KNJIGA JE NOVA,JEDNOM SE KUPUJE- ORIGINALNO IZDANJE, KUPLJENO OD IZDAVACA!STANJE KNJIGE:NOVO-NEKORISCENO(5+)! Izdavač:`Ganeša klub`-štampao:PI-PRESS,SIVENA I LEPLJENA, VEOMA LEPO URADJENE TVRDE-PLASTIFICIRANE KORICE!4.KAPITALNA Njegoševa dela u jednoj knjizi: Odabrana dela Petra Petrovića Njegoša, čine vrednu zbirku stvaralaštva jednog od najvećih pesnika i filozofa srpske i južnoslovenske književnosti. Pored remek-dela „Gorski vijenac” i podjednako velikih i važnih dela „Luča mikrokozma“, „Lažni car Šćepan Mali“,kao i ,, Noć skuplja vijeka„ knjiga sadrži ova 4.KAPITALNA DELA- Njegoševu poeziju i prozu. - Gorski vijenac - Luča mikrokozma - Lažni car Šćepan mali - Noć skuplja vijeka STANJE KNJIGE:NOVO-NEKORISCENO(5+) ISBN:978-86-84371-53-1 Povez knjige:tvrd Pisac:Petar Petrović Njegoš Godina izdanja knjige:2016. Jezik:Srpski Strana :410 Format:14 x 21 cm Pismo:ćirilica Informacije o knjizi: Kod knjige (ISBN):978-86-84371-53-1 Kategorija:DOMAĆI PISCI, LEKTIRA Izdavač:`Ganeša klub` Tagovi:Knjiga, Lektira, Knjizara, Domaći pisci, Beletristika, Petar Petrović Njegoš, Ganeša klub, Odabrana dela Petar Petrović Njegoš Odabrana dela Petra Petrovića Njegoša, čine vrednu zbirku stvaralaštva jednog od najvećih pesnika i filozofa srpske i južnoslovenske književnosti. Pored remek-dela „Gorski vijenac” i podjednako velikih i važnih dela „Luča mikrokozma“, „Lažni car Šćepan Mali“,kao i ,, Noć skuplja vijeka„ knjiga sadrži ova 4.KAPITALNA DELA- Njegoševu poeziju i prozu. Opis: - Gorski vijenac - Luča mikrokozma - Lažni car Šćepan mali - Noć skuplja vijeka

Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka.Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svo...

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Ima, vrlo malo, podvučenih rečenica. Izdavač: Ateneum - Beograd, 1998. god. Broširan povez, 18,5 cm. 870 str. Već više od trideset godina - sa trinaest uzastopnih izdanja - vodeći svetski priručnik iz interne medicine pojavljuje se sada, prvi put, i na srpskom jeziku. Nezaobilazna priručna lektira na kojoj su sticale znanja čitave generacije lekara, specijalizanata i studenata medicine. Klasično delo medicinske literature. Srpski prevod ovog medicinskog bestselera predstavlja nezamenljivo strucno stivo za sve lekare-klinicare, specijalizante i studente medicine. Radi se o dzepnom prirucniku za svakodnevnu upotrebu u kojem su sabrana sva najnovija saznanja o medicinskoj nauci i klinickoj praksi, i od posebne je koristi u dijagnostici i terapeutici. Nasi najeminentniji strucnjaci dali su pun udeo u pripremanju ove knjige na srpskom jeziku, obogativsi tako nasu prevodnu medicinsku literaturu jos jednim izuzetnim i neophodnim delom. Urednici srpskog izdanja su: Akademik prof. Dr sci. med. dr Ivan Spuzić, Prof. Dr sci. Med. dr Obren Popovic - načelnik klinike za interne bolesti KBC `Zvezdara` i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, Prof. Dr sci. Med. dr Milan Popović - načelnik grupe internih klinika VMA i načelnik klinike za reumatologiju VMA.

Nove knjige Metodički podsetnik - monografija Mali ljudi - pregled književnosti za decu sa primerima iz nastave Metodička praksa - priručnik za studente književnosti Beleške o lektiri I i II - primeri iz nastave književnosti u osnovnoj i srednjoj školi

Naracija u igranom filmu / Dejvid Bordvel Beograd : Filmski centar Srbije, 2013 (Beograd : Colorgrafx) Fizički opis 422 str. : ilustr. ; 24 h 24 cm VELIKI FORMAT Tiraž 500 NOVO Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevaziđeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi. UVOD Prvi deo Neke teorije naracije 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje Drugi deo Naracija i filmska forma 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan – kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima Treći deo Istorijski modusi naracije 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika . Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje

Odlično Poetika prostora Gaston Bašlar Kultura, Beograd, 1969. Tvrd povez sa omotom, 296 strana. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić SRETEN MARIĆ - Među javom i med snom (Poetika Gastona Bašlara) I Kuća - Od podruma do tavana - Smisao kolibe II Kuća i svemir III Fioka, sanduci i ormari IV Gnezdo V Školjka VI Uglovi VII Minijatura VIII Intimna neizmernost IX Dijalektika spoljašnjeg i unutarnjeg X Fenomenologija okruglog

Autor - osoba Hume, David Naslov Istraživanje o ljudskom razumu / David Hume ; preveo Ivo Vidan ; pogovor Gajo Petrović Jedinstveni naslov An enquiry concerning human understanding. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kultura, 1956 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 259 str., [1] list : autorova slika ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidan, Ivo Petrović, Gajo, 1927-1993 = Petrović, Gajo, 1927-1993 (Karton sa omotom.) Napomene Prevod dela : An enquiry concerning human understanding Problem spoznaje u filozofiji D. Huma : str. 211-256 Predmetne odrednice Hjum, Dejvid, 1711-1776 -- „Istraživanje o ljudskom razumu“ Filozofija Dejvid Hjum Dejvid Hjum (engl. David Hume; 1711–1776) je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Rođen je 7. maja 1711. u Edinburgu, umro je 25. avgusta 1776. isto u Edinburgu bio je jedan skeptičar počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji. Hjumov Uticaj Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio, da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila. Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. Život Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije, da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: „Kao jedan filozof da govori“. Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje. Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobiva. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu „Traktat“ Rasprava o Ljudskoj Prirodi (1739–40), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džejms Hjuton. Hjum skeptičar Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748 „Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma“ moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava). Etika U etici zastupa Hjum mišljenje da „dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli“. Dela • 1751. Istraživanje moralnih principa • 1758. Ispitivanje čovečijeg razuma • 1779. Dijalog o prirodnoj religiji MG148 (N)

DEJVID BORDVEL NARACIJA U IGRANOM FILMU Prevod - Slavica Miletić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2013 422 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Umetnost ekrana ISBN - 978-86-7227-081-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NEKE TEORIJE NARACIJE 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje NARACIJA I FILMSKA FORMA 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan - kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima ISTORIJSKI MODUSI NARACIJE 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje Zaključak Fusnote Izvori fotografija Izabrana literature Indeks imena Indeks filmova `Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevazidjeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. David Bordwell Narration In The Fiction Film Leon Batista Alberti Battista Mikelanđelo Antonioni Michelangelo Aristotel Mihal Bahtin Rolan Bart Roland Barthes Andre Bazen Bazin Remon Belur Raymond Bellour Emil Benvenist Emile Benveniste Ingmar Bergman Bernardno Bertoluči Bertolucci Ludvig van Betoven Ludwig Beethoven Mišel Bitor Michel Butor Bertolt Breht Brecht Rober Breson Robert Bresson Pjer Bulez Pierre Boulez Luis Bunjuel Bunuel Oleksandar Dovženko Karl Teodor Drajer Carl Theodor Dreyer Henri Džejms Henry James Džejms Džojs James Joyce Sergej Mihailovič Ejzenštajn Rajner Verner Fasbinder Federiko Felini Federico Fellini Sigmund Frojd Freud Žan Lik Godar Jean Luc Godard Gombrič Alfred hičkok Hitchcock Stiven Hit Stephen Heath Džulijan Hohberg Julian Hochbergm Hauard Hoks Howard Hawks Roman Jakobson Mikloš Jančo Jancso Aleksandar Kerenski Lev Kulješov Grigorij Kozincev Fric Lang Fritz Vladimir Iljič Lenjin Ernst Lubič Lubitsch Persi Lubok Kolin Makejb Colin McCabe Karl Marks MarxLeonard Mejer Meyer Jan Mukaržovski Mukarvosky Jasudžiro Ozu Yasujiro Bris Paren Brice Parain Perkins Vsevolod Pudovkin Alan Rene Alain Resnais Žan Renoar Jean Renooir Alen Rob Grije Alain Robbe Grillet Mari Kler Ropars Vijemje Marie Claire Ropars Wuilleumier Mejr Sternberg Meir Suzan SUlejman Susan Suleiman Viktor Šklovski Jurij Tinjanov Fransoa Trifo Francois Truffaut Orson Vels Welles Dziga Vertov Žerar Ženet Gerard Genette

KAKO SE UHVATITI U KOŠTAC S TEŠKIM PITANJIMA U PRESUDNIM TRENUTCIMA! Još jedna uspješnica svjetski poznatog autora Jerryja Weissmana. Autor se u knjizi koristi uvjerljivim primjerima i pokazuje kako savršeno samouvjereno odgovoriti na pitanja. Otkriva kako izbjeći defanzivan stav, izbjegavanje odgovora na pitanje ili svadljivost, budući da su sve to stvari koje su već mnogima uništile karijeru i mogu vas koštati kredibiliteta. Naučit ćete kako kontrolirati razgovor s neprijateljski nastrojenom osobom: kako kontrolirati pitanje, publiku, vrijeme i, najvažnije, kako kontrolirati samoga sebe. „Radim u tvrtki Cisco Systems i na mojem su mi radnom mjestu svakodnevni izazov teška pitanja potrošača, vladinih čelnika, predstavnika tiska i analitičara. Tehnike korištene u knjizi Na vatrenoj linijiupravo su ono što mi je potrebno: izravno omogućuju da u svakoj komunikacijskoj situaciji zadržim prednost.` - S. Bostrom, SVP Internet Business Solutions Group and Worldwide Government Affairs, Cisco Systems „Mislim da bi u eri u kojoj su se poslovni ljudi i političari dokazano pokazali nesposobnima iskreno priopćiti loše vijesti, ova knjiga trebala biti obvezna lektira u svakoj poslovnoj školi i svakome tko se obrazuje za menadžera. Zapravo, nadam se da je čita i mnogo šira publika. Ona je upravo ono što naše društvo sada treba.` - P. Bronson, autor uspješnice What should I do with my life? „Jerry Weissman priča nam priču o nastajanju predsjednika i kraljeva i dramatičnim trenucima našega vremena, otkrivajući u svakoj epizodi jednostavnu istinu koja nam kazuje zašto se velikim vođama, poput Ronalda Reagana i Colina Powella, vjeruje i zašto ih vole. Velike istine otkrivene na jednostavan i uvjerljiv način, za svakog vođu.` - S. Cook, osnivač i izvršni direktor, Intuit „Jerryjevu knjigu ne smije propustiti niti jedan izlagač koji se hvata ukoštac s teškim i zahtjevnim pitanjima publike. Ova knjiga daje temeljne informacije o tome kako se pripremiti, kako biti okretan i preuzeti igru neovisno o težini pitanja.` - L. Culbertson, zamjenica predsjednika korporacije, direktorica korporacijskih financija, Intel Corporation „Tijekom jednog od najvažnijih razdoblja u mojoj karijeri, Jerry je iskoristio pojmove objašnjene u knjizi Na vatrenoj liniji kako bi mene i moju ekipu pripremio za EarthLinkovu promociju prve javne ponude dionica. Pomogao nam je premostiti pitanja najteže moguće publike: potencijalnih ulagača, ali iste su vještine potrebne za bilo koju publiku.` - S. Dayton, osnivač Earthlinka i Boingo Wirelessa, izvršni direktor SK-EarthLinka „Jerry Weissman mi je pomogao da pripremim svoj menadžment za nedavnu prvu javnu ponudu dionica. Prisustvovao sam nekim radionicama i impresionirale su me Jerryjeve inovativne tehnike poučavanja i optimalizacije efikasnih metoda komunikacije izvršnoga kadra. Te su se radionice, dobro obuhvaćene knjigom Na vatrenoj liniji, i te kako isplatile tijekom mnogobrojnih prezentacija.` - R. Dolby, osnivač i predsjednik, Dolby Laboratories, Inc. „Neovisno o tome jeste li nastavnik ili predsjednik države, ova knjiga će vam pomoći da komunicirate na efikasan način. Otkriva toliko da, čitajući, imate osjećaj da varate. Teška pitanja više mi nisu izazov.` - R. Hastings, osnivač i izvršni direktor, Netflix „Čak i najbolji početak nailazi na teška pitanja. Pročitajte Jerryjevu knjigu prije no što vam zatreba ili ćete se naći u velikoj frci.` - G. Kawasaki, autor uspješnice The Art of the Start „Je li vam ikad itko postavio teško pitanje? Jerry Weissman vam pokazuje kako nije važno koji je odgovor na pitanje. Za prevlast i pobjedu je važno kako ćete na pitanje odgovoriti!` - T. Koogle, osnivač i izvršni direktor, Yahoo! „Jerryjeva tehnika je istovremeno majstorska i univerzalna jer na istu valnu duljinu stavlja publiku i govornika, teška pitanja i izravne odgovore, a sve to koristeći se vrlo jednostavnim načelom: istinom.` - P. Omidyar, osnivač eBaya i Omidyar Networka „Već pola stoljeća postavljam teška pitanja i slušam čas sjajne, čas dosadne, neizravne i prosvijetljene odgovore. Knjiga Jerryja Weissmana pomoći će svakome… baš svakome… da odgovori i na najteža pitanja.` - M. Wallace, viši dopisnik, Sixty Minutes, CBS News Kratak sadržaj Uvod: Okrenutost spram sile Ključna dinamika (pitanja i odgovori) Efikasno upravljanje u primjeni Ne slušate! Aktivno slušanje! (Borilačka vještina: Koncentracija) Ponovno uzimanje riječi (Borilačka vještina: Samoobrana) Odgovor na pitanje (Borilačka vještina: Ravnoteža) Topspin u akciji (Borilačka vještina: Okrenutost) Priprema (Borilačka vještina: Disciplina) Umijeće ratovanja (Borilačka vještina: Samokontrola) Uzor JERRY WEISSMAN vodeći je američki edukator u području korporacijskih izlaganja. Na njegovoj su listi klijenata izvršni kadar kompanije Yahoo!, Cisco Systems, Microsoft, Intel, Netflix i mnogi drugi. Pripremao je izvršne direktore za više od 500 promocija prve javne ponude dionica te im pomogao prikupiti stotine milijardi dolara. Osnivač je tvrtke Power Presentation Ltd. Pomogao je i više od 500 tvrtki da pripreme prezentacije o kojima je ovisio ishod posla. Njegove je knjige Na vatrenoj liniji: Kako se uhvatiti ukoštac s teškim pitanjima…u presudnim trenucima i Prezentacijom do uspjeha: Umijeće predstavljanja magazin Fortune je uvrstio na listu osam knjiga koje se svakako moraju pročitati. Za dodatne informacije posjetite www.powerltd.com.

61503) OBRAZOVANJE GOVORNIKA , Marko Fabije Kvintilijan , Veselin Masleša Sarajevo 1985 , Glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo djelo Obrazovanje govornika bez sumnje je jedan od najznačajnijih književnih produkata svoga doba, kako zbog svojih realističkih i zdravih pedagoških i didaktičkih pogleda, tako i zbog praktične svrhe kojoj je bilo namijenjeno. U prvom planu ono je trebalo da posluži kao pomoćno sredstvo, odnosno kao udžbenik za izučavanje generacijama rimskih omladinaca u toku njihova spremanja za govorničko zvanje. Međutim, već u prvim poglavljima prve knjige čitaocu je jasno da je navedeni razlog za pisanje djela od sporedne važnosti, a da se iza ovoga kriju mnogo dublji uzroci koji su pisca naveli na pisanje ovoga djela. U ranije napisanom djelu O uzrocima propadanja govorništva on je raspravljao o negativmm crtama u nastavi retorike i na njih svraćao pažnju svojih savremenika. U ovoj svojoj većoj raspravi, kako je dobro primijetio V. H. Atkins, pisac je htio dopuniti svoje ranije djelo daljnjim nastojanjima konstruktivne prirode da bi svojim savremenicima dao o tome jasne poglede. Jedno je nedvojbeno, a to izbija gotovo iz svakog Kvintilijanovog retka, da on ima u prvom redu na umu savremeni književni jezik i književne prilike uopće. Sadržaj: PREDGOVOR: Marko F. Kvintilijan pozdravlja svoga Trifona KNJIGA I. Predgovor I. Osnovna nastava II. Poredenje preimućstava javne i privatne nastave III. Upoznavanje i postupak sa dječijim prirodnim sklonostima IV. Gramatika V. Odlike i pogreške stila VI. Govorna pravila VII. Ortografija VIII. O pjesničkoj lektiri IX. Dalja priprema za govorničko zvanje X. Koji su predmeti potrebni za obrazovanje govornika XI. Pozornica i palestra predspreme govornika XII. Da li je moguća višepredmetna nastava u dječačkom dobu KNJIGA II. I. Kada učenik treba da pređe u školu retora II. Moralni lik učitelja i njegove dužnosti III. Da li su u početnoj nastavi potrebni najbolji i najspremniji učitelji IV. Prve vježbe u školi retorike V. O čitanju govornika i istoričara u retorskoj školi VI. O načinu davanja zadataka VII. O učenju napamet VIII. Da li treba svakog pojedinca poučavati prema njegovim prirodnim sklonostima IX. Dužnosti učenika X. Teme govornih vježbi XI. Potreba teoretske nastave XII. Snaga govora bez teoretskog obrazovanja XIII. U kojoj se mjeri treba pridržavati umjetničkih pravila XIV. Naziv i podjela retorike XV. Definicija retorike XVI. Koristi retorike XVII. Da li je retorika umjetnost XVIII. Kojoj vrsti umjetnosti pripada retorika XIX. Prirodni talenat i teorijska nastava XX. Da li je retorika vrlina XXI. Predmet retorike KNJIGA VI. Predgovor I. Obraćanje emocijama II. O smijehu KNJIGA VIII. Predgovor I. Duh latinskog jezika II. Jasnoća stila III. Stilski ukrasi IV. Uveličavanje i umanjivanje V. Sentencije i njihov značaj u govorništvu VI. Tropi KNJIGA IX. I. Razlika između tropa i figura II. Figure misli III. Govorne figure IV. Kompozicija, ritam, metričke stope i njihova upotreba KNJIGA X. I. O zalihi riječi II. Podražavanje III. Vrste i metodi pismenih vježbi IV. Kako treba vršiti ispravke V. O čemu treba u prvom redu pisati VI. Mentalna priprema VII. Improvizacija KNJIGA XI. I. Prikladnost govora II. Pamćenje III. Izlaganje (održavanje) govora KNJIGA XII. Predgovor I. Samo čestit i valjan čovjek može biti govor- II. Metodi izgrađivanja govornikova karaktera III. Govorniku je potrebno poznavanje građanskog prava IV. Govornik treba da zna istoriju V. Govornikovo oruđe VI. Kada treba da se prvi put pojavi govornik pred sudom VII. Kakve parnice treba govornik da preduzima VIII. Govornik mora proučavati svaku parnicu IX. Na šta govornik mora paziti prilikom izlaganja X. Govorni stilovi XI. Kraj Literatura sa latinskog preveo, predgovor napisao i komentar napisao Petar Pejčinović ; mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 555 strana

Конрад Лоренц: ТЕМЕЉИ ЕТОЛОГИЈЕ Издавач: ГЛОБУС, Загреб, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 430 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз мали потпис на предлисту. `Темељи етологије` животно су дјело Конрада Лоренца, нобеловца и једног од најзначајнијих знанственика данашњице. Етологија је релативно нова знанствена дисциплина, коју бисмо најкраће могли дефинирати као #знанствени приступ проучавању понашања`..... `Конрад Лоренц (нем. Konrad Lorenz; Беч, 7. новембар 1903 — Беч, 27. фебруар 1989) је био један од најистакнутијих природњака двадесетог века, добитник Нобелове награде за медицину. Рођен је 7. новембра 1903. године у Бечу, где је 1928. успешно завршио студије медицине. После тога је почео да студира природне науке и 1933. је дипломирао на бечком Филозофском факултету зоологију са палеонтологијом и психологијом. Са неколико научних радова, Лоренц је постао пионир у истраживању понашања птица, а убрзо и научник светског гласа. Вршећи бројне опите са животињама, пре свега птицама, Конрад Лоренц отпочиње проучавање понашања животиња и човека. Докторирао је 1937. године на Филозофском факултету у Бечу, радом „Упоредна анатомија и психологија животиња“, а после Другог светског рата био је професор на Универзитету у Минхену. Године 1973. добио је Нобелову награду за медицину у знак признања за плодоносно научно истраживање корена људског понашања. Поред великог броја стручних радова, Лоренц је писао и научно-популарне књиге које су преведене на многе светске језике. Његово најпознатије такво дело је књига „Говорио је са животињама“, преведена и на српски језик и штампана у издању „Српске књижевне задруге“. Умро је 27. фебруара 1989. године.` Драгош Калајић- Увод у дело Конрада Лоренца `Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године. Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”. Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска. Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе. Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда. Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства. С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва? Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.” На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.” По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља. Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије. Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности`. Драгош Калајић (Овај текст објављен је као увод у студију `Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца`)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Essential Shakespeare Handbook Leslie Dunton-Downer Alan Riding Portret Šekspirovog života i vremena: kritičari, savremenici, mecene i živopisno pozorište tog doba. Potpuni komentari na svih 39 drama, uključujući detaljne sažetke radnje, pregled dramskih interpretacija na sceni i ekranu, i uvod u Šekspirove sonete i narativnu poeziju. Uvid u Šekspirov jedinstveni svet, uključujući njegov jezik, njegove izvore inspiracije i tajnu njegove trajne univerzalne privlačnosti. Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo djelo Obrazovanje govornika bez sumnje je jedan od najznačajnijih književnih produkata svoga doba, kako zbog svojih realističkih i zdravih pedagoških i didaktičkih pogleda, tako i zbog praktične svrhe kojoj je bilo namijenjeno. U prvom planu ono je trebalo da posluži kao pomoćno sredstvo, odnosno kao udžbenik za izučavanje generacijama rimskih omladinaca u toku njihova spremanja za govorničko zvanje. Međutim, već u prvim poglavljima prve knjige čitaocu je jasno da je navedeni razlog za pisanje djela od sporedne važnosti, a da se iza ovoga kriju mnogo dublji uzroci koji su pisca naveli na pisanje ovoga djela. U ranije napisanom djelu O uzrocima propadanja govorništva on je raspravljao o negativmm crtama u nastavi retorike i na njih svraćao pažnju svojih savremenika. U ovoj svojoj većoj raspravi, kako je dobro primijetio V. H. Atkins, pisac je htio dopuniti svoje ranije djelo daljnjim nastojanjima konstruktivne prirode da bi svojim savremenicima dao o tome jasne poglede. Jedno je nedvojbeno, a to izbija gotovo iz svakog Kvintilijanovog retka, da on ima u prvom redu na umu savremeni književni jezik i književne prilike uopće. Sadržaj: PREDGOVOR: Marko F. Kvintilijan pozdravlja svoga Trifona KNJIGA I. Predgovor I. Osnovna nastava II. Poredenje preimućstava javne i privatne nastave III. Upoznavanje i postupak sa dječijim prirodnim sklonostima IV. Gramatika V. Odlike i pogreške stila VI. Govorna pravila VII. Ortografija VIII. O pjesničkoj lektiri IX. Dalja priprema za govorničko zvanje X. Koji su predmeti potrebni za obrazovanje govornika XI. Pozornica i palestra predspreme govornika XII. Da li je moguća višepredmetna nastava u dječačkom dobu KNJIGA II. I. Kada učenik treba da pređe u školu retora II. Moralni lik učitelja i njegove dužnosti III. Da li su u početnoj nastavi potrebni najbolji i najspremniji učitelji IV. Prve vježbe u školi retorike V. O čitanju govornika i istoričara u retorskoj školi VI. O načinu davanja zadataka VII. O učenju napamet VIII. Da li treba svakog pojedinca poučavati prema njegovim prirodnim sklonostima IX. Dužnosti učenika X. Teme govornih vježbi XI. Potreba teoretske nastave XII. Snaga govora bez teoretskog obrazovanja XIII. U kojoj se mjeri treba pridržavati umjetničkih pravila XIV. Naziv i podjela retorike XV. Definicija retorike XVI. Koristi retorike XVII. Da li je retorika umjetnost XVIII. Kojoj vrsti umjetnosti pripada retorika XIX. Prirodni talenat i teorijska nastava XX. Da li je retorika vrlina XXI. Predmet retorike KNJIGA VI. Predgovor I. Obraćanje emocijama II. O smijehu KNJIGA VIII. Predgovor I. Duh latinskog jezika II. Jasnoća stila III. Stilski ukrasi IV. Uveličavanje i umanjivanje V. Sentencije i njihov značaj u govorništvu VI. Tropi KNJIGA IX. I. Razlika između tropa i figura II. Figure misli III. Govorne figure IV. Kompozicija, ritam, metričke stope i njihova upotreba KNJIGA X. I. O zalihi riječi II. Podražavanje III. Vrste i metodi pismenih vježbi IV. Kako treba vršiti ispravke V. O čemu treba u prvom redu pisati VI. Mentalna priprema VII. Improvizacija KNJIGA XI. I. Prikladnost govora II. Pamćenje III. Izlaganje (održavanje) govora KNJIGA XII. Predgovor I. Samo čestit i valjan čovjek može biti govor- II. Metodi izgrađivanja govornikova karaktera III. Govorniku je potrebno poznavanje građanskog prava IV. Govornik treba da zna istoriju V. Govornikovo oruđe VI. Kada treba da se prvi put pojavi govornik pred sudom VII. Kakve parnice treba govornik da preduzima VIII. Govornik mora proučavati svaku parnicu IX. Na šta govornik mora paziti prilikom izlaganja X. Govorni stilovi XI. Kraj Literatura Uvod U I veku n. e. tj. u drugoj polovini klasičnog perioda rimske književnosti počinju da se ističu i pisci rimskih provincija. Najbrže i najsnažnije su se osetili rezultati romanizacije na zapadu Imperije, u tadašnjoj rimskoj provinciji Hispaniji, današnjoj Španiji. Širenje romanizacije na Pirinejskom poluostrvu započeli su Kvint Sertorije, jedan od ranijih rimskih namesnika, i njegovi naslednici, tako da su već u Avgustovo doba postojale razne škole širom poluostrva. Osnovne škole su bile izgrađene čak i u malim rudarskim centrima južne Lusitanije, a u svakom malo značajnijem gradu mogli su se videti grčki i latinski gramatičari i retori. Iz tog vremena su potekli čuveni španski književnici: Seneka Retor, Seneka Filozof, Lukan, Marcijal, Kolumela i Marko Fabije Kvintilijan.[1] Curriculum vitae Marko Fabije Kvintilijan (lat. Marcus Fabius Quintilianus) rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Nastavničkim radom se bavio sve vreme za vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, hvaljen sa svih strana za stečene zasluge u vaspitanju i obrazovanju omladine, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika- Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. U to vreme mu je Domicijan poverio odgoj svoje dvojice nećaka, budućih pretendenata na carski presto i odlikovao ga konzulskom čašću. Tada se otprilike i oženio mladom devojkom, koja mu rađa dva sina i umire u devetnaestoj godini života. Ubrzo posle toga mu umiru i sinovi- stariji u petoj, a mlađi u desetoj godini života. Ali on i pored sve svoje tragedije ostaje trezven, pošten i savestan i nalazi spas u radu. Tada sastavlja svoja glavna dela o uzrocima propadanja besedništva i o vaspitanju besednika. Umro je između 95. i 100. g. n. e. Izgubljena dela Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano), dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom Priručnik za besednike (Ars rhetorica). Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. Declamationes Maiores i Declamationes Minores, koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to u stvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje. Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae). Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo u stvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin „novi stil“ (antitetični, poentiran, iseckan i pun sentenci, nastao kao varijanta azijanizma grčkih retora prenetog u Rim i predstavlja suštu suprotnost Ciceronovom aticističkom stilu). Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i Tacit, koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora. Antički izvori hvale Kvintilijanov karakter, a na osnovu njegovog sačuvanog dela, vidi se da je bio odmeren, osetljiv i pažljiv čovek, rođeni pedagog i psiholog koji sa nežnošću, ali i po određenim principima vaspitava i edukuje svoje učenike. Obrazovanje besednika Institutio oratoria, glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo delo, napisano je posle autorovog dugog opiranja i zahvaljujući upornim molbama njegovog prijatelja Trifona, jednog od najpoznatijih izdavača iz tog vremena. Delo je posvećeno Kvintilijanovom iskrenom i odanom prijatelju Marcelu Viktoriju, ljubitelju nauke. Kako sam kaže, sastavljao ga je nešto više od dve godine. Delo sadrži dvanaest knjiga, a pronađeno je u Švajcarskoj u manastiru Sent Galen 1416. godine. Obrazovanje besednika je najvažniji i ujedno najobimniji dokument o antičkoj nastavi retorike. Predstavlja kritički prikaz celokupnog dotadašnjeg retoričkog iskustva. Izvori kojima se Kvintilijan služio, da bi stvorio sliku antičke retorske teorije nisu nam dovoljno poznati i uglavnom nisu ni sačuvani. Takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi gde je svoje prethodnike koristio neposredno, a gde posredno. On pominje latinski prevod jednog retorskog priručnika koga je sastavio Gorgija iz Atine, učitelj Ciceronovog sina Marka. A taj prevod je sastavio nepoznati Publije Rutilije Lupus, od koga su nam sačuvane samo dve knjige o figurama reči, dok su ostale dve o figurama misli izgubljene. Pri sastavljanju ovog dela pridržavao se ustaljenog rasporeda dužnosti retora (officia oratoris): iznalaženje teme i ubedljivih argumenata (inventio), njihovo raspoređivanje u besedi (dispositio), izraz (elocutio), pamćenje (memoria) i način kazivanja (pronuntiatio). Koncepcija Kvintilijanovog dela odstupa od suvoparnog tehničkog izlaganja uobičajenog za većinu antičkih priručnika. On čitaoca vodi kroz stupnjeve vaspitanja retora do sagledavanja lika idealnog besednika, dok većina autora poznatih antičkih retorskih priručnika, pa i novovekovnih, kao npr. J. Sterija Popović, na početku daju definiciju retorike i sliku idealnog govornika, pa tek onda donose teorijska uputstva za postizanje najvišeg cilja retorike. A što se tiče samog izlaganja govorničke veštine, tu Kvintilijan sledi tradiciju ostalih antičkih priručnika i daje sistematski prikaz retorike od III do XI knjige. Kvintilijanov priručnik predstavlja i najvažniji dokument o neprekidnom prisustvu antičkog školskog predanja u oblasti retorike. I knjiga govori o elementarnom retorskom obrazovanju iz gramatike, muzike i geometrije; II o prvim govorničkim vežbama i o osnovama i granicama retorske teorije; III donosi uvid u celokupni sistem retorike; IV, V i VI bave se raspravama o delovima govora uključujući podatke o patosu, etosu i dosetkama; VI govori o osmišljavanju i redosledu izlaganja materije; VIII, IX, X i XI predstavljaju ozbiljnu studiju o stilu, pamćenju i izlaganju, pri čemu se u desetoj knjizi daje pregled istorije antičke književnosti tj. grčkih i rimskih književnika do piščevog vremena; XII je posvećena idealu savršenog govornika, njegovom karakteru i opštem znanju. U prvim knjigama se nalazi najpotpunija pedagoška rasprava iz grčko-rimske starine, u kojoj se ogleda Kvintilijanova svestranost. Obrazovanje besednika obuhvata sve ono što se odnosi na živu reč: gramatiku sa fonetikom, ortografiju, ortoepiju, stilistiku, istoriju jezika, aloglotiju, psihologiju vica i smešnog, retorsku tehniku, istoriju retorskih škola i, kao što je već rečeno, u desetoj knjizi istoriju antičke- grčke i rimske- književnosti. Kvintilijan sam kaže da se njegovo delo razlikuje od svih prethodnih retorskih priručnika, čiji su pisci polazili od pretpostavke da njihovi čitaoci poseduju znanje o svim drugim obrazovnim predmetima i da je njihov jedini zadatak da daju poslednje poteze govorničkom obrazovanju. Kvintilijan smatra da govornik treba da se izgrađuje već od detinjstva i zato je njegov cilj da odgoji idealnog govornika, a prvi bitan uslov za to je da on bude pošten i čestiti čovek. Kvintilijan je kao osnovu uzeo Katonovu definiciju besednika kao moralno dobrog čoveka vičnog govorenju: vir bonus dicendi peritus. Dakle, njegov govornik mora biti mudar čovek, neporočnog karaktera, koji treba da ovlada govorničkom veštinom i zato ga je potrebno uzeti pod svoje okrilje već od kolevke (ab incunabulis), od samih početaka govora i provesti ga kroz sve obrazovne stepene koji na bilo koji način mogu doprineti formiranju govora, kako bi što bolje izgradio njegov moralni lik i doveo do savršenstva njegove govorničke sposobnosti. Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući deklamacije. On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer. Zahteva stroge moralne i intelektualne kvalifikacije dojkinja, pedagoga i drugih lica koja dolaze u dodir sa detetom. Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Što se tiče same nastave, Kvintilijan pretpostavlja kolektivnu razrednu nastavu privatnom kućnom vaspitanju sa jednim učiteljem. Njegov vaspitni sistem bio je zamišljen kao lek protiv postojećeg stanja stvari u rimskom školskom sistemu u kojem su govorništvo i druge naučne discipline izgubile staru slavu i u kome su đaci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a učitelji nestručni i nisu marili za stare običaje. Kvintilijan je mislio da će bar donekle povratiti staru čestitost na kojoj se zasnivala snaga rimskog republikanskog društva. Njegovi pedagoški principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednička baština čovečanstva....

Broj časopisa KNJIŽEVNOST posvećen Krleži Sadrži kompletan tekst Krležinog `Dijalektičkog antibarbarusa` Uz to: Marko Ristić FUGA KRLEŽIANA Ivan Očjak Tito - Krleža Vuk Krnjević KA POETICI MIROSLAVA KRLEŽE ... Pogledati slike za više Odlično očuvano Kompletan tekst objavljen u ovom broju časopisa KNJIŽEVNOST 3/1982 Prateći tekstovi Marko Ristić FUGA KRLEŽIANA Vuk Krnjević Ka Krležinoj poetici Ivan Očak TITO - KRLEŽA prijeratni / preratni susreti Poezija i proza[uredi - уреди | uredi izvor] “Pjesme” I i II, (1918.) “Pjesme” III, (1919.) “Hrvatski bog Mars” (1922.; potpuna i konačna varijanta 1933.) “Pjesme u tmini” (1937.) “Novele” (1924.) “Hiljadu i jedna smrt” (1932.) “Povratak Filipa Latinovicza” (1932.) “Novele” (1937.) “Balade Petrice Kerempuha” (1936.) “Na rubu pameti” (1938.) “Banket u Blitvi” (1938.), (1939.), (1962.) “Zastave” (1969.) Drame[uredi - уреди | uredi izvor] “Kraljevo” (1915.) “Kristofor Kolumbo” (1917.) “Michelangelo Buonarroti” (1918.) “U logoru” (1920.) `Adam i Eva` (1922.) `Galicija` (1922.) `Golgota` (1922.) “Vučjak” (1924.) `Gospoda Glembajevi` (1929.) `U agoniji`, (1928.) “Leda”, (1930.) “Aretej”, (1959.) `Deset krvavih godina`, (1937.) Krleža je ostvario golem opus (po različitim brojanjima, njegova sabrana djela obuhvaćaju između 50 i 80 svezaka) koji pokriva kako središnje književnoumjetničke žanrove, tako i atipične ili marginalne zapise (enciklopedijske natuknice, prepiska o raznim temama, putopisi, ....). Rani utjecaji obuhvaćaju skandinavske dramatike kao Ibsena i Strindberga i filozofa Nietzschea, kojima su se kasnije pridružili prozni i pjesnički uradci Krausa, Rilkea i romaneskno djelo Prousta. Iako je često iskazivao averziju i prijezir prema Dostojevskom, u grozničavim dijalozima Krležinih romana i drama vidljiv je trag ruskoga pisca, kao i impresionizma i ekspresionizma koji su dominirali njemačkim govornim područjem prva dva desetljeća 20. stoljeća. Iako je pokrenuto čak nekoliko edicija, još ne postoji niti jedna koja bi obuhvaćala cijeli Krležin opus. Dodatno takav eventualni pokušaj otežava i činjenica da je sam autor neprekidno intervenirao u svoja već objavljena djela. Poezija[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin je pjesnički opus bjelodan izuzetak od vlastite izreke: `Tko je propao na svim životnim poljima, preostaje mu još bavljenje poezijom i politikom`. Istina, počeo je glagoljivim, whitmanovskim i verhaerenovskim panteističko-egzaltiranim `simfonijama` (`Pan`, 1917., `Tri simfonije`, 1917.), nabujaloga verbalnoga vatrometa koji je trebao ostaviti dojam ekstatične životne radosti u kojoj se pojedinac gubi u, za njega oslobađajućim, ritmovima kozmosa. No, rezulatat je bio daleko od očekivanoga (kao što su ustanovili i drugi vitalistički panteisti koji su u to doba harali literarnom Europom): razlomljena sintaksa, mnoštvo bizarnih asocijacija i šepava ritmika naveli su srpskog pjesnika i kritika Simu Pandurovića na ironičan komentar o jednom Krležinom stihu u kojem ovaj, u karakteristično groteskno-hiperboličnoj maniri najavljuje razaranje vlastitoga mozga: `Ne sumnjamo da će g. Krleža uspeti u svojim namerama!` Nakon te faze uslijedila su zrelija ostvarenja, objavljena u četvorim zbirkama 1918., 1918., te u lirskim djelima početka 30.-ih. Za te se ostvaraje može konstatirati da pokazuju utjecaj srednjoeuropske proturatne lirike i ekspresionističke poetike. Dominantni senzibilitet je paradoksalna mješavina otupjele otuđenosti i sućuti; najbolje pjesme su nabijene pregnantnim slikama društvene bijede i u njima teku asocijativne struje koje vrtlože više disparatnih mislenih i osjećajnih uzlova u uvirno središte pjesničke slike. Opći je dojam toga dijela Krležina pjesničkog djela zrelost u kojoj je hipernadraženi senzibilitet mladca s kompleksom nacionalnoliterarnoga profeta iz rane faze pretočen u snažni i dojmljivi lirski korpus modernističkog uklona – korpus u kojemu su asimilirani i integrirani utjecaji raznih `izama` – poglavito francuske i njemačke provenijencije (dadaizam, nadrealizam, formalizam, ekspresionizam,..). No, nedvojbeno najveći Krležin poetski ostvaraj vizionarni je pjesnički kompendij `Balade Petrice Kerempuha`, 1936. Za taj se rad autor dobro pripremao: glavnom mu lektirom bijaše Belostenčev monumentalni `Gazofilacij`, kao i niz hrvatskih spisatelja koji su pisali na kajkavštini, uključujući Vramca, Pergošića, Habdelića i Brezovačkog. Krleža je u `Baladama` stvorio vlastiti jezik, jezik kojim se nikad i nigdje nije govorilo ni pisalo; savršeni hibridni instrument temeljno kajkavskoga idioma u koji su utkani, virtuozno i funkcionalno, latinski, madžarski, njemački, hrvatski štokavski, talijanski i ini leksemi i stilemi. Sva se kompozicija ne može okarakterizirati ni kao spjev, ni pjesnička drama, ni bilo na koji konvencionalan način. U tom djelu dominira, najvećim brojem pjesama, glas i vizura hrvatskoga plebejskoga `proroka` Petrice Kerempuha, u autorovoj svijesti utjelovljenja socijalno i nacionalno gaženoga pučkoga hrvatstva; tematika je raznovrsna, no prevladavaju slike krvi, mučenja, razaranja..., kao i motivi izdaje, prodaje, veleizdaje, odnarođenja.., dok je summa djela `Planetarijom`, odulja pjesma u kojoj su sažeti svi glavni hrvatski mitovi i likovi posljednjih 500 godina, od bitaka s Turcima do Starčevića i Supila, od Križanića i Gundulića do Strossmayera. Pri pozornijem čitanju vidljiva je izočnost suvremenijih pojava (npr. Radića), kao i nepostojanje zahvata u predtursku prošlost. No, to je možda objašnjivo i time što `Balade` nisu kanile obuhvatiti svehrvatsko povijesno iskustvo, nego su se uglavnom ograničile (što je i logično, uzme li se idiom kojim su pisane) na duboko proživljen i emocijama prezasićen prikaz sjevernohrvatskoga kompleksa i njegovu socijalnonacionalnu golgotu. Neprevodive na hrvatski standardni jezik, a teško pretakane u strane jezike, `Balade` su istodobno korjenito nacionalna i univerzalna knjiga: mitografija tragičnoga ljudskoga kozmosa, inkarniranoga ovaj puta ne u dogodovštinama kraljeva i velmoža, nego u višestoljetnome iskustvu gaženoga hrvatskoga pučkog kolektiva. Drame[uredi - уреди | uredi izvor] Miroslav Krleža je izuzetnu tvoračku energiju posvetio dramskomu žanru – činjenica koja ne začuđuje uzme li se u obzir njegova adolescentska fascinacija dramskom literaturom (poglavito skandinavskom), kao i angažman (društveni život, brak, poznanstva) u kazališnome miljeu koji ga je neprestance privlačio. Iako postoje različite periodizacije Krležina dramskoga spisateljstva, vidljivo je da u ranijoj fazi (`Kraljevo`, 1918, `Kristofor Kolumbo`, 1918, `Michelangelo Buonarrotti`, 1919.) prevladava prometejsko-titanski svjetonazor izražen u likovima herojskih vitalista, ali i groteskne karnevalske sotije u masovkama. Sam je scenski rukopis na tragu prvih ekspresionista, njemačkih, čak im i prethodi. `Kraljevo` je možda prva ekspresionistička drama u Europi. U tim je dramama dakle pod jasnim utjecajem ekspresionizma i eksperimentalnih kazališnih strujanja (poigravanje sa zvucima, rasvjetom, jurnjava i tučnjava po pozornici, retorika likova koja je više nalik na deklamatorske političke proglase); ukratko, to su eksperimentalni komadi koji, iako prikazuju povijesne ličnosti iz renesansnoga miljea, jasno izražavaju piščevu vjeru u budućnost koju je pobudila komunistička revolucija u Rusiji (uostalom, prilično čestom pojavom u Europi neposredno poslije 1. svjetskoga rata bijaše kombinacija kazališnoga eksperimentiranja i lijeve radikalne ideologije). U drugom dijelu stvaralaštva Krleža piše radnjom i energijom nabijene dramske komade u kojima se koriste neki ekspresionistički postupci, no u funkciji realističkoga prikaza socijalnih i nacionalnih previranja posljednjih dana Austro-Ugarske i nastanka nove države (`Galicija`, 1922., `Golgota`, 1922., `Vučjak`, 1923.). Treći dio piščeva dramskoga opusa ujedno je i najpoznatiji: u ciklusu o Glembajevima, autor se vratio skandinavskim naturalističko-simbolističkim uzorima svoje adolescencije. U prikazu pada i rasapa magnatske obitelji Glemabajevih, te drugih osobnosti iz staleža visokoga građanstva, Krleža je, uzme li se u obzir energija i sustavnost koje je uložio u tu trilogiju (`U agoniji`, 1928., `Gospoda Glembajevi`, 1928., `Leda`, 1932.), stvorio pomalo neobičan korpus. Posve sigurno snažni ostvaraj psihološkoga naturalizma, piščev najpoznatiji dramski ciklus je stilski anakron: u doba radikalne eksperimentalne poetike, koja se proteže od Pirandella preko Brechta do poslijeratnih Ionesca i Becketta, Krleža je ignorirao kazališno inovatorstvo i vratio se predčehovljevskim uzorima. Motivi za to ostaju nejasni, no vjerojatno su u vezi s piščevim približavanjem građanskim slojevima, kojima je lakše bilo apsorbirati konvencionalniju dramaturšku poetiku. Ili, jasnije, Krleža se, vjerojatno zbog pritiska okoline, nakon mladenačkog uzleta vratio u provincijske razmjere. Bitno je i naglasiti da je to jedini dio Krležina stvaralaštva u kojem on, nakon dojmljivog početnog uzleta, tematski i stilski zaostaje za glavnim strujanjima svoga vremena (što se nikako ne bi moglo reći za poeziju, novelistiku, roman, esej i memoarsku publicistiku). Poslijeratni autorov opus tvori nekoliko drama od kojih su najpoznatije `Aretej`, 1959. i `Saloma`, 1963., dramske fantazije izvan realističkoga miljea (miješaju se prostorni i vremenski planovi, situacije i likovi) koje problematiziraju politiku, rat i povijest – pokušavajući u ponavljanju obrazaca ljudskog ponašanja kroz povijest otkriti smisao ljudskog života. Iako zahtjevni za izvođenje `Aretej` je u režiji Georgija Para jedna od najznačajnijih predstava Dubrovačkih ljetnih igara. Novele i pripovijesti[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin novelistički korpus ostaje, uz Marinkovićev i Andrićev, dominantnim u hrvatskoj književnosti, a po snazi i univerzalnosti ostvaraja ravnim poznatijim novelističkim ciklusima Thomasa Manna ili Alberta Camusa. Piščev se novelistički opus dijeli, uglavnom, u tri tematska ciklusa. Prvi čini jedna od ponajboljih proturatnih proza, zbirka pripovijesti `Hrvatski bog Mars`, kompletirana 1947. (iako je većina izašla još u ranim dvadesetima). Tema je besmisleno stradanje hrvatskih domobrana poslanih na klaonicu istočnoga bojišta (Galicija), a stil je karakterističan Krležin – spoj impresionizma i ekspresionizma, povišene retorike i melankoličnih meditacija. Dominiraju naturalistički opisi vojničkoga života i smrti, a sve je uronjeno u ozračje implicitnoga komentara koji bismo mogli označiti gnjevnim i nepomirljivim. Već je tu vidljiva Krležina lijeva orijentacija i nada da će komunistička revolucija jednom zasvagda riješiti probleme tlačenja i imperijalnih osvajanja što je jedna od glavnih razlučnica spram ratne i poratne proze npr. francuskih ili američkih autora, koju karakteriziraju beznađe i besmisao- npr. kod Hemingwaya. Kuriozum je i da je u `Hrvatskom bogu Marsu` sačuvano hrvatsko vojno nazivlje koje je ponovo ušlo u uporabu s ostvarenjem suverene hrvatske države. Drugi ciklus tvore tzv. novele malograđanskoga kruga, među kojima se ističu `In extremis`, `Veliki meštar sviju hulja` i `Smrt bludnice Marije`. Taj je ciklus od 11 ili 12 novela kompletiran 1948., a napisan je većim dijelom također u 1920-im. Središtene su najčešće oko sukoba neurotičnoga hrvatskoga intelektualca, idealističko-prevratničke ideologije, i malograđanske buržoaske okoline (tako se može reći da u minijaturi predstavljaju neke od opsesivnih tema kasnijih romana). Treći dio Krležinoga novelističkoga opusa obuhvaća 11 novela, i tematizira «glembajevštinu» ili financijski uspon i moralni pad i slom pripadnika visoke buržoazije. Srodne sa sličnim pripovijestima europskih naturalista na prijelazu stoljeća (no, stilski modernistički usmjerene i samosvojne), te novele pripadaju ponajboljoj europskoj novelistici toga doba, a suvremenomu su čitatelju jamačno najintrigantniji i najzanimljiviji dio Krležina novelističkoga opusa. Romani[uredi - уреди | uredi izvor] Krležini su romani pisani bujnim, `baroknim` stilom i jezikom koji vrvi novotvorenicama i složenicama, bogati esejističkim odlomcima u tradiciji srednjoeuropskoga intelektualističkoga romana (Robert Musil, Rainer Maria Rilke), no i ruskoga romana ideja karakterističnog za Dostojevskoga, nabijeni su radnjom i dramskim scenama koje se isprepliću s kontemplativnim pasažima o naravi ljudskoga postojanja, umjetnosti, politici i povijesti. Dominira egzistencijalistička vizija ljudske sudbine, izrečena povišenom retorikom, često prenepregnutim i isprekidanim dijalozima, te bujicom slika, zvukova i asocijacija u kojima se miješaju glasovi likova i autorov implicitni komentar. Kao esejistički romani ideja, Krležina su djela bliska romanesknoj struji modernizma prevladavajućoj u književnosti njemačkoga jezika (Thomas Mann, Robert Musil), no odvajaju se od njih dramatičnošću radnje i silovitim vrtlogom političkih zbivanja koji ne dopušta detaširano intelektualiziranje, po čemu je Krleža sličniji Arthuru Koestleru ili Malrauxu. Uz ponešto zanemarene romane `Tri kavalira frajle Melanije` i `Vražji otok`, za Krležinu romanesknu umjetnost reprezentativna su četiri djela: `Povratak Filipa Latinovicza`, `Na rubu pameti`, `Banket u Blitvi` i `Zastave`. Povratak Filipa Latinovicza roman je o umjetniku, često dovođen u vezu s proustovskim ciklusom (Krleža je Prousta izuzetno cijenio), no bliži je istini sud da je posrijedi protoegzstencijalističko djelo senzibiliteta stranoga francuskom romanopiscu: dominiraju otuđenje i mučnina, incestuozni seksualni porivi i frustracije, ideološko-politički dijalozi vođeni na rubu histerije, rastakanje svijesti izraženo u gongoristički iskrivljenim rečenicama koje nerijetko krše pravila konvencionalne sintakse. To je još vidljivije u satiričko-političkim romanima. `Na rubu pameti` još je dinamičniji spoj dramske radnje izražene u groteskno hipertrofiranim scenama i dijaloškim dvobojima, lirsko-metafizičkim solilokvijima i naglom upadu kajkavskog vernakulara kao moralnoga suca sve te kafkijanske more kojoj je tema najotpornija ljudska osobina: glupost. Sljedeći je u nizu velikih romana nastalih uoči 2. svjetskoga rata (iako mu je posljednja knjiga dovršena poslije rata) Banket u Blitvi, smješten u imaginarnoj baltičkoj državi i usredotočen na temu totalitarizma i borbe protiv njega. Ta, kako su ju neki nazvali, `poema o politici`, nije samo izuzetan politički roman, nego i sadrži bitne autorove uvide i nazore o determinizmu i slobodi u tkanju ljudskoga života i sudbine, prikazanim u nezaboravnoj sceni marioneta lutkarskoga kazališta, još jedan dug piščev srednjovjekovnoj i renesansnoj plebejskoj kulturi. Četvrti, najopsežniji od istaknutih Krležinih romana, `Zastave`, istodobno je i najhrvatskiji i najteži za prevođenje, te najteže uspostavlja komunikaciju s potencijalnim inozemnim čitateljem. Taj hrvatski `Rat i mir` ili `summa krležiana` (kako su ga kritičari nazvali), panorama je hrvatskoga društva uoči i poslije 1. svjetskoga rata, te daje konačnu autorovu presudu o zanosima i zabludama mladosti: ponajviše o raspadu Austro-Ugarske, hrvatskom nacionalnom pitanju, stvaranju i održivosti Jugoslavije, a sadrži i Krležinu filozofiju povijesti. Dok prethodni romani ne zahtijevaju od čitatelja uranjanje u ideološko-povijesni okvir iz kojega je nastala jugoslavenska država, a po svom su ostvaraju univerzalniji i svjesno inovativne modernističke strukture, `Zastave` su pisane kao golem solilokvij u kojemu pisac više uopće ne haje za žanrovske konvencije ni za efekte privlačnosti čitateljstvu. Taj posljednji veliki roman je Krležin obračun, ali sa samim sobom. Kao bujica teče radnja koja počinje arhetipskim sukobom oca i sina Emeričkih, i koja u svom toku guta konvencije, žanrove i stilove - sve s ciljem što plastičnijega prikaza jugoslavenske ideologije i hrvatske sudbine u presudnim momentima prva dva desetljeća 20. stoljeća. Krležu su često (naravno, dok je imao status državnoga pisca u SFRJ, potajice) prozivali što se nije javno distancirao od komunističkoga totalitarizma i što se stalno vraća na `austro-ugarske teme`. Ta je ocjena nepravedna i površna. Autor se obračunao s totalitarizmom, bilo koje boje, u političkim romanima. Njegov uvid da je za hrvatsku nacionalnu sudbinu važnija Jugoslavija (kao ideja) od komunizma (kao ideje) nedavna je prošlost više nego dostatno potvrdila. U `Zastavama` je bilo kakva ideja jugoslavenstva temeljito razorena, pa su nagrade koje je taj roman dobio u doba SFRJ samo znak piščeva statusa nedodirljive veličine, a i, valja reći, mješavine plitkosti i nezainteresiranosti ondašnje političke i kulturne elite, koja vjerojatno nije ni primijetila svu subverzivnu snagu `Zastava`. Nabijene političkom poviješću, nezaboravnim likovima i situacijama, problematiziranjem hrvatske, srpske, makedonske i albanske nacionalne sudbine, `Zastave` su istovremeno i nadgrobni spomenik jugoslavenstvu i promišljanje usuda naroda koji su tvorili tu zajednicu. Eseji[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin esejistički opus golem je (obuhvaća možda između 30% i 50% njegova djela), izuzetno raznovrstan i bogat, te središnji po značaju za autora. Nasljednik i protagonist srednjoeuropske tradicije intelektualiziranoga esejizma (kakvu nalazimo, npr., kod Krausa i Rilkea, pisaca koji su snažno utjecali na Krležu), pisac je u esejiziranju cijeloga svoga proznoga spisateljstva nerijetko izbrisao granice među žanrovima: tako se misaono-esejistički pasaži pojavljuju u romanima i novelama, a posebno u dnevnicima i putopisima. Osoba izuzetno širokih interesa, Krleža je u svom esejističkom spisateljstvu obuhvatio politiku, glazbu, književnost, likovnu umjetnost, društvene pojave i velike ličnosti europske kulture, povijest, medicinu, filozofiju i druga područja humanistike i društvenih znanosti. Neka izdanja piščevih djela u esejistiku ubrajaju golem korpus Krležinih zabilježaka o leksikografskim pitanjima (dok je bio ravnateljem Leksikografskog zavoda), izašao pod nazivom `Marginalia lexicographica`, te niz opservacija o svemu i svačemu, tiskanom kao višesvezačna `Panorama pogleda, pojava i pojmova`. Eseji su izdavani bilo kao posebne knjige (`Evropa danas`, 1935, `Deset krvavih godina`, 1937, `Eppur si muove`, 1938, `Knjiga studija i putopisa`, 1939, te polemički `Dijalektički antibarbarus` i `Moj obračun s njima`, 1939, 1940), a nemali dio ostalih tekstova izašao je u izdanjima naslovljenima samo kao `Eseji`. U tako bogatu, upravo golemu opusu, razvidne su sljedeće značajke: stil je karakterističan Krležin, bujan i gongoristički, često pretovaren neologizmima i bljeskovitim asocijacijama; enciklopedijska inteligencija piščeva suvereno barata nizom disparatnih pojmova i dovodi ih u asocijativne sveze; nemali broj eseja pripada miješanom žanru jer se u njima pojavljuju dramski i poetski fragmenti. U tekstovima posvećenim glazbenicima, piscima, slikarima, povijesnim ličnostima (Chopin, Petar Dobrović, Proust, Erazmo Rotterdamski, Paracelsus,..), Krleža je dao sjajne portrete osobnosti smještene u kontekst vremena i dominantne kulture. Tekstovi su prezasićeni estetskim senzibilitetom, čak i kad se piše o relativno prozaičnim pojavama. Autorovi eseji o politici i povijesti su problematičniji: studije o hrvatskom nacionalnom usudu, o ličnostima Supila i Radića maestralni su, i po vrijednosti rasvjetljavaju mnoga čvorišta nacionalne prošlosti i problematike bolje nego stručna historiografska djela. Tekstovi pak o svjetskoj politici, skandalima (afera Stavisky) i ideologijama (Brest-Litovsk, Lenjin, polemike o socijalno angažiranoj umjetnosti) osciliraju: nerijetko protkani briljantnim uvidima, bitno su oslabljeni Krležinom fiksacijom na lenjinizam i komunističku ideologiju. Pisac nije nigdje problematizirao marksističku ideologiju niti sovjetsku totalitarnu praksu, pa se stoga za taj dio njegova opusa može reći da je uvelike zastario, a u mnogim vidovima upravo smiješan kao primjer političke kratkovidnosti, pristranosti i dogmatizma. Istina je da je Krleža napadao domatizam komunističke partije u umjetničkim pitanjima, no nikada nije ozbiljnije doveo u pitanje totalitarizam komunističkoga svjetonazora. Krležini eseji pripadaju vrhunskim djelima toga žanra u svjetskoj književnosti. Najbolji su u onim dijelovima u kojima autor daje oduška svomu estetskomu senzibilitetu i stvara dojmljive, nekad kvazidramske, nekad pak impresionističke studije iz područja hrvatske nacionalne problematike, umjetnosti i europske kulture. Vidljivo slabija su djela filozofskih, ekonomskih i analitičkih pretenzija u kojima autor pokušava secirati razne idejne probleme (psihoanaliza, razni metafizički sustavi). Iako veoma načitan i informiran, Krleža je bio poglavito umjetnički, a ne filozofsko-analitički intelekt, pa su ti radovi bitno inferiorniji u usporedbi sa studijama njegova uzora Krausa. Glede piščeve političke esejistike posvećene svjetskoj politici, još je vidljivija dihotomija između sjajnih uvida u političke makinacije međuraća i apologetike komunističke ideologije. Krležin esejistički opus sadrži istodobno izuzetne vrjednote, poglavito o umjetničkim, kulturološkim i nacionalnim temama, kao i dobar dio drugorazrednoga spisateljstva, ponajviše o političko-ideološkoj i religijsko-metafizičkoj problematici. Dnevnici, zapisi i memoarska proza[uredi - уреди | uredi izvor] Grob Bele i Miroslava Krleže na zagrebačkom Mirogoju. Krležini memoarski zapisi i dnevnici idu u red najvrjednije svjetske literature toga žanra. Hrvatski je pisac ostavio impresivan korpus u ovom, za književnost pomalo marginaliziranom i slabije vrjednovanom žanru: Krleža je dnevnik vodio od 1914. do 1977., a tekstovi su objavljeni 1977. u pet knjiga. Godine 1988. tiskani su `Zapisi s Tržiča`, dnevničko-memoarski zapisi u nekoliko knjiga. U taj korpus spadaju i jasno izdvojeni tekstovi poput `Djetinjstva 1902.-1903.` (u kojem Krleža opisuje proces odrastanja i dozrijevanja – tekst je tiskan 1952.). Posebna, i vjerojatno najbolja Krležina intimna knjiga, jedan od vrhova moderne europske misaone i ispovjedne književnosti su `Davni dani`, spoj dnevnika, memoaristike i kasnijih autorovih redaktura (velik dio proznoga uratka potječe iz razdoblja 1. svjetskoga rata, no pisac ga je pedesetih godina dosta radikalno revidirao). Tematski veoma raznorodna, Krležina memoarska esejistika i dnevnički zapisi su sklop piščevih zapažanja o svakodnevnosti življenja, asocijacija i reminiscenicija na prijatelje (i neprijatelje), razmišljanja o filozofskim, etičkim, političkim, umjetničkim, književnim i inim problemima, zabilješke snova, promišljanje prošlosti i djetinjstva, razrađivanje enciklopedijskih natuknica koje su pobudile autorovu znatiželju. Po kakvoći ostvaraja, dnevnici i memoarska proza pripadaju vrhunskim djelima zapadne književnosti te vrste. Citati[uredi - уреди | uredi izvor] Leksikografski zavod u Zagrebu koji je Krleža pokrenuo, a koji danas nosi njegovo ime. „Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture.“ „Ljudi se međusobno varaju, lažu jedni drugima u lice, obmanjuju se laskanjem i prozirno pretvorljivim udvaranjem, a to im često poštenoljudski izgleda nerazmjerno hrabrije nego da jedni drugima kažu golu istinu.“ „S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo.“ Plagijati[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin najpoznatiji stih `Nigdar ni tak bilo / da ni nekak bilo, / pak ni vezda nebu / da nam nekak nebu.`, iz Balada Petrice Kerempuha, zapravo je plagijat stiha Jaroslava Hašeka koji glasi: `Kako god bilo, nekako je bilo, jer nikad nije bilo, da nekako nije bilo.`[11] ekspresionizam hrvatska jugoslovenska avangarda avant garde poetry serbian yugoslav yugoslavia avantgarde zenit zenitism zenitizam nadrealizam josip broz tito marksizam komunizam ex yu rare retko ...