Rat – osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva Jerej Dragan Stanišić: Svemoguća poezija Tvorca Kosto Ninković: Filosofija rata – filosofija vaseljene VIII LITURGIJSKO MJERILO RATA (KUTIJA 2)

Umozrenje u bojama i drugi ogledi Jevgenij Trubeckoj Izdavac: Otacnik / Bernar 2017 Sadrzaj: - Tri ogleda o ruskoj ikoni - O ruskom nacionalnom pitanju - Tri religijsko filosofska ogleda `Knez Jevgenije Nikolajevič Trubeckoj (1863–1920), ruski religijski filosof i univerzitetski profesor filosofije prava, nije samo potomak stare plemićke porodice još iz vremena Sv. Sergija Radonješkog (XIV vek), nego je bio deo onog sloja ruskog aristokratskog društva koji je Puškin imenovao „aristokratija duha“. Kao univerzitetski profesor (1886–1911) bavio se filosofskom analizom prava i istorijom pravnih ideja: Predavanja iz istorije filosofije prava, 1–3 (1893–1899), Predavanja iz enciklopedije prava (1899), Platonova socijalna utopija (1908). Sa bratom Sergijem i uz mecensku podršku Margarite Morozove uređivao je Moskovski nedeljnik, gde je objavio desetine članaka iz političke publicistike. Sa Morozovom je rukovodio i čuvenom izdavačkom kućom „Putь“, osnovanom 1910. Početkom 1911. napušta univerzitet i posvećuje se filosofiji. Glavna filosofska dela su mu: Svetonazor Vl. S. Solovjova 1–2 (1913), Metafizičke pretpostavke saznanja (1917), Smisao života (1918), Tri ogleda o ruskoj ikoni (1921). Vodeća tema njegove filosofije jeste smisao života. On je ovo pitanje iščitavao i u starom ruskom ikonopisu, što je sam opisao kao umozrenje (= teorija) u bojama, a što bi se slobodnije moglo opisati i kao filosofiranje u bojama. Tokom Velikog rata uzeo je učešća i u politici, ali je bio i ostao „filosof u politici“. Septembra 1918, kao protivnik boljševika, beži iz Moskve i u Kijevu postaje član Saveta državnog ujedinjenja Rusije. Od tada boravi u više gradova na jugu zemlje, koji je bio pod kontrolom belogardejaca. Početkom 1920. umire od tifusa u Novorosijsku.` Mek povez, strana 236 Vrlo dobro / Odlicno couvano

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Nove knjige Tvrd povez izdanja 2019 do 2022. С И Н А Ј Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, Босна и Херцеговина. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду. Године 1988. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Следеће две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој. По повратку из Немачке, на празник Светог Димитрија 1990. године прима монашки чин у манстиру Ковиљу у Епархији бачкој. Исте године, на празник Светог архангела Михаила, Епископ бачки Иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник Светог Саве 1991. године за свештеномонаха. У периоду од 1992. до 1993. године, јеромонах Фотије је свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наред­них пет година до 1998. године ради као професор у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског. Епископ Фотије хиротонисан је 1999. године, на Духове, у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику. По одлуци Светог Архијерејског Сабора 2000. године епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка. У периоду његовог архипастирствовања Епархијом далматинском почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка и катихетска делатност. Посебну пажњу епископ Фотије је посветио хуманитарном раду са повратницима и народом у ратом опустошеним подручјима Епархије далматинске. У мају 2017. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, епископ Фотије је изабран за Епископа зворничкотузланског са седиштем у Бијељини. Аутор је две збирке песама Песма осмом дану и Вечност ми треба.

S a r d ž a j : Predgovor 1. Kalvari Čepl ulazi u istoriju 2. Suša pred žetvu 3. Unedogled 4. Greg Lori: Od pet zemaljskih očuha do jednog oca na nebu 5. Stiv Mejs: Druženje sa otpadnicima od zakona - od kanjona smrti do doline mira 6. Džon Korsn: Oganj i kiša se spuštaju na Eplgejt Veli 7. Ral Ris: Nada Izvire iz jame zaborava 8. Džef Džonson: Od rasturanja velikih količina droge do hranjenja hiljada ljudi večnom Rečju 9. Skip Hajcig: Kalvari Čepl stiže na jugozapad 10. Bil Geletn: Kalvari Čepl se probija na istok 11. Majk Mekintoš: Voda ovoga sveta se pretvara u večnu vodu 12. Principi za rast crkve Jedno od najčešćih razočarenja koje mi kao hrišćani doživljavamo je težnja za spoznajom nespoznatljivog. Želeli bismo da shvatimo Božije puteve, a sam Bog je rekao: `Moji putevi nisu vaši putevi; moji putevi prevazilaze vaše razumevanje.` Kada je Bog želeo da narod Izraela dovede do vrhunca njegove moći, On je izabrao najmanje verovatnu osobu za kralja koji će ih uvesti u slavu. Iz kuće Izajeve, u gradu Vitlejemu, On je pomazao najmlađeg sina, Davida, čije su jedine kvalifikacije bile da je bio pastir koji je voleo Boga i razmišljao o Njegovoj veličini onako kako ju je otkrio u prirodi. Kada je Bog želeo da stvori snažnu vojsku koju će David povesti na neprijatelje Izraela, On je skupio one koji su bili u nevolji, u dugovima i nezadovoljni. Ovi malo verovatni vojnici su postali Davidovi snažni ljudi i kroz njih Bog je porazio sve njihove neprijatelje. Kada je Isus želeo da svet okrene naopačke i donese poruku Božije ljubavi čovečanstvu, On je za to izabrao malo verovatne kandidate. Većina od dvanaestorice bili su ribari a jedan omrznuti poreznik. To sigurno nisu kandidati koje bismo mi izabrali za taj zadatak. Kada je Bog želeo da izvrši uticaj na naše društvo, On je opet izabrao lude stvari, bar što se sveta tiče, da nadvlada mudre; On je izabrao slabe stvari da nadvlada snažne. Na primer, pri podizanju pastira koji će voditi crkve od po nekoliko hiljada članova, Bog nije posebno zahtevao visokoobrazovane ljude sa Jalea i Harvarda ili intelektualce sa doktorskim disertacijama. Umesto toga, u našem slučaju, Bog je za izgradnju Njegovih crkava u Kalvari Čepl pokretu izabrao Meksikanca koji je bio ulični nasilnik i koga su izbacili iz škole, hipika koji je izgubio razum od drogiranja, rasturača droge koji se bavio vračanjem i člana motociklističke bande. Ovo je samo nekolicina malo verovatnih vođa koje je Bog iskoristio u našoj službi da bi izlizane tradicije okrenuo naopačke. Na ovim stranicama pročitaćete začuđujuće, uistinu gotovo neverovatne izveštaje o ljudima sa različitim, divljim, čak i sotonskim pozadinama, o ljudima dotaknutim Božijom milošću, i koji sada dotiču hiljade drugih istom tom milošću. Dok budete ovo čitali, bez sumnje ćete se pitati kako su ovi ljudi, koji većinom nisu imali normalno obrazovanje za službu, bili u stanju da iziđu napolje; izgrade crkve čak i sa desetak hiljada članova. Koji su im činioci zajednički? Koje su ih to stvari, koje su naučili, osposobile da dosegnu tako fenomenalan uspeh u svojim službama? Njihove priče su samo mali uzorak meću uspesima drugih koje smo posmatrali kako dolaze u našu crkvu tokom godina, ljudi koji su bili izmenjeni snagom Božijeg Svetog Duha, i koji sada vode nekoliko stotina crkava izraslih iz naše zajednice. Ubeđeni smo da su koncepti kojima nas je Bog naučio u četrdeset godina službe prenosivi i na druge. Ukoliko se slede, mogu pomoći pri izgradnji crkava po celoj zemlji. U knjizi Dela apostolskih čitamo da je pri rođenju crkve 3.000 duša bilo pridodato broju vernika već prvog dana. Zatim je Bog nastavio da nadodaje svakodnevno one koji su se spasavali. Ubeđeni smo da će Bog, kada crkva postane ono što je zamislio, uraditi kroz nju ono što je oduvek želeo: kroz snagu svoje milosti On će prineti žetvu duša koja samo može da ponizi naše najsmelije planove. Kad bi samo čuli Njegov glas. - Čak Smit L. 1. KUT.57

Odlično očuvano. Autor - osoba Toma Kempijski, oko 1380-1471 = Thomas à Kempis, oko 1380-1471 Naslov O ugledanju na Hrista : [Biblija za svakoga] / Toma Kempijski ; prevela s latinskog Jelisaveta Marković Jedinstveni naslov De Imitatione Christi. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Bata, 1991 (Bor : Bakar) Fizički opis VII, 319 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marković, Jelisaveta, 1876-1966 = Marković, Jelisaveta, 1876-1966 Gavrić, Tomislav Velimirović, Nikolaj, 1881-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1881-1956 Zbirka ǂBiblioteka ǂVera ISBN 86-7685-011-9 (karton) Napomene Izv. stv. nasl.: De Imitatione Christi / Thomas a Kempis Str. V-VII: Predgovor / episkop ohridski Nikolaj Str. 313-319: Pogovor / Tomislav Gavrić. Reprint izd. iz 1926. Toma Kempijski (hol. Thomas van Kempen, nem. Thomas von Kempen, često nepravilno franc. Thomas à Kempis , 1380 – 25. jul 1471) bio je nemačko-holandski monah i iguman manastira Svete Agnese u holandskom gradu Zvole. Toma Kempijski 1392. godine odlazi iz Kempena u Deventer, da se upiše u Latinsku školu. Deset godina kasnije pridružuje se bratstvu manastira Svete Agnese (Zvole), na čijem je čelu bio njegov brat Johan. Godine 1413. postaje sveštenik. Do tada je već uveliko bio ispekao prepisivački zanat, a često je i pisao. Prepisao je Bibliju bar četiri puta. Najpoznatiji je kao autor knjige O ugledanju na Hrista (1417), jednog od najizdavanijih teoloških spisa na svetu. Tomas Mor je smatrao da je ovo jedna od tri knjige koju bi svako trebalo da ima u kući. Toma Kempijski je kanonizovan, te ga katolička crkva slavi 30. avgusta. Toma Kempenac (lat. Thomas a Kempis, pravo ime Thomas Hemerken), njemački duhovni pisac (Kempen kraj Kölna, 1380 – Sint Agnietenberg kraj Zwollea, Nizozemska, 25. VII 1471). Bio je član zajednice Braće zajedničkoga života, a od 1399. predstojnik augustinskoga samostana sv. Agneze u Sint Agnietenbergu. Jedan od najutjecajnijih zagovaratelja pokreta devotio moderna. Pripisuje mu se djelo Nasljeduj Krista (De imitatione Christi, 1472), od XV. stoljeća najčitanije i najutjecajnije duhovno štivo u Europi, s više od 4000 izdanja i prijevoda; prvi ga je na hrvatski jezik preveo M. Marulić (1500). MG92 (N)

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot malo zacepljen(ništa strašno,kao na slici). ,,Sluga Bozji ALEKSANDAR OTAC ARSENIJE (1893-1973) jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko-filoloski fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Uslijed kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umjetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodjeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona. Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starješina Hrama, otac Pavel, premješten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mjesto starješine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih kršćana i postao njihov voljeni pastir i ispovjednik. Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslan u izgnanstvo na sjever zemlje. Dvije godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se priblizi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je poceo da sluzi u gradicu nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapsen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapsen, osudjen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo. Posto je odsluzio sest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da sluzi u bilo kom hramu, tako da je bogosluzenja obavljao kod kuce. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takodje bi prisustvovao rukopolozenju svoje duhovne dece u svestenicki cin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj nacin odrzavao vezu sa njima. Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvorenickom logoru. U martu 1941. prebacen je na prinudni rad, takodje u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ”specijalnog rezima”, koji je ujedno bio i najstrozija vrsta logora u tadasnjem Sovjetskom Savezu, onemogucena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Citavih petnaest godina se o njemu nista nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratistima logora. Dobro se znalo da iz logora ”specijalnog” rezima skoro niko nije izlazio ziv. Otac Arsenije je s Bozjom pomoci uspeo da prezivi logor, iz koga je oslobodjen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kceri Nadezde Petrovne. Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploci stoji jednostavan natpis: Otac Arsenije 1894 – 1975 Sluga Bozji ALEKSANDAR OTAC ARSENIJE (1893-1973) jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik Biografija Uvod Prvi deo Logor Logor “specijalnog rezima” Baraka Bolesnici Obicni “pop” Prestanite! Kod majora Zivot tece dalje “Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje…” “Pravedni” nadzornik Majko Bozja, ne ostavi ih! Mihail Na cijoj si strani, pope? Sazikov Ispovest “Necu te ostaviti” Tezak put U ime Boga zapovedam ti: prestani! Radost Zivot tece dalje Saslusanje Stvari se menjaju Rastanak Odlazak Drugi dio Secanja Uvod Secam se Beleske zene po imenu Tatjana Ponovni susret Pisma Delovi secanja O.S. Povratak iz proslosti Secam se Irina Novinar Muzicar Dva koraka u stranu Smrzavam se! Cizme Treci deo Duhovna deca oca Arsenija Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem Otac Matej Otac Platon Skorino Mati Marija Majko Bozja, pomozi! Na krovu Jedno priznanje Pismo Pomen Jedno iskusenje Lena Ljuda Nekoliko setnih misli Pavel Semjonovic Nekoliko reci za kraj``

ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ – ЈЕДАН ЧОВЈЕК ПРЕОБРАЖАВА СВАКОГА Има ли још оних који траже Бога? Написан прије седам деценија, спис Антонија Медведева о преподобном Амвросију Миљковском недавно се појавио – у преводу Сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини – у издању Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Ријеч је о драгоцјеном рукопису који се, као што је познато, не појављује први пут на српском језику трудом истих прегалаца. Спис уоквирују двије информативне студије Ксеније Коначаревић о руском монаштву у егзилу и о Оптинском манастиру. И у древним временима неријетко су ученици остављали писане трагове о онима који су их родили у Господу. Свети Григорије Неокесаријски о Оригену, свети Атанасије Александријски о преподобном Антонију Великом, преподобни Доментијан о светом Сави Српском, свети Филотеј Цариградски о светом Григорију Палами... Спис Антонија Медведева је вјеродостојано свједочанство о човјеку који га је увео у монаштво и који је руководио његовим узрастањем у Господу. Колики је Амвросијев утицај на Антонија лијепо нам илуструје свака страница ове невелике књиге. Треба нагласити да се Антоније Медведев након тридесетдвогодишњег служења на катедри Епископа Сан Франциска Руске Заграничне Цркве, упокојио у последњој години прошлог стољећа. Он је насљедник светог Јована Шангајског и Санфранциског на реченој катедри. И Јован и Антоније су пострижени руком Амвросијевом у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Миљкову. Владимир Курганов је рођен у јануару 1894. године. Упечатљиво је да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, два најутицајнија руска богослова прошлог стољећа, рођена неколико мјесеци раније. Чињеница упечатљивија од припадања истој генерацији је њихова упућеност на Србију, будући да им је заједничко вријеме – испуњено различитим послушањима у различитим периодима и различитим околностима – проведено у њој. Између Оптине и Миљкова стоји – у нашим просторно-временским оквирима – Амвросијево успињање ка Господу. У Оптинском скиту је ударио темељ свом подвигу у послушности старцу Јову. У Миљковском манастиру своје братство руководио је дјелом и ријечју, ношењем болести и старањем о браћи кроз аскетска искушења и подвижничке радости. Како их је руководио свједоче његови и плодови његових ученика и њихових насљедника који су од Витовнице до Сан Франциска и од Сарајева до Шангаја и данас – непуно стољеће од упокојења преподобног Амвросија – аутентични путокази и нелажни одговори долазећим генерацијама. Најлошији начин препоруке књиге је препричавање исте, али не можемо не нагласити одређене детаље из овог списа. Један од тих детаља је истицање писаца уз које је наш Амвросије узрастао. Епископ Антоније Санфранциски нам казује да су списи преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Лествичника и светог Исака Сиријског образовали његовог старца. Дакле, Духовне бесједе, Љествица и Подвижничка слова су учинила велики утицај на личност изгнаника из Русије преко Цариграда у Србију. Изводи из дневника и писама које нам Антоније преноси су драгоцијени. У мени је почела да се јавља носталгија за Русијом и то понекад заиста жестока, али о томе уопште не причам. Желим да идем кући... Наведене мисли су заједничке свим изгнаницима из Русије, као и њиховим непосредним потомцима. На примјер, последње реченице које је написао Александар Шмеман – чије рођење је подударно времену у којем Амвросије пише ове реченице – изражавају идентично осјећање. Ја сам Евхаристију писао са мишљу о Русију, односно са болом и уједно радошћу због ње. Након братоубилачког рата који је слиједио Октобарској револуцији 1917. године и пораза Бијеле армије, Владимир Курганов 1920. године долази у Србију. Раваница, Вратна, Петковица – у којој постаје монах 1923. године – и други манастири у којима је Владимир провео своје искушеничке дане могу данас са благодарношћу да истичу да су пружили гостопримство њему и његовим саподвижницима. У чин јеромонаха бива рукоположен 01. октобра исте године. Остаје записано да је тога дана у олтару манастира Петковице виђена Преподобна Параскева. Дух дише гдје хоће... Антоније Медведев нам казује историјски куриозитет: старац Амвросије је 1924. године началствовао пасхалним Сабрањима у Сарајеву. Његов краткотрајни боравак у Сарајеву – у току Страсне седмице и Пасхе – био је довољан да житељи града на Миљацки виде и чују благовијесника долазећег Царства. Старац Амвросије је био искрени саговорник младих руских кадета у Сарајеву. Жеља ми је да сазнам њихов поглед на свијет... Након руковођења манастиром у Јамболу у Бугарској, преподобни Амвросије 24. јануара 1926. године долази у манастир Миљково. Период руковођења братством од којих су неки – попут аутора ове вриједог свједочанства – постали знаменити Епископи, подвижнички препород цијелог браничевског краја, обнова манастирске економије, која је била непостојећа при њиховом доласку, је трајао свега седам година, али је био толико темељан да његови плодови не пресушују ни осам деценија послије упокојења преподобног Амвросија Миљковског. Преподобни Тадеј Витовнички је неријетко истицао да је као манастирски ђак у Миљкову био свједок неосуђивања било кога и било чега од стране преподобног Амвросија Миљковског. Идентично свједочење доноси и Епископ Антоније Санфранциски. Једна од највећих вриједности ове књиге су путокази ка стицању врлине неосуђивања. Читав есеј би се могао написати о Амвросијевим поукама о неосуђивању другог. Млади старац из Миљкова је слушао глас Господњи у Јеванђељу. Не судите да вам се не суди... Здравствене тегобе, болест која га обузима, Амвросијево старање за друге, његово инсистирање да се упокоји у Миљкову, страх братства и њихов бол су насликани изразито упечатљивим бојама. Довољна је једна реченица да нам приближи однос братства према болести, немоћи и упокојењу свог тридесетдеветогодишњег старца. Сви смо плакали... Читајући књигу о подвигу преподобног Амвросија Миљковског, тешко је не сјетити се реченице коју често наводе аутори животописâ Светогорацâ који су сабрани у зборнику Атонски подвижници XIX вијека. На Светој Гори нема више таквих подвижника... Ипак, не може се не вјеровати да и данас и овдје има оних који су кадри да даровима Духа Светога преображавају себе и све око себе.

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin Jedinstveni naslov Apocalypse. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1989] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, [1989] ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 127 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Horizonti / [Grafos, Beograd] Napomene Prevod dela: Apocalypse / D. H. Lawrence Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sveto pismo. Novi zavet. Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova – Tumačenja Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

ALMAŠKA KAPELA - Prezviter Vladan Simić Предговор - У светској књижевности постоји књига Приповест о два града, занимљив роман Чарлса Дикенса и прича о јунацима прохујалог доба у два града. Књига пред нама нема никакве везе са Чарлсом Дикенсом нити су у њој описани градови и догађаји, асоцијација је једино у наслову. Тамо је прича о градовима живих, овде о упокојенима. Тамо су описи догађаја, овде портрет једне капеле, малене цркве на Алмашком гробљу у Новом Саду. Пред нама је сасвим другачија прича у другом тоналитету и о другим људима. Прича о капели, њеној историји, архитектури и уметности, њеним ктиторима и упокојеним Новосађанима чији се земни остаци налазе на истоименом гробљу. Има и књига које невеликог обима постају велике теме. У суштини и нема малих тема. Разлике су само у складу текста, његовој стручној вредности и квалитету стила. Да је ово тачно, пример је књига Алмашка капела, где стручни описи и стил показују како се историја једног малог храма, гробљанске капеле, не веће од монументалне гробнице, претвара у занимљиву монографију. Алмашка капела је управо то, и храм и монументална гробница. Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле Епископ бачки Платон Атанацковић и његов син Василије Атанацковић, рођени брат Епископа Платона Јован Атанацковић и поред њих Епископ бачки Герман Опачић. Да је капела и монументална гробница, сведоче не само архитектура храма, њен иконостас и зидно сликарство високе уметничке вредности већ и биографија ктитора епископа бачког Платона Атанацковића, чији је рад по свему био монументалног карактера и један од темеља српског духовног, просветног и културног развоја новијег доба. Седиште Огранка САНУ у Новом Саду налази се у згради коју је поклонио српском народу и носи назив Платонеум, као што је и једна издавачка кућа у Новом Саду за успомену на овог умног и вредног епископа узела његово име и исто тако зове се Платонеум. Нови Сад у центру града чува успомену на њега у називу Платонове улице, а надамо се једног дана и нека нова школа ће понети име заслужног блаженопочившег Епископа будимског и бачког Платона Атанацковића. Ова књига је први корак ка томе и пример како се у опису капеле, њеног ктитора и свих упокојених Новосађана на овом гробљу сећамо оних који су овом граду даривали себе и своја дела. По много чему књига Алмашка капела је пример модерне монографије у којој читалац проналази занимљиву причу, податке из историје и уметности, али још више од тога „светле гробове` и примере о томе колико је духовно и културно наслеђе важно и неопходно за будућност. Овом књигом аутор их чува од заборава и подсећа на вредности које нису тренутне већ дуговечне. Душан Вујичић Novi Sad 2009 god, 101 str, 26 cm, ilustr., tvrd povez, u odličnom stanju. POL. 1. SAJ

Ljubomir Ranković KRSNA SLAVA Glas crkve, Šabac, 2016. Tvrd povez, A4 format, 134 bogato ilustrovane strane. Odlično očuvana. Pojava ove knjige nastala je iz potrebe da se kulturološka i folklorna dimenzija krsne slave, koja je do sada bila nekompetentna i jednostrana, opterećena nekritički prihvaćenim brojnim etnološkim predrasudama i stereotipima, dopuni i osmisli hrišćanskom doktrinom. Jer nijedan verski niti društveni fenomen nije toliko duboko ukorenjen u biće i svest, tradiciju i pamćenje srpskog naroda kao krsna slava. Zato je neophodno da bude ispravno shvaćena da bi bila hrišćanski proslavljena kao stvarni hrišćanski pravoslavni bogoslužbeni događaj. Krsna slava ili krsno ime je svetkovina sa višestrukim znamenjem i značenjem. Obuhvata u sebe mnoge teološke, kulturološke, istorijske i eshatološke komponente… Po blagoslovu Episkopa šabačkog Lavrentija i uz svesrdnu pomoć Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama, knjiga „Krsna slava“ koju je priredio protođakon Ljubomir Ranković, ugledala je svetlo dana i bila je jedna od najtraženijih knjiga na 61. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Ova knjiga je predstavljena u četvrtak 1. decembra 2016. u kripti hrama Svetog Marka u Beogradu , što je bio jedinstven duhovni događaj u prestonom gradu. Pre samo nekoliko meseci u ovoj kripti je predstavljena i drama „Monah Tadija“ koju je sačinio protođakon Ljubomir Ranković i za koju je Patrijarh Srpski Irinej dao blagoslov da se po njoj snimi film i serijal od deset epizoda, pa će Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički svojom rečju ponovo biti među svojim narodom. Sve što su arhimandrit i iguman manastira Velika Remeta Stefan i protođakon Ljubomir Ranković izgovorili o krsnoj slavi, bilo je kao što to i jeste sama slava svakog srpskog doma: najlepši i najveličanstveniji događaj u životu jednog naroda, jer kod Krsne slave narod stoji i postojava okupljen oko slavskog kolača, hleba i vine i poje slavski tropar svome svetitelju. Nema nigde u svetu da jedan narod stoji pred Bogom okupljen oko krsne slave, kao što je to .Bogom dano našem narodu, istakao je uvaženi arhimandrit. Krsna slava je uvrštena u red svetske kulturne baštine UNESKA. Zanimanje protođakona Ljubomira Rankovića za krsnu slavu datira još od vremena pisanja njegove doktorske disertacije i, evo, traje neprestano. Dvogodišnja priprema ove knjige iznedrila je ukras sveukupne izdavačke delatnosti „Glasa Crkve“ i ona je, kako kaže protođakon Ljubomir Ranković, „zlatna kugla katedrale i tornja“ ove izdavačke kuće, koja je u godini 2016, kada se obeležava 135 godina od rođenja, 60 godina od upokojenja i 25 godina od prenosa mošti Svetog vladike Nikolaja Velimirovića , u Eparhiji šabačkoj vernicima, od najstarijih do najmlađih, podelila besplatno dela „Misionarska pisma“ i „Vera svetih“ ovog srpskog i pravoslavnog svetitelja, episkopa i duhovnika. „Vera svetih“ je štampana u 105.000 primeraka, a ne zna se broja primeraka štampanih na stranim jezicima. Sinoć je „Veru svetih“ poneo svako u svoj dom, uz knjigu „Krsna slava“ koja se mogla nabaviti po veoma niskoj ceni, pa je možemo smatrati darom domaćina protođakona Ljubomira Rankovića, ali i sveštenika Sretena Mladenovića koji sa bratstvom i starešinom hrama protom Trajanom Kojićem sa radošću i velikim uspehom organizuje prave duhovne svečanosti -tribine u kripti Svetog Marka. „Ova knjiga je nastala iz potrebe da se kulturološka i folklorna dimenzija krsne slave, koja je do sada obrađivana nekompetentno i jednostrano, opterećena nekritički brojnim etnološkim predrasudama i stereotipima, dopuni i osmisli hrišćanskom doktrinom. Naime, nijedan verski niti društveni fenomen nije toliko duboko ukorenjen u biće i svest, tradiciju i pamćenje srpskog naroda kao krsna slava. Zato je neophodno da bude ispravno shvaćena da bi bila hrišćanski proslavljena kao stvarni hrišćanski pravoslavni bogoslužbeni događaj. Krsna slava ili krsno ime je svetkovina sa višestrukim znamenjem i značenjem. Obuhvata u sebe mnoge teološke, kulturološke, istorijske i eshatološke komponente … „ čitamo na početnim stranama knjige. U prvom poglavlju knjige koja je slavoslovlje Bogu, pod naslovom Krsna slava obrađene su sledeće teme: Slava nas je održala; Krsna slava - Liturgija domaće crkve; Krsna slava kod Srba; Teorije o nastanku i trajanju krsne slave; Bogoslužbeni i mitološki elementi u proslavljanju krsne slave; Podizanje slave u domu svečara; Krsna slava kao trpeza ljubavi; Prosvetiteljska misija krsne slave. U drugom poglavlju koje nosi naslov Verski običaji na jednom mestu je sažet odgovor na preko dve stotine pitanja, pa tako čitamo sledeće teme: Krsna slava; Božićni praznici i običaji; Običaji za Vaskrs; Verski praznici; Hram; Hrišćanski dom; Saveti i uputstva; Krštenje; Venčanje; Kult mrtvih; Narodne zdravice; Krsna slava u narodnoj poeziji. U knjizi su pobrojane sve slave, uz slavski tropar za svaku slavu. Protođakon Ljumobir Ranković je podsetio na neizmerno važnu ulogu srpske majke koja je očuvala slavu u svim vremenima; i u vreme kada su ikone sklanjane, gažene u bezbožnom režimu, srpske majke su ikone suzama umivale, palile kandila pred njima i decu učila pravoslavnoj veri. I zato, i u ovom vremenu mora se čuvati svetinja krsne slave, jer je najbolja škola naše vere i najubedljivija veronauka. Kroz celu našu prošlost krsna slava je imala prosvetiteljsku ulogu i bila je jedini katihizis u verskom životu našeg naroda, pa danas, gledajući iz duge prakse službe Gospodu u našoj Svetoj Crkvi, protođakon Ljubomir Rakić unosi još jedno svetlo i nama ukrepljenje kazavši, da i pored svih stradanja srpskog roda, Bog je podario da imamo najveličanstveniji hram posvećen utemeljivaču naše Crkve i države, prvom srpskom arhiepiskopu Savi i da ne treba da klonemo duhom. Predstavljanje knjige „Krsna slava“ u kripti crkve Svetog Marka učinio je još veličanstvenijim mladi guslar Marko Šćepanović. Ovo značajno predavanje može se slušati na radiju Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, radiju Slovo ljubve.

Izdavački poduhvat sestrinstva manastira Sveti Stefan iz Vranja – Starac Pajsije Svetogorac u 7 knjiga/tomova. U šest tomova prirеđеne su duhovne pouke Svetog Pajsija Svetogorca ili Starca Pajsija kako ga mnogi znaju. Knjige su tvrdog poveza, veličina knjige je 24 cm. Oko 2.350 stranica! Izdaje Manastir Sveti Stefan kod Vranja. Prodaje se kao komplet. Moguća kupovina na čekove, kreditne kartice, pay pal... Šaljem u inostranstvo! Tom I - S bolom i ljubavlju savrеmеnom čovеku Knjiga „S bolom i ljubavlju savrеmеnom čovеku“, prvi jе tom u sеriji „Poukе starca Pajsija Svеtogorca“. Radi lakšеg korišćеnja, sadržaj knjigе jе podеljеn na čеtiri cеlinе. Svaka cеlina jе podеljеna na glavе, a svaka glava na manjе dеlovе sa odgovarajućim podnaslovima. Fusnotе su pisanе sa ciljеm da olakšaju razumеvanjе tеksta čitaocima koji nisu upoznati sa ovom tеrminologijom, a nе braći u Hristu koji poznaju svеtootačkе spisе. Tom II - Duhovno buđenje Ovaj drugi tom pouka starca Pajsija Svеtogorca, Duhovno buđеnjе, obuhvata tеmе kojе sе tiču današnjе stvarnosti. Onе nas prizivaju na postojano bdеnjе i sprеmnost, priprеmajući nas na nеprilikе sa kojima ćеmo sе najvеrovatnijе suočiti. Jеr – kao što smo vеć vidеli – obistinjujе sе ono što jе Starac čеsto govorio: „Prеlazićеmo iz olujе u oluju. Nеko vrеmе ćе tako da budе; jеdna svеopšta pomеtnja“. Tom III - Duhovna borba U ovom trеćеm tomu, Duhovna borba, sabranе su tеmе kojе mogu da pomognu grеhom izmučеnom čovеku da stеknе „brigu po Bogu“ i da započnе duhovnu borbu, kako bi sе oslobodio uza. Živеći u pokajanju, hrišćanin ćе moći da svučе sa sеbе svog starog čovеka, koji jе, kako jе Starac jеdnom rеkao, „zli zakupac u nama, a da bi otišao, trеba mu razrušiti kuću i započеti sa zidanjеm novog zdanja, novog čovеka.“ Tom IV - Porodični život Čеtvrtim tomom nastavljamo izdavanjе pouka blažеnopočivšеg starca Pajsija, kojе, ovaj put, obrađuju tеmе vеzanе za porodicu i iskušеnja sa kojima sе čovеk suočava uslеd krizе koju prеživljava savrеmеna porodica. Starac jе govorio da jе vеćinu pisama koja jе primao dobijao (upravo) od ljudi koji su imali problеmе u porodici. Za uzrok tih problеma Starac jе smatrao udaljеnost ljudi od Boga i njihovo sеbеljubljе. „Nеkada jе život bio mnogo mirniji, a i ljudi su bili trpеljivi. Danas su svi kao zapеtе puškе. Nе mogu da podnеsu ni jеdnu jеdinu rеč. A poslе automatski slеdi razvod“, govorio jе Starac. Tom V - Strasti i vrline U ovom pеtom tomu sabranе su Starčеvе poukе kojе sе odnosе na strasti i vrlinе. Ovе poukе nе prеdstavljaju sistеmatsko učеnjе, niti sе svеobuhvatno odnosе na svе strasti i vrlinе. Onе su sastavljеnе od Starčеvih odgovora na naša pitanja u vеzi sa dijagnozom i lеčеnjеm strasti, kao i praktikovanjеm vrlina. Ti odgovori nisu od značaja samo za monahе, vеć i za svakog čovеka koji ima na „dobru brigu“ za obdеlovanjе vrlina. Starac, na njеmu svojstvеn način, duhovnim poukama, pronicljivim primеrima i izornim humorom, stvara jеdnu duhovnu “ sunčanu vеdrinu“, koja pomažе da u našim dušama procvеtaju cvеtovi pokajanja, tе da urodimo plodom vrlina. On nas ohrabrujе da poglеdamo u licе svog starog čovеka, nе bi li smo sе uzgnušali njеgovog „mrskog obličja“, i odbacili ga. Vеrujеmo da ćе nam ova jеdnostavna ali prosvеtljеna rеč Starčеva pomoći da sе još priljеžnijе borimo, kako bismo sе oslobodili robovanja strastima i živеli slobodom u Hristu… Tom VI - O Molitvi U pеt prеthodnih tomova iz sеrijе „Poukе starca Pajsija Svеtogorca“ dosta toga rеčеno jе o molitvi, pošto jе Starcu, kao monahu „u svеmu savršеnom“, glavno dеlo bilo molitva. Ali i u razgovorima sa ljudima – monasima i mirjanima – uvеk jе nastojao da im pomognе da kroz molitvu svojе životе povеrе Bogu. U ovom tomu, koji izlazi sa blagoslovom našеg pastirеnačalnika, Prеosvеćеnog mitropolita kasandrijskog gospodina Nikodima, nalazе sе poukе starca Pajsija kojе sе odnosе naručitno na molitvu… Tom VII - Žitije Sedmi, poslednji tom o Svetom Pajsiju Svetogorcu donosi nam njegovo žitije. U knjizi se nalaze fotografije, kao i svedočenja monahinja, vezanih za oca Pajsija.

ALMAŠKA KAPELA - PREZVITER VLADAN SIMIĆ BESEDA 2009 101 STR. ILUSTR. 26 CM. У светској књижевности постоји књига Приповест о два града, занимљив роман Чарлса Дикенса и прича о јунацима прохујалог доба у два града. Књига пред нама нема никакве везе са Чарлсом Дикенсом нити су у њој описани градови и догађаји, асоцијација је једино у наслову. Тамо је прича о градовима живих, овде о упокојенима. Тамо су описи догађаја, овде портрет једне капеле, малене цркве на Алмашком гробљу у Новом Саду. Пред нама је сасвим другачија прича у другом тоналитету и о другим људима. Прича о капели, њеној историји, архитектури и уметности, њеним ктиторима и упокојеним Новосађанима чији се земни остаци налазе на истоименом гробљу. Има и књига које невеликог обима постају велике теме. У суштини и нема малих тема. Разлике су само у складу текста, његовој стручној вредности и квалитету стила. Да је ово тачно, пример је књига Алмашка капела, где стручни описи и стил показују како се историја једног малог храма, гробљанске капеле, не веће од монументалне гробнице, претвара у занимљиву монографију. Алмашка капела је управо то, и храм и монументална гробница. Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле Епископ бачки Платон Атанацковић и његов син Василије Атанацковић, рођени брат Епископа Платона Јован Атанацковић и поред њих Епископ бачки Герман Опачић. Да је капела и монументална гробница, сведоче не само архитектура храма, њен иконостас и зидно сликарство високе уметничке вредности већ и биографија ктитора епископа бачког Платона Атанацковића, чији је рад по свему био монументалног карактера и један од темеља српског духовног, просветног и културног развоја новијег доба. Седиште Огранка САНУ у Новом Саду налази се у згради коју је поклонио српском народу и носи назив Платонеум, као што је и једна издавачка кућа у Новом Саду за успомену на овог умног и вредног епископа узела његово име и исто тако зове се Платонеум. Нови Сад у центру града чува успомену на њега у називу Платонове улице, а надамо се једног дана и нека нова школа ће понети име заслужног блаженопочившег Епископа будимског и бачког Платона Атанацковића. Ова књига је први корак ка томе и пример како се у опису капеле, њеног ктитора и свих упокојених Новосађана на овом гробљу сећамо оних који су овом граду даривали себе и своја дела. По много чему књига Алмашка капела је пример модерне монографије у којој читалац проналази занимљиву причу, податке из историје и уметности, али још више од тога „светле гробове“ и примере о томе колико је духовно и културно наслеђе важно и неопходно за будућност. Овом књигом аутор их чува од заборава и подсећа на вредности које нису тренутне већ дуговечне. Душан Вујичић Сматрали смо пригодним да у оквиру генералне обнове храма Светих апостола Петра и Павла на Алмашком гробљу у Новом Саду, у народу познатијег као Алмашка капела, објавимо и његову монографију. Прво, из разлога што је до сада о овом храму писано веома мало, а други разлог извире из уверења да је Алмашка капела значајан споменик православне и српске културе Новог Сада и Бачке. Њен ктитор је знаменити епископ бачки Платон Атанацковић, чији се кратки животопис налази на страницама ове скромне монографије. Капела се налази на Алмашком гробљу, најстаријем православном гробљу у Новом Саду, на којем су сахрањене многе познате личности оног времена и савремене историје. Зато смо покушали да на последњим страницама књиге прикажемо списак знаменитих личности сахрањених на Алмашком гробљу. Податке смо прикупљали из до сада објављене литературе, архиве Епархије бачке и Црквене општине новосадске, архиве Завода за заштиту споменика културе Новог Сада, као и из сведочења наших суграђана о догађајима везаним за савремену историју капеле и гробља. Трудили смо се да у корице ове књиге похранимо што већи број фотографија које одишу сликом овога храма у прошлим временима, али и оних које нам представљају његов данашњи изглед. Овом приликом се срдачно захваљујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју на благослову који нам је подарио за објављивање ове монографије. Велику захвалност дугујемо господину Милану Степановићу из Сомбора који нам је уступио свој рукопис о владици Платону као и неке од објављених фотографија. Захвалност исказујемо и господину Душану Вујичићу из Новог Сада на несебичној подршци и помоћи и његовом сећању на упокојеног архимандрита др Стефана Чакића. Надамо се да ће ова књига Новосађанима и свима који долазе у Нови Сад приближити време када се стварала историја овог града и када је из архипастирске љубави епископа Платона према своме роду изникла његова задужбина Алмашка капела. Презвитер Владан Симић POL. 1. SAJ

Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7102-299-6 Dimenzije knjige: 21cm x 14cm Oblast: Mitologija,Istorija- Okultizam Opis-Stanje: Odlično! Broj strana: 298 Povez: Tvrdi povez Pismo: latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić VEŠTICE Terzila Gato Kanu Prevela sa engleskog Alenka Zdešar - Ćirilović Veštice - ispovesti i tajne Tersila Gato Kanu(autor) Alenka Zdešar-Ćirilović(prevod) Izdavač: Clio Naslov originala: Steghe / Tersilla Gatto Chanu Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Veštice , Italijanska književnost , Okultizam Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2008; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 298 str.; 978-86-7102-299-6; Autor:Terzila Gato Kanu: Proučavalac istorije i narodnih predanja, napisala je mnoge eseje, romane, radio-drame i dečje priče. U izdavačkoj kući Newton & Compton objavila je sledeće naslove: Le grandi donne del Piemonte (2006), Fiabe e leggende della Valle d’Aosta (2004), I miti dei greci e dei romani (2000), Miti e leggende della cewazione e delle origini (1999). Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način. Tagovi: istorija, veštice, ispovesti, tajne, zapisi, arhivska građa, inkvizicija, vradžbine, veštičarenje, faktografija Knjiga Veštice – ispovesti i tajne nastala je kao rekonstrukcija zapisnika sa sudskih procesa sačuvanih u arhivama širom Italije, ilustrovana citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Autorka se oslanja na temeljan istraživački rad, stoga nam knjiga nudi bogatu i zanimljivu faktografiju. Otkrila nam je bogatu arhivsku građu i korpus neistraženih tekstova, na osnovu kojih možemo stvoriti slike o toku suđenja i torturama. Knjiga Veštice bi mogla da smesti između kategorija sociološke studije i istorijskog štiva, ali pristup fenomenu veštičarenja u ovoj knjizi nije naučni. Drama o vradžbinama je ispričana u svetlu svih vinovnika priče o veštičarenju – od progonitelja, inkvizitora, seljana, veštica. Posebno su interesantni zapisi i svedočanstva optuženih žena i progonitelja, koji su beskrajno – duhoviti. Autorka je, dakle, veoma vešto premostila jaz koji postoji između autentičnih narodnih predstava i inkvizitorskih obrazaca tako što je rekonstruisala ispovesti samih žena optuženih za veštičarenje. Na taj način do nas stiže ispričana „mikroistorija“ – životna iskustva neukih seljanki, na osnovu kojih slika postaje potpunija, jer nam je pružena prilika da „proživimo“ njihove strahove, nade, osećanja i želje. Ovo je knjiga koja nam kazuje kako se iza svakog veštičijeg poteza kriju obični ljudski motivi, i time napokon oslobađa veštice iz viševekovnog društvenog izgnanstva i vraća ih među obične ljude - na mesto kojem oduvek pripadaju. „Nema pakosti na koju ovaj zli soj nije spreman ne bi li što sigurnije gurnuo u propast duše muškaraca. Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način.“ M. A. del Rio, Istrage veštica Sadrzaj: Jedna „vešta žena“ savetovala je damama kako da privuku muškarce, ako to žele. Prijateljica će im na golu zadnjicu staviti krišku hleba koju će, potpom, pojesti narečeni muškarac. „Uradila sam to da bi se on zaljubio u mene, kunem se, ni zbog čega drugog. Htela sam da ga vežem za sebe kako bi mi dozvolio da zauvek ostanem u njegovoj kući. Čak i kada budem uvela starica“, izustila sam umorno“. „Tako se više nije moglo. Dok je spavao, podelila sam njegovu kosu na četiri dela, u obliku krsta. I isekla je. Od tada sam ja tukla muža“. `Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druže VEŠTICE – Tersilla Gatto Chanu Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene – veštice. U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu – za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju... Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve. Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike“ za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata. Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu. Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena – na italijanskom „il gatto“ znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž. Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje...), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica. Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta“. Sve te žene – ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane – čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice... Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić Đorđe Bajić 11.08.08 Politika Veštica kao vešta žena „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu Postoje razni načini da se zavede muškarac. Ima različitih slučajeva, ali se na kraju sve svodi na dva: kako privući ili kako odbiti (od druge žene), pa opet privući. Prvo je mnogo češće. Evo na primer, šta savetovati ženi koju muž stalno vara a ona je i dalje zaljubljena u njega? Pa, jedna mogućnost je da žena usred noći ode na skrovito mesto, da se „potpuno razodene”, i kada na nebu pronađe najsvetliju zvezdu, klekne i moli joj se. Dok se umotava u tek skinutu košulju, tri puta treba da ponovi čarobne reči: Kao što sebe umotavam u noćnu košulju, tako ću i svog muža okretati oko malog prsta! Savet je uzet iz knjige „Veštice: ispovesti i tajne”. Znači od najboljih, od onih koje znaju šta rade. Nismo hteli da komplikujemo sa receptima u kojima se traži bokvica, list ruzmarina ili šipka vanile. Mada, možda i tu ima istine, ipak, ove žene, kako se verovalo, znaju đavolje rabote. One predviđaju budućnost, tumače snove, razgovaraju sa mrtvima, čine polja plodnim, skidaju čini sa krava koje su izgubile mleko, kao i sa kokošaka koje više ne nose jaja... Baš njima je Tersila Gato Kanu posvetila knjigu „Veštice: ispovesti i tajne”, koju je upravo objavio „Klio”, a sa italijanskog prevela Alenka Zdešar-Ćirilović, sa kojom razgovaramo o „ženama-demonima”, naslednicama poznate Lilit i njihovom progonu, nastojeći da im obezbedimo jednu malu žensku odbranu... – U pripremanju ove knjige Tersila Gato Kanu koristila je zapisnike sa raznih suđenja vešticama u italijanskim regijama, od Vale d’Aoste do Toskane, od Lombardije do Kampanje, od Ligurije do Trentina, i to od 16. do 18. veka. Osim toga, proučavala je Knjige o crkvenim saborima i crkvenoj disciplini, Episkopski kanon i druga dela kao što je „Malj veštica”, glavni priručnik crkvenih i svetovnih vlasti u procesuiranju optuženih. Autorka o progonu veštica govori sa više aspekata: istorijskog, društvenog, etnološkog, religijskog sa jedne strane, i kroz ispovesti progonjenih i mučenih žena, s druge – kaže Alenka Zdešar-Ćirilović. Koje su žene optuživane za veštičarenje i pakt sa đavolom? – To su pre svega žene iz nižih društvenih slojeva, seljanke, stare i mlade, ružne i lepe, pametne i glupe, čak i devojčice, usamljenice, udovice, usedelice i prostitutke. Neke veštice navodno bacaju ljubavne ili smrtonosne čini, zavisno od žrtve. Nema sumnje da postoje stereotipi o tome da su veštice ružne babuskare koje lete na metli, histerično se cerekajući, da bi se na sabatu poklonile Sotoni. Međutim, ja vešticu ne vidim takvom, već smatram da je ona „vešta žena” poput one tri lepe i pametne žene iz filma „Veštice iz Istvika” koje su, „igrajući u veštičjem kolu”, sredile i samog đavola. E, tu je problem. Za patrijarhalni svet, ženska nadmoć predstavlja najveću opasnost. Jeres treba iskoreniti na najokrutniji način, kaže Alenka Zdešar-Ćirilović i dalje objašnjava da li ova knjiga ruši mizogine predrasude, potcrtavajući razliku narodnih predanja o vešticama i inkvizitorskih beležaka sa njihovog suđenja. – „Kolektivni podsvesni strahovi i narodna predanja su prožeti istorijskim fragmentima, nemirima i opsenama, fanatizmom i nasiljem, frustracijama i iščekivanjima, opsesijama i teskobom; glasovi se mešaju, ukrštaju, preklapaju, kao u nekakvom monologu koji traje vekovima, sve do danas, do početka trećeg milenijuma”, piše Terzila Gato Kanu. Inkvizitorske beleške i papski zakoni puni su cinizma, sadizma, bezumlja i bezosećajnosti, ali i vapaja mučenih žena spremnih da priznaju sve samo da bi neizdrživo mučenje prestalo. Zajedničko im je to što su bile krivo optužene, mučene na najokrutnije načine, javno sramoćene i spaljivane bez mogućnosti da se brane. Zato verujem da ova knjiga jeste oblik borbe za ženska prava, jer je progon i spaljivanje ogromnog broja žena najstrašniji oblik kršenja njihovih prava. To uopšte nije bilo tako davno, niti daleko od nas, budući da je progon veštica počeo u Italiji u 15. veku, da je trajao više vekova i zahvatio veliki deo hrišćanske Evrope i Amerike. Taj fenomen je bio veoma dobro osmišljen, planiran, ostvaren, izrazito surov. Proučavali su ga istraživači različitih naučnih disciplina i teorijskih orijentacija koji su neuspešno pokušavali da ga objasne i protumače. To je odlično objasnila dr Lidija Radulović u pogovoru ove knjige naslovljenom „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”, kaže naša sagovornica. Knjiga „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu bogato je ilustrovana reprodukcijama dela nepoznatih, ali i slavnih umetnika, na kojima je obrađena tema veštica. M. Sretenović -------------------------------------------------- Veštice specijalisti Redovi nove knjige otkrivaju nam i „specijalnosti” žena koje su lažno i nasilno optuživane za veštičarenje. Alenka Zdešar-Ćirilović nabraja pripadnice pojedinih grupa: – Ima bezbroj veštica i svaka od njih ima svoju priču. Navešću samo neke: veštica koja se družila s vukovima, gospodarica ključeva, požudna veštica, veštica koja je bacala ljubavne čini, obožavateljka brojeva, veštica koja je pokorila muža, rašljareva žena, izabranica vrhovnog đavola, veštica nastradala zbog knjiga, žena koja je prizivala duhove, smenjena vračara, zduhača, babica, decoubica, učiteljica, majka brbljavice, začarana, razbarušena, veštica u svakom pogledu, veštica koja je smišljala recepte... Ukupno ih ima 88 i podeljene su u grupe: Učesnice sabata, Sotonine sluškinje, Žene na lošem glasu, Evine naslednice, Zlokobnice, Čarobnice, Vešte žene, Strogo ispitivane veštice i Progonjene.Pa, neka vaši čitaoci izaberu najomiljeniju ili najomraženiju. --------------------------------------------------

Autor - osoba Hinerman, Vilhelm Naslov Svetac i njegov demon / Wilhelm Hünermann ; [preveo Petar Gärtler] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : D. Majić, 1969 (Slavonski Brod : Plamen) Fizički opis 419 str., [1] str. s tablom ; 17 cm. Drugi autori - osoba Gertler, Petar Napomene Prevod dela: Der Heilige und sein Dämon. Romansirana biografija Sv. Ivana Vianneya, popularnog Župnika iz Arsa koji je živio u 19. stoljeću. On je malo, vjerski zanemareno selo Ars, pretvorio u središte izvanrednog pastoralnog rada i čudesnih ozdravljenja što je uznemirilo zlog demona koji je župnika noćima uznemiravao. Sveti Ivan Marija Vianney rodio se 8. svibnja 1786. u Francuskoj, u mjestu Dardillyju. Bilo je to vrijeme upravo uoči Francuske revolucije. Tako je Ivan bio svjedok te zloglasne revolucije i njezine strahovlade. Svećenici koji su ostali vjerni Crkvi i katoličkoj vjeri, i zato bezbožničkoj vlasti nisu položili prisegu na revolucionarni ustav, morali su pred progoniteljima bježati i skrivati se. Redovnice, preobučene u građansko odijelo, djecu su poučavale u vjeronauku potajno noću. Tako je bilo i s Ivanom. Ivan se tajno ispovijedio u roditeljskoj kući, a svetu Pričest je primio u jednom štaglju. U siromašnoj obitelji od šestero djece Ivan je spavao u štali, a bio je pastir triju ovaca i jedne magarice, što je obitelj Vianney posjedovala. Kad su se prilike, koje su ishodile iz Francuske revolucije, donekle smirile, pobožni i učeni svećenik Balley, koji je bio pred revolucionarima pobjegao iz Pariza, došao je za župnika u Ivanovo susjedno selo Ecully. On je Ivana uzeo k sebi u župni dvor i spremao ga za svećenika. Bilo je to vrijeme Napoleonskih ratova, pa je i Ivan morao u vojsku i kao ratnik marširati u Španjolsku. U nekom mjestu vojnik Ivan predugo se zadržao u jednoj crkvi, drugi vojnici već su daleko odmakli i on se morao skrivati kao da je bjegunac. Ivan je bio netalentiran za školu. I samo zahvaljujući uglednom župniku Balleyu, primljen je u malo sjemenište, a potom i u veliko sjemenište u Lyon. Uz velike teškoće konačno je Ivan zaređen za svećenika 1815. godine. A sretnom mladom svećeniku sreća se i povećala jer je imenovan kapelanom svojem dobročinitelju župniku Balleyu. Već 1818. godine Ivan je imenovan župnikom u malom mjestu Arsu. Za stanovnike toga mjesta rekao je jedan župnik da se osim Krštenja ni u čemu ne razlikuju od životinja. A generalni vikar mu je prilikom imenovanja rekao: »U toj župi nema mnogo ljubavi prema Bogu, ali ćete je vi u nju unijeti.« Župnik Ivan Marija Vianney vidjevši u kakvu je vjerskom stanju župa, vjerojatno se sjetio Isusove tvrdnje da ima slučaja kada se Đavla može svladati i otjerati samo postom i molitvom. I Župnik arški se hranio jedino krumpirom, koji bi skuhao odjednom za cijeli tjedan. Teško se trapio i drugom pokorom. A noću je satima molio pred Oltarskim sakramentom. Propovijedi su mu bile vrlo glasne i oštre. Na pučkim misijama u susjednim župama pomagao je kao ispovjednik. Mnoštvo svijeta počelo je grnuti baš njemu na svetu Ispovijed. A sve je više ljudi iz cijele okolice dolazilo u Ars da se ispovjede kod svetog Arškog župnika. Bio je to ne samo običan svijet nego i ugledni klerici i visoko školovani ljudi. Mnoge sate i kasno u noć provodio je u ispovjedaonici. Imao je dar kardiognoze – čitao je ljudska srca i savjesti. Otkrivao je pokornicima prošlost i proricao budućnost. No, taj silan Ivanov uspjeh izazvao je zle ljude i Đavla. Đavao mu noću oduzima bukom i štropotom ionako kratak san. Zli ga ljudi blate najodvratnijim lažima. A najviše su ga boljele zavisti i neopravdane kritike koje su dolazile od strane klera, i ne samo nižeg klera. Upadao je radi svega toga i u krize – čak je odlučio i pokušao napustiti Ars. Veliko ohrabranje i utjeha bila mu je „Kuća Providnosti“, nešto slično kao sirotište što je osnovao za siromašne i nezbrinute djevojčice. U tom su se domu dogodila i prva čudesa. Tako se dogodilo čudo umnoženja brašna za kruh, kad župnik nije imao dovoljno novca za prehranu sve većeg broja djevojčica. Glas o svetosti župnika Vianneya nadaleko se pronio, župa se duhovno preporodila, a mjesto Ars postalo je hodočasničko stjecište. Pokornički način života, naporno pastoralno djelovanje, mnoge nepravde koje su mu činjene – sve je to iscrpilo svetog svećenika i nakon 42 godine župničke službe u Arsu i 73 godine života, umro je 4. kolovoza 1859. godine. Po zagovoru župnika Ivana Marije Vianneya događala su se mnoga čudesa. Blaženim je proglašen 1905. godine, a svetim 1925. godine. Zaštitnikom župnika proglašen 1929. godine; seljačko dijete koje je jedva završilo školu i neobrazovana „seljačina“ koja je tek samilošću profesora pripuštena svećeničkom redu – takva je osoba postala zaštitnik svih svećenika, svih župnika – onih koji o sebi imaju visoko mišljenje, jer su obrazovani, učeni, intelektualni i u zavisti mnogi ne podnose kolege uspješnije od njih. „Nego što je ludo pred svijetom, izabra Bog, da posrami mudre, i što je slabo pred svijetom, otkupi Bog, da posrami jako; i što je neplemenito pred svijetom i prezreno, izabra Bog, i ono, što nije, da uništi ono, što jest, da se ne hvali ni jedan čovjek pred Bogom.“ [1 Kor 1, 27-29] Wilhelm Hünermann, njemački svećenik i pisac, * 28. juli 1900, Kempen, Njemačka, † 28. novembar 1975. Život i djelo Hünermann je 1923. godine postao katolički svećenik i zatim služio u gradu Essenu u Aachenskoj biskupiji. Prvu dramu, tragediju Dječiji križarski pohod (Der Kinderkreuzzug) objavio je 1931, a onda je 1936. postigao uspjeh biografskim romanom o češko-njemačkom redemptoristu Klementu Mariji Hofbaueru (Dvořáku). Iste godine ga je prijenos posmrtnih ostataka svetačkoga misionara Damjana de Veustera s havajskog otoka gubavaca u rodnu Belgiju nadahnuo da je i o njemu napisao biografski roman (Priester der Verbannten). Hünermann se rodio, odrastao i služio blizu Flandrije koju je dobro poznavao i volio, tako da je u roman o flamanskom ocu Damjanu unio vlastite duboke osjećaje prema tada prilično kulturno obespravljenim belgijskim Flamancima, a istodobno je pokazao i kako predana požrtvovanost, čije utjelovljenje je bio otac Damjan, nadilazi uske nacionalne i rasne granice. Roman su u to vrijeme različito tumačili: njemački i flamanski nacionalisti kao hrabrenje otpora germanskih Flamanaca prema romanskim Valoncima, a većina ostalog svijeta kao potresnu priču o nepokolebljivoj ljubavi i strpljenju katoličkoga misionara. Bilo kako bilo, roman je ubrzo bio preveden na brojne europske i neeuropske jezike te je Hünermannu odredio autorski pravac za cijeli život: osim nekoliko drama i priča pisac se skoro u potpunosti posvetio sastavljanju svetačkih biografija. Može se reći da je sa svojih trideset biografskih romana bio vjerojatno najplodonosniji hagiograf dvadesetog stoljeća. Romani su izišli u zajedničkoj nakladi od preko tri milijuna primjeraka i prevedeni su na više od dvadeset jezika, osobito na francuski, španjolski, nizozemski, hrvatski, slovenski, poljski, češki, slovački, mađarski, litavski, i rumunjski. Svoja djela, posebice o omladinskim svecima, namijenio je u prvom redu mladima, ali su ih čitali i još uvijek ih prihvaćaju čitatelji svake životne dobi i struke. Posjedujući izuzetnu osjetljivost za svetost u svim oblicima i okolnostima, Hünermann ju je otkrivao svuda oko sebe i postavljao je drugima za cilj i uzor. Prije i za vrijeme pisanja svojih djela detaljno je proučavao cjelokupno dostupno gradivo u vezi dotičnoga lika, od časopisnih članaka preko dnevničkih zabilješki i pisama do biografija, i svaku je zanimljivu pojedinost odnosno svjedočenje spretno povezivao u skladnu cjelinu. U memoarske spise spada knjižica (Clemens August: Aus dem Lebensbuch des Kardinals Graf von Galen, 1947) o njemačkom kardinalu Klementu Augustu von Galenu, velikom moralnom borcu protiv nacističkog nasilja koji je bio Hünermannov župnik kada je ovaj služio kapelanom u jednoj berlinskoj župi. I u nekim drugim djelima je Hünermann uznosio borce protiv nacizma (npr. Die Jungen von Hallstadt, 1949). Opsežan je bio Hünermannov pokušaj didaktične sinteze crkvene povijesti (Povijest Kristova kraljevstva – Geschichte des Gottesreiches, u četiri knjige, 1956–1958), kao i zbirka portreta velikih misionara (Geschichte der Weltmission: Lebensbilder großer Missionare, u tri knjige, 1960–1961). Među najuvjerljivija ostvarenja svakako se može ubrojiti veoma popularan roman o svećeniku Petru Coudrinu u vrijeme francuske revolucije i nakon nje (U sjeni giljotine – Die Herrgottsschanze, 1940), koji je u vrijeme objave poticao na potajni otpor nacizmu; socijalno angažirano djelo o ocu Adolfu Kolpingu (Vater Kolping: Ein Lebensbild des Gesellenvaters, 1948); ganutljivu priču o suvremenoj mučenici za čestitost, Mariji Goretti (Okrvavljeni ljiljan – Um Mädchenehre, 1950), koja je izišla prilikom njene kanonizacije; te izvanredno živ i dojmljiv portret francuskoga seoskog župnika Ivana Vianneya (Svetac i njegov demon – Der Heilige und sein Dämon, 1952). Prevodi Prevodi su poređani po godini izdanja njemačkih originala. Apostol Beča – Klement Marija Hofbauer (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000) (Pater Hofbauer, der Fähnrich Gottes. Innsbruck, München: Tyrolia-Verlag, 1936; izišlo i pod naslovom: Der Bäckerjunge von Znaim: Pater Hofbauer. // Der Bäckerjunge von Znaim, Klemens Maria Hofbauer. // Der Apostel von Wien: Klemens Maria Hofbauer.) Svećenik prognanika (Đakovo: Narodna obrana, 1940; Vjesnik Đakovačke biskupije, 1963; Biskupski ordinarijat, 1981, 1986, 1994; Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2007) (Priester der Verbannten: Damian de Veuster, ein flämischer Held. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1938) U sjeni giljotine: prema istinitim događajima iz doba francuske revolucije (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1991) (Die Herrgottsschanze: Erzählung nach wahren Begebenheiten aus der Zeit der Französischen Revolution. Freiburg: Herder, 1940) Prosjak iz Granade: Sveti Ivan od Boga (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2001) (Der Bettler von Granada: Ein Lebensbild des hl. Johannes von Gott. Regensburg: Johann von Gott-Verlag, 1949) Okrvavljeni ljiljan (Pazin: Biskupski ordinarijat, 1962; Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1964, ?, 1969); izišlo i pod naslovom Marija Goretti (Pazin: Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1980; Istarsko književno društvo „Juraj Dobrila`, 1981, 1993.) (Um Mädchenehre: Maria Gorettis Kampf und Martyrium. Freiburg Schweiz, Konstanz Baden-Württemberg, München: Kanisius-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Heilige und ihr Mörder: Maria Goretti und ihr blutiges Zeugnis für die Reinheit.) Borba za zvonove: pripovijesti o ministrantima (Zagreb: Janko Horvat, Rijeka: Župni ured Gospe Lurdske, 1962); drugo izdanje pod naslovom Zvona u srcu: pripovijesti o ministrantima (Donji Andrijevci: Župni ured, 2001.) (Ministranten: Erzählungen über das Völklein im bunten Rock. Mainz: Matthias-Grünewald-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Lausbuben des Lieben Gottes.) Svetac i njegov demon (Zagreb: Dragan Majić, 1969; Zagreb: Teovizija, 2006, 2007) (Der Heilige und sein Dämon: das Leben des armen Pfarrers von Ars. Heidelberg: Kerle 1952; izišlo i pod naslovom: Der Pfarrer von Ars: Johannes Vianney.) Bukteći oganj: sveti Pijo X. (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000, 2007) (Brennendes Feuer: Papst Pius X. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1953; izišlo i pod naslovom: Feuer auf die Erde: Papst Pius X.) Povijest Kristova kraljevstva. 1. Grimizno jedro: od Duhova u Jeruzalemu do osnutka crkvene države. 2. Križ na zastavama. Opatija: Srećko Cetinić, 1963–1964. 3. Izgubljeno jedinstvo: od renesanse do Francuske revolucije. Rijeka: F. Mašić, 1967; četvrti dio nije preveden.) (Geschichte des Gottesreiches. 1. Das Purpurne Segel - Vom Pfingstfest in Jerusalem bis zur Gründung des Kirchenstaates (1956). 2. Das Kreuz auf den Fahnen. Die Kirche im Mittelalter (1957). 3. Die verlorene Einheit. Von der Renaissance bis zur französischen Revolution (1957). 4. Fels in der Brandung: von der französischen Revolution bis zur Gegenwart (1958). Bilder aus der Kirchengeschichte für Jugend und Volk. Luzern, München: Rex-Verlag, 1956–1958) Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran – velikan Evrope, pobjednik nad Turcima kod Beograda (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1982); drugo i treće izdanje pod naslovom Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran - apostol Evrope (Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 1994, 2005) (Ein Mönch unter den Wölfen: Johannes von Kapistran, der Apostel Europas. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1965; izišlo i pod naslovom: Ein Mönch unter Wölfen: das Leben des heiligen Johannes Kapistran – Apostel Europas.) Princ Gonzaga (Zagreb: Zorislav Nikolić, 1967) (Prinz Gonzaga: Ein lebensbild des heiligen Aloysius. Luzern, München: Rex-Verlag, 1965) MG9 (N)

Dobro očuvano Retko Iz života i rada Johna Weseley-a John Wesley bio je sin anglikanskoga svećenika Samuela i vrlo pobožne žene Susanne. Vrlo je rano naučio osnovne pojmove discipline u svome domu. Susanna je bila vrlo stroga žena i disciplina je bila karakteristika njezina doma. Iako je bila znanstvenica u području klasike i lingvistike, posvetila se majčinstvu te u razdoblju od 21. godine rodila 19. djece. Djecu je disciplinirala u pobožnosti i učenju. Zbog načela discipline i utjecaja na Johna Wesleya, Susannu nazivaju i «majkom metodizma». Jedan događaj će posebno nagovijestiti njegovu budućnost. «Noću, 7. veljače 1709. godine, plamena je stihija bjesnila župnim dvorom. Susanna i Samuel Wesley izveli su svoje leglo van i provjeravali da li koji manjka. ‘Jao još je John u gorućoj kući’ otkrili su. Kad se Johnova glava neočekivano promolila na tavanskom prozoru, njegov je otac pojurio prema vatri, ali se morao povući pred vrućinom i dimom. ‘Popni se na ramena čovječe’ viknuo je netko od prisutnih. U tren oka tri su čovjeka napravila žive ljestve i najviši je izvukao dječarca s tavana samo malo prije nego se krov srušio. Kasnije je John Wesley o sebi govorio kao o ‘spašenoj osobi’.» U ovome je događaju posebno Johnova majka Susanna vidjela Božju providnost smatrajući da je John «glavnja iz ognja izvučena» a taj je izraz za sebe John često koristio kada se osvrtao na ovaj događaj i druge «požare» u njegovu životu u kojima je iskusio Božje izbavljenje. Nakon studija teologije u Oxfordu, zaređen je za đakona 1725. godine, a tri godine kasnije i za svećenika Anglikanske crkve. Pridružio se svome ocu kao njegov pomoćnik te se nakon 4 godine službovanja sa svojim ocem vraća u Oxford. U Oxfordu se pridružuje, zajedno sa svojim bratom Charlesom, grupi koja je bila poznata pod nazivom «Sveti klub». Kasnije je John jednoglasno bio izabran za vođu ove grupe. Oni su se trudili proučavati bogoštovlje i duhovni život te su bili poznati po mnogim strogim pravilima i disciplinama. Nazivali su ih «Klub reforme», «Sakramentalisti», «Sveti klub» kao i «Metodisti». Naziv «Metodisti» dobili su zbog metoda po kojima se «Sveti klub» ravnao a koje je John Wesley je kao vođa ove grupe postavio. Pripadnici «Svetoga kluba» provodili su po jedan sat, ujutro i navečer u molitvi. Po jedan sat svakoga dana bio je odvajan za meditaciju. Uz svakodnevno čitanje Biblije vodili su i bilješke o pročitanom. Dva puta u tjednu su postili uz sve druge propisane postove u crkvi, i pričešćivali su se svake nedjelje. Značajan događaj u Johnovu životu jest njegov susret s Moravskom braćom, kada je zajedno sa svojim bratom Charlesom krenuo u Georgiju da radi na obraćenju Indijanaca. Dojmio ga je duboki mir, blagost i hrabrost Moravske braće. Nakon povratka iz Georgie, Wesley ozbiljno počinje razmišljati o svome vlastitom obraćenju. U ponovnom susretu s Moravskom braćom John Wesley sve više prihvaća reformacijske ideje: «Luteranski inspirirana Češka braća dovela su do toga da je za neko vrijeme pridavao prvorazredno značenje ideji opravdanja samo iz vjere i nazoru da se čovjekovo opravdanje sastoji samo u Kristovoj pravednosti koja mu se uračunava. Prilikom jednog sastanka sa Češkom braćom 24. svibnja 1738. slušao je Wesley čitanje Luterova predgovora Poslanici Rimljanima. Taj je događaj za nj postao odlučujućim iskustvom, te prouzročio njegovo drugo – ‘evanđeosko, obraćenje. Osjetio je kako mu se srce ‘čudno’ ugrijalo’ i zadobilo nutarnju sigurnost da mu je Krist oprostio grijehe i oslobodio ga od zakona grijeha i smrti.» Nakon ovog događaja, John Wesley je počeo propovijedati po mnogim crkvama spasenje po milosti. Mnogi mu zbog njegove poruke otkazuju gostoprimstvo u svojim crkvama. Zato počinje propovijedati pod vedrim nebom, ugledavši se na Whitefielda, i tako će činiti sve do kraja svoga života. Kao neumorni navjestitelj Riječi Božje, John Wesley je ostavio iza sebe oko 40. 000 propovjedi a njegov brat Charles je komponirao mnoge pjesme koje su se koristile u sklopu Johnovih službi. «Charles Wesley nije bio jednak svome bratu u sposobnosti propovijedanja, ali je imao puni udio u njegovom radu. Njegova najveća i trajna služba crkvi zapravo je u pjesmama što ih je napisao; ima ih preko 6.000, a mnoge od njih su takve pjesničke krasote i takve duhovne vrijednosti, da ulaze među najbolje što su ikada napisane. Te pjesme sadrže u prekrasnom i privlačnom obliku jasna izlaganja mnogih glavnih doktrina Svetog Pisma i izražavaju štovanje Gospoda i unutarnja iskustva duha u tolikoj mjeri, da su trajno prikladne da izraze žudnje i zahvaljivanja onih srca, koja su taknuta Duhom Božjim. Oba brata Wesley su ustanovili da su većinom ljudi skloni uzimati teološke poglede iz pjesama nego iz Svetog Pisma, pa su pisali pjesme s izričitom svrhom da kroz njih iznose doktrinu Svetog Pisma.» Kada su mu zabranili da propovijeda u službenim državnim crkvama, i kada mu je biskup Butler zabranio propovijedati u njegovoj biskupiji, John Wesley je izgovorio poznate riječi: «Bog mi naređuje da podučim neupućene, popravim zle, podržim kreposne. Čovjek mi zabranjuje da to radim u drugoj župi. Ali cijeli svijet gledam kao svoju župu.» Treba također reći kako je John Wesley temeljio svoje metode posvećenja na Lutherovoj ideji opravdanja po milosti i na pijetističkim principima. On je jednostavno uveo svojim radom i djelovanjem pijetizam na englesko govorno područje. Pokušao je spojiti Božansko djelo opravdanja i čovječje nastojanje za posvećenjem kao odgovorom na Božju milost. Snažan utjecaj na Johna Wesleya imala je i knjiga Tome Kempenca Nasljeduj Krista. Za sagledavanje života i djela Johna Wesleya veoma je značajan njegov dnevnik. U njemu će on zapisivati svoje dileme, slabosti, radosti… Iz njega se može, na neki način sagledati ne samo život i djelo Johna Wesleya već i rana povijest metodističkog pokreta. Evo primjera kako John Wesley opisuje svoje obraćenje: «Nastavljao sam tražiti vjeru (iako sam osjećao u sebi čudnu ravnodušnost, tupost i hladnoću, zajedno sa čestim padanjima u grijeh) sve do srijede 24 maja. Toga jutra oko pet sati, otvorio sam svoj Novi zavjet i našao sam riječi: ‘Tim nas je obdario skupocjenim i najvećim dobrima, da po njima, umaknuvši pokvarenosti koja je zbog opake požude u svijetu, postanete dionici božanske naravi’ (…). Navečer sam išao nevoljko na sastanak jednog religioznog društva koje se sastajalo u ulici Aldersagate. Tamo je netko čitao na glas Lutherov uvod u poslanicu Rimljanima. Nešto prije devet sati, kada je opisivao promjenu koju Bog čini u srcu kroz vjeru u Krista, jedna je čudnovata toplina obuzela moje srce. Osjećao sam da zaista vjerujem u Krista, i samo u njega, da vjerujem u spasenje i dana mi je unutrašnja sigurnost da mi je on oduzeo sav grijeh, i spasio me od zakona smrti i grijeha. Zatim sam otvoreno svjedočio o onome što se u meni dogodilo.» «Sveti klub» je pokušavao unutar anglikanizma postići Božju milost svojim vlastitim naporom i metodama. No, nakon ovoga sastanka na kojem je John Wesley shvatio Lutherovo učenje o opravdanju vjerom i sapsenje po milosti, John Wesley je počeo propovijedati evanđelje milosti. No, John Wesley nije prestao naglašavati metode posvećenja. Kako je ranije naglašeno, John Wesley je želio dovesti u sklad Božju milost i čovjekovo djelovanje: «U povezanosti s jednim skolastičkim učenjem, luteranstvo je formiralo nauku o opravdanju kao odlučujući početak novoga; tome nasuprot je metodizam, gledajući na površnost crkvenog života i nastajućeg doba industrijalizacije, stajao pred zadatkom da postavi pred crkvu pitanje posvećenja. Pored glavnog članka Cofesio Augustana, stupio je za metodiste 20. članak o ‘veri i dobrim delima’ više na vidik. Švedski nadbiskup Nathan Soedrblom piše da je Metodizam ‘preveden evangeličko-luteranski pokret reformacije unutar anglikanske crkve’». John Wesley je svojim učenjem o posvećenju, koje podrazumijeva čovjekovo djelovanje kao odgovor na Božju milost, učinio veliku uslugu cijelom protestantizmu. Nekada se banalno shvaća da vjerovanje u spasenje milošću podrazumijeva potpuno čovjekovu pasivnost. Spasenje jest Božje potpuno djelo i darovano nam je po milosti, no čovjeku predstoji djelo posvećenja koje je odgovor vjere na Božju milost. John Wesley je umro 1791. godine. Sve do svoje smrti održavao je propovijedi, bio je dobroga zdravlja i mirnoga temperamenta. Danas se i u Anglikanskom službenom kalendaru može naći blagdan posvećen Johnu i Charlesu Wesleyu. To je 24. svibanj. Uz njihovo ime stoji: «Svećenici, pjesnici, učitelji vjere». londonremPred anglikanskom katedralom Sv. Pavla u Londonu nalazi se spomenik posvećen Johnu Wesleyu. Tamara Milić (Iz diplomskoga rada) Dzon Vesli katolicanstvo

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)

jeromonah Sava Janjic - Ekumenizam i vreme apostasije Eparhija raskoprizrenska, Prizren, 1995. Mek povez, 108 strana. RETKO! S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog).

Autor - osoba Janjić, Sava, jeromonah Naslov Ekumenizam i vreme apostasije / jeromonah Sava (Janjić) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Prizren : Eparhija raškoprizrenska, 1995 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 108 str., [8] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Pravoslavna crkva -- Ekumenizam MG26 (N) S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog). MG26 (N)