Odlično očuvan ,na poklon nekorišćena razglednica Vukove kuće 55 grama KSG

Skender Kulenović : 1910 - 1986. : Publikacija u povodu otvaranja Spomen kuće Skendera Kulenovića - Bosanskom Petrovcu / Izdavanje Bihać : OOUR Trgovina na veliko / Bosanski Petrovac : Odbor za obilježavanje imena i djela Skendera Kulenovića, 1986, Fizički opis 39 str. : ilustr. ; 23 cm Sadrži i poemu `Stojanka majka Knežopoljka` S. Kulenovića. Kulenović, Skender, 1910 - 1978 -- Jubilej -- Biografija Očuvanost 4.

Autor: Jovan Aleksić Izdavač: `Bookland`, Beograd Broj strana: 142 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm `Srce je Božja kuća` - ljubavni spomenar Vuka Karadžića Zlatna knjiga srpske ljubavne reči koju je iznedrio narod, neizmerno blago spašeno od zaborava zahvaljujući Vuku Karadžiću. Najveći znalci narodnih umotvorina su srpske narodne pesme i priče proglašavali za najlepše na svetu. Kako su se voleli naši stari i kako su leporečivošću ukrašavali ljubavnu patnju i radost bile su otkrovenje za ondašnji svet, a to su ostale i danas, dostojne u svetu njihovih predaka.

Marijan Jurković: NAD PORUKAMA TUGE I PORUKAMA NADE - Eseji kritike polemike, Nolit 1958, str. 304. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-. Jurković, Marijan, hrvatski književni kritičar i esejist (Kraljevica, 13. III. 1906 – Beograd, 13. V. 1966). Završio Trgovačku akademiju na Sušaku. Lijevo orijentiran intelektualac, uhićivan zbog komunističke agitacije, za II. svjetskog rata priključio se partizanima, nakon rata bio na čelu književnog odjela Nakladnoga zavoda Hrvatske, tajnik Saveza književnika Jugoslavije i urednik nakladne kuće Nolit u Beogradu. Zauzimao se za angažiranu, socrealističku književnost. Prevodio je s ruskoga, njemačkoga i talijanskoga. Objavio je knjige kritika i eseja O Vjenceslavu Novaku (1949), Ante Kovačić (1949), Nad porukama tuge i porukama nade (1958), Ogledi i kritički dnevnik (1966).

HRVATSKE POSLOVICE ZAGREB 1986 MEKI POVEZ 152 STR OCUVANO JEDAN LIST ISPADA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 SAMS

NOVA ČITANJA LjUBOMIRA P.NENADOVIĆA Okrugli sto pod nazivom `Nova čitanja Ljubomira P. Nenadovića` održan je još 18. novembra 2008. godine. Zbornik radova sa ovog okruglog stola konačno je izašao iz štampe oktobra 2013. Zahvaljujući pomoći izdavačke kuće `Edicija` iz Beograda, Matična biblioteka `Ljubomir Nenadović` iz Valjeva uspela je da realizuje ovaj projekat. Urednik izdanja i autor uvodnog teksta je prof. Dušan Ivanić. U zborniku se nalaze svi radovi prezentovani na okruglom stolu, a autori radova su: Dragana Vukićević, Goran Maksimović, Snežana Milosavljević-Milić, Tanja Jovićević, Milan Miljković i Ostoja Prodanović. Zbornik, pored radova, sadrži i dodatak pod nazivom `Ljubomir P. Nenadović` u pričama`, autora Milana Đ. Milićevića i `Prilog bibliografiji radova o Ljubomiru P. Nenadoviću, autorke Ljiljane Dukić. POTPUNO NOVO , tvrd povez, format 13 x 20,5 cm , ilustrovano, 201 strana.

Čedomir Mirković: ARGUMENTI I OCENE - Književna vrednovanja, Naučna knjiga 1984, str. 360. Očuvanost 4-. Čedomir Mirković (Nevade, 18. januar 1944 — Beograd, 25. april 2005) je bio srpski književnik, književni kritičar, esejista, urednik i političar.[1] Mirković je diplomirao 1966. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za jugoslovenske književnosti. Počeo je karijeru kao član redakcije „Književnih novina”. Od 1973. godine bio je zaposlen u Televiziji Beograd, prvo na mestu glavnog i odgovornog urednika Školskog programa i Kulturno-obrazovnog programa, a od 1992. bio je i vršilac dužnosti direktora Televizije Beograd. Dve godine kasnije prihvatio je mesto direktora izdavačke kuće „Prosveta” a na tom mestu je ostao do 2000. godine. Bio je potpredsednik Nove Demokratije (član opozicione koalicije DEPOS) a pre toga je bio predsednik Socijaldemokratske partije centra (dve stranke su se ujedinile 1994. godine). Jedno vreme je bio i poslanik u Saveznoj skupštini. Objavio je desetak knjiga eseja, pripovedaka, književnih kritika i jedan roman. Godinama je bio stalni književni kritičar lista Politika, a takođe je objavljivao kratke tekstove i crtice iz kulturnog života u listovima i časopisima (Jedinstvo, Letopis Matice srpske i dr.). U decembru 2004. godine izabran je za potpredsednika Udruženja književnika Srbije. Preminuo je u Beogradu 25. aprila 2005. godine u 61. godini od posledica moždanog udara. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Autor: Jovan Pejčić Povez: meki Format: 11,5 x 16,5 cm Strana: 107 Pismo: ćirilica Knjiga `Ti, međutim` predstavlja kratku, ali sa novim detaljima, istoriju srpske prestonice - Beograd. Autor se fokusirao na istoriju književnog Beograda i pokušavao da objasni kako srpska knjiga i dalje traje uprkos svim napadima, bombardovanjima i krađama. O Beograd se svi otimaju, i mnogo od onoga što nam do juče bejaše tama ili magleno slućenje danas se projavljuje u svoj svojoj tajnovitoj jasnoći; u jasnoj, pa ipak nerastumačivoj i lepoj tajanstvenosti. Zdat da na divovskom raskršću puteva i svetova bude svetionik i spomenik, bio je i ostao, jeste i (sva je prilika) ostaće, u tuđoj i u srpskoj svesti, u istoriji i u pesmi: grad-tvrđava, kuća svetih ratova, grad-hram, grad-iznenađenje, grad-san – grad, što stoji. Jovan Pejčić k-3

Simulacija i gastronomija. režimi čulnosti i aspekti identiteta u pesništvu Vojislava Despotova - Stevan Bradić SADRŽAJ Uvod (NEO) AVANGARDA, KONKRETIZAM, (POST)AVANGARDA Avangarda i neoavangarda Konkretizam Postavangarda KRITIKA O DESPOTOVU REČ-PESMA SLIKA. SMISAO KOJI JE IZGUBIO BITKU: DNjIŽEPTA BIOSKOP ROBNA KUĆA VIDEO-REKORDER-BRODVEJ (POST)IDENTITETI Centralni park Kavez i kontrasvetovi Seksualni identiteti Nostalgični subjekt DESET DEKA JUST PRESS PLAY ZAKLjUČAK BIBLIOGRAFIJA Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Godina: 2012 Broj strana: 196 Meki povez Biblioteka: Književne nauke Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2190 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Čedomir Mirković : U ĐAVOLOM VIDOKRUGU - Šezdeset šest savremenih srpskih pesnika , Dereta 1996, str. 432. Književni eseji i kritike. Očuvanost 3. Sadržaj Strogost, bezmalo škrtost : Carska namiguša Nenada Grujičića (62-64); Opora iskustva i rimovani stih : Jadac Nenada Grujičića (65-67); Tuga iz davnina : Trepetnik Đorđa Sladoja (343-345); Setni ispovedni katreni : Satnica Florike Štefan (412-415). ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 421. i na kor. Predmetne odrednice Grujičić, Nenad, 1954- Sladoje, Đorđo, 1954- Štefan, Florika, 1930- Andrić, Radomir, 1944- Brajković, Dragomir, 1947- Vojvodić, Radoslav, 1937- Vukadinović, Alek, 1938- Vukosavljević, Slavko, 1927- Gavrilović, Manojle, 1945- Gvozdenović, Slavomir, 1953- Dragojlović, Dragan, 1941- Đurić, Milorad, 1937- Erić, Dobrica, 1936- Zubanović, Slobodan, 1947- Kolundžija, Dragan, 1938- Lalić, Ivan V., 1931-1996 Magarašević, Mirko, 1946- Maksimović, Desanka, 1898-1993 Maksimović, Miroslav, 1946- Marković, Vito, 1936- Milidragović, Božidar, 1939-1995 Milić, Zoran, 1940- Mladenović, Tanasije, 1913-2003 Pavlović, Miodrag, 1928- Pajić, Petar, 1935- Raičković, Stevan, 1928- Ristović, Aleksandar, 1933- Sekulić, Aleksandar, 1937- Simović, Ljubomir, 1935- Simonović, Simon, 1946- Smiljanić, Dobroslav, 1933- Stojanović, Radosav, 1950- Stanisavljević, Miodrag, 1941-2005 -- `Ritmovi 3` Tešić, Milosav, 1947- Timotijević, Božidar, 1932-2000 Hadžić, Ibrahim, 1944- Čiplić, Bogdan, 1910-1989 Čudić, Predrag, 1943- Srpska poezija -- 20v Čedomir Mirković (Nevade, kod Gornjeg Milanovca, 18. januar 1944 – Beograd, 25. april 2005) bio je srpski književnik, književni kritičar, esejista, urednik i političar. Mirković je diplomirao 1966. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za jugoslovenske književnosti. Počeo je karijeru kao član redakcije „Književnih novina”. Od 1973. godine bio je zaposlen u Televiziji Beograd, prvo na mestu glavnog i odgovornog urednika Školskog programa i Kulturno-obrazovnog programa, a od 1992. bio je i vršilac dužnosti direktora Televizije Beograd. Dve godine kasnije prihvatio je mesto direktora izdavačke kuće „Prosveta” a na tom mestu je ostao do 2000. godine. Bio je potpredsednik Nove Demokratije (član opozicione koalicije DEPOS), a pre toga je bio predsednik Socijaldemokratske partije centra (dve stranke su se ujedinile 1994. godine). Jedno vreme je bio i poslanik u Saveznoj skupštini. Objavio je desetak knjiga eseja, pripovedaka, književnih kritika i jedan roman. Godinama je bio stalni književni kritičar lista Politika, a takođe je objavljivao kratke tekstove i crtice iz kulturnog života u listovima i časopisima (Jedinstvo, Letopis Matice srpske i dr.). U decembru 2004. godine izabran je za potpredsednika Udruženja književnika Srbije. Preminuo je u Beogradu 25. aprila 2005. godine u 61. godini od posledica moždanog udara. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu je 2016. godine nazvana „Nagrada Čedomir Mirković”. Njen drugi dobitnik, 2017. godine, bio je Srba Ignjatović.

ilustrovano knjiga o Dositeju veoma dobro stanje Autor: Đuro Gavela Izdavač: Novo pokolenje - Beograd, 1950. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u danas rumunskom delu Banata tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo, te ga odvede nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej[uredi | uredi izvor] Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[7] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici su počeli dolaziti da im on čita molitve. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on je napustio manastir. Ovo bekstvo mladog đakona bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije došao je u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Spomen-tabla na kući u kojoj je Dositej Obradović opismenjavao narod Dalmacije, selo Golubić kod Knina Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisnuo u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[8] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [9] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. U Dalmaciji je ukupno proveo jednu deceniju (1761—1771).[10] U istoriografiji se značaj rada i života Obradovića u Dalmaciji ili minimizirao ili prenaglašavao. ON je sam navodio da je tokom tog perioda života stekao najlepše životne lekcije i postavio temelje za naredne perioda života i rada.[11] Put po Evropi[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim države Italije, države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko carstvo. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[12] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Kneževinu Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[13][14] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor] Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[15] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[16] Književni rad i kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Život i priključenija, jedno od najznačajnijih Dositejevih dela, 1783. Soveti zdravago razuma, 1806. `Mezimac` (1818), drugi deo Sobranija Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[17] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik`, i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[18] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783. Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor] Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena`; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[19] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Dositejev nacionalni program[uredi | uredi izvor] Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:[20] Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro`zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Verska trpeljivost[uredi | uredi izvor] Dositejeva ulica u Beogradu Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[21] Rad na popularizaciji nauke[uredi | uredi izvor] Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže. Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca Pedagogija i vaspitanje[uredi | uredi izvor] Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku. Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi | uredi izvor] Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.[22] Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi | uredi izvor] Grafit — misao Dositeja Obradovića U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca. Racionalista i reformator evropski[uredi | uredi izvor] Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[23] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[24] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[25][26][27] Po njemu je nazvana Ulica Dositejeva (Sombor). Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Nagrade imena Dositeja[uredi | uredi izvor] „Dositejeva nagrada“ „Dositejevo pero` „Dositejev štap` „Dositeja` — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1 Nagrada Dositej Obradović za životno delo Nagrada Dositej Obradović stranom izdavaču U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Jastuk groba mog, televizijska miniserija zasnovana na biografiji Dositeja Obradovića u režiji Save Mrmka je snimljena 1990. godine u produkciji RTB-a.[28][29][30] Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi | uredi izvor] OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu OŠ „Dositej Obradović” Čukarica OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[31] OŠ „Dositej Obradović” u Vranju OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[32] OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[33] OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[34] OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[35] OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[36] OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[37] OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[38] OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[39] OŠ „Dositej Obradović” Volujac OŠ `Dositej Obradović` u Zrenjaninu OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[40] OŠ „Dositej Obradović” u Putincima OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu OŠ „Dositej Obradović” u Doboju OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo) OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (opština Gnjilane) OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica) OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince) OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru OŠ „Dositej Obradović” Vranovo OŠ „Dositej Obradović” Erdeč Školski centar „Dositej Obradović” Subotica Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu Dom kulture „Dositej Obradović” u Stanišiću Biblioteka „Dositej Obradović” u Staroj Pazovi[41] Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Dela[uredi | uredi izvor] Slovo poučiteljno Gosp. Georg. Joakima Colikofera, Lajpcig, 1774, 31 str. Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija D.O., Lajpcig, 1783. Sovjeti zdravago razuma, Lajpcig, 1784, 119 str. Ezopove i pročih raznih basnotvorcev basne, Lajpcig, 1788, 451 str. Pesme o izbavleniju Serbije, Beč, 1789, 4 str. Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Pešta, 1793, 2 + str str. Etika ili filozofija naravnoučitelna, Venecija, 1803, 160 str. Vostani Serbije, 1804. Mezimac, Budim 1818, 230 + 11 str. Hristoitia sireč blagi običai i Venac ot alfavita, Pešta, 1826.[42] Ižica, 1830 Pisma, Budim, 1829, 126 str. Prvenac, Karlštat 1930, 17 + 168 str. Jastuk roda moga (izgubljeno delo), 1813. Prevodi Slovo poučitelno, 1784. Istina i prelest, (kratka priča), 1788. Put u jedan dan, (kratka priča), 1788. Ezopove basne Hristoitija Bukvica Etika Venac Damon Ingleska izrečenija

Ivanka Kosanić : PRED MAGIJOM KNJIGE - Književne kritike , SKC Niš 2002, str. 146. Očuvanost 4. Predmetne odrednice Џунић, Слободан, 1921- -- `Испод мртвачког моста` Урошевић, Влада, 1934- -- `Дворски песник у направи за летење` Цветковић, Томислав Н., 1933- -- `Фотографија изнад кревета` Николић, Данило, 1926- -- `Проветравање владара` Албахари, Давид, 1948- Хаџи Танчић, Саша, 1948- -- `Небеска губернија` Ненадић, Данило, 1940- -- `Деспот и жртва` Огњеновић, Вида, 1941- -- `Милева Ајнштајн` Нешић, Тихомир, 1938- -- `Плод` Бајац, Владислав, 1954- -- `Друид из Синдидуна` Кузмановић, Раде, 1942- -- `Голф` Цвејин, Татјана, 1948- -- `Мола, Мола или шест један три зрна` Угринов, Павле, 1926- -- `Ван света` Пиштало, Владимир, 1960- -- `Александрида` Пантић, Михајло, 1957- -- `Седми дан Кошаве` Милошевић, Никола, 1929- -- `Нит михољског лета` Милашиновић, Горан, - -- `Хераклов грех` Мирковић, Чедомир, 1944- -- `Мрак у мраку` Лебедински, Славко, 1939- -- `Јеврејска перика` Еренрајх-Остојић, Максимилијан, 1921- -- `Карактеристика` Диковић-Ћургуз, Даница, 1942- -- `Сећање на страх` Михаиловић, Драгослав, 1930- -- `Јалова јесен` Петровић, Горан, 1961- -- `Ситничарница Код срећне руке` Цветковић, Петар, 1939- -- `Пеме из аутобуса` Костић, Вукашин, 1948- -- `Чувар пепела` -- `Засун` Тодоровић, Мирослав, 1946- -- `Потоња верзија` -- `Свети мученици` Колунџија, Драган, 1938- -- `Дато у дрхтању` Милић, Зоран, 1940- -- `Светогорска стаза` Шапоња, Ненад, 1964- -- `Море` Михајловић, Мирослав Цера, 1955- -- `Лом` Станковић, Горан, 1958- -- `Четири доба` Цвијетић, Мићо, 1946- -- `Записи` Богнар, Зоран, 1965- -- `Елизејска трилогија` Игњатовић, Срба, 1946- -- `Судбеник` Набоков, Владимир Владимирович, 1899-1977 -- `Венецијанка` Кортасар, Хулио, 1914-1984 -- `Апокалипса у Солентинамеу` Мекјуен, Ијен, 1948- -- `Амстердам` Куци, Џон Мајкл, 1940- -- `Земља сумрака` Бесон, Патрик, 1956- -- `Пушкинова смрт` Виликовски, Павел, 1941- -- `Сурови машиновођа` Макин, Андреј, - -- `Реквијем за исток` Српска књижевност -- 20 в. Светска књижевност -- 20 в.

Milan Bunjevac : ANUJEV KALEIDOSKOP , ICS (Izdavački centar studenata) Beograd (nije navedena godina izdanja), str. 200. Esejistika. Očuvanost 3; malo pohabano; ima precrtan potpis. Anuj je rođen u Serisolu, malom selu na periferiji Bordoa, i imao je Baskijske korene.Njegov otac, Fransoa Anuj je bio krojač od koga je po sopstvenom priznanju nasledio jak osećaj ponositosti. Ipak svoju umetničku stranu nasledio je od majke Marije-Magdalene, violinistkinje koja je dopunjavala porodični budžet svirajući leti u kazino orkestru u obližnjem primorskom letovalištu u Arkašonu. Porodica se 1918. godine preselila u Pariz gde je Anuj stekao srednje obrazovanje. Žan-Luj Baro kasnije poznati francuski režiser pohađao je istu školu i sećao se Anuja kao ulickanog mladog momka. Bio je primljen na Pravni fakultet univerziteta u Sorboni ali zbog nemogućnosti da se samostalno finansira odlučuje da ga napusti posle samo 18 meseci kako bi počeo da radi kao tekstopisac u novinama Publicité Damour. Voleo je posao koji je obavljao i uvek je govorio da je upravo tu naučio značaj klasičnih vrednosti kratkoće i preciznosti jezika. Anujevi finansijski problemi su nastavljeni nakon što je pozvan na služenje vojnog roka 1929. godine. Živeći od svoje skromne vojne nadoknade odlučuje da se 1931. godine oženi glumicom Monel Valentin. Iako je glumila u nekoliko njegovih predstava, po svedočenju Anujeve ćerke Karoline (iz drugog braka) on nije bio srećan u braku sa Monel. Anujeva najmlađa ćerka Kolomb je išla još i dalje govoreći da između njih nikada zvanično nije ni bio zaključen brak. Navodno je imala nekoliko vanbračnih partnera zbog čega je Anuj veoma patio. Na njegov je dramski rad je takođe navodno uticala i sumnja po pitanju njegovog porekla. Prema Karolini, Anuj je saznao kako je njegova majka dok je radila u Arkašonu imala ljubavnika koji je mogao bit njegov pravi biološki otac. Uprkos svemu Anuj i Valentin su dobili ćerku Katerin 1934. godine koja ih je pratila kroz njihov rad u teatru. Proširenje porodice donelo je Anuju nove brige po pitanju limitiranog finansijskog stanja u kome se nalazio. Odlučan da se u potpunosti posveti pisanju počinje da piše skečeve za bioskopska prikazivanja kako bi ostvario dodatne prihode. Pozorišni rad U 25.godini Anuj nalazi posao kao sekretar francuskog glumca i reditelja Luja Žovea.Iako mu je šef pozajmio nameštaj korišćen u komadu Zigfrid Žana Žiroa za opremanje kuće,kao reditelj nije bio zainteresovan za Anujeve spisateljske ideje.Žuve je doživeo popularnost 30ih godina naročito kroz saradnju sa Žiroom.Njih dvojica su nastojali da prebace fokus dela sa autorskog glasa reditelja na komad i njegov tekst. teorija drame, istorija drame, drama i pozorište, francuska književnost... Милан Буњевац, театролог, критичар, есејиста, прозаиста и преводилац. Рођен у Добоју 1941. године. Школовао се у Београду где је завршио Класичну гимназију и Филолошки факултет на катедри за Општу књижевност (1965), а докторирао у Стразбуру (1968). Cтручни сарадник, потом шеф пројекта у Институту за књижевност у Београду, драматург Позоришта на Теразијама у Београду, лектор за српскохрватски језик и југословенске књижевности на универзитетима у Стразбуру и Нансију, предавао дуги низ година француски језик и књижевност у средњим школама у Француској и на Институту за стране студенте Стразбуршког универзитета. Уређивао часописе у земљи и иностранству. Милан Буњевац је објавио више есеја и студија из области историје и теорије књижевности, театрологије и лингвистике и три књиге прозе: „Зелена маска у облику ципеле“ (Београд, 2007), „La Berge Sud“ (Париз, 2014), „Јубилеј и остало“ (Београд, 2015), „Сновања“ (Београд, 2016), „Обриси у магли“ (Београд, 2017), „Листања“ (2020).

Branko Popović: UMETNOST I UMEĆE - Ogledi o književnoj umetnosti, Prosveta 1977, str. 187. Sadržaj na slici Očuvanost 4-. БРАНКО ПОПОВИЋ Рођен је 20. децембра 1927. године у Цвилину, у Кучима. Основ- ну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију у Подгорици. Ди- пломирао је математику 1949. године на Вишој педагошкој школи на Цетињу, а 1960. године дипломирао је на Филолошком факултету у Новом Саду југословенску књижевност и српскохрватски језик. Ма- гистрирао је 1968. године у Београду, а докторат из науке о књижев- ности стекао је на Филолошком факултету у Новом Саду 1974. године. Од 1967. до 1973. године био је професор књижевности у Матема- тичкој гимназији у Београду, а од 1973. године до 1991. године профе- сор књижевности и културе говора на Педагошкој академији у Бео- граду. Био је у два мандата и директор Педагошке академије, те члан Удружења књижевника Србије. Усавршавао се кроз студијске боравке у Лондону (1968. и 1969. го- дине) и Петрограду 1983. године. За умјетнички рад добио је награ- ду за најбољу књижевну критику „Милан Богдановић” 1979. године. Награђен је Плакетом за најбољи предавачки рад на Коларчевом на- родном универзитету у Београду 2002. године. За књигу „Потрага за смислом” добио је награду „Ђорђе Јовановић” за 2005. годину. Објавио је десетак посебних књига, 300 критика, есеја и студија, приређивао дјела других писаца (10 књига), коаутор је стручних књи- га, уџбеника итд. Најзначајнија дјела су му: Романсијерска уметност Михаила Ла- лића (1972)¸Верзије књижевног дјела (1975); Самосвест критике (1987); Уметност и умеће (1997); Говор самоће (1996); Лелејска гора Михаила Лалића (2001); Критичка промишљања (2002); Тумачења (2002), По- трага за смислом (2004). За ванредног члана Црногорске академије наука и умјетности иза- бран је 8. децембра 2000. године, а за редовног 15. децембра 2006. године. Умро је 5. новембра 2011. године

Branko Popović : VERZIJE KNJIŽEVNOG DELA , Nolit 1975, str. 150. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. БРАНКО ПОПОВИЋ Рођен је 20. децембра 1927. године у Цвилину, у Кучима. Основ- ну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију у Подгорици. Ди- пломирао је математику 1949. године на Вишој педагошкој школи на Цетињу, а 1960. године дипломирао је на Филолошком факултету у Новом Саду југословенску књижевност и српскохрватски језик. Ма- гистрирао је 1968. године у Београду, а докторат из науке о књижев- ности стекао је на Филолошком факултету у Новом Саду 1974. године. Од 1967. до 1973. године био је професор књижевности у Матема- тичкој гимназији у Београду, а од 1973. године до 1991. године профе- сор књижевности и културе говора на Педагошкој академији у Бео- граду. Био је у два мандата и директор Педагошке академије, те члан Удружења књижевника Србије. Усавршавао се кроз студијске боравке у Лондону (1968. и 1969. го- дине) и Петрограду 1983. године. За умјетнички рад добио је награ- ду за најбољу књижевну критику „Милан Богдановић” 1979. године. Награђен је Плакетом за најбољи предавачки рад на Коларчевом на- родном универзитету у Београду 2002. године. За књигу „Потрага за смислом” добио је награду „Ђорђе Јовановић” за 2005. годину. Објавио је десетак посебних књига, 300 критика, есеја и студија, приређивао дјела других писаца (10 књига), коаутор је стручних књи- га, уџбеника итд. Најзначајнија дјела су му: Романсијерска уметност Михаила Ла- лића (1972)¸Верзије књижевног дјела (1975); Самосвест критике (1987); Уметност и умеће (1997); Говор самоће (1996); Лелејска гора Михаила Лалића (2001); Критичка промишљања (2002); Тумачења (2002), По- трага за смислом (2004). За ванредног члана Црногорске академије наука и умјетности иза- бран је 8. децембра 2000. године, а за редовног 15. децембра 2006. године. Умро је 5. новембра 2011. године

Posveta autora. Autor - osoba Šaponja, Nenad, 1964- = Šaponja, Nenad, 1964- Naslov Iskustvo pisanja : eseji i razgovori / Nenad Šaponja Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 94 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Popović, Gordana, novinarka = Popović, Gordana, novinarka Radisavljević, Zoran Hr., 1952- = Radisavljević, Zoran Hr., 1952- Đurđević, Olivera, 1956- = Đurđević, Olivera, 1956- Pejčić, Nataša = Pejčić, Nataša Midžović, Marija, 1960- = Midžović, Marija, 1960- Radojčić, Saša, 1963- = Radojčić, Saša, 1963- Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Zbirka Biblioteka Alfa Sadržaj Krize stvarnosti (5-47): Ekvivalent egzistencijalne cene ili o književnom kritičaru danas (7-10); Književna kritika između prihvatanja i pohvale drugosti (11-14); Autobiografija čitanja (15-20); Plutajući literarnim prividom (21-23); Realnost kao mistifikacija dela (24-29); Retrodinamika stvarnog (30-33); Zlatno doba svakodnevice (34-36); Citati čitanja (37-40); Autobiograf i ja (41-44); Autentičnost u tekstu (45); Krize stvarnosti i apologija pevanju (46-47). - Margina poetica (49-94): Margina poetica (51-61). Kritičar se, ipak, rađa / razgovarala Gordana Popović (62-67). Trag o književnom vremenu / razgovarao Zoran Radisavljević (68-72). Lična čitalačka biografija / razgovarala Olivera Đurđević (73-77). Književna kritika kao kreativan čin / razgovarala Nataša Pejčić (78-80). Dobre vibracije i bez lepka za emocije / razgovarala Marija Midžović (81-85). Tajanstveni odjek stvari / razgovarali Saša Radojčić i Saša Jelenković (86-94). Napomena ([95]). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500. Predmetne odrednice Šaponja, Nenad, 1964- -- Intervjui Nenad Šaponja je rođen 13. aprila 1964, godine u Novom Sadu, u kome i dalje, uprkos svemu, živi. Završio Medicinski fakultet u Novom Sadu (1991), a na Medicinskom fakultetu u Beogradu je magistrirao iz oblasti Socijalne psihijatrije (1994). Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara jednog društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću Agora, u Zrenjaninu, u kojoj je kao urednik i izdavač potpisao više od 500 naslova. Po tumačenju kritike, jedan je od najhermetičnijih savremenih srpskih pesnika. Dugogodišnji je stalni književni kritičar beogradske Politike (1996-2005), promoter postmoderne poetike na našim prostorima, kao i osobenog interpretativnog pristupa delu koji podrazumeva ”življenje” književnosti. Od kada objavljuje savremenu srpsku prozu kao urednik, ne piše o istoj, jer smatra da se radi o nespojivim pozicijama urednik/kritičar. Piše poeziju, eseje i prozu. Oženjen je Dragoslavom, kardiologom, imaju dva sina, Stefana i Filipa. Poezija Đokonda, Matica srpska, 1990. Odrazi varke, Prometej, 1993. Očevidnost, Prosveta, 1996. More, Prosveta, 1998. Četiri poeme, Prosveta, 2000. Slatka smrt, Književna opština Vršac, 2012. Postoji li dodir tvoje duše? Književna opština Vršac, 2014. Izgledam, dakle nisam, Prometej, 2018. Silazim u tišinu tega bačene kocke, Kulturni centar Novog Sada, 2019 Esej i književna kritika Bedeker sumnje, Prosveta, 1997. Autobiografija čitanja, Prosveta, 1999. Iskustvo pisanja, Narodna knjiga, 2002. Putopis A Brisel se da prehodati lako, Sajnos, 2018. Prevodi Poezija mu je prevođena na engleski, španski, italijanski, makedonski, rumunski, slovački, azerjedžanski, bugarski, albanski i poljski jezik. U celosti su prevedene sledeće knjige: Postoji li dodir vaše duše? (Postoji li dopir na tvojata duša?, Makedonika litera, 2018) – prevod na makedonski Nove Cvetanovski Slatka smrt(O moarte dulce, „Brumar“, 2019) – prevod na rumunski Robert Serban i Slavomir Gvozdenović Izgledam, dakle nisam (Vyzerám, teda nie som, „Vydavateľstvo Spolku slovenských spisovateľov“, 2020) – prevod na slovački Zdenka Valent Belić Izgledam, dakle nisam (Görünürəm, demeli yoxam, „Alatoran“, 2020) – prevod na azerbejdžanski Zuar Settarh Slatka smrt (Muerte dulce, „Esquina Tomada Ediciones “, 2021) – prevod na španski Dragana Bajić Naučna studija Epidemiologija alkoholizma, Medicinski fakultet Novi Sad, 1995. Preveo Robert B. Parker: Hladan kao kamen, roman, Agora, 2005. Prevod sa engleskog. MG37

Kao na slikama Lepo očuvano Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoju borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Tags: Knjiga o Vuku / knjige o Vukovom životu / Vuka Stefanovića Karadžića / porodici ... biografija

Knjiga tekstova iz zaostavštine jednog od modernih klasika srpske književnosti. Nastajali pedesetih godina, ovi polemički eseji nisu mogli da budu objavljeni u vreme svog nastanka. Jadinstveno svedočanstvo o velikom piscu i njegovom vremenu, o književnom i političkom životu. 2001; Broširani povez; latinica; 184 str.; Naziv: Progutane polemike (Priredio Jovan Radulović) Autor: Vladan Desnica Izdavač: `Stubovi kulture`, Beograd 2001. Bogdan A. Popović Svojevremeno je Vladan Desnica (1905-1967) s dobrim razlozima svrstavan i u srpsku i u hrvatsku modernu književnost. Progutane polemike svedoče da je, podjednako, reč o autoru čije su književne tvorevine (esejističke, pripovedačke, romansijerske), mada i ne samo one, s početka pedesetih bivale izložene osporavanju i žestokim, politički nimalo bezazlenim napadima. Najvećma u Zagrebu, gde je pisac živeo, ali su strele odapinjane i u Beogradu. Na napade je Desnica odgovarao, ali mesta za većinu njegovih replika, u tadašnjoj štampi i književnoj periodici, naprosto nije smelo da bude. Pojavljuju se tek sada, sa zakašnjenjem od pola veka. Jedan od razloga ovolikom zakašnjenju - tvrda vremena su, za umetnost bar, ipak relativno brzo prošla - bez sumnje se nahodi u malom broju Desničinih polemičkih tekstova. Koncepcijski se nisu uklapali u njegova potonja dela. Vidljivo je to i u ovoj knjizi: ona sadrži samo četiri progutane polemike, peti neposredan odgovor oponentima bio je objavljen. Dva načelna, književnoteorijska teksta na čelu knjige i jedno privatno, i te kako sadržajno pismo upućeno Aleksandru Tišmi, delom su i implicitno polemički zamišljena. Pored nabrojanih, u knjizi je samo još jedan Desničin tekst, i to pripovetka. Svi ostali su, zapravo, `predlošci` piščevim replikama, neophodni zbog potpune informacije o predmetu i načinu sporenja. I, u završnici knjige, nekoliki članci drugih autora koji evociraju okolnosti u kojima je Desnica živeo. `Argumenti` ideološki pravovernih čuvara duhovnog zdravlja i poretka (oni iz arsenala socrealističkog poimanja i vrednovanja književnosti) nisu, razume se, vredni komentara. Nekoliki markantni primeri se navode koliko podsećanja radi. Joža Horvat, na primer, Desničino, istini za volju ironično, zalaganje za ustanovljivanje `primjenjene književnosti` (čitati: funkcionalizovane) vidi kao put koji `neminovno vodi u sukob s progresivnim snagama u društvu i s istinitom književnošću`. Beogradski autor N. St. drži da je posredi piščeva `osveta `komunizirajućoj` literaturi, osveta zbog njene plodne godine`. Ivan Dončević, istim povodom, pita `kakav je to kulturni vakuum u koji tonu bez protesta ti jezoviti, vampirski glasovi`... Tvrdeći, usput, da je njegov roman Zimsko ljetovanje `mračna i nehumana knjiga`, Đuro Šnajder uverava općinstvo da Desnica pripovetkom `Pred zoru` napada `sam život i ono što i čini njegov smisao`... Marin Franičević Zimsko ljetovanje smatra školskim primerom `naturalističkog prilaženja životu`, opaža da kod likova seljaka `nema nikakve perspektive`, a da stvar bude još gora, `na 198 stranica teksta svega se jednom spominju partizani`. Kad sve svedemo na pravu meru, Desnica je bio u pravu: dobar deo ovakvih tekstova se doima kao `dojava upravnoj vlasti`, štaviše kao `ukazivanje na nedovoljnu budnost te vlasti`. Ipak, osećao je potrebu da se brani, pa i da uzvraća udarce. Činio je to različitim polemičkim postupcima, biranim prema `specifičnoj težini` povoda. Suvišno je isticati da je, u odnosu na svoje oponente (i kad je mislio da je predmet vredan rasprave), bio teorijski nadmoćan, kadar da porekne smislenost njihovih optužbi. Umeo je Desnica da se koristi ironijom i persiflažom, ili dijaloškom formom, da dramatski sučeli više stanovišta uključujući i sopstveno. Cela jedna mala istorijska i karakterološka studija o Zadru i okolini je u funkciji dokazivanja autentičnosti njegovog shvatanja realnosti. Nije mu bilo strano ni razobličavanje autokratskog karaktera pojedinih oponenata, ukazivao je na njihovu sklonost menjanju sudova, razotkrivao pozadinu njihovih napada. Pored svekolike svoje inventivnosti i superiornosti,bio je Desnica prinuđen (priroda režima u kome je živeo i stvarao nalagala je i dovijanje) da brani pravo na grešku, da odbija optužbe o svojoj ideološkoj reakcionarnosti, da dokazuje lojalnost. Progutane polemike su, nesumnjivo,jedno malo poznato a rečito svedočanstvo o političkoj i duhovnoj klimi koja je pre pola veka pritiskala ove prostore. Da nije bio onemogućen, Desnica bi se u pravo vreme svrstao među eminentne borce za integritet umetnosti, za moderne orijentacije. Pri svemu, relevantnost njegovih polemičkih tekstova delimično je uslovljena i prirodom njihovih (krajnje efemernih) povoda. Zato je odlučujuće značajno što su u ovu knjigu uključeni piščevi `Zapisi o umjetnosti` i opsežno pismo Aleksandru Tišmi. Prozni pisac najvišeg reda je, nesporno, bio odličan polemičar, ali i kompetentan teoretičar književnosti, vičan estetičkom i autopoetičkom promišljanju koje nema ograničen rok trajanja. Bastina: Svadje ili odbrana coveka u `Progutanim polemikama` Vladana Desnice Kisov prethodnik po svim terenima Okrenuo ledja klevetama: Vladan Desnica Na kongresu Saveza pisaca Jugoslavije u Sarajevu pocetkom pedesetih, doslo je do incidenta. Akteri fizickog obracuna bili su Gustav Krklec i Vladan Desnica. Satiricni casopis Jez bio je jedino glasilo koje je dalo komentar na ovaj dogadjaj, a on je glasio: Kako je Vladan Desnica postao Vladan Pesnica. Posle ovog dogadjaja proslo je skoro pedeset godina. O tome sta se sve desavalo izmedju Desnice i njegovih knjizevnih savremenika saznali smo tek nedavno iz dosad neobjavljivanih i nepoznatih tekstova pisca sakupljenih pod zajednicki naziv `Progutane polemike` u izdanju Stubova kulture. - Ni sama ne znam koliko stampanjem postujemo tatinu volju, jer neki su tekstovi momentalna reakcija na napad bez distance, sto nije bio uobicajen nacin tatinog pisanja. Mozda to moze biti interesantan dokument o coveku u datom vremenu ili kao ilustracija licnosti autora i njegova temperamenta, pise iz Zagreba Natasa Desnica - Zerajic, cerka pisceva. Vreme o kome govori Natasa Desnica su godine posle Drugog svetskog rata. Pisac tada pocinje da objavljuje i zivi kao pisac profesionalac, bez drzavnog polozaja i politicke zastite. To doba obelezila je vladavina `komunizirajuce` knjizevnosti i hvalospeva prugama i industrijalizaciji. Neslaganje sa ovakvim poretkom u knjizevnosti, navelo je Desnicu da se ironicno podsmehne aktuelnoj domacoj knjizevnosti, sto mu je stvorilo mnogo neprijatelja i problema. Savremenici su Desnici pripisali prirodjenu aristokraticnost i skromnost. `Bio je potomak Stojana Jankovica, uskoka, serdara i venecijanskog kavaljera, artisticki vitez u drustvu knjizevnih uskoka sto su upravo tamanili dobro bogate bosanske trpeze`, pise Cedo Prica, jedan od savremenika Desnicinih. Bas te `knjizevne uskoke` i anonimna piskarala, najteze je pogadjala britka rec velikog pisca. Opsta hajka na Desnicu otpocela je oko 1952, posle objavljivanja eseja `Zapisi o umetnosti` u casopisu `Krugovi`. Ono sto je najvise naljutilo ideoloske cuvare, sudeci po broju reagovanja, bila je njegova ideja o `primenjenoj knjizevnosti`, analogno sa nekim ograncima likovne umetnosti. Tako se anonimni N. St. Zapitao `da nije ovo Desnicino zalaganje osveta komunizirajucoj literaturi zbog njene plodne godine`. Ivan Doncevic pise o `kukavicijim jajima Vladana Desnice` i njegovoj opasnosti po omladinu, posto on `sa nasim vremenom, nasim ljudima i nasom stvarnoscu nema nikakve veze`. Joze Horvat, pak zamerio je piscu na ` reakcionarnim shvacanjima koja vode u sukob s progresivnim snagama u drustvu i sa istinskom knjizevnoscu`. Sredstva kojima se stupalo u napade na Desnicu, zaista nisu birana. Prigovarano mu je da je `zakasneli pisac`, a njegov prvi roman `Zimsko ljetovanje` docekan kao nesto `prazno`, `prljavo`, `pusto`, `sitno`, `nerazumljivo` i `dosadno`. Koliko su apsurdne ove optuzbe, svedoci to sto su Desnicina dela nominovana za sve vece knjizevne nagrade u to vreme i pored toga sto su se mnogi svesrdno trudili da do toga ne dodje. Moglo bi se s pravom reci, smatra recezent ovog izdanja, Jovan Radulovic, da je Desnica pravi Kisov prethodnik po svim terenima knjizevnosti, umetnosti, teorije, krece se superiorno, uvek na granici ironije i sarkazma, i ma koliko ga vredjali - on svoje polemicke suparnike postuje, ali ih sledeci zdravu logiku i poznavanje stvari, sabija u misju stupicu. Desnica je strpljivo pisao odgovore na sve napade svojih neistomisljenika, ali tada niko nigde nije zeleo da ih objavi. `Odrzavanje i najformalnijih drustvenih veza sa mnom smatrano je krajnje neoportuno, sa nepozeljnim prakticnim posljedicama`, prica Desnica. `Bilo mi je uskraceno pravo koje se daje svakom optuzeniku da se pre izricanja presude pita: ima li nesto da kaze u svoju odbranu?` Upravo od tih odbrana pisca od napada u kojima se on poziva na `neophodnost trpljenja razlicitih stavova` i `nemogucnost konacnosti i apsolutnosti`, iz odbrane licne i odbrane umetnosti, svega onog sto je zeleo da kaze, a bilo mu je uskraceno, sastavljena je ova zbirka. Jedan od odgovora, vec pomenutom Ivanu Doncevicu, tadasnjem predsedniku Drustva knjizevnika Hrvatske na njegov `veparski` napad, odgovor `bez distance`, dao je sliku tadasnje knjizevne i drustvene klime kod nas tada: `Samo on (Doncevic) smije htjeti ono sto hoce i moci ono sto hoce. Jer, on je on. Tu je citav `knjizevni narod` kome on moze da stampa ili ne stampa`... U eseju `Zapisi o umjetnosti`, govori Desnica protiv svih Doncevica tog vremena, onih koji `provode dane na sjednicama, u zirijima u rjesavanju `strukturnih` pitanja i organizacionim poslovima - u administraciji umjetnosti`. Smatrao je zrtvama te `rudare poezije`. Aleksandar Tisma je pri jednom susretu sa vec ostarelim Desnicom zabelezio njegove reci da `covek kada dugo pise i postane stariji, onda mu je zapravo stalo do misljenja svega dva-tri covjeka koji su mu najblizi. To su nekoliko prijatelja iz skolskih dana, zena, i gotovo`. Tvrdnja preskromna, ili pregorka? Desnica je okrenuo ledja kleveti i klevetnicima i usao u sve izbore jugoslovenske knjizevnosti. Nin 20.12.2001. Progutane polemike Prvi put, posle skoro pola veka, objavljeni su izuzetno vredni polemički tekstovi iz zaostavštine Vladana Desnice S nekoliko knjiga istraživačko-interpretativnog i dokumentarnog karaktera, iz osamdesetih, posebno s delom Ratka Pekovića Ni rat ni mir (Panorama književnih polemika 1945-1965), naši posleratni književni sporovi, kao svojevrstan nastavak predratnog sukoba na književnoj levici, uglavnom su rasvetljeni. Njihovi učesnici nisu više među živima, a njihova preganjanja oko `književnosti u službi naroda` ili, recimo, oko `novog čoveka` i `nove literature` i `književnosti kao subjektivnog odraza objektivne stvarnosti`, današnje književne naraštaje zanimaju koliko lanjski sneg. Gotovo je sasvim usahnula i čitateljska znatiželja za svedočanstva o dobu kada su književnost i umetnost u celini trebalo da budu podređeni partijskom diktatu i utilitarizmu. Prelazeći u nadležnost književne arheologije, izgledalo je da nam geneza i istorijat ovih književno-političkih nesporazuma ne mogu više otkriti ništa novo i uzbuđujuće. Da stvari, ipak, nisu uvek onakve kakve nam se čine, govori nam jedna nedavno objavljena knjiga Stubova kulture - Progutane polemike Vladana Desnice, koju je priredio Jovan Radulović, veliki poznavalac i promoter dela ne samo ovog nego i drugih srpskih pisaca u Hrvatskoj. I do pojave ove knjige znali smo, doduše, da je svojim delom Desnica bio među najzaslužnijima za osvajanje moderniteta u našoj posleratnoj književnosti i da je zbog toga dugo bio na meti dogmatske kritike i ideološke diskreditacije. Znamo ga i kao polemičara koji se hrabro odupirao takvim napadima ali tek iz Progutanih polemika saznajemo da njegove najvažnije i najsnažnije reakcije na takvae napade nikada nisu objavljene jer su ih sve redakcije odbijale, i da ih je pisac ostavio potomstvu u fascikli koja nosi naslov kao i ova knjiga u kojoj se one prvi put pojavljuju. Podsećajući da je Desničin književni rad obeležio pedesete godine prošlog veka, kada je on rado sarađivao sa izdavačima i časopisima iz svih glavnih književnih centara tadašnje Jugoslavije, Radulović podseća: `To su bile godine kad se na prostoru književnosti i oko nje vodila žestoka bitka i žučne polemike tradicionalista i modernista, sudara dogmatskih i antidogmatskih mišljenja, osporavale nove poetike, podsećalo na političku prošlost i porodično poreklo. Sve je to moralo okrznuti i Desnicu, iako se trudio da bude izmaknut, bez državnog položaja i sinekure, pisac profesionalac koji je živeo od svog književnog i prevodilačkog rada, bez ikakve političke zaštite.` Dežurni ideolozi (Jože Horvat, Marin Franičević, Đuro Šnajder...) žestoko su napali već prvu Desničinu knjigu, roman Zimsko ljetovanje a najtežu artiljeriju upotrebili su posle pojave njegovih Zapisa o umjetnosti u časopisu Krugovi 1952. godine. Već pomenute budne ideološke čuvare i dobar broj anonimnih piskarala, pa čak i humoristički list Kerempuh, Desnica je izazvao i naljutio zahtevom da se uvede u upotrebu termin `primijenjena književnost` kojom bi se označile pojave slične onima iz likovnih umetnosti. Ako bi postojala takva književnost, zaključuje on, `sve bi praktičke, programatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjesto pod suncem`. Na arsenal izrečenih optužbi ne vredi trošiti prostor. Uostalom, kako primećuje Radulović, akteri ovih polemika uglavnom su mrtvi, ono što su branili davno je mrtvo i prevaziđeno, mnogo šta se promenilo... Bitno je, međutim, kako on kaže, da je ostala reč velikog pisca, potvrda i ispravnost njegovih ubeđenja, britka i oštra reč koja, u mnogo čemu, podseća na kasnije književne obračune i `časove anatomije` Danila Kiša. Moglo bi se, dodaje Radulović, s pravom reći da je Desnica pravi Kišov prethodnik - po svim terenima književnosti, umetnosti, teorije, kreće se superiorno, uvek na granici ironije i sarkazma, i ma koliko ga vređali - on svoje polemičke suparnike poštuje, ali ih, sledeći zdravu logiku i poznavanje stvari, sabija u mišju rupu. `Progutanim polemikama` Radulović je dodao i neka druga nepravična i tendenciozna osporavanja Desničinih knjiga i njegove odgovore na njih, kao i Desničinu izuzetno zanimljivu poetičku ispovest u pismu što ga je 1952. uputio Aleksandru Tišmi. No, posebnu draž ovoj nevelikoj knjizi dali su odlomci iz Kazivanja Dušana Kostića (Velizaru Brajoviću, 1994) i Bilježnice namjernog sjećanja (Konzor, Zagreb, 1996) Čede Price o jednom incidentu na nacionalnoj osnovi između Desnice i Gustava Krkleca. Do incidenta je došlo u jednoj sarajevskoj kafani na večeri za vreme održavanja Kongresa Saveza pisaca Jugoslavije tokom koje je Krklec provocirao Desnicu. Kostić priča: `U početku sam to shvatio kao šalu, kolegijalno peckanje s aluzijama koje su bivale sve određenije, i nijesam nazirao ništa otrovno, sve dok ne poče da ujeda: `Znam jednog pisca koji je za vrijeme rata lijepo i dobro sarađivao s Talijanima dolje u Zadru, pisao članke u njihovim tamo novinama, čak je priredio za njih i gramatiku našeg jezika...` Još napravi nekoliko bodlji, kao šaleći se, na Vladanovo `četništvo` i uskočku prošlost njegovih predaka, proslavljenih inače u narodnim pjesmama. Već je počelo da biva neprijatno. Osmotrim ispod oka Vladana. Sjedi pognute glave, bez riječi, sve tamniji u licu. Najzad, prekida Krkleca, valjajući riječ po riječ: `A ja znam jednog pjesnika, ustaškog pukovnika, koji je bio urednik ustaškog lista u Zemunu!` I punu, još nenačetu čašu špricera sasu Gustavu pravo u lice, a onda pesnicom žestoko opali u sljepoočnicu iznenađenog čovjeka. Krklecu padoše naočari, ukaza se od njih ogrebotina i malo krvi na lijevoj sljepoočnici. Nevjerovatno. Neočekivano! Potpuni šok.` Čedo Priča će u svojim beleškama reći kako ni Desničin aristokratizam nije mogao nadvladati moralnu povredu što su je prouzrokovale Krklečeve reči, prisećajući se Krležinih metafora o balkanskoj krčmi koje su mu tada počele da liče na golu istinu. No, da je Desničin status u Hrvatskoj dodatno komplikovala i činila delikatnijim činjenica da je Srbin, pokazuje i jedan zapis Ive Kušana iz Foruma (časopisa HAZU) iz 2000 (br.7-9) u kojem se nekadašnje prijateljstvo i redovno nedeljno sastajanje s Desnicom, u skladu s duhom vremena, opravdava imperativom da je bilo nužno `znati šta oni (Srbi) misle`. U jednom broju zagrebačkog časopisa Republika iz 1999, u tekstu koji se bavi pitanjem gde spadaju tzv. granični pisci, može se takođe videti da je Desnica doživljavao neprijatnosti zbog svoje nacionalne pripadnosti. Ovog puta je reč o pripremi edicije Hrvatska književnost u 120 knjiga koju je 1961. pokrenula Matica hrvatska i za koju se od Vladana Desnice, preko Matičinog tajnika Jože Horvata, traži da se izjasni da li se smatra hrvatskim ili srpskim piscem. Njegov prvobitni odgovor da se oseća kao jugoslovenski pisac, nije prihvaćen kao zadovoljavajući pa je prepiska nastavljena sve dok Desnica nije napisao da se smatra u isti mah i hrvatskim i srpskim i da stroge alternative podele ne prihvata: `Ako Vas ovaj moj odgovor zadovoljava, bit će mi drago; ako ne zadovoljava - hvala bogu!` Od uvrštavanja u neku književnu ediciju, daleko mu je, piše, važnije da se u njegovom stavu o ovom pitanju `nikad neće moći da nađe ni najmanji tračak nečega što bi moglo da sliči na pregonjenje, na tjesnogrudost, na šovinizam`. SAVA DUTOVIĆ Danas 04.01.2002. Iznenadni Vladan Desnica Otkrice nepoznatih tekstova nekog znacajnog pisca za knjizevne sladokusce uvek predstavlja poseban dogadjaj, a samo piscevo delo time biva iznova kontekstualizirano i potpunije protumaceno. Knjiga `Progutane polemike`, nedavno objavljena u Stubovima kulture, donosi, izmedju ostalog, tekstove Vladana Desnice koji su pola veka cekali na objavljivanje. U pitanju su piscevi odgovori na ideologizirane kritike i invektive koje se Desnici pedesetih godina, na racun njegovih romana, eseja i zapisa o pitanjima umetnosti, upucivali branitelji socrealisticke knjizevne doktrine - Joze Horvat, Marin Franicevic, Ivan Doncevic i drugi, zamerajuci mu `reakcionarnost i dekadentnost`. Desnica koji danas, medjutim, spada medju klasike srpskog i hrvatskog modernizma, iz istih ideolosko-politickih razloga, nije u svoje vreme dobio priliku da neposredno odgovori na `prigovore`. Zeljom Desnicine cerke, a zahvaljujuci Jovanu Radulovicu, koji je i priredio knjigu, kao i Stubovima kulture, takva prilika realizovana je tek posthumno. U Kulturnom centru Beograda knjigu su predstavili Gojko Bozovic i priredjivac. `Progutane polemike` sadrze Desnicine `sporne` zapise o umetnosti i liku umetnika, kao i pripovetku `Pred zoru`, zatim zucne komentare tih tekstova iz pera pobornika socrealizma, Desnicine utuke na utuk, ali, tu su i pozitivne recepcije njegovog dela poput one Aleksandra Tisme iz 1972... `Uz `Knjigu o zmaju` Laze Kostica i `Cas anatomije` Danila Kisa, ovo je treca vazna polemicka knjiga u srpskoj knjizevnosti`, rekao je Bozovic, skrecuci paznju na dva kljucna kruga tema o kojima Desnica raspravlja, a to su pitanja autonomije knjizevnosti i u okviru njih tzv. primenjene knjizevnosti, za koju se Desnica zalagao, kao i pitanja njene modernizacije, sto je sve bilo u suprotnosti sa vladajucom ideologijom. `Usvajanje tih stavova u onom vremenu moglo je dovesti do istinske modernizacije nase literature, nasuprot tadasnjoj sveprisutnoj funkcionalizaciji`, smatra Bozovic. Radulovic je istakao da ovi Desnicini tekstovi mogu stajati ravnopravno sa onima po kojima je ovaj pisac poznat i zahvaljujuci cemu ravnopravno pripada dvema kulturama - i srpskoj i hrvatskoj. O. Stosic Dnevnik 08.01.2002. `PROGUTANE POLEMIKE` VLADANA DESNICE Lekcije iz umetnosti Našavši se sam protiv svih njih, Desnica je superiorno, u stilu istinskog umetnika i velikog erudite, raskrinkao i njihove metode i njih kao (ne)ljude, očitavši im lekcije iz književnog stvaranja i umetnosti `Progutane polemike` Vladana Desnice (takav naslov mogao im je dati samo autor `Zimskog ljetovanja` i `Proljeća Ivana Galeba`) čamile su, neobjavljene, u piščevoj fascikli pune četiri decenije, i još jednu deceniju kod izdavača njegovih izabranih dela u četiri knjige (pošto se nisu mogle uklopiti u koncepciju tog izdanja) da bi tek nedavno ugledale svetlost dana kao posebna knjiga, u izdanju izdavačke kuće `Stubovi kulture` iz Beograda. Knjigu je priredio književnik Jovan Radulović. Optužen za `reakcionarna shvatanja` Još od izlaska svoje prve knjige, romana `Zimsko ljetovanje`, kojim se predstavio kao pisac od formata, Vladan Desnica bio je izložen brutalnim napadima, koji su kulminirali povodom objavljivanja njegovih `Zapisa o umjetnosti`u zagrebačkim `Krugovima`, 1952. godine. I dok je `Zimsko ljetovanje` proglašeno za mračnu i nehumanu knjigu, a njegovom autoru prebacivao da je izgubio dodir s rodnom zemljom i njenim ljudima, `Zapisi o umjetnosti` , posebno fragment pod naslovom `Primijenjena književnost`, bili su novi povod da se Desnica optuži za `reakcionarna shvatanja u oblasti teorije umjetnosti i društvene prakse`, da mu se prigovori kako je on protiv životnih motiva u umetnosti, i kako on pledira protiv društvene aktivnosti pisaca i umetnika. Sličnim optužbama i insinuacijama kolega pisaca, književnih kritičara i anonimnih piskarala Desnica je bio zasut sa stranica književnih glasila i dnevnih novina. Kao da su se svi prepoznali i našli svoje mjesto u `primijenjenoj književnosti`, čije je ozvaničenje Desnica ironično predložio u spomenutom fragmentu, dajući, čak, toj i takvoj književnosti prednost nad onom drugom, pravom! Kao da je sve njih pogodila njegova bespoštedna tvrdnja da `neuspjelo umjetničko djelo ne samo što nije umjetnički vrijedno, već najčešće nije vrijedno ni kao bilo što drugo. Ili, još drukčijim riječima, umetničko djelo, koje nije umjetničko djelo - nije naprosto ništa. Tu ne vrijedi ona poslovica: neuspjela cipela još uvijek nije dobra papuča.` Obest Desničinih napadača bila je tolika da su pokušavali da ućutkaju svakog dobronamernog kritičara njegovih knjiga. Žestoko su se protivili unošenju njegovih tekstova u zbornike, a Ivan Dončević, čiji napad Desnica naziva veparskim, kao član komisije za Hrvatsku, žučno se ogradio od učešća u dodeli prvomajske nagrade Saveza književnika Jugoslavije Desničinoj knjizi novela `Olupine na suncu`. Desnica je na svaki taj napad odmah odgovorio, `bez uvijanja i bez zaobilaženja`, čak i `Kerempuhu`, ali na te njegove odgovore oglušile su se redakcije svih glasila u kojima su objavljeni napadi na njega, pa je morao da ostane `prisilno nijem`, i nije mu preostalo ništa drugo nego da te svoje odgovore pohrani u fasciklu, pod gorkim naslovom ``Progutane polemike`. Knjiga `Progutane polemike` sadrži Desničine tekstove koji su bili predmet napada: `Zapisi o umjetnosti`, `Kako zamišljam lik umjetnika`, `Pred zoru` (pripovijetka), napade na njih i na Desničin roman `Zimsko ljetovanje`, i piščeve odgovore na te napade. Našavši se sam protiv svih njih, Desnica je superiorno, u stilu istinskog umetnika i velikog erudite, raskrinkao i njihove metode i njih kao (ne)ljude, očitavši im lekcije iz književnog stvaranja i umetnosti. I u ovim polemikama, on je ostao na visini svog starog zahteva da u književnom delu svaka rečenica mora da sadrži neku estetsku vrednost, to jest da mora biti umetnička, pa im je mesto u korpusu njegovih eseja, članaka i pogleda. NJegov tekst `Kako zamišljam lik umjetnika` u potpunosti deli shvatanja glavnog junaka njegovog romana `Proljeće Ivana Galeba` o umetnicima, i gotovo je doslovan Galebovim meditacijama u toj temi. Dela koja traju Desničine napadače odavno je prekrio zaborav, a njegova dela traju, doživljavajući nova izdanja i stičući nove poštovaoce. Umetnici, i mlađi i stariji, prema njihovim visokim kriterijumima i dometima, mogu da sagledavaju sebe i da provjeravaju svoja shvatanja o umetnosti, a čitaoci će u njima nalaziti prvoklasnu lektiru. I u `Progutanim polemikama`.... Primijenjena književnost Analogija s likovnim umjetnostima porađa im spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne provede i na području književnosti? Govorim bez šale. Kakvi bi se teoretski razlozi tome protivili? Preostala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, programatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne? Ja sam za primijenjenu književnost. Milan R. Marković