Sasava lektira broj 4. Dostojevski i Dusan Petricic- Zapisi iz mrtvog doma. Kontakt film, Beograd, 1985. U sustini, ovo je samostalno izdanje Dusana Petricica. Knjižica je takozvani flip-book, puštanjem ćoška stranica da se brzo prelistavaju stvara se animacija. Nazalost, na poslednjih 4-5 strana, neko se igrao markerom. Uglavnom na desnim, belim listovima. Samo jednom na Dostojevskom, a to je prikazano na fotografiji. KAKO GOD, EKSTREMNO RETKO IZDANJE!

Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2006 Br. str.: 688 Povez: tvrdi Format: 15.5x24 Pismo: latinica Dugogodišnji sekretar i prijatelj jednog od najvećih svetskih pisaca, Johana Volfganga Getea - Johan Peter Ekerman u ovoj knjizi ispisuje svoje uspomene vezane za godine provedene uz genijalnog pisca. Ovi razgovori nisu samo dnevničke beleške već autentičan i veoma osoben presek evropske kulture i književnosti. Na preko petsto strana, sa tri registra i mnoštvom podataka i zapažanja, ova knjiga je neizostavna lektira za sve koji proučavaju klasičnu književnu baštinu, ali i za ostale. D2

1. `Srpska srednjevekovna književnost : (lektira za 1. razred srednje škole).` Srednjoškolac. (ur.) Batrić Ćalović. Novi Sad: Školska knjiga, 2009. 2. `Srpske narodne pripovetke `. Beograd: Narodna prosveta, 1923. 3. `Crnogorske anegdote : antologija.` Luča. 20, Podgorica: Grafički zavod, 1967. 4. Jovan Dučić. `Blago cara Radovana : knjiga o sudbini ; Jutra sa Leutara : misli o čoveku.` Sabrana dela : u sedam knjiga. 3, Beograd: Štampar Makarije : Blic, 2008. 5. Svetozar Marković. `Srpske Obmane / Srbija na Istoku `. Džepna knjiga. 65, Beograd: BIGZ, 1973. 6. Dositej Obradović. `Život i priključenija.` Lio. Gornji Milanovac: Kairos, 2003. 7. Danko Popović. `Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem].` Književne novine. Beograd: Književne novine, 1990. 8. Đorđe Trifunović. `Ogledi i prevodi : XIV-XVII vek.` Iskoni. 2, Beograd: Istočnik, 1995. 9. Božidar Ferjančić. `Vizantija i Južni Sloveni.` Saznanja. 20, Beograd: Zavod za udžbenike, 1966. Ukupno 2,7kg i 2.150 str.

RANA EMOCIONALNA KONFUZIJA PSIHOLOGIJA Šifra artikla: 386587 Isbn: 9788671026987 Autor : Ričard G. Erskin Izdavač : CLIO Bazirana na decenijama istraživanja i kliničnog iskustva, knjiga Rana emocionalna konfuzija donela je promenu terapijske paradigme i postala obavezna lektira psihologa, neformalan priručnik za sve koji se profesionalno bave psihoterapijom, kao i za one koji to tek planiraju da počnu. Ona, u isti ... Detaljnije Bazirana na decenijama istraživanja i kliničnog iskustva, knjiga Rana emocionalna konfuzija donela je promenu terapijske paradigme i postala obavezna lektira psihologa, neformalan priručnik za sve koji se profesionalno bave psihoterapijom, kao i za one koji to tek planiraju da počnu. Ona, u isti mah, popunjava značajnu prazninu koja postoji u bibliografiji knjiga ove tematike na srpskom jeziku. Detaljnom i opširnom primenom „studije slučaja“ Ričard G. Erskin praktično ilustruje kako se osobama koje pate od granične organizacije ličnosti može uspešno i efikasno pomoći. Studija Rana emocionalna konfuzija pruža ubedljive dokaze da se promenom odnosa prema klijentima – zamenom patološke perspektive u pristupu empatijom, terapeutovom prisutnošću, uključenošću, strpljenjem i punim kontaktom u terapijskom odnosu – mogu postići zavidni rezultati. Autor se, kako i naslov sugeriše, usredsređuje na rane relacione traume i njihov uticaj na celokupno funkcionisanje osobe tokom života. Terapijski pristup dr Erskina osobama sa graničnom organizacijom ličnosti pomaže da razumeju svoju ranu emocionalnu konfuziju i nezadovoljene relacione potrebe, što im, u konačnici, omogućava da uspostave duge i smislene međuljudske veze. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija PSIHOLOGIJA Autor Ričard G. Erskin Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač CLIO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 22,5x16,5 Strana 180 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor: John Freeman Prevod: Danko Ješić Izdavač: Buybook Godina izdanja: 2018 Broj strana: 299 Povez: Broširani Format: 21 cm Oblast: Društvene i humanističke nauke, Lingvistika, teorija i istorija književnosti, književna kritika Kad god se objavi roman, John Freeman je tu da ga dočeka. Kao kritičar osvrnuo se na hiljade knjiga i intervjuisao mnoge pisce. U knjizi Kako čitati pisca, u kojoj su sabrani neki od njegovih najboljih profila najznačajnijih pisaca našeg vremena, Freeman dijeli s nama ono što je naučio. Freeman je razgovarao sa svima, od najvećih međunarodnih zvijezda – Doris Lessing, Haruki Murakami, Salman Rushdie i Mo Yan, preko američke stare garde – David Foster Wallace, Don DeLillo, Norman Mailer, Toni Morrison, Philip Roth, John Updike i David Foster Wallace, do novih snaga – Edwidge Danticat, Dave Eggers, Jonathan Franzen. Kako čitati pisca poučan je i prosvjetljujući, izričit a ipak neobičan vodič kroz raznovrsnu i živahnu književnu kulturu. Uz prikaze romana kao raznolike i vitalne forme, portrete pisaca kao jedinstvenih i temeljnih figura u našoj fragmentiranoj globalnoj kulturi, Freemanova knjiga osnovna je lektira za svakog predanog čitaoca i najbolji drug svakome ko se ikad sklupčao uz roman i poželio znati nešto više o onome ko je to omogućio. Odlomak : „Uvijek sam smatrao kako postoji nešto uzbudljivo u susretima s piscima. To nije kao kad naletite na nekog glumca, kad vam se oko prilagođava na prave fizičke obrise nekog koga ste uglavnom viđali na ekranu. To ima veze s doživljajem kako tvorac nekog izmišljenog svijeta, univerzuma koji živi u tebi kao čitaocu, dok istovremeno djeluje i čudnovato bestjelesno, nije samo duševan, kao taj svijet, nego živ: od krvi i mesa. (…) Knjige na polici mogu se nesumnjivo osjetiti, imaju težinu i masu; svaki pisac s kojim sam razgovarao, pomenuo je kako je svaka knjiga na početku djelovala neodređeno, i prisjećali su se kako su bili oprezni i preplašeni kad su je pisali, i kako je posebno užasavajuće bilo kada su rezultati njihovog usamljenog razmišljanja, pokušaja i neuspjeha ulazili u svijet i napuštali njihove ruke. Jedino što novinar može uraditi da prikaže pravi posao pisca jeste da ih navede da govore i pričaju priče, i razmišljaju naglas.` MG112

Istraživanje o ljudskom razumu / David Hume Prevod: Ivo Vidan Predgovor: Tomislav Jovanović Zagreb 2023. Mek povez, 157 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Kad bi se sve prirodne pojave neprestano toliko mijenjale, da nikakva dva događaja ne bi sličila jedan drugom, već bi svaki predmet bio potpuno nov. U takvom slučaju mogli bismo reći, da je jedan predmet ili događaj slijedio za drugim, a ne da ga je drugi proizveo. Odnos uzroka i učinka morao bi biti potpuno nepoznat čovječanstvu. Izvodi i zaključci o djelovanju prirode tog bi časa nestali, a pamćenje i osjetila ostali bi jedinim kanalima, pomoću kojih bi znanje o nekoj zbiljskoj opstojnosti moglo dolaziti do duha. Ako hoće biti dosljedan, filozof mora primijeniti isto zaključivanje na postupke i voljne čine razumnih bića. I zaista, razmotrimo li, kako se dobro povezuju prirodna i moralna očevidnost, i kako oni čine samo jedan lanac dokaza, bez predomišljanja ćemo priznati, da je njihova priroda ista i da su izvedeni iz istih principa. – David Hume Riječ je o jednom od ključnih tekstova ne samo britanskog empirizma, nego i povijesti zapadne filozofije u cjelini. Teme kojima se autor bavi jednako su aktualne danas kao što su to bile prije dva i pol stoljeća, pri čemu je Humeovo polazište uvijek ono radikalnog, empirističkim principima vođenog skeptika – posumnjati u održivost onoga što mislimo da znamo o tim temama, odnosno o izvjesnosti naše spoznaje pojedinih predmeta i vrsta predmeta. – dr. sc. Tomislav Janović Možda je dovoljno spomenuti već samo to da je upravo ovo Humeovo djelo probudilo Kanta iz njegovog poznatog „dogmatskog drijemeža“ i navelo ga da izvede svoju poznatu „kopernikansku revoluciju“ u filozofiji. A na taj način i Humeov i Kantov misaoni rad i dan-danas predstavlja razmeđu između dviju glavnih filozofskih tradicija na tom polju istraživanja. Utjecaj te diskusije vidljiv je i na drugim područjima a ne samo u filozofskim okvirima, kao npr. u pojedinim granama umjetnosti. Ova Humeova knjiga utoliko nije zanimljiva samo u stručnom smislu nego i u širem kulturnom pogledu. – dr. sc. Neven Petrović DAVID HUME (1711.–1776.) glavni je predstavnik škotskog prosvjetiteljstva i jedan od zanimljivijih pojava na europskoj intelektualnoj sceni 18. stoljeća. Kao i većina drugih Humeovih filozofskih djela (Rasprava o ljudskoj prirodi, Dijalozi o religiji, Istraživanje o principima morala, O mjerilima ukusa, O besmrtnosti duše, O samoubojstvu, da navedemo samo ona najvažnija), Istraživanje o ljudskom razumu postalo je filozofski klasik i preporučljiva lektira svakog ozbiljnijeg studija filozofije (kako formalnog tako i neformalnog).

Knjiga je veličine 41x 31 cm. Napisao ju je i oslikao akademski slikar Petar Meseldžija. Knjiga ima 47 strana, prelepo izgleda, izuzetno originalno jer ju je sam autor u potpunosti ilustrovao. Boje su mnogo jače, jarke su, knjiga je slikana mobilnim telefonom pa izgledaju bledunjavo. Bajku koja je srpska bajka je slušao od babe i dede i njihovih komšija u detinjstvu. Evo odlomka iz uvoda samog autora: ,,Od svoje sedme godine, provodio sam deo letnjeg raspusta kod dede i babe koji su živeli u jednom dalekom selu na ivici prostrane doline okružene planinama.Te veličanstvene planine bile su prekrivene neprohodnom šumom, starom gotovo koliko i staro kamenje pod njom. Selo tada nije imalo struju pa nije bilo ni televizije ni radija, te su se ljudi s večeri okupljali i uz treperavu svetlost petrolejske lampe razgovarali, pevali i pripovedali raznorazne priče, bajke i legende o davno minulim događajima. Priča koja se često prepričavala bila je Legenda o Baš - Čeliku, kako su je seljani zvali. Primetio sam da se njihova verzija te priče prilično razlikuje od opšte poznate verzije iz školske lektire.....`

Autor - osoba Lévy-Bruhl, Lucien Naslov Primitivni mentalitet / Lucien Lévy-Bruhl ; [preveo Niko Berus] Jedinstveni naslov La Mentalité Primitive. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kultura, 1954 Fizički opis 386 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Berus, Niko Napomene Prevod dela: La Mentalité Primitive / par Lucien Lévy-Bruhl. Registar. Predmetne odrednice Primitivni narodi – Mentalitet Stanje: omot iskrzan, deo fali na rikni, repariran nevidljivim selotejpom, knjiga unutra odlično očuvana. L. Lévy-Bruhl PRIMITIVNI MENTALITET Lucien Lévy-Bruhl spada među najistaknutije predstavnike francuske sociološke škole (Espinas, Tard, Durkheim i t. d.) koja je neosporno postigla vrijedne naučne rezultate, ali koji su začudo ostali nepristupačni sve do danas našoj široj kulturnoj javnosti. S obzirom na to pojava „Primitivnog mentaliteta“, koji sada prvi puta izlazi na našem jeziku, ima posebno značenje. Ovo djelo je psihološko-sociološka rasprava, koja proučava onaj stupanj ljudske svijesti, koji po Lévy-Bruhlu prethodi svijesti današnjeg Evropljanina. To je duhoviti svijet primitivaca, koji žive na vanevropskim kontinentima i na otocima Tihog oceana. Njihov način mišljenja, opća usmjerenost njihova duha ili svijesti kod analize podataka iskustva vanjskog svijeta drugačija je nego naša. Primitivni mentalitet je predlogičan, tj. njegovi se sudovi, zaključci, pa prema tome i praktični postupci ne zasnivaju na onim logičkim zakonima od kojih polazi Evropljanin, kada tumači svoje iskustvo. Iako je piščevo objašnjenje tih zakona, na osnovu kojih se formira primitivčeva svijest, ne može u cjelini prihvatiti – jer pisac razmatra taj proces nezavisno od materijalne proizvodnje i materijalnih uvjeta ljudskog društva, a također i s razloga, što je nauka već odmakla i došla do novih rezultata – ipak „Primitivni mentalitet“ zadržava svoje značenje i u naučnom pogledu, i kao interesantna lektira za svakog obrazovanog čovjeka. Osim toga, djelo je interesantno i zato, što su se ostaci, ponekad i prilično krupni ostaci, primitivnog načina mišljenja zadržali i kod civiliziranog čovjeka (razni sretni i nesretni brojevi i dani, praznovjerje sve do vjerskog misticizma). S metodološke strane djelo je vrlo pristupačno čitaocu: u svakom poglavlju autor najprije iznosi bogat činjenični materijal iz života i mišljenja primitivnih plemena, koji je nadasve interesantan, a zatim daje tumačenje i izvodi opće zaključke, i to sve veoma dobrim i razumljivim jezikom. Stoga će svaki čitalac – pa i onaj koji se ne bavi posebno sociološkim problemima – naći u ovoj vrijednoj knjizi ponešto za sebe. S A D R Ž A J: - Ravnodušnost primitivnog načina mišljenja prema uzročnoj uvjetovanosti - Tajne i nevidljive sile - Sni - Znamenja - Gatanje - Ordalije - Mističko objašnjavanje nesretnih slučajeva i nesreća - Mističko objašnjavanje uzroka uspjeha - Mističko objašnjenje pojave bijelaca i onoga što oni donose - Mržnja prema novom u primitivnim društvenim zajednicama - Primitivci i evropski liječnici MG86 (L)

Alo 30-609...: Dnevnik šestorice sportskih novinara koji su prisustvovali takmičenjima za fudbalsko prvenstvo sveta u Švajcarskoj od 16. juna do 4. jula 1954. godine. Beograd 1954. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 64 strane. Knjiga je, za godine, veoma dobro / odlično očuvana. Peto futbalsko prvenstro sveta u Švajcarskoj ili — zvanično — takmičenje za Kup Žila Rimea bilo je po kvalitetu učesnika najveće i najjače takmičenje u istoriji ovoga sporta. Tome takmičenju prisustvovali su kao specijalni dopisnici četiri člana redakcije `Sporta` Milan Kovačević, Todor Bulja, Branko Bošković i Rajko Mitić (u isto vreme član državne reprezentacije) i dva člana sportske rubrike „Borbe“ Ljubomir Lovrić i Lazar Martinović. Pomenutih šest sportskih novinara odazvali su se pozivu redakcije „Sport” da uporedo, sa radom za svoje listove, napišu svoje utiske i za jednu posebnu brošuru. Evo te brošure napisane u formi dnevnika u kome su zabeleženi njihovi utisci i doživljaji. Čitaoci će u njoj naći ne samo prijatnu sportsku lektiru nego i dokumentarne podatke o događajima koji su u drugoj polovini juna i početkom jula 1954. godine zatalasali i držali u napregnutoj pažnji milione sportista i ljubitelja futbala u celom svetu. Iz predgovora

Autor - osoba Bachelard, Gaston, 1884-1962 = Bašlar, Gaston, 1884-1962 Naslov Poetika sanjarije / Gaston Bachelard ; [s francuskog preveo Fahrudin Kreho ; predgovor Kasim Prohić] Jedinstveni naslov ǂLa ǂpoétique de la rêverie. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski, srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 241 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kreho, Fahrudin = Kreho, Fahrudin Prohić, Kasim, 1937-1984 = Prohić, Kasim, 1937-1984 Zbirka ǂBiblioteka ǂŽarišta ; ǂknj. ǂ1 (Broš.) Napomene Prevod djela: La poétique de la rêverie / Gaston Bachelard Lijepi svjetovi Gastona Bachelarda: str. 5-22. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Bašlar, Gaston, 1884-1962 Književna estetika Gaston Bašlar (1884–1962) je bio francuski filozof. Njegovi najvažniji radovi su iz oblasti poetike i filozofije nauke. Bio je na najvažnijim mestima u francuskoj Akademiji i uticao na brojne francuske filozofe između ostalih i na Mišel Fukoa, Luj Altisera i Žaka Deridu. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“ – Sreten Marić MG75 (L)

GALSKI RAT GRADJANSKI RAT Gaj Julije Cezar Niš, 2020. Meki povez, format 21 cm Ćirilica, 420 strana Pored svoga državničkog i vojničkog dara Gaj Julije Cezar se istakao i kao odličan književnik. Najobimnije i stilski najdotjeranije mu je istorijsko djelo Zabilješke o galskom ratu (Commentarii de bello Gallico) u osam knjiga. Od toga je sedam Cezarevih, a osmu je napisao njegov oficir Aul Hircije. U knjizi Zabilješke o galskom ratu opisani su ratovi koje je Cezar vodio ne samo u Galiji, već i u Germaniji i Britaniji, gdje je postigao ogroman uspjeh. Cezaru je stalo da ovim djelom opravda i sebe i Rimljane zbog okupacije ovih zemalja i da ukaže na svoje ogromne zasluge za Rim. Komentari su značajni kako u istorijskom, tako isto i u geografskom pogledu: u istorijskom, jer nam služe kao prvoklasan izvor za galske ratove, a u geografskom, jer je u njima dosta vjerno iznesena ne samo topografija tih krajeva, nego su tu opisani i narodi i njihovi običaji, pa se, dakle, Komentarima ne koriste samo istoričari, već i geografi i etnolozi, pa štaviše i vojni komandanti. Drugo, takođe značajno Cezarevo istorijsko djelo je Zabilješke o građanskom ratu (Commentarii de bello civili) u tri knjige. Kako je Cezar ove Komentare pisao u teškim ratnim prilikama, čini se da ih je pisao na brzinu pa nije čudo što su manji i po obimu i po vrednosti, odnosno stilski slabiji od Komentara o galskom ratu. Djelo je imalo za cilj da se sva krivica za rat svali na Cezareve protivnike i ukaže na njihovu političku i državničku nesposobnost. Da bi izgledao što objektivniji, Cezar uvijek upotrebljava treće lice, a nikada prvo. Zbog laka, jednostavna i pristupačna stila Cezarevi Komentari se i ranije, a i danas se upotrebljavaju kao klasičan primer školske lektire.

Claude Levi Strauss - Strukturalna antropologija I-II Klod Levi Stros Prva knjiga: Stvarnost, Zagreb, 1989. Mek povez, 420 strana, potpis bivseg vlasnika na naslovnom listu. Druga knjiga: Skolska knjiga, Zagreb, 1988. Mek povez, 350 strana, potpis bivseg vlasnika. RETKO! Klod Levi-Stros (fr. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908 — Pariz, 30. oktobar 2009) je bio francuski antropolog i filozof, zagovarač strukturalističkog pristupa socijalnoj antropologiji. Levi-Stros je proširio polje antropologije, uveo je nove koncepte proučavanja kulturnih obrazaca, ponašanja, mišljenja, posebno mitova u primitivnim i modernim društvima. Po struci je bio etnolog, a sebe je smatrao antroplogom, odnosno socijalnim antropologom. Polazio je od pretpostavke da su mnogi kulturni obrasci — kao oni koji se mogu naći u mitovima i jeziku zapravo ukorenjeni u bazičnim strukturama svesti. Levi-Stros tvrdi, da se u različitim kulturama, lingvističkim šemama i mitovima i legendama, naziru imenitelji koji su zajednički celoj ljudskoj vrsti. Studirao je filozofiju i pravo na Sorboni. Klod Levi-Stros rođen je u Briselu, Belgija, 1908. godine, ali je odrastao u Parizu. Njegov otac je bio slikar. Studirao je na Pariskom univezitetu pravo i filozifiju; tačnije diplomirao je prava ali je odbranio profesuru iz filozofije. Njegova lektira obuhvata dela „velikana francuske sociološke škole“ - verovatno Sen Simona, Konta, Dirkema, Mosa. Takođe se strasno zanimao za geologiju, proučavao je isto tako, prvo psihoanalizu, a potom marksizam. U periodu od 1934-1937. radio je kao profesor sociologije na Univezitetu u Sao Paolu. U nekoliko kratkih navrata putovao je u unutrašnjost Brazila, gde se bavio etnografskim istraživanjima; proučavajući prvo Mbaja (ili Guaycurü) a zatim i Bororo Indijance među kojima je i živeo neko vreme. Godine 1936. napisao je prvi napis iz antropologije; članak na 45 stranica posvećen društvenoj organizaciji Bororo Indijanaca. Pošto je dao ostavku na službu na Univerzitetu u Sao Paolu (u preiodu od 1938 do 1939), dobio je novčanu pomoć francuske vlade za organizovanje jedne veće eksepdicije u centralni Brazil. U početku su sa Levi-Strosom sarađivala dva naučnika koji su se bavili drugim vrstama istraživanja. Grupa je napustila svoju bazu u Kuiabi juna 1938. i do kraja te godine stigla do mesta gde se sastaju reke Madera i Mekido. Sve što je Levi- Stros napisao o Nambikvara i Tupi-Kavahib Indijancima vreovatno se zaniva na ovom iskustvu. Preko Martinika i Portorika 1941. otputovaće za Njujork, gde će raditi kao nastavnik na Novoj školi za društvena istraživanja. Ovo mesto za njega su otvorili Robert Loui, E. Metro i Maks Askoli. U SAD je upoznao lingvistu strukturalistu Romana Jakobsona. Njihova saradnja dovela je do formiranja posebnog teorijsko-metodološkog pravca u antropologiji koji je nazvan strukturalizam. Levi-Stros se u Francusku vratio 1947. Od 1959. do odlaska u penziju 1982. predavao je na College de France, nakon čega je nastavio da se bavi aktivnim naučnim i intelektualnim radom. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 29, u periodu 1973-2009. Bio je, takođe, član Američke akademije za umetnost i nauku, Američkog filozofskog društva i Kraljevskog antropološkog instituta. Klod Levi-Stros je dobitnik mnogih nagrada i priznanja, na primer, postao je član Francuske akademije nauka (to je najveće priznanje u Francuskoj), član je Svetke akademije nauke i umetnosti, uključujući Američku akademiju za umetnost i književnost. Takođe je dobio priznanje Meister-Eckhart-Prize iz oblasti filozofije. Dobio je nekoliko doktorata sa Oksford-a, Harvard-a, i Kolumbia Univerziteta. Godine 2008. postao je prvi član Francuske akademije koji je napunio 100 godina. U predgovoru za Nolitovo izdanje «Divlje misli» 1978. filozof Rudi Supek je pisao kako su ideje Klod Levi-Strosa imale izvesnog odjeka i u političkim krugovima: odranije poznat po svojim antifašističkim prilozima i po publikacijama UNESKO-a, Stros je oštro prekinuo s jednom tvrdo usađenom, a i «naučno» fundiranom predrasudom o bitnoj razlici između «primitivnog mentaliteta», koji je obeležje jednog velikog dela čovečanstva koje obitava u širokim prostranstvima Afrike, Australije, Južne Amerike, ili Azije - i «civilizovanog mentaliteta», koji je privilegija nas Evropejaca i drugih civilizovanih naroda». Supek je tada konstatovao da je ta predrasuda ranije služila za opravdanje kolonijalizma, a da nova teza o jedinstvenosti ljudske misli od preistorije do danas baca ovakva shvatanja u nepovrat. Supek podvlači jednu Strosovu rečenicu: «Žalostilo nas to ili radovalo, još ima oblasti gde su divlja misao, kao i divlje vrste, relativno zaštićene: takav je slučaj sa umetnošću, kojoj naša civilizacija daje status nacionalnog parka, sa svim prednostima i nedostacima koji idu uz jednu takvu veštačku formulu; a to je naročito slučaj sa još neispitanim sektorima društvenog života u kojima zbog ravnodušnosti ili nemoći, a najčešće iz razloga koje još nismo otkrili, divlja misao i dalje cveta». Važniji radovi 1949. Elementarne strukture srodstva; 1958. Strukturalna Antropologija; 1960. Mit o Azdivalu; 1962. Totemizam danas i Divlja misao; 1964-1967. Mitologika I-IV.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karijatide Klod Levi-Stros (fr. Claude Lévi-Strauss; 28. novembar 1908, Brisel – 30. oktobar 2009, Pariz) bio je francuski antropolog i filozof, zagovarač strukturalističkog pristupa socijalnoj antropologiji. Levi-Stros je proširio polje antropologije, uveo je nove koncepte proučavanja kulturnih obrazaca, ponašanja, mišljenja, posebno mitova u primitivnim i modernim društvima. Po struci je bio etnolog, a sebe je smatrao antroplogom, odnosno socijalnim antropologom. Polazio je od pretpostavke da su mnogi kulturni obrasci – kao oni koji se mogu naći u mitovima i jeziku zapravo ukorenjeni u bazičnim strukturama svesti. Levi-Stros tvrdi, da se u različitim kulturama, lingvističkim šemama i mitovima i legendama, naziru imenitelji koji su zajednički celoj ljudskoj vrsti. Studirao je filozofiju i pravo na Sorboni. Klod Levi-Stros rođen je u Briselu, Belgija, 1908. godine, ali je odrastao u Parizu. Njegov otac je bio slikar. Studirao je na Pariskom univezitetu pravo i filozifiju; tačnije diplomirao je prava ali je odbranio profesuru iz filozofije. Njegova lektira obuhvata dela „velikana francuske sociološke škole` - verovatno Sen Simona, Konta, Dirkema, Mosa. Takođe se strasno zanimao za geologiju, proučavao je isto tako, prvo psihoanalizu, a potom marksizam. U periodu od 1934-1937. radio je kao profesor sociologije na Univezitetu u Sao Paolu. U nekoliko kratkih navrata putovao je u unutrašnjost Brazila, gde se bavio etnografskim istraživanjima; proučavajući prvo Mbaja (ili Guaycurü) a zatim i Bororo Indijance među kojima je i živeo neko vreme. Godine 1936. napisao je prvi napis iz antropologije; članak na 45 stranica posvećen društvenoj organizaciji Bororo Indijanaca. Pošto je dao ostavku na službu na Univerzitetu u Sao Paolu (u periodu od 1938 do 1939), dobio je novčanu pomoć francuske vlade za organizovanje jedne veće ekspedicije u centralni Brazil. U početku su sa Levi-Strosom sarađivala dva naučnika koji su se bavili drugim vrstama istraživanja. Grupa je napustila svoju bazu u Kuiabi juna 1938. i do kraja te godine stigla do mesta gde se sastaju reke Madera i Mekido. Sve što je Levi- Stros napisao o Nambikvara i Tupi-Kavahib Indijancima verovatno se zasniva na ovom iskustvu. Preko Martinika i Portorika 1941. otputovaće za Njujork, gde će raditi kao nastavnik na Novoj školi za društvena istraživanja. Ovo mesto za njega su otvorili Robert Loui, E. Metro i Maks Askoli. U SAD je upoznao lingvistu strukturalistu Romana Jakobsona. Njihova saradnja dovela je do formiranja posebnog teorijsko-metodološkog pravca u antropologiji koji je nazvan strukturalizam. Levi-Stros se u Francusku vratio 1947. Od 1959. do odlaska u penziju 1982. predavao je na College de France, nakon čega je nastavio da se bavi aktivnim naučnim i intelektualnim radom. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 29, u periodu 1973-2009. Bio je, takođe, član Američke akademije za umetnost i nauku, Američkog filozofskog društva i Kraljevskog antropološkog instituta. Klod Levi-Stros je dobitnik mnogih nagrada i priznanja, na primer, postao je član Francuske akademije nauka (to je najveće priznanje u Francuskoj), član je Svetke akademije nauke i umetnosti, uključujući Američku akademiju za umetnost i književnost. Takođe je dobio priznanje Meister-Eckhart-Prize iz oblasti filozofije. Dobio je nekoliko doktorata sa Oksford-a, Harvard-a, i Kolumbia Univerziteta. Godine 2008. postao je prvi član Francuske akademije koji je napunio 100 godina. U predgovoru za Nolitovo izdanje „Divlje misli“ 1978. filozof Rudi Supek je pisao kako su ideje Klod Levi-Strosa imale izvesnog odjeka i u političkim krugovima: odranije poznat po svojim antifašističkim prilozima i po publikacijama UNESKO-a, Stros je oštro prekinuo s jednom tvrdo usađenom, a i „naučno“ fundiranom predrasudom o bitnoj razlici između „primitivnog mentaliteta“, koji je obeležje jednog velikog dela čovečanstva koje obitava u širokim prostranstvima Afrike, Australije, Južne Amerike, ili Azije – i „civilizovanog mentaliteta“, koji je privilegija nas „Evropejaca i drugih civilizovanih naroda“. Supek je tada konstatovao da je ta predrasuda ranije služila za opravdanje kolonijalizma, a da nova teza o jedinstvenosti ljudske misli od preistorije do danas baca ovakva shvatanja u nepovrat. Supek podvlači jednu Strosovu rečenicu: „Žalostilo nas to ili radovalo, još ima oblasti gde su divlja misao, kao i divlje vrste, relativno zaštićene: takav je slučaj sa umetnošću, kojoj naša civilizacija daje status nacionalnog parka, sa svim prednostima i nedostacima koji idu uz jednu takvu veštačku formulu; a to je naročito slučaj sa još neispitanim sektorima društvenog života u kojima zbog ravnodušnosti ili nemoći, a najčešće iz razloga koje još nismo otkrili, divlja misao i dalje cveta“. Važnija dela: •1949. Elementarne strukture srodstva; •1958. Strukturalna Antropologija; •1960. Mit o Azdivalu; •1962. Totemizam danas i Divlja misao; •1964–1967. Mitologika I–IV.

ZAŠTO JE SVE POVEZANO I KAKO MISLITI MREŽNO U ZNANOSTI, POSLOVANJU I SVAKODNEVNOM ŽIVOTU Što sve povezuje vrtne zabave, terorističke ćelije, gene, epidemije, političare, poslovne ljude i Internet? Sve su to mreže. Albert-Laszlo Barabasi, jedan od najvećih svjetskih stručnjaka za mreže, u ovoj nas knjizi vodi kroz uzbudljivu intelektualnu avanturu u kojoj pokazuje kako su i tako različiti fenomeni ustvari slični kad se misli mrežno. Kompleksne mreže donose znanstvenu revoluciju novog milenija. Istraživanje mreža, predvođeno Barabasijem i njegovim suradnicima, potaklo je neviđeno zanimanje među biolozima, fizičarima, ekonomistima, informatičarima i sociolozima. Dok Malcolm Gladwell u Točki preokreta, koja govori o sličnoj temi, šarmira čitatelje primjerima, Barabasi dovodi do dubljeg razumijevanja znanosti mreža koja se krije iza ideja stupnjeva odvojenosti, pravila 80/20, i razloga zbog kojeg bogati postaju još bogatiji. Mreže su posvuda. Internet je mreža kompjutora, mozak je mreža živčanih stanica, a ljudi međusobno komuniciraju kroz mreže odnosa kao što su obitelj, prijatelji ili kolege. – Net.hr Barabasi je dao ključan doprinos istraživanju kompleksnih mreža i može pouzdano govoriti o njima, a njegov entuzijazam prožima cijelu knjigu i čini je tako dobrim štivom. U mreži je zanimljiva i informativna: tu je priča o nastanku slavne ideje `šest stupnjeva odvojenosti`, prema kojoj u samo pet koraka možete povezati bilo koje dvije osobe, kao i mnoge zabavne pripovijesti o legendardnom matematičaru Paulu Erdosu. Raznovrsne primjene teorije mreže objašnjene su na pravim primjerima: širenje virusa u kompleksnim mrežama izlaže se na slučajevima epidemije side i računalnih virusa. Zbog svega toga, ova će knjiga čitatelja s lakoćom uvući u svoju temu. – Nature Barabasi pokazuje kako kompleksne mreže unose novo svjetlo u tako različita područja kao što su fazni prijelazi, epidemija side ili liječenje raka, spajanja velikih korporacija i međunarodne financijske krize. Prava je rijetkost da najveći igrač u stvaranju neke nove teorije uspije predočiti svije uvide tako jasnim jezikom – Mark Granovetter, Sveučilište Stanford Knjiga U mreži će vam promijeniti način mišljenja o svim mrežama koje djeluju na naš život. – New York Times Bili sociolog, fizičar, poduzetnik, marketinški stručnjak ili jednostavno osoba znatiželjna duha, U mreži je najvažnija knjiga koju možete staviti na popis lektire. – frontwheeldrive.com Albert-Laszlo Barabasi je profesor fizike na sveučilištu Notre Dame u SAD-u. Autor je niza ključnih znanstvenih članaka s područja teorije mreža, a cijenjen je kao pisac, predavač, urednik i mentor. Godine 2006. nagrađen je prestižnim odličjem John von Neumann za izvanredna postignuća s područja računarstva, istim onim koje su prije njega dobili i Bill Gates (Microstoft), Louis Gernster (IBM) i Andrew Growe (Intel). 300 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Prema antičkim svedočanstvima, Herodot se rodio u Halikarnasu, grčkoj koloniji na maloazijskoj obali. Bio je u srodstvu s poznatim epskim pesnikom Panijazisom, s kojim je učestvovao u pobuni protiv halikarnaškog tiranina Ligdamida. Zbog toga je morao i Herodot otići s članovima svoje porodice u progonstvo na ostrvo Sam. Tu je verovatno boravio duže vreme, jer dobro poznaje ostrvo i njegovu istoriju. Nakon svrgavanja Ligdamida s vlasti, Herodot se vratio u domovinu, ali koliko je u njoj boravio, ne zna se pouzdano. Smatra se da je između povratka u Halikarnas i odlaska u Turij preduzeo svoja poznata velika putovanja te da je boravio u Atini, koja mu je postala drugom domovinom. U Atini je dobio najvažnije podatke za svoje delo o Grčko-persijskim ratovima. Svim je srcem pristao uz Periklovu politiku i stekao je u Atini mnogo uglednih prijatelja. Periklovo prijateljstvo bilo je najverovatnije i povod da se Herodot pridruži atinskim kolonistima koji su 444―443. st. e. na Periklovu inicijativu otišli u južnu Italiju da na mestu razorenoga Sibarisa podignu novi grad koji su nazvali Turij. Tu se Herodot, živeći u miru, posvetio pisanju svoje istorije, kojom je želeo proslaviti Atinu kao spasiteljicu Grčke i istaći zasluge koje je taj grad stekao u borbi za oslobođenje cele Grčke od persijske vlasti. O vremenu Herodotove smrti nema pouzdanih podataka, pa se to vreme približno određuje na osnovu podataka u njegovom delu, gde vidimo da je doživeo Peloponeski rat (441. st. e.), ali ne zna za sicilijski poraz (415―413. st. e.). Po tome se zaključuje da je umro između 430. i 424. god. st. e. Premda se kao mesta njegove smrti pominju Atina, Turij i Pela u Makedoniji, ipak je najverovatnije da je umro u Turiju. Najvažniji događaji u Herodotovom životu svakako su njegova velika putovanja, pa se i čitavo njegovo istorijsko delo uglavnom zasniva na onome što je na tim putovanjima video i saznao. Proputovao je čitavu Grčku i obišao je mesta gde su se vodile znamenite bitke s Persijancima. Najznačajnija su ipak tri njegova putovanja. Prvo je putovanje na sever, u Skitiju i Trakiju, kada je došao do Crnoga mora, gde je posetio mnoga grčka naselja. Prešao je i u skitsku zemlju i najduže se zadržao u miletskoj koloniji Olbiji. Drugo je bilo putovanje na jug, u Egipat, koji je na Herodota ostavio veoma snažan utisak. U Egiptu je dobijao podatke od sveštenika, posebno onih u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu. Prošao je donji i srednji Egipat i stigao do ostrva Elefantine u gornjem Egiptu. Treće je putovanje na istok, u Aziju, gde je upoznao dve velike kulture: persijsku i vavilonsku. Herodot je, dakle, proputovao veći deo tada poznatog sveta. Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je skupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima. Delo Glavni članak: Istorija (Herodot) Svoju istoriju zove Herodot ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antici su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U aleksandrijsko doba delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza. U prve četiri knjige svoje istorije pisac izlaže događaje koji su prethodili Grčko-persijskim ratovima. Nakon uvoda, u kojem govori o legendarnim uzrocima sukoba između Grka i varvara, opisuje istoriju Liđana, koju prekida ekskursima o istoriji Atine i Sparte. Zatim nastavlja istoriju Lidije i govori kako je Kir Stariji pobdedio Kreza i pokorio Lidiju. Tom prilikom pripoveda o Međanima i Persijancima, a na kraju o Kirovom osvajanju Vavilona. Kad god spomene neki narod, Herodot opisuje i znamenitosti njihove zemlje i narodne običaje. Podaci o Egiptu zauzimaju celu drugu knjigu. U trećoj knjizi pisac prikazuje Kambizov pohod na Egipat, pohod na Etiopljane i Amonjane, smrt Kambizovu, vlast lažnoga Smerdisa, Darijev dolazak na vlast i pad samoskog vladara Polikrata. Osim toga, govori o unutrašnjem uređenju persijske države i podeli na dvadeset satrapija, a na kraju knjige o pobuni Vavilonjana i ponovnom osvajanju Vavilona od strane Darija. U četvrtoj knjizi prikazuje se Darijevo ratovanje protiv Skita. Ovde Herodot govori i o zemljama i narodima na severnoj strani Crnog mora. Budući da su Persijanci u isto vreme pripremali i drugi pohod da zauzmu severnu Afriku, pisac opisuje i istoriju grada Kirene i severne Libije. U petoj knjizi prikazuje se persijsko osvajanje Trakije i Makedonije. Na to se nadovezuje istorija jonskog ustanka pod vođstvom Aristagore, koji je pomoć potražio od Atine i Sparte. Tu Herodot nastavlja istoriju Atine i Sparte, koju je prekinuo u prvoj knjizi. Sparta odbija Aristagorinu molbu za pomoć, ali Atina i Eretrija pomažu jonski ustanak, koji se ipak završio neuspehom. U šestoj knjizi prikazuje se Darijevo pripremanje osvetničkog rata protiv Grčke jer je pomagala jonski ustanak. Prvi se pohod pod vođstvom Darijevog zeta Mardonija izjalovi jer je persijska flota nastradala u oluji kod Atosa. U drugom pohodu, koji su predvodili Datis i Artafren, budu Persijanci poraženi kod Maratona. Usput Herodot izlaže i istoriju spartanskih kraljeva i Alkmeonida u Atini. U sedmoj knjizi pripoveda se o Darijevoj smrti i o dolasku na vlast Kserksa koji sprema veliku vojsku protiv Grčke. Nabrajaju se plemena i narodi od kojih je bila sastavljena ogromna Kserksova vojska. Zatim se prikazuje put Kserksove vojske kroz Aziju, prelaz preko Helesponta i dolazak do granice Tesalije i grozničavo pripremanje Grka na otpor. Ta se knjiga završava bitkom kod Termopila. U osmoj knjizi izlaže se bitka kod rta Artemisija, dolazak Persijanaca na Eubeju, u Fokidu, Delfe i u Atiku, zatim zauzimanje Atine, sakupljanje i savetovanje Grka kod ostrva Salamine, a na kraju se nalazi bitka kod Salamine i Kserksov povratak u Aziju. U devetoj knjizi opisuje se Mardonijevo ratovanje po Grčkoj. Poslednji događaji koje Herodot pominje jesu zauzimanje Sesta, vrlo jakog utvrđenja na Hersonesu, i ubistvo Artaikta, Kserksovog namesnika u hersoneskoj satrapiji. Herodot je, proputovavši istok i zapad, dobro uočio velike razlike između ta dva dela sveta, tj. između Azije i Evrope, a posebno između Grka i Persijanaca. Na jednoj strani video je skroman, jednostavan i trezven život, a na drugoj veliku raskoš i pohlepu za tuđim. Osim toga, zapazio je i oštru suprotnost društveno-političkih shvatanja, koja su takođe doprinosila sukobu istoka i zapada: na istoku je npr. postojao princip apsolutne vlasti i ropska pokornost vladaru, a na zapadu princip slobode i slobodan život u samostalnoj narodnoj državi. Tako je Herodot svoju Istoriju zasnovao na suprotnosti između istoka i zapada, koja je pak dovela do borbe, tj. do Grčko-persijskih ratova. Ova glavna tema služi Herodotu kao okvir u koji on na prikladnim mestima umeće pripovesti o različitim zemljama i narodima, dajući dragocene geografske i etnografske podatke. Osim toga, upleo je u svoju istoriju i mnogo grčkih i istočnjačkih narodnih priča, novela i anegdota kojima obiluju posebno prve četiri knjige. Ispod osnovne teme i sporednih pripovesti nazire se pak tendencija s kojom je Herodot svoje delo napisao: da, naime, proslavi Atinu kao spasiteljicu cele Grčke i istakne njene zasluge za oslobođenje svih Grka. Kad Herodot navodi izvore svoje istorije, on razlikuje ono što je sam video (όψις), ono što je čuo (ακοή), ono što je ispitivanjem od drugih saznao (ιστορίη), te ono što prema svom mišljenju smatra istinitim (γνώμη). Premda nigde ne iskrivljuje namerno istorijske činjenice, opet je naučna strana njegove istorije mala i u priličnoj meri arhaična. On veruje u snove i proročanstva, a pokretne snage istorijskih zbivanja u krajnoj liniji vidi u natprirodnim silama. Herodot smatra da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove. Svaka nesreća koja zadesi nekoga posledica je ili krivica tog čoveka ili njegovih predaka. Ali veoma je često uzrok nesreće i prevelika sreća jer bogovi zavidno paze i kažnjavaju svakoga ko bi hteo da preskoči prirodnu granicu snage i sreće. To je tzv. zavist bogova (φθόνος θεών), koju Herodot smatra pokretnom snagom istorijskih zbivanja. Tako je npr. i Kserksov poraz božja kazna, upravo kao i u Eshilovoj tragediji Persijanci. Takvo shvatanje istorije daje Herodotovom pripovedanju dozu naivnosti, a to je verovatno i razlog što u svoje delo unosi mnogo legendarnih i anegdotskih podataka. Herodotovo izlaganje ipak se odlikuje velikom savesnošću i istinoljubivošću. On se trudi da prodre do istine, ali je ne dostiže uvek u punoj meri jer je vrlo često bio upućen samo na usmene izjave nepouzdanih sagovornika. Stajale su mu na putu do istine i predrasude vremena u kojem je živeo, nedovoljna kritičnost prema pribavljenim podacima te veoma slabo vojničko i političko znanje i iskustvo. On doduše pokušava da se kritički postavi prema predaji, ali se njegova kritičnost zasniva na subjektivnom osećanju, a ne na strogo naučnim i objektivnim razlozima. To se vidi iz načela njegove kritike, koju je formulisao u VII, 152: »Ja moram da pripovedam ono što se propoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest«. I pored svih nedostataka, Herodot daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, koji hronološkim redom prikazuju ili rodoslovlja (genealogije) mitskih junaka ili istoriju svojih rodnih gradova od mitskih vremena do svoga doba. Nasuprot njima, Herodot sakuplja ogroman istorijski materijal koji se odnosi na nedavnu prošlost i sređuje ga oko jedinstvene teme, oko borbe Azije i Evrope, stvarajući tako prvo opšteevropsko istorijsko delo. Poseban značaj Herodotovog dela sastoji se u tome što u njemu nalazimo mnogo podataka o istoriji Grka i mnogih drugih antičkih naroda. Osim toga, dragoceni su njegovi prilozi iz kulturne istorije. Time što je u svoju istoriju pored političkih i ratnih događaja uvrstio i podatke iz kulturne istorije, nadmašio je i svoga naslednika Tukidida, najvećeg grčkog istoričara. Istinitost mnogih Herodotovih podataka potvrdila su novovekovna istorijska istraživanja i arheološka iskopavanja u Maloj Aziji. Svoju istoriju Herodot je napisao u jonskom dijalektu, koji je tada bio jezik grčke proze. U jeziku se, dakle, poveo za svojim prethodnicima, jonskim logografima, ali njegov jezik nije čisto jonski jer u njemu nalazimo, pored mnogo starojonskih elemenata iz Homera, i drugih pesničkih izraza i aticizama. Prema tome, Herodot je stvorio veštački jonski jezik koji su nazivali »šarena jonština« (Ιάς ποικίλη). Herodotov stil odlikuje se jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije. Herodot je prvi stvorio delo na osnovu sopstvenih istraživanja i prvi je je shvatio i definisao istoriju kao ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje, razlaganje istraživanja. Odbacio je mitološke tradicije svojih prethodnika i posvetio se pravoj istorijskoj tradiciji opisujući gotovo sebi savremene događaje. Zbog toga mu je do danas ostao naziv pater historiae (»otac istorije«), koji mu je dao još Ciceron.

August Cesarec, 1990. Prevod Vjeran Zuppa Odlično očuvano. Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti. S francuskog preveo Miodrag Radović Izvornik: Gaston Bachelard, Le droit de réver, Paris, Presses Universitaires de France, 1970, str. 224—232. Štampano u: Polja br. 297/298. godina XXIX. novembar-decembar 1983.

Autor - osoba Džouns, Leroa, 1934-Naslov Narod bluza : crnačka muzika u beloj Americi / Leroa Džouns ; [preveli s engleskog Mimica Petrović Radovanović, Aleksandar Radovanović]Jedinstveni naslov Blues People. srpVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 2008Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Utopija, 2008 (Sopot : Slava)Fizički opis 226 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Petrović Radovanović, MimicaRadovanović, Aleksandar(broš.)Napomene Prevod dela: Blues People / Leroi JonesTiraž 500O autoru: str. 225-226Napomene i bibliografske reference uz tekst.Predmetne odrednice Bluz -- SADCrnci -- Način života – SADNarod bluza je najznačajnija studija o nastanku muzike američkih crnaca, ali i knjiga o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje odnosa crnaca i belaca. Pošto je shvatanje muzike nemoguće bez dubokog poniranja u istoriju naroda čiji je ona izraz, nastanak bluza se ne može razumeti bez razjašnjena procesa transmutacije crnaca od Afrikanaca do Amerikanaca.Amiri BarakaNarod bluza, Leroa DžounsU SVETLU NOVOIZABRANOG, PO PRVI PUT U ISTORIJI CRNOG AMERIČKOG PREDSEDNIKA, ČIJE SE IME NA VOLŠEBAN (VOODOO) NAČIN PREKLAPA SA SADAŠNJIM PREZIMENOM AUTORA NAROD BLUZA– CRNAČKA MUZIKA U BELOJ AMERICI, ČINI SE DA JE STVAR ZAOKRUŽENA (NARAVNO, DAVID ICKE UOPŠTE NE MISLI TAKO) I DA JE LEROI JONES/AMIRI BARAKA JEDAN OD ZASLUŽNIH ZA DANAŠNJU AMERIČKU REALNOST. („...PRIČALI SU MI: POEZIJA NEMA VEZE SA POLITIKOM... ALI, SVE IMA VEZE SA POLITIKOM!“)Kultna knjiga LeRoi Jonesa: BluesPeople – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna odnajreferentnijih studija o nastankui razvoju muzike američkihcrnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojimdramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao naameričke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američkodruštvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapaLast Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972;Real Song, 1993...).Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće... Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike.“Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)... („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob...“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!Ukidanje ropstva je takođe donelo „...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica...“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste... Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao... da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara... da odražava celokupno crno društvo...“.Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“... Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv... I baš zbog toga, bluz... ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture... Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira... Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku...“Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“... Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „...Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala... Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih...“Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters...) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo...“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje... ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće... Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost... izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši...“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima... Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz... Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti...“Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „... naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila... Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici... Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase...“Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici... „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama... ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu... kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena... Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko... Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina...“Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture... Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu...Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. „„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije...“„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“2/11