Luksuzan Star, izuzetno očuvan, stoji u vitrini, Fantastičan primeraki, Na struju, ispravan, za kuvanje čaja na tradicionalan način, ukras za svaku bogatu kuću. Zapremina 2,5 L visina 26-34 cm, prečnik 18 cm, dužima 25 cm, širina 24-27 cm, Idealan poklon pravoj gospodi Star, a izuzetno očuvan - izgleda Vrhunski, Stanje kao na slici. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama.

Luksuzan Star, izuzetno očuvan, stoji u vitrini, Fantastičan primeraki, Na struju, ispravan, za kuvanje čaja na tradicionalan način, ukras za svaku bogatu kuću. Zapremina 2,5 L visina 26-33 cm, prečnik 20 cm, dužima 29 cm, širina 29 cm, Idealan poklon pravoj gospodi Star, a izuzetno očuvan - izgleda Vrhunski, Stanje kao na slici. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskim službama.

Luksuzan Star, izuzetno očuvan, stoji u vitrini, Fantastičan primeraki, Na struju, ispravan, za kuvanje čaja na tradicionalan način, ukras za svaku bogatu kuću. Zapremina 2,5 L visina 30-40 cm, prečnik 20 cm, dužima 26,6 cm, širina 26 cm, Zapremina 2,5 L Idealan poklon pravoj gospodi Star, a izuzetno očuvan - izgleda Vrhunski, Stanje kao na slici. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom.

Kgl. priv. Tettau - dosta stara porcelanska činija sa poklopcem, kako piše na net-u na sajtu `Porcelain Marks & More` u istorijatu firme ova oznaka sa donje strane je korišćena u periodu od 1902. godine (slika 4), sva u beloj boji, dimenzije ovalnog dela su ~25 x 19cm, visina činije bez poklopca je ~7.5cm, a visina sa poklopcem je ~15cm, za svoje godine je vrlo dobro očuvana sa jedinim tragom na dršci poklopca (slika 5), stanje kao na slikama ... Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku !

4 u 1 pekač je san svake domaćice. Svojom funkcionalnošću prava je pomoć u kući, jer u njemu možete da pripremate gotovo sve. Naši dosadašnji kupci mogu da vam potvrde svoju oduševljenost ovim multifunkcionalnim pekačom Karakteristike 4 u 1 Copper Pan-a: Duboki tiganj sa staklenim poklopcem s ispustom za paru Dodatak: podloga za spremanje na pari i korpa za prženje Dimenzije: 24 x 24 x 9 cm Materijal: presovani aluminijum obložen titanijumskim premazom Keramički premaz nanet u dva sloja Spoljašnji bakarni premaz otporan na visoke temperature Fiksirane ručke Pogodan za sve izvore toplote, uključujući i indukcione Povrat do 14 dana Preuzmite recepte Veličina Dubina Nelepljivi premaz Bakarni sloj Stakleni poklopac Pečenje u rerni Duboko prženje Kuvanje na pari Indukciono dno PFOA Free Sudomašina

GODINGER - stoni komplet za so i biber iz 60-tih godina, plavo kobaltno staklo umetnuto u srebrni ukrasni i zaštitni omotač, komplet koji prodajem sastoji se od 3 posude : 1. velika za so, ~9.5 x 3.8cm, 2. mala za so, ~5 x 2.8cm i 3. mala za biber, ~5 x 2.8cm, U.K. Pat. No. 997072 Hong Kong, sve dobro očuvano i ispravno, stanje kao na slikama ... opis sa net-a : `Vintage 1960s Godinger Salt and Pepper Shakers UK Patent #997072 Glass Cobalt Blue Insert with Silver Detailed Filigree Sheaths - Made in Hong Kong - Says UK Patent 997072 On Bottom.` Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Kalup za muffine koristi sva pozitivna svojstva livenog gvoža. Posebna površinska struktura osigurava čuvanje i učinkovit prenos toplote za vreme pečenja, a površina svih Petromax proizvoda od livenog gvoža je prethodno obrađena, pa svoj kalup za muffine možete koristiti odmah. Bilo da su slani ili slatki, s kalupom za muffine možete jednostavno ispeći ukusna peciva – u spoljnoj kuhinji ili u kućnom šporetu. Ako kalup želite koristiti u Dutch Oven ft9, savetujemo da stavite postolje ili rešetku u lonac pre ubacivanja kalupa za muffine jer liveno gvože uvek treba biti malo odmaknuto od izvora toplote kako se ne bi oštetilo. TEHNIČKI PODACI Materijal: liveno gvože Dimenzije ( v x š x d): 4.5 x 27 x 27 cm Težina: 3.25 kg Težina s pakovanjem: 3.45 kg UPOTREBA: Prikladan za ukupno šest slasnih kolačića, kalup za muffine s praktičnom urezanom ručkom možete koristiti ravno iznad vatre, na vrućem žaru i u rerni kod kuće. Osim toga, lim od livenog gvoža staje u Dutch Oven ft6 i ft9. Petromax kalup za muffine već dolazi s odgovarajućim premazima, pa ga možete koristiti odmah nakon kupovine. Potrebno ga je samo isprati toplom vodom. Dugoročno preporučujemo redovno održavanje proizvoda od livenog gvoža. Ako se i dogodi da se patina na kalupu uništi ili da je ostavljen na vlažnom mestu pa je zarđao, možete ga ponovo premazati i biće ubrzo spreman za korišćenje. Kako ga pravilno očistiti? Nakon korišćenja, pustite da se kalup ohladi pa ga zatim očistite bez deterdženta koristeći standardnu četku za pranje posuđa. Tako ćete očuvati vrednu patinu. Kako ga pravilno skladištiti? Uvek na suvom mestu. Idealno je staviti komad kartona između posude i poklopca kako bi se osigurala cirkulacija vazduha. Kalup nije prikladan za pranje u mašini za sudove. Pre korišćenja, preporučujemo da pročitate uputstvo koje dolazi sa proizvodom. Neophodni kolačići pomažu da sajt bude upotrebljiv omogućavajući osnovne funkcije kao što su navigacija na stranici i pristup bezbednim oblastima web sajta. Web sajt ne može da funkcioniše pravilno bez ovih kolačića. Trajne kolačiće koristimo za olakšanu funkcionalnost prijave korisnika, kao što je “Ostanite prijavljeni”. Takođe koristimo trajne kolačiće da bismo bolje razumeli navike korisnika, te kako bismo poboljšali web stranicu prema vašim navikama. Statistički kolačići pomažu vlasnicima web sajta da razumeju interakciju posetilaca sa web sajtom anonimnim sakupljanjem informacija i izveštavanjem. Marketing kolačići se koriste za praćenje posetioca na web sajtovima. Namera je da se prikažu reklame koje su relevantne i privlačne za pojedinačnog korisnika a time i od veće vrednosti za izdavače i treće strane oglašivače.

VILLEROY & BOCH / HEINRICH - Mali svećnjak (1976+) Dimenzije Visina: 9 cm Prečnik mesta za sveću: 2 cm Prečnik dna: 9 cm Težina: 160 g Žig na dnu: HEINRICH (ispod krune) * GERMANY * Villeroy & Boch Fabrika „Heinrich Porzellan GmbH“ koristila je ovaj žig nakon priključenja koncernu „Villeroy & Boch“ 1976. godine. U početku, Franz Heinrich (Franc Hajnrih) bavio se oslikavanjem porcelana. 1896. godine organizovao je radionicu u roditeljskoj kući u nemačkom mestu Selb (Zelb). U početku, kupovao je nedekorisanu keramiku od lokalnih fabrika porcelana, a od 1901. godine počeo je i sam da proizvodi porcelan. Pod njegovim rukovodstvom, “Porzellanfabrik Heinrich Selb“ razvila se tokom godina u jednog od najznačajnijih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Kada je fabrika bila na vrhuncu, skoro polovina nemačke proizvodnje porcelana izlazila je iz fabrika Hutschenreuther (Hučenrojter), Rosenthal (Rozental) i Heinrich. Oko 1930. godine fabrika je imala oko 500 zaposlenih, a početkom 1970-tih godina preko 800. Posle II Svetskog rata fabrika je bila prvi proizvođač porcelana u Nemačkoj koji je uspeo da obnovi proizvodnju. Prodata je engleskoj kompaniji “Slater Walker Group”. 1974. godine kompaniju je preuzela engleska „Bowater Group”. 1976. godine „Heinrich Porzellan GmbH“ integrisana je u koncern “Villeroy & Boch ”. (120/12-43/138-kp/1288)

HEINRICH, Bavaria - Mala činija `For US Air Force` Dimenzije Prečnik otvora: 16 cm Prečnik dna: 7,5 cm Visina: 4 cm Težina: 200 g Sitni tragovi pribora na dnu. Sitno oštećenje na donjoj strani ruba - vidljivo na posebnoj slici. Žig na dnu: H & Co (za „Heinrich & Co“, ispod krune) SELB BAVARIA GERMANY Heinrich STANDARD PATTERN FOR U.S. AIR FORCE /STANDARDNI UZORAK ZA VAZDUHOPLOVNE SNAGE SAD/ “Porzellanfabrik Heinrich & Co Selb“ koristila je žig od 1939. godine. Prema dodatnoj oznaci, verovatno je iz perioda posle 1945. godine. U početku, Franz Heinrich (Franc Hajnrih) bavio se oslikavanjem porcelana. 1896. godine organizovao je radionicu u roditeljskoj kući u nemačkom mestu Selb (Zelb). Od 1901. godine počeo je i sam da proizvodi porcelan. Pod njegovim rukovodstvom, “Porzellanfabrik Heinrich Selb“ razvila se tokom godina u jednog od najznačajnijih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Kada je fabrika bila na vrhuncu, skoro polovina nemačke proizvodnje porcelana izlazila je iz fabrika Hutschenreuther (Hučenrojter), Rosenthal (Rozental) i Heinrich. Oko 1930. godine fabrika je imala oko 500 zaposlenih, a početkom 1970-tih godina preko 800. Posle II Svetskog rata fabrika je bila prvi proizvođač porcelana u Nemačkoj koji je uspeo da obnovi proizvodnju. Prodata je engleskoj kompaniji “Slater Walker Group”. 1974. godine kompaniju je preuzela engleska „Bowater Group”. 1976. godine „Heinrich Porzellan GmbH“ integrisana je u “Villeroy & Boch-Firmenverband”. Prodaje se bez držača za tanjir. (116/4-36/114-kp/1193)

KESPER Kutija za escajg i salvete FSC 22X18X9C Tip Kutija za salvete i escajg Karakteristike Kesper KSP70852-Kutija za escajg i salvete KSP70852 kutija za escajg i salvete je savršeno rešenje za organizaciju vašeg pribora za jelo, salveta i drugih sitnica. Sa svojim elegantnim dizajnom i praktičnim pregradama, ova kutija je esencijalni dodatak za svaki dom. Uz tri odvojene pregrade za escajg i jednu posebnu pregradu za salvete, KSP70852 vam omogućava da sve držite na svom mestu i lako pristupite svakom komadu pribora. Bez obzira da li je u pitanju doručak, ručak ili večera, sve što vam je potrebno će biti organizovano i spremno za upotrebu. Ova kutija je takođe praktična za korišćenje i na otvorenom. Možete je koristiti na terasi, u bašti ili na pikniku kako biste imali sve što vam je potrebno za obrok na dohvat ruke. Bez brige o neredu ili gubljenju pribora, KSP70852 će vam omogućiti da uživate u obroku na otvorenom sa stilom i organizacijom. Boja kutije je prirodna drvena, dodajući toplinu i prirodan izgled svakom prostoru. Bez obzira na enterijer ili stil dekoracije, KSP70852 će se lako uklopiti i doprineti estetskom dojmu vašeg prostora. Karakteristike: Kesper KSP70852-Kutija za escajg i salvete Posuda za pribor, salvete i sl. Ima 3 odvojene pregrade i 1 za salvete. Moze se koristi i napolju. Boja: drvo Ukratko, KSP70852 kutija za escajg i salvete je vaš pouzdan pratilac za organizaciju i praktičnost. Sa svojim odvojenim pregradama, može lako smestiti sve što vam je potrebno za obrok ili događaj. Bilo da je koristite u kući ili na otvorenom, ova kutija će uneti red i stil u svaki trenutak uživanja u hrani.

HÖCHST- Ručno oslikan dezertni tanjir (1947-1964) Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 1,5 cm Težina: 310 g Žig na dnu (plavim): HÖCHST (ispod crteža točka) „Höchster Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig od ponovnog osnivanja 1947. do 1964. godine. Ručno dopisano, crvenim: Handgemalt (ručno oslikano) A Schultz 1989 U dnu oslikanog dela inicijali: AS (za A. Schultz) Fabrika „Höchster Porzellan-Manufaktur“ je druga najstarija fabrika porcelana u Nemačkoj, posle fabrike u Meissenu (Majsen). Osnovali su je dva trgovca, Johann Christoph Göltz (Johan Kristof Golc) i njegov zet Felician Clarus (Feličian Klarus), i slikar na porcelanu Adam Friedrich von Löwenfinck (Adam Fridrih fon Lovenfink) 1746. godine, na osnovu privilegije koju je izdao izborni knez Mainza, Johann Carl von Ostein (Johan Karl fon Ostajn). Privilegija je fabrici davala monopolski položaj u kneževini i dozvolu da kao zaštitni znak koristi crtež točka iz grba Höchsta (Hohst). Löwenfinck je radio u fabrici u Meissenu četiri godine, pre nego što je na ukradenom konju pobegao 1736. godine, jer su radnici bili pomno čuvani kako bi se zaštitila tajna proizvodnje porcelana. Löwenfinck nije znao tajnu onoga što se zvalo arcanum, osnove za izradu porcelana, i mogao je da pravi samo fajans, ali je pod njegovim uticajem obojen na veoma poseban i prefinjen način, koji je nazvao fajans-porcelan. Ove fine figure, uglavnom ptice, ljudske figure i životinje, obojene u izuzetne boje nikada ranije korišćene na fajansu, spadaju u najvažniju keramiku njegovog vremena. Prijateljstvo između trgovca Göltza i umetnika Löwenfincka nije dugo trajalo. 1749, Löwenfinck se preselio u Strasbourg (Strasbur) sa svojom porodicom – bratom i ženom koji su takođe bili slikari na fajansu i porcelanu. Göltz je i dalje želeo da proizvede pravi porcelan. Godine 1750. uspeo je da angažuje hemičara Johanna Jacoba Ringlera (Johan Jakob Ringler), koji je takođe pobegao iz Meissena i koji je znao tajnu izrade porcelana. Od tada je fabrika Höchst bila u stanju da uđe u konkurenciju sa Meissenom i sa fabrikama porcelana koje su bile osnovana u međuvremenu. Prvi period fabrike Höchst završio se katastrofalno: Göltz je bankrotirao 1756. godine, na početku Sedmogodišnjeg rata. Ovo je bila godina ekonomske depresije u Nemačke i celoj Evropi, jer rat nije bio samo unutrašnjenemački sukob, već je uključivo i Francusku, Englesku i Rusiju. Nesolventnost Göltza prekinula je proizvodnju na skoro dve godine. Međutim, fabrika nije bila sasvim mrtva. Bila je pod zaplenom i, začudo, upravo je službeni sekvestar, Johann Heinrich Maas (Johan Hajnrih Mas), bio taj koji je fabriku izveo iz depresije. 1759. godine lično je preuzeo brigu o fabrici i, sa dobrim osećajem za ekonomske uslove, ponovo je pokrenuo. Fabrika je uspešno radila sledećih pet godina. 1764. godine Maas je je želeo da prekine svoj lični angažman, i sledeće godine fabrika je pretvorena u akcionarsko društvo. U tom obliku radila je do 1778. godine kada joj je ponovo pretio potpuni kolaps, i jedino rešenje je bilo da izborni knez postane i akcionar fabrike. Nastavila da posluje do 1793. godine, kada je proizvodnja prekinuta zbog previranja tokom Francuske revolucije, kao i opsade i okupacije Mainza. 1796. godine fabrika je u potpunosti zatvorena. 1927. godine gradska vlada Mainza otkupila je sve očuvane porcelanske figure Höchs i upotrebila pri izgradnji gradske kuće, palate Bolongaro. 1946. godine odražana je u Frankfurt-Höchstu izložba „200 godina Höchst porcelana“, kao početak napora da se oživi proizvodnja u mestu osnivanja fabrike. 1947. godine ponovno je osnovana „Höchster Porzellan-Manufaktur“ u Höchstu, sa proizvodnim pogonom u Frankfurt-Sossenheimu (Frankfurt-Zosenhajm). 1996. godine, na 250-godišnjicu od osnivanja, počela je proizvodnja u novom pogonu „Porzellanhof am Park“, pored gradskog parka u Frankfurt-Höchstu. 2018. godine fabrika je ponovo bankrotirala, a proizvodnja je ubrzo pokrenuta zahvaljujući privatnom investitoru. Danas, “Höchster Porzellan-Manufaktur 1746”, sa sedištem u zaštićenoj industrijskoj zgradi u gradskom parku Höchst, i dalje proizvodi vrhunske predmete, kao što je to radila kroz 270 godina. Prodaje se bez držača za tanjir. (118/16-39/127-kp/1197)

K. KRIEGEL & Co. Prag - Dva duboka tanjira (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Ukupna težina: 890 g Nekoliko većih pukotina na dnu jednog, i mnošvo sitnijih na dnu drugog tanjira, vidljivih i na naličju. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: PRAG Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/47-35/112-kp/1186)

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)

MLR BOCH, Belgium - Veoma velika plitka fajans činija Dimenzije Prečnik: 34,5 cm Visina: 4,5 cm Težina: 1420 g Dve sitne nepravilnosti u glazuri pored žiga, nastale u proizvodnji - vidljive su pored slike žiga. Žig na dnu: BOCH (Ispod inicijala) MLR (za “Manufacture Royale La Louvière ”, u krugu, ispod krune, unutar floralnog dekora) Delft‘s Kada je akcionarsko društvo “Boch Frères S.A.” 1985. godine bakrotiralo, proizvodnja posuđa je rektivirana pod kompanijom „M.R.L.Boch“, ali je i ona bankrotirala 1988. godine, tako da je žig sa ovim inicijalima bio u upotrebi od 1985. do 1990. godine. Fabriku “Boch Freres Keramis” (Boš Frer Keramis) u belgijskom mestu La Louvière (Ja Luvijer) osnovao je 1844. godine Jean-François Boch (Žan-Fransoa Boš), kasnije vlasnik druge poznate kompanije, “Villeroy & Boch”. Upravljanje fabrikom “Boch Freres SNC” ubrzo je preuzeo Victor Boch (Viktor Boš), i proizvodnja je mogla odmah da počne, uz pomoć ostalih ostalih članova porodice Boch, koja se proizvodnjom fajansa bavila još od sredine XVIII veka , i posedovala fabrike u mestima Septfontaines (Sefonten), Mettlach (Metlah) i Wallerfangen (Valerfangen). Proizvodnja fajansa razvijala se brzo. Povoljan geografski položaj fabrike, bogato iskustvo porodice u ovoj grani proizvodnje, mnoštvo nagrada na međunarodnim izložbama (Brisel 1847, Paris 1855, London 1862, Porto 1865, Paris 1867 i Amsterdam 1869), ali i učestale posete kraljevske porodice, brzo su doneli solidnu reputaciju fabrici. Oko 1860, godine započela je proizvodnja višebojnih predmeta. 1904. godine postavljena je prva tunelska peć za pečenje keramike u Evropi. 1893. godine u fabrici je bilo zaposleno 250 radnika, 1900. godine skoro 1000 a 1935. godine 1350. Fabrika je zapošljavala kvalifikovane strane radnike, ali i razvila obuku za lokalne radnike, i sarađivala sa njima kroz razne socijalne programe : izgradnju malih kuća za radnike, otvaranjem škole za njihovu decu, stvaranjem penzionog fonda. Predviđajući dalji razvoj tržišta, 1948. godine kompanija je postala akcionarsko društvo: “Boch Frères S.A.” Nakon perioda stalnog rasta od 1955. do 1965. godine, upravni odbor odlučio je 1970. godine da izgradi novu fabriku, koja je i završena 1972. godine. Međutim, 1974. godine proizvodnja predmeta za domaćinstvo je prvi put opala, i taj se trend nezadrživo nastavio. 1985. godine kompanija je bankrotirala i akcije su podeljene. Proizvodnju posuđa je pokušala da reaktivira kompanija „M.R.L.Boch“ (skr. od “Manufacture Royale La Louvière Boch”), ali je i ona bankrotirala 1988. Godine. 1989. Godine kompaniju je pod imenom „Royal Boch Manufacture S.A.“ preuzela grupa „Le Hodei“. Zbog nagomilanih dugova grupa je rasprodala akcije, i većinu otkupljuje tandem ulagača de Mevius-de Spoelberch (de Mefies - de Spolberš). U februaru 2009. godine privredni sud u Monsu doneo je presudu o bankrotu „Manufacture Roial Boch de La Louviere“. Međutim, 47 radnika odlučuje da okupira fabriku i pregovara sa kupcima. Fabriku je preuzeo Patrick de Maeyer (Patrik de Majer) i postao novi generalni direktor fabrike. Ime je promenjeno u „Royal Boch“, a fabrika uspešno proizvodi i danas, u naporu da održi poslednju belgijsku fabriku fajansa. (124/20-47/158-kp/1482)

FRIEDRICH KAESTNER - Povišena okrugla činija (1900-1920) Dimenzije Dužina: 27,5 cm Širina: 24 cm Visina: 7,5 cm Prečnik otvora: 19 cm Prečnik dna: 14 cm Težina: 910 g Mnoštvo sitnih tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „ Oberhohndorf bei Zwickau“ , Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau. ) Fabrika „ Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „ Florentin Kaestner“ , uključen je u lokalnu rudarsku uniju „ Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „ Model A“ , i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaje se bez držača. (109/36-28/92-kp/883) /1/

FRIEDRICH KAESTNER - Šest dezertnih tanjira (1900-1920) Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1420 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira mestimično je izbledela, kao i dezen pri rubu. Na poleđini dva tanjira tamna mrlja, nepoznatog porekla - vidljivo je na posebnoj slici Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaju se bez držača za tanjire. (109/42-28/92-kp/888) /2/

FRIEDRICH KAESTNER - Šest dezert tanjira (1900-1920) Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1420 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira mestimično je izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaju se bez držača za tanjire. (109/35-28/91-kp/882) /1/

FRIEDRICH KAESTNER - Mala ovalna činija (1900-1920) Dimenzije Dužina: 24 cm Širina: 16,5 cm Visina: 3,5 cm Težina: 380 g Mnoštvo sitnih tragova pribora na dnu. Zlatna boja na rubu sasvim je izbledela, dekor pri rubu izbledeo je u znatnoj meri - sve je vidljivo na slikama. Dno nije sasvim ravno - klati se na ravoj podlozi. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „ Oberhohndorf bei Zwickau“ , Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau. ) Fabrika „ Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „ Florentin Kaestner“ , uključen je u lokalnu rudarsku uniju „ Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „ Model A“ , i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner`je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaje se bez držača. (109/34-29/90-kp/881)

FRIEDRICH KAESTNER - Dublja ovalna činija (1900-1920) Dimenzije Dužina: 30,5 cm Širina: 20 cm Visina: 4,5 cm Težina: 820 g Mnoštvo sitnih tragova pribora u unutrašnjosti. Zlatna boja na rubu sasvim je izbledela, dekor pri rubu izbledeo je mestimično. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „ Oberhohndorf bei Zwickau“ , Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau. ) Fabrika „ Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „ Florentin Kaestner“ , uključen je u lokalnu rudarsku uniju „ Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „ Model A“ , i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner`je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaje se bez držača. (109/40-28/92-kp/887)

FRIEDRICH KAESTNER - Veoma velika supijera (1900-1920) Dimenzije: Visina (sa poklopcem): 32 cm Visina (bez poklopca): 18,5 cm Dužina : 33 cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 15 cm Prečnik otvora: 20 cm Zapremina: 3,5 l Težina: 3,1 kg Zlatna boja na rubu skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Dva oštećenja na rubu otvora, koja su popravljena - na posebnoj slici označeno je strelicama. Dno nije sasvim ravno - posuda se malo klati na ravnoj površini. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. (109/38-28/pol-kp/885)

WALLENDORF - Zlatom ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 250 g Nekoliko tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Slovo) W (za Wallendorf, ispod krune) 1764 (godina u kojoj je J. W. Hamann dobio dozvolu za proizvodnju porcelana) Goldrelief (Zlatni reljef) Handgemalt (Ručno oslikano) Fabrika „V.E.B. Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“ koristila je žig od 1963. godine. 1761. godine Johann Wolfgang Hamann (Volfgang Haman) iz grada Katzhütte (Kachite) podneo je zahtev za dobijanje dozvole za proizvodnju porcelana u kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudloštat), ali samo tri dana ranije ekskluzivna koncesija data je Heinrichu Macheleidu (Hajnrih Mahelajd), tako da je Hamannov zahtev odbijen. On, međutim, nije želeo da odustane i nastavio je da eksperimentiše sa različitim smešama, a godinu dana kasnije bio je u stanju da proizvede porcelan u svojoj kući. Hamann se vratio svojim planovima da otvori fabriku, zajedno sa sinom Ferdinand Friedrich Hamannom (Ferdinand Fridrih Haman), a pridružili su im se i dva rođaka: Johann Gottfried Greiner (Johan Gotfrid Grajner) i Johann Gotthelf Greiner (Johan Gothelf Grajner). Posle izvesnog traganja kupili su plemićki dvorac Hohenthal (Hoental) i okolne šume, u blizini malog sela Wallendorf (Valendorf), sa svega 500 stanovnika od kojih je većina bila nezaposlena. Ideja se očigledno dopala lokalnom knezu i 30. marta 1764. Franz Josias od Sachsen-Coburga (Franc Josias od Sahsen-Koburga) lično je potpisao dozvolu. Johann Wolfgang Hamann povukao se iz posla 1776. godine i jedini vlasnik je ostao njegov sin. Do tada, fabrika je koristila lokalni materijal, ali je porcelan bi suviše taman. Do 1870. godine prešlo se na kaolin koji je pronađen u području Boemije, od kojeg je dobijen snežno-beli porcelan izuzetne čvrstoće. Ferdinand Friedrich Hamann umro je 1786. godine i posao je nastavila njegova udovica Anna Margaretha Hamann (Ana Margareta Haman), koja je najviše doprinela uvođnju u proizvodnju porcelanskih figura. Vodila je kompaniju do 1811. godine, kada se penzionisala, a zamenio ju je sin Ferdinand Friedrich Hamann `der Jüngere` (F.F.Hamann „mlađi“). Do 1833. godine kompanije bila u rukama porodice Hamann. Posle toga, turbulentne istorijske promene dovele su i do česte promene vlasnika. Među njihovim imenima su i neka poznata u istoriji proizvodnje porcelana: Hutschenreuther, Kampfe, Sonntag, Heubach, Fraureuth, Schaubach. Fabrika je nekoliko puta prekidala rad, kao i u vreme I i II Svetskog rata, ali je proizvodnja uvek bila obnavljana. Tokom 1953. godine fabrika je nacionalizovana i preimenovana u „VEB Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“. Posle ujedinjenja Nemačke fabrika je reprivatizovana i kratko vreme je pripadala kompaniji za trgovinu nekretninama „Herbert Hillebrand Baubetreuungs- und Grundbesitz K.G.“ koja je bankrotirala 1994. godine. Fabrika se borila za opstanak sledećih nekoliko godina, ali se pokazalo da to neće uspeti sama i 2005. godine preuzela ju je „Gilitzer Porzellan-Manufaktur G.m.b.H.“, ali je i ona 2008. godine morala da objavi stečaj. Imovina je preneta na novosnovanu kompaniju, ali su direktor i menadžeri dospeli pod policijsku istragu zbog sumnjivog poslovanja. Sudski procesi se još vode, a sudbina fabrike i dalje je neizvesna. Kroz istoriju dugu oko dva i po veka, kvalitet Wallendorf porcelana uspeo je da ostane nepromenjen. Tehnologija mešanja sirovina i pečenje predmeta su se vremenom promenili, međutim detaljan sastav sirovine, koju se izumeo Hamman, preživeo je vekove, kao tajna dostupna jedino uskom krugu ljudi u samoj fabrici. Tipična ručna obrada, upravljanje kvalitetom od strane stručnjaka i način oslikavanja učinili su porcelan iz Wallendorfa svetski poznatim. (123/19-46/151-kp/1439)

ZSOLNAY, Hungary - Tri dezertna tanjira `Pompadour III` Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 790 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Kobalt na dva tanjira je za nijansu svetlije boje, zlatna boja na njima je delimično izbledela. Žig na dnu: ZSOLNAY (ispod stilizovanog crteža bazilike Sv. Petra i Pavla u Pečuju) EST. 1868 (osnovano 1868. godine, sa obe strane crteža) HUNGARY PÉCZ „Fabrika porcelana Žolnai“ (Zsolnay Porcelángyár Pecs) koristila je ovaj žig od oko 1970. do 1980. godine. Fabriku keramike u gradu Pečuj (Pécs ), glavnom gradu pokrajine na jugozapadu Mađarske, osnovao je 1853. godine ugledni trgovac Miklos Zsolnay (Mikloš Žolnai, 1800-1880). Već sledeće godina prepisana je na ime najstarijeg od njegovih sedam sinova, Ignaza Zsolnaya (Ignjac Žolnai, 1826-1900). Njegov mlađi brat Vilmos (Vilmoš Žolnai, 1828-1900) pridružio se kompaniji 1863. godine nakon što Ignaz, nestalne i maštovite prirode, nije uspevao da se nosi s restrukturiranjem firme. 1865. godine Ignaz je emigrirao u Rumuniju, a Vilmos postao direktor fabrike. Vilmos je učinio da kompanija postane poznata zahvaljujući učešću i nagradama na brojnim međunarodnim izložbama. Dobila je Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu 1878. godine. Francuska vlada dodelila je Vilmos Zsolnayu posebno priznanje, posle čega je potažnja za proizvodima fabrike porasla širom sveta. Najznačajniji rezultat kreativnog rada Vilmosa Zsolnaya je izum eozina, do kojeg je došlo posle mnogo godina traganja i eksperimentisanja. Rezultat je porcelan sa glazuromm jedinstvenom u svetu, metalnog sjaja, i bojama koje se prelivaju od zlatne do zelene i plave. Za ovaj izum Vilmos Zsolnay je odlikovan Nacionalnim ordenom legije časti. Od 1897. godine Vilmos je patio od jakog bronhitisa, koji se vraćao. Zanemarivši upozorenja lekara, nastavio je sa eksperimentima jer još nije bio proveo u delo svoje zamisli za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine. Bolest se naglo razvila u upalu pluća i Vilmos Zsolnay je umro u martu 1900. godine. Kompaniju je preuzeo njegov sin Nikola. U fabrici je razvijena i posebna vrsta keramičke dekoracije za ukrašavanje zgrada, pirogranit, otporne na niske temperature, koja je bila posebno popularna u periodu Secesije. Mnoge arhitekte bile su oduševljeni tim materijalom, tako da je skoro hiljadu zgrada u Evropi dekorisano pirogranit keramikom. To je slučaj i sa Rajhovom palatom i Gradskom kućom u Subotici, crkvom Imena Marijinog u Novom Sadu, hotelom Moskva u Beogradu. Do 1914. godine, fabrika Zsolnay je postala najveća fabrika u Austorugarskoj. Problemi su počeli posle I Svetskog rata i raspada Austro-Ugarske monarhije, ali se fabrika posle nekoliko godina oporavila. 1948. godine fabrika je nacionalizovana i uključena u državni koncern. Na osnovu sporazuma sa naslednicom Margit Zsolnai Mattiasovszki (Margit Žolnai Matjašovski), ime i znak su ponovo uvedeni u upotrebu 1974. godine. Od 1982. godine firma je ponovo nezavisna. Od 1982. do 1995. godine proizvodnja značajno raste, a izvoz se širi na sve više zemalja, uključujući Englesku, Austriju, Italiju, Zapadnu Nemačku, Dansku, Švedsku, Grčku, Japan, Južnu Koreju, Irak, Iran... Fabrika je ponovo privatizovana 1995. godine, a iste i zatim 1999. godine izvršena je obimna reorganizacija kompanije, tada najvećim delom u vlasništvu mađarske razvojne banke. 2013. godine, raspisan je konkurs nakon kojeg je švajcarski državljanin, rođen u Siriji, arhitekta i biznismen Bachar Najari (Bahar Najari) postao većinski vlasnik fabrike. Nastavio je da radi na proizvodnji novih serija i razvoju novih trgovinskih veza: na Bliskom Istoku, u Rusiji i Americi. (123/20-46/151-kp/1440)

DELFT POSUDA BOKAL `Delft Blue`voljen širom sveta Dimenzije: Visina: 19 cm, R dno : 7 cm, R trbuha: 10 cm Materijal: Glazirana keramika sa rukom oslikanom plavom dekoracijom Period: oko 1980. Broj evident. 208 Proizvođač: “Koninklijke Porceleyne Fles” („Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“) Poreklo: Delft – Holandija Posuda Bokal ili Krčag je od glazirane keramike i rukom je oslikana kobaltno plavom bojom. Glavni dekorativni motiv je raskošni buket raznovrsnog cveća, što je jedna od tradicionalnih predstava sa holandske plavo-bele keramike koja potiče iz gradića Delft. Posuda je izrađena u fabrici “Koninklijke Porceleyne Fles,” koja ima istoriju dugačku preko 350 godina, a specijalizovana je za izradu predmeta od bele keramike sa oslikanom plavom dekoracijom po kojoj je grad Delft bio čuven u 17. veku. Istorija: Delft keramika Postojbina porcelana je Kina, gde je on bio poznat već u 10. veku, dok je u Evropi tajna proizvodnje pravog porcelana otkrivena tek početkom 18. veka. Međutim, u Evropi su bili poznati različiti tipovi keramike, a jedan od njih je keramika sa glazurom koja sadrži oksid kalaja, zahvaljujući kome je tokom pečenja dobijala belu boju, koja je podsećala na belinu porcelana, i koja je bila idealna podloga za slikanu dekoraciju. Ova vrsta keramike poznata je kao majolika, fajans ili delft-keramika. Mali holandski grad Delft postao je sinonim za ovaj tip keramike zbog toga što je u drugoj polovini 17. veka ovde došlo do snažnog uzleta proizvodnje keramičkih predmeta, sa tridesetak aktivnih radionica, a njihov glavni i prepoznatljiv proizvod bila je bela keramika sa plavom dekoracijom. U Delftu se 1654. dogodila eksplozija u skladištu baruta koja je razorila grad i ostavila za sobom puno napuštenih lokacija gde su ranije bile razne fabrike, uključujući i one za proizvodnju piva. Zbog toga su se u Delft doselili mnogi keramičari, koji su ovde otpočeli svoju proizvodnju predmeta od plavo-bele keramike za kojima je u to vreme postojala velika potražnja. Holandija je početkom 17. veka stekla primat u prekomorskoj trgovini sa Dalekim istokom, i od tada je holandsta Istočno indijska kompanija počela da uvozi u Evropu iz Kine predmete od porcelana. Malo pre toga Holanđani su 1601. i 1604. zarobili dva portuglaska broda koja su prenosila porcelan iz Kine. Ovi predmeti su u Amsterdamu izazvali pravu senzaciju, i bili su prodati na aukcijama po tako visokim cenama, da se za sumu koja je bila plaćena za jedan komad u to vreme mogla kupiti kuća. To su bili predmeti od plavo – belog porcelana, a pošto je holandski naziv za portuglaski tip trgovačkog broda kojim su trasportovani bio kaarak, ovaj rani kineski izvozni porcelan postao je poznat kao kaarak porcelan. Holandski keramičari su nastojali da imitiraju ovaj tip porcelana i tako je nastala čuvena plavo-bela holandska deft-keramika. Istorija fabrike: Koninklijke Porceleyne Fles Fabrika “De Porceleyne Fles” („Porcelanski krčag“) osnovana je u Delftu 1653. kao jedna od mnogobrojnih radionica koje su tamo bile aktivne u tom periodu. To je i jedina od njih koja je uspela da opstane do danas, mada je tokom svog postojanja promenila puno vlasnika. U 18. veku proizvodnja plavo-bele keramike u Delftu je znatno opala jer se izgubilo interesovanje za takav tip predmeta. I fabrika „De Porceleyne Fles“ je imala poteškoća i proizvodila je predmete slabijeg kvaliteta sve dok je 1876. nije otkupio inženjer Joost Thooft sa namerom da obnovi tradiciju izrade rukom oslikane plavo-bele delft-keramike. On je usavršio tehnologiju izrade gline od koje se dobijala keramika i uspeo je da uspostavi proizvodnju predmeta koji su stekli veliku popularnost i van granica Holandije. Joost Thooft je uveo i novu oznaku na predmetima, tako što je nekadašnjoj oznaci u obliku krčaga dodao svoje inicijale (JT) i reč „Delft“. Zbog svojih napora da obnovi slavu Delft keramike kao i opšteg doprinosa proizvodnji holandske keramike fabrici je 1919. dodeljeno počasno zvanje „Kraljevska“ i ona i danas uspešno posluje pod imenom “Koninklijke Porceleyne Fles”, što bi značilo „Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“.

GUSTAFSBERG - Mala ovalna činija (1925) Dimenzije Dužina: 24 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 290 g Zlatna boja na ivici mestimično je izbledela. Štampani žig na dnu, plavim: GUSTAVSBERG (iznad crteža brodskog sidra) DEK.2433 Podglazurno utisnuto: GUSTAVSBERG (polukružno iznad sidra) 1925 (sa strana sidra, godina proizvodnje) (nečitak broj) „Gustafsbergs Porslinfabrik“ koristila je utisnuti žig sa oznakom godine od 1910. do 1940. godine. Proizvodnja porcelana u švedskom gradu Gustavsberg (Gustavber), na ostrvu Värmdö (Varmdo), u Štokholmskom arhipelagu, započela je 1825. godine. Još 1640. Godine, Maria Sophia de la Gardie (Marija Sofi de la Gardi), industrijska pionirka i preduzetna žena, osnovala je ciglanu u zalivu Farsa (Faša). 1661. godine, u čast svog preminulog supruga Gustafa Gabrielssona Okenstierna (Gustaf Gabrielson Oksenherna) promenila je ime fabrike i mesta u Gustafsberg. Ciglana, tada stara 200 godina, je zatvorena, a Nacionalni odbor za trgovinu izdao je dozvolu za osnivanje fabrike porcelana 1825. godine. Iste godine, Herman Ohman (Herman Oman, 1780-1847) je otkupio i srušio ciglanu, i izgradio fabriku za proizvodnju porcelana. U decembru 1926. godine fabrika, pod imenom `J.H. Ohman & Co` bila je spremna za rad. Zaposleno je oko 40 švedskih i stranih radnika, a prvih godina uglavnom su se izrađivale kopije nemačkih, a kasnije i engleskih modela i dizajna. Međutim, peći su bile loše projektovane i proizvedeni predmeti su bili lošeg kvaliteta, ogroman novac potrošen je na izgradnju fabrike, radničkih stanova i preterano luksuznog dvorca. Ohman je imao velike ideje, ali nikakvo znanje o proizvodnji i finansijama. 1828. godine odbor akcionara je odlučio da otpusti Ohmana, koji je tako u ovom pokušaju izgubio čitavo bogatstvo. Ogorčen, pokušao je da izazove štetu u samoj fabrici i naškodi njenoj reputaciji. Pričalo se da je umro od kolere, da je završio u siromaštvu, ali se, u stvari, preselio za Štokholm gde je izgradio pekaru, koja je nastavila da radi i posle njegove smrti. Posle Ohmanovog odlaska, za upravnika fabrike postavljen je Karl Hammarstrand (Karl Hamarstran, 1784-1853). 1829. godine poručnik F.C Oldenburg (Oldenbur) preuzeo je upravu u fabrici, ali je korišćena glina lošeg kvaliteta iz Nemačke, i 1837. godine Oldenburg je objavio prodaju fabrike. Otkupio ju je konzorcijum na čelu sa Samuelom Godeniusom (Samuel Gudeniu) i Simonom Nordstromom (Simon Nordštern). Oldenburg, još uvek akcionar, zatražio je od Kraljevskog Veličanstva dozvolu da zaposli englesko osoblje. Već u jesen 1838. godine stiglo je prvih 13 engleskih majstora. U proleće 1839. godine proizvodnja je mogla da se nastavi, i u žigu se počelo da koristi sidro, i kao simbol nove ere koja je započela kada su engleski brodovi prvi put spustili sidra u pristaništu fabrike. Kvalitet porcelana je znatno povećan, i fabrika je ubrzo bila preplavljena narudžbinama. Proizvodnja je modernizovana, što je privuklo opštu pažnju, a iz Stockholma su organizovani izleti parobrodom za one koji su želeli da posete “čudo” u fabrici. Međutim, modernizacija je koštala mnogo, a izbio je problem i sa egleskim radnicima koji su više pravili zabave i opijali se nego što su radili. Proizvodnja se smanjila i počele su da pristižu žalbe na nepoštovanje rokova isporuke. Nordstrom je preuzeo upravu, zabranio piće u fabici, a kada su engleskim radnicima istekli ugovori, vraćeni su kući. 1850. godine fabrika je ponuđena na prodju putem aukcije. Samuel Godenius otkupio je čitavu imovinu fabrike. Poručnik Odelberg ponovo je postavljen za upravnika, a kvalitet, kao i prodaja, su se značajno povećali. Od sredine 19. veka nadalje, fabrika je imala relativno dobar rast pod nekoliko vlasničkih konstelacija i upravnika. Krajem 40-tih i početkom 1950-ih godina “Gustavsberg” počinje da angažuje poznate dizajnere, što povećava estetski kvalitet proizvoda. 1987. godine “Gustavsberg” je prodat finskoj grupi “Wärtsila” (Vartsila), koja je već posedovala fabrike porcelana. 1994. godine proizvodnja je preseljena u Finsku, a opština Värmdö i nekoliko bivših radnika su otkupili delove proizvodnje i nastavili sa radom, pod drugim imenima. Od 2000. godine “Gustavsberg” je u vlasništvu nemačke grupe “Villeroy & Boch”. Prodaje se bez držača. (114/8-33/105-kp/1100)

WEDGWOOD, England-Tri plitka tanjira Caroline Williams (Na fotografijama, neki tanjiri ili neki delovi tanjira izgledaju tamniji - uzrok je veštačko osvetljenje,u prirodi nema te razlike) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1200 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Tekst na poleđini: CINCINNATI ART MUSEUM (Slede osnovni podaci o muzeju i njegovoj zgradi) BASED MON ORIGINAL DRAWING BY CAROLINE WILLIAMS 1986 LIMITED EDITION, NEVER TO BE REPEATED /ZASNOVANO NA ORIGINALNOM CRTEŽU KEROLAJN VILIAMS OGRANIČENO IZDANJE 1986, NIKAD NEĆE BITI PONOVLJENO Tri žiga na dnu: WEDGWOOD© MADE IN ENGLAND of ETRURIA & BARLASTON (kružno oko imena; Etruria je naziv poseda na kojem je Josiah Wedgwood izgradio fabričke zgrade 1766. godine; nova fabrika podignuta je 1938-1940. godine u Barlastonu, u istom području, poznatom po proizvodnji porcelana, Stoke-on-Tent, gde se i danas nalazi proizvodnja, vizitorski centar i muzej Wedgwood) Kompanija Wedgwood koristi žig od oko 1940. godine. Tanjir je proizveden 1986. godine. offered exclusively by NEWSTEDT (iznad štita sa likom lava) Lorig Andrews Cinncinnati Žig prodavnice nakita, butika koji je imao ekskluzivno pravo prodaje tanjira. ENGRAVED BY THE * WEDGWOOD STUDIOS (kružno oko crteža dve graverste igle i graverske ploče) Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/47-37/118-kp/1130)