Lepotica i zver-Andrej V.Kurpatov.Izdavac Mandala-Beograd,2015 godine.Mek povez,232 str.Veoma dobro ocuvana.

Kao novo. Bez posvete. Lepotica i zver – bajka s nalepnicama - Više Autora Godina izdanja: 2018 Broj strana: 20 Povez: Mek Zakoračite u magičnu avanturu i pridružite se junacima ove knjige. A pomoću 250 nalepnica, kartončića za istiskivanje, igrica i zadataka zasnovanih na poznatoj bajci, čarolija će zauvek biti sa vama.

Anej Sam LJEPOTICE I ZVIJERI Pula, 1991. Udžbenički format, 248 strana. Požutela na bočnim stranama. Inače je očuvana. O antropološkim i duhovnim vrijednostima koje moda unosi u život čovjeka i društvenih sredina. Anej Sam, poznat javnosti kao otac Nives Celzijus, zbog svoga je nekonvencionalnoga životnog stila nerijetko prozivan “kontroverznim čudakom”. Anej Sam je pisao pod imenom Spaso Čanković o domaćoj modi. Objavljivao u gotovo svim listovima i revijama bivše Jugoslavije tekstove iz oblasti mode, fotografije... Lepotice i zveri, moda, Jugoslavija...

Očuvanost novo. Sifra adp8.6

Knjiga o dzungli Alisa u zemlji cuda Petar pan Aladin i carobna lampa Crvenkapa Mala sirena Ruzno pace Lepotica i zver Snezana i sedam patuljaka T

Autor: Milan D. Špiček Format: 15,5x23,5 Povez: broširan Br. strana: 164 Kratke priče vezane za film i njihove aktere... Milan D. Špiček rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Opis Posvećena ženama, ova kolekcija od trinaest suptilnih erotskih priča neobičan je spoj erotskih fantazija i poznatih klasičnih bajki kao što su Lepotica i zver, Pepeljuga, Ružno pače, Carevo novo odelo. U novom fantastičnom svetu prelepa princeza je upletena u ljubavni trougao sa zgodnim princom i njegovom dopadljivom sobaricom; neiskusnu devojku roditelji udaju za brutalnog čoveka čiji neobuzdani apetiti razbuđuju u njoj strast. U ovom novom ruhu, žena je slobodna, nesputana, svesna svojih moći. Uviđajući želju žene za romantikom i senzualnošću, autorka je u prave ženske seksualne fantazije dodala strast i nežnost. Ove priče bez cenzure ruše tabue o ženskoj seksualnosti i odaju priznanje ženskoj zainteresovanosti, radoznaloj prirodi i erotskoj moći. Posle ove knjige, poznate bajke iz detinjstva dobijaju sasvim novo značenje, a vi ćete ostati budni dugo u noć... Format: 140 mm x 205 mm Br. Str.: 243 Povez knjige: broš Pismo: latinica Open publication - Free publishing - More knjige

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Kao novo. Bez posvete. Velika knjiga bajki - Više Autora Godina izdanja: 2013 Broj strana: 136 Povez: Tvrd Pridružite se Tomi Palčiću, Crvenkapi, Mačku u čizmama i Uspavanoj ljepotici u njihovim nevjerovatnim avanturama. Upoznajte zanimljive predjele i omiljene likove uz fantastične ilustracije i sadržaj koji će lako zapamtiti vaši najmlađi: Ljepotica i zvijer, Toma Palčić, Pepeljuga, Crvenkapa, Mačak u čizmama, Mala sirena, Tri praseta, Bremenski muzikanti, Čarobnica Pahuljica, Uspavana ljepotica.

Drugi deo trilogije o čardačkoj čaroliji. Ako ste voleli Olgu i Igora, Petar i Mina će vam sigurno biti isto toliko dragi. Još jedna zavodljiva priča za one koji veruju u ljubav. Ovoga puta radi se o modernoj obradi „Lepotice i zveri“, ispričanoj kroz vizuru glavne junakinje, lepe i usamljene provincijalke, koja biva uhvaćena u mrežu surove stvarnosti. Ljubavna drama između dvoje glavnih junaka odigrava se u skučenom prostoru omeđenom staklenim zidovima, koji se pojavljuju i kao metafora odeljenosti otuđenih jedinki u savremenom svetu. Kroz pripovedanje koje je satkano od snova i sećanja, želja i strahova, autorka ukršta svetove svojih romana, navodeći čitaoce da se zapitaju da li su i sami deo nečije priče.

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 655 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2003. Kratka posveta na predlistu. ROMAN DO SADA NEVIÐENE SNAGE MAŠTE IZ PERA NAJVEĆEG MAJSTORA ŽANRA U „Igri prestola“, Džordž R. R. Martin je stvorio istinsko remek-delo, objedinivši sve ono najbolje što žanr epske fantastike može da pruži. Magija, spletke, romanse i pustolovine ispunjavaju stranice prvog toma ovog epskog serijala, koji će zasigurno oduševiti ne samo ljubitelje žanra, već i mnogo širi krug čitalaca. Nad zemljom u kojoj leta mogu trajati decenijama, a zime pokolenjima, nadvili su se crni oblaci. Ledeni vetrovi ponovo duvaju i u snežnim bespućima severno od Zimovrela, mračne i natprirodne sile okupljaju se iza velikog zida koji štiti kraljevstvo. U središtu sukoba nalazi se porodica Stark od Zimovrela, ljudi nepopustljivih i tvrdih kao što je i zemlja kojom vladaju. Prostirući se od predela okovanih surovom hladnoćom do dalekog letnjeg kraljevstva obilja i raskoši, ovo je priča o vitezovima i damama, vojnicima i čarobnjacima, plaćenim ubicama i kopiladima, ljudima koji žive u vremenu zlih predskazanja. Kroz mnoge zavere i spletke, tragedije i izdajstva, bitke i opsade, rešava se sudbina porodice Stark, njihovih saveznika i neprijatelja, dok svi oni pokušavaju da pobede u toj najsmrtonosnijoj od svih igara: igri prestola. Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca. MG9 (N)

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ispod crne duge - David Putnik Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2022 Broj strana: 115 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Izabrane pesme Davida Putnika (1972-2011). Pesme objavljene u periodici i pesme pronađene u zaostavštini. Pesme kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture. David Putnik (Beograd, 1972-Beograd, 2011), pozorišni reditelj, reditelj dokumentarnih filmova i pesnik. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za pozorišnu i radio režiju, u klasi Ljubomira Mucija Draškića. Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2003. d0 2004. godine radio je kao vršilac dužnosti upravnika Šabačkog pozorišta. Kao pozorišni reditelj, publici se prvi put predstavio 1993. godine postavkom Čehovljevog Mislioca na novobeogradskoj sceni „Mata Milošević“. Usledile su predstave Bliži nebu, po drami Željka Hubača (Narodno pozorište u Leskovcu, 1994, nagrada „Joakim Vujić“) i Vasa Železnova Maksima Gorkog („Mata Milošević“, 1994), a potom Čehovljeva Labudova pesma (Narodno pozorište u Somboru, 1995), Plagijat Žaka Konfina (Narodno pozorište u Leskovcu, 1995) i San Mirabai, performans na temu indijske poezije (Bitef Teatar, 1995). Godine 1996. ponovo režira jednu Hubačevu dramu, Bliži vatri (Narodno pozorište u Leskovcu, nagrada „Joakim Vujić“), a 1997. Lepoticu i zver Igora Bojovića (Narodno pozorište u Somboru, nagrada Susreta dečjih pozorišta u Beogradu). Zaključne godine drugog milenijuma, ne računajući samu dvehiljaditu, bile su najplodnije u Davidovoj pozorišnoj karijeri: nižu se predstave Vilinska kočija po komadu Aleksandre Glovacki (Kruševačko pozorište, 1998, diplomska predstava), Memetov Život u pozorištu (Narodno pozorište u Leskovcu, 1998), Strindbergov Pelikan (Atelje 212, 1999) i Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1999). Godine 2001. Putnik režira Pirandelov komad Šest lica traže pisca (Narodno pozorište u Somboru), a naredne godine, u saradnji s Romskim teatrom „Raidna“, postavlja Bahanalije Gorana Stefanovskog na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju. Potom se, 2003. godine, još jednom predstavlja publici Beogradskog dramskog pozorišta (predstava Apologija neprijatelju po tekstu Jovana Popovića), a 2004. režira Gospodina Paula Tankreda Dorsta u Šabačkom pozorištu. U narednih sedam godina režiraće još samo dve predstave: Božićni san po tekstu Jovana Popovića (Mala scena Etnografskog muzeja u Beogradu, 2006) i Orkestar Titanik po drami Hrista Bojčeva (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar, 2009). Putnik je reditelj dokumentarnih filmova ‒ ekoloških putopisa: Otrovna voda (1996; nagrada Festivala podvodnog filma u Antibima) i Kanjon Nevidio (1997). Pesme, eseje i kritičke prikaze David Putnik je objavljivao u vodećim listovima i časopisima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Snovi i prah Budućnost Sedam kraljevstava visi o koncu. Na istoku Deneris, poslednji izdanak kuće Targarjena, čiji su zmajevi sada već izrasli u strašne zveri, vlada kao kraljica grada podignutog na prahu i smrti, opkoljena neprijateljima. Pošto se napokon pročulo gde je ona, mnogi traže Deneris i njene zmajeve. Među njima je kepec Tirion Lanister, koji je pobegao iz Kraljeve luke ucenjene glave, osuđen na smrt zbog ubistva svog sestrića kralja Džofrija, posle čega je ubio i svog omraženog oca lorda Tivina. Na severu se pruža veliki Zid od leda i kamena – prepreka snažna tek koliko ljudi koji ga brane. Kopile lorda Edarda Starka, Džon Snežni, izabran je za 998. lorda zapovednika Noćne straže, ali on ima neprijatelje i u samoj Straži i s one strane Zida, gde se okupljaju sile neizrecivog užasa. Na sve strane ponovo izbijaju ogorčeni sukobi, a u njih su upleteni brojni, nezaboravni i neodoljivi likovi, od odmetnika do sveštenika, od vojnika do volšebnika, od plemića do robova. Plime sudbine neumitno vode ka najvećem plesu do sada... Drugi deo: Posle gozbe „Među piscima epske fantastike Martin je daleko najbolji...ovo je napeta, burna knjiga koja izaziva nesanicu.“ Time Magazine „Suočeni sa neshvatljivim zamahom ovog epa mnogi drugi pisci fantastike mogu samo s nevericom da odmahuju glavom... Njegova ambicija: da stvori Svetonijevih Dvanaest cezara epske fantastike, s likovima tako otrovnim da bi pojeli Bordžije.“ Guardian „Kolosalno, zapanjujuće... Martin u svom izmaštanom svetu pruža svu opojnu zapletenost Ratova ruža ili carskog Rima.“ SFX „Džordž R. R. Martin je jedan od naših najboljih pisaca, a ovo je jedna od njegovih najboljih knjiga.“ Rejmond E. Fajst „Ovo je jedna od onih retkih knjiga koja se čita s lakoćom.“ Robin Hob „Kakva čudesna povest. Nisam mogla da stanem dok je u zoru nisam završila.“ En Mekafri Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gozba za vrane - deo prvi Sve izgleda previše dobro da bi bilo istinito. Posle ogorčenih borbi i podmuklih izdajstava, sile koje su podelile zemlju iscrpene su pristale na nelagodno primirje. Ili se bar tako čini. Posle smrti čudovišnog kralja Džofrija, Sersei vlada kao namesnica u Kraljevoj luci. Odlazak Roba Starka slomio je kičmu severnjačkoj buni, a njegova braća i sestre razbacani su po čitavom kraljevstvu, poput semenja na vetru. Rat koji je dugo i mahnito buktao, napokon je zgasnuo. Međutim, kao i posle svake divovske borbe, neće proći dugo pre nego što preživeli, odmetnici, razbojnici i lešinari počnu da se okupljaju i otimaju oko kostiju mrtvih. Dok se ljudske vrane skupljaju na zgarištima Sedam kraljevstava, kuju se smele nove zavere i opasna nova savezništva, dok neka poznata i neka sasvim nova lica izranjaju iz zlokobnog sutona prošlih bojeva. To je vreme kada mudri i ambiciozni, podmukli i snažni otkrivaju veštine, moći i magiju da prežive u surovim i užasnim vremenima koja ih čekaju. Vreme je to da se plemići i kmetovi, vojnici i čarobnjaci, ubice i mudraci ujedine i na kocku stave svoje sudbine… i svoje živote. Jer na gozbi za vrane, mnogi su gosti – ali će retki preživeti. Gozba za vrane - deo drugi Gvozdenim ostrvima vlada novi kralj, luđi i strašniji nego što je iko mogao i da zamisli. Nezasita morska neman sve više pruža svoje pipke ka obalama Sedam kraljevstava... Vitez sa zlatnom rukom krenuo je na put ka poslednjem zamku iznad koga se vijori barjak kralja na severu. Na tom putu otkriva mračne istine i bori se sa zlodusima sopstvene prošlosti. Za to vreme, dok zemljom haraju odmetničke družine, dvor u Kraljevoj luci tone sve dublje u vrtlog izdajstava i spletki. A niko od igrača i ne sluti da je u igru prestola stupila nova, nepredvidljiva i neobuzdana sila, koja preti da poremeti i najpažljivije pripremljene planove... Gozba za vrane je u punom jeku. Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drugi deo ima crtez na nultoj stranici, sve ostalo uredno! Gozba za vrane - deo prvi Sve izgleda previše dobro da bi bilo istinito. Posle ogorčenih borbi i podmuklih izdajstava, sile koje su podelile zemlju iscrpene su pristale na nelagodno primirje. Ili se bar tako čini. Posle smrti čudovišnog kralja Džofrija, Sersei vlada kao namesnica u Kraljevoj luci. Odlazak Roba Starka slomio je kičmu severnjačkoj buni, a njegova braća i sestre razbacani su po čitavom kraljevstvu, poput semenja na vetru. Rat koji je dugo i mahnito buktao, napokon je zgasnuo. Međutim, kao i posle svake divovske borbe, neće proći dugo pre nego što preživeli, odmetnici, razbojnici i lešinari počnu da se okupljaju i otimaju oko kostiju mrtvih. Dok se ljudske vrane skupljaju na zgarištima Sedam kraljevstava, kuju se smele nove zavere i opasna nova savezništva, dok neka poznata i neka sasvim nova lica izranjaju iz zlokobnog sutona prošlih bojeva. To je vreme kada mudri i ambiciozni, podmukli i snažni otkrivaju veštine, moći i magiju da prežive u surovim i užasnim vremenima koja ih čekaju. Vreme je to da se plemići i kmetovi, vojnici i čarobnjaci, ubice i mudraci ujedine i na kocku stave svoje sudbine… i svoje živote. Jer na gozbi za vrane, mnogi su gosti – ali će retki preživeti. Gozba za vrane - deo drugi Gvozdenim ostrvima vlada novi kralj, luđi i strašniji nego što je iko mogao i da zamisli. Nezasita morska neman sve više pruža svoje pipke ka obalama Sedam kraljevstava... Vitez sa zlatnom rukom krenuo je na put ka poslednjem zamku iznad koga se vijori barjak kralja na severu. Na tom putu otkriva mračne istine i bori se sa zlodusima sopstvene prošlosti. Za to vreme, dok zemljom haraju odmetničke družine, dvor u Kraljevoj luci tone sve dublje u vrtlog izdajstava i spletki. A niko od igrača i ne sluti da je u igru prestola stupila nova, nepredvidljiva i neobuzdana sila, koja preti da poremeti i najpažljivije pripremljene planove... Gozba za vrane je u punom jeku. Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Lepota i tuga - Jasunari Kavabata Broj strana: 204 Jasunari Kavabata (1899-1972) prvi je japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1968. Ostao je siroče već u drugoj godini. Smrt roditelja i gotovo svih bližih rođaka, ostavila je neizbrisive tragove u njegovom životu i stvaralaštvu. Svoju bogatu književnu karijeru otpočeo je kao petnaestogodišnjak pisanjem dnevnika. Pod jakim uticajem neosenzalizma, iskušavao je razne izražajne mogućnosti: Duh ruže (1927), Igla i staklo i žaba (1930), Kristalna fantazija (1931)... U njegovom predratnom periodu ističu se romani Ptice grabljivice i druge zveri i Snežna zemlja. Posle Drugog svetskog rata objavio je Hiljadu ždralova (1949), Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Uspavana lepotica, Stari grad kao i roman Lepota i tuga (1959), koji su potvrdili njegovu svetsku slavu. Ljubav kao bolest i besmrtnost, seks kao zamka i osveta – glavne su teme koje dobitnik Nobelove nagrade Jasunari Kavabata dramatizuje sa hipnotizirajućom moći u ovom delu. U srži ovog romana je priča o destruktivnoj ljubavnoj vezi između oženjenog pisca i šesnaestogodišnje devojke, koja nastavlja da proganja oboje više od dvadeset godina posle njihovog poslednjeg susreta i čija je beskrajna gorčina zatrovala svakoga u njihovoj blizini. Ono što počinje kao sentimentalni ponovni susret vremešnog Okija Tošija i povučene umetnice Otoko Ueno prerašće u zloslutnu erotsku osvetu. Keiko, neobična i strastvena mlada devojka, Otokina učenica i ljubavnica, rešena je da se osveti za poniženja iz prošlosti njene prijateljice, iako to podrazumeva da svoju lepotu koristi kao oružje. Nepredvidljivo ploveći između nežnosti i opsesije, dostojanstva i surovosti, roman Lepota i tuga potvrđuje Kavabatin ugled velikog japanskog majstora koji obično vezivanje obija može da pretvori u nešto beskrajno sugestivno i perverzno.

Autor:: Jasunari Kavabata Žanrovi:: Drama, Ljubavni, Nagrađene knjige Izdavač:: Tanesi ISBN: 9788681567210 Broj strana: 204 Pismo: Latinica Format: 20 cm Jasunari Kavabata (1899-1972) prvi je japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1968. Ostao je siroče već u drugoj godini. Smrt roditelja i gotovo svih bližih rođaka, ostavila je neizbrisive tragove u njegovom životu i stvaralaštvu. Svoju bogatu književnu karijeru otpočeo je kao petnaestogodišnjak pisanjem dnevnika. Pod jakim uticajem neosenzalizma, iskušavao je razne izražajne mogućnosti: Duh ruže (1927), Igla i staklo i žaba (1930), Kristalna fantazija (1931)... U njegovom predratnom periodu ističu se romani Ptice grabljivice i druge zveri i Snežna zemlja. Posle Drugog svetskog rata objavio je Hiljadu ždralova (1949), Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Uspavana lepotica, Stari grad kao i roman Lepota i tuga (1959), koji su potvrdili njegovu svetsku slavu. Ljubav kao bolest i besmrtnost, seks kao zamka i osveta – glavne su teme koje dobitnik Nobelove nagrade Jasunari Kavabata dramatizuje sa hipnotizirajućom moći u ovom delu. U srži ovog romana je priča o destruktivnoj ljubavnoj vezi između oženjenog pisca i šesnaestogodišnje devojke, koja nastavlja da proganja oboje više od dvadeset godina posle njihovog poslednjeg susreta i čija je beskrajna gorčina zatrovala svakoga u njihovoj blizini. Ono što počinje kao sentimentalni ponovni susret vremešnog Okija Tošija i povučene umetnice Otoko Ueno prerašće u zloslutnu erotsku osvetu. Keiko, neobična i strastvena mlada devojka, Otokina učenica i ljubavnica, rešena je da se osveti za poniženja iz prošlosti njene prijateljice, iako to podrazumeva da svoju lepotu koristi kao oružje. Nepredvidljivo ploveći između nežnosti i opsesije, dostojanstva i surovosti, roman Lepota i tuga potvrđuje Kavabatin ugled velikog japanskog majstora koji obično vezivanje obija može da pretvori u nešto beskrajno sugestivno i perverzno.

dvojezično izdanje Kobalt ... Kao na slikama Retko u ponudi Milan Jesih, slovenski pesnik, dramatik in prevajalec, * 1950, Ljubljana. Jesih je na Filozofski fakulteti v Ljubljani študiral primerjalno književnost. Najbolj je poznan kot prevajalec iz angleškega in ruskega jezika. Prevedel je več kot 40 pomembnih del svetovne književnosti (Bulgakov, Čehov, Shakespeare, idr.). Pesniti in objavljati je začel že kot srednješolec, njegova ustvarjalna energija pa se je najbolj razvila med študijem primerjalne književnosti na Filozofski fakulteti. Že takrat je bil vsestransko nadarjen in zdaj deluje kot pesnik, dramatik, pisec radijskih iger, pisec za otroke, prevajalec. Na vseh teh področijh se je uveljavil kot eden najpomembnejših slovenskih ustvarjalcev zadnje četrtine 20. stoletja. Bil je predsednik Društva slovenskih pisateljev. Leta 2019 je postal izredni član umetniškega razreda SAZU. Pesništvo[uredi | uredi kodo] Milan Jesih je prvič javno izraziteje nastopil v pesniški skupini 442. Ta se je razvila iz skupine 441, v kateri sta delovala Matjaž Kocbek in Ivo Svetina, potem pa so se jima pridružili še Andrej Brvar, Tomaž Kralj in Milan Jesih. Že maja leta 1969 je Dušan Jovanović v ljubljanski Drami režiral večer njihove pesniške besede z naslovom »Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk«. Za pesnike te skupine se je v literarni zgodovini uveljavil izraz lingvizem, čeprav je vsak med njimi v svojem pesniškem razvoju razvil svojo svojo posebno avtorsko poetiko. Uran v urinu, gospodar![uredi | uredi kodo] Jesihova prva pesniška zbirka Uran v urinu, gospodar!, je izšla leta 1972. Pri kritikih ni bila najbolje sprejeta, saj se jim je zdelo, da gre za obnavljanje ludističnih vzorcev, ki jih je v slovensko poezijo vpeljal zlasti Tomaž Šalamun z zbirko Poker (1966). Kljub temu jo lahko vrednotimo kot eno izmed najpomembnejših zbirk slovenskega pesniškega modernizma. Legende[uredi | uredi kodo] Že v drugi pesniški zbirki Legende (1974) opazimo odmik od ludizma. Tradicije ne pojmuje več izključno kot nekaj, iz česar se je treba norčevati, ampak kot nekaj, kar je mogoče vključiti tudi v sedanjost in se do nje smiselno opredeljevati, ne pa zgolj parodirati. Hkrati se pojavlja tudi že deziluzija. Usta[uredi | uredi kodo] Usta (1985) so v skoraj popolnem nasprotju s prejšnjima zbirkama. Verzi in kitice se skrajšajo, prvoosebni lirski subjekt skoraj ne nastopa več. Soneti, Soneti drugi, Jambi[uredi | uredi kodo] Vrhunec Jesihovega pesništva so zbirke Soneti (1989), Soneti drugi (1993) in Jambi (2000), ki jih imamo lahko za najvišji dosežek pesniškega postmodernizma na Slovenskem. V prvih dveh zbirkah Jesih obnavlja strogo sonetno formo, ki je že od Prešerna temeljna pesniška oblika slovenskega pesništva, motivi pa segajo od prizorov iz narave, vaških in mestnih podob, literarnih reminiscenc in spominov do avtorefleksije lastne ustvarjalnosti. Postmodernistični lirski subjekt se suvereno giblje med podobami in jih na novo sestavlja. Ob tem se nam kaže Jesihova jezikovna mojstrstva, ki nam vedno znova dokazuje, kakšne izrazne možnosti se skrivajo v slovenskem jeziku. Dramatika[uredi | uredi kodo] Dramska pot Milana Jesiha se je začela v skupini 442 oz. Gledališču Pupilije Ferkeverk leta 1969, kjer je bil soavtor predstav Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk ter Pupilija, papa Pupilo in Pupilčki. Obe je režiral Dušan Jovanović, pomenita pa popoln odmik od literarnega gledališča v smeri proti artaudovskemu gledališču krutosti, v slednji zlasti z emblematično gesto klanja kokoši neposredno na odru, kar je v javnosti precej odmevalo. Kritiki (Veno Taufer) pa so jo interpretirali kot simbolični zakol t. i. literarnega gledališča. Zanimivo je, da je režiser leta 1985 ponovil prizor v svoji postavitvi drame Iva Svetine Lepotica in zver v Slovenskem mladinskem gledališču, le da je takrat prizor označeval konec gledališkega modernizma. Že pred tem pa je ta prizor citiral, a po pedagoški intervenciji zgolj v stilirizirani obliki, v dijaški predstavi Majcnove Apokalipse leta 1980, Dragan Živadinov, kasneje eden najpomembnejših ustvarjalcev slovenskega gledališkega postmodernizma. Sledila je kolektivna predstava Limite (1973) z Zvonetom Šedelbauerjem v Eksperimentalnem gledališču Glej. Značilnost te predstave je bila, da sta besedilo in odrsko dogajanje nastajala sproti. Med nastajanjem projekta je Milan Jesih sproti prinašal besedilo za dogajanje na odru, ki ga je videl prejšnji dan. Ludistična tematika[uredi | uredi kodo] Prvo samostojno dramsko delo Milana Jesiha, s katerim je tudi najbolj zaslovel, pa so Grenki sadeži pravice, prvič uprizorjeni v EG Glej leta 1974. V navezavi na dramatiko absurda je z njo vzpostavil ludistični dramaturški model s svobodnim sopostavljanjem različnih prizorov in jezikovnim mešanjem slogov in zvrsti, h kateremu se je v svoji kasnejši dramatiki vedno znova vračal. Podobno zgradbo imajo njegove drame Vzpon, padec in ponovni vzpon zanesenega ekonomista (uprizorjena v ljubljanski Drami leta 1974), Triko (Mala drama, 1985) in Ljubiti (predelava prvotno radijske igre (1984) v Mali drami 1993). V igrah Brucka ali Obdobje prilagajanja (EG Glej, 1976; pozneje predelani tudi v TV-scenarij), Pravopisna komisija (SLG Celje, 1985) in Afrika (ES Gledališče čez cesto, Kranj 1986) je še vedno veliko ludističnih prvin, vendar pa v njih že najdemo zasnovo zgodbe in bolj ali manj stalne karakterje. Vrnitev k tradicionalni dramaturgiji[uredi | uredi kodo] V igri En sam dotik (Prešernovo gledališče Kranj, 1990) je Jesih oblikoval logično grajeno zgodbo s stalnimi karakterji in zgolj občasnimi ludistčnimi prvinami z nekaterimi motivnimi navezavami na Čehova. V to, pogojno rečeno postmodernistično fazo bi lahko uvrstili tudi njegove predelave različnih literarnih predlog za mladino in odrasle: Guliver, velik in majhen (Mladinsko in Lutkovno gledališče ljubljansko, 1979; po Swiftu), Še zmeraj ptiči (Mestno gledališče ljubljansko, 1988; po Aristofanu), Cesarjeva nova oblačila (SSG Trst, 1992, in Lutkovno gledališče Jože Pengov, 1995; po Andersenu). V svojem doslej zadnjem objavljenem delu Srebrno rebro (2002) pa Jesih na komičen način razbija iluzijo o klenosti in trdnosti slovenskega kmetstva. Jesih zelo veliko piše tudi za radio (15 radijskih iger, mdr. Pod perutnico noči, izvedena 1994; nekatere so bile objavljene tudi knjižno) in za televizijo (Pepelnica, 1984, Zrcalo, 1990), libreto (opera Ime na koncu jezika, izvedba 1997). Prevajalsko in drugo delo[uredi | uredi kodo] Jesih je eden najpomembnejših sodobnih slovenskih prevajalcev. Iz srbščine in hrvaščine ter zlasti ruščine in angleščine je prevedel vrsto temeljnih dramskih del. Med avtorji, ki jih je prevajal, so Branislav Nušič (Mister Dolar, Oblast, Gospa ministrica), Aleksander N. Ostrovski (Volkovi in ovce, Gozd), Nikolaj V. Gogolj (Kvartopirci, Revizor), Anton P. Čehov (Striček Vanja, Tri sestre, Češnjev vrt), Mihail A. Bulgakov (Moliere, Ivan Vasiljevič, Don Kihot), Richard Sheridan (Šola za obrekovanje). Glavni preizkusni kamen vsakega prevajalca pa so Shakespearova dela in teh je Jesih nabral že kar veliko, med njimi so Hamlet, Macbeth, Othello, Romeo in Julija, Ukročena trmoglavka in Vihar. S tem se uvršča med najpomembnejša slovenska prevajalca Shakespeara, kot sta Oton Župančič in Matej Bor. Vsa ta dela so bila tudi uprizorjena v slovenskih poklicnih gledališčih, mnoga med njimi pa so izšla tudi knjižno. Jesih je napisal scenarij za strip Oooopa (s slikarjem Kostjo Gatnikom - Magna Purga), besedila za popevke in skladbe za razne gledališke predstave. Med slednjimi izstopa zlasti skladba »Lastovke«, ki jo je napisal za predstavo Rolanda Dubillarda Naivne lastovke v Mali drami leta 1972. Pesniške zbirke[uredi | uredi kodo] Uran v urinu, gospodar! (1972) Legende (1974) Kobalt (1976) Volfram (1980) Usta (1985) Soneti (1989) Soneti drugi (1993) Jambi (2000) Verzi : izbrane pesmi (2001) Pesmi (2006) Zbrane zbirke (2012) Tako rekoč (2007) Lahkoda (2013) Maršal : 88 pesmic (2017) Namreč (2021) Nagrade[uredi | uredi kodo] nagrada Prešernovega sklada (1986) Jenkova nagrada (1991 in 2001) Sovretova nagrada (1992) Veronikina nagrada (2001) Prešernova nagrada (2002) velenjica-čaša nesmrtnosti (2011) Nagrada kritiško sito (2018) izredni član SAZU (2019) Zlatnik poezije (2021) Tags: pesmi vizuelna poezija grupa oho tomaz salamun franci zagoricnik