Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je veoma bogata, pa su tako u tom periodu nastala mnoga dela, poput legendi, mitova, psalmi, epova… Najpoznatiji ep iz tog perioda jeste Ep o Gilgamešu, posvećen kralju Uruka. Gilgameš, dve trećine Bog, a trećina čovek, vladao je prvobitno gradom Urukom kao nasilni kralj, te mu zbog toga bog neba Anu šalje junaka koji će ga savladati. Napravivši ga od blata i pljuvačke, Gilgameš je dobio novog prijatelja – Enkidua. Nakon borbe, njihovo prijateljstvo postaje toliko snažno, da se čak i zajedno bore protiv Humbabe i nebeskog bika, zbog čega Enkidu biva kažnjen nebeskom smrću. Od tog trenutka, Gilgameš počinje da traga za večnim životom. Uplašen saznanjem da je čovek smrtan, odlučuje da ode čak i na kraj sveta kako bi ostvario ono što je zamislio. Tragajući za lekom večnosti, nailazi na savete o ljubavi, sreći, životu uopšte, ali i na razna iskušenja, koja ga ne sputavaju da traga dalje. Našavši večnu travu u jezeru, odlučuje da je podeli sa drugima, jer ne želi da živi večno sam. Međutim, zmija odnosi travu večnosti i donosi saznanje da će Gilgameš, isto kao i Enkidu, umreti. Ep o Gilgamešu čitaocima govori o važnosti prijateljstva, ali i o nečemu što je ljudima nedostižno i neuhvatljivo, o večnom životu. Čitaj dalje

Bajka o ribaru i ribici, Bajka o caru Saltanu Na obali mora živjeli su starac i starica. Starac je lovio ribe, a njegova žena je prela pređu. Jednog dana je starac lovio ribe i uhvatio je zlatnu ribicu koja govori. Ribica je molila starca da je ne ubije, već je pusti natrag u more, a ona će njemu ispuniti njegove želje. Starac ju je pustio u more, ali nije ništa tražio od ribice. Kad je to ribar ispričao svojoj ženi ona ga je grdila i nazvala prostačinom i budalom i tražila da od te ribe traži novo korito. Kad je to dobila, tražila je novu kuću, željela je biti moćna vlastelinka, a zatim i svijetla carica. Živjela je u dvorcu, imala je sve što je poželjela dok je svoga muža poslala da radi u staji. Na kraju je željela biti vladaricom mora i da joj zlatna ribica služi. Ribica se na to razljutila i ništa nije na tu želju odgovorila, a kada je ribar došao kući, našao je opet svoju kolibu, ženu i prepuklo korito. Čitaj dalje

Komedija Kir Janja (Tvrdica) nesumnjivo mnogo podseća na ranije komedije sa istom temom, budući da je tvrdičluk oduvek bio inspiracija piscima. Iako je tema svevremena, Sterija je, dakle, ovde originalan. On stvara likove iz njegove sredine, sa karakterističnim mentalitetom i naravi, vodeći računa da budu bliski trenutnom čitaocu ili gledaocu. Ovo Sterijino delo pravo je oličenje komedije karaktera, u kojoj je protagonista, kir Janja, prikazan kroz jednu dominantnu crtu tvrdičluka, tako da njegove ostale vrline i mane bivaju bačene pod senku. NJegov tvrdičluk dostigao je stepen strasti i bolesnog stanja, što se i vidi u njegovom načinu razmišljanja i postupanja. Kulminacija egoističnosti i škrtosti ogleda se kroz dve komične situacije: kada se obraća svojim dukatima kao deci i kada se od njih oprašta, jer namerava samoubistvo. Da bi lik kir Janje došao do izražaja, Jovan Sterija Popović ostale junake drame podrećuje njemu, ostavljajući ih marginalizovanim. Ovo delo je bez složene dramske radnje, zanimljivih zapleta i dramske napetosti. Radnja se ogleda u nizanju različitih situacija i dijaloga, jer se svodi na pričanje i postupke likova kako bi došlo do njihove direktne karakterizacije. Prisustvo strane, deformisane, leksike i prisustvo slavenosrpskog jezika izaziva tzv. verbalnu komiku, dok je komika situacije uočljiva u dijalogu Janje sa dukatima, u pregovorima oko Katičine udaje, u Janjinom razgovoru sa Jucom o šeširu,… A sve to, sadržano je u glavnom liku ove komedije. Ova Sterijina komedija karaktera napisana je kako bi autor kroz nju izrazio svoj prezir prema tvrdičluku, jer je smatrao da je tvrdičluk izopačenost društva, ali i pojedinca. Čitaj dalje

Ovim izborom antologičar Košutić obuhvatio je trideset najvećih pesnika poslednja dva veka poezije. To su: Gete, Bajron, Leopardi, Šeli, Kits, Vinji, Hajns, Puškin, Igo, Po, Lil, Bodler, Karduči, Malarme, Verlen, Rembo, Tagora, Unamuno, Valeri, Rilke, Maćado, Apoliner, Blok, Himenes, Jesenjin, Lorka, Borhes, Alberti, Viljaurutija i Neruda. „Izbor započinjemo prvim znamenitim liričarem Geteom, koji je, kako kaže Košutić, mada rođen krajem XVIII veka, tek u XIX napisao najzrelije stihove. Iz njih vidimo da je tema ljubavi, koju je on, kao i ostali romantičari doživljavao kao sreću ili jad, shvaćena kao najveća sreća ili pogubna zamka". Čitaj dalje

Evgenije Onjegin predstavlja najpoznatiji romantičarski roman u stihu, a istovremeno je i jedan od najpoznatijih romana u svetskoj književnosti. Aleksandar Sergejevič Puškin je u ovom romanu, kroz lik Evgenija Onjegina, prikazao društvene pojave dvadesetog veka, kao i čoveka čija se tragedija ne pripisuje samo njegovom karakteru, nego i besmislu svoje sredine, ali i time što nikada nije mogao da uguši predrasude sredine u kojoj je vaspitavan. Ličnosti koje su predstavljene u ovom romanu, svojim postupcima i udelom u radnji, iskazuju karakterističnu epohu u Rusiji. Evgenije Onjegin, Tatjana Larin i Vladimir Lenski junaci su ovog dela i oni predstavljaju plod društva i sredine u kojoj žive, iako su neprestano u nerazrešivom sukobu sa stvarnošću. Pisac ovaj sukob prikazuje indirektno, nenametljivo, stidljivo, nameravajući da na takav način najbolje prikaže karaktere svojih junaka. Tema ovog dela jeste, svakako, ljubav, koja sa sobom povlači i niz drugih tema, poput mimoilaženja srodnih ljudi, otuđenosti pojedinca, skepticizma, naivnog idealizovanja života, ali i odnosa književnosti prema životu. Autor svojim čitaocima ovaj roman analitički predstavlja, jer stvara karakter u razvoju i pokušava da otkrije sve uzročno–posledične veze između materijalnih stvari i psiholoških pojava. On nam, kroz lik glavnog junaka, Evgenija Onjegina, prikazuje okolnosti pod kojima se razvijao, kao i uzroke koji su doneli u njegov život nezadovoljstvo i demonstrativni odlazak iz tog sveta. Izrazitu psihološku tačnost, produbljenost i reljefnost u oslikavanju karaktera književnih junaka pronalazimo u opisivanju njihovih postupaka i okruženja, što Puškina čini posebnim i izvrsnim piscem. Ovo dragoceno delo ostavilo je traga i na druge poznate autore, te je tako Bjelinski o njemu rekao ponešto: „Onjegin se može nazvati enciklopedijom ruskog života, i, u najvećoj meri, ruskom tvorevinom. I zar je čudno što je ovaj spev tako oduševljeno prihvatila publika i što je njegov uticaj na savremenu i docniju rusku književnost bio tako ogroman? On je za rusko društvo bio akt saznanja, gotovo prvi, ali zato tako krupan korak napred.” Čitaj dalje

Da bi objasnio suštinu ljudskog postojanja, Beket je za svoja dela koristio obične ljude. Jednom prilikom autora je napala skitnica zbog koje je završio u bolnici, a ona u zatvoru. Posetivši je, Beket ju je upitao za razlog napada, na šta skitnica nije znala da da odgovor. U tom trenutku, inspirisan ljudskom obesmišljenošću i besciljnošću, pisac je odlučio da stvori ovo apsurdno delo. Čekajući Godoa predstavlja dramu u dva čina, u kojoj su glavni likovi Vladimir i Estragon, takođe, po svemu sudeći, skitnice. Drama govori o dvojici junaka koji ne mogu da dokuče otkuda su došli i zbog čega su upravo tu. Uprkos tome, prema opštim zakonima, njih dvojica nisu bezrazložno tu, te je tako njihovo iščekivanje nekoga i očekivano. Oni očekuju nekakvog Godoa, za kojeg ne znaju ni da li je čovek ni da li je Bog. Nađeni na istom prostoru, kraj osušenog drveta, u neograničenom vremenu, oni pokušavaju na različite načine da ga prekrate, kao da se, na primer, obese o osušeno drvo. Cela radnja satkana je od iščekivanja, od spoljašnje obesmišljenosti i unutrašnje praznine, te je, stoga, potreban Godo, da junacima ulije nadu i povrati veru. Uvođenjem Poca i Likija, gospodara i sluge, Beket ukazuje na podeljenost ljudi u svetu, neznanu Estragonu i Vladimiru. Postojanje upravo ovakvih likova, poput pomenutih u drami Čekajući Godoa, predstavlja, zapravo, ljudsku apsurdnost srljanja i jurcanja u besmislene ljudske situacije i ambicije. Uprkos tome, drvo je olistalo, Poco oslepeo, a Godo još nije došao… Čitaj dalje

Ljudi govore predstavlja najbolju knjigu Rastka Petrovića, koja je objavljena pred sam kraj njegovog života. Napisana u prozi, ona je pravi putopis, jer kroz dijaloge stanovnika saznajemo o ostrvu, što oslikava nesvakidašnje lirske trenutke. Pisac radnju ovog dela smešta na dva ostrva. Naime, na prvom ostrvu živi bogati markiz, dok na drugom ostrvu žive ljude koji rade za njega. Iako je u pitanju putopis, u njemu jedva da pronalazimo opise, budući da je radnja koncipirana na dijalozima. Mi, zapravo, ne saznajemo o kom ostrvu autor govori, kao ni o kojoj zemlji je reč, kako bi se postigla univerzalnost poruke koju pisac kroz ovo delo šalje. Pripovedač putnik, koji je verovatno i sam autor, započinje razgovore, ostavljajući stanovnike ostrva da pričaju i da otkrivaju svoje životne priče, potpuno uronjeni u ravnodušnost svojih učmalih života. U skladu sa utopijskim rezonima, i priroda je poput ljudi mirna i staložena. LJudi govore je knjiga koju je Rastko Petrović napisao u toku jednog putovanja: „Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretizovalo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: LJudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universum uopšte.” Pisac, ostavši sam sa prirodom, svoj doživljaj sveta vidi kroz trajne i neraskidive odnose, koji vladaju i ljudima i prirodom, odlučujući da ne bi valjalo da se ponovo rodi i da ponovo živi sve ispočetka, jer su rođenje, život i smrt dražesne stvari koje treba da ostanu zagonetka. Ipak, ovo delo predstavlja impresiju o životu ljudi, koji su ograničeni samo na prostor jednog ostrva na kojem su i njihove sudbine zatočene. Čitaj dalje

Komedija karaktera i komedija naravi! Ako se uporede strukture komedija na temu tvrdičluka i njihovi glavni junaci, lako će se zapaziti da je Sterija (1806-1856) znatno samostalniji i u odnosu na Molijera i pogotovo na Plauta nego što je Molijer u odnosu na Plauta. Na to se u jednoj polemici osvrnuo i sam Sterija: „G. recenzent veli da ja mnogo reskiram sravnjujući sebe s Molijerom... Iako to nisam učinio, jer ne samo s Molijerom nego ni s Kocebuom ni s Goldonom ni s drugim sebe sravniti neću, sotim više što su oni po njihovoj glavi pisali, a ja po mojoj". Dalje nastavlja: „Šta je Molijer? Čovek koji je komedije pisao; i ja komedije pišem, štaviše, ja sam napisao Tvrdicu za Srblje kako god Molijer za Francuze..." Čitaj dalje

Poezija Dušana Radovića srušila je kanone pevanja za decu iz razdoblja koje joj je prethodilo; ona je donela novo i drukčije u osetljivosti prema fenomenima detinjstva, novo u stilu i jeziku, donela je nove teme, ali je i one konvencionalne obrađivala na nov i neuobičajen način... Slavica Jovanović Čitaj dalje

jevrejska i hrišćanska književnost Knjiga Književnost starog veka predstavlja vrstu priručnika za učenike srednjih škola, koji je veoma dragocen za nastavu srpskog jezika i književnosti, jer umnogome dopunjuje gradivo, predočeno u njihovim udžbenicima. Priređivač je tako koncipirao knjigu da je posebna pažnja posvećena uvodnim objašnjenjima o Starom i Novom zavetu, kao i o Bibliji uopšte, gde se učenicima prikazuju osobenosti svake knjige, ali im se ukazuje i na važnosti čitanja Svetog pisma. U knjizi se nalazi izbor tekstova iz Starog zaveta, među kojima su Priča o potopu i Pesma nad pesmama, kao sastavni delovi programa iz književnosti u srednjoj školi. Ono što ovu knjigu čini izuzetnom jeste to što se u njoj nalaze Daničićev i Milićevićev prevod Pesme nad pesmama. Milićevićev prevod olakšava razumevanje teksta, jer se u njemu, poput putokaza, nalaze podnaslovi koji poboljšavaju recepciju predočenog. O hrišćanskoj književnosti govori se kroz izbor iz Novog zaveta, među kojima su Beseda na gori i Blaženstva. Ta dela su naglašena izborom odlomaka i komentarima Teofilakta Ohridskog, najpodobnijeg tumača Jevanđelja u istoriji hrišćanstva. Ono što krasi ovaj deo knjige jeste upravo to što se u njemu nalaze izvodi Jevanđelja po Mateju i Luki, koji na dva načina opisuju život Isusa Hrista. Stradanje i vaskrsenje Hristovo prikazano je, takođe, u ovom odeljku prema svedočenju jevanđelista Mateja i Jovana, ali i kroz komentare Teofilakta Ohridskog. Primećeno je kako je priređivač ove knjige vodio računa o svakom detalju, te se tako na samom kraju nalazi Pojmovnik biblijskih reči, mali vodič kroz Bibliju, bez kojeg je nemoguće razumeti pomenute tekstove. Čitaj dalje

Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je veoma bogata, pa su tako u tom periodu nastala mnoga dela, poput legendi, mitova, psalmi, epova… Najpoznatiji ep iz tog perioda jeste Ep o Gilgamešu, posvećen kralju Uruka. Gilgameš, dve trećine Bog, a trećina čovek, vladao je prvobitno gradom Urukom kao nasilni kralj, te mu zbog toga bog neba Anu šalje junaka koji će ga savladati. Napravivši ga od blata i pljuvačke, Gilgameš je dobio novog prijatelja – Enkidua. Nakon borbe, njihovo prijateljstvo postaje toliko snažno, da se čak i zajedno bore protiv Humbabe i nebeskog bika, zbog čega Enkidu biva kažnjen nebeskom smrću. Od tog trenutka, Gilgameš počinje da traga za večnim životom. Uplašen saznanjem da je čovek smrtan, odlučuje da ode čak i na kraj sveta kako bi ostvario ono što je zamislio. Tragajući za lekom večnosti, nailazi na savete o ljubavi, sreći, životu uopšte, ali i na razna iskušenja, koja ga ne sputavaju da traga dalje. Našavši večnu travu u jezeru, odlučuje da je podeli sa drugima, jer ne želi da živi večno sam. Međutim, zmija odnosi travu večnosti i donosi saznanje da će Gilgameš, isto kao i Enkidu, umreti. Ep o Gilgamešu čitaocima govori o važnosti prijateljstva, ali i o nečemu što je ljudima nedostižno i neuhvatljivo, o večnom životu. Čitaj dalje

Malo je civilizacija u ukupnoj ljudskoj istoriji čiji se uspon ne meri toliko razvojem uprave, niti stvarnim uspesima osvajačkih pohoda, već razvitkom poezije. Takva je grčka klasična kultura koja na isteku antičkog srednjeg veka, oko osmog stoleća pre nove ere, otpočinje Homerom, a završava se u četvrtom veku pre nove ere Demostenom - dakle počinje jednim rapsodom, a okončava se jednim narodnim tribunom i govornikom. Čitaj dalje

"Cveće zla", remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika. O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom: Šarl Bodler - sinonim za čoveka koji je neprestano hrlio idealu i koji, u isto vreme, nije imao snage da se odvoji od opojnih draži života. NJemu su se divili samo oni koji su mogli da naslute lepote koje su ležale u osnovi pesnikovog pada, a mrzeli su ga oni koji su u njemu videli razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji ništa više no razvrat. Ipak, on je svojim pesmama odredio značaj evropske poezije modernog doba. Zbirku pesama Cveće zla autor je pripremao punih deset godina, da bi je objavio iste godine kada je i Flober objavio svoj roman Madam Bovari. Upravo je zbog ove zbirke Bodler završio u zatvoru, zbog optužbe da se u knjizi nalaze lascivne i nemoralne pesme. Cveće zla predstavlja najkomleksniju zbirku pesama u književnosti, budući da je sačinjava šest ciklusa, koji su raspoređeni prema smisaonim i zajedničkim motivima. Pesmom Čitaocu Bodler otpočinje svoju zbirku pesama, želeći da nam kroz nju prikaže njegovo viđenje čovekovog puta. On se obraća čitaocu čitaocu koji je dvoličan, nemoćan i razvratan, baš kao i pesnik sam. Obraća mu se, jer je svestan da ga čitalac ne razume, zapravo, da ga niko ne razume. U ovoj pesmi dominiraju mračne i turobne slike, poput propadanja i pomamnih zveri, crva, šakala, zmija, koje simbolizuju čamotinju i porok. U prvom ciklusu, pesmom Blagoslov, pisac se obraća majci, ne opraštajući joj što ga je napustila i izneverila. Ironičnim naslovom, pisac samo iskazuje gnev koji oseća prema majci, ali i prema ostalim ženama. Pesmom dominara mnoštvo simbola, među kojima su: neshvaćenost, beg od stvarnosti, suočavanje sa samim sobom, usamljenost. U pesmi Uzajamnosti vidimo sve ono što odlikuje pesnikove stihove. Naime, pesma je napisana u sonetu, a kroz nju su vidljiva sva stilska sredstva kojima se Bodler služio kako bi načinio najlepše stihove. U pesmi Vino ubice pesnik govori o pijanstvu i veštačkom raju, ali i porocima, iskazujući svoju ravnodušnost prema životu. Litanija Satani predstavlja parodiju ovoj formi, pri čemu pesnik poziva Satanu da ga uzme k sebi, jer je dosta grešan, ali istovremeno kritikuje društvo, koje se toliko prepustilo grehu i poroku. Poslednja pesma u zbirci jeste Putovanje. Kroz nju saznajemo o ništavnosti sveta i prolaznosti života, ali i o uzaludnom čovekovom traganju i zalaganju. Shvativši šta je bolje, pesnik odlazi u iracionalni svet smrti, otkrivajući novo i nepoznato. U njegovo vreme necenjena i nepriznata poezija, nekoliko decenija kasnije, nakon njegove smrti, doživela je priznanje i tako postala uzor i inspiracija mnogima, jer je upravo na njenim temeljima postavljena poetika simbolizma, najprodornijeg književnog pravca evropske moderne. Čitaj dalje

Najznačajniji prosvetitelj devetnaestog veka – Dositej Obradović, najavio je u Pismu Haralampiju štampanje knjige Sovjeti zdravago razuma, ali se umesto nje pojavila, sasvim neočekivano, knjiga Život i priključenija. Ova knjiga se, po svojoj strukturi, izdvaja, jer predstavlja život autora, te se tako čitaoci ponovo sreću sa pojmom autobiografije i autobiografskog dela. U predgovoru ove knjige pisac nam kazuje o svojim namerama koje želi da ostvari pisanjem. Takođe, jasno ističe kako je uvek na raspolaganju svom narodu i kako želi da nauku i prosvećenost približi srpskoj omladini. Otvoreno govori o potrebama prevođenja, pisanja i štampanja na srpskom jeziku, o vaspitavanju dece, ali i o obrazovanju žena. Autor u ovom delu čitaocima iskazuje dve najvažnije tendencije dela, a to su: ogromna potreba za obrazovanjem, ali i ukazivanje na štetnost monaštva, jer sputava čovekove želje za obrazovanjem i usavršavanjem. Svoje nezadovoljstvo manastirskim životom jasno obelodanjuje u predgovoru, u poglavlju o svom temišvarskom školovanju, kao i u poslednjem delu knjige. Kaluđerstvo je za njega kočnica svakog duhovnog i kulturnog napretka, te zbog toga svoje ideje često iznosi kroz likove episkopa i monaha, jer su oni crkveni velikodostojnici i njima, čak i opasne reči, neće biti zamerene, pa se tako npr. u razgovoru sa monahom Zilotijem oslikava Dositejevo vešto pobijanje Zilotijevih antiteza. Dositej je u ovom delu vešt u tome, te svoja mišljenja uvek iznosi kroz dijaloge i laku fabulu, sasvim neusiljeno. Suočivši se sa oštrom kritikom, Dositej je nekako uspeo da sačuva snošljive odnose sa poglavarima crkve, a nama, kao vernim čitaocima, ostaje ovo njegovo kojim nam poručuje da štampamo knjige na svom jeziku, ne ostavljajući naš narod lišenim saznanja. Čitaj dalje

Drama Revizor spada u drustvene komedije jer se bavi ljudskim naravima i negativnim pojavama, ali je i komedija karaktera i situacije. Ismejavanje drustvenog stanja i ljudske naravi je tema koja je uzeta iz drustvene stvarnosti carske Rusije u prvoj polovini 19. veka. Ideja komedije sadrzana je u jednoj izjavi samog Gogolja: "U Revizoru ja sam odlucio da na jednom mestu skupim sve ono sto je u Rusiji ruzno, a sto sam ja tada znao, sve nepravde koje se cine na onim mestima i onim slucajevima gde se pravednost trazi od coveka vise od svega, i hteo sam sve da ismejem u jedan mah..." Čitaj dalje

Starac i more predstavlja roman koji je zašao u domen moderne proze, jer je sačinjen tako da deluje kao unutrašnji monolog kojim se iznose misli glavnog junaka. Opisujući život ostarelog ribara, Hemingvej prikazuje sve njegove unutrašnje borbe za povratak svog nekadašnjeg ugleda i glasa. Minimizirajući likove i trajanje radnje, Hemingvej svoj roman smešta u jedno ribarsko mestašce gde ljudi žive isključivo od ulova ribe. Santjago dugo nema sreće na pučini, te se svake večeri vraća u svoj skromni dom praznih ruku. Sredstva koja mu služe za ulov veoma su skromna, a njegov skromni život ulepšava mu dečak Manolino, koji ga, brinući o njemu, snabdeva hranom i koji mu svakodnevno pomaže da isplovi na pučinu, otvarajući time u Santjagovom srcu mesto prijatelja. Odlučivši da krene što dalje, Santjago neprestano razmišlja o egzistencijalnim stvarima i vrednostima, o sebi i svom opredeljenju da bude ribar, o moru… U malenom čamčiću ribar mirno čeka ribu, maštajući kako će sa sobom ponosno odneti veliki plen na obalu sela. Ubrzo potom, riba je zagrizla više nego ikad i povukla Santjaga zajedno sa njom. Dva dana je trajala borba između njih dvoje, sve do onog momenta dok ona nije odlučila da napusti svet mora i da ispliva na površinu u svoj svojoj veličini i lepoti. Toj lepoti ribar nije mogao da se načudi. Umoran i iznemogao, starac vezuje za svoj čamčić plen i polako kreće kući. Na svom putu, ribe grabljivice proždiru Santjagov plen i on na obalu mora donosi samo njen kostur, kojem se meštani sela dive više nego živom ulovu. Ovaj kratak prikaz Hemingvejevog romana Starac i more omogućava nam da vidimo kako se čovek hvata u koštac sa nepobedivom silom prirode i kako iz te neravnopravne borbe izlazi kao moralni pobednik, što je i sadržano u rečima glavnog junaka: „Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen.” Čitaj dalje

Drama Majka Hrabrost, nastala pred sam početak Drugog svetskog rata, napisana je u dvanaest celina, opisujući pritom tridesetogodišnja ratovanja na bojištima u Nemačkoj, Poljskoj i Švedskoj. Pomenuta drama ne predstavlja dramu u pravom smislu, jer ne postoji prava radnja niti scenska struktura, ali se ipak u njoj pokazuje tragična sudbina majke i njene dece, različiti stavovi o tome koliko rat može biti koristan, kao i svest o osuđivanju rata, budući da ne doprinosi rešavanju nijednog problema. Ana Firling, odnosno Majka Hrabrost, i njena deca putuju sa švedskom vojskom za vreme rata, vodeći kantinu. Nadimak Majka Hrabrost dobila je zahvaljujući svojoj odlučnosti i upornosti da sledi vojsku, zajedno sa svojom decom, čak i u vremenu najvećih napada. Ona prezire rat i nikada svoje sinove ne bi dala kao učesnike, ali u njemu vidi smisao, odnosno zaradu. Zanesena trgovinom, zaboravlja svoju decu, te Vrbovnik odvodi njenog sina Ajlifa u vojsku, gde on ubrzo biva odlikovan. Zatočeni, Majka Hrabrost i njena ćerka Katrin proživljavaju smrt Švajcarka, njenog sina. Praveći se da ga ne poznaju, kako ne bi i one doživele isto, nastavljaju dalje za vojskom. Ubrzo, za vreme jakog napada umire i Ajlif, a nedugo zatim i Katrin. Majka Hrabrost ostaje sama. Sama sa vojskom. Po prvi put iskazuje svoju tugu, što je i posebno naglašeno na samom kraju knjige, gde ona sa telom mrtve ćerke, gurajući kola kantine, i dalje ne odustaje od vojske. Breht je želeo da ova drama bude antiratna, da bude usmerena protiv razarajuće politike nemačkih nacista, koja je narod vodila u rat. Želeo je da ovim delom čitaocima ukaže da ostanu ravnodušni prema pozivima u rat. Ipak, sasvim je očigledno koliko je bila jaka želja autora da ovim umetničkim delom probudi svest čitaoca i da ga natera da se bar jednom kritički osvrne oko sebe. Čitaj dalje

Drama Ujka Vanja predstavlja jednu od mnogobrojnih drama Antona Čehova. Ona je, naime, drama atmosfere u čijem je središtu unutrašnji, duševni svet čoveka, koja dolazi do izražaja onda kada se skrivena osećanja i nevidljivi tokovi svesti smenjuju. Ovakav odabir drame otkriva kako sukob leži u samom čoveku, u njegovoj nepomirljivosti želja, ambicija, čežnji i egzistencijalne stvarnosti. Radnja ove drame dešava se u ruskoj provinciji, na imanju penzionisanog profesora Serebrjakova, na njegovom letnjikovcu i traje veoma kratko, otprilike dan-dva, pošto je vreme u delima A. Čehova neodređeno. Svaki čin Ujka Vanje smešten je u jednu prostoriju letnjikovca, što čitaocima otkriva da je to, zapravo, radnja koja se odigrava u kontinuitetu, ali i da se za to kratko vreme ništa ni ne dešava. Ipak, s obzirom na to da je ovo drama atmosfere, zaplet možemo očekivati promenom stanja, raspoloženja, navika koja unosi nemire u ljudske duše. Upravo to pronalazimo u dolasku Serebrjakova i njegove žene na imanje, jer unose na imanje lenjost, nerad i loše navike, na koje žitelji nisu navikli. Takođe, nemire duše pronalazimo i u sukobu Serebrjakova i Vojnickog, ali i u lepoti Jelene Andrejevne, koja donosi nemire, najpre, ujka Vanji, dr Astoru, ali i ostalim članovima drame. Na kraju drame ovi se junaci rastaju i vraćaju svojim ustaljenim navikama, zbog toga što ne mogu da se suoče sa drugima, jer su nepoverljivi prema sebi i svojim sposobnostima. Jedino što im ostaje jeste da nastave živote koji žive, i da se pomire sa tim da je njihova malopređašnja borba bila uzaludna. Čitaj dalje

Starac i more predstavlja roman koji je zašao u domen moderne proze, jer je sačinjen tako da deluje kao unutrašnji monolog kojim se iznose misli glavnog junaka. Opisujući život ostarelog ribara, Hemingvej prikazuje sve njegove unutrašnje borbe za povratak svog nekadašnjeg ugleda i glasa. Minimizirajući likove i trajanje radnje, Hemingvej svoj roman smešta u jedno ribarsko mestašce gde ljudi žive isključivo od ulova ribe. Santjago dugo nema sreće na pučini, te se svake večeri vraća u svoj skromni dom praznih ruku. Sredstva koja mu služe za ulov veoma su skromna, a njegov skromni život ulepšava mu dečak Manolino, koji ga, brinući o njemu, snabdeva hranom i koji mu svakodnevno pomaže da isplovi na pučinu, otvarajući time u Santjagovom srcu mesto prijatelja. Odlučivši da krene što dalje, Santjago neprestano razmišlja o egzistencijalnim stvarima i vrednostima, o sebi i svom opredeljenju da bude ribar, o moru… U malenom čamčiću ribar mirno čeka ribu, maštajući kako će sa sobom ponosno odneti veliki plen na obalu sela. Ubrzo potom, riba je zagrizla više nego ikad i povukla Santjaga zajedno sa njom. Dva dana je trajala borba između njih dvoje, sve do onog momenta dok ona nije odlučila da napusti svet mora i da ispliva na površinu u svoj svojoj veličini i lepoti. Toj lepoti ribar nije mogao da se načudi. Umoran i iznemogao, starac vezuje za svoj čamčić plen i polako kreće kući. Na svom putu, ribe grabljivice proždiru Santjagov plen i on na obalu mora donosi samo njen kostur, kojem se meštani sela dive više nego živom ulovu. Ovaj kratak prikaz Hemingvejevog romana Starac i more omogućava nam da vidimo kako se čovek hvata u koštac sa nepobedivom silom prirode i kako iz te neravnopravne borbe izlazi kao moralni pobednik, što je i sadržano u rečima glavnog junaka: „Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen.” Čitaj dalje

Solidno očuvano. Visina navedene poštarine je za slanje poštom putem cc paketa. baš čelik lasno ćemo ako jesmo ljudi krepao kotao momak ide planinom a devojka gradinom poranio kraljeviću marko drvo nasred sveta dignite zavesu bio je dečak koji je sanjao oči moje majke aždaja i carev sin deca vole čudne stvari zlatna jabuka i devet paunica miš poseja proju kad sam bio veliki belutak g.olujić pesme o majci b.radičević vrati mi klikere d.lukić smešna prašuma lj.ršumović rumena svanuća d.erić da mi je znati m.danojlić kapi rose m.tešić

Solidno očuvano. Visina navedene poštarine je za slanje poštom putem cc paketa. jesen na pijaci m.danojlić vrati mi klikere d.lukić trnova ružica braća grim bajka o ribaru i ribici a.puškin da li verujete d.radović pesme o majci branko radičević belutak , mesečev cvet g.olujić smešna prašuma , ovo je vreme čuda lj.ršumović plavi sanjar,rumena svanuća d.erić bio dečak koji je sanjao miš poseja proju zlatna jabuka i devet paunica oči moje majke krepao kotao ciciban o.župančić

izdavac zavod 1965 brosiran povez na 199 str jako lepo ocuvana

JSTMAL)

Современный русский рассказ kao nove

izdavac zavod 1966 brosiran povez na 272 str jako lepo ocuvana