БРАЋА ГРИМ ХРАБРИ КРОЈАЧ ПЧЕЛИЦА ЧАЧАК 2020 ДОМАЋА ЛЕКТИРА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ 3. РАЗРЕД 1. ИЗДАЊЕ Превод са немачког: БОЖИДАР ЗЕЦ и МИЛАН ТАБАКОВИЋ ИЛУСТРАЦИЈЕ МИЈАТ МИЈАТОВИЋ ................................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 69 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО

HANS KRISTIJAN ANDERSEN SMEŠNI VLADARI ŠKOLSKA KNJIGA NOVI SAD 1997 LEKTIRA drugi razred 1O BAJKI .......................................................... Broš Latinica 2O7 stranica NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO dsp14

MIROSLAV KRLEŽA HRVATSKI BOG MARS VESELIN MASLEŠA SARAJEVO 1984 BIBLIOTEKA LEKTIRA ARS Predgovor IVAN LOVRENOVIĆ ................................................................. BILJEŠKA O PISCU TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 276 STRANA JAKO SOLIDNO

FRANZ KAFKA PROCES + PREOBRAZBA JUTARNJI LIST ZAGREB 2OO8 Biblioteka Jutarnjeg lista LEKTIRA - KLASICI Prijevod: ZLATKO CRNKOVIĆ ............................................................ Latinica Tvrde korice 255 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!! s

OSCAR WILDE SLIKA DORIANA GRAYA JUTARNJI LIST ZAGREB 2OO8 Biblioteka Jutarnjeg lista KLASICI - LEKTIRA Prijevod: ZLATKO GORJAN ................................................................ Latinica Tvrde korice 215 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!!!!!!1

Tri stara udžbenika francuskog jezika (dve gramatike i lektira za osnovne škole) iz 1920-ih godina. Stranice požutele, korice malo pohabane - sve u svemu, u prilično su dobrom stanju.

VIRGINIA WOOLF GOSPOĐA DALLOWAY JUTARNJI LIST ZAGREB 2OO8 Biblioteka Jutarnjeg lista KLASICI - LEKTIRA Prijevod: MATE MARAS ............................................................. Latinica Tvrde korice 151 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!!!!!1 s

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ МАЛЕ БАЈКЕ СРПСКА ШКОЛА БЕОГРАД 2010 ЛЕКТИРА ЗА ПЕТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ Снежана Шаранчић-Чутура РАЗГОВОР О ПРОЧИТАНОЈ КЊИЗИ ................................................................. ЋИРИЛИЦА Б Р О Ш 21 ЦМ 77 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО

DŽEK LONDON BIJELI OČNJAK SVJETLOST SARAJEVO 1989 MLADI DANI LEKTIRA Predgovor / Razgovor o djelu: IVO ŠOLJAN ............................................................. LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 287 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!!!!!1 s

Branislav Nušić - Općinsko dete / humoristični roman Roman jednog dojenčeta Drugo izdanje, Zagreb, izdanje Humoristične knjižnice bez datuma izdanja, na 120. strana. Osobito zgodna lektira za ranjenike i bolesnike. Knjiga je u solidnom stanju.

STRANAC ALBER KAMI SVJETLOST SARAJEVO 1973 BIBLIOTEKA IZABRANIH DJELA Lektira za učenike gimnazija !!!!!!!!! Prevela MIRJANA LALIĆ Latinica Tvrde korice Šiven povez 72 stranice SOLIDNO OČUVAN PRIMERAK Bez podvlačenih stranica Bez pečata Bez potpisa Čisto !!!!!!!

DK1 60559) Desant na Drvar , Ahmet Hromadžić , likovna obrada Živojin Kovačević , Veselin Masleša Sarajevo 1980 , slikovnica, edicija Lastavica lektira, Slikovnice o narodnooslobodičačkoj borbi ; mek povez, format 19,5 x 26 cm , ćirilica, kolor , 24 strane

САН И ЈАВА ХРАБРОГ КОЧЕ Подвизи дружине `Пет петлића` СВЈЕТЛОСТ САРАЈЕВО 1989 МЛАДИ ДАНИ ЛЕКТИРА Предговор ХУСЕИН ТАХМИШЧИЋ ......................................................... АЛЕКСАНДАР ВУЧО, српски надреалиста !!! Ћирилица Тврде корице 125 страница НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Н О В О Екстра !!!!!!!!!!!!!! DSP2O

Е, БАШ ТО! Избор из савремене српске поезије за децу ИГОР КОЛАРОВ БРАНКО АТЕВАНОВИЋ ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ Б е о г р а д 2 О О 9 ЛЕКТИРА 2 ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ, ЛАВОВЕ, БАОБАБЕ, СОВЕ ДЕЛФИНЕ И ОДРАСЛЕ .......................................................... Душан Радовић: ДЕЦО МОЈА, ШАРЕНА И РАЗНА Тајанствени и скроз чудни песници Илустрације у боји Ћирилица Тврде корице Шивен повез 124 странице НЕКОРИШЋЕНО ПерфекТ Кондиција: 1О

KAD SU ĐAVLI VOLJELI HRVATSKU SLOBODAN P. NOVAK S N L Z a g r e b 1 9 8 8 ... Slobodan P. Novak, profesor starije hrvatske književnosti, komparatist i tetralog, u ovoj knjizi oživljava miris, boju i okus vremena u kom je nastajala stara hrvatska književnost... G R O Z D ... Zašto je stroga vlast Dubrovačke Republike zatvarala jedno okO i ustA pred prostitucijom? Kakav je miris imala olovka Gundulićeva? Od čega su bolovali stari pisci hrvatski, tko ih je i kako lječio? Što se jede na stranicama stare hrvatske književnosti? Što su radile vještice po Dalmaciji u kasnom baroku? ........................................................ Teatar prostitucije u starom Dubrovniku Razgovor s princom Valiantom Piroman dubrovačkih postelja Kad su đavli voljeli Hrvatsku Uvod u govnaidu Pisac - gusar Kako su se klizali hrvatski latinisti Kasnobarokne vještice Bonton i folklor Jedan dubrovački prosvjetiteljski Yeti Falus u jabuci .......................................................... Odlična lektira pisana sjanim stilom i humorom!!! Latinica Broš Šiven povez 177 stranica ODLIČAN PRIMERAK KOndicija: 1O

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ НЕЧИСТА КРВ ПОЛИТИКА / НАРОДНА КЊИГА БЕОГРАД 2004 БИСЕРИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БЕЛЕШКА О ДЕЛУ И ПИСЦУ Проф. др РАДИВОЈЕ МИКИЋ ............................................................. Р Е Ч Н И К ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 21 СМ 208 СТРАНИЦА Н О В О НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 2004 Екстра за ЛЕКТИРУ и ПОКЛОН ******** дсп/10

Giuseppe Salvatore Donati LA SCUOLA CHIRURGICA PAVESE estratto da DISCIPLINE E MAESTRI DELL`ATENEO PAVESE Od osnivanja Univerziteta u Paviji 1361. godine, koji je tražio vojvoda od Milana Galeaco Viskonti i zahvaljujući diplomi Karla IV, kralja Češke i cara Nemačke, i četiri veka, univerzitetska medicinska klasa se protivila hirurgiji koja se smatra nedostojanstvenom. to je ručna aktivnost. Nastava hirurgije iz oblasti medicine obuhvatala je lektiru i disertacije, a praktična delatnost univerzitetskih hirurga bila je ograničena na izvođenje nezahtevnih i rizičnih operacija kao što su lečenje apscesa, fistula, hemoroida, rana, preloma i iščašenja, dok su glavni intervencije poput kila, katarakte, kamena u bešici i plastične hirurgije bavili su se takozvani „empiričari”, trgovci koji su prenosili umetnost s generacije na generaciju, od kojih su mnogi, međutim, umeli da se nametnu poštovanju. i na poštovanje društva za njihovu stručnost i doktrinu, okupljajući se u udruženjima i nudeći svoje usluge i plemićkim staležima. „Empirici“ su bili podeljeni na ambulantne hirurge, berberske hirurge i hirurge za rane, uključujući i dželate. U univerzitetskom kontekstu, glavni tekstovi za čitanje bili su oni Galena, Hipokrata i Avicene, a teorijska nastava se odvijala u crkvama, samostanima i u učiteljskim domovima. cIgA.10

ROBERT VALZER ŠAMAR I OSTALO P r i č e ************ NARODNA KNJIGA BEOGRAD 2002 ANTOLOGIJA SVETSKE KNJIŽEVNOSTI ROBERT VALZER (1878-19339) čudesni švajcarski pisac... Kafkina najomiljenija lektira, kao pisca cenili ga Hese, Muzil, Benjamin... Njegova sudbina je teška i netipična... pisao je a nisu ga razumeli, neKoliko puta su ga smeštali u psihijatrijska lečilišta a jednom je i sam `iz uviđavnosti` otišao u lečilište i tad` je napisao najmanje 83 prozna teksta i preko 7O pesama... Sredinom 1933. nasilno je prebačen u lečilište Harizau gde je i umro... .......................................................... ... Kao skriveno blago iz prošlosti otkriva se delo Roberta Valzera. U njegovim tajanstvenim pričama naslućuje se duh modernizma - Kafka, Hese, Muzil, Benjamin... (Mihajlo Grušić) U ovoj knjizi je 41 priča Helderlin Kapela Kamen Genije Istine Kolo Usamljenik Ljubljena Život pesnika Cvet Talenat Šamar i ostalo Pesnička priča Kanarinac Čudna devojka Heblingova priča ..................................................... H e l d e r l i n Ovako piše Valzer o Helderlinu: `... Snažne ruke sudbine otrgle su ga iz sveta i njenih, njemu previše malih razmera i odvele izvan zamislivih granica, u l u d i l o, u prepun varljive svetlosti, umiljati, dobri a m b i s u kome se izgubio, da bi zauvek tumarao u slatkom rastrojstvu i nesvesti...` .......................................................... ... Kad čitate Valzera kao da ste na ringišpilu... letite tamo i amo, gore i dole, napred i nazad, a eksplozija boja oko vas. Osećate radost što ste živi i što sve to možete da doživite. Čudesno!!! Valzerove rečenice: ... Sve je kiptelo od /nj u š k i/ koje su ulivale poštovanje... ... Divno se /č a v r lj a/ u hladnom, senovitom, mirisno-mirnom uglu... ... Predivan je bio sled lepih, blagih noći, koje sam prespavao na klupi pod vedrim nebom, jer me u hotel nisu puštali ako bih došao kasno... ... Neobičnu radnju i čudnu usamljenu scenu osvetljavala je jedna /z a č u đ e n o/ zapitana ulična lampa... ... Njegove jarke i nametljive nežnosti lebdele su, poput lastavica što obleću krovove, oko žene čiji muž je bio neviđeno elegantan... ... Jedan elegantni javni trg je /b r i t k o/ presečen... ... Rado nazivam ljude koji veruju u nekog Boga decom... ... Ponesena slatkom, rascvetalom verom, pesma je odzvanjala, slično nekom finom mirisu koji ima osobinu da tumara tamo-amo i da se upija u zidove... ... Uzbuđen kao neka /u ž a r e n a/ cepanica, spustio sam se niz stepenice, osmatrajući cipele prolaznika... ... /B l e s i o/ sam naokolo... ... Zimi je i topla soba već nešto... ... Pod jedva primetnim vetrom šuštalo je lišće na drveću. Pripovedam na preskok jer želim da zadržim elastičnost... ... Često razmišljam o vremenu. Brzo prolazi, a ipak, u svoj toj brzini kao da se iznenada /s a v i j e/, kao da se /s l o m i/, tada kao da uopšte više i ne postoji... (Mihajlo Grušić) Pažnja !!! Pažnja !!! Pažnja !!! ... Na celom ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, Valzera nije bilo ni za lek !!! Ni jedna njegova knjiga !!! Ni traga od njega! Mnogi nisu ni čuli za Valzera !!! Na svim prodajnim štandovima bilo je isto - Nema! To govori da su knjige Roberta Valzera /r a s p r o d a t e/ i da je do njegovih knjiga teško doći! Eto, /d r a g o c e n o g/ pisca !!! Valzeru su nasilno `lečili` dušu !!! Valzer je dragocen za Moju/Tvoju dušu !!! (Mihajlo Grušić) ................................................................. Latinica Tvrde korice Šiven povez 145 stranica /P r v o/ izdanje !!! NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI iz 2002. Ekstra za POKLON *********

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje ! Zlatna Knjiga Jelena Bilbija Lapčević (Crni Lug, 28. novembar 1902 — Beograd, 8. avgust 1964) bila je srpska književnica, prevodilac, glumica, novinarka i spikerka.[1] Njoj je pripala čast da prva najavi svečani početak redovnog emitovanja programa Radio Beograda. Bila je prvi urednik časopisa za decu Poletarac. Napisala je više knjiga za decu.[2] Biografija Jelena Bilbija rođena je 1902. godine u Crnom Lugu, opština Bosansko Grahovo, kao jedno od petoro dece (tri ćerke i dva sina) Miloša i Milke Bilbije.[3] U ranom detinjstvu se sa roditeljima preselila se u Beograd, gde je završila učiteljsku školu.[4] Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istovremeno pohađala Državnu glumačku školu, na kojoj je diplomirala 1928. godine.[2] Godine 1929. primljena je za spikera Radio Beograda. U periodu posle oslobođenja nastavila je da radi kao spiker u Radio Beogradu, a kasnije je prešla u Filmske novosti. U međuvremenu je pisala književnost za decu i 1947. godine postaje glavni urednik tek osnovanog časopisu za decu Poletarac.[1] Sarađivala je u više dečjih časopisa.[2] Bila je u braku sa Dejanom Lapčevićem. Umrla je u Beogradu, 8. avgusta 1964. godine.[3] Karijera radio voditelja Tabla na zgradi SANU Kada je 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti počelo redovno emitovanje radio programa, čast da najavi taj svečani početak pripala je upravo Jeleni Bilbiji. Radio je prekinuo sa emitovanjem 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda, a kada je, 10. novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, ponovo počeo sa radom redovni program Radio Beograda Jelena Bilbija je ponovo bila prvi spiker. Poslije Drugog svetskog rata Jelena Bilbija se intenzivno posvetila novinarskoj profesiji. Uživala je ugled i popularnost najboljeg jugoslovenskog spikera, doprinoseći afirmaciji profesije i obučavanju mladog spikerskog kadra.[2] Bila je uzor plejadi talentovanih radijskih novinara, među kojima su Gordana Boneti, Draga Jonaš, Mića Orlović i Branislav Surutka. Pred kraj života Jelena Bilbija je bila savetnik pri osnivanju Televiziji Beograd.[4] Književni i novinarski rad Jelena Bilbija je objavila šest knjiga pripovedaka za decu, kojima se svrstala u sam vrh književnosti za decu Kraljevine Jugoslavije. Njeno remek delo, Priče o selu i gradu, uvršteno je u redovnu školsku lektiru, a objavljeno je u tada najuglednijoj izdavačkoj kući Gece Kona.[4] Kada je 1947. godine pokrenut pionirski mesečnik Poletarac, Jelena Bilbija postaje prvi glavni urednik ovog časopisa.[1] Pisala je i za Pionirske novine, časopis Žena danas, Književne novine i Politiku. Bibliografija Priče za decu (1932) Deca u selu i gradu (1935) Briki i druge priče (1946) Bakina prasad. Mačak Griša (1946) Jesenji putnici (1961)

Dobro očuvano, nerasečeno, bez pisanja. Originalne meke korice. Rikna kompaktna (v. sliku) Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Sablazan sa duhovima : priče-groteske-feljtoni / Gvido Tartalja Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931. (Beograd : Orao) (Broš.) Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG82 (L) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Plodovi srca i uma Dr Mate Ujevic Zagreb 1941 NDH Hrvatska citanka za vise razrede srednjih skola Nakladni odjel Hrvatske drzavne tiskare Nezavisna Drzava Hrvatska treci dio hrvatska lnjizevnost od narodnog preporoda do danas listopad 1941 stranica 740 sve stranice na broju povez popustio RETKO Lib 13 Mate Ujević hrvatski pjesnik i enciklopedist. Rođen je 13. srpnja 1901. godine u Krivodolu kod Imotskog u zidarskoj obitelji Jakova i Ane Ujević. Gimnaziju je polazio u Sinju i Splitu, studirao je komparativnu književnost, francuski jezik, južnoslavenske književnosti, staroslavenski i povijest u Zagrebu, diplomirao 1928. u Ljubljani. Godine 1929. oženio se profesoricom Marijom Juras s kojom je imao sedmero djece. Otac je kiparice Marije Ujević. Radio je kao profesor u Nadbiskupskoj klasičnoj gimnaziji u Zagrebu do 1939. godine. Profesorski ispit položio je obranivši radnju Prilog za povijest pokreta hrvatske omladine koncem XIX. i početkom XX. stoljeća. Doktorirao 1935. u Zagrebu disertacijom o pjesniku Jovanu Hraniloviću. 1941. godine imenovan je ravnateljem Hrvatskog izdavalačkoga bibliografskoga zavoda, gdje radi do svibnja 1945. na poznatoj Hrvatskoj enciklopediji, čijih je 5 svezaka izašlo do 1945. godine. 1950. godine pozvan je u Leksikografski zavod za zamjenika direktora Miroslava Krleže, gdje radi do mirovine 1965. godine. Umro je u Zagrebu 7. siječnja 1967. godine. 1994. godine posmrtno je proglašen pravednikom među narodima u Memorijalnom muzeju Jad Vašem u Izraelu.[1] Vrlo se rano počeo baviti književnim i novinarskim radom. Radovima je sudjelovao u mnogim srednjoškolskim i studentskim listovima (Studium, Luč, Mladost) te je bio stalni dopisnik ljubljanskog dnevnika Slovenac. Pisao je pjesme, novele, feljtone, putopise, kritike, komentare te prikaze djela domaćih i stranih autora. Objavio je autobiografski roman Mladost Tome Ivića 1928. godine. 1931. godine izdao je pregled književnosti Hrvatska književnost, te 1934. studiju Gradišćanski Hrvati. Potaknut interesom za probleme hrvatskih manjina u svijetu tridestih godina prošlog stoljeća godina počeo je objavljivati o toj temi članke u dnevnom tisku te je osnovao biblioteku HRID (Hrvati izvan domovine) u kojoj su izašle dvije knjige posvećene Istri. Pod pseudonimom Josip Sučević 1935. godine objavio je brošuru Abesinija, njegov protest protiv Mussolinijeve okupacije Etiopije. U vlastitoj je nakladi (Biblioteka Alfa) objavio Hrvatsku narodnu pjesmaricu s Kačićevim i narodnim pjesmama (1938.) koja je imala više izdanja. Godine 1939. u vrijeme Banovine, kada je Hrvatska dobila određenu političku i kulturnu samostalnost, koncipirao je nekoliko školskih čitanki koje će biti objavljene tek 1941. godine. Neke čitanke, koje se i danas, nakon šezdeset godina, ističu kao vrhunski udžbenički dosezi, uredio je sam, a neke zajedno sa suradnicima (Prve brazde, Knjiga radosti, Sjetva, Plodovi srca i uma). Ranih tridestih godina Matu Ujevića počinje zaokupljati ideja za koju smatra da je bitna za ostvaraj kulturnog identiteta hrvatskog naroda: pokretanje Hrvatske enciklopedije. O tome svjedoči jedna njegova bilješka: Ja sam dugo vremena, još negdje 1931, razmišljao kako bi došao do Hrvatske enciklopedije, koja bi s jedne strane dala hrvatskom čitaču najpotrebnije informacije o svim problemima koji zanimaju suvremenog čovjeka, a s druge strane donijela u riječi i slici, sve ono što može prikazati hrvatskog čovjeka, hrvatsku zemlju i hrvatski narod u prošlosti i sadašnjosti. Rad na Enciklopediji formalno je započeo 1939. godine kad se upoznao s ravnateljem Tipografije Dragutinom Schulhofom, koji je preuzeo financijski rizik posla, a Mate Ujević kao glavni urednik obvezao se voditi posao i naći suradnike, što je bilo vrlo teško u ideološki razjedinjenoj intelektualnoj sredini tadašnje Hrvatske. Godine 1939. osnovan je konzorcij Hrvatske enciklopedije u koji uz Matu Ujevića i suradnike, te Dragutina Schulhofa ušao i Rudolf Herceg, član Hrvatske seljačke stranke, zadužen za odnose s javnošću. Prvi svezak Enciklopedije izašao je tik uoči Drugog svjetskog rata na Jugoslavenskim prostorima. U predgovoru je prvom svesku Mate Ujević napisao: U vrlo teškim i tmurnim vremenima izlazi Hrvatska enciklopedija pred hrvatsku javnost, ali baš činjenica da izlazi u sadašnje vrijeme potvrđuje našu moralnu i intelektualnu otpornost. Drugi svezak izlazi koncem 1941. godine, treći 1942. godine, četvrti polovicom 1943. godine, a peti u svibnju 1945. godine. Hrvatska enciklopedija zamišljena je kao enciklopedija u 12 svezaka, međutim kasnije se ukazuje potreba za većim brojem svezaka. Sa završetkom rata obustavlja se tiskanje tog iznimnog djela, a kasniji pokušaji daljnjeg izdavanja nisu uspjeli. Hrvatska enciklopedija zbog svoje stručnosti, objektivnosti, bogatstva podataka i ilustracija ima iznimno mjesto u hrvatskoj leksikografiji i smatra se začetkom moderne enciklopedistike u Hrvatskoj. Konzorcij se Hrvatske enciklopedije u kolovozu 1941. godine zakonskom odredbom pretvara u Hrvatski izdavalački bibliografski zavod (HIBZ), koji je bio u nadležnosti Ministarstva prosvjete, što je pomoglo da u svojem radu zadrži određenu samostalnost. O svojemu uredničkom radu u HIBZu Mate je Ujević rekao na predavanju 1943. godine: U ovim teškim ratnim prilikama možda se mnogim kulturno djelovanje čini suvišnim poslom, ali nije tako - kulturni rad u posljednjoj analizi - nije ništa drugo nego opredjeljivanje prema životu i stvaranje ljepšeg, boljeg i istinijeg svijeta, a pogotovo sada kada previše sila nastoji uništiti ne samo ono što je sadašnja generacija dala na kulturnom području nego i ono što su vjekovi davali i stvarali. Razornih snaga je previše, a stvaralačkih premalo. Kako se nosio sa svim problemima u tim tmurnim vremenima teško je i zamisliti kada se zna da ga je početkom rata uhitio GESTAPO i da je poslije cijelo vrijeme rata bio interniran u Zagrebu, a prema pisanju Josipa Horvata u knjizi Živjeti u Hrvatskoj HIBZ je bio sklonište ljudi s protuustaškim stavovima. Nakon rata radio je u Nakladnom zavodu Hrvatske i u komisiji za razgraničenje (izradio za ministarstvo vanjskih poslova monografiju Burgenland). 1946. godine u Sveučilišnoj biblioteci radio je bibliografiju članaka, rasprava, knjiga i književnih priloga. 1949. godine postao je glavni urednik Pomorskog leksikona u Jugoslavenskoj akademiji. Godine 1950. Miroslav Krleža, osnivač i direktor Jugoslavenskog leksikografskog zavoda pozvao je Matu Ujevića, uprkos različitih svjetonazora, da mu bude pomoćnik vjerujući njegovom znanju i stručnosti u enciklopedistici i leksikografiji. Prva je enciklopedija koja izlazi nakon osnivanja Leksikografskog zavoda, Pomorska je enciklopedija (1954.) kojoj je glavni urednik Mate Ujević. Pomorska enciklopedija koja je izašla u osam svezaka prema riječima Lawrence S. Thompson (University of Kentucky, Lexington) jedno je od najboljih izdanja svoje vrste u svijetu. Ta enciklopedija osim što je stručna enciklopedija za pomorce obuhvaća znatan dio i drugih struka kao što su pravo, povijest, geografija i drugo. Izlazak prvog sveska Pomorske enciklopedije tisak je proglasio velikim kulturnim događajem, a hrvatski publicist Miroslav Feller duhovito je napisao u Novom listu da Pomorska enciklopedija može biti štivo zanimljivije i napetije od romana, da pomorcima može biti neusporediva putna lektira, a onima što ostaju kod kuće, `brod kojim će preploviti sva mora svijeta, proći sve prostore i sva vremena, krcajući svuda korist i radost, iskrcavajuću usput mnoge zablude`. Bibliografija Mate Ujević također je pokrenuo, organizirao i vodio popis članaka, rasprava i književnih priloga u južnoslavenskoj periodici od kraja 18. stoljeća do 1945. godine. To djelo poznato kao Bibliografija članaka, rasprava i književnih priloga ne obuhvaća samo književne priloge već i sve ostale znanstvene discipline i javne djelatnosti. Idejni autor tog maestralnog bibliografskog doprinosa smatrao je da mora popisati sve jedinice koje mogu imati značaj za bilo koji znanstveni ili stručni rad. Unutar tog projekta obrađeno je više od 6000 periodičkih publikacija te je popisano 3000 000 bibliografskih jedinica. Ujević je uredio 6 svezaka. Radeći na Hrvatskoj enciklopediji, Mate Ujević već je 1940. godine sa suradnicima počeo skupljati građu za hrvatsku znanstvenu bibliografiju te je predložio njezinu koncepciju. Povodom stote godišnjice Ujevićeva rođenja 2001. godine dr. Nataša Bašić zapisala je: U Bibliografskom katalogu periodike Leksikografskog zavoda nalazi se oko 10 milijuna bibliografskih kartica i ta je građa, može se bez pretjerivanja reći, spomenik nulte vrijednosti koji je Mate Ujević ostavio hrvatskoj kulturi i znanstvenoj javnosti, te kao takva nadilazi nacionalne okvire i postaje dijelom svjetske kulturne baštine. Osim spomenutih djela uredio je Anale Leksikografskog zavoda FNRJ 1-3, građu za pomorsku terminologiju, za bibliografiju Jugoslavenske periodike, za toponimiku Zapadne Istre, Cresa i Lošinja. Bio je pomoćnik glavnog urednika Enciklopedije Jugoslavije. Izabrao je i uredio tekst za knjigu Misli i pogledi A. G. Matoša, koja je postala jedna od publicističkih uspješnica kod hrvatskog čitateljstva. Iako je u Leksikografskom zavodu radio niz značajnih i mnogovrsnih poslova, on se djelu bibliografije intimno u sebi najviše priklanjao. Bio je izvrstan organizator, zanesenjak rada, humanist, koji je svoje znanje s ljubavlju prenosio mlađim suradnicima i pomagao mnogima kojima je bilo potrebno na ovim našim burnim prostorima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kraljević i prosjak je istorijski roman za mlade svrstan je u klasiku svetske književnosti. Radnja se odvija u XVI veku u prestonici Engleske, u Londonu. Priča počinje prikazom sirotinjske četvrti u kojoj je rođen Tom, dečak koji ceo život čezne za raskošnim životom. Jednog dana put ga navodi na palatu u kojoj živi kraljević Edvard. Igrom slučaja, njih dvojica se susreću i otkrivaju neverovatnu sličnost. Kada ostanu sami zamenjuju odeću a samim tim i uloge jer je mladi kraljević odlučio da se otisne u svet i pobegne od dosadnog dvorskog života, dok Tom zauzima njegovu poziciju... U ovom romanu, Mark Tven ukazuje na preteče klasnih razlika i kao pouku daje dobrotu, plemenitost i pravednost. Za ovo delo urađene su brojne adaptacije kako za animirane i igrane filmove, tako i za pozorišne predstave. Mark Tven (engl. Mark Twain), pravo ime Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910)[1] bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin. Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862, postaje izvjestitelj novina Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869.) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870.) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[5] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872.) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876.) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo А Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman „Jenki na dvoru kralja Artura“ iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Doživljaji Haklberija Fina (1884.) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886.) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894.). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897.) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896.) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899.) i The War Prayer (1905.). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996.) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plažtu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[6][7] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tvejn napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[8]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[9] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[10] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[11] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[12] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[13]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: „Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje.” Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: „Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[14]” U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[6] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadest dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[15] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetke: Jelene Bilbije Petra S. Petrovica Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. Jelena Bilbija Lapčević (Crni Lug, 28. novembar 1902 — Beograd, 8. avgust 1964) bila je srpska književnica, prevodilac, glumica, novinarka i spikerka.[1] Njoj je pripala čast da prva najavi svečani početak redovnog emitovanja programa Radio Beograda. Bila je prvi urednik časopisa za decu Poletarac. Napisala je više knjiga za decu.[2] Biografija Jelena Bilbija rođena je 1902. godine u Crnom Lugu, opština Bosansko Grahovo, kao jedno od petoro dece (tri ćerke i dva sina) Miloša i Milke Bilbije.[3] U ranom detinjstvu se sa roditeljima preselila se u Beograd, gde je završila učiteljsku školu.[4] Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istovremeno pohađala Državnu glumačku školu, na kojoj je diplomirala 1928. godine.[2] Godine 1929. primljena je za spikera Radio Beograda. U periodu posle oslobođenja nastavila je da radi kao spiker u Radio Beogradu, a kasnije je prešla u Filmske novosti. U međuvremenu je pisala književnost za decu i 1947. godine postaje glavni urednik tek osnovanog časopisu za decu Poletarac.[1] Sarađivala je u više dečjih časopisa.[2] Bila je u braku sa Dejanom Lapčevićem. Umrla je u Beogradu, 8. avgusta 1964. godine.[3] Karijera radio voditelja Tabla na zgradi SANU Kada je 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti počelo redovno emitovanje radio programa, čast da najavi taj svečani početak pripala je upravo Jeleni Bilbiji. Radio je prekinuo sa emitovanjem 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda, a kada je, 10. novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, ponovo počeo sa radom redovni program Radio Beograda Jelena Bilbija je ponovo bila prvi spiker. Poslije Drugog svetskog rata Jelena Bilbija se intenzivno posvetila novinarskoj profesiji. Uživala je ugled i popularnost najboljeg jugoslovenskog spikera, doprinoseći afirmaciji profesije i obučavanju mladog spikerskog kadra.[2] Bila je uzor plejadi talentovanih radijskih novinara, među kojima su Gordana Boneti, Draga Jonaš, Mića Orlović i Branislav Surutka. Pred kraj života Jelena Bilbija je bila savetnik pri osnivanju Televiziji Beograd.[4] Književni i novinarski rad Jelena Bilbija je objavila šest knjiga pripovedaka za decu, kojima se svrstala u sam vrh književnosti za decu Kraljevine Jugoslavije. Njeno remek delo, Priče o selu i gradu, uvršteno je u redovnu školsku lektiru, a objavljeno je u tada najuglednijoj izdavačkoj kući Gece Kona.[4] Kada je 1947. godine pokrenut pionirski mesečnik Poletarac, Jelena Bilbija postaje prvi glavni urednik ovog časopisa.[1] Pisala je i za Pionirske novine, časopis Žena danas, Književne novine i Politiku. Bibliografija Priče za decu (1932) Deca u selu i gradu (1935) Briki i druge priče (1946) Bakina prasad. Mačak Griša (1946) Jesenji putnici (1961)

Tri knjige ukoričenu u jednu, veoma dobro očuvano. Ima pečat prethodnog vlasnika (Knjižara Veselinović, Beograd) MG42 (N) 1. Selma Lagerlef – LEGENDE O HRISTU (1930) Nobelova nagrada 1909 2. ZBIRKA RUSKIH PRIPOVEDAKA (1922) A. P. Čehov „Tajni savetnik“ O. N. Oljnem „Radost“ Sergije Normanski (Sigma) „Akteja“, „Gunhilda“ 3. Oskar Vajld – KANTERVILSKI DUH I JOŠ NEKE PRIČE (1921) „Kantervilski duh“ „Slavuj i ruža“ „Srećni princ“ „Sfinks bez tajne“ „Odani prijatelj“ Autor - osoba Lagerlef, Selma Naslov Legende o Hristu / Lagerlef ; [urednik P. M. Petrović] ; [preveo Mihailo Dobrić] ; [predgovor napisao Milan Marković] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savremena biblioteka, 1930 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis XI , 167 str. ; 20cm Drugi autori - osoba Petrović, P. M. Dobrić, Mihailo Marković, Milan Cerović, Novak B. Zbirka Savremena biblioteka Napomene Predgovor / Milan Marković : str.V-XI. Predmetne odrednice Lagerlef, Selma, 1858-1940 Naslov Zbirka ruskih pripovedaka / prevela Kosara Cvetkovićeva Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1922 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1922 Fizički opis 127 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Cvetković, Kosara, 1868-1953 = Cvetković, Kosara, 1868-1953 Autor - osoba Vajld, Oskar, 1854-1900 = Wilde, Oscar, 1854-1900 Naslov Kantervilski duh i još neke priče / od Oskara Uajlda (Oscar Wilde) ; preveo s engleskog Vojislav M. Petrović Omotni naslov Kantervilski duh i druge priče Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1921 Fizički opis 105 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Petrović, Vojislav M., 1885-1934 = Petrović, Vojislav M., 1885-1934 ISBN (Ppl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Kantervilski duh i druge priče Predgovor / V.[Vojislav] M. Petrović: str. 3-9. Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik. Rođen je dve godine nakon rođenja njegovog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima. Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame. Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih. Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”. Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”. Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav. „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce cactajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”. Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode.“ Zatočeništvo Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu. Sećanje na pisca Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen. U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol. Bibliografija Priče Srećni princ (1888) Sebični džin (1888) Odani prijatelj (1888) Neobična raketa (1888) Zločin lorda Artura Sevila (1891) Duh iz Kentervila (1891) Mladi Kralj (1891) Ribar i njegova duša (1891) Zvezdani dečak (1891) Poeme u prozi Umetnik (1894) Sledbenik (1894) Gospodar (1894) Učitelj mudrosti (1894) Roman Slika Dorijana Greja (1891) Drame Vera ili Nihilisti (1880) Vojvotkinja od Padove (1883) Saloma (1894) Lepeza gospođe Vindermer (1893) Žena bez značaja (1894) Idealni muž (1899) Važno je zvati se Ernest (1899) Florentinska tragedija „Legende o Hristu“ zbirka je priča švedske autorke Selme Lagerlof. Knjiga započinje sećanjem na autorkinu babu koja je njoj kao maloj devojčici pričala priče. Tih priča se seća bolje nego same babe. Od babe joj je u sećanju najjasnije ostao dan njene smrti, koja se dogodila kada je autorka imala samo pet godina. Ipak, pre smrti baba joj je u nekoliko navrata pričala priče. Pripovetke započinje pričom ispričanom na jedan Badnjak, kada ni ona ni baba nisu mogle ići na Polnoćku jer je jedna od njih bila premlada, a druga prestara za takvu aktivnost. Ostale su kod kuće same i to je bio dobar povod za božićnu priču o zgodi nakon Hristova rođenja. Uvod u priču o Hristu bila je osobna ispovest o babi i njezinom uticaju na devojčicu, sada autorku. Uvod je pisan u prvom licu, a kasnije priču preuzima baba. Pošto je baba preuzela ulogu pripovedača, priča je opet ispričana u prvom licu, stoga ovde imamo slučaj pripovedača unutar priče. Priče koja priča autorkina baba, zapravo su legende. Tek prva priča ima realističan okvir, iako i u njoj nalazimo elemente natprirodnog. Sve ostale priče obiluju nadrealističnim motivima, ali i kršćanskim simbolima. Autorka je ovim pričama htela da deci približi Isusa Hrista i događaje vezane uz njegovo rođenje i rani život. Naravno, svaka priča ima jaku i izravnu pouku, baš kao što to imaju sve priče koje babe pričaju. Selma Lagerlef (Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf) je bila švedska književnica i prva dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je 20. novembra 1858. godine na imanju Morbaka, u švedskoj pokrajini Vermland. Umrla je 16. marta 1940. godine u rodnom mestu. Bila je prva članica Švedske akademije nauka. Pisala je novele, romane, poeziju i kratke priče, a njeno najpoznatije delo je knjiga „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ („Nils Holgerssons underbara resa genom Sverige“). Ova knjiga prevedena je na više od 30 jezika i deo je školske lektire širom sveta. Mnoga njena dela doživela su filmske i pozorišne adaptacije, te približila njen književni opus milionima ljudi. Detinjstvo i obrazovanje Selma Lagerlef je rođena 1858. godine na porodičnom imanju Morbaka u pokrajini Vermland na zapadu Švedske. Bila je ćerka poručnika Erika Gustava Lagerlefa (Erik Gustav Lagerlöf) i Luise Valrot Lagerlef (Louise Wallroth Lagerlöf). Erik i Luisa su imali šestoro dece. Selma je rođena s povredom kuka, pa je tokom ranog detinjstva hramala na obe noge. Na sreću, kasnije se oporavila pa ova povreda nije uticala na njen dalji život. Bila je tiho dete, mnogo ozbiljnija od svojih vršnjaka i veoma zaljubljena u knjige. Još od detinjstva je pisala pesme, ali sve su objavljene tek mnogo godina kasnije. Odrastala je uz baku koja joj je pričala neverovatne priče i bajke. Godine 1884. Erik se razboleo pa su morali da prodaju imanje Marbaka. Otac nije imao razumevanja za njen talenat, te nije želeo da nastavi školovanje, nego ju je učlanio u ženska društva. Skoro 25 godina kasnije ponovo je otkupila porodično imanje novcem koji je dobila nakon što je osvojila Nobelovu nagradu. Uprkos očevom protivljenju upisala je učiteljsku školu u Stokholmu koju je pohađala u periodu od 1882. do 1885. godine. Nakon toga zaposlila se kao učiteljica u srednjoj ženskoj školi u srednjovekovnom gradiću Landskrona, u švedskoj provinciji Skanija. Devojčicama je pričala bajke i legende koje je čula od bake. Tokom studija na Kraljevskoj akademiji u Stokholmu pobunila se protiv realizma u švedskoj književnosti koji je tada zastupao pisac August Strindberg (Augus Strindberg). Književnost i aktivizam Svoju prvu novelu pod naslovom „Saga o Gesti Berlingu“ („Gösta Berling’s Saga“) Selma Lagerlof je počela da piše još dok je predavala u Landskroni. Ipak, u književne krugove ušla je tek nakon što je poslala prvo poglavlje svoje knjige na književno takmičenje i osvojila glavnu nagradu – ugovor s izdavačem za celu knjigu. Na početku su njeni radovi nailazili na podeljena mišljenja književne kritike. U momentu kada je književni kritičar Džordž Brands (George Brandes) pohvalio danski prevod njenog dela, popularnost mlade književnice je porasla. Od Frederike Limnel (Frederika Limnell) dobila je novčanu pomoć kako bi mogla da se fokusira samo na pisanje. Godine 1894. upoznala je švedsku književnicu Sofi Elkan (Sophie Elkan). Ubrzo su postale dobre prijateljice, ali i oštre kritičarke jedna drugoj. Tokom mnogo godina Sofi je često iskazivala svoje neslaganje sa smerom u kome idu Selmine knjige. Njihova prepiska objavljena je 1993. godine pod naslovom „Nauči me da budem slobodna“ („Du lär mig att bli fri“). Selma je 1895. godine napustila posao učiteljice i potpuno se posvetila pisanju. Zahvaljujući popularnosti „Sage o Gesti Berlingu“ uspela je da se dogovori sa urednicima dva lista da u delovima objavljuju njena dela. Sa Sofi je putovala u Italiju, Palestinu te druge delove Bliskog istoka. Upravo u Italiji je nastao njen roman „Antihristova čuda“ („Antikrists mirakler“) koji je duboko podelio hrišćane i pobornike socijalističkih ideja, iako je njena namera da ujedini ove dve „zaraćene strane“. Nakon posete američkoj koloniji u Jerusalimu 1900. godine poželela je da napiše knjigu o tom mestu. Kraljevska porodica i Švedska akademija pomogli su joj da ostvari svoju želju. Sledeće godine izdala je knjigu „Jerusalim“. Dve godine kasnije Udruženje učitelja ju je zamolilo da napiše dečju knjigu geografije. Prvi deo knjige „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ objavila je 1906. godine, a drugi deo je izašao godinu dana kasnije. Bila je to knjiga o dečaku sa severa Švedske koji se smanjio na veličinu palca i putovao na kozi kroz celu zemlju. Ukomponovala je istorijske i geografska činjenice o provincijama u Švedskoj sa bajkom o dečaku i njegovim neobičnim avanturama. To je postala jedna od njenih najpoznatijih knjiga koja je prevedena na više od 30 jezika. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Valborga Olandera (Valborg Olandera) koji joj je ubrzo postao prijatelj i asistent. Međutim, Sofi Elkan je svojom ljubomorom uveliko komplikovala odnose između Salme i Valborga. Olander je takođe bio profesor, ali i aktivni član pokreta za prava žena u Švedskoj, baš poput književnice koja je bila potparolka Asocijacije za ravnopravnost polova. Ova pozicija omogućila joj je da zastupa Asocijaciju na Međunarodnom kongresu za ženska prava koji je održan u junu 1911. godine u Stokholmu. Osam godina kasnije žene u Švedskoj su dobile pravo glasa. Književnica se družila i sa nemačkom autorkom Neli Zaks (Nelly Sachs). Nekoliko meseci pre smrti zamolila je švedsku kraljevsku porodicu da omoguće izlazak Neline majke iz Nemačke koja je u to vreme bila u rukama nacista. Starica je poslednjim letom iz Nemačke stigla u Švedsku i dobila azil u novoj domovini. Selma Lagerlof je preminula 16. marta 1940. godine u rodnoj kući. Značaj „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“, ali i mnoge druge knjige uvrstile su je među najpopularnije pisce u Švedskoj, pa je 1907. godine dobila počasni doktorat za književnost na Univerzitetu Upsala. 10. decembra 1909. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost kao priznanje i pohvalu za „laki idealizam, živu maštovitost i duhovnu percepciju koje karakterišu njena dela“. Ipak, nagrada je podelila dve struje u švedskoj Akademiji, telu koje dodeljuje nagradu. Presudila je ona koja je na vreme uvidela značaj dela Selma Lagerlef. Tokom dodele održala je skroman govor u kome je ispričala neverovatnu priču o svome ocu s kojim se srela u raju. Zamolila ga je da joj pomogne da se oduži svim ljudima koji su joj mnogo pomogli u životu i karijeri. Godine 1914. postala je član Švedske akademije, te tako postala prva žena dobitnica Nobelove nagrade za književnost i ujedno prvi ženski član ove prestižne institucije. 1928. godine dobila je počasni doktorat Fakulteta umetnosti na Univerzitetu u Grifšvaldu. Početkom Drugog svetskog rata poslala je svoju zlatnu medalju koju je dobila od Akademije u Finsku kako bi pomogla zemlji da se izbori sa napadima Rusije. Finska vlada je bila je počašćena ovim potezom švedske književnice, te su novac skupili iz drugih izvora, a medalju vratili u Švedsku. Brojne ulice, trgovi, škole, pa čak i hoteli danas nose njeno ime, a porodično imanje na kome je odrasla pretvoreno je u muzej. Mnoge njene priče uvrštene su u školske čitanke i lektire širom sveta. Godine 1991. njen lik se našao na novčanici od 20 švedskih kruna, što je bio svojevrsni presedan, jer su do tada na novčanicama bili samo znameniti muškarci koji su na bilo koji način zadužili Švedsku. MG42 (N)

retko se nalazi u prodaji s omotačem Martin Arousmit (енгл. Arrowsmith) roman je američkog književnika Sinklera Luisa, objavljen 1925. godine. Osvojio je Pulicerovu nagradu 1926. godine (koju je Luis odbio). Luisu je u pripremi ovog romana mnogo pomogao pisac naučnih dela Pol de Kruif[1] kome je pripadalo 25% zarade od prodaje, iako je Luis potpisan kao jedini autor. Martin Arousmit je roman koji se bavi kulturom nauke. Napisan je nakon reformi medicinskog obrazovanja koje su proistekle iz Fleksnerovog izveštaja o Medicinskom obrazovanju u Sjedinjenim Državama i Kanadi: izveštaj Fondaciji Karnegi za unapređenje obrazovanja iz 1910. godine, koji je pozivao medicinske fakultete u Sjedinjenim Državama da se drže konvecionalne nauke u svojim predavanjima i istraživanjima. Ovaj roman je priča o inteligentnom zaljubljeniku u nauku Martinu Arousmitu koji prelazi put od malog grada na srednjem zapadu do visokih ešalona naučne zajednice. (Rođen je u Elk Milsu u Vinemaku, izmišljenoj državi u kojoj se odvija radnja nekoliko drugih Luisovih romana). Usput se okušava na medicinskom fakultetu. Verio se sa jednom ženom, prevario je sa drugom pa se i s njom verio, i na kraju pozvao obe na ručak da izgladi stvari. Na kraju je uvredio svog mentora, Maksa Gotliba, i bio suspendovan s medicinskog fakulteta. Postaje običan radnik, a potom se venčava sa Leorom dok ga njena porodica izdržava uz obećanje da će osnovati privatnu ordinaciju kao jedini lekar u malenoj Vitsilvaniji u Severnoj Dakoti. Isfrustriran privatnom ordinacijom, postaje javni zdravstveni službenik u Ajovi i započinje ljubavnu vezu sa mladom ćerkom direktora za zdravstvenu zaštitu. Nakon niza političkih rasprava, daje otkaz i prelazi da radi u ekskluzivnoj privatnoj bolnici u Čikagu. Konačno, Arousmit dobija priznanje od bivšeg mentora s medicinskog fakulteta, Maksa Gotliba, za naučni rad koji je napisao i dobija poziv da se pridruži prestižnom istraživačkom institutu u Njujorku. Kulminacija knjige govori o Arousmitovom otkriću jednog bakteriofaga koji uništava bakterije i o njegovim iskustvima na izmišljenom karipskom ostrvu dok se suočava sa epidemijom bubonske kuge. Njegovi naučni principi mu govore da izbegava masovnu upotrebu bakteriofaga na ostrvu. Tačno naučno razumevanje bakteriofaga je važnije od svih osoba na ostrvu koje bi umrle bez lečenja. Nakon što njegova žena, Leora, i svi drugi iz instituta koji su došli s njim na ostrvo umru od kuge, on nerado odbacuje naučne principe i počinje da leči sve na ostrvu bakteriofagom. Na ostrvu, započinje ljubavnu vezu sa jednom bogatašicom s kojom se kasnije venčava. Smatra da njegovi postupci na ostrvu predstavljaju izdaju nauke i njegovih principa. Po povratku u Njujork, tretiraju ga kao heroja zbog onoga što je uradio na ostrvu. Prvo dobija unapređenje u laboratoriji, a potom mu je ponuđeno da postane direktor čitavog instituta. Odbija unapređenje. Napušta svoju novu ženu i sinčića da bi radio u šumi u Vermontu kao potpuno nezavisni naučnik. Kada mu žena konačno ponudi da se preseli u Vermont da mu bude blizu, on joj govori da ne želi ništa da ima s njom i da treba samo da ga ostavi na miru. Teme[уреди] Knjiga sadrži značajne društvene komentare o stanju i očekivanjima medicine u Sjedinjenim Državama dvadesetih godina XX veka. Arousmit je napredan, pomalo čak i buntovnik, i često preispituje postojeće stanje stvari kada smatra da ono ima nedostataka. Ovaj roman je bio inspiracija za nekoliko generacija studenata medicine. Glavni junak se suočava s mnogo nedoumica kada su u pitanju njegova karijera i životne odluke. Dok detaljno opisuje Arousmitove plemenite ideale u vezi sa medicinskim istraživanjima za dobrobit čovečanstva i njegovu nesebičnu posvećenost pacijentima, Luis ubacuje i mnoga ne tako plemenita iskušenja i samoobmane na Arousmitovom putu. Privlačnost finansijske sigurnosti, priznanja, čak i bogatstva i moći, odvajaju Arousmita od njegovog prvobitnog plana da se ugleda na svog prvog mentora, Maksa Gotliba, sjajnog ali grubog bakteriologa. U romanu Luis opisuje različite strane lekarske obuke, prakse, naučnog istraživanja, naučne prevare, lekarske etike, javnog zdravlja, i ličnih/profesionalnih sukoba koji se dešavaju i danas. Ljubomora među kolegama, pritisci od strane instituta, pohlepa, glupost i nemarnost su prikazani na satiričan način, a sam Arousmit kao iritantni egocentrik. Ali prisutni su i neumorna posvećenost i poštovanje naučnih metoda i intelektualne iskrenosti. Martin Arousmit deli neke biografske sličnosti sa životom Feliksom d’Erelom, koji je u romanu zajedno sa Arousmitom otkrio bakteriofage i preduhitrio ga u objavljivanju rezultata. Zbog detaljnih i zanimljivih opisa eksperimentalnih laboratorijskih istraživanja kao prakse, profesije, ideologije, pogleda na svet, „istaknute niti u modernoj kulturi, načina života“,[2] Martin Arousmit se uopšteno smatra klasičnim „naučnim romanom“, koji je usredsređen na moralne dileme s kojima se mogu susresti biomedicinski naučnici.[3] Martin Arousmit je upoređivan sa romanom Citadela Arčibalda Kronina (objavljen posle Arousmita, 1937. godine), koji se takođe bavi životnim iskustvima mladog lekara idealiste koji pokušava da preispita i poboljša postojeći medicinski sistem. De Kruif je inspiraciju za lokacije i likove u Arousmitu izvlačio iz posebnih izvora. Rad u laboratoriji i eksperimenti Maksa Gotliba su zasnovani na karijerama Frederika Džordža Novija i Žaka Louba. I Loub i De Kruif su radili na Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja u Njujorku, a Novi je bio De Kruifov dugogodišnji mentor.[4] Jedan pisac za stručni časopis Izveštaji javnog zdravlja prokomentarisao je da je ovaj roman predvideo mnoge uspehe i probleme koji utiču na lekarsku profesiju danas, kao što su sukobljene potrebe i ciljevi kliničkih i medicinskih naučnika; komercijalni interesi farmaceutskih kuća koje proizvode nove lekove i vakcine nasuprot potrebi da se traga za naučnom istinom; političke i društvene poteškoće u razvijanju programa za zaštitu javnog zdravlja; i sve veća uloga lekara u američkom društvu.[5] Pulicerova nagrada[уреди] Luis je za roman Martin Arousmit osvojio Pulicerovu nagradu za književnost 1926. godine, ali je odbio da je primi. U pismu komisiji je napisao: Želim da Vam se zahvalim što ste odabrali moj roman Martin Arousmit za Pulicerovu nagradu. Tu nagradu moram da odbijem, a moje odbijanje bi bilo besmisleno ako ne objasnim razloge. Sve nagrade, kao i sve titule, opasne su. Oni koji žude za nagradama su skloni da rade ne zbog inherentne izvrsnosti već zbog spoljnih nagrada; oni su skloni da napišu ovo ili da oprezno izbegnu da napišu ono, da bi udovoljili predrasudama nasumične komisije. A Pulicerovoj nagradi za romane se naročito može prigovoriti da su njeni uslovi konstatno i gnusno pogrešno prikazivani. Ti uslovi glase da će nagrada biti dodeljena „za američki roman objavljen tokom godine koji će na najbolji način predstaviti zdravu atmosferu američkog života i najviši standard američkih običaja i čovečnosti“. Ova rečenica, ako i ima ikakvo značenje, značila bi da će se procena romana vršiti ne prema stvarnim književnim zaslugama, već prema pokornosti kodeksu lepog ponašanja koji je u tom trenutku popularan.[6] Njujork tajms je izvestio da je, prema očevicima, pravi razlog to što je Luis i dalje bio ljut što roman Glavna ulica nije osvojio ovu nagradu 1921. godine.[7] Filmske, radio i televizijske adaptacije[уреди] Jedina filmska adaptacija ove knjige je film Arousmit iz 1931. godine, sa Ronaldom Kolmanom i Helenom Hejz u ulogama Arousmita i Leore. Film je bio nominovan za četiri Oskara, uključujući i onaj za najbolji adaptirani scenario. Radio pozorište Luks je 25. oktobra 1937. godine predstavilo jednočasovnu radio adaptaciju sa Spenserom Trejsijem i Fej Rej u glavnim ulogama.[8][9] Helen Hejz je ponovila svoju ulogu Leore u jednočasovnoj adaptaciji na radio programu Kembel plejhaus, sa Orsonom Velsom u ulozi Arousmita. Program je emitovan 3. februara 1939. godine.[10][11][12][13] Američka grupa konjanika predstavila je svoju verziju sa Tajronom Pauerom u glavnoj ulozi, 23. februara 1942. godine. Pedesetih i šezdesetih godina XX veka, knjiga je više puta adaptirana za male ekrane, a sažete verzije ove priče su prikazane u okviru serija kao što su Televizijsko pozorište Kraft i Dupon šou meseca. Češka mini-serija je napravjena 1999. godine, sa Janom Štastnijim u glavnoj ulozi i Terezom Brodskom u ulozi „Leore Tozerove“. Postoji popularan mit da je rok bend Aerosmit pozajmio ime od ove knjige. Iako su članovi ove grupe čitali ovu knjigu kao lektiru u školi, više puta su izričito negirali bilo kakvu vezu. Zapravo, ime je prvi put odbijeno, jer su ostali mislili da je bubnjar Džoi Krejmer pozajmio ime od Sinklerovog romana. Kada je objasnio da se imena različito pišu i da je ime smislio dok je slušao album Harija Nilsona, Erial bale (Aerial Ballet), ostali članovi su prihvatili ime.[14] Sinkler Luis (engl. Sinclair Lewis; 7. februar 1885 — 10. januar 1951.), bio je američki književnik i Nobelovac. Rođen je 1885, imao je život ispunjen raznovrsnim iskustvima, korisnim za stvaranje široke vizije američkog društva, čiju će snažnu sliku dati u svojim romanima. Tako je on, recimo, prekinuo studije na univerzitetu Jejl, i otišao da radi na Panamskom kanalu. A onda se vratio na Jejl i diplomirao, 1908. Narednih godina je puno putovao po Americi, radeći kao izveštač mnogih listova i agencija. U početku, dok još nije našao svoj pravi put, pisao je bulevarsku prozu, priče i romane, sve dok 1920. nije objavio roman „Glavna ulica” i postigao ogroman uspeh. Za kratko vreme bilo je rasprodato pola miliona primeraka, a roman je preveden na bezmalo sve evropske jezike. Usledili su potom romani:„Kraljevska krv”,„Bebit”, „Elmer Gantri”, „Čovek koji je poznavao Kulidža”, „Dodsvort”, „Martin Arousmit”, „Ana Vikers”, „Umetničko delo”, „To je ovde nemoguće”. Njima je Luis izbio u red velikih realističkih pisaca savremene Amerike, s podjednakim poznavanjem opisujući život različitih slojeva i vrlo različitih junaka. Snažna satirička, kritička nota izazivala je često protivrečne reakcije javnosti. Od pohvala kritike i slobodoumnih intelektualaca – do poziva na bojkot, linč, hapšenje! Sinkler Luis je jedan od najslavnijih pisaca takozvane izgubljene generacije. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1930. godine. Preminuo je 1951.