kao na slikama uzivo lepša h 733

Crno bela razglednica Gradska kuća Ujvidek, Ferencz Jozsef-ter Varoshazaval. Urban Ignac, Ujvidek Ni eputovala Dim: 13,7x8,7 cm Stanje kao na fotografijama K Š S 11 R1

putovala 1924

h 299 kao na slikama... godina stavljena proizvoljno

Kao na slikama a460 godina stavjena proizvoljno

Državni muzej - Dvor kralja Nikole Izdavač: R. O. Muzeji-Cetinje Cetinje (bez datuma) Knjižica s 12 razglednica, 23x11cm Vrlo dobro očuvano (vidite foto, razglednice 4, omot 3) 1. J. Blitz - Knjaz Nikola 2. Nep. autor - Kneginja Milena 3. V. Bukovac - Guslar 4. Veliki prijemni salon 5. Salon Kneginjice Vjere 6. Velika trpezarija 7. Ogrlica sa likovima vladara iz kuće Petrovića 8. Mala odžaklija 9. Indonežanski salon 10. Spavaća soba Kneginjice Ksenije 11. Kraljica Jelena mozaik 12. Vučedolska zastava I1

Madlen Olbrajt i Slobodan Milošević Vodi ga kući ARF1 Politička propaganda s kraja 90tih , neiskorišćena razglednica, format 14 x 10 cm ,

Nekorišćena (nije putovala) razglednica -dopisna karta u stanju kao na slikama.. Godine date opciono.. Retko..

gradska kuca

Pančevo 1913 U Toj kući je bio bioskop (Starcsovaer Strabe) putovala Pančevo Kanada pogledaj fotografiju

Beograd sto godina na ilustrovanim dopisnicama / Dušan Vasiljević Beograd 1996. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (33 cm), 200 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Sadržaj: Zmajeva razglednica, prva na svetu Beogradske razglednice - prvi vek postojanja Period pre ilustracija: saobraćajne i dopisne karte Litografije: prvi pozdravi iz Beograda, praćeni slikom Gravire Beograda kao ilustracije na poštanskim kartama Dinastija Obrenovića Dinastija Karađorđevića Vaš uslužni pismonoša i objekti PTT Draga Bosiljka, evo uzeh malo vremena da ti se javim... Montaža kao grafički izraz izdavača razglednica Zaslužnom beogradskom fotografu, počasna strana Razaranja - zla sudbina Beograda: Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat Vojnička tradicija u Beogradu - između ratova Donji grad - ispod kalemegdanskih zidina Gospodske kuće i kraljevske rezidencije Ulice dedinog detinjstva Pijačni dan Železnica i glavna stanica Verska obeležia i obredi Na obalama velikih reka Kalemegdan Pogled u stari album - viđenije građevine i ustanove Terazije, uži gradski centar Zaslužnom beogradskom slikaru, počasne strane Hoteli Kafane Spomenici - nema svedočenja i česme - izvori života Obeležja kulture i nauke Narodno pozorište Panorame Višedelne razglednice Nadomak prirode - izletišta i predgrađa Vreme sadašnje - moderne razglednice

Komplet od 9 kolor razglednica Novog Sada: - Petrovaradinska tvrđava - Spomenik Svetozaru Miletići i Gradska kuća - Vilin konjic - Katolička crkva Ime Marijino - Sremski Karlovci - Čuvar polja - Muzej Vojvodine - Sinagoga - ARAČA - BENEDIKTINSKA OPATIJA, 1 VEK Dimenzije: 22,5x12,5 cm Photo, Design & Prepress K S V 12

MOSTAR STARI MOST Slika pre rušenja mosta !!! Srušile ga CILJANO, hrvatske Zenge, hrvatski general Praljak !!! 1 9 6 7 RAZGLEDNICE KOJOJ NEMA RAVNE !!! Putovala !!! 26. VI. 1967 Žig pošte - Rijeka 2 U žigu Rijeka - ćirilična i latinična slova !!!! Prijem u Beogradu! Poništena poštanska marka od 0,20 dinara Na slici hidrocentaral Jablanica ! Pravi raritet !!! Ova slika Mosta, /p r e/ rušenja, večni je dokument kakav je most Vinut nad Neretvom /b i o/ - prava /l e p o t a/, a lepota se ne ubija, ne ruši, ne tera u pogibiju !!! I kompozicija slike je iz 1OO1 noći !!! 1. Neretva 2. Luk Mosta 3. Kula 4. Minareta 5. Kuće 6. Crveni krovovi 7. Nebo 8. Planine iza 9. Leva - desna obala Slika večnosti !!! ........................................................ R e f e r e n c e M O S T /S i m b o l/ Mostara Srušen 8/9 11. 1993 - Zenge !!! Sagrađen 1557. godne Sagradi ga majstor Hajrudin Naredbodavac gradnje - Ali-paša Rizvanbegović Obnovljen 2 O O 4 Uvršćen u popis svetske kulturne baštine UNESKO Ovaj Most je esencija duha i lepote !!! Ko ne veruje nek` prošeta Mostom !!! Most stoji, ćuti i prkosi !!! Most i Evropa !!! Most u Evropi !!! Evropa u mostu !!! (Mihajlo Grušić) KOLEKCIONARSKI, 1967

MANASTIR MANASIJA ZADUŽBINA STEFANA LAAZREVIĆA (početak XV veka), na reci Resavi kod Despotovca RAZGLEDNICA Izdaje: JUGOSLOVENSKA REVIJA (čuvena izdavačka kuća u bivšoj YU!) BEOGRAD, Terazije 31 Printed by Kina Italia Milano Italy NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT PRELEP PANORAMSKI SNIMAK Fotografija: I. DIMITRIJEVIĆ KOLEKCIONARSKI PRIMERAK Retka razglednica ********* Ekstra ********** GAlp

Grad kneza Lazara ili Šaren Grad (od turskog naziva Aladža Hisar) je utvrda u Kruševcu prestonica kneza Lazara. U sklopu grada se nalazi i kneževa dvorska crkva tzv. Lazarica. Danas je od grada ostalo vrlo malo ruševina. Utvrđenje u Kruševcu se prvi put pominje 1381. godine, tako da ga je najverovatnije podigao sam knez Lazar ili je pak značajno proširio i ojačao neku stariju utvrdu koja se tu nalazila. U njemu se tada nalazila kneževa prestonica iz koje je vladao svojim zemljama o čemu svedoči i zapis u potpisu jedne povelje izdate 1387. godine u kome stoji: u slavnome gradu gospodstva mi Kruševcu. Posle Kosovskog boja Turci su na kratko preuzeli kontrolu nad gradom, ali je ona brzo vraćena Srbima. Lazarev sin i naslednik Stefan je upravljao despotovinom iz Kruševca sve do 1405. godine, kada prestonicu premešta u Beograd, koji je od 1403. godine počeo da obnavlja i utvrđuje. Međutim Kruševac nije gubio na značaju, jer se despot 1413. godine u njemu sastao sa sultanom Mehmedom I. Borbe oko kontrole nad gradom nisu prestajale tokom cele prve polovine 15. veka, pa on biva predavan Turcima 1413. (na kratko) i 1427. godine (despot Stefan ga pred kraj života predaje), da bi ga 1437. godine osvojili Mađari. Sporazumom o obnovi despotovine Đurđu Smederevcu je 1444. godine vraćen Kruševac, ali ga Turci i definitivno osvajaju 1454. godine kada ga nazivaju Aladža Hisar tj. Šaren Grad zbog različitosti materijala od koga je tvrđava izgrađena. Najbolje očuvani deo nekadašnje Lazareve prestonice je dvorska crkva svetog Stefana tzv. Lazarica. Pored nje ostalo je vrlo malo od tvrdog grada Kruševca, kako ga naziva Konstantin Filosof. Danas su opstali ostaci Donžon kule kroz koju se ulazilo u grad i deo istočnog bedema koji se na nju nadovezivao. U zidovima kule i danas postoji hodnik sa stepeništem kojim se stizalo na više nivoe i izlazilo na gradske bedeme. Jedna od posebnih zanimljivosti ove kule je i to da je ozidana oblucima, što je prava retkost i verovatno jedan od razloga za Turke da celoj utvrdi daju ime Šaren Grad. Prostor nekadašnjeg utvrđenja je pretvoren u park u kome se nalazi i muzej. Park je skoro u celini zapušten, sem oko crkve. Bedemi, kao i ostaci drugih građevina su jako loše očuvani, neobeleženi i ni na koji način nisu zaštićeni od vandala. Deo zidina je u prošlom veku srušen da bi se izgradile kuće u čijoj se izgradnnji verovatno koristio kamen iz utvrđenja.

Desanka Beba Lončar (Beograd, 28. april 1943) je srpska i jugoslovenska glumica. Upisala je romanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Još kao učenica bila je izabrana za spikerku dečjih emisija na konkursu RTB. Nedugo zatim, otpočela je takođe i karijeru filmske glumice. Na filmu se prvi put pojavila sa 17 godina u Devetom krugu Francea Štiglica, a zatim postiže veliki uspeh sa filmom Ljubav i moda (Lj. Radičević, 1960). Glumila je glavne i sporedne uloge u filmovima Dvoje (Aleksandar Petrović, 1961), Dr (Soja Jovanović, 1962), Lito vilovito (O. Gluščević, 1964). Uloga vikinške princeze u britansko-jugoslovenskoj koprodukciji Dugi brodovi (Dž. Kardif, 1964) odvodi je u Rim, gde se i nastanjuje 1965. Narednih godina glumila je u više koprodukcijskih projekata sa Jugoslavijom. Nastupala je u mnogim filmovima šarenog zabavnjačkog žanra komercijalnog tipa, nakon čega se vratila jugoslovenskoj kinematografiji u filmovima Pakleni otok (V. Tadej, 1979) i Drugarčine (Mića Milošević, 1979). Poslednji put je glumila 1982. godine u italijanskom filmu Kuća prokletih (La Villa delle anime maledette). Imala je starijeg brata Aleksandra (1939–1995). Dugo je bila u braku sa Josipom Radeljakom, od koga se razvela 1994. godine. Ima sina Lea.

12 x 9 cm Milena Dravić (Beograd, 5. oktobar 1940 — Beograd, 14. oktobar 2018) bila je srpska i jugoslovenska glumica. Često je nazivana najvećom jugoslovenskom filmskom divom. Glumila je u preko 100 filmskih ostvarenja, zajedno sa najvećim domaćim i holivudskim glumcima, a uporedo je igrala i u pozorištu, gde je ostvarila oko 70 uloga. Najpoznatije uloge odigrala je u filmovima Prekobrojna, Bitka na Neretvi, Misterije organizma, Poseban tretman, Biciklisti, Ljubavni život Budimira Trajkovića, Rad na određeno vreme, Nije lako sa muškarcima, Bumerang i Zona Zamfirova. Poznata je još i kao učiteljica iz serije Priče iz Nepričave, Vera iz Policajca sa Petlovog brda, Živka iz Gospođe ministarke, zatim kao Dušica iz TV-serije za decu Metla bez drške, i kao Vukosava Petrović i Spomenka iz TV–komedija Pozorište u kući i Lud, zbunjen, normalan. Sa svojim suprugom i kolegom Draganom Nikolićem je od 1972. do 1974. vodila popularni šou program Obraz uz obraz. Milena je često igrala samohrane majke, seljanke, žene iz radničke klase, zavodnice i junakinje ratnih epopeja, bila je i pionir i ekscentrična buntovnica iz filmova crnog talasa i tragična heroina, a velikim delom na uspehu u karijeri duguje i romantičnim komedijama u kojima je glumila uz Ljubišu Samardžića. Dravićeva je dobitnica velikog broja domaćih i inostranih nagrada i priznanja, od kojih su najznačajniji Dobričin prsten, Nagrada Žanka Stokić, Nagrada za najbolju sporednu glumicu na Kanskom filmskom festivalu, specijalna nagrada Zlatna ruža na Filmskom festivalu u Veneciji, sedam Pulskih arena, tri Statuete Ćuran i jedan Zlatni ćuran na Danima komedije, Statueta Joakim Vujić, Nagrada Pavle Vuisić, Nušićeva nagrada i druge.

Anri-Rene-Alber-Gi de Mopasan (fr. Guy de Maupassant ) (5. avgust 1850. - 6. jul 1893.), bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa (Dieppe) u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Njegove pripovetke odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Danas se neke njegove pripovetke svrstavaju u žanr horora. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi. Francusko-pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu postaje tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreće ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prelazi u Ministarstvo javnog informisanja gde postaje vanjski urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari. U slobodno vreme posvećuje se pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavljuje svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje odmah postiže velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavljuje prvu knjigu pripovedaka pod naslovom „Kuća Telijeovih“ (La Maison Tellier); u samo dve godine ta knjiga je dostigla dvanaest izdanja; godine 1883. završava svoj prvi roman „Jedan život“ (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodaje u 25.000 primeraka. U svojim romanima detaljnije razrađuje zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a Mopasanovo pero je bez i najmanjeg napora stvaralo stilski doterana, originalna i dubokoumna dela. U tom periodu napisao je roman Pjer i Žan koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Britaniju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti `Bel-Ami`, nazvanoj po njegovom prvom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima, Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu sreće Ipolita Tena i biva oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima sa nameštajem iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu.

Trajko Đorđević Kukar / FABRIKA LESKOVAC Rođen je 1850. godine u Leskovcu, u siromašnoj porodici. U devetoj godini ostao je bez oca te je morao da preuzme obavezu izdržavanja porodice. Učio je ćurčijski zanat a već u petnaestoj godini počeo je samostalno da se bavi trgovinom otkupljujući proizvode drvene izrade (jarmove, vile, lopate i dr.) i preprodajući ih po višim cenama. Nadimak Kukar stekao je zato što je prodavao gvozdene kuke za obramice, motke koje su se stavljale na rame za prenos tereta. Kada je stekao kapital od 300 groša, uložio ga je u razvoj preprodaje čamove građe koje nije bilo u Leskovcu. Po građu je išao pešice u Kruševac gde je kupovao dvoja kola raznih dasaka od čamovine, sa kojima je u povratku svraćao u Niš, gde je kola popunjavao gvožđem. Prvi tovar robe veoma brzo je rasprodao, a pošto je potražnja bila velika često je morao da putuje u Niš i Kruševac. Vremenom je počeo da sarađuje sa Austrougarskom i Nemačkom, i uvidevši, da je za razvitak posla potrebna stručna sprema i znanje jezika, poslao je svog sina Đoku prvo u Beograd, a zatim i u Beč gde je stekao znanja iz ekonomije. Jedno od svojih prvih preduzeća podigao je u ortakluku sa Jovanom Kocićem Gugučetom. Bila je to fabrika za izradu crepa i cigle pod nazivom `Kukar i Kocić`. 1911. godine otvorio je, sa sestrićem Jovanom Jovićem, fabriku za preradu metala i livnicu pod imenom `Prva srpska fabrika za livenje, preradu svih vrsta metala Kukar i Jović` u Leskovcu. Tokom izgradnje železnice u Leskovcu njegovi poslovi vezani za preradu metala su procvetali, a preduzeće je na kraju izraslo u najveću trgovačku kuću u Vranjskom okrugu. Za vreme Prvog svetskog rata njegove fabrike nisu radile a sa aktivnostima se nastavilo po završetku rata. 1926. godine, na mestu stare gvožđarske radnje, podignuta je nova četvorospratna palata u kojoj su smestili fabriku gvozdenog nameštaja i novoosnovanu fabriku sapuna i parfimerije „Trajko Đorđević - Kukar”. Vlasnici firme bili su Đorđe i Petar Đorđević. U fabrici su se proizvodili sapun za pranje, parfimisani sapun, medicinski sapun, antiseptička sredstva i sapun za industrijske svrhe. Kao na fotografijama.

Knez Mihailova spada u najstarije i najznačajnije ulice Beograda i predstavlja svedočanstvo o kontinuiranom trajanju grada. Na području ulice postoje tragovi antičke civilizacije. U vreme Rimljana, jedan od glavnih prilaznih puteva, Via cardo, protezao se trasom koja se najvećim delom poklapa sa današnjim potezom ulice Kneza Mihaila. Nema dokaza da je u srednjem veku ovo područje bilo nastanjeno. U prvoj polovini 16. veka obnovljen je stari rimski i izgrađen novi vodovod, koji je išao trasom današnje ulice, čime su se stekli uslovi za nicanje naselja. U vreme turske vladavine na području današnje Knez Mihailove ulice podignuto je pet džamija sa pratećim mahalama, od kojih su najznačajnije bile Ibrahim begova i Musala. Kada su 1717. godine osvojili Beograd, Austrijanci su otpočeli rekonstrukciju grada i dali nov izgled ulici. Tada je porušen veći broj kuća i džamija, kako bi bile podignute nove zgrade, i to na građevinskoj liniji regulisane ulice koja je delila gornju varoš na srpsku, sa zapadne, i nemačku, sa istočne strane, a po odlasku austrijske vojske, na srpsku i tursku. Konačnim odlaskom Turaka iz Beograda, 1867. godine, i prihvatanjem zapadnjačkih urbanističkih uzora, otpočeo je preobražaj grada. Na osnovu regulacionog plana iz 1867. godine, koji je sačinio prvi srpski urbanista, inženjer Emilijan Josimović, profesor Liceja i Velike škole, trasirana je Knez Mihailova ulica kao najkraća veza između Tvrđave i Varoši. Period kada je Knez Mihailova ulica u Beogradu trasirana, između 1867. i 1880. godine, označava napuštanje stihijskog razvoja Beograda i višu etapu urbanizacije grada. Današnje stanje pokazuje da je ulica zadržala autentični gabarit, profile i pravac prostiranja. Građevine su nastale u jednom vremenu i imaju jedinstvene arhitektonske odlike, a upotrebljeni građevinski materijali, konstrukcije, funkcije i stilska obrada, pripadaju onom periodu evolucije beogradske arhitekture koji označava prekid sa balkanskim i usvajanje evropskih stilova u arhitekturi. Proces evropeizacije uticao je na razvoj građanske klase i formiranje trgovačkog staleža čiji predstavnici u novoformiranoj ulici grade sopstvene zgrade i palate i otvaraju trgovačke radnje. Iako su tokom 20. veka neke od zgrada, koje su činile front ulice, izmenjene ili zamenjene novim, Knez Mihailova je zadržala karakter reprezentativne trgovačke ulice. Poslednji kućerci na početku ulice, oko apoteke `Delini`, uklonjeni su početkom decembra 1940, radi podizanja palate osiguravajućeg društva `Srbija`. Tokom 1930-tih se pokušavalo sprečiti šetače na korzu da stupaju na kolovoz, a i poslovni svet se žalio na `zakrčenost` ulice šetačima; beogradska opština je želela da se korzo izmesti iz Knez Mihailove, mada nije bilo jasno gde. Ulica je rekonstruisana 1987, kada je postala pešačka zona, popločana jablaničkim granitom. Krajem 20. veka, od isključivo trgovačke, Knez Mihailova ulica je prerasla u kulturno središte prestonice.

beograd, jevremova ulica Bajrakli džamija je sagrađena oko 1575. godine, kao jedna od 273 džamije i mesdžida (posebne islamske bogomolje), koliko ih je u tursko doba bilo u Beogradu (Putopisi Evlije Čelebije). Prvobitno se zvala Čohadži-džamija, po zadužbinaru, trgovcu čohom, Hadži-Aliji. Bajrakli džamija je jednoprostorna građevina sa kupolom i minaretom. U vreme austrijske vladavine (1717—1739) pretvorena je u katoličku crkvu (kada je i srušen najveći broj beogradskih džamija). Po povratku Turaka, ponovo je postala džamija. Husein-beg, ćehaja (pomoćnik) glavnog turskog zapovednika Ali-paše, obnovio je bogomolju 1741. godine, pa se neko vreme zvala Husein-begova ili Husein-ćehajina džamija. Krajem 18. veka nazvana je Bajrakli-džamija, po barjaku koji se na njoj isticao kao znak za jednovremeni početak molitve u svim džamijama. Posle obnove u 19. veku, koju su preduzeli srpski knezovi, postaje glavna gradska džamija. Nalazi se u ulici Gospodar Jevremovoj 11, a uz džamiju se nalazi i medresa, verska srednja škola. Bajrakli džamija je spaljena 18. marta 2004, nakon martovskih nemira na Kosovu i Metohiji, kao „odgovor“ na paljenje srpskih crkava na Kosovu. Džamija je kasnije delimično obnovljena, i trenutno je jedina aktivna džamija u gradu Beogradu. Od nekadašnjih više stotina džamija i brojnih manjih islamskih bogomolja mesdžida, u Gospodar Jevremovoj ulici broj 11 jedini je sačuvani i aktivni objekat islamske verske arhitekture u Beogradu. Nalazi se na padini prema Dunavu, u blizini raskršća sa ulicom Kralja Petra. Nekada je dominirala u ambijentu pretežno niskih prizemnih kuća prometne trgovačke i zanatlijske četvrti beogradske varoši Zereka. Od osmanlijskog putopisca Evlije Čelebije očuvani su opisi Beograda 17. veka u kojima je slikovito dočaran izgled grada u periodu turske vladavine, sa raznolikim objektima islamske arhitekture. Bajrakli džamiju su u drugoj polovini 19. veka opisivali istoričari i putopisci Konstantin Jireček, Đuzepe Barbanti Brodano kao i arheolog i etnolog Feliks Kanic. Pretpostavlja se da je današnja Bajrakli džamija izgrađena na mestu starijeg mesdžida, najverovatnije u drugoj polovini 17. veka, kao zadužbina turskog vladara sultana Sulejmana II (1687—1691). Prema nekadašnjim obnoviteljima prvobitno je bila Čohadži-hadži Alijina i kasnije Husein-ćehajina džamija, dok je današnji naziv dobila krajem 18. U njoj kao glavnoj džamiji, boravio je i muvekit, čovek koji je proračunavao tačno hidžretsko vreme prema islamskom kalendaru (koji je počinjao od 622, godine, tj. godine hidžre ili prelaska proroka Muhameda iz grada Meke u Medinu) radi određivanja svetih dana, regulisao mehanizam sata i isticao zastavu na minaretu, u znak istovremenog početka molitve u svim ostalim islamskim bogomoljama u beogradskoj varoši. Za vreme austrijske vladavine 1717—1739. godine, služila je kao katedralna katolička crkva, a sa povratkom Turaka 1741. godine obnovljena je prvobitna namena. U 19. veku su je obnavljali vladari iz dinastije Obrenović, knez Mihailo i kralj Aleksandar Obrenović. Knez Mihailo Obrenović naložio je 1868. godine ministru prosvete i crkvenih dela da izabere jednu od postojećih džamija i osposobi je za obavljanje muslimanskih verskih obreda, kada je osim džamije popravljena i dvorišna zgrada uz nju. Ministar prosvete i crkvenih dela uputio je Državnom savetu Kneževine Srbije akt od 10. maja 1868. godine sledeće sadržine: ”Da ne bi muhamedanci, koji se po svojim poslovima u Beogradu bave, bez religiozne utehe bili, Njegova Svetlost blagoizvolela je narediti da se jedna od ovdašnjih džamija popravi za bogomolju njihovu. Usled ovog visokog naloga, izabrana je kao najcelishodnija ”Bajrak” džamija i ministar građevina kao po molbi mojoj izaslao je stručne ljude, te su istu džamiju, kao i jednu kuću do nje, gde će hodža obitovati, pregledali ....“ Delfa Ivanić je pisala da je njen poočim Mihailo Bogićević kao predsednik Beogradske opštine, obnovio beogradsku džamiju i uz nju hodžin stan. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića iz maja 1868. godine ovlašćen je bio ministar prosvete i crkvenih dela da „izdaje hodži po 240, a mujezinu 120 talira godišnje“, a službenici džamije su se izdržavali i zahvaljujući prihodima od nepokretnosti – vakufskih dobara. Prvi imam i mujezin u Bajrakli džamiji postavljeni su iste 1868. godine. Između dva svetska rata džamiju je obnavljala i Opština grada Beograda, kada je 1935. godine prvi put zaštićena Uredbom o zaštiti beogradskih starina. Restauracija je izvođena nekoliko puta i nakon Drugog svetskog rata od strane Narodnog odbora grada Beograda i Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, a od sredine šezdesetih godina 20. veka i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Posle novijih oštećenja 2004. godine izvedeni su konzervatorski radovi na sanaciji i restauraciji kamene fasade sa obnovom prozorskih otvora. Avgusta 2023. godine, JP Pošte Srbije izdalo je poštansku marku povodom 500 godina postojanja Bajrakli džamije. Arhitektura džamije pripada tipu jednoprostorne kubične građevine sa kupolom i minaretom. Masivnih zidova i sa malo otvora, građena je od kamena, a neki segmenti izvedeni su u opeci i kamenu. Građevina je kvadratne osnove, dok osmostranu kupolu nose istočnjački potkupolni lukovi i niše – trompe, sa skromnom dekoracijom konzola. Neujednačen je broj prozorskih otvora na fasadama, dok se po jedan nalazi na svakoj strani tambura kupole. Potkupolni nosači i svi otvori na građevini završavaju se karakteristično orijentalnim prelomljenim lukovima. Sa spoljne severozapadne strane postavljeno je minare – uska kula kupastog krova, sa kružnom terasom pri vrhu, sa koje mujezin poziva vernike na molitvu. Naspram ulaza, u unutrašnjosti džamije nalazi se najsvetiji prostor – mihrab, plitka niša sa raskošnim ukrasom svoda, postavljena u pravcu svetog grada Meke ka jugoistoku, dok je uzdignuta drvena propovedaonica (minber ili mimbar) postavljena desno od mihraba, u jugozapadnom uglu. Nad ulazom je drvena galerija (mahfil) sa koje se dospeva i do šerefe, terase na minaretu. Unutrašnja dekoracija džamije je veoma skromna. Zidovi su neomalterisani sa plitkim profilacijama, retkim stilizovanim floralnim i geometrizovanim motivima i kaligrafskim natpisima stihova iz muslimanske svete knjige Kurana, zatim imenima prvih pravednih verskih poglavara kalifa, kao i božjih veličanstvenih osobina i imena, ispisanih arapskim pismom na posebno ukrašenim rezbarenim pločama levhama. Pred ulazom u džamiju je postojao i zasvedeni arkadni trem sa tri manje kupole. U dvorištu se nalazi česma za molitveno umivanje, kao i verska škola (medresa) sa bibliotekom. Bajrakli džamija predstavlja glavni islamski kulturni centar u Beogradu. Danas je pomalo skrivena u ambijentu viših stambenih objekata u Gospodar Jevremovoj ulici. Zbog starine, retkosti, očuvanosti izvorne namene, kao i reprezentativnosti verske arhitekture i islamske kulture stavljena je 1946. godine pod zaštitu države kao spomenik kulture, a 1979. godine utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja.

Crkva Svetog Spasa (posvećena Vaznesenju Gospodnjem) u Prizrenu je podignuta oko 1330. i nalazi se u jugozapadnom delu grada. Smeštena je na maloj zaravni ispod gradske tvrđave koja dominira nad gradom, u delu koji je nekada bio srpska četvrt. Podigao ju je vlastelin Mladen Vladojević, koji ju je 1348. priložio zadužbini cara Dušana (kralj 1331—1346, car 1346—1355) manastiru Svetih arhangela u kanjonu Prizrenske Bistrice. Republika Srbija ju je 1990. uvrstila među spomenike kulture od izuzetnog značaja, zajedno sa drugim prizrenskim crkvama. Albanski ekstremisti su je zapalili i teško oštetili tokom martovskih nemira 2004., a ispred same crkve nalazio se bunker nemačkih pripadnika KFOR-a. Septembra 2013. godine razvaljena su ulazna vrata na crkvi i odneta kapija. Tokom otomanskog perioda, crkva je zapustela i korišćena je jedno vreme kao štala[5], usled čega je pretrpela znatna oštećenja. Od sredine XVIII veka prizrenski Cincari, poreklom iz Moskopolja, preuzeli su upravu nad crkvom. Oni su 1836. započeli veliku obnovu i proširenje crkve koje nikada nije završeno, a sama crkva je sredinom XIX veka stradala u požaru. Sa druge strane, postoji podatak da je ruski konzul Ivan Jastrebov sprečio rušenje i krajnje uništenje stare srpske crkve, Sv. Spasa u Prizrenu, od strane Cincara. Cincari su tražili ferman za proširenje crkve i u tom kontekstu su imali nameru da je sruše (da bi na istom mestu podigli novu), što je Ivan Jastrebov sprečio. On je zapisao: Ne želim da verujem zlim jezicima da su je Cincari (ne svi) zapalili u nadi da će pasti sama od sebe. Iguman (Manastir Svete Trojice u Mušutištu) je postao mladi Cincarin Teofil 1861. g. Nije brinuo o blagostanju manastira nego samo za svoj sopstveni džep. Skrivao je prikupljenu milostinju. U doba razdora Srba i Cincara zbog crkve Sv. Spasa, navukao je na sebe sumnju, uhvaćen je u krađi svetinja i udaljen sa mesta igumana 1872. g. U doba Jastrebova je živeo u Prizrenu kao pop u crkvi Sv. Spasa, koja je prešla u vlasništvo Cincara, i sagradio je sebi kuću od pokradenog manastirskog novca. Konzervatorski radovi na crkvi i njenom živopisu obavljeni su u periodu od 1953. do 1963. Crkva Svetog Spasa ima osnovu sažetog upisanog krsta sa trostranom oltarskom apsidom i pripratom, dok se nad njom uzdiže osmostrano kube. Sa spoljašnje strane je ukrašena plastičnim keramičkim ukrasima i dekorativnim smenjivanjem sige i opeke, kakvo se može videti na crkvi Bogorodice Ljeviške i drugim spomenicima Vardarskog stila. U prvoj polovini XIX veka započelo je proširenje crkve, koja je trebalo da poprimi oblik trobrodne bazilike. Podignuta je nova oltarska sedmostrana apsida, a prvobitna crkvica je postala deo severnog broda. Međutim, ovo proširenje crkve nikada nije završeno, tako da se danas oko prvobitne crkvice nalaze visoki zidovi bez krova. Najstariji sloj fresaka, datiran je oko 1335. i nalazi se u oltarskom delu. Njihov autor je pripadao istoj radionici koja je freskopisala i crkvu svetog Nikole, koju je u isto doba podigao vlastelin Dragoslav Tutić. Nakon toga, prizrenski majstori su, u vizantijskom stilu, do 1348. freskopisali preostali deo crkve. Završnu fazu u oslikavanju crkve predstavljaju freske Hrista i Bogorodice Paraklise urađene u crkvenoj priprati. Tokom narednih vekova, freske su stradale kao i cela crkva, a nakon požara koji je zahvatio crkvu sredinom XIX veka, boje su promenile tonalitet. Ostaci fresaka su zajedno sa celom crkvom konzervirani u periodu od 1953. do 1963.

Narodno pozorište u Beogradu je pozorište u Beogradu koje se nalazi na Trgu republike, na uglu Vasine i Francuske ulice, u samom centru grada. Osnovano je 1868. godine, a u sadašnju zgradu, na mestu tadašnje Stambol kapije, uselilo se 1869. godine. U okviru njega funkcionišu umetničke jedinice Opera, Balet i Drama, a predstave se odigravaju na Velikoj sceni i Sceni „Raša Plaović”. Danas predstavlja jednu od najreprezentativnijih i najznačajnijih kulturnih institucija Srbije. Godine 1900. u novosadskom listu Pozorište se ovo pozorište naziva Kraljevsko srpsko narodno pozorište u Beogradu. Danas, nakon perioda komunizma, u imenu pozorišta se ne pominje kralj niti srpsko ime. Zapravo, jednostavan naziv `Narodno pozorište` je korišćen i pre rata. Sve od 1842. godine, postojala je želja i napori da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište. Iako su prvi pokušaji u tom smeru propali, Narodno pozorište u Beogradu je ipak osnovano 1868. godine. Ono je najpre bilo smešteno na privremenoj lokaciji u tadašnjoj Kosmajskoj ulici na broju 51, u gostionici „Kod engleske kraljice“. Za adaptaciju ovog prostora bio je angažovan arhitekta Aleksandar Bugarski. Na ovoj lokaciji, 22. novembra 1868. godine (po novom kalendaru), Narodno pozorište je imalo svoju prvu predstavu - izvedena je predstava „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka. Taj se datum danas slavi kao Dan pozorišta. Narodno pozorište se na ovoj lokaciji zadržalo godinu dana. Predstave su igrane i u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena`), u Kneževoj pivari, u hotelu „Srpska kruna“ i kafani „Kod engleske kraljice“. Zalaganjem Odbora Ljubitelja narodne prosvete i Pozorišnog odbora organizovano je prikupljanje dobrotvornih priloga: knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000, a kapetan Miša Anastasijević 500 dukata, dok je Vlada Kneževine Srbije poklonila zemljište na Zelenom vencu i novčani iznos od 2.000 dukata. Iako je pozorišno zdanje na Zelenom vencu započeto 1852. godine, prema projektu italijanskog arhitekte Josifa Kasana, od ove namere se odustalo zbog podvodne prirode tla. Ovaj graditeljski neuspeh odložio je uspostavljanje prvog srpskog pozorišta za gotovo dve decenije. Podizanjem Narodnog pozorišta na uglu Vasine i Francuske ulice i realizacijom Josimovićevog Plana regulacije varoši u šancu iz 1867. godine stvoreni su uslovi za formiranje danas glavnog beogradskog trga, Trga republike. Počeci školovanja umetnika u Srbiji javljaju se još polovinom 19. veka, kao vid napora za kulturnu emancipaciju srpskog naroda i u vidu težnje za bogaćenjem nacionalne tradicije tekovinama evropske kulture. Uporedo sa konstituisanjem i razvojem srpske države i paralelno sa procesom uspostavljanja sistema opšteg i stručnog školovanja i podizanja njegovog nivoa od vremena Dositejeve i Karađorđeve Velike škole do Univerziteta, javlja se i potreba za obrazovanjem u oblasti umetnosti. Isprva, u pionirskim putujućim pozorišnim trupama, obrazovanje i kompetencije članova ovakvih družina nisu bile podjednake, ni po opštem obrazovanju, ni po pismenosti. Osim toga svako je imao manje ili više glumačkog iskustva, nadarenosti i intuicije. Pošto je država bila ta pod čijim je patronatom od samog početka i delovalo Narodno pozorište u Beogradu, nametnula se potreba za sistematskim obrazovanjem umetnika i školovanjem mladih glumačkih naraštaja. Neposredno po osnivanju Narodnog pozorišta 1868. godine, prvi upravnik, Jovan Đorđević, osniva internu Pozorišnu školu za već zaposlene glumce po istom principu kako je to uradio tri godine ranije u Srpskom narodnom pozorištu. Ova vrsta obuke bi se danas mogla nazvati permanentnim obrazovanjem, a sam njen cilj svakako je bio podizanje nivoa pozorišnog profesionalizma. Pravi pomak u tom smislu dogodio se tek angažovanjem Alekse Bačvanskog, tada najobrazovanijeg pozorišnog umetnika-praktičara, kojem je osim uloge glumca i reditelja poverena i organizacija i rukovođenje stalnom Pozorišnom školom pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Njegova internacionalna karijera i dvodecenijsko iskustvo koje ga je dovelo do statusa budimpeštanske glumačke zvezde, bila je podest za profesionalni iskorak polaznika ove škole. Na osnovu odluke Pozorišnog odbora od 16. decembra 1869. godine, škola je počela sa radom 2. januara 1870. godine. Prethodno su konsultovani Pravilnici pozorišnih kuća Beča i Budimpešte, a sam Bačvanski je već bio upoznat sa radom budimpeštanske škole za dramsku umetnost koja je bila osnovana već 1864. godine. Nastavni plan se sastojao od dve grupe predmeta, teorijskih i praktičnih: teorijski su bili: Teorija dramatske poezije sa istorijom dramatske književnosti domaće i stranske; Teorija pozorišne umetnosti; Istorija pozorišne umetnosti; Srpski jezik i poznavanje stihova; Estetika; Istorija srpskoga naroda i opšta istorija; a praktični: Deklamovanje; Igra licem i udovima (mimika i plastika); Tumačenje uloga i čitavih komada i kako ih valja besediti; Mačevanje (kod muških); Pevanje, Igranje i Pantomima (U posebne veštine je uključeno i jahanje). Osim Bačvanskog (kako su ga zvali po mađarskom nadimku, Varhidi), glumce je podučavao i sam Jovan Đorđević po nadimku Foter (švapski iskvareno od nemačkog „otac`). Veoma blizak odnos su učenici osećali prema svojim nastavnicima, a sa druge strane i veliko poštovanje prema ovim autoritetima i velikanima teatra, kako je o tome pisao Đorđe Maletić. Za prijem u školu, kao i radne obaveze u samom pozorištu, ocenjivanje i stipendiranje kandidata odvijalo se po ustanovljenim principima, a najpoznatiji učenici ove škole su pre svega Milka Grgurova, Toša Anastasijević i Pera Dobrinović. Posle obnavljanja rada Narodnog pozorišta 1874. godine, Pozorišna škola nije nastavila sa radom. Ova škola je osnovana 21. novembra 1909. godine. govorom tadašnjeg upravnika pozorišta Milana Grola, a u prisustvu ministra prosvete Jovana Žujovića. Iako je imala dobre predavače i podršku države, zapravo je zbog malog broja kandidata i teškog materijalnog života samih glumaca postojala svega nekoliko mesci, tj. samo jedan semestar. Najbolji učenici i glumci ove škole bili su: Aleksandar Zlatković, Teodora Arsenović i Petar Hristilić. Kao nastavnici se pominju ljudi velikog pozorišnog autoriteta: Milan Predić, Ilija Stanojević, Sava Todorović, ali i čuveni naučnici: dr Nikola Vulić i dr Veselin Čajkanović koji su predavali istoriju klasičnog pozorišta i književnosti. Ova škola je prestala sa radom kako iz finansijskih razloga, tako i zbog trivijalnog raskola dve struje u samom ansamblu. Naime, ministar Žujović je podržao stranu protivnu upravi Pozorišta, i tako je došlo do iznuđene ostavke Grola i Predića, a dolazeća strana izgleda nije imala sluha za inovacije prethodne uprave, pa je kao žrtva takvog odnosa pala i glumačka škola. Međutim, kada je sam ministar Jovan Žujović, nakon nekoliko meseci, podneo ostavku i na njegovo mesto stupio Jaša Prodanović, garnitura Grol–Predić ponovo staje na čelo Narodnog pozorišta. Osim mnogih dobro zamišljenih i uspešno sprovedenih projekata na podizanju nivoa samog pozorišta, usledio je i Grolov Memorandum o saradnji južnoslovenskih pozorišta iz 1912. godine, koji je bio ispunjen vizionarskim idejama o zajedničkim umetničkim projektima, saradnji oko opremanja predstava, korelaciji oko prevoda, u oblasti autorskih prava itd. Ovde je predloženo i osnivanje velikog zajedničkog konzervatorijuma za obrazovanje pevačkih i glumačkih snaga. Ta ideja, kao i mnoge druge, ostale su neostvarene. Nastupilo je vreme serije ratova za nacionalno oslobođenje, a nerešeni problem pozorišnog obrazovanja ostao je odložen za bolja vremena. Nakon ujedinjenja i stvaranja nove Države Srba, Hrvata i Slovenaca, u opštoj obnovi zemlje, pokazalo se da je ovaj problem postao je još akutniji. Rat je proredio redove pozorišnih umetnika, a i potreba za svestrano obrazovanim glumcima, usled zahteva modernog repertoara i umetnički oblikovane režije, zahtevala je brzo rešavanje problema. Za vreme ministarskog mandata Svetozara Pribićevića, obnovljena je nekadašnja Umetnička (likovna) škola postavši, pritom, državna institucija, a na inicijativu Grola, kao upravnika pozorišta, i Nušića, kao načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, počela je sa radom 1. novembra 1921. godine nova Glumačko–baletska škola. Ova škola je išla ka tome da odgovori novim potrebama sve raznovrsnijih oblika pozorišnog života, koji je sada podrazumevao i operu i balet. Ova škola nije bila institucionalno vezana za Narodno pozorište. U početku, školovanje je bilo dvogodišnje, a zatim je produženo na tri godine. U prvu generaciju dramskog odseka primljeno je petnaest učenika, a nakon prvog semestra je održan kontrolni ispit, posle kojeg je zadržano svega sedam učenika. Narednih godina je primano po pet do šest novih učenika. Prvi direktori ove škole su bili Velimir Živojinović Masuka i Momčilo Milošević.[4] Program rada je bio ambiciozan. Tokom postojanja škole, od 1921. do 1927. godine, u raznim periodima nastavu su vodili, između ostalih: Milan Grol (Čitanje naglas, Analiza teksta, Dikcija), koji je vrlo brzo napustio školu; Milan Bogdanović (Srpski jezik i književnost, Istorija novije domaće i francuske drame); dr Vinko Vitezica (Istorija drame i Nemački jezik); dr Jovan Maksimović (Ruski jezik); dr Miloje Milojević (Elementi muzike); Zlata Markovac (Dikcija, Tehnika glasa); Klavdija Isačenko (Telesne vežbe – plastika); Velimir Živojinović (Čitanje i Dikcija); Momčilo Milošević (Srpski jezik, Istorija novije domaće i francuske drame); Sima Pandurović (Čitanje sa estetskom analizom tekstova); Milan Kašanin (Istorija umetnosti); dr Ranko Mladenović (Istorija pozorišta). Ipak, zastupljenost pojedinih predmeta u raznim periodima rada škole bila je nejednaka, jer kada je škola bila pritisnuta finansijskim teškoćama obim nastave se smanjivao, a u nekim periodima svodio se samo na glumu i dikciju. Nastavu glume su vodili Mihailo Isailović, Pera Dobrinović, Jurij Rakitin (Psihologija glume sa praktičnim vežbama). Iako često na udaru kritike, zbog zavisti onih koji nisu angažovani u njenom radu, ili onih koji su isticali vrednost talenta bez važnosti obrazovanja, podilazeći na taj način svome slučaju, ova škola je ipak iznedrila 25 učenika dramskog odseka i ti su rezultati za svako poštovanje. Iz prve generacije izašli su glumci kao što su: Dara Milošević, Leposava Petrović, Milan Ajvaz, Borislav Mihailović (kasnije osnivač i reditelj Kruševačkog pozorišta) i Mateja (Mata) Milošević koji je zapravo najvažniji prenosilac pravog glumačkog i pedagoškog plamena po liniji Aleksa Bačvanski, Pera Dobrinović, Mata Milošević i koji je bio prvi profesor glume na Akademiji za pozorišnu umetnost, prethodnici današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti. Kasnije generacije svršenih glumaca ove treće Glumačko–­baletske škole su: između ostalih, Nevenka Urbanova, Pavle Bogatinčević, Branko Tatić, Nikola Popović, Vaso Kosić, Ruža Tekić, Miloš Paunković, Marica Popović, Sofija (Coka) Perić (Nešić), Obrad Nedović. Momčilo Milošević je skromno zaključio: „Bilo bi smelo reći da su oni prošli kroz najbolju školu ove vrste, ali je svakako od koristi da je nisu obišli”. Značajnu školsku aktivnost predstavljalo je javno izvođenje predstava. Za šest godina izvedeno je 65 predstava, dakle, najmanje jedna mesečno. Glavni motiv ove delatnosti nije bio pedagoške prirode već zapravo večita nemaština i škola uopšte ne bi mogla opstati bez prihoda od predstava, od kojih su podmirivane skromne potrebe nastave i od kojih je čak davana pomoć siromašnim učenicima. Predstave je omogućilo i Narodno pozorište, koje je ustupalo salu manježa (posle Drugog svetskog rata prepravljenu u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište) i kostime, uz naplatu minimalnih režijskih troškova. Izvođeni su najčešće komadi koji se inače nisu nalazili na repertoaru Narodnog pozorišta, a predstavljali su dobre primere određenih stilskih epoha, kao na primer: Tirkare Alena Rene Lezaža, Igra ljubavi i slučaja Marivoa, Strindbergove jednočinke, Baljzaminova svadba Ostrovskog, Hanelino vaznesenje Hauptmana, Čudo svetog Antonija Meterlinka, Šenherova Dečja tragedija. Tu su režirali Isailović, Rakitin, Masuka, Pera Dobrinović i Momčilo Milošević. Radi opšte edukacije, pre početka predstava održavane su tzv. konferencije, odnosno predavanja o autorima izvođenih dela. Neke predstave pripremane su u saradnji sa muzičkom školom što je imalo intenciju u osnivanju budućeg konzervatorijuma. Pojedini učenici su bili angažovani i kao glumci Narodnog pozorišta uporedo sa nastavom koju su pratili, poput Nevenke Urbanove i Mate Miloševića. Uprkos prihodu od predstava, škola se neprestano suočavala sa krajnjom nemaštinom, što je i dovelo do njenog gašenja u jesen 1927. godine. Nakon šest godina pauze, ponovo u okrilju Narodnog pozorišta, sa odobrenim od Ministarstva „Pravilnikom o osnivanju i radu glumačke škole Narodnog pozorišta u Beogradu”, tadašnjeg upravnika Dragoslava Ilića, 4. januara 1934. godine Četvrta glumačka škola počinje sa radom. Predviđeno trajanje školovanja bilo je tri godine, od kojih su prve dve više teorijski usmerene, a završna godina se skoro isključivo sastojala od praktičnog rada, u koji je ulazilo i učestvovanje u predstavama Narodnog pozorišta. Upravnik Narodnog pozorišta bio je i direktor škole, a sekretar škole, u stvari – umetnički rukovodilac, bio je u početku Josip Kulundžić, a kasnije je to mesto bilo vezano za funkciju direktora Drame (Radoslav Vesnić, dr Dušan Milačić). U ovoj školi, nastavnici su bili: Josip Kulundžić (Vežbe dikcije, Gluma), Jurij Rakitin (Tehnika glume, Tehnika govora, Istorija pozorišta) i Momčilo Milošević (Psihološke analize tekstova sa glumačkom primenom), dr Milan Marković (Istorija književnosti i Istorija pozorišta), Desa Dugalić (Vizuelna gluma), dr Dušan Milačić (Književna analiza dramskog teksta), Radoslav Vesnić (Dikcija, Psihološka analiza dramskog teksta), dr Miloš Moskovljević (Praktične vežbe iz dikcije), Milorad Vanlić (Psihologija i estetika), Branko Dragutinović (Elementi muzike), Vera Greč (Tehnika glume – improvizacija), dr Erih Hecel (Tehnika glume), Vladeta Dragutinović (Stilovi glume), inž. Vojislav Jovanović (Tehnika pozornice), Milica Babić Jovanović (Istorija kostima), Nadežda Grbić (Ritmika), Vladimir Žedrinski i Stanislav Beložanski (Šminkanje). Ova škola nije dala baš očekivane rezultate i ponovo se s tim u vezi oglašava Milan Grol, koji ističe da bi se veća važnost morala posvetiti amaterskim pozorištima i trupama pri opservaciji šireg kruga selekcije kandidata. Kuđenje i kritika od strane Grola koji ovoga puta nije učestvovao u radu škole, uzima se sa rezervom, ali se danas zna da je u ovoj školi bilo nesrazmerno više teorijskih predmeta od praktičnih, često su se zapostavljale glavne discipline i administrativni aparat nije pratio stvarnu potrebu škole. I pored ovih nedostataka, školu su završili istaknute pozorišne individualnosti: Teja Tadić, Aleksandar Stojković, Milivoj Popović Mavid, Dušan Antonijević, Edita Milbaher (Jelena Trumić), Kapitalina Apostolović (Erić), Mirko Milisavljević, Branka Ćosić (Andonović, Veselinović), Ljubica Sekulić, Dimitrije Parlić, Moša Beraha (Barić), Ladislav (Slavko) Lajtner, Divna Radić (Đoković). Uredbom Ministarstva prosvete o osnivanju srednjih i viših umetničkih škola u Beogradu od 31. marta 1937. godine osnovane su Muzička akademija i Umetnička (likovna) akademija. Ova novoosnovana Akademija je imala Odsek za pozorišnu umetnost, a bila joj je pridružena i Srednja muzička škola. Prve školske godine 1937/1938. godine, na Odsek za pozorišnu umetnost bilo je primljeno devet studenata, od kojih su troje već bili završili prethodnu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu. Prve godine nastavu su vodili Momčilo Milošević (Književna i psihološka analiza tekstova), čija pedagoška delatnost povezuje obe prethodne glumačke škole sa Akademijom, zatim Raša Plaović (Umetnička dikcija), dr Miloš Moskovljević (Dikcija, Ruski jezik), dr Vinko Vitezica (Kulturna istorija u vezi sa razvojem drame i opere, Italijanski jezik), Milorad Vanlić (Osnovi psihologije u vezi sa pozorišnom umetnošću) i Lujo Davičo (Ritmička gimnastika po Žak-Dalkrozu). Sledeće godine Raša Plaović napušta Akademiju, tako da pored svojih dotadašnjih predmeta, Momčilo Milošević preuzima Praktičnu glumu, dr Miloš Moskovljević - Srpsko­hrvatski jezik, a Đurđe Bošković Pregled istorije umetnosti. Godine 1939, na mesto rektora Akademije dolazi Petar Konjović, veliki srpski kompozitor i dugogodišnji rukovodilac više pozorišnih kuća i koji predlaže ideju po kojoj bi se i na Srednjoj muzičkoj školi osnovao Pozorišni odsek, na kome bi se školovali budući glumci, a na Pozorišnom odseku akademije „će se spremati režiseri i dramaturzi prvenstveno i drugi akademski obrazovani pozorišni činioci.” Po toj ideji, „tek po izuzetku, svršeni apsolventi dramskog odseka srednje muzičke škole mogu i treba da prelaze na pozorišni odsek u akademiji”. I pored velikih ambicija pri osnivanju, rad Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije nije ispunio sva očekivanja. Ipak, među studentima su bili neki koji su imali značajno mesto u posleratnom razvoju pozorišta i filma, kao i u razvoju Akademije za pozorišnu umetnost, kao što su: Dušan Antonijević, Bratislav (Bata) Miladinović, Jovan Putnik, Predrag Dinulović, Ljiljana Krstić, Ilija Milčinović (Milčin), Radoš Novaković, Dimitrije Parlić, Bora Hanauska, Danica Mokranjac, Nada Kasapić, Neda Depolo, Sofija (Soja) Jovanović, Mića Tomić, Mirjana Kodžić i drugi. Ratne godine su dovele do krajnjeg osipanja kadra, polaznika i prestanka rada Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije 1944. godine. Nakon Oslobođenja Beograda, 1945. godine, Muzička akademija počinje sa radom, ali bez Odseka za pozorišnu umetnost. Stvorio se vakuum između tendencija sveobuhvatne kulturološke obnove oslobođene zemlje i pomanjkanja kadra u brojnim novootvorenim pozorištima širom zemlje. Da bi se taj trenutni nedostatak kadrova ublažio, u očekivanju prave visoke pozorišne škole, pored Srednje glumačke škole u Novom Sadu, kao privremeno rešenje osnovan je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je smešten, kao i neke od ranijih glumačkih škola, u dvorišnoj zgradi Manježa, na mestu današnjeg Teatra „Bojan Stupica”. Nastava u Studiju bila je dvogodišnja, a školovanje su završile dve generacije. Prvi prijemni ispit održan je decembra 1945. godine. Pripreme za osnivanje studija, kao i prijemni ispit, vodila je autoritativna trojka: Milan Predić, upravnik pozorišta, Velibor Gligorić, direktor drame i Milan Đoković, koji je imenovan za direktora Dramskog studija. Teoriju glume, koja je većinom bila posvećena proučavanju „sistema” Stanislavskog, predavao je Raša Plaović, a praktičnu nastavu glume vodili su Mata Milošević, Strahinja Petrović i Dragoljub Gošić, uz Ljubišu Jovanovića, koji je predavao Recitaciju. Teorijske predmete predavali su dr Hugo Klajn, Milan Bogdanović, Božidar Kovačević, Petar Mitropan i Sreten Marić. 1868. godine dogodilo se drugo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Beogradu. Tada knez Mihailo Obrenović, oduševljen novosadskim glumcima, donosi istorijsku odluku o gradnji novog i stalnog zdanja beogradskog teatra. U dogovoru sa Državnim savetom 12. marta 1868. knez Mihailo je odlučio da se pozorišna zgrada podigne na državnom, ranije turskom zemljištu kod Stambol kapije, gde je istog dana počelo rušenje turskih kuća na tom terenu. Posebna simbolika odabira lokacije za njeno podizanje dodatno je naglašena ugrađivanjem delova porušene Stambol kapije u temelje pozorišnog zdanja. Ova brzina govori o odlučnosti da Beograd dobije stalnu pozorišnu ustanovu. Knez je zahtevao da zgrada bude završena do 15. oktobra iste godine. O značaju koji je podizanje ovog objekta imalo u svesti srpskog naroda govori i to da je čitav trg ispred građevine dobio ime Pozorišni trg, preuzimajući od nekadašnje Velike pijace (danas Studentskog trga) značenje glavnog beogradskog trga. Narodno pozorište zamišljeno je i realizovano kao reprezentativna građevina na kojoj je autor pokazao visoko poznavanje principa tada vladajućeg akademizma. Odnosom masa, horizontalnom i vertikalnom podelom fasada, kao i odabirom građevinskih i dekorativnih elemenata, opšti izgled zdanja upućivao je na sličnosti sa čuvenim milanskim pozorištem La Scala, koje je sagrađeno dvadesetak godina ranije. Naročitu pažnju arhitekta Bugarski posvetio je oblikovanju fasade orijentisane prema trgu. Središnji rizalit glavne fasade završen je trougaonim timpanonom u zoni krova, dok je horizontalna podela ostvarena istaknutim podeonim vencima. U prizemlju se isticao trem, iznad kojeg je, u visini prvog sprata, bila terasa sa dekorativno rešenom ogradom. Knez je pozvao Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a. Kada je knez Mihailo ubijen 29. maja, pripreme su neko vreme zastale. Namesništvo je htelo da se započeto kao knežev amanet dovede do kraja. Obrazovan je Pozorišni odbor čija je briga bila zidanje zgrade i formiranje trupe. Aktom ustupljenja od 17. juna 1868. kneževi zakoniti naslednici sestra Petrija Bajić i sestrići Teodor i Mihailo Nikolić određuju da se Narodnom pozorištu izda suma od 6500 dukata „shodno obećanju blaženoupokojenog knjaza“.[5] Temelj pozorišne zgrade je postavljen 18. avgusta, u prisustvu maloletnog Kneza Milana i namesnika. Mitropolit beogradski Mihailo je osvetio vodicu, pozdravnu reč je održao predsednik Pozorišnog odbora Filip Hristić potom je spuštena i uzidana povelja.[5] Iste godine Pozorišni odbor je zakupio privatnu kuću sveštenika Sušića da formirana trupa održava u njoj predstave, dok se zgrada ne završi. U toj kući je 10. novembra (po starom kalendaru) izvedena prva predstava, komad Karolja Obernjika Đurađ Branković. Pre predstave je izvedena Srpska uvertira kompozitora Dragutina Reša, a uvodnu reč o pozorišnoj umetnosti, dramskoj književnosti i dotadašnjim dramskim predstavama kod Srba održao književnik Milorad Šapčanin. Prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog zgrada je završena 1869. godine, a 30. oktobra iste godine izvedena je i prva predstava - „Posmrtna slava kneza Mihaila“ koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. U toj predstavi u ulozi kneza Mihaila je bio Ducman, učitelj jahanja u Vojnoj akademiji.[6] Prvih nekoliko decenija rada Narodnog pozorišta obeležili su: Aleksa Bačvanski (1832—1881), Adam Mandrović (1839—1912), Milka Grgurova-Aleksić (1840—1924), Toša Jovanović (1845—1893), Ilija Stanojević (1859—1930), Milorad Gavrilović (1861—1931), Sava Todorović (1862—1935) i drugi. Rešenje enterijera prvog zdanja bilo je ostvareno na osnovu posredno prihvaćenih italijanskih modela, koji su u prvi plan isticali uređenje i udobnost gledališta. Naročita pažnja bila je ukazana ukrašavanju kraljevske lože draperijama, krunom i prestolom nabavljenim u bečkim umetničkim radionicama. Tavanice i parapeti loža bili su obloženi raskošnim gipsanim ukrasom sa pozlatom, dok je svečanoj atmosferi samog gledališta doprinosila svetlost „lustera sa stotinu sveća“. Poseban segment pozorišnog dekora predstavljale su slikane scenske zavese, izrađene prema nacrtima najznačajnijih domaćih slikara, koje su same po sebi predstavljale svojevrsna umetnička dela. Osvetljenje pozornice i čitavog pozorišta obezbeđivala je gasna stanica – gasara, smeštena u napuštenoj Kara-džamiji na uglu Dositejeve ulice i Braće Jugovića. Stalna potreba za ulepšavanjem najpopularnijeg beogradskog zdanja toga doba realizovana je kroz brojne prepravke i dorade prvobitnog enterijera. Tako je već 1905. godine izvedeno i novo dekorativno slikarstvo na sceni, gledalištu i u foajeu. Prema nacrtima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate, izrađene su dekoracije inspirisane motivima iz narodne umetnosti, ornamentike i tradicije. Od izgradnje, zgrada je prošla kroz više rekonstrukcija: 1870, 1912 — 1922, 1965. i, konačno, 1986 — 1989. godine. Najznačajnije rekonstrukcije su one iz 1922. i 1989. godine. Nedovoljno veliki prostor pozornice, kao i niz tehničkih poteškoća, doprineli su da rekonstrukcija započne 1912. godine, ali je zbog Balkanskog rata, a kasnije i Prvog svetskog rata nekoliko puta prekidana, ponovo započeta 1919. te završena tek 1922. godine. Za radove je bio angažovan arhitekta Josif Bukavac. Prema zamisli arhitekte, pročišćenost i harmoničnost prvobitne zgrade zamenjena je naglašeno neobaroknim izgledom fasada, čiju ulaznu partiju ističu dve ugaone kule za stepeništa. Tom prilikom, enterijer zdanja dodatno je ukrašen dekorativnim i gipsanim radovima na zidovima gledališta i ulaznog hola, kao i slikanim dekoracijama koje je na tavanicama izveo ruski slikar Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. Zanimljivo je da se umetnik, iako vaspitan u tradiciji ruskog akademskog realizma, opredelio za kompoziciju zasnovanu na principima barokne dekorativne umetnosti. Bogatim koloritom i izrazitom minucioznošću u izradi, Kolesnikov je tavanicu gledališta oslikao klasičnim antičkim temama – Talija na kvadrigi i Bahanal, mitološke fantazije, koje slave pozorište kao hram umetnosti. Prva predstava u obnovljenoj zgradi, „Revizor”, održana je 6. juna 1922. Pri radovima 1938, parter je smanjen za jedan rad, kako bi se proširio orkestar. Veći radovi su obavljeni na leto 1939: pojačano je osvetljenje, reparirani su pokretna bina i pod pozornice, postavljen novi horizont. Naredna rekonstrukcija pozorišne zgrade usledila je 1940. godine, ali je zbog rušenja gledališta i pozornice u bombardovanju 6. aprila Beograda 1941. do realizacije došlo tek krajem te godine. Iste godine je i obnovljena.[10][11] Prema zamisli arhitekata Gojka Todića i Dragana Gudovića[12], građevina je u potpunosti izmenila izgled. Izuzev profilisanog krovnog venca, sa glavnog pročelja je skinuta sva dotadašnja dekorativna plastika. Ovakav izgled pozorište je zadržalo i tokom naredne rekonstrukcije 1965. godine, kada su preuređeni i ulazni hol, gledalište i orkestarski prostor pod rukovodstvom arhitekte Nikole Šercera. Za vreme okupacije, tadašnji direktor Narodnog pozorišta Jovan Popović je stavio ovu instituciju u službu okupacionog i kvislinškog režima. Svakako najzanimljivija i najznačajnija rekonstrukcija zgrade nacionalnog teatra, realizovana u periodu od 1986. do 1989. godine, otvorila je polemiku među stručnom i širom javnosti o pitanju da li zgradi treba vratiti izvorni izgled ili obrise iz 1922. godine. Ipak, obnovljen je izgled objekta iz vremena njegove prve rekonstrukcije i dograđen zastakljeni tehnički aneks u zadnjem delu građevine prema projektu arhitekata Slobodana Drinjakovića i Ljubomira Zdravkovića. Taj izgled je zgrada zadržala do danas. Prilikom ovih radova, prema zamisli arhitekte Milana Pališaškog[13], obnovljen je u potpunosti verodostojan ambijent unutrašnjosti sa ciljem da se potvrde vizuelne i simbolične vrednosti starog teatra. U vestibilu je postavljena bista kneza Mihaila, rad Enrika Pacija iz 1872. godine, a slikana kompozicija Kolesnikova na tavanici rekonstruisana je na osnovu sačuvanih originalnih nacrta. Odolevajući burnim istorijskim događajima, koji su obeležili srpsku istoriju decenijama unazad, Narodno pozorište je opstalo kao svedočanstvo očuvanja srpske kulture i tradicije, ali i kao stvarni svetionik srpske duhovnosti u budućnosti. Zbog svojih kulturnih, istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, umetničkih i estetskih vrednosti, Narodno pozorište u Beogradu utvrđeno je za kulturno dobro od velikog značaja 1983. godine. Na ovu rekonstrukciju je utrošeno 4,5 miliona dolara. Renovirana zgrada Narodnog pozorišta svečano je otvorena 15. oktobra 1989. godine. Istoriju Drame Narodnog pozorišta u Beogradu delimo na četiri faze: od 1868. do 1914, od 1918. do 1941, od 1945. do 1991, i od 1991. do današnjih dana. Karakteristično za prve decenije postojanja Narodnog pozorišta je da su predstave imale uglavnom samo premijeru i dve/tri reprize, dok su samo retki, izuzetno popularni komadi, imali i desetak izvođenja. Režija, u današnjem smislu te reči, praktično nije ni postojala. Situacija se popravila tek pred sam Prvi svetski rat kada dolazi Aleksandar Ivanovič Andrejev, školovani reditelj, koji režiju, a i kvalitetu predstava uopšte, postavlja na jedan viši nivo. Početke domaćeg stvaralaštva u Narodnom pozorištu obeležile su uglavnom tragedije i dramski prikazi inspirisani srednjovekovnom i novijom istorijom kao što su, na primer, „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića, „Miloš Obilić (Boj na Kosovu)“ Jovana Subotića, „Hajduk Veljko“ Jovana Dragaševića. Izvodili su se i kolokvijalno nazvani komadi s pevanjem, poput dramatizacija proze Stevana Sremca „Zone Zamfirove“ i „Ivkove slave“, a najpopularniji i najgledaniji od svih, „Koštana“ Borisava Stankovića, prvi je put prikazana 1901. godine te je do današnjih dana ostala kultna predstava. Od istaknutih domaćih autora naročito se ističu mladi Branislav Nušić i Jovan Sterija Popović, tada već prepoznati domaći klasici, ali i umetnici kao što su Simo Matavulj, Svetozar Ćorović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić, Laza Kostić, Milovan Đ. Glišić i drugi. Od svetskih ostvarenja koja su obeležila prvu fazu postojanja Narodnog pozorišta ističu se dela Sofokla, Šekspira, Ostrovskog, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Šilera i mnogih drugih. Poslednja predstava pre Prvog svetskog rata je nedovršena izvedba `Hajduk Veljka`, 15. (28.) juna 1914, prekinuta po naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova nakon prijema vesti o atentatu u Sarajevu. Rad je nastavljen nakon Ujedinjenja,[14] krajem 1918. u `Kasini`.[15][16] Nakon Prvog svetskog rata i dalje se igra klasični repertoar. Od svetskih pisaca izvode se Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvordi i rugi, dok domaći repertoar čine Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, koji stiču izrazitu popularnost, Milutin Bojić, Borisav Stanković, Ivo Vojnović, Milan Begović, Ivan Cankar, Todor Manojlović i drugi. U to vreme među publikom je veoma popularan i takozvani bulevarski repertoar, naročito francuski „laki komadi“. Kada je reč o režiji, dominiraju školovani domaći i ruski reditelji i glumci-reditelji. U periodu od 1945. do početka pedesetih godina 20. veka izvode se predstave sa jasnom političkom porukom, a prevladava tzv. „socijalistički realizam“. Od početka pedesetih godina taj politički uticaj se gubi te dolazi do svojevrsne liberalizacije što dovodi do toga da glavnu reč u radu Pozorišta ponovo imaju umetnici i umetnost. Sedamdesete i osamdesete godine obeležile su predstave po delima Borislava Mihajlovića Mihiza, Aleksandra Popovića, Miroslava Krleže, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića, Velimira Lukića i drugih. Izvodi se i savremena svetska dramaturgija, a nosioci savremene domaće dramaturgije su Siniša Kovačević, Vida Ognjenović, Jelena Kajgo, Miloš Nikolić, Stevan Pešić i drugi. Tokom 2015-2018 Drama Narodnog pozorišta je dobila preko 100 nagrada.[17] Neke od predstava ovog pozorišta su Velika Drama, Važno je zvati se Ernest, Bolivud, Bizarno, Bela kafa, Dama s kamelijama, Balkanski špijun, Antigona. Narodno pozorište je dobilo nagradu „Stevan Majstorović” 2022. godine.

Sa slika. Георги Михајлов Димитров (буг. Георги Михайлов Димитров; Ковачевци, 18. јун 1882 — Москва, 2. јул 1949), бугарски је политичар, револуционар и један од вођа међународног комунистичког покрета. Биографија Рођен је 18. јуна 1882. године у селу Ковачевци крај места Перник.[1] Још у раној младости, Георги Димитров је постао припадник комунистичког покрета и синдикални лидер. Године 1902. пришао је Социјалдемократској странци, а касније је постао један од вођа њеног револуционарног крила. Био је председник Савеза револуционарних синдиката уједињене Бугарске у периоду од 1909. до 1923. године. Један је од оснивача Комунистичке партије Бугарске 1919. године. За време Првог светског рат био је вођа бугарске социјалистичке парламентарне опозиције. У септембру 1923. године један је од вођа Септембарског устанка којег је организовала Комунистичка партија Бугарске. Након слома устанка приморан је да емигрира из Бугарске, преко Краљевине СХС,[2] јер је у одсуству осуђен на смрт због учествовања у оружаној побуни. Године 1926. судски процес је обновљен, али је опет осуђен на смрт. За време емиграције поступно је израстао у једну од значајних личности комунистичког покрета. Вођа Коминтерне Стаљин и Димитров у Москви 1936. године Суђење у Лајпцигу 1933. године било је одлучујући фактор у његовом животу и каријери. Оптужен да је учествовао у паљењу Рајхстага, Димитров је сам себе одбранио па суд, под будним оком светске јавности, није могао ништа друго учинити осим да га ослободи оптужбе. Разлог зашто се Димитров нашао међу осумњиченима лежао је у томе што су нацисти за овај чин који су сами извели одлучили да оптуже комунисте, а Димитров је од 1929. године био челник средњоевропске секције Коминтерне и имао совјетско држављанство што га је чинило веома погодном метом. На суђењу које се тада означавало као суђење века, Димитров је показао завидну политичку храброст и тиме постао светски позната личност. Након суђења преселио се у Совјетски Савез гдје је изабран за генералног секретара Коминтерне. Димитров је био последњи генерални секретар Коминтерне, од 1935. до 1943. године, када је Стаљин укинуо ову организацију. Разлог именовању на то мјесто јесте слава и углед које је постигао на суђењу у Лајпцигу. Његов извјештај на Седмом конгресу Коминтерне 1935. године истакао је његове идеје о потреби борбе против нарастајућег фашизма у Европи. За време Другог свјетског рата био је на челу уреда комунистичке партије у Москви одакле је руководио комунистичким покретом отпора у Бугарској - Отачаственим фронтом која је у септембру 1944. година организовала устанак и свргнула монархистичку владу те објавила рат Њемачкој. Председник НР Бугарске Године 1946, након избора на којима је побиједио комунистички Отачаствени фронт, Велика народна скупштина новоутемељене Народне Републике Бугарске изабрала је Георги Димитрова за предсједника владе.[1] Истовремено именован је генералним секретаром Комунистичке партије Бугарске. На том је месту имао неограничену власт у целој Бугарској. Убрзо по доласку на власт, Димитров се претвара у Стаљиновог пиона који практично у његово име управља Бугарском. Истовремено сузбија било какву опозицију у политичком животу земље кроз разна суђења и егзекуције. Димитров је у жељи да уништи стари систем владавине и изгради нови који ће бити у складу с социјалистичким принципом примијенио совјетски приступ. Стога је осмислио колективизацију и национализацију великих индустријских предузећа и банака. Држава је присвојила све приватно власништво те преузела потпун надзор над економским системом државе. Резултат такве трансформације био је погубан за бугарску економију. Ипак, Георги Димитров је направио одређене напоре да адаптира совјетско искуство на бугарске услове живота. На Петом конгресу Комунистичке партије Бугарске 1948. године истакнуте су основе концепта развоја Бугарске у будућности који су према њему - побједа социјалистичке револуције и народне демократије као форме којом радничка класа доминира државом. Резултат примјене тих идеја био је двострук, али је сасвим сигурно је имао веома мало везе с демократијом. Спољна политика Бугарске била је осуђена следити совјетску. Слепа послушност Бугарске заповестима из Москве спречила је евентуално формирање балканске федерације. Пре раскида са Стаљином, Тито и Димитров разговарали су о уједињену Бугарске и Југославије у једну државу. Али, ускоро је дошла резолуција Информбироа и удаљавање Југославије од совјетског блока. Ни пред крај живота Димитров није успио са себе скинути етикету Стаљиновог послушника којем је овај наредио да организује суђење бившем извршном секретару комунистичке партије Трајчу Костовом. Култ Маузолеј Георгија Димитрова, август 1969. године. Георги Михајлович Димитров умро је 2. јула 1949. године у санаторијуму Борвиха недалеко Москве. Сахрањен је у маузолеју у Софији, а његова родна кућа је претворена у музеј. Након његове смрти у Бугарској је створен култ Димитрова. Тако је утемељен Ред Димитрова као највеће одликовање у Народној Републици Бугарској. Његово име је давано многим фабрикама, школама и улицама. По њему је названа гимназија у Скопљу, организација комунистичке омладине и град Димитровград (по један у Бугарској, Србији и Русији). Димитрово име носиле су највеће награде у науци, техници, књижевности и уметности. Почетком деведесетих његово тело је пренето из маузолеја и сахрањено на Централном гробљу у Софији. А маузолеј је срушен 21. августа 1999. године.

Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju. Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833) umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete . Golub (novine) su takođe o tome pisale . U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine, pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao; Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine.