Opis proizvoda Tom provodi najdosadniji raspust na svetu, kod dosadne tetke i još dosadnijeg teče, u njihovoj dosadnoj kući bez dvorišta i bez dece. Povrh svega, po čitavu noć ga nervira neki sumanuti prastari časovnik koji uvek otkucava pogrešno vreme. Kad sat otkuca trinaest, Tom silazi u hodnik do pobrljavelog sata, pa da bi na svetlosti mesečine video šta pokazuju skazaljke otvara vrata koja vode iza kuće i – samo što ne padne u nesvest! Umesto kanti za đubre i krša od automobila zatiče predivan vrt, pun raznih čudesa kao stvorenih za dečake, sa savršenim mestima za skrivanje, kućicom na drvetu i jezercetom. U njemu se igraju neka čudna deca, u odeći koja je izašla iz mode pre stotinak godina, pričaju pomalo šašavo i ne primećuju ga. Jedino ga Heti vidi. Ko je ta tajanstvena devojčica? Odakle mu je poznata? Jesu li oni duhovi? Ili je Tom duh? Pa šta i ako jesu, to ne znači da ne mogu zajedno da provedu fenomenalan raspust. Remek-delo engleske književnosti za decu, Kad sat otkuca trinaest jedna je od retkih knjiga koja se širom sveta nalazi u obaveznoj lektiri a deca vole da je čitaju. Vidi još informacija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Zlatna Knjiga Ilustracije: Sava Nikolic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja...

Dejan Aleksić Koga se tiče kako žive priče Kreativni centar ISBN: 978-86-7781-987-3 Godina izdanja: 2013. Knjiga je nekorišćena. Moguće je dobiti i posvetu autora. Uzrast: od 8 do 13 godina Da li ste nekada razmišljali o tome kako žive priče? Možda vam se čini da tu nema ničeg neobičnog. Ipak, ne možete ni da zamislite šta se dešava kada zatvorite korice knjige. Priče tada nastavljaju da vode tajni život. To najbolje zna naš pisac, kome priče u ovoj knjizi nikako nisu dale mira. Te su se žalile na svoje junake, te su se žalile na svoj početak ili na kraj, jedna priča bila je užasno razmažena, a jedna mu je čak i pobegla iz knjige`` „Knjiga Dejana Aleksića namenjena je deci i mladima i dokazuje da poznavanje teorije književnosti nije neophodno za uživanje u zabavnim pripovedačkim formama i preplitanju različitih pripovedačkih nivoa koje autor uspešno koristi. Posebno se ističe to da je način na koji autor pričama daje ljudske osobine izuzetno zanimljiv. Priče dobijaju moć govora, razgovaraju s piscem, a on sâm se u živim pričama obraća čitaocima i dovitljivo ih uvodi u svet književnosti i njenih osobenosti.“ Knjiga Koga se tiče kako žive priče dobila je Nagradu Beogradskog sajma knjiga za najbolju dečju knjigu u 2013. godini, kao i Nagradu Srebrno Gašino pero za najduhovitije literarno ostvarenje za decu objavljeno u 2013. godini. Oznaku White Raven dobijaju knjige koje zaslužuju pažnju zbog univerzalnih tema o kojima govore, zbog svoje izuzetnosti, kao i zbog inovativnog umetničkog ili literarnog stila i dizajna. Knjige moraju da zadovoljavaju visoke kriterijume u vezi s jezikom, sadržinom i umetničkim utiskom, moraju da inspirišu, provociraju i uspostavljaju nove tokove u književnosti. Knjiga je u izbornoj lektiri za peti razred.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

55800) ZELENE DOLINE , Redžep Hodža , BIGZ 1976 , Redžep Hodža, jedan od najplodnijih i ujedno najomiljenijih dečjih pisaca na Kosovu, rodio se 25. februara 1929. godine u Đakovici, u siromašnoj gradskoj porodici. Ostavši rano bez oca, Redžep Hodža je vrlo rano upoznao tegobe života. Često je odlazio kod ujaka u selo, te je dobro upoznao i zavoleo selo. Bio je učitelj, profesor gimnazije i učiteljske škole, urednik dečje strane dnevnog lista Rilindja i glavni urednik dečjeg časopisa na albanskom jeziku Pionieri. Sada je profesor Pedagoške akademije u Prištini. Književnost ga je zainteresovala još u srednjoj školi. Sarađivao je u dačkom listu Ardhmëria (Budućnost), a kasnije i u svim listovima i časopisima na albanskom jeziku u Jugoslaviji. Njegove pesme i priče za decu prevođene su i na druge jezike naroda i narodnosti Jugoslavije. Redžep Hodža piše pesme i prozu za decu i odrasle, bavi se kritikom i esejistikom, pretežno o jeziku i književnosti. Ovaj pisac za mlade sastavljač je i većeg broja školskih udžbenika, uglavnom čitanki i školske lektire, te antologijskih izdanja i zbirki za decu. Aktivno se bavi i prevodenjem književnih dela, prvenstveno dečje literature, sa srpskohrvatskog na albanski jezik. Autor je prvog romana za decu na albanskom jeziku u Jugoslaviji Lugjet e verdha (Zelene doline), koji je doživeo četiri izdanja na albanskom jeziku i doneo piscu Pokrajinsku decembarsku nagradu 1959. godine najvišu nagradu za književnost na Kosovu. Redžep Hodža je dobitnik i republičke nagrade »Neven« (1971) za zbirku priča Gecatarët (Gecani), te nagrade časopisa Jeta e re (Novi život) i drugih priznanja. Osim pomenutih knjiga, objavio je i zbirku pesama Gjethe të reja (Mlado lišće), 1953; Picimuli, 1956, 1974, 1967. i 1972; Mbi krahët e fluturës (Na krilima leptira), 1956; Vjer sha (Pesme), 1963; Lulet e frashnjetit (Cvetovi breze), 1965; Me sy kah Parnasi (Očima prema Parnasu), 1965; Pika vese (Kapljice rose), 1966. i 1971; Qielli e poeti (Nebo i pesnik), 1971; Vargu idhnak (Prkosni stih), 1971; Lulëzo, veni im (Cvetaj, domovino), 1973; Zëri i pyllit (Glas šume), 1974. itd. U svom bogatom književnom opusu za decu Redžep Hodža se ističe bogatstvom mašte, neposrednošću književnog izraza, jasnom kompozicijom, poznavanjem dečje psihe i ra doznalosti, te bogatstvom i lepotom stila, koji je obojen oso benim koloritom narodnog jezika. Odličan poznavalac književnog jezika, Redžep Hodža ima posebno razvijeno osećanje za lepotu narodnog jezika, iz kojeg ume da crpe ono što je posebno karakteristično za određene situacije i likove, a često i sam smelo stvara pojedine reči i izraze. Sve ove osobenosti posebno su uočljive u ovom njegovom prvom i dosad jedinom romanu za decu - Lugjet e verdha (Zelene doline). Pisac je stvarao ovo delo po motivima iz usmene narodne književnosti, čija je najveća draž, a i kvalitet, upravo u autentičnosti, u sočnosti, neposrednosti i koloritu koji karakteriše albansku narodnu književnost. Vehap Sita bivši bibliotečki primerak,mek povez, format 12 x 20 cm , ilustracije Đorđe Milanović , 122 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Lovrakovim djelima često nalazimo ljubav prema deci, težnju za jednom vrstom socijalne pravde i lepotama prirode, stoga ne čudi zašto su Lovrakovi romani Družina Pere Kvržice i Voz u snegu na popisu školske lektire. U oba dela Lovrak fokus stavlja na decu koja se udružuju i zajedničkim delovanjem savladavaju spoljne i unutrašnje otpore i poteškoće. Fabula se temelji na životnoj stvarnosti i ukorenjena je u realnost dečjeg sveta, a posebno naglašava optimističke, humanističke i socijalne odrednice. S obzirom na to da je svoju poetiku utemeljio na sredstvima koja su pretežno konvencionalna, rečenice koje koristi u svojim delima su kratke, jezik je jednostavan, a pripovedanje humoristično. Roman je dinamičan sa stalnom akcijom, a likovi su kroz celo delo u pokretu. Razlog zašto je roman još uvek popularan među mlađim čitateljima je njegova pouka i vrednosti koje prenosi mladima, a o kojima ne znaju ništa. Dok u svetu odraslih vladaju svađe, nesloga i pohlepa, dečja se družina stavlja u službu opšteg dobra, a to je popravljanje starog mlina što postaje jedna vrsta utopijskog projekta, dela koji označava jedan nesebičan, novi svet. Družina dece zapravo radi ono što odrasli ne mogu čime se dokazuju kao vredniji, sposobniji i pametniji. Ali, ono što je zapravo najvažnije je sama pouka dela – solidarnost i zajedništvo za bolji svet. Sve karakteristike dela uključene su u svrhu usklađivanja radnje s dečjim viđenjem sveta, pa nas tako ne čudi što su oba romana dobila i svoja filmska ostvarenja koja su i danas popularna, a u književnost su unela novu vrstu romana koju najmlađi i danas vrlo rado čitaju. Ilustracije: Danica Rusjan Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Biblioteka Vjeverica

BRANKO ĆOPIĆ PRIČE STAROG DRUMA Tvrdi povez Izdavač Bookland U pećini, usred jedne velike šume, živeo je pustinjak, čovek mudar i tako star da starijeg čoveka nije bilo u čitavoj okolini. Pored nešto najpotrebnijeg posuđa pustinjak je od svega imanja imao samo još jednog psa zvanog Šarov, ovna Gruvala i jarca Pentrala. To su mu bili dobri prijatelji i drugovi u njegovoj samoći. Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније. Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира. Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2] Биографија Детињство и младост Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8] Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11] Живот током рата Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944). 1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16] Живот након рата Добитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13] У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13] „ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ” Позни дани и смрт Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19] Књижевно дело Сто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица. Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20] Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”. Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика. Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“. Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину. Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија. Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд. Награде и почасти Споменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима. Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24] Дела Збирке приповедака Под Грмечом (1938), Борци и бјегунци (1939),[25] Планинци (1940), Роса на бајонетима (1946), Свети магарац (1946), Сурова школа (1948), Људи с репом (1949), Одабране ратне приповетке (1950), Изабране хумористичке приче (1952), Љубав и смрт (1953), Драги ликови (1953), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955), Дјечак прати змаја (1956), Горки мед (1959), Башта сљезове боје (1970), Василиса и монах (1975), Скити јуре зеца (1977); Романи Пролом (1952), Глуви барут (1957), Не тугуј бронзана стражо (1958) Осма офанзива (1964), Делије на Бихаћу (1975); Збирке песама Огњено рађање домовине (1944), Пјесме (1945), Ратниково прољеће (1947); Комедије Доживљаји Вука Бубала, Одумирање међеда; Дела за децу У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке Приче партизанке (1944), приповетке Пјесме пионирке (1945), песме Бојна лира пионира (1945), песме Дружина јунака (1945), приповетке Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке Вратоломне приче (1947), приповетке Армија одбрана твоја (1947), песме Сунчана република (1948), песме Рудар и мјесец (1948), песме Јежева кућица (1949), песма Приче испод змајевих крила (1950), приповетке Пијетао и мачка (1952), приповетке Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке Распјевани цврчак (1955), песме Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме Орлови рано лете (1957), роман Босоного дјетињство (1957), приповетке Партизанске тужне бајке (1958), приповетке Вечерње приче, (1958), приче у стиху Дједа Тришин млин (1960), збирка песама Приче занесеног дјечака (1960), приповетке Магареће године (1960), роман Рибар и мачак (1960), песме Славно војевање (1961), роман Мјесец и његова бака (1962), песме Чаробна шума (1962), песме Битка у Златној долини (1963), роман Крава са дрвеном ногом (1963), приповетке Приче за најмлађе (1963), приповетке Шаров у земљи бајки (1964), приповетке Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке Лијан води караване (1975), приповетке Сабрана дела објављена у 12 књига 1960, објављена у 14 књига 1978. Екранизације на филму и ТВ Играни филмови Живјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, Загреб Мајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, Сарајево Николетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, Загреб Орлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, Београд Хајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, Загреб Глуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, Загреб Видите још Задужбина Бранка Ћопића Дијапазон — Бранко Ћопић ОШ „Бранко Ћопић” (Приједор) ОШ „Бранко Ћопић“ Бања Лука Библиотека „Бранко Ћопић” (Вранић) Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у Броду Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у Чајничу Библиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”