Priče velikog pisca, modernog klasika srpske književnosti, o odrastanju i detinjstvu. Priče za decu i osetljive. Knjiga za lektiru i za uživanje. "Rani jadi su lirski. Priče su sačinjene od prizora iz mojeg detinjstva, slika koje nisu mogle da nađu mesto u romanu Bašta, pepeo. Svaka priča je gotovo pesma u prozi. Rani jadi su kratke priče, svet viđen očima deteta." - Danilo Kiš (1984)

61055) PRIČE IZ DAVNINE , Ivana Brlić Mažuranić , Mladost Zagreb 1975 , biblioteka Vjeverica Ivanu Brlić Mažuranić zbog izuzetnog talenta u pričanju bajki porede sa Andersenom ili sa Tolkinom. Priče iz davnina su zbirka bajki inspirisanih slovenskom mitologijom, legendama i verovanjima, kojima je Ivana Brlić Mažuranić bila posebno opčinjena. Zbirka je prvi put objavljena 1916. godine, prevedena je na mnoge svetske jezike i odavno je obavezni deo školske lektire. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 201 strana, ilustracije Danica Rusjan , posveta na predlistu

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Kreativni centar - Beograd, 2006. god. Broširan povez, 18 cm. 153 str. ilustrovano Ilustrovao Dobrosav Bob Živković Roman višestruko nagrađivane autorke Jasminke Petrović namenjen je starijim osnovcima i na orginalan, dinamičan i savremen način bavi se problemima mladih i njihovim iskorakom iz detinjstva u svet odraslih. Duhovito i sa puno razumevanja autorka prati svog junaka – petnaestogodišnjeg dečaka Strahinju - koji se na putu sazrevanja suočava sa svetom i otkriva sebe. Saznajte kakvi problemi prate ovog tinejdžera, kakav je osećaj biti do ušiju zaljubljen u nastavnicu srpskog, a kakav živeti u sobi sa starijom sestrom koja je opsednuta učenjem. *Knjiga se nalazi u dopunskom izboru lektire za šesti razred.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Korice: Franjo Likar Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Lastavica

Dejan Aleksić: Muzika traži uši Izdavač: Kreativni centar Novo redizajnirano izdanje! Možete dobiti posvetu autora Ovo je knjiga koja se pamti po duhovitosti i dosetljivosti pripovedača. Događaji u ovim pričama vrlo su dramatični: jednogrbe kamile boluju od viška svraba, pa ih svrbe dve grbe, a pećinski dečak plače zato što još nije izmišljena televizija. Junaci ovih priča sanjaju da su tamo neki Žak, oduševljavaju se na francuskom, zaljubljenici su u knjige, pa čitanjem isteruju bube iz glave, razmišljaju o svojoj manjosti i većosti i o tome kako da pojedu ručak od reči. Povrh svega, redovno peru uši da Muzika ne bi napustila ovaj svet. Ova knjiga nalazi se u dopunskom izboru lektire za peti razred Kategorije: Priče i bajke za decu Edicija: Pričam ti priču

Музика тражи уши / Дејан Алексић илустровао Драган Бибин Београд : Креативни центар, 2009. 54 стр. : илустр. ; 23 cm Причам ти причу ISBN 978-86-7781-645-2 меки повез Ово је књига која се памти по духовитости и досетљивости приповедача. Догађаји у овим причама врло су драматични: једногрбе камиле болују од вишка свраба, па их сврбе две грбе, а пећински дечак плаче зато што још није измишљена телевизија. Јунаци ових прича сањају да су тамо неки Жак, одушевљавају се на француском, заљубљеници су у књиге, па читањем истерују бубе из главе, размишљају о својој мањости и већости и о томе како да поједу ручак од речи. Поврх свега, редовно перу уши да Музика не би напустила овај свет. Ова књига налази се у допунском избору лектире за пети разред.

Да ли сте некада размишљали о томе како живе приче? Можда вам се чини да ту нема ничег необичног. Ипак, не можете ни да замислите шта се дешава када затворите корице књиге. Приче тада настављају да воде тајни живот. То најбоље зна наш писац, коме приче у овој књизи никако нису дале мира. Те су се жалиле на своје јунаке, те су се жалиле на свој почетак или на крај, једна прича била је ужасно размажена, а једна му је чак и побегла из књиге... Ова књига дечјег писца Дејана Алексић нашла се у каталогу за 2015. годину Међународне библиотеке за децу у Минхену, у којем се препоручују најбоље књиге за децу и младе из целог света! *Ова књига налази се у допунском избору лектире за пети разред.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Korice i ilustracije: Jesa Milanovic Rođen je u Veneciji od porodice Korada Tumijatija, doktora i pisca antifašiste, i Marije Lucato, Jevrejke. Proveo je kratko mirnu mladost jer rasni zakoni primoravaju majku i ćerku da se kriju. Marija i Lucija se pridružuju partizanskim štafetama za pravdu i slobodu, u Padovi i Veneciji. Posle rata, 1945. godine, Marija je umrla i Lusija se vratila u Firencu gde je živeo njen otac. Diplomirao je književnost sa tezom o Kolodiju i počeo da piše, za odrasle, ali posebno za decu i mlade. Godine 1970. pridružio se grupi Radne biblioteke, koju je vodio Mario Lodi, koja će sa izdavačem Manzuoli iz Firence objaviti 127 knjižica (lektira, vodiča, dokumenata) za aktivnu reformu škole. Uvek uz Lodija, od 1983. piše za časopis AeB, novine koje su u potpunosti pisala i ilustrovala deca. Sarađivao je sa časopisom La Vita Scolastica, koji je izdavao Giunti editore. Piše romane, pripovetke, bajke, svedočanstva. U njegovim delima, istorija se meša sa fantazijom i fantazija nalazi svoje korene u stvarnosti, a da nikada ne napušta društvenu posvećenost. Mašta i iskustvo života i majke (udata je i ima dvoje dece), pored dragocenog prijateljstva sa Đanijem Rodarijem, čine osnovu onoga što ona piše i kako piše. O svom radu i konceptu slobode, pisac u privatno datom intervjuu navodi: `Sloboda nije večni dar. I ne postoji samo politička sloboda. Sloboda od bola, od usamljenosti, od marginalizacije, od neznanja. Autor nije učitelj, nije roditelj, nije `ispovednik`. Predstavlja, ili bi želeo da predstavlja, prijatelja, određenog i pomalo misterioznog prijatelja, koji vam govori stvari koje vam niko drugi ne govori ili ne govori. Da biste postali bolji, u svetu solidarnosti i pravičnosti. U mnogim knjigama koje sam Napisao sam da sam tražio da privilegiram privatnu dimenziju nad javnom ili političkom, čak i ako moja želi da bude pre svega posvećena i demokratska dimenzija [bez izvora]. [1] Lusija Tumijati je poklonila svoje radove Državnom arhivu Firence 2013. godine preko Arhivskog udruženja Alesandra Kontini Bonakosi za žensko pisanje. Trenutno je u toku inventarizacija i kataloški rad na dokumentaciji....

Autor - osoba Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 = Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 Naslov Knjiga za Marka / Svetlana Velmar-Janković ; ilustrovao Vladimir Stankovski Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vulkan izdavaštvo, 2018 (Beograd : Vulkan štamparija) Fizički opis 143 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stankovski, Vladimir (broš.) Napomene Autorkina slika Podatak o izdanju preuzet iz CIP-a Tiraž 1.000 `Ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara.` --> zadnja kor. `Obavezna lektira za 4. razred osnovne škole` --> poleđina nasl. lista O piscu ove knjige: str. 143. Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Knjiga pripoveda o detinjstvu srpskih vladara. Sva deca o kojoj se ovde priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Nagrade „Neven“ i „Politikin zabavnik“. Svetlana Velmar Janković (1933–2014) rođena je u Beogradu gde se školovala i živela. Kao sekretar i urednik časopisa Književnost bila je i u uredništvu koje je vodio Eli Finci i u uredništvu koje je vodio Zoran Mišić. Dugo je godina uređivala, u Izdavačkom preduzeću Prosveta, edicije savremene jugoslovenske proze i esejistike. Osnovala je biblioteku Baština. Objavila je romane: Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999), Lagum (1990), Bezdno (1995), Nigdina (2000) i Vostanije (2004); eseje: Savremenici (1967), Ukletnici (1993), Izabranici (2005) i Srodnici (2013); sećanja: Prozraci (2003); zbirke pripovedaka: Dorćol (1981), Vračar (1994), Glasovi (1997), Knjiga za Marka (1998) i Očarane naočare: priče o Beogradu (2006); molitve: Svetilnik (1998); dramu Knez Mihailo (1994) i knjigu drama Žezlo (2001); monografiju Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011). Nagrade: „Isidora Sekulić“, Andrićeva nagrada za knjigu priča Dorćol, „Meša Selimović“, „Đorđe Jovanović“, „Bora Stanković“, „Pera Todorović“, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 1992. godini, Ninova nagrada za roman godine za Bezdno (1995), Nagrada „Neven“, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada „6. april“ za životno delo o Beogradu, Nagrada „Mišićev dukat“ i Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“. Prevođena na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik. MG10 (N)

U višegrаdskim pripovetkаmа, jednаko kаo i u esejimа i pričаmа o detinjstvu u kаsаbi, Andrić je u izvesnom smislu temаtizovаo sopstvenа životnа iskustvа, uvodeći ih nа jedno šire umetničko polje. Sve ono što su bili njegovi intimni doživljаji odrаstаnjа, njegovа sećаnjа nа rаno detinjstvo, nа krаjolik i аtmosferu višegrаdske kаsаbe, nа pojedine živopisne ličnosti koje su utisnule trаg u povesti grаdа, nа legende i predаnjа koje je kаo dete zаneseno slušаo, pisаc je preoblikovаo po meri umetničkog tekstа, univerzаlizujući priču o zаvičаju. Sаgledаne u nizu, te proze kаo dа spontаno formirаju jednu celovitu, živopisnu, polivаlentnu sliku vаroši i odrаstаnjа u njoj. Rаno piščevo životno iskustvo, znаnjа kojа je kroz usmenа kаzivаnjа sticаo ili ih usvаjаo kroz lektiru, upаmćene slike i nаtаloženа osećаnjа – sve je to bilа onа riznicа sirove grаđe iz koje je pisаc zаhvаtаo i u književnosti ostаvio fiksirаnu umetničku predstаvu o složenim vremenimа u istoriji Bosne i o prostoru nа kojem su se vekovimа suprotstаvljаli, sudаrаli i koegzistirаli rаzličiti kulturni modeli.

ilustrovao ANTON HUTER str. 42 Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. NJegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Okamenjeni vukovi / Medvijed Misko Ilustracije: Branka Cetkovic Moderna bajka, pisana u vidu kratkog romana, o žvotu u šumi, gde životinje, glavni junaci, doživljavaju lepe, strašne i uzbudljive stvari. Radnja se odvija brzo, događaji se sustižu, ne dozvoljavajući malom čitaocu da predahne dok ne dođe do kraja. Bajka Okamenjeni vukovi, kao i ostale Hromadžićeve priče, svojim korenima seže u piščevo djetinjstvo i zavičajne prostore. O genezi bajke autor je zapisao: “Isto onako kao što sam, obnavljajući uspomene na djetinjstvo i tvrđavu – počeo da pišem o patuljcima, tako sam negdje sjećajući se stare i drage planine, počeo da pišem i knjigu Okamenjeni vukovi. Pisao sam je i napisao prolazeći poznatim planinskim stazama, obilazeći poznate poljane i izvore, obilazeći mjesta koja sam zavolio. Ispričao sam priču o jednom srndaću i o čoporu vukova. Ispričao sam priču o večnoj borbi u planini.” Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Neven je list za decu. Osnovao ga je, uređivao i izdavao Jovan Jovanović-Zmaj - čika Jova. Priređivan je i štampan u Novom Sadu i Zagrebu. Prvi broj izašao je 1880. Čika Jova, u najavi lista za decu i kaže da će se list zvati Neven, verovatno u nameri da postane dugovečan. Prvi broj izlazi 1880. godine, ali ne kako je Zmaj želeo u Beogradu, već u Novom Sadu iz štamparije Arse Pajevića. Izlazi sa prekidima do marta 1908. godine. U listu su navedene pesme i priče klasika svetske književnosti, kao i odabrani literarni segmenti iz poezije samog Zmaja. U svakom broju novina su i stranice razbibrige — rebusi, koji treba da relaksiraju prethodnu ozbiljnost, ali i da uz osnovnu nameru zadrže visok stepen pažnje i odgovornosti kroz igru. Zato Zmaj sve vreme instistira na igri, kao legitimnoj metodologiji usvajanja i najozbiljnijih znanja. Deci su često postavljene i zagonetke i pitalice, što je dvojako koristilo. Razvijalo je kod dece domišljatost, ali, i na najprimereniji način, podsećalo i čuvalo narodnu mudrost i tradiciju. Dečji list je, i svojom suštinom i načinom prilaza dečjem čitaocu, bio primeren, tako da i za ovo vreme nije anahron, što i jeste kvalitet svake ozbiljne namere.[3] Najava lista Sam čika Jova ga u `Srpskim novinama` najavljuje:[4] NAGOVEST Osećajući u narodu potrebu, a u sebi neodoljivu volju, a po nešto još i snage za taj posao, pokrenuću u Beogradu list za decu.- za jedinu uzdanicu našu... List će se zvati: NEVEN... Cena će mu biti umerena, mada ću na svakog godišnjeg pretplatnika šiljati po jedan besplatan egzemplar kojem siromašnom detetu, koje mi pretplatnik označi (a ima ih dosta u Bosni i Hercegovini pa i svugde)... U Beogradu posle Božića 1879, Dr Jovan Jovanović. U programskoj pesmi objavljenoj u prvom broju Nevena - Pozdrav deci - Zmaj je naznačio kako karakter lista, tako i karakter književnog stvaralaštva u njemu. Oni treba da budu jednostavni i jasni, da su podstrek za rad i pouka za život, da sadrže nadu i zbilju, da su vedri i zanimljivi. [5] Značaj Nevena Pojava časopisa je izuzetno značajna u srpskoj književnosti za decu. Uređivačkom politikom i svojim poetskim i proznim stvaralaštvom, prvenstveno prilozima u Nevenu, Zmaj je dao presudan doprinos žanrovskom izdvajanju književnosti za decu i stvaranju posebnog vida umetnosti reči za mlade. [5] Periodičnost „Najbolji i najpopularniji srpski dečji list“ izlazi od 1880. do 1908. Trajaće čitavih 28 godina. [6] Izlazi dva puta mesečno osim jula i avgusta.[7] Urednici List je uređivao Jovan Jovanović Zmaj. Jedno vreme, zbog Zmajevog odsustvovanja, list je uređivao njegov brat Kornel Jovanović. Kasnije, zbog bolesti i zauzetosti uredništvo prepušta Đoki Mihajloviću. Od Zmajeve smrti 1904, uređuje ga učitelj Kuzman Milovanović.[8] Zmaj se u Nevenu koristio iskustvom uređivanja Radovana, lista koji je izlazio samo u prvoj polovini 1876. godine, kada su objavljena 4 broja. Urednik je bio Stevan V. Popović, a Zmaj je u njemu svesrdno uređivao. Programski akcenat lista je bio na zabavi i pouci, pa je ipak nešto kasnije Zmaj pokrenuo svoj list sa književnim prilozima za decu koji su imali umetničku vrednost. Pokretanje Nevena je izazvalo i prekid dugog ličnog, saradničkog i književnog prijateljstva između čika Jove i čika Steve. [5] Promena podnaslova Neven : Čika Jovin list - od 1880. do 1890. godine Neven : Čika Zmajovin list - od 1891. do prestanka izlaženja, 1908. godine [7] Poziv na pretplatu NEVEN... Ovaj moj list, koji ću ja uređivati, izlaziće u Novom Sadu, a izdavaštva primio se g. Arsa Pajević... Toliko samo naglašujem da “Neven” nije samo za manju, već i za odrasliju decu...A vi draga dečice, koji već odavno raspitujete za “Čika Jovin list” pritrpite se još za mesec dana, pa ćete ga imati. Ja sam mu dao ime “Neven”. A vi ste ga krstili “Čika Jovinim listom”. Zato sam mu i ostavio oba naslova, i moj i vaš. U zdravlju se skoro vidili. Čika Jova (Dr. Jovan Jovanović)[9] Autori priloga Jovan Jovanović Zmaj Ilija Ognjanović-Abukazem Đorđe Natošević Mita Popović Đorđe Rajković Jovan Đorđević Jovan Maksimović Stevan Sremac Aleksa Šantić Svetozar Ćorović Milorad Šapčanin Uroš Predić Štamparije Prvo izlazi iz štamparije Arse Pajevića u Novom Sadu, zatim u izdanju Srpske štamparije u Zagrebu i najzad kao izdanje Rada, Deoničarskog društva u Rumi. Na kraju se ponovo vraća u Novi Sad.[8] Ja se sa najvećim zadovoljstvom primam izdavanja `Nevena` (Čika Jovina lista). `Neven` će početi izlaziti od jula ove godine. Izlaziće dvaput na mesec na velikom tabaku u formatu `Radovana`. Biće bogato ilustracijama ukrašen. Arsa Pajević, izdavalac `Nevena`[9] Tematika Narodne pesme Priče Pripovetke Pozorišni komadi Igre i rebusi Poslovice Zagonetke Pitalice Bajke Uloga Nevena Zmaj je smatrao da vaspitnu ulogu Nevena treba ostvariti objedinjavanjem pouke i zabave i to mu je bio glavni zadatak kao urednika lista. Taj cilj je pretežno realizovao sopstvenim prilozima. U Nevenu je objavio svoje najbolje pesme za decu, davao pejzaže, štampao svoje prevode, svoje ili prevedene i prepevane basne i drugo. Napise je ilustrovao i propratio najčešće sopstvenim crtežima, ali je unosio slike i crteže koje je preuzimao iz drugih časopisa i listova za decu, naročito mađarskih i nemačkih. [10] U vreme svog izlaženja Neven je bio glavna zabava i lektira srpskoj decu. On je na svojim stranicama ispisao svedočanstvo ogromne Zmajeve ljubavi za decu. Koliko je njegova sadržina, kao i tehničko uređenje, bilo literarno i profesionalno, pokazuje činjenica da bi mogli biti primerena lektira i današnjem detetu. Čika Jovin rad na Nevenu je epohalan za srpsku literaturu, a moglo bi se reći i jedinstven u čitavoj svetskoj književnosti tog vremena. Bolestan, do kraja života je ispunjavao stranice časopisa. Čak i posle njegove smrti je izlazio sa njegovim prilozima jer je čika Jova ostavio u svojoj sobi jedan mali orman pun rukopisa za Neven. [8] U njemu su zastupljena i moralna, religiozna, intelektualna i zdravstveno-fizička, a specifičnost je i što se jedino u njemu sreću elementi estetskog vaspitanja, koje je Zmaj svesno ugrađivao u list, shvatajući ga kao umetničko vaspitanje, koje je po svojim ciljevima usmereno ne samo na razvijanje ljubavi i poštovanja prema umetnosti, na razvijanje estetskog ukusa, nego i na moralno usavršavanje pojedinca. Još jedna specifičnost Nevena je i prisutnost široko shvaćenog i zastupljenog ekološkog vaspitanja. [11] Afirmacija detinjstva U Nevenu se afirmiše detinjstvo kao nešto kvalitativno drugačije od odraslog doba. Uvažava se dečiji subjektivitet, podstiče se samostalnost, radoznalost, autentičnost deteta. U Nevenu se oseća blagost i sluh za dečji svet. Zmaj je prvi uspeo da se sadržinom i jezikom približi detetu (predškolskom isto tako kao i onom starijeg školskog uzrasta).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Neven je list za decu. Osnovao ga je, uređivao i izdavao Jovan Jovanović-Zmaj - čika Jova. Priređivan je i štampan u Novom Sadu i Zagrebu. Prvi broj izašao je 1880. Čika Jova, u najavi lista za decu i kaže da će se list zvati Neven, verovatno u nameri da postane dugovečan. Prvi broj izlazi 1880. godine, ali ne kako je Zmaj želeo u Beogradu, već u Novom Sadu iz štamparije Arse Pajevića. Izlazi sa prekidima do marta 1908. godine. U listu su navedene pesme i priče klasika svetske književnosti, kao i odabrani literarni segmenti iz poezije samog Zmaja. U svakom broju novina su i stranice razbibrige — rebusi, koji treba da relaksiraju prethodnu ozbiljnost, ali i da uz osnovnu nameru zadrže visok stepen pažnje i odgovornosti kroz igru. Zato Zmaj sve vreme instistira na igri, kao legitimnoj metodologiji usvajanja i najozbiljnijih znanja. Deci su često postavljene i zagonetke i pitalice, što je dvojako koristilo. Razvijalo je kod dece domišljatost, ali, i na najprimereniji način, podsećalo i čuvalo narodnu mudrost i tradiciju. Dečji list je, i svojom suštinom i načinom prilaza dečjem čitaocu, bio primeren, tako da i za ovo vreme nije anahron, što i jeste kvalitet svake ozbiljne namere.[3] Najava lista Sam čika Jova ga u `Srpskim novinama` najavljuje:[4] NAGOVEST Osećajući u narodu potrebu, a u sebi neodoljivu volju, a po nešto još i snage za taj posao, pokrenuću u Beogradu list za decu.- za jedinu uzdanicu našu... List će se zvati: NEVEN... Cena će mu biti umerena, mada ću na svakog godišnjeg pretplatnika šiljati po jedan besplatan egzemplar kojem siromašnom detetu, koje mi pretplatnik označi (a ima ih dosta u Bosni i Hercegovini pa i svugde)... U Beogradu posle Božića 1879, Dr Jovan Jovanović. U programskoj pesmi objavljenoj u prvom broju Nevena - Pozdrav deci - Zmaj je naznačio kako karakter lista, tako i karakter književnog stvaralaštva u njemu. Oni treba da budu jednostavni i jasni, da su podstrek za rad i pouka za život, da sadrže nadu i zbilju, da su vedri i zanimljivi. [5] Značaj Nevena Pojava časopisa je izuzetno značajna u srpskoj književnosti za decu. Uređivačkom politikom i svojim poetskim i proznim stvaralaštvom, prvenstveno prilozima u Nevenu, Zmaj je dao presudan doprinos žanrovskom izdvajanju književnosti za decu i stvaranju posebnog vida umetnosti reči za mlade. [5] Periodičnost „Najbolji i najpopularniji srpski dečji list“ izlazi od 1880. do 1908. Trajaće čitavih 28 godina. [6] Izlazi dva puta mesečno osim jula i avgusta.[7] Urednici List je uređivao Jovan Jovanović Zmaj. Jedno vreme, zbog Zmajevog odsustvovanja, list je uređivao njegov brat Kornel Jovanović. Kasnije, zbog bolesti i zauzetosti uredništvo prepušta Đoki Mihajloviću. Od Zmajeve smrti 1904, uređuje ga učitelj Kuzman Milovanović.[8] Zmaj se u Nevenu koristio iskustvom uređivanja Radovana, lista koji je izlazio samo u prvoj polovini 1876. godine, kada su objavljena 4 broja. Urednik je bio Stevan V. Popović, a Zmaj je u njemu svesrdno uređivao. Programski akcenat lista je bio na zabavi i pouci, pa je ipak nešto kasnije Zmaj pokrenuo svoj list sa književnim prilozima za decu koji su imali umetničku vrednost. Pokretanje Nevena je izazvalo i prekid dugog ličnog, saradničkog i književnog prijateljstva između čika Jove i čika Steve. [5] Promena podnaslova Neven : Čika Jovin list - od 1880. do 1890. godine Neven : Čika Zmajovin list - od 1891. do prestanka izlaženja, 1908. godine [7] Poziv na pretplatu NEVEN... Ovaj moj list, koji ću ja uređivati, izlaziće u Novom Sadu, a izdavaštva primio se g. Arsa Pajević... Toliko samo naglašujem da “Neven” nije samo za manju, već i za odrasliju decu...A vi draga dečice, koji već odavno raspitujete za “Čika Jovin list” pritrpite se još za mesec dana, pa ćete ga imati. Ja sam mu dao ime “Neven”. A vi ste ga krstili “Čika Jovinim listom”. Zato sam mu i ostavio oba naslova, i moj i vaš. U zdravlju se skoro vidili. Čika Jova (Dr. Jovan Jovanović)[9] Autori priloga Jovan Jovanović Zmaj Ilija Ognjanović-Abukazem Đorđe Natošević Mita Popović Đorđe Rajković Jovan Đorđević Jovan Maksimović Stevan Sremac Aleksa Šantić Svetozar Ćorović Milorad Šapčanin Uroš Predić Štamparije Prvo izlazi iz štamparije Arse Pajevića u Novom Sadu, zatim u izdanju Srpske štamparije u Zagrebu i najzad kao izdanje Rada, Deoničarskog društva u Rumi. Na kraju se ponovo vraća u Novi Sad.[8] Ja se sa najvećim zadovoljstvom primam izdavanja `Nevena` (Čika Jovina lista). `Neven` će početi izlaziti od jula ove godine. Izlaziće dvaput na mesec na velikom tabaku u formatu `Radovana`. Biće bogato ilustracijama ukrašen. Arsa Pajević, izdavalac `Nevena`[9] Tematika Narodne pesme Priče Pripovetke Pozorišni komadi Igre i rebusi Poslovice Zagonetke Pitalice Bajke Uloga Nevena Zmaj je smatrao da vaspitnu ulogu Nevena treba ostvariti objedinjavanjem pouke i zabave i to mu je bio glavni zadatak kao urednika lista. Taj cilj je pretežno realizovao sopstvenim prilozima. U Nevenu je objavio svoje najbolje pesme za decu, davao pejzaže, štampao svoje prevode, svoje ili prevedene i prepevane basne i drugo. Napise je ilustrovao i propratio najčešće sopstvenim crtežima, ali je unosio slike i crteže koje je preuzimao iz drugih časopisa i listova za decu, naročito mađarskih i nemačkih. [10] U vreme svog izlaženja Neven je bio glavna zabava i lektira srpskoj decu. On je na svojim stranicama ispisao svedočanstvo ogromne Zmajeve ljubavi za decu. Koliko je njegova sadržina, kao i tehničko uređenje, bilo literarno i profesionalno, pokazuje činjenica da bi mogli biti primerena lektira i današnjem detetu. Čika Jovin rad na Nevenu je epohalan za srpsku literaturu, a moglo bi se reći i jedinstven u čitavoj svetskoj književnosti tog vremena. Bolestan, do kraja života je ispunjavao stranice časopisa. Čak i posle njegove smrti je izlazio sa njegovim prilozima jer je čika Jova ostavio u svojoj sobi jedan mali orman pun rukopisa za Neven. [8] U njemu su zastupljena i moralna, religiozna, intelektualna i zdravstveno-fizička, a specifičnost je i što se jedino u njemu sreću elementi estetskog vaspitanja, koje je Zmaj svesno ugrađivao u list, shvatajući ga kao umetničko vaspitanje, koje je po svojim ciljevima usmereno ne samo na razvijanje ljubavi i poštovanja prema umetnosti, na razvijanje estetskog ukusa, nego i na moralno usavršavanje pojedinca. Još jedna specifičnost Nevena je i prisutnost široko shvaćenog i zastupljenog ekološkog vaspitanja. [11] Afirmacija detinjstva U Nevenu se afirmiše detinjstvo kao nešto kvalitativno drugačije od odraslog doba. Uvažava se dečiji subjektivitet, podstiče se samostalnost, radoznalost, autentičnost deteta. U Nevenu se oseća blagost i sluh za dečji svet. Zmaj je prvi uspeo da se sadržinom i jezikom približi detetu (predškolskom isto tako kao i onom starijeg školskog uzrasta).

Dejan Aleksić Koga se tiče kako žive priče Kreativni centar ISBN: 978-86-7781-987-3 Godina izdanja: 2013. Knjiga je nekorišćena. Moguće je dobiti i posvetu autora. Uzrast: od 8 do 13 godina Da li ste nekada razmišljali o tome kako žive priče? Možda vam se čini da tu nema ničeg neobičnog. Ipak, ne možete ni da zamislite šta se dešava kada zatvorite korice knjige. Priče tada nastavljaju da vode tajni život. To najbolje zna naš pisac, kome priče u ovoj knjizi nikako nisu dale mira. Te su se žalile na svoje junake, te su se žalile na svoj početak ili na kraj, jedna priča bila je užasno razmažena, a jedna mu je čak i pobegla iz knjige`` „Knjiga Dejana Aleksića namenjena je deci i mladima i dokazuje da poznavanje teorije književnosti nije neophodno za uživanje u zabavnim pripovedačkim formama i preplitanju različitih pripovedačkih nivoa koje autor uspešno koristi. Posebno se ističe to da je način na koji autor pričama daje ljudske osobine izuzetno zanimljiv. Priče dobijaju moć govora, razgovaraju s piscem, a on sâm se u živim pričama obraća čitaocima i dovitljivo ih uvodi u svet književnosti i njenih osobenosti.“ Knjiga Koga se tiče kako žive priče dobila je Nagradu Beogradskog sajma knjiga za najbolju dečju knjigu u 2013. godini, kao i Nagradu Srebrno Gašino pero za najduhovitije literarno ostvarenje za decu objavljeno u 2013. godini. Oznaku White Raven dobijaju knjige koje zaslužuju pažnju zbog univerzalnih tema o kojima govore, zbog svoje izuzetnosti, kao i zbog inovativnog umetničkog ili literarnog stila i dizajna. Knjige moraju da zadovoljavaju visoke kriterijume u vezi s jezikom, sadržinom i umetničkim utiskom, moraju da inspirišu, provociraju i uspostavljaju nove tokove u književnosti. Knjiga je u izbornoj lektiri za peti razred.

62473) ZELENA PATROLA izviđačke priče , Danko Oblak , Mladost Zagreb 1981 , biblioteka Vjeverica, Pripovijetka Zelena patrola, po kojoj je autor i nazvao ovu zbirku izviđačkih dogodovština, na pragu je svojevrsne svečanosti: ona živi više od četvrt stoljeća! Nastala je u vrijeme nastajanja izviđačke organizacije, 1951, tiskana prvi put u listu Pionir u Zagrebu da bi je kasnije preštampavali u različitim izdanjima od glasila Saveza boraca do slovenskog Pionirskog lista - dramatizirali je za radio, adaptirali za strip, štampali u zasebnoj knjižici (1952) , priredili za dijafilm, a u Makedoniji je, zajedno s Torbom, Put- min makom, Drvima na cesti i Krastavcima« 28. čete, uvrstili u obveznu školsku lektiru, te je u Skoplju od 1958. godine do danas doživjela pet izdanja. Danko Oblak vrlo je aktivno sudjelovao u osnivanju izviđačke organizacije, te je Zelena patrola, kao i ostali tekstovi u ovom izdanju, usko povezana s praksom prvih izviđačkih četa i vodova (vod se isprva zvao patrola), brojnih izleta i logorovanja, igara, pohoda, logorskih vatri što znači da su sve pripovijetke i priče u knjizi koju imate u ruci plod osobna piščevog doživljaja, njegovog iskustva u radu s djecom i, razumije se, njegove želje da zbivanja osjeti i literarnim ticalom i oblikuje ih književno. Pisac Zelene patrole rođen je u Zagrebu 1921. godine, gdje se je školovao i živio do rata i kamo se vratio poslije oslobođenja. Sudionik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. U ratu je bio borac, politički radnik i komandir haubičke baterije na srijemskom frontu, učesnik je bitke za Beograd i Zagreb, oficir JNA do 1947. godine, četiri puta je odlikovan. Kao partizan vodio je svoj dnevnik i pisao književne crtice o ratnim stradanjima. treće izdanje , tvrd povez, format 17 x 21 cm , 165 strana, ilustracije Đuro Seder , plastifikacija na vrhu ćoškova leđne korice oguljena

NASIHA KAPIDŽIĆ HADŽIĆ SKRIVENA PRIČA Tvrdi povez Ilustracije: Danica Rusjan Nasiha Kapidžić-Hadžić (Banja Luka, 6. decembar 1932 – Sarajevo, 22. septembar 1995.) bila je bosanskohercegovačka i jugoslavenska pjesnikinja, prozni pisac i urednica. Biografija Njen otac, Hadžić Ali-efendija Kapidžić bio je viši vojni imam u vojsci Kraljevine Jugoslavije i početkom II svjetskog rata bio je prvi potpisnik Rezolucije banjalučkih muslimana, koja je bila usmjerena protiv progona Srba i Jevreja od vlasti NDH.[1] Osnovnu i srednju školu završila je u rodnom gradu i diplomirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U početku je radila kao profesor u banjalučkoj gimnaziji, a zatim je bila urednik u Obrazovnom i Dječijem programu Radija Sarajevo. Potom je prešla u Izdavačko preduzeće `Veselin Masleša` gdje je, do penzionisanja, bila urednik edicije za djecu i omladinu. Nasiha Kapidžić-Hadžić je pisala poeziju za djecu, poetsko-prozne zapise i dramske tekstove. Njeni pjesnički i prozni radovi uvršteni su u niz antologija i čitanki za osmogodišnje škole. Zastupljena je izborom iz pjesničkog opusa u školskoj lektiri. Svakog jula u kući i bašti u sklopu manifestacije „Dani banjalučke dijaspore“ se održavaju književni susreti „Vezeni mostovi“, koji su ime dobili po jednoj od pjesama Nasihe Kapidžić-Hadžić. O značaju pjesnikinje govori činjenica da je štampana poštanska marka sa njenim likom.[1] Djela Poezija Maskenbal u šumi, pjesme, 1962. Vezeni most, pjesme, 1965. Od zmaja do viteza, antologija, 1970, 1981. Skrivena priča, pjesme, 1971. Poslanica tiha, pjesme, 1972. Od tvog grada do mog grada, pjesme, 1975. Šare mog šešira Liliput, pjesme, 1977. Lete, lete laste, pjesme, 1981. Vrbaska uspavanka, pjesme, 1981. Proza Kad si bila mala, proza, 1973. San o livadici, radio-igra za djecu, 1974. Glas djetinjstva, radio-igra za djecu, 1975. Događaj u Loncipunumu, radio-igra za djecu, 1977. Glas djetinjstva (mala dječja pozornica) drama, 1978. Dječija pozornica, 1982. Pjetlić,svraka i proljeće. Nagrade Za stvaralački rad dobila je niz nagrada i priznanja: Dvadesetsedmojulska nagrada 1979. - Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva; nagradu Zmajevih dječijih igara nagradu `Veselin Masleša` koju dodjeljuje grad Banja Luka dvije godišnje nagrade Izdavačkog preduzeća `Svjetlost`

Znakovi pored puta Sveske Omer-paša Latas Kuća na osami Književni dragulji koji krunišu Andrićev opus! „Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.“ „Svi umru samo jednom, a veliki ljudi dva puta – jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“ „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“ „Sve su Drine ovog sveta krive i nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“ „Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.“ U najznačajnije nedovršene prozne celine iz Andrićeve zaostavštine spadaju njegovi zapisi, zapažanja, romaneskne i pripovedačke zamisli, saveti za pisce i beleške o ljudima, pojavama, jeziku i književnosti koje je pisao celog života, od 20-ih godina XX veka, i sabirao ih u celinu koju je simbolično nazvao Znakovi pored puta. Primer piščeve radionice i svojevrsnu dopunu Znakova pored puta predstavljaju ispisi, citati i zapisi iz brojnih piščevih beležnica čiji je izbor posthumno objavljen pod naslovom Sveske. Pritom, brojni Andrićevi ispisi iz svoje lektire na stranim jezicima (nemački, francuski, latinski, italijanski i španski) prvi put su prevedeni u ovom izdanju i utoliko je ovaj veliki segment iz njegove zaostavštine sada prvi put kompletan. Najzad, nedovršeni roman Omer-paša Latas, o osmanskom paši srpskog porekla koji je u drugoj polovini XIX veka poslat u Sarajevo da uguši begovski ustanak protiv sultanovih reformi u Bosni, i nedovršena zbirka priča Kuća na osami – prava su kruna i sublimat Andrićevog pripovedačkog opusa. Objedinjeni među koricama jedne knjige, ovi „usputni“ rukopisi neodvojiv su deo Andrićevog kapitalnog opusa i ključ za razumevanje njegovog književnog postupka i dela.

Dragan Lukić : GLEDAO PA SMISLIO, Univerzal Tuzla 1988, tvrdi povez, str. 90. Priče za decu. Očuvanost 4 i ima posvetu. За чланак о глумцу, погледајте Драган Лукић „Омољац” Драган Лукић (30. новембар 1928 — 1. јануар 2006) био је српски дечји писац. Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама. У јесен 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери. Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[1] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

DRAGAN LUKIĆ PRIČE SA PISAĆEG STOLA Tvrdi povez Izdavač Bookland Драган Лукић (Београд, 30. новембар 1928 — Београд, 1. јануар 2006) био је српски дечји писац.[1][2] Биографија Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.[2] Током 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.[2] Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[3] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. године.[4] По њему су назване Дечија библиотека „Драган Лукић” у Београду и ОШ „Драган Лукић“ Нови Београд. „Ивин воз” и друге песме Драгана Лукића извео је Колибри.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica