Title: Viking Adventure Author: Clyde Robert Bulla Major Themes: Easy Readers, Exploration, Vikings, Vineland Synopsis: Sigurd, a young Viking boy, goes on a voyage of exploration to find the land that Leif Ericson had discovered a hundred years earlier. Sigurd is a young Viking boy living in Norway. His father teaches him all the things a Viking boy must learn—how to swim, how to shoot a bow and arrow, how to climb a rope…. He can’t teach him how to fight, though, until he fetches a slightly older cousin to their home to fight Sigurd. One day, Sigurd’s father’s friend Gorm, who saved his father’s life once, came to their home. Gorm was making preparations to go on a voyage to the land across the sea which Leif Ericson had discovered a hundred years before. He wants Sigurd’s father to go along, but he refuses. Sigurd begs to go in his stead, and finally receives permission. Will Sigurd be able to return home, though, after there is treachery and betrayal on the ship? Наслов: Викинг Адвентуре Аутор: Цлиде Роберт Булла Главне теме: Лако читање, Истраживање, Викинзи, Винеланд Садржај: Сигурд, млади викиншки дечак, путује у истраживање да би пронашао земљу коју је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Сигурд је млади викиншки дечак који живи у Норвешкој. Отац га учи свим стварима које викиншки дечак мора научити - како пливати, како гађати луком и стрелом, како се пењати по ужету .... Не може га научити како се борити, док не одведе мало старијег рођака у њихов дом да се бори против Сигурда. Једног дана, пријатељ Сигурдовог оца Горм, који је једном спасио живот свог оца, дошао је у њихов дом. Горм се припремао за путовање на копно преко мора које је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Жели да и Сигурдов отац иде, али он то одбија. Сигурд моли да пође уместо њега и коначно добије дозволу. Хоће ли Сигурд моћи да се врати кући након што на броду буде издајства и издаје?

Dobro došli u svet slovenske mitologije! Pred vama je još jedno obeležje Peruna - PERUNOVA SEKIRA Perun je najmoćniji slovenski Bog, Bog knezova i vitezova, nepobedivi ratnik, tvorac munje i groma. On štiti državni poredak, održava red u Vaseljeni, pruža pobedu u bitkama. Od svih božanstava, on je u najneposrednijoj vezi sa ljudima, a kao izuzetno moćan Bog poštovan je čak i kod neslovenskih naroda. Naoružan je štapom, lukom, strelama (munjama) i sekirom koja je njegovo najvažnije obeležje, njome gađa zle ljude i duhove. Veličina sekire je 4,2cm Privesci, ogrlice i medaljoni ROD ® inspirisani srpskom i slovenskom mitologijom nisu od plemenitih metala, izrađeni su od kvalitetne metalne legure na bazi cinka, aluminijuma, bakra i magnezijuma, bez olova, kalaja i nikla (osim ako je posebno naglašeno `niklovan`), zatim su galvanizovani slojem srebra (ili mesinga) i na kraju patinirani. Ne preporučuje se kvašenje privezaka (zbog patine). Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Dobro došli u svet slovenske mitologije! Pred vama je još jedan naš dizajn Perunove sekire! Perun je najmoćniji slovenski Bog, Bog knezova i vitezova, nepobedivi ratnik, tvorac munje i groma. On štiti državni poredak, održava red u Vaseljeni, pruža pobedu u bitkama. Od svih božanstava, on je u najneposrednijoj vezi sa ljudima, a kao izuzetno moćan Bog poštovan je čak i kod neslovenskih naroda. Naoružan je štapom, lukom, strelama (munjama) i sekirom koja je njegovo najvažnije obeležje, njome gađa zle ljude i duhove. Veličina sekire je 4,5 cm NIKLOVANA. Privesci, ogrlice i medaljoni ROD ® inspirisani srpskom i slovenskom mitologijom nisu od plemenitih metala, izrađeni su od kvalitetne metalne legure na bazi cinka, aluminijuma, bakra i magnezijuma, bez olova, kalaja i nikla (osim ako je posebno naglašeno `niklovan`), zatim su galvanizovani slojem srebra (ili mesinga) i na kraju patinirani. Ne preporučuje se kvašenje privezaka (zbog patine). Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

OPASNA KNJIGA ZA DEČAKE INTEGRALNO IZDANJE UZRAST OD 10 DO 12 GODINA Šifra artikla: 232431 Isbn: 9788677105655 Autor : Kon Igulden i Hal Igulden Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Čak i u vremenu video-igrica i mobilnih telefona, i životu svakog dečaka i dalje mora postojati kutak rezervisan za pravljenje mornarskih čvorova, izgradnju kućice na drvetu i priče o izuzetnim podvizima. Kada se prisetimo detinjstva, prvo što nam pada na pamet jeste da smo u to doba imali neupor... Detaljnije Čak i u vremenu video-igrica i mobilnih telefona, i životu svakog dečaka i dalje mora postojati kutak rezervisan za pravljenje mornarskih čvorova, izgradnju kućice na drvetu i priče o izuzetnim podvizima. Kada se prisetimo detinjstva, prvo što nam pada na pamet jeste da smo u to doba imali neuporedivo više vremena. Ova knjiga vraća čaroliju opuštenih nedeljnih popodneva i beskrajno dugih letnjih dana – jer su oni i dalje tu ako želite da ih pronađete. Današnji dečaci nisu ništa manje radoznali od dečaka iz ranijih vremena tako da će sigurno uživati u pričama o neustrašivim delima kao što je pohod na Antarktik ili vršljanje po podrumu u potrazi za delovima od kojih će napraviti elektromagnet. Ako im date zanimljivu ideju, sigurno će pokušati da naprave kristal, da sklepaju kolica, ili da nauče kako se mogu orijentisati pomoću zvezda. Ova knjiga sadrži poglavlja o čuvenim bitkama, o insektima i dinosaurima, kao i citate koji će svakom dečaku dobro doći. Iz nje takođe možete saznati kako da napravite luk i strelu, ili da postanete konstruktori najboljeg papirnog aviona na svetu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 10 DO 12 GODINA Autor Kon Igulden i Hal Igulden Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2010 Format 17x20 Strana 327 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ZAIRE DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 382382 Isbn: 9788676743971 Autor : Danijel Jovanović Izdavač : OTVORENA KNJIGA Mračne sile nadvile su se nad Pokrajinu, sa ciljem da konačno dopru do onoga što se godinama krije na dnu njenog Vulkana, dobro zaštićeno kamenom drevne magije. Ukoliko uspeju u tome, neminovna je propast svih delova sveta koji poznaje Vrhovna Božanstva, a na put im može stati jedino heroj kojeg ... Detaljnije Mračne sile nadvile su se nad Pokrajinu, sa ciljem da konačno dopru do onoga što se godinama krije na dnu njenog Vulkana, dobro zaštićeno kamenom drevne magije. Ukoliko uspeju u tome, neminovna je propast svih delova sveta koji poznaje Vrhovna Božanstva, a na put im može stati jedino heroj kojeg je prvog dana jeseni pretkazalo veliko Proročanstvo vrača Alaimbole. Kako heroja nema na vidiku, u potragu za njim uputiće se Zaire, njen luk i strela, i njena verna lisica Masika. Ova naizgled obična seoska devojka plamene kose neće moći ni da pretpostavi da će, na putu za dobrobit svog naroda, uspeti da pronađe ono što joj je bilo najpotrebnije – put sopstvene sudbine. Danijel Jovanović svojim najnovijim romanom „Zaire“, ni ovog puta ne izneverava svoje čitaoce, provodeći ih, zajedno sa naslovnom junakinjom, kroz čudesno oslikane imaginarne svetove. Ova knjiga, pre svega, predstavlja pomalo gorku priču o odrastanju uokvirenu modifikovanim bajkovnim sižeom i, u prepletu elemenata različitih mitologija, govori o lojalnosti, hrabrosti, prijateljstvu, porodici, religiji, rodoljublju, ali i o snazi pripovedanja, toleranciji, rodnim ulogama, nasilju i opasnostima slepog poštovanja uspostavljenih dogmi. „Zaire“ će lako osvojiti srca svakog ko se upusti u ovu čitalačku avanturu, a nema sumnje da će glavna junakinja ostaviti traga u novijoj svetskoj književnosti, budući da predstavlja pravu književnu junakinju našeg doba – heroinu koja savršeno razume senzibilitet i duh današnje čitalačke publike. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Danijel Jovanović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač OTVORENA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 21 Strana 348 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

PC The Lord of the Rings - War In The North Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 01.01.2000. OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Najnovija igra sa etiketom The Lord of the Rings dolazi nam iz studija Snowblind. War in the North je akcioni RPG koji smešta igrača u verziju Srednje zemlje, viđene u filmskoj trilogiji Pitera Džeksona. Dok knjige i filmovi prate slavnu družinu na njenom putu ka istoku i jugu Srednje zemlje, ova igra se fokusira na borbu protiv Sauronovih saveznika koja se odvija paralelno sa događajima koji su nam svima poznati. Takoreći, ovo su avanture neopevanih heroja Rata za prsten. Priča počinje u Briju, nekoliko dana pre nego što će Frodo i njegova tri prijatelja doći iz Okruga na putu za Rivendel. U krčmi „Poni koji se propinje” Aragorn ima zadatak za troje heroja – dunedanskog rendžera Eradana, patuljačkog ratnika Farina i vilenjačku istoričarku & Elrondovu učenicu Andrijel. Aragornova misija za naše protagoniste je da istraže ruševine Fornosta, gde Sauronov saveznik crni numenorac Agandaur okuplja vojsku goblina, orkova i trolova. Njihova avantura provešće ovo troje junaka kroz neistražene, ali i kroz poznate delove Srednje zemlje. U singleplayer modu igrač može da kontroliše samo jednog od likova, dok drugo dvoje vodi relativno uspešni AI. Zapravo, AI odlično koristi veštine vaših likova i podržava vas u toku borbe, ali kretanje je i dalje problematično. Ipak, postoje osnovne komande za napad i povlačenje koje vaši saborci slušaju, istina ponekad veoma kratko. Na prelazima između nivoa možete da menjate lika kojeg direktno vodite. Svaki od troje heroja ima sopstvene specifičnosti, kao i mogućnost usmerenog razvijanja pojedinih sposobnosti. Sa svakim novostečenim nivoom likovi dobijaju tri poena za osnovne atribute (snaga, spretnost, vitalnost, volja), kao i jedan poen za razvijanje veština koje su ili aktivne ili pasivno jačaju određeni aspekt dotičnog lika. Tako Andrijel može da se specijalizuje za ofanzivne ili pak defanzivne magije, ali i za kombinovani stil borbe, gde paralelno koristi magiju i mač. Eradan je, kao rendžer, najraznovrsniji borac. On može da se specijalizuje za borbu lukom i strelom, dvoručnim mačem, dva jednoručna, da unapređuje veštine za tajnovito eliminisanje protivnika, a može da bude i tenk. Farin takođe može da bude tenk, da unapređuje svoju veštinu korišćenja samostrela ili da prati staru patuljačku tradiciju – veliko dvoručno oružje u ruke, pa u što veću grupu goblina! Sem prilagođavanja za borbe, na određenim lokacijama možete da prilagodite i izgled lica lika kojeg vodite. Na raspolaganju vam je nekoliko stotina kombinacija modela lica, boje kose i očiju, frizure i dodatnih detalja. Dodatno menjanje vaših likova odvija se nabavljanjem nove opreme. Svaki novi komad opreme, sem što unapređuje borbenu statistiku, menja i izgled likova. Sem toga, određeni oklopi i oružja imaju ležišta u koja stavljate dragulje sa specijalnim atributima i time dodatno prilagođavate likove svom stilu igre. Iako je u pitanju multiplatformska igra (originalno razvijana za konzole), komande za PC urađene su za svaku pohvalu. Od prve sekunde sve teče glatko i bez problema – zaista osvežavajuće. Sem toga, grafika, zvuk i glasovi likova zaista su na visokom nivou.

Život je težak i onda umreš. Ali za jednog čovjeka to blagoslovljeno oslobođenje bilo je samo prolaz u novi život i drugi dolazak, pri kom je samo jedna riječ služila kao mantra za jutro, podne i noć, a ta riječ bila je – osveta. Gorka, mračna osveta, oblikovana u duši samog crnog đavola, i hladnokrvno izlivena u čaše njegovih nekadašnjih mučitelja. Luk, strijela i očajnička borba za spas – bili su uobičajeni radni dan čovjeka, koji je krvlju potpisao Pakt. Upoznajte Aleksandra i pripremite se da stavite na ispit sve ono u šta ste vjerovali kad je pravedno ili nepravedno, dobro ili loše u pitanju. Ako ste ikad učinili nešto zbog čega se kajete – kajaćete se što niste krenuli njegovim stopama. Aleksandar je svako od nas ko je ikad poželio da promjeni prošlost, i pri tome bio spreman da žrtvuje sopstvenu dušu za ostvarenje tog cilja. „U najboljoj tradiciji noir romana, gde ne postoji razlika između junaka i zlikovca, a autor nas poput samog đavola navodi na simpatije ka grehu i zločinu, D. P. Eden nam majstorski prikazuje jednu crno-belu sliku, sumornu atmosferu izmišljenog grada Kingsberga, ogoljenog, protkanog maglom i dimom, krvlju i tajnama.“ Branislav Janković – pisac D. P. Eden je rođen 22.06.1988. godine u Brčkom u Bosni i Hercegovini. Vrlo rano je pokazao sklonost ka umjetnosti, pre svega ka filmu i književnosti. U svijetu umjetnosti prvi uspjeh je doživio na OFF Film festivalu o ljudskim pravima u Bihaću, gdje je sa svojim prvim filmom Tamna strana djetinjstva osvojio drugo mjesto. Ljubav prema književnosti je ipak prevagnula te se u potpunosti okrenuo pisanju mijenjajući žanrove od dječjih priča, ljubavnih do horora i fantastike. Po njemu, riječi su vrlo moćno oružje, koje treba uvijek koristiti u svrhu dobra. Prvijenac Mjesec je svjedok je objavljen u Brčkom 2016 godine. Godine 2021 je objavljen njegov drugi roman na engleskom jeziku pod nazivom The Pact. Edenova priča Kad srce izgubi se našla u antologiji priča pod nazivom Nijanse vremena. D. P. Eden danas živi i radi u Leipzigu u Njemačkoj

Dobro došli u svet slovenske mitologije!Pred vama su skulpture koje su deo jedinstvene šahovske garniture u kojoj su figure slovenska božanstva. Zamišljene su kao pojedinačni suveniri i rađene su od resina (vrste poliestarske smole), svaka je ručno livena, bojena i patinirana.Visina ove figure je 10 cm sa postoljem, ima potpis autora, žig brenda i originalnu kutiju sa opisom na dva jezika.Predstavljamo vam PERUNAPERUN je najmoćniji slovenski bog, bog knezova i vitezova, nepobedivi ratnik, tvorac munje i groma. On štiti državni poredak, održava red u Vaseljeni, pruža pobedu u bitkama. Od svih božanstava, on je u najneposrednijoj vezi sa ljudima, a kao izuzetno moćan bog poštovan je čak i kod neslovenskih naroda.Upravlja prirodnim pojavama kao što su kiša, munje, gromovi, oblaci i grad i njima utiče na život ljudi. Često ga povezuju sa kultovima vode, drveta i kamena. Gromom često pogađa hrast, koji od tog trenutka postaje sveto, osveštano drvo od koga se izrađuju kipovi božanstava – time je u hrast uneo svoj duh ispunjavajući ga božanskom snagom. Slično, posle udara groma u stenu, delove ovog „gromovnog kamena“ Sloveni su nosili kao amajlije. Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre: ale i ognjeni petao.Perun je naoružan štapom, lukom, strelama (munjama) i sekirom koja je njegovo najvažnije obeležje, njome gađa zle ljude i duhove. Predstavljan je kao stariji muškarac sede, srebrne kose i zlatne brade, kao konjanik koji jezdi nebesima u bojnim dvokolicama, a buku koju pravi ljudi su doživljavali kao grmljavinu.Figura postoji u dve boje - antičko srebro i antička bronza.

Ратник је друга књига велике јужнословенске трилогије Умиру богови ‒ приче о полузаборављеним јужнословенским коренима, умирућим словенским боговима и нашим прецима на прагу хришћанства, у сукобу са моћном Византијом и дивљим аварским племенима. Роман нас враћа сопственим коренима кроз историју која се не учи у школама. Јунаци, са којима заједно дишемо и осећамо, волимо и патимо, подсећају нас на занемарене вредности управо у времену када су нам највише потребне – у дирљивој причи о храбрости, пожртвованости, оданости и љубави, које руше све препреке и савладавају сва искушења. Узбудљива епопеја о младићима Ђурашу и Драгашу, рођеној браћи кроз чија се страдања и непрекидну борбу са недаћама прелама судбина старих српских племена. Ђураш проналази пријатеља и побратима међу дотадашњим непријатељима ‒ Ромеја Теофана. Пут га води у блистави Константинопољ, Краљицу градова, који га опчињава грандиозношћу, сјајем и богатством, али га и баца на бедеме царског града у борбу против најезде варварских хорди. Храброст, понос и оданост доносе му жестоке моралне дилеме ‒ јер су међу нападачима и браћа Словени ‒ које се преплићу са херојском борбом за одбрану престонице. Велики словенски богови полако се повлаче и остављају своје штићенике, препуштајући их новом времену и новом богу. Перун, Световид, Дажбог, Сварог, Морана, Мокоша… читав словенскли пантеон је на умору. Ђурашева вера у њих бледи и у душу му постепен о улази лик распетог бога. Драгаш, још одан старим боговима, трага за изгубљеним братом. Уз њега је верни пратилац, грбави Келт Команус. У племену Лужана младића чека ново велико искушење ‒ да ли ће надјачати част и оданост или љубав и чежња? Епска приповест носи читаоца на таласима узбудљивих догађаја и не дозвољава му предах до последње странице, а онда му остају само жал што је тако брзо дошао крај и жеља да се што пре домогне Осветника ‒ треће књиге трилогије. Драгаш сав претрну. – Како то мислиш и Бојана ће догодине? – Па, обећана је Љубену из Дојчиловића. Очеви су им се договорили. Чуо сам мајк у како са стрином прича да ће Љутовид удати најмлађу ћерку следећег лета – мирно одговори дугајлија. Драгашу се читав свет окрете око главе. Затетура се и само што се не стропошта на земљу од изненадне малаксалости. Ноге клецнуше и он седе на земљу. Блентаво је зурио у Драгојла док је ум одбијао да прихвати оно што је чуо. – Шта ти би? Зашто си тако пребледео? Је ли ти добро? – забринуто га је гледао Драгојло. Драгаш је одмахивао главом, не да би одговорио дечаку, већ зато што је порицао да ће се Бојана удати. Није могао да проговори. Онда му нагло удари талас крви у главу. О чи му бесно синуше, а прсти на шакама се скврчише као канџе. Спопаде га неодољива жеља да овог Драгојла зграби за гушу и удави га. Да са њим угуши и злу вест коју му је донео. Да тако спречи ужасну слутњу. Да не да Бојану. Једва се уздржа и заграби ноктима дубоко у земљу. Ђураш је, у пуној ратној опреми стајао иза мерлона обузет некаквим несхватљивим спокојем. Ум му је утрнуо као и тело. Није осећао никакав страх, никакво узбуђење, ништа. У очима му се видео одблесак пламена пожара иза зидина, а уши су му заглушиле од урлика и вриске. Чврсто је стезао дуго копљиште чекајући да се између мерлона појаве позната, мрска лица некадашњих мучитеља. Мржња и жеља за осветом су му тукли у сваком дамару, у сваком откуцају срца. Када су стрелци одапели стреле низ бедеме, Ђураш се нагао низ грудобран са напереним копљем. На четири-пет стопа испод себе угледао је тамне, зверске очи, стиснуте у узак прорез. Масни праменови прљаве косе лепили су се на знојавом челу, испод купасте кациге зашиљене на врху. Ситне, жуте чекиње уоквиривале су танке усне разјапљене у урлику. На подлактици леве руке, којом се држао за пречагу мердевина, носио је мали, округли штит, у који су биле забијене три стрелице. Десном руком је замахивао дугим, закривљеним сечивом. Све то је Ђураш запазио у трептају ока. Уочио је праменове људске косе који су висили са врха калпака и ниску ушију на грудима, преко верижњаче од металних плочица. Полако и смирено, као да је то радио већ хиљаду пута, замахнуо је дугим копљем и свом снагом зарио оштри метални врх у разјапљену рупу између усана и редова крезавих, жутих зуба. Осетио је крцање и дробљење гркљана, ударац у кост кичме и видео ужас бола у очима које су се широм разрогачиле. Тргао је копље назад кидајући и раздирући грло и језик умирућег, који је без гласа раширио руке и полетео наниже, леђима ударајући и обарајући оне иза себе. Ђураш се окренуо другим мердевинама, недалеко од себе, и поново рутински ударио. Поновио је то још двапут, не обраћајући пажњу на стреле које су зујале око његове главе и ломиле се о грудобран или му чешале лице перима стабилизатора. Ништа друго није видео осим мрских лица пред собом и далеко, тамо доле, иза дивљих сподоба, на травнатој ливади, своју браћу, рођаке и пријатеље. Са осмехом су га гледали и бодрили Драгаш, стриц Благота, Јања, Вида и сви остали из села. Мали Дикан му је махао дечјом ручицом из Зрниног наручја. Младићу се груди испунише неописивим задовољством и поносом. Коначно је нешто учинио за душе својих најмилијих. Више неће осећати грижу савести када га њихови ликови буду посетили у сну. Неће их више болно потискивати у заборав. Сада може уздигнуте главе да стане пред њих. Осветио је крв која је вапила за правдом и утехом. Таман када је помислио да су вукови отишли, да су се повукли, јер је лавеж паса мало утихнуо, два жућкаста жишка се поново показаше. Чинило му се чак и ближе него претходни пут… Врло полако је привукао лук и извукао једну стрелу из тоболца. Чинио се као да се игра са луком. Окретао га је незаинтересовано, а испод ока је пратио светле тачке у тами. Још су биле ту. Ставио је дршку лука на стопала, а тетиву затегао обема рукама намештајући стрелу. Затурио се уназад и окретао се, миц по миц, у правцу вучијих очију. И даље су враћале одблесак ватре. Извио се и напео лук толико да је врх стреле дошао до самог рукохвата. Тетива му се усекла у јагодице на прстима… А онда је Драгаш одапео стрелу. Тетива је запиштала, а лук је одскочио са младићевих стопала. Скоро у истом тренутку чуо се туп удар и кратак, резак звук цвиљења. Наслов: Умиру богови: јужнословенска трилогија, kњ. 2, Ратник Издавач: Neopress desig&print Страна у боји: 283 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-81540-01-5

Leptir je simbol besmrtne duše, slobode i novog početka. Često je u pratnji Erosa, malog boga ljubavi, koji takođe leprša uokolo svojim zlatnim krilcima, naoružan lukom i strelom, tražeći koga će pogoditi, pa se zato smatra da donosi ljubav. Za poludragi kamen tirkiz kažu da pozitivno utiče na Vašu lepotu, gracioznost, jača smirenost, razvoj ličnosti, kreativnost...Smatra se takođe da tirkiz štiti majku i plod, jača krvne sudove, štiti od bakterija, virusa itd. Mnogi tirkiz smatraju kamenom sreće. NAPOMENA: Kristali ne mogu biti zamena za lekarski tretman! Ogrlica crne okrugle kože, debljine 2 mm, dužine 50 cm; privezak leptir, od poludragog kamena tirkiza veličine 35 X 25 X 6 mm. U ponudi je i narukvica od tirkiza: https://www.kupindo.com/Nakit/69220229_Narukvica-Fatimino-plavo-oko-i-tirkiz-poludragi-kamen ili: https://www.kupindo.com/Nakit/59505931_Narukvica-Tirkiz ili: http://www.kupindo.com/Narukvice/19067193_Narukvica-Tirkiz-slon ili: https://www.kupindo.com/Nakit/60146795_Narukvica-Fatimina-ruka-i-tirkiz ili: https://www.kupindo.com/Nakit/68197497_Narukvica-Tirkiz-i-biseri ili: https://www.kupindo.com/Nakit/52283337_Narukvica-Fatimino-plavo-oko-Nazar ili: https://www.kupindo.com/Nakit/66789925_Muska-crna-narukvica-Igre-gladi ili: https://www.kupindo.com/Narukvice/28347509_Narukvica-indigo-zelena ili: https://www.kupindo.com/Nakit/51927741_Narukvica-od-Svarovski-kristala Ili prsten: https://www.kupindo.com/Prstenje/28436757_Prsten-Tirkiz ili: http://www.kupindo.com/Prstenje/24281021_Prsten ili: https://www.kupindo.com/Nakit/52648757_Prsten-lobanja U ponudi je još jedna ogrlica: https://www.kupindo.com/Nakit/60933653_Ogrlica-Tirkiz-i-andjeoska-krila ili: https://www.kupindo.com/Nakit/73359501_Ogrlica-Leptir ili: https://www.kupindo.com/Nakit/67444117_Ogrlica-Leptir ili: https://www.kupindo.com/Nakit/58530171_Ogrlica-Srce-tirkiz-poludragi-kamen ili: https://www.kupindo.com/Nakit/56038387_Ogrlica-Caroit ili: https://www.kupindo.com/Nakit/51327285_Ogrlica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/51307761_Ogrlica-Maska ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/35721119_Ogrlica-Srce-na-dlanu ili: https://www.kupindo.com/Nakit/42785997_Ogrlica-Romansa ili: https://www.kupindo.com/Narukvice/29281645_Narukvica-ogrlica-zmija ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/34007155_Muska-ogrlica-orao ili: https://www.kupindo.com/Nakit/68749313_Ogrlica-Pis-tirkiz-poludragi-kamen ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/31753537_Musko-zenska-ogrlica-Krletka-za-retke-ptice ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/31704393_Musko-zenska-ogrlica-Mesec-i-Meseceva-reka ili: https://www.kupindo.com/Nakit/67906849_Musko-zenska-Viking-ogrlica-Vrana ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/31653893_Ogrlica-riba ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/33665711_Ogrlica-Srecni-delfin ili: http://www.kupindo.com/Nakit/42212441_Muska-ogrlica-Mesec-i-vila ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/37728763_Ogrlica-privezak-zeleni-zad-i-crni-oniks ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/38651419_Ogrlica-In-ametist ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/21874961_Musko-zenska-ogrlica-krst ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/23232367_Ogrlica-Beti-Bup ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/22312791_Ogrlica-leptir-Tirkiz-i-Cherry-Qartz-u-mesi ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/37950979_Musko-zenska-ogrlica-Fatimina-ruka ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/17815977_Ogrlica-Tirkiz-suza ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/17817533_Ogrlica-privezak-od-tirkiza ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/20916657_Ogrlica-Babuska-2 ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/20905589_Ogrlica-majka-i-dete ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/24484009_Ogrlica-beli-sedef ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/20945101_Musko-zenska-magicna-ogrlica-sedef ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/27480033_Ogrlica-vatreno-crveno-u-bakru ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/30134365_Ogrlica-mackica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/32608017_Musko-zenska-ogrlica-veliko-Sunce U ponudi su i tirkizne minđuše: https://www.kupindo.com/Mindjuse/31428737_Mindjuse-eX ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/31140717_Mindjuse-Tirkiz-suza ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/26340285_Romanticne-tirkizne-mindjuse ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/30005325_Mindjuse-Tirkiz-Jagoda-kvarc-poludrago-kamenje ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/26501361_Mindjuse-vizantijsko-plavo ili: https://www.kupindo.com/Nakit/53382989_Mindjuse-poludragi-kamen-Akvamarin ili: http://www.kupindo.com/Mindjuse/21711805_Mindjuse-buda-sa-tirkizom ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/10801114_KRUPNE-TIRKIZNE-MINDjUSE ili: http://www.kupindo.com/Mindjuse/22080341_Mindjuse-andjelcici-sa-Tirkizom ili: https://www.kupindo.com/Nakit/51891229_Mindjuse-Rozenkvarc-poludragi-kamen Narukvice: https://www.limundo.com/kupovina/Aksesoari/Nakit/Narukvice/Musko-zenska-Etno-plava-narukvica/96765965 ili: https://www.kupindo.com/Nakit/55769907_Musko-zenska-Etno-crno-bela-narukvica ili: http://www.kupindo.com/Narukvice/20464449_Narukvica ili: http://www.kupindo.com/Narukvice/14559097_Kozna-narukvica ili: https://www.limundo.com/kupovina/Aksesoari/Nakit/Narukvice/Musko-zenska-crna-narukvica/94318825 ili: https://www.kupindo.com/Narukvice/28842993_Narukvica-Sunce ili: https://www.kupindo.com/Nakit/52113197_Musko-zenska-narukvica-zmijica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/31302733_Srebrna-narukvica-u-gotik-stilu Predmet nije otporan na hemikalije ili mehaničke udare, mogu ga oštetiti!!! Pogledajte moju ponudu na: http://www.limundo.com/aukcije-tmilana http://www.kupindo.com/Clan/raisana/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prev: Bratoljub Klaic Sofokle je napisao ovu tragediju 442. ili 441. godine pre nove ere. U njoj se Antigona suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu da sahrani brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu. Žena ustaje protiv muškarca, i protiv vladara. Usuđuje se, u ime večnih, božanskih zakona, da prekrši ljudske zakone sile i vlasti, zbog čega biva kažnjena. Ali još surovije će biti kažnjen njen sudija, čime se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega sledi neminovna kazna. Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u “Antigoni” pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”. Grčka tragedija doživljava procvat u petom veku pre nove ere -tad stvaraju Eshil, Sofokle i Euripid - a nastala je, po svemu sudeći, vek ranije, i to, po tumačenju i svedočenju Aristotela -iz ditiramba, horskih pesama u slavu boga Dionisa, razvojem pratećih „improvizacija`, odnosno pripovednih i dijaloških delova i odbacivanjem šaljivih govora. Sofokle (grč. Σοφοκλης) (rođen oko 496. p. n. e. na Kolonu Hipiju,[1][2] umro 406. p. n. e. u Atini),[1] je jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle je pravi predstavnik Periklovog vremena — razdoblja najvećeg procvata Atine kako u političkom i intelektualnom životu tako i u materijalnoj kulturi. Eshil je pesnik atinskog poleta u vremenu grčko-persijskih ratova kada se počela rađati atinska demokratija, Euripid je pesnik njene krize i burnog razdoblja peloponeskog rata, a Sofokle je pesnik atinskog procvata Periklovog doba, tzv. pentekontaetije. Rodio se oko 497. godine u Kolonu Hipiju, pokraj Atine, u imućnoj porodici.[1][4] Njegov otac, vlasnik radionice oružja, pobrinuo se da mu sin dobije muzičko i gimnastičko obrazovanje kakvo je onda bilo uobičajeno. Pesnikovo detinjstvo i mladost padaju u doba kada je besneo rat protiv Persijanaca, u doba kada je Atina polako postavljala temelje svojoj kasnijoj pomorskoj snazi. U tragičkoj umetnosti bio mu je uzor, a verovatno i učitelj, Eshil koji je, uzevši drugog glumca, stvorio dijalog i time pravu dramu. Sofokle se bavio i državnim poslovima, ali na tom polju nije pokazao naročite sposobnosti.[5] Tako je 443/2. bio jedan od helenotamija, tj. blagajnika savezničke blagajne. Dve godine nakon toga došlo je do rata s ostrvom Samosom (441—439). U tom ratu, nakon prikazivanja Antigone, izabran je Sofokle člana strateškog tima zajedno sa Periklom. Posle sicilijske katastrofe (413) bio je član komisije Desetorice savetnika, koja je 411. godine utrla put oligarhijskoj vlasti. Zbog toga se morao kasnije pred obnovljenom demokratijom braniti. Osim toga bio je i sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Odtale izvire njegova ljubav prema religiji koja, uz veru u snagu čoveka, čini osnovne karakteristike njegovog pogleda na svet. Godine 468. odneo je prvu nagradu u dramskim takmičenjima: pobedio je Eshila koji otada preuzima trećeg glumca i još neke novine u drami.[1][6] Sofokle se družio s mnogim književnicima i umetnicima onoga vremena, pa se sprijateljio i s Herodotom. Kao što je i sam uticao na starijega Eshila, tako je i na njega uticao mlađi Euripid. Sofokle je umro 406. godine. Posle smrti bio je uvršten u heroje (pod imenom Deksion — onaj koji dočekuje, jer je boga Asklepija poštovao i dočekivao u svojoj kući), a po odluci atinskog demosa prinosile su mu se svake godine na grobu žrtve. Sačuvane drame Sofokle je napisao oko 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu. Sačuvalo se sedam tragedija koje u rukopisima dolaze ovim redom: Ajant, Elektra, Kralj Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.[7] Godine 1911. nađen je na jednom egipatskom papirusu najveći deo njegove satirske igre Tragači (Ἰχνευταί, oko 440. god.). Pored toga što je uveo trećega glumca, povećao je Sofokle i broj lica u horu sa dvanaest na petnaest. Ajant Ajant priprema samoubistvo Drama Ajant (Αἴας, 466. god.) najverovatnije je najstarija od sačuvanih Sofoklovih tragedija, s obzirom na to da je najsličnija Eshilovim tragedijama. Ajant se nadao da će njemu kao najjačem grčkom junaku pod Trojom nakon Ahilejeve smrti pripasti Ahilejevo oružje. No presudom ahejskih vojskovođa oružje je dodeljeno Odiseju. U velikoj gorčini zbog povređene časti plane Ajant gnevom i odluči da ubije Agamemnona, Menelaja i druge koji su dosudili oružje Odiseju. Boginja Atena mu u nastupu besa pomuti um te on pokolje stoku umesto sudija. Kad je došao svesti, vidi da se osramotio, pa očajan i duboko postiđen odluči da se ubije jer mu je život izgubio svaku vrednost. Hor i Ajantova supruga Tekmesa uzalud pokušavaju da ga umire. Ajant se oprašta sa sinčićem Eurisakom i u dvoličnom govoru vara ženu i hor govoreći im da će ih poslušati, ali da će prvo na moru isprati krv i očistiti se od pokolja. Na obali se oprašta u snažnom monologu od života i zavičaja i baca se na mač. Tekmesa i hor nađu Ajanta mrtvog. Njegov brat Teukro hoće da ga sahrani, ali mu to brane Menelaj i Agamemnon. Odisej se zauzima za Ajanta. Drama se završava prizorom u kojem Teukro, Tekmesa i Ajantovi prijatelji spremaju sahranu. Drama obrađuje tragičnu sudbinu snažnog individualizma, u strasnoj, nesalomljivoj i besprekornoj herojskoj ličnosti. Ajant je surov ali iskren ratnik koji se u svom radu uvek upravlja osećajem časti. On je u svojoj tvrdoglavosti i preteranom samopouzdanju otišao predaleko, te njegov ponos prelazi u oholost. U takvom stanju izgubio je duševnu snagu i sposobnost da se obuzda. Elektra Detaljnije: Elektra (Sofoklo) Elektra i Orest, iz Priča grčkih tragičara, Alfred Church, 1897 U drami Elektra (Ἠλέκτρα, između 430. i 420. godine) pesnik obrađuje istu temu kao i Eshil u Hoeforama, tj. smrt Klitemnestre i Egista, koje je ubio Orest, osvećujući ubistvo svoga oca Agamemnona. Orest dolazi pred kraljevski dvor u Mikeni s vernim prijateljem Piladom i starim učiteljem kome je, nakon Agamemnonova ubistva, Elektra predala malog brata Oresta, da ga spasi od sigurne smrti koja mu je pretila od majke i Egista. Stari učitelj odveo je Oresta u Fokidu kralju Strofiju, Piladovom ocu, koji ga je rado primio. Na Elektrin poziv vratio se Orest kući da se po Apolonovom nalogu osveti ubicama svoga oca. Starog učitelja šalje Orest preobučenog kao tuđinca u dvor da javi Klitemnestri i Egistu da je Orest poginuo. Dotle odlazi Orest s Piladom na očev grob da prinese žrtvu i zamoli mrtva oca za pomoć. Iz dvora izlazi Elektra, žali se na grubo ponašanje svoje majke i Egista i moli bogove za osvetu. Hor, sastavljen od njenih prijateljiica, teši je u teškom bolu. Tada iz dvora izlazi Elektrina sestra Hrizotemida koju je majka, uplašena snom, poslala sa žrtvom na Agamemnonov grob. Elektra moli sestru da ne prinosi žrtvu jer će uvrediti mrtvog oca, već da se na grobu pomoli za osvetu. Dolazi Klitemnestra, koja oštro grdi Elektru i moli Apolona da odvrati od nje nesreću, jer se još uvek boji svoga sna. Učitelj obaveštava Klitemnestru o Orestovoj smrti; ona se raduje jer se nada da će biti slobodna od osvete. Klitemnestra odlazi s učiteljem u dvor, a Hrizotemida se vraća s veselom vešću da se Orest vratio, jer je na očevom grobu videla svežu žrtvu i uvojak kose. Njena radost prestaje kad joj Elektra otkriva najnoviju vest o Orestovoj smrti. Sada Elektra odlučuje da se sama osveti za očevo ubistvo i poziva sestru da joj u tome pomogne. Hrizotemida odbija pomoć jer se boji. Dolaze Orest i Pilad; Orest drži urnu s tobožnjim pepelom mrtva Oresta. Elektra počne da jadikuje, a Orestu bude žao sestre, te joj se otkriva. Presrećna Elektra grli brata, ali ih stari učitelj opominje na oprez. Svi ulaze u dvor, ali Elektra brzo izlazi i pazi da ne bane iznenada Egist koji je bio odsutan. Iz kuće se čuju Klitemnestrini jauci. Orest je ubio majku i izašao iz dvora. Eto i Egista. Kad on čuje za Orestovu smrt, zahteva da mu se donese njegovo telo. Egist dolazi do pokrivena Klitemnestrina tela, otkriva ga i odmah shvata da je i njemu kucnuo poslednji čas. Orest vodi Egista, u dvor da ga ubije na onome mestu gde je on ubio njegova oca Agamemnona. U obradi ovoga motiva Sofokle se nmogo udaljio od Eshila. Kod Eshila se sukobljuje očinsko pravo s majčinskim, a Sofokle stoji potpuno na stajalištu očinskog prava. Kod Eshila Orest se koleba i nakon osvete progone ga Erinije, a kod Sofokla on izvršava osvetu bez oklevanja. On ne oseća grižu savesti i ne progone ga Erinije. Elektra je kod Eshila sporedno lice, a kod Sofokla glavno. Sofokle je Elektri dao gotovo iste karakteristike kao Antigoni. Elektra je herojski lik koji svesno odabire trpnju. Do pojave brata Oresta ona je jedini nosilac protesta protiv gospodstva svoje majke i Egista. Kad čuje za bratovljevu smrt, odlučuje žrtvovati svoj život samo da izvrši delo osvete. Njen lik je još jače istaknut time što joj je suprotstavljen lik njene krotke, bojažljive i majci poslušne sestre Hrizotemide, koja je vrlo slična Ismeni u Antigoni. Osim toga, Klitemnestrin lik nema one tragičke veličine kao kod Eshila. Sofokle je u svojoj drami pojačao odbojne crte Klitemnestrinog karaktera. Kralj Edip Detaljnije: Kralj Edip Antigona izvodi slepog Edipa iz Tebe, Šarl Žalaber, Muzej lepih umetnosti u Marselju Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim. Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije. Antigona Detaljnije: Antigona (tragedija) Antigona i Polinikovo telo Sadržaj Antigone (Ἀντιγόνη, 441. god.) uzet je iz tebanske priče. Antigona je zapravo nastavak Eshilove drame Sedmorica protiv Tebe. Antigona, kćerka Edipova, poziva sestru Ismenu i saopštava joj da je novi tebanski kralj Kreont zabranio da se sahrani njihov brat Polinik jer se borio protiv Tebe, dok je Eteokle koji se borio za grad dostojno sahranjen. Ona je čvrsto odlučila da sahrani brata, a Ismena pokušava da je od toga odvrati jer je određena smrtna kazna za onoga ko sahrani Polinikovo telo. No Ismena ne uspeva da odvrati sestru od njene čvrste odluke. Dok Antigona ide da ostvari svoju odluku, ulazi hor tebanskih staraca i peva veselu pesmu od radosti što je pobeđeni neprijatelj ostavio Tebu. Dolazi Kreont i ponavlja starcima svoju zabranu i traži od njih da mu budu u pomoći. Uto stiže jedan od stražara koje je Kreont odredio da čuvaju mrtvo Polinikovo telo i javlja da je neko sahranio Polinika. Kreont preti stražaru smrću ako ne dovede krivca. Uskoro stražar dovodi Antigonu koja je bila uhvaćena kako ponovo vrši simboličku sahranu, posipajući bratovljevo telo zemljom. Strašan vetar i stražari skinuli su zemlju kojom je Antigona već jedanput posipala bratovo telo. Antigona bez straha priznaje svoje delo i uvereno brani pravednost svoga postupka pozivajući se na krvno srodstvo i nepisane `božanske` zakone koji vrede više od onih koje su ljudi stvorili. Kad Ismena vidi da joj je sestra izgubljena, spremna je i ona snositi sestrinu sudbinu, ali Antigona to odbija. Kreont stavlja devojke pod stražu, a hor peva pesmu o žalosnoj sudbini labdakidske kraljevske kuće. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, doznaje za njeno delo pa odlazi ocu i upozorava ga da su simpatije tebanskog naroda na Antigoninoj strani. No Kreont ne popušta, i nakon oštrog sukoba Hemon odlazi besan, te Kreont određuje da se Ismena pusti, a Antigona živa sahrani u kamenoj grobnici. Hor slavi ljubav, Antigona polazi u grob žaleći što mora mlada i neudata umreti, ali je potpuno uverena da je postupila pobožno. Slepi vrač Tiresija objavljuje Kreontu da su bogovi na njega ljuti i proriče mu strašne muke ako ne sahrani Polinika i oslobodi Antigonu. Kreontov otpor je slomljen. On se boji Tiresijinih reči i zato sada žuri da sahrani Polinika i oslobodi Antigonu, ali je već kasno. Iz glasnikovih reči, upućenih horu i Kreontovoj ženi Euridici, saznajemo da se Antigona obesila u grobnici, a Hemon se na očeve oči probo mačem i izdahnuo kraj tela svoje mrtve verenice. Vraća se Kreont s mrtvim telom svoga sina i saznaje da mu se žena Euridika ubila proklinjući ga kao ubicu njihovog deteta – Hemona. Tragediju završava hor opomenom da se ne smeju vređati božanski zakoni. Predmet u Antigoni je tragična sudbina autokratske zaslepljenosti: Kreontovo naređenje sukobljava se sa opštim zakonom zasnovanim na ljudskoj prirodi. Antigona svesno ustaje protiv sile koja gazi osnovne ljudske principe na kojima se temelji društveni poredak i domovina, i bez straha od smrti ispunjava svoju dužnost prema mrtvom bratu. Ona je kažnjena smrću, a Kreont, s čijim se naređenjem niko ne slaže, izgleda samo načas pobednik, ali se uskoro pojavljuje kao slomljeni, bedni vlastodržac koji je tvrdoglavošću i umnom zaslepljenošću razorio sreću svoje porodice. Kreont je nasilnik koji u apsolutnoj moći kao jedinom merilu države vidi svoju veličinu i vrednost. Za njega sve drugo ima vrednost samo ako služi njegovoj apsolutnoj moći. On je opijen vlašću te u uverenju da postupa pravo čini najveću nepravdu. Zato i propada i priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju vređanje mrtvih. Antigonina smrt je ujedno i njena pobeda koja uzrokuje i potpuni Kreontov poraz. Državne zakone treba poštovati, ali oni pre svega moraju biti takvi da ne vređaju dostojanstvo čoveka, a često mogu biti zastareli u odnosu na razvoj društva, pa ih onda treba promeniti i prilagoditi novom vremenu. Sofoklovi junaci u Antigoni su pravi ljudi s jasno izraženim individualnim karakterom. Njihovo delovanje potpuno zavisi od njihove slobodne volje. Edip na Kolonu Detaljnije: Edip na Kolonu Edip na Kolonu Tragediju Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. god.) napisao je pesnik napisao u 90. godini života, a prikazao ju je nakon njegove smrti njegov istoimeni unuk 401. godine. U njoj se nastavlja Kralj Edip, dok se u Antigoni nastavlja Edip na Kolonu. Međutim, ove tri tragedije nisu činile trilogiju. Drama se zbiva u pesnikovom rodnom mestu. U gaju Eumenida nalazi se ulaz u podzemni svet. Ovamo dolazi iz Tebe prognani Edip u pratnji kćerke Antigone i seda na kamen u svetom gaju. Apolon je obećao Edipu da će u tom gaju napokon naći smirenje. Hor, sastavljen od kolon[potrebna odrednica]skih staraca, traži od Edipa da napusti sveto mesto i ode iz njihove zemlje. Na Antigoninu molbu ostavlja hor Edipa na miru. Po Edipovoj želji šalje hor po kralja Tezeja jer Edip želi da govori s njim. Pojavljuje se Ismena, druga Edipova kćerka, i javlja ocu da se njegov sin Polinik, svrgnut s vlasti u Tebi od brata Eteokla, sprema s velikom vojskom na svoj rodni grad Tebu. Proročište je odredilo pobedu onome uz koga bude Edip. Zato će k njemu doći Kreont da ga privoli da se vrati u Tebu i tako sačuva Eteoklovu vlast. No Edip neće da pomaže onima koji su ga svojevremeno proterali iz Tebe, ali se boji da će Kreont upotrebiti silu, pa zato traži zaštitu Atinjana. Kad je došao Tezej, atinski kralj, moli ga Edip za zaštitu, a kao nadoknadu obećava mu svoje mrtvo telo koje će štititi Atinu od neprijatelja. Tezej mu obećava svoju zaštitu, a hor peva prekrasnu pesmu u kojoj Sofokle slavi lepotu rodnog mesta Kolona. Dolazi i Kreont. Edip odbija da pođe s njim, a Kreont mu otima njegove kćerke i preti da će i njega na silu odvesti sa sobom. Na poziv hora dolazi kralj Tezej te izbavlja devojke i štiti Edipa. Uto se pojavljuje Polinik i moli oca da pođe s njegovom vojskom protiv Tebe. Edip proklinje sina i proriče sigurnu smrt i njemu i njegovom bratu Eteoklu. Polinik ne odustaje od svog poduhvata i moli sestru Antigonu da ga sahrani ako pogine u borbi. Polinik odlazi i u taj čas se čuje grmljavina. To je bio znak za Edipa da mu je došao čas konačnog smirenja. On se udaljuje s kćerkama i Tezejem. Glasnik javlja da se Edip dirljivo oprostio s kćerkama i zamolio Tezeja da se pobrine za njih. Tada se začuo glas božji, devojke su se odstranile, a Tezej je ostao sam s Edipom koji je odjednom nestao. Hor teši devojke. Uto se vraća Tezej. Antigona ga moli da im pokaže očev grob, ali joj Tezej odgovara da mu je Edip rekao da se niko ne približava tom mestu i ujedno mu naredio da čuva tajnu njegove smrti, pa će zemlja biti uvek srećna. Na Antigoninu molbu obeća Tezej da će ih vratiti u Tebu, jer Antigona želi da spreči međusobnu borbu i smrt braće. Hor poziva Edipove kćerke da ne nariču više za nestalim ocem. Resnik je u toj drami ublažio tamnu sliku ljudske sudbine koju je ocrtao u Kralju Edipu. Slepi izgnanik Edip doživeo je u svojim patnjama pročišćenje i našao potpuno smirenje. Edip radosno i ponosno prima svoju sudbinu i hrabro podnosi sve udarce, nevolje i boli koje su mu više sile odredile. On je svestan da je počinio težak zločin u neznanju i zato se ne oseća krivim. U toj drami proslavio je Sofokle prosvetu svoga grada koja je oličena u pravednosti, moralnoj čistoći i čovekoljubivosti mitološkog atinskog kralja Tezeja. Pesnik je u ovoj drami prikazao junake svojih drugih tebanskih tragedija. Antigona je ovog puta nežna kćerka, verna pratilja slepoga oca, puna ljubavi i osećanja. Ismena je takođe odana svome ocu, a Kreont sklon nasilju. Lirski delovi tragedije ne zaostaju nimalo za onima u ranijim pesnikovim delima. Posebno je lepa himna u čast Kolona, pesnikovog zavičaja. Ta drama je dokaz da je Sofoklo i u dubokoj starosti bio pun stvaralačke snage i svežine. Trahinjanke Heraklovo telo na lomači, gravura iz 1546, Hans Zebal Beham (1500-1550) U drami Trahinjanke (Tραχίνιαι, između 450. i 440. god.) obrađuje pesnik nehotičan zločin Dejanire, žene Heraklove. Radnja se zbiva u Tesaliji pred dvorom kralja Keika kod kojega boravi Heraklova supruga. Ona se žali da već petnaest meseci nema nikakvog glasa od svoga muža. Nju teši hor, sastavljen od trahinskih devojaka. Dejanirina sluškinja joj savetuje da pošalje sina Hila u potragu za ocem. Hil otkriva majci da Herakle vojuje na Ehaliju, grad Euritov na Eubeji. Dejanira šalje sina Heraklu. Uto stiže Heraklov glasnik Liha i vodi zarobljenike među kojima se nalazi i lepa Jola, kćerka Euritova. Liha javlja Dejaniri da će se Herakle vratiti kad na Eubeji prinese pobednu žrtvu Zevsu. Dejanira je srećna, ali njenu sreću pomućuje glasnik koji joj priznaje da je Herakle razorio Ehaliju radi lepe Jole. Želeći da sačuva sebi ljubav muža, šalje Dejanira mužu košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa. No uskoro je zažalila zbog ovoga, jer je vunu koju je umočila u kentaurovu krv da njome natopi košulju izgrizao otrov. Ona sluti nesreću i spremna je umreti ako se nešto dogodi Heraklu. Vraća se Hil i javlja majci da je Herakla obuzela strašna bol kad je obukao košulju, i da ju je zato prokleo, a njima naredio da ga odvedu kući. Dejanira odlazi u dvor ne rekavši ništa. Prijatelji donose Herakla koji u strašnim bolovima traži ženu da je kazni. Sin Hil javlja da se ona ubila. Sada Herakle uvidi da je i njemu došao poslednji čas. Zevs mu je bio rekao da će ga ubiti neko ko je već mrtav. Proročanstvo se ispunjuje, jer mu je to osveta od kentaura Nesa, koga je Herakle ubio kad mu je mladu ženu Dejaniru prenosio preko reke. (Umirući kentaur savetovao je Dejaniri da uzme njegove krvi jer će time očuvati vernost muža.) Herakle moli sina da mu spremi lomaču. On to obećava, ali neće da je zapali svojom rukom. Tada još traži od sina da Jolu uzme za ženu. Na kraju nose Herakla na goru Etu da ga spale na lomači. U Trahinjankama prikazuje Sofokle sudbinu plemenite i verne Heraklove žene i tragičnu sudbinu nevernoga Herakla. Kad Dejanira sazna da joj je muž neveran, ona želi sačuvati njegovu ljubav, pa mu zato šalje košulju, natopljenju krvlju kentaura Nesa, jer joj je taj nekada rekao da će tako sačuvati ljubav muža. Kad je videla da ju je kentaur prevario, ispašta dobrovoljnom smrću svoj nehotični zločin. Herakle je neobuzdani muškarac koji vrši nasilja da zadovolji svoje strasti. On je grubi nasilnik koji ne pokazuje nimalo osećanja za vernu Dejanirinu ljubav ni u onom času kad saznaje da je zapravo nevina pogodena strašnom smrću. On se u taj čas brine samo za svoju ljubavnicu Jolu zbog koje je razorio i njen rodni grad. Trahinjanke zapravo obrađuju brak kao osnovni temelj ljudske zajednice. S jedne strane je verna i nežna žena koje nehotice ubija voljenoga muža i sebe, a s druge muž koji se potpuno prepustio strastima, pa svojim postupkom razara vernost i porodičnu sreću. Filoktet Filoktet, ulje na platnu, 1786-1788 Žan-Žermen Drue Sadržaj drame Filoktet (Φιλοκτήτης, 409. god) uzet je iz trojanskog ciklusa. Na pustom ostrvu Lemnosu živi već deset godina Filoktet, Peantov sin, koji ima luk i strele Heraklove, a dobio ih je na dar od Herakla kad je potpalio njegovu lomaču. Filokteta je ujela zmija, pa je bolnom vikom ispunjavao grčki tabor, a osim toga počela mu je rana zaudarati. Zato su ga Grci, polazeći na Troju, ostavili na Lemnosu. Međutim, proročište im je javilo da će Troju zauzeti Neoptolem, Ahilejev sin, pomoću Heraklova luka i strela zajedno s Filoktetom. Ako oni ne budu prisutni, Troja neće pasti. Stoga su od Troje došli na Lemnos Odisej i Neoptolem u pratnji mornara, koji čine hor, da Filokteta odvedu pod Troju. Kad stignu do pećine u kojoj boravi Filoktet, kaže Odisej Neoptolemu da će samo lukavstvom postići cilj, a posebno se treba čuvati Filoktetova luka i strela. Hor žali strašnu sudbinu Filoktetovu kome rana trune i zadaje teške boli. Odisej se sakriva jer se boji, a Neoptolem se sastaje s Filoktetom. Kad ovaj čuje da su došljaci Grci, spominje im svoju nesreću u koju su ga bacili Atrejevići i lukavi Odisej. Neoptolem, po Odisejevom uputstvu, vara Filokteta da su i njega uvredili pa se sada vraća kući jer ne želi više pomagati Atrejevićima u boju. Filoktet preklinje Neoptolema da i njega povede kući na svojoj lađi, što mu on i obećava. Kad su se spremali na polazak, zaboli Filokteta rana, te on načas gubi svest, ali čas pre poverava Neoptolemu na čuvanje luk i strele. Dok Filoktet spava, hor savetuje Neoptolemu da beži s lukom i strelama, ali on to odbija jer ga je Filoktetova nevolja toliko ganula da mu odluči reći pravu istinu. Kad je Filoktet od Neoptolema čuo svrhu njegovog dolaska, traži natrag luk i strele koje mu Neoptolem spremno vraća premda ga Odisej, koji se sada pojavljuje, odvraća od toga. I pored svih nagovaranja, Filoktet neće da s njima pode pod Troju. Uto se pojavljuje Herakle (deus ex machina). On kazuje Filoktetu konačnu odluku bogova: da mora otići pod Troju gde će i ranu izlečiti. Filoktet se rado pokorava božanskoj zapovesti. U toj drami pesnik obrađuje borbu izmedu intrige, laži i otvorene čestitosti. Predstavnik prve dve je lukavi Odisej, a treće pošteni Neoptolem. Filoktet gaji u sebi mržnju prema Atrejevićima i Odiseju koji su ga sramotno napustili, i zato neće nikako da popusti. Drama je sagrađena na sukobu tri različita karaktera. Odisej je lukav i bezobziran političar koji ne preza ni od laži ni od prevare samo da postigne cilj. Njemu je svako sredstvo za postizanje cilja opravdano. Neoptolem je iskren i otvoren lik koji po svojoj prirodi ne može činiti zlo. On doduše popušta u prvi mah Odiseju jer ga je savladala čežnja za slavom, ali uskoro pokazuje svoju iskrenost i čestitost, vrline koje nosi u sebi. Filoktet je uporan u svojoj nepopustljivosti. U sukobu takva tri različita karaktera situacija se tako zaoštrava da je može razrešiti samo božanska intervencija. Poetičke odlike Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona. Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače. Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje. Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima. Značaj i uticaj Sofoklov pesnički rad predstavlja veliki korak napred u razvoju drame..[8] On je prebacio osnovu tragične radnje na čoveka i njegovo delovanje. U njegovim delima ne pokreće više radnju direktno božanstvo, nego slobodna ljudska volja. Zato on s mnogo više pažnje crta karaktere svojih likova i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava. Svojim pesničkim sposobnostima stvorio je monumentalne likove kao što su Edip, Antigona, Elektra i Filoktet. Sofoklovi junaci, upoređeni s Eshilovim, imaju mnogo složeniji i bogatiji duševni život. Veštim preplitanjem radnje i izmenama situacije Sofokle je u doživljaje svojih lica uneo mnogo više raznolikosti i dao potpunije crte njihovih karaktera. Snaga volje njegovih protagonista uvek je tako jaka da nikada ni časa ne oklevaju u svojim postupcima da bi sačuvali svoju čvrstu odluku. Da je pesnik svesno idealizovao svoje likove, dokazuje nam njegova izjava, a nju nam prenosi Aristotel, koji u Poetici kaže: `Sofokle reče da on prikazuje ljude kakvi treba da budu, a Euripid kakvi jesu`. Sofoklovi su, dakle, junaci likovi za kojima se treba povoditi, a Euripidovi slaba stvorenja poput tadašnjih savremenika sa svim njihovim strastima i manama. Svaka Sofoklova drama odlikuje se bogatstvom lica vrlo različita karaktera. Da bi što plastičnije ocrtao i što snažnije istakao karakter glavnoga junaka, pesnik uz glavnog junaka prikazuje i lice potpuno suprotnog karaktera: bojažljiva Ismena – odvažna Antigona, poslušna Hrizotemida – nepopustljiva i junačka Elektra, ljupka Tekmesa – tvrdoglav i grub Ajant, lukavi i verolomni Odisej – čestiti Neoptolem. Posebno velika pažnja posvećena je ženskim likovima. Uz herojske likove Antigonu i Elektru, prikazao je Sofokle i skromne žene Dejaniru i Tekmesu, koje se u svojim svojstvima približavaju običnim, pravim ženama. Sofokle je posebno voleo tzv. tragičnu ironiju, za koju je dobar primer dao u liku Klitemnestre u Elektri. Klitemnestra je pomislila da joj Orestova smrt osigurava duševni mir, i prerano se poveselila da se zauvek rešila straha od osvete, kad odjednom dolazi Orest koji je ubija. Dramska kompozicija Sofoklovih tragedija veoma je jasna. Na početku svake tragedije vidi se tačno izrađen plan ponašanja glavnog junaka koji svojom čvrstom voljom jamči da će do kraja izvršiti svoj zadatak. Dramska radnja čas raste čas se usporava, dok odjednom ne dođe do prekretnice nakon koje nastupa katastrofa koja raspliće čvor. Hor kod Sofokla nema onu ulogu koju je imao kod Eshila i ne iznosi, osim retko, pesnikove misli, kako je to kod Eshila. Pesme hora su uvek povezane s glavnom radnjom: one su skladan deo celine jer su kao neka pratnja glavne radnje. Kod Euripida su, naprotiv, horske pesme u slaboj vezi s glavnim sadržajem, pa bi često pojedina horska pesma mogla pristati svakoj tragediji. Kod Sofokla je hor predstavnik naroda: on teši, izmiruje, upućuje, prekoreva, odvraća. Često je hor potreban da svojom pesmom ispuni vreme dok se ne pojavi novo lice, tj. dok se glumac preobuče, a često je jedini slušalac monologa nekoga glumca. Jezik Sofoklov je lep, dikcija jasna, laka i gipka. Sve te osobitosti odaju vrsnog dramatičara. Uvođenjem trećeg glumca dao je on antičkoj tragediji konačan oblik. Uz povećanje hora na petnaest članova, treća mu je novina uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Sofokle je ušao u svetsku književnost kao stvaralac monumentalnih likova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zavarivanje i srodni postupci - Milenko Rakin Tehnička knjiga, Beograd, 1971. 267 str. ilustrovano, tabele Zavarivanje je proces spajanja dva ili više metalna dela istog ili približno istog hemijskog sastava. Spajanjem se dobija nerazdvojiva veza. Zavarivanje se izvodi pod dejstvom toplote, uz dodavanje ili ponekad bez dodavanja dodatnog materijala i uz primenu pritiska ili bez njega. Pri zavarivanju vrši se lokalno zagrevanje ivice metalnih delova koje treba spojiti (zavariti). Zagrevanje se vrši do temperature pri kojoj metal prelazi iz čvrstog u testasto ili tečno stanje, što zavisi od vrste i načina zavarivanja. Postoje dve vrste zavarivanja: zavarivanje topljenjem i zavarivanje pritiskom. Različiti izvori energije se mogu koristiti za zavarivanje, kao što je mlaz vrućih plinova (plinski plamen ili mlaz plazme), električni luk, tok nelektrisanih čestica (mlaz elektrona ili jona u vakuumu), tokovi zračenja (laser), električna struja (elektrootporno zavarivanje), trenje, ultrazvuk i sl. Zavarivanje se može obavljati u radionici, na otvorenom prostoru, u vodi ili u svemiru. Sve do kraja 19. veka, jedino je bilo poznato kovačko zavarivanje, s kojim su kovači vekovima spajali željezo i čelik grejanjem i udaranjem čekića. Elektrolučno zavarivanje i gasno zavarivanje kiseonikom su bili među prvim postupcima koji su se razvili u 20. veku. Nakon toga su se razvili mnogi procesi, ali među najzastupljenijim je postalo ručno elektrolučno zavarivanje.[1] Istorija zavarivanja Istorija spajanja metala je započela pre nekoliko hiljada godina, u bronzano doba i u željezno doba, na prostorima današnje Evrope i Bliskog istoka. Razvilo se kao sastavni deo veština kovača, zlatara i livača pri izradi oruđa za rad, oružja, posuda, nakita i građevina. U srednjem veku se razvilo kovačko zavarivanje, gde su se dva dela koja su se spajala, na kovačkoj vatri, dovela do belog usijanja i ako je bilo potrebno, posipali bi se određenim prahom ili peskom za „čišćenje”. Čekićanjem spoja istiskivali bi se s dodirnih površina rastopljeni oksidi ili troska, te se sučeljavaju čiste metalne površine, kada počinju delovati međuatomske sile dva dela i dolazi do čvrstog spoja. Najbolji mačevi od čelika u srednjem veku bili su rađeni iz niskougljeničnog čelika (do 0,4% ugljenika), a na njihove rubove su kovački zavarivane (udarcima čekića u toplom stanju) trake od visokougljeničnog čelika (od 1,0 do 2,1% C), koje su uz određenu toplotnu obradu davale tvrde i oštre bridove. Mačevi, vrhovi strela i koplja, noževi i drugo, kod kojih su primenjivali kovačko zavarivanje, bili su poznati u Grčkoj, Franačkoj državi, Kini, Japanu, Indoneziji, te u Siriji. Poznata je bila tehnika spajanja traka iz različitih vrsta željeznih materijala kovanjem kao “damaskiranje” (od Damask, Sirija), a u cilju postizanja posebnih dobrih svojstava za mačeve i puške. Godine 1802. ruski naučnik Vasilij Petrov istražuje električni luk za opštu namenu i predlaže primenu za zavarivanje. Godine 1882. ruski naučnik Nikolaj Benardos prvi koristi električni luk između ugljene elektrode i metala, uz dodavanje žice u metalnu kupku. Godine 1888. ruski naučnik Nikolaj Slavjanov je predložio postupak elektrolučnog zavarivanja metalnom elektrodom. Godine 1895. počinje se koristiti aluminotermijsko zavarivanje koloseka i za popravku odlivaka. U isto vreme prvi put se zavaruje gasnim plamenikom, koji je koristio kiseonik i vodonik. Kasnije se razvija gasno zavarivanje kiseonik-acetilenskim (O2 + C2H2) plamenom. Godine 1907. švedski naučnik prvi patentira i primenjuje obloženu elektrodu. Obložena elektroda se proizvodila uranjanjem gole žice u rastvor minerala, a od 1936. obloga se nanosi ispresivanjem ili ekstrudiranjem. Od 1925. počinje zavarivanje u zaštitnoj atmosferi vodonika, a kasnije se prešlo na argon i helijum. Od 1930. primenjuje se automatsko zavarivanje pod praškom u brodogradnji SAD. Pred, a posebno nakon Drugog svetskog rata, počinje razvoj i primena zavarivanja u zaštitnom gasu - zavarivanje TIG postupkom. Zavarivanje MIG postupkom se počinje primenjivati 1948, a od 1953. u Sovjetskom Savezu se prvi put primenjuje zavarivanje MAG postupkom s CO2 zaštitnim aktivnim plinom. Hladno zavarivanje pod pritiskom se primenjuje od 1948. Nakon 1950. godine se razvijaju mnogi novi postupci kao što su: zavarivanje pod troskom (1951), zavarivanje trenjem (1956), zavarivanje snopom elektrona (1957), zavarivanje ultrazvukom (1960), zavarivanje laserom (1960), zavarivanje plazmom (1961) i drugi. Prvo zavarivanje i toplotno rezanje u svemiru izvedeno je 1969. na sovjetskom svemirskom brodu Sojuz 6. Godine 1932. u Rusiji, Konstantin Hrenov je prvi uspešno primenio podvodno elektrolučno zavarivanje....

Autor - osoba Stojanović, Aleksandar Pelagić, Srđan Naslov Astronautika i raketno modelarstvo / Aleksandar Stojanović, Srđan Pelagić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za tehničku kulturu SR Srbije, 1965 (Trstenik : Metalograf) Fizički opis 202 str. : ilustr. ; 21 cm (Broš.) Predmetne odrednice Astronautika (popularna nauka) Raketno modelarstvo – Priručnici SADRŽAJ PREDGOVOR str. 5 UVOD 7 I GLAVA: RAKETE, VEŠTAČKI SATELITI I SVEMIRSKI BRODOVI 9 1. Prvi koraci astronautike 9 2. Raketni motor 15 3. Projektili i rakete 25 4. Kako lete zemljini veštački sateliti i veštačke planete 32 5. Svemirski brodovi i svemirska ostrva 37 6. Šta su otkrili sateliti 41 7. Čovek je poleteo 46 Kosmonauti današnjice 50 8. Projekat MVM 57 II GLAVA: JEDINSTVENI MODELI RAKETA 32 — Model rakete od hartije — balon raketa 62 — Vazdušni zmaj — raketa „Vostok“ R6 — Model rakete od hartije 69 — Raketa „Sirijus“ 73 — Raketa za visinske letove 75 — Raketa „Stratus“ 77 — Raketa sa satelitom, i uređaj za lansiranje 79 — Raketa sa padobranom 82 — Još jedan model rakete sa padobranom 84 — Luk za lansiranje raketa 86 — Samostrel za lansiranje 90 — Dirigovana strela 91 — Jednostavan model rakete 92 — Model rakete sa vazdušnim propelerom 94 — Model rakete „Lunik“ sa gumenim motorom 96 — Model kosmičke rakete 99 — Jednostavan model rakete sa padobranom koji se lansira sa katapultom 108 III GLAVA; MODELI RAKETA KOJI SE LANSIRAJU SABIJENIM VAZDUHOM HIDROPNEUMATSKI, SABIJA ČKOM OPRUGOM ILI NEKIM DRUGIM SREDSTVOM 114 — Raketa koju izbacuje vazduh 114 — Hidropneumatska raketa 116 — Još jedan model rakete sa hidropneumatskim motorom 120 — Model rakete sa postoljem 128 IV GLAVA: KAKO SU SAGRAĐENI LETEĆI MODELI RAKETA 131 — Izrada letećih modela raketa 136 — Izrada padobrana za modele raketa 149 — Uređaj za lansiranje modela raketa 151 V GLAVA: KONSTRUKCIJE IZVEDENIH MODELA RAKETA 157 — Raketni motor „Tajfun MR-80“ 158 — Raketa „R-1“ 160 — Lansirno postolje LP-1 164 — Model rakete „Jupiter“ 166 — Krilata raketa 167 — Model rakete „Selenit“ 16J — Model stratoplana 170 — Model rakete 171 — Model rakete 172 — Model rakete 173 — Jednostepeni modeli raketa sa padobranom 175 — Model rakete sa padobranom 175 — Model rakete sa padobranom 177 — Model rakete sa padobranom 177 — Model rakete sa padobranom 180 Opšta napomena za sastavljanje modela rakete 181 VI GLAVA: PRINCIPI KONSTRUISANJA AMATERSKIH RAKETA 1S2 1. Raketni motor 184 2. Statičko ispitivanje raketnog motora 187 3. Konstrukcija tela rakete i stepen stabilnosti 189 4. Lansirne rampe i uređaji za paljenje 193 5. Kako ćemo izmeriti visinu leta naše rakete 195 Literatura 199 MG78 (N)

PC Tomb Raider Proizvođač: Ubisoft OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

PC Tomb Raider Proizvođač: Ubisoft OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Restart serijala i uvodna priča o Lari Croft pre nego što je postala neustrašivi avanturista kakvom je inače znamo. U potrazi za misterioznim ostrvom Yamatai u blizini Japana, brod na kome je Lara zadešava oluja i biva nasukan na kameni greben. Povređena, Lara mora da nađe i spasi prijatelje i posadu broda, usput otkrivajući jezive tajne ostrva Yamatai. Tom Raider je jedan od najimpresivnih naslova iz 2013. godine i avantura koja se ne sme propustiti! Sada i sa online modovima za više igrača. Nakon četiri godine truda i rada, Crystal Dynamics je rebootovao Laru Croft i Tomb Raider. Iako je taj tim odgovoran za poslednje tri vrlo uspešne igre iz serijala, sada možete zaboraviti skoro sve što je činilo prethodne igre. Možda i niste bili ljubitelj ovog avanturističkog serijala ranije, ali kao neko ko je sa uživanjem igrao Tomb Raider igre još od Playstation 1 ere, i meni je dosta nakon devet igara (računajući Anniversary). Kako danas najlakše prodati igru ako ne da se od nje napravi filmski doživljaj koji od igrača ne zahteva trud veći od podizanja gamepada! Retko koji razvojni tim je uspeo spojiti „zahtevan“ gameplay sa beznapornim i sačuvati suštinu igre, a Crystal Dynamics nije pokazao da to ume sa Tomb Raiderom, ali... Tomb Raider (2013) je novi početak i ovaj deo se bavi neiskusnom Larom tj. kako je ona postala preživljavač. S tom idejom mlada Lara Croft i nekoliko sporednih likova doživeli su brodolom i našli se na ostrvu. Na njihovu (ne)sreću to je baš mesto koje su i tražili, ostrvo Yamatai gde je vladala kraljica Himiko i to bi trebalo da ima neku istorijsku vrednost našoj bandi. Dakle Lara je na ostrvu, u dušama njenih saputnika je svaki holivudski stereotip lika i služe isključivo razvoju njenog karaktera, a pošandrcali kultisti, među kojima naravno ima Rusa, su neprijatelji. Postoji i jedan debeli sloj natprirodnih sila što je bar u skladu sa serijalom. Cilj je pobeći sa ostrva, ali nešto sprečava ljude da ga napuste, a bilo koji pokušaj spašavanja završava se bezuspešno i samo ga hrani haosom. Lara međutim nije specijalna niti izuzetak, pa je radio veza sa spoljašnjim svetom neće izvući sa ostrva. To su pre nje znali i kultisti koji takođe samo žele da odu sa prokletog ostrva i očigledno znaju još nešto kad su već počeli da obožavaju davno umrlu kraljicu Himiko, zar ne? Bes njene duše ne pušta nikoga sa ostrva i svi ovi muškarci jedva čekaju da se pojavi neka ženska osoba kako bi je žrtvovali za Himiko, a evo Larina drugarica Samantha je idealna, čak je i Japanka! Ajde onda da uradimo to, nek se Himiko smiri i idemo svi kući. E pa, ovo nije Sve Ofarbaj Krečom: Propoved pa se nećemo baviti njihovim rešenjem i razlozima zašto je krečom obojena svaka interaktivna stvar na ostrvu nego ćemo ih prosto ubijati. Hoće i oni da ubiju Laru, naravno, jer šta se ta neiskusna devojčica koja se trese pored vatre koju je jedva upalila upliće u velike probleme. Pošto je Lara glavni lik, mi ćemo joj pomoći i ispratiti njeno preživljavanje sve dok ne postane Rambo i ode sa ostrva. Pre neki dan je na televiziji bio pušten First Blood (Rambo) gde Stalone na svu sreću ne govori mnogo. Prolazak kroz rudnik pun vode i uskih prolaza sa upaljenom bakljom, nedaćama prirode koje se događaju svakih deset sekundi i voki-toki dijalozi ostavljali su utisak dežavua. Zar to da bude veza sa filmom? Ma ne, Lara vrlo brzo pošizi i počinje da se dere na protivnike kako će sve da ih pobije i neka dolaze samo, nakon čega je vaša dužnost (s obzirom da je cilj da se emotivno vežete i brinete o Lari, kaže Crystal Dynamics) da uzmete kontrolu nad automatskom puškom i slažete protivnike kao snopove. To neće biti teško jer osim što AI vidi kroz zidove, nema problem ni da se organizuje u vozić i samo vam naleće na nišan. Ovo radite jer bez obzira na sve Lara mora da spasi Sam od kultista, pa će tek onda da razmišlja o tome da li će ikada otići sa ostrva i kako. Igra može skoro kompletno da se pređe za 15 sati, a to vreme je svakog minuta ispunjeno nekim cutsceneom, quicktime eventom, interaktivnom scenom ili konkretnim gameplayom koji se sastoji od penjanja i skakanja ili čvorišta gde slobodno možete loviti protivnike pritajeno sa lukom i strelom...ili glasno pišoljem, sačmarom i puškom sa granatama. Može to i stepen brutalnije, ako su nemilosrdne egzekucije tipa cev pod glavu vaša stvar, ili ako preferirate razbijanje glave pijukom. Mislio sam da je ovo igra u kojoj će Lara od bogate gradske devojke postati avanturista koji traži izazove u istraživanju nepoznatog, ali ne kao posledicu traume. Istina da je prikazani nivo brutalnosti verovatno neophodan ako će ikad ubuduće ponovo ubaciti dinosauruse u igru kao neprijatelje, ali je u animacijama preteran prikaz uživanja, daleko više nego što bi ličio potez iz očaja ako je to bila ideja. Na kraju igre rodiće se preživljavač, ali bih precizirao to u rodiće se psihopata koji će zbog nastalog umnog poremećaja celog života tražiti paranormalne avanture u naizgled pustim prostorima kako bi bez posledica mogla da se iživljava i zadovolji svoje uvrnute potrebe ubijanja minimum 300 ljudi kako bi došla u posed nekog beživotnog predmeta. Nema konkretne statistike, ali se dobija achievement / trofej za određeni broj ubistava i taj broj je gotovo jednak hack and slash igrama koje drugi cilj ni nemaju. Crystal Dynamics je ovom igrom hteo da započne novu eru pa je fokus na Larinom karakteru, nakon čega (sasvim očigledno po kraju) mogu praviti nastavke koji bi trebalo da se bave malo više onim što naslov igre govori, a to je i plan. Sada su grobnice samo opciona komponenta što je sramota. Ima ih oko deset, a rešenje koje će vas dovesti do kovčega prepunog ničega i iskustvenih poena obično može da se prokljuvi momentalno ili u najgorem slučaju u roku od dva minuta. Rešenja obično zahtevaju korišćenje vatre, vetra, fizičke snage i tajminga, ali ništa što će vas naterati da od teške muke odete po čašu vode. Ukoliko imate kinetozu onda ipak hoćete jer se kamera nepovoljno treska i vidno polje je malo, pa se udaljite od ekrana, što ionako već znate. Lara postepeno napreduje i stiče nove načine da prevali put kroz ostrvo i u kontekstu priče razumljivo je zašto je platformisanje prosto, da su grobnice trivijalne i da ona jednom čak i kaže kako ih mrzi. Ako ćemo pravo, postepeno se povećava raznovrsnost u načinu dolaženja do ciljne tačke i poslednjih tri do pet sati igre zaista pruža utisak da Crystal Dynamics ima znanje da sastavi dobre prepreke za kompletan Larin aresenal što može da se primeni u sledećoj igri od početka s obzirom da više nema posla sa novajlijom. Jedini problem igre su česte forsirane galerije napucavanja i čudna brutalnost u poređenju ponašanjem i razvojem Lare. S jedne strane je lik koji se izvinjava ubijenom jelenu i što pretražuje džepove mrtve osobe, paniči jer je u bliskom susretu sa smrću upucala čoveka, a sledećeg momenta vrši manijakalne egzekucije, ulazi u borbu vičući i ponaša se kao da ima nano odelo iz Crysisa. Ono što je dobro su tempo i način kojim se igra gura napred jer skoro da nema prilike za razmišljanje već se samo stiskaju dugmići i upija sve što igra baca, a baca mnogo, baca dobro i baca konstantno. Tu i leži razlog zašto je Tomb Raider jedan super doživljaj iako je lagan za igranje. Obično se ne pazi previše kada je reč o prezentaciji likova i zna se do koje mere je dovoljno ići da bi se klasifikovali kao realistični, ali postoji nekoliko sitnih detalja oko Lare koje Tomb Raider guraju u filmskom pravcu sa dozom realističnosti koja nije karakteristična za igre i što bi trebalo da bude primer za budućnost. Šta je Crystal Dynamics napravio od Larinog karaktera kao primarnog razloga postojanja ove igre ipak je diskutabilno. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skiti (grčki: Σκύθες, Σκύθοι), nomadski narodi i plemena iranskog porijekla koja u 8. i 7. stoljeću pr. Kr. migriraju iz središnje Azije na područje čije je središte bila današnja Ukrajina, i gdje su osnovali tzv. Skitsko kraljevstvo. Skitija kao etnički skitski teritorij se protezala sve od Dunava na zapadu pa do granica Kine na istoku a vladavina ovog naroda održala se negdje do 2. stoljeća pr. Kr. Skiti su bili veoma vješti nomadski jahači koji nije imao svoj sistem pisanja, a većina podataka o njima potjeće od Grka Herodota koji je živio u 5. stoljeću pr. Kr. Njihove `kuće` bili su šatori od pusti koje su prenosili na kolima sa volovskim zapregama. Poznavali su stremen i laso i kao i Sarmati pili su uzavrelo kobilje mlijeko, `kumys`. Grci koji su ih nazivali barbarima trgovali su sa njima u 7. stoljeću pr. Kr. prodajući im vino i drugu luksuznu robu. Poznato je da su u istom stoljeću upali u gornju Mezopotamiju i Siriju i u 4. stoljeću pr. Kr. na Balkan, te da su ratovali sa Darijem I. (512. pr. Kr.). Oko 300. su iščezli su na Balkanu, a u Rusiji su ih tijekom 2. ili 1. pr. Kr. zamijenili Sarmati. Skite je prozvao Herodot (Historija 4.6) po Skolotoi kako su sami sebe zvali. Grčki naziv Skythēs je vjerojatno inačica istog imena, ili *Skuδa- (gdje Herod nepoznati glas [ð] mijenja s Λ; dok -toi predstavlja istočnoiransku množinu nastavka -ta). Ova riječ je izvorno značila `strijelac`, a izvcedena je od indo-europskog korijena *skeud- u značenju `bacati, pucati` (usporedi s engleskim shoot, ili njemačkim Schütze). Sogdijanci su svoje ime - Swγδ, najvjerojatnije izveli iz istog korijena (*Skuδa > *Suγuδa s anaptičkim glasnikom). Ime postoji i u asirskom jeziku u obliku Aškuzai ili Iškuzai (`Skit`). Što je možda bio izvor biblijskom hebrejskom nazivu Aškenaz (izvorno *אשכוז ’škuz se pogrešno čita kao אשכנז ’šknz), što je bio kasniji židovski naziv za germanska područja središnje Europe i skupni naziv za židove koji su živjeli na tim područjima - Aškenazi (`Nijemci`) koji su sebe tada nazivali Teutoncima ili Vendelima. Skiti su prvi nomadski narod koji se pojavio na stepi kao vješt jahači narod, na konjima, i bez sedla. Njihova velika vještina u jahanju uskoro će biti prihvaćena od susjednih naroda sa kojima su došli u kontakte. Služili su se i volovskim zapregama na kojima su prenosili svoje pustene šatore prilikom čestih seoba. Ovaj narod razvio je kulturu sa umjetnošću koja je poznata kao `stepska umjetnost`, a poznavali su i jedan običaj za koje mnogi misle da je bio raširen tek kod američkih Indijanaca, to je skalpiranje. Skiti su bili prvi narod kod kojih je uočen ovaj surovi ratnički običaj, a još ga je prije 2500 godina opisao grčki povjesničar Herodot. Potvrdu o običaju skalpiranja raširenu među Skitima potvrdili su i arheolozi koji su pronašli prve čvrste dokaze. Iskopane su četiri muške lubanje na kojima su ostali tragovi operacije skalpiranja i koje se danas nalaze u ruskim muzejima. Tri od ovih lubanja porijeklom su sa skitskog groblja, a četvrta iz skitskog kraljevskog groba, na mumificiranom tijelu, a oba se mjesta nalaze u južnom Sibiru. O običajima skalpiranja među Skitima upućena je dr. Eileen M. Murphy na Queen`s University u Belfastu. Konjanik iz Pazyryka u Sibiru tapiserija u Ermitažu, Sankt Peterburg Ono što se zna o Skitima ostavio nam je Herodot, ili je ostalo zakopano u skitskim grobovima, veoma dobro očuvanim. U Pazyryku na rijeci Bolshoy Ulagan su skitski grobovi iz 5. stoljeća pr. Kr. ostali pod naslagama leda, gdje se očuvao sav organski materijal, koji bi u normalnim okolnostima istrunuo. Pazyryk se nalazi u suhoj dolini u Kazahstanu, a sastoji se od 5 velikih i devet malenih grobnih humaka koji datiraju u vremenu između 5. i 3. stoljeća pr. Kr., iskopanih 1929. i između 1947. i 1949. Oni su najvažniji izvor podataka o Skitima prije njihove migracije u zapadnu Aziju i Europu. Pronađena su drvena kola, razni predmeti od kože, drveta, konjska oprema, glazbeni instrumenti, krzno, tekstil, sagovi (Najstariji pleteni sag, pronađen u smrznutom skitskom grobu u Pazaryku na planinama Altaj, datira iz 5. stoljeća pr. Kr. (slika)), svila i tetovirana tijela pokojnika. –Svila je porijeklom iz Kine, i po svoj prilici bili su posrednici trgovini ovom veoma traženom robom. Skiti su razvili svoju osobito vlastitu umjetnost i nisu bili siromašan narod. Imali su i zlata i voljeli su ga, a neki zlatni i brončani predmeti pronađeni su i u području Kostromskaye u južnom Sibiru i porijeklom su iz grčkih gradova na crnomorskoj obali ili su ih radili grčki umjetnici koji su živjeli u Skitiji. Jedina stalna naselja Skita nalazila su se u južnom Sibiru, a i ona su rijetka. Najpoznatije se nalazilo sjeverno od Crnog mora kod Kamenskoye, bilo je to veliko utvrđeno naselje. Većina ih je bila nomadska a kretali su se sa stadima goveda, ovaca i konja, prevozeći svoje šatore na zapregama, u potrazi za pasišnjacima, a ponekad bi se kad je prigoda pozabavili i lovom. Skit je jahač, naoružan lukom i strijelom, vrstan ratnik koji poznaje gerilsku taktiku i koji će u skalpirati svog pobijeđenog neprijatelja. I Grci i Perzijanci Skitima su se znali služiti kao najmljenom konjicom, u to vrijeme najboljih jahača svijeta. Skitska plemena napadaju na istočnu i jugoistočnu Europu u 4 stoljeću pr. Kr., a njihovi grobovi pronađeni su od sjeverne Njemačke do Balkana. Povijest Porijeklo i mit Skitska glavna plemena potjeću prema mitu, od tri brata, sinova Targitaosa, to su: Lipoxais (Leipoxais), Arpoxais i Kolaxais. Najstariji od braće, Lipoxais, postade začetnik plemena Auchatai, Skythai geōrgoi (“Farmer Scythians”) ili Skiti-ratari. Drugi mlađi brat Arpoxais začme plemena Katiaroi i Traspies, a to bi trebali biti Skythai nomads, odnosno Skiti-nomadi i najmlađi Kolaxais postade praotac kraljeva, odnosno Kraljevskih Skita, plemena koje poznajemo i pod imenom Paralatai ili kako ih identificira Holzer kao Skythai basilēioi. Sakâ Srebrni novac kralja Azesa II. (oko 35.-12. pr. Kr.) s budističkim simbolom triratne u lijevom polju stražnjeg dijela kovanice. Srednjoazijska stepa, dom stoljećima je bila dom mnogih plemena što su napadali urbane centre na zapadu i jugu. Prvi ih opisuje Herodot i često ove skupine naziva Sacae. Sami sebe ovi Sacae i Skiti nazivali su Skudat, i uz isto ime imali su iste običaje. Perzijanci su ih nazvali Sakâ, Grci ih prozvaše Skythai a Kinezi Sai. Skitsko porijeklo treba tražiti u plemenima koja su učestvovala u stvaranjima indiranskih (arijskih) naroda koji se na području današnjeg Afganistana podijeliše na nekoliko glavnih skupina. Ova plemena početkom 2. tisućljeća pr. Kr. koja su još govorila proto-indoiranskim jezikom sa područja Ukrajine migriraju na jugoistok gdje tada sa arheološke točke gledišta pastoralnu kulturu jamnaja mijenja andronovska kultura, tako prozvana po selu Andronovo. Zauzeše područje kasnijeg Afganistana i podijeliše se na iransku i indijsku grupu. Prvi se zatim nasele oko 1000. pr. Kr. u zemlji Aria, čije će se ime sačuvati u riječi Iran. Druga grupa stigla je oko 1500. pr. Kr. na područje Pandžaba. Od drugog tisućljeća postoje dvije skupine jezika kojima govore njihovi potomci, a to su indoarijska i iranska. Indijska grana, današnji su Hindusi koji na području Indije stvoriše više naroda koji su razvili vlastite jezike. Iranska grupa podijeli se na brojna plemena, a to su: a) Perzijanci s plemenima Pasargad, Maraphii i Maspii. Plemenu Pasargadi pripada i klan Ahemenida čijeg je porijekla prva perzijska dinastija. Ostala plemena bila su nomadska: Dahae, Mardi, Dropici, Sagarti. Druga grupa iranskih plemena su Kimerijci koje su Asirci nazvali Gimirru. Po njima Krim je dobio ime. Ovi u ranom 7. stoljeću uništiše kraljevstvo Urartu. Kimerijci su po svoj prilici potisnuli Skiti jer su se još očuvale kimerijske utvrde. Od ovih iranskih plemena u u 6, 5, i 4. stoljeću pr. Kr. preostalo je nekoliko nomadskih plemena u srednjoazijskoj stepi koja su poznata kao Sakâ: The Sakâ haumavargâ (`haoma-drinking Sacae`), odnosno pilci pića haoma, koje se priprema od muhare ili Amanite muscarie, nema je južno od Amudarje, a omilkena je kod sibirskih šamana. Njih Herodot naziva Amyrgian Skiti, a poznati su i po tome što su se u ratu služili ratnom sjekirom Sagaris. Živjeli su u Uzbekistanu. Sakâ tigrakhaudâ (`Sacae with pointed hats`), ovo pleem Herodot zove Sakâ tigrakhaudâ a živjeli su na donjoj Amudarji, ime su dobili po vrsti turbana. Porazio ih je 520./519. pr. Kr. perzijski kraj Darije I. Veliki. Apâ Sakâ (`Water Sacae`) nazivani i imenom Pausikoi, kako preferira Herodot. I oni su sa donje Amudarje a Arijan iz Nikomedije (u Anabasisu) i Amian Marcellin (u Rimskoj povijesti) zovu ih Abian Skiti. Isto i Apasiaki. Masageti, kako ih zove Herodot zvani su od Perzijanaca Mâh-Sakâ `Moon Sacae`, oni se smatraju odgovornima za smrt kralja Kira Velikog (530). Masageti su obožavali samo jednog boga, Sunce, pa je perzijski naziv očita teška pogreška. Herodot ih locira na Sirdarji (Jaxartes). Nomadsko pleme Dahâ, `robbers`, Herodot naziva Dai, a živjeli su, prema kjizi Anabasis, na Sirdarji. od njih potječu Parni, pleme koje je u 3. st. pr. Kr. osnovalo partijsko carstvo. Plemena Sakâ paradrayâ (`Sacae across the sea`) živjelo je u Ukrajini, a Darije 514. ili 513. pr. Kr. protiv njih povede žestoki rat.

Autor - osoba Foster, Hal, 1892-1982 = Foster, Hal, 1892-1982 Naslov Princ Valijant / Herold Foster ; [prevod i obrada Žika Bogdanović] Vrsta građe strip Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Forum ; Beograd : `Jugoslavija`, 1980 (Novi Sad : Forum) Fizički opis 127 str. : ilustr. ; 34 cm. Drugi autori - osoba Bogdanović, Žika, 1932-2021 = Bogdanović, Žika, 1932-2021 Zbirka Biblioteka Klasici stripa ; sv. 3 ISBN (Broš.) Napomene Prevod i obrada dela: Princ Valijant in the days of King Arthur. Odlomci iz studije Tomasa Bulfinča / [prevod] Gordana Vučićević: str. 5-12. Kad mač propeva Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi” Princ Valijant nije samo jedan od najčuvenijih junaka u svetu stripa, već i svojevrsna ikona srednjeg veka u savremenoj umetnosti. Iako je nastala u Americi sad već davne 1937. godine, epska saga o životu i pustolovinama princa Valijanta i danas ima mnoštvo ljubitelja širom sveta. Posebnu draž ovom stripu daje činjenica da se priča događa u stvarnim istorijskim okolnostima, a brojni likovi su istinite ličnosti iz srednjeg veka. Njen tvorac Harold Foster pročitao je mnogo starih hronika, obišao brojne srednjovekovne zamkove i mesta značajnih bitaka da bi njegova priča imala istorijsku utemeljenost, a dobro poznavanje srednjovekovnih mitova i predanja omogućilo mu je da dočara neke zamagljene delove evropske prošlosti. Tako su, pored samih junaka stripa, širom sveta postali poznati i Valijantova domovina Tula, njegov mač koji peva – Flamberže i, naravno, jedinstvena „frizura princ Valijant”. Na dvoru kralja Artura Osnovni vremenski okvir priče je doba kralja Artura, a rekonstruisanje ove čuvene legende i njeno stavljanje u istorijski okvir bio je i jedan od najvećih izazova. Iako ima mnogo sačuvanih verzija i još više polemika i njihovih tumačenja, naučnici se slažu da legenda o kralju Arturu sadrži istinite istorijske činjenice i da nosi sećanje na udruženi otpor starosedelaca Britanije, Kelta, i preostalih Rimljana pod vođstvom izvesnog Artura protiv germanskih osvajača Saksonaca, tokom druge polovine 5. i početkom 6. stoleća. Značajan događaj koji se pominje u najstarijim sačuvanim verzijama legende a čije vreme može približno da se odredi jeste bitka između dve vojske kod Baton Hila koja se odigrala oko 500. godine. Pored brojnih likova iz ovog epa, Arturove žene Ginevre, čarobnjaka Merlina i Morgane, ser Lanselota, ser Gavena i drugih vitezova okruglog stola, u stripu se često pominju Vikinzi, Rimljani, Vizantinci, nomadi s istoka, Arapi i brojni drugi narodi. Ličnosti iz stripa, kao što su hunski vođa Atila, irski misionar sveti Patrik, zaista su postojale, a događaji, kao razaranje Rima koje su počinili Vandali, zaista su se desili u drugoj polovini 5. veka, u vreme u koje je radnja smeštena. I ne samo to, mnogi od ovih događaja međusobno su povezani i začuđujuće tačno odgovaraju podacima kojima raspolaže istorija. Nakon više od osam decenija izlaženja i preko 300 epizoda koje su kod nas objavljene u 17 debelih svezaka, danas je moguće verno rekonstruisati život princa Valijanta i događaje u kojima je učestvovao. Valijant ide u borbu Princ Valijant rođen je 433. godine, kao sin kralja Aguara u skandinavskoj Tuli, na krajnjem severu tada poznatog sveta. S 15 godina, što je po srednjovekovnim merilima značilo punoletstvo, odlazi od kuće u potrazi za pustolovinama. Ubrzo sreće ser Gavena i ser Lanselota, vitezove kralja Artura, i s njima dolazi na dvor u Kamelot, gde postaje štitonoša. Sa 17 godina dobija čuveni mač koji peva – legendarni Flamberže koji će postati njegov verni pratilac, a ubrzo posle toga kralj Artur ga proglašava vitezom okruglog stola. U narednim godinama Valijant se bori protiv Atile i njegovih Huna u Italiji, upoznaje ljubav svog života, princezu Aletu, a zatim ga pustolovine vode u Svetu zemlju, Grčku i Afriku. Za vreme dok su Vandali opsedali Rim, 455. godine, ženi se Aletom, a sledeće godine odlaze u Ameriku gde im se rodio prvi sin, Arn. Zakon u rukama Narednih godina rađaju se bliznakinje Karen i Valeta i sin Galan, ali Valijantove pustolovine se nastavljaju. U svojoj domovini, Tuli, širi novu veru, hrišćanstvo, u Britaniji se uz kralja Artura bori protiv Saksonaca, odlazi u potragu za Svetim gralom i upoznaje još jednu istorijsku ličnost, irskog misionara svetog Patrika, za koga se zna da je živeo do 460. godine. U pustolovinama u koje su često bili upleteni i njegova žena i deca, Valijant je putovao po Sredozemlju, Vizantiji, Siriji, Rusiji i po severnim morima gde se često susretao s Vikinzima, „strašnim gusarima i poštenim trgovcima”. Vreme kralja Artura, u koje je smeštena radnja stripa, u istoriji je poznato kao velika seoba naroda. To je nemirno doba kad su Evropom krstarila varvarska plemena Germana, Slovena, istočnih nomada i drugih naroda, a jedina sigurnost nalazila se unutar visokih zidina utvrđenja. Izvan ovih najstarijih srednjovekovnih zamkova vladao je zakon mača u rukama raznih vojski, ali i usamljenih jahača, vitezova. Srednji vek je, dakle, mogao da počne! Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi.” Koliko je njegov tvorac Harold Foster uložio truda da rekonstruiše ovu epohu, pokazuje i činjenica da je strip prepun danas zaboravljenih srednjovekovnih znanja i veština. Tako u njemu možete da saznate kako se proveravala dobra strela za luk, kako zavarati tragove u pustinji, kako su se gasili požari na brodu ili starim pumpama izbacivala voda iz njegovog korita, kako su se koristile zvezde za plovidbu na moru. U različitim Valijantovim dogodovštinama korišćene su vrlo dosetljive vojne taktike pri opsadi utvrđenja, borbe u klancima ili na moru. Harold Foster bio je, bez sumnje, vrlo obavešten čovek kad je u pitanju srednji vek, poput vodećih savremenih istoričara ili možda pre čoveka koji je živeo u srednjem veku, proputovao i video mnogo toga. Njegovo poznavanje geografije, srednjovekovne trgovine, biljnog i životinjskog sveta, astronomije zadivljujuće je. Zato je svog junaka mogao sigurnom rukom da vodi i u „zemlje o kojima čak ni mitovi ništa nisu znali”. Ali umetnikov duh često se upuštao i u druge, ponekad čak i opasnije, teme koje izlaze iz okvira same priče, kao što su humor ili iskustva iz bračnog života. Tako je, na primer, „Belsatan, najveći čarobnjak u Aziji došao do zapanjujućeg otkrića: da je vrlo teško živeti sa ženom, ali još teže bez nje”. Mitska postojbina Tula Pored legende o kralju Arturu, osnovni istorijski okvir priče o princu Valijantu su vikinzi i njihove sage. Njegovu domovinu Tulu, Foster je, na osnovu spisa srednjovekovnih geografa, smestio na sever današnje Norveške, u oblasti grada Trondhajma. On je i sam posetio ovo mesto na kome se i danas iznad fjorda uzdižu ruševine starog zamka. Tokom antike i čitavog srednjeg veka, Tula je bila poznata kao daleka, polumitska zemlja na krajnjem severu tada poznatog sveta. Dakle, venama princa Valijanta tekla je vikinška krv. Zbog toga i ne čudi što je plovio gotovo svim evropskim morima a, poput svojih sunarodnika, stizao je i do Afrike, Azije, čak i Severne Amerike. Iako se skandinavska kultura stolećima nije značajnije menjala, epoha vikinga, kakvu danas poznajemo, počinje tek početkom 9. veka. Na osnovu svedočanstava iz sačuvanih islandskih saga, znamo da su do obala Amerike, koju su nazvali Vinland, doplovili oko 1000. godine, dakle, 500 godina nakon vremena kralja Artura. Međutim, kao odličan poznavalac srednjovekovnih legendi, Harold Foster znao je i za priču da je jedan irski sveštenik stigao do Severne Amerike još u 6. veku, dakle, upravo u doba kralja Artura. Iako dugo odbacivana, priča o sedmogodišnjem putovanju svetog Brendana, koji je bio istorijska ličnost, pre nekoliko decenija postala je mnogo aktuelnija kad je izvedena uspešna ogledna plovidba do obala Severne Amerike brodom kakav je na raspolaganju imao i ovaj irski sveštenik sa svojom posadom. Kao i svi srednjovekovni vitezovi, uključujući i našeg Marka Kraljevića, najbolji Valijantovi prijatelji bili su njegov konj Arvak i Flamberže, mač koji peva. Vikinzi su bili narod koji je možda i najviše od svih poštovao mačeve. U nordijskim sagama sačuvano je više od 30 njihovih imena među kojima je najpoznatiji Skofnung, „najbolji mač nošen u severnim zemljama”. Poput njega i, na primer, Hneitira, mača norveškog kralja Olafa Svetog, i Valijantov Flamberže imao je magične moći, a na njegovom sečivu koje je umelo da vibrira nalazio se natpis „Nepobediv je onaj koji me koristi u plemenite svrhe”. Uostalom, radilo se o maču stvorenom u kovačnici iz koje je poticao i Ekskalibur, mač kralja Artura. Crtani deo istorije Epohu princa Valijanta možda najbolje opisuje zapis iz ovog stripa: „Poslednje rimske kohorte spremaju se za povratak kući, da podrže poslednji slab pokušaj za spas Rimskog carstva. Veliko poglavlje svetske istorije približilo se svom kraju.” Na ruševinama antičkog sveta rađala se neka nova Evropa, Evropa Romana, Slovena i Germana, onakva kakvu je i danas znamo. Zajedno s novim državama, rađala se i svojevrsna viteška kultura koja je narednih vekova bila obeležje i simbol epohe srednjeg veka. Ratnik na konju, nezavisan od svog vladara ili oficira, mogao je slobodno da luta svetom u potrazi za slavom, moći ili svojim idealima, snovima ili iluzijama, uzdajući se samo u snagu svog mača. Dugi, dvosekli mač, pre svega kao oružje konjice, upravo od ovog doba postaje vodeće oružje u Evropi. Zbog toga nije ni čudo da neki od najslavnijih evropskih mačeva, kao što su Arturov Ekskalibur, vikinški Skofnung, Beovulfov Hrunting i Naegling, pripadaju ovom dobu. Zanimljiva je i priča iz tog vremena kako je jedan pastir slučajno našao jedan drevni skitski mač koji je kao poklon doneo na Atilin dvor. Hunski vođa je pojavu ovog slavnog oružja video kao dobro znamenje pred osvajanja za koja se upravo pripremao. Mač koji peva samo je jedna od legendi koje je ovaj strip i njegov maštoviti autor stvorio. Pre 1938. godine, kad se prvi put pojavio u pustolovinama princa Valijanta, pojam mača koji peva nije ni postojao, ali je njegova suština toliko bliska srednjovekovnom svetu i njegovim običajima da je ubrzo prihvaćen kao jedna od izvornih srednjovekovnih legendi. Mit o maču ubrzo je dospeo i u književnost, film, televiziju i druge umetnosti. Jedna od njegovih najpoznatijih adaptacija je u crtanom filmu o Dušku Dugoušku koji je dobio Oskara 1958. godine. Osobena frizura koju je nosio glavni junak, a koja je vrlo slična onoj koju su proslavili i Bitlsi, nosi ime princa Valijanta. Legenda o „Julijanu, vojniku Rima i čuvaru Hadrijanovog zida” koji je usamljeno stražario na nekadašnjoj granici carstva prema varvarima dugo pošto su i poslednje legije napustile Britaniju, takođe je mit koji je plod Fosterove mašte. Budući utemeljen na stvarnim istorijskim činjenicama, i ovaj motiv se proširio u druge umetnosti i postao opštepoznat. U savremenoj umetnosti često srećemo istorijske teme i motive iz srednjeg veka, ali se čini da se gotovo nigde s toliko poverenja ne možemo pouzdati u priče o, na primer, potrazi za Svetim gralom, prekookeanskim otkrićima, zmajevima, propasti Rimskog carstva, magiji starih druida i mnogim drugim legendama koje su nekad bile deo ljudske stvarnosti, kao u stripu „Princ Valijant”. Zahvaljujući svom umetničkom dometu, ali i zato što se odvija na tankoj granici između istorijskih činjenica, srednjovekovnih legendi i umetničke mašte, ovaj strip je i sam postao deo istorije. Njegov glavni junak, princ Valijant stekao je legendarno ime i pridružio se ostalim epskim junacima o kojima pevaju mitovi još od najstarijih vremena. MAJSTOR DEVETE UMETNOSTI Harold Foster smatra se jednim od najvećih autora stripa, a njegovo najčuvenije delo „Princ Valijant” remek-delom devete umetnosti. Iako se od mladosti bavio crtanjem, tek u dvadeset devetoj godini upisao je umetničku akademiju i počeo da razvija darovitost. Prvi značajniji posao, crtanje epizoda stripa „Tarzan”, dobio je 1928. godine. Smatrao je da darovitost ne treba da troši u mediju kakav je strip, međutim, svetska ekonomska kriza, koja je tada pogodila Sjedinjene Američke Države, naterala ga je da promeni mišljenje i potpuno se posveti devetoj umetnosti. Strip „Princ Valijant” bio je njegova zamisao od samoga početka i, nakon više hiljada skica i beležaka, prva epizoda pojavila se 13. januara 1937. godine. Za ovaj strip Harold Foster dobio je najznačajnije svetske nagrade, a pošto je najpre, 1972. godine, crtanje prepustio svom pomoćniku Džonu Kalenu Marfiju, pisanje scenarija za nove epizode prekinuo je tek tri godine pred smrt, 1979. godine. RASPEVANI MAČEVI Tajnu kovanja mačeva sa sečivima koja su mogla da vibriraju otkrili su Kelti, čiji potomci su i bili glavni saveznici kralja Artura protiv Saksonaca. Kako pokazuju arheološki nalazi, tajna ovih dugih dvoseklih keltskih mačeva sastojala se u kombinaciji više vrsta čelika od kojih su kovani. To je omogućavalo da im sečiva budu veoma čvrsta i oštra ali istovremeno i dovoljno savitljiva da ne mogu da se polome. Ratnici su u to vreme posebno proveravali ova svojstva mača pre nego što bi odlučili da mu poklone poverenje. Tajnu kovanja kasnije su preuzeli Rimljani, ali nakon pada Rimskog carstva sačuvala se u samo nekoliko radionica u Evropi. Osetivši na svojoj koži snagu ovog oružja, Germani, Sloveni i kasnije vikinzi počeli su da ih otimaju, kupuju, a ubrzo i kopiraju u sve većem broju. Tako su ovi mačevi, koji su još od keltskog vremena nosili naziv spata, danas najpoznatiji kao vikinški mačevi upravo zbog velikog broja primeraka nađenih u Skandinaviji. Spate su u ranom srednjem veku bile čuvene po kvalitetu, poput nešto kasnijih sablji dimiskija kovanih u sirijskom gradu Damasku. Valijantov Flamberže nosi u sebi sećanje na ovu epohu kad su mačevi bili najoštrija granica između života i smrti. EPOHA VIKINGA Iako su germanska plemena živela u Skandinaviji vekovima ranije, smatra se da epoha vikinga u Evropi počinje krajem 8. i početkom 9. veka. Severnjački ratnici su brodovljem počeli pljačkaške napade najpre na istočnim obalama Britanije gde su im glavne mete bili bogati i nezaštićeni hrišćanski manastiri. Kad su nakon smrti Karla Velikog, 814. godine, nastale unutrašnje borbe u Franačkom carstvu, pred vikinzima su ostale slabo branjene obale zapadne Evrope. Narednih stoleća retko koja primorska oblast nije osetila snagu njihovih mačeva, a u nekim krajevima počeli su da grade i stalna uporišta. Tako su 911. godine osvojili i naselili Normandiju na severu Francuske koja je po njima i dobila ime (Normani – severni ljudi). Tu su primili hrišćanstvo, prihvatili evropski feudalni sistem i postepeno se utopili u današnje Francuze. Normani su ubrzo postali jedna od najmoćnijih evropskih sila, osvojivši južnu Italiju (od sredine 11. veka) i Englesku (1066. godine). Upravo u to vreme, u predvečerje krstaških ratova, počinju da jenjavaju pljačkaški pohodi skandinavskih ratnika, a slava vikinga vremenom pada u zaborav. MG98 (N)

Odlomak : ’’TM I HRIŠĆANSKA VERA TEHNIKA Transcendentalna meditacija je vrlo jednostavna, prirodna tehnika, koja dovodi do smirivanja mentalne aktivnosti i do stanja uvećanog unutrašnjeg mira, stvarajući duboki mentalni i fizički odmor. Ovo smirivanje omogućuje da se dogode dve stvari – kao rezultat postignutog odmora, uklanja se duboki stres – a kao rezultat mentalnog smirivanja, dolazimo do kontakta sa dubljim, kreativnijim nivoima naše sopstvene svesti. Ovo ne podrazumeva hipnotički trans, niti da čovek time samo isprazni duh. Sasvim suprotno. Tokom TM duh ostaje potpuno budan. Čovek je još svestan svoje okoline, budan unutra, ali telo je u stanju dubokog odmora i dih je mirniji. U najdubljem stanju meditacije, mentalna aktivnost je potpuno mirna, ali je čovek potpuno svestan. To je stanje unutrašnje tišine, odmorne budnosti. To je pripisano transcendentalnoj svesti zato što je i ona, na kraju krajeva, stanje svesti, ne nesvesnost, gde su aktivnija stanja mišljenja transcendirana, ili se otišlo izvan njih, dok je duh budan, ali miran. Ovo nije oblik ravnodušnosti. Meditant ne pokušava da uguši mentainu aktivnost niti tokom meditacije niti tokom dana. U meditaciji se duh nevino smiruje do najtiših nivoa aktivnosti. Ništa ne treba savladavati, u meditaciji mi ostajemo potpuno budni za sve, unutra i spolja. Meditacija traje oko 15-20 minuta dva puta dnevno, sedeći udobno sa zatovrenim očima. Najuobičajenije vreme meditacije je ujutru i uveče, pre jela. Pre jela zato što probava i meditacija ne idu zajedno. Meditacija dozvoljava telu da se smiri, dok probava uvećava stopu metabolizma i čini telo aktivnijim. Tokom ostalog dela dana mi zaboravimo meditaciju, napredujemo u našoj aktivnosti, bilo da je rad fizički, mentalni ili spiritualni. Meditacija je pripema za aktivnost, ne neki oblik bežanja od stvarnosti, nije anestetik protiv svetovnog života. Efekti TM su osveženje, revitalizacija i pročišćavanje cele ličnosti tako da može uneti više kreativnosti i budnosti svemu što se radi. Upravo kao jutarnje kupanje. Mi ne treba da nastavimo da mislimo o kupanju tokom ostalog perioda dana da bismo se osećali čisto. Tako je sa TM, mi samo koristimo tehniku i spontano efekti ostaju sa nama. Oni ne zavise od toga šta mi osećamo ili mislimo o tome. Oni ne zavise od vere u njih, nego od prirodne sposobnosti ljudskog nervnog sistema da obnovi sebe i eliminiše stres pružanjem dovoljnog nivoa odmora. TM nije religija u uobičajenom smislu reči, jer njeni efekti ne zavise od vere u nju. Praksa ne sadrži ubeđenje, dogme ili doktrine, ni činioce vere, niti činove obožavanja. Iskustvo unutrašnjeg mira je univerzalna ljudska osobina; to je nešto što mi možemo postići prirodno zato što nervni sistem može delovati na taj način, ako mu je to omogućeno. Efekti tehnike su automatski; oni ne zavise od emocionalne ili intelektualne mašte niti od spoljašnjeg okruženja. Ne postoje posebna ograničenja, dijete ili način odevanja. Kada meditaramo, mi samo sednemo potpuno mirno i udobno i napredujemo sa tim. Dakle, to je vrlo različito od onoga što smo smatrali da je religiozna stvar i religiozni običaj. Međutim, ona ima važno učešće u svačijoj religiji, kako ćemo mi nadalje videti. Šta je, onda, sredstvo za meditaciju u TM? Tehnika uključuje nenapornu upotrebu specifičnog zvuka, ili mantre, koja je kreativna u svom efektu, i odgovara individui. Reč mantra doslovno znači ’vozilo duha’. To je čist zvuk bez značenja ili ikakvog vezivanja, koji omogućuje duhu da se smiri dok ostaje budan i usredsređen. Ovo je vrlo važno, zato što meditacija nije stanje gubljenja usredsređenosti duha, ili ostavljanje čovekove volje na milost bilo kog prolazećeg mentalnog impulsa. Meditant uvek kontroliše meditaciju time što se samo otvaranjem očiju proces automatski zaustavlja. Stalno, meditant ima izbor da se predaje dnevnom - sanjarenju ili da se vrati na pravilnu upotrebu mantre. Mantra nije forma molitve u uobičajenom smislu, kada mi govorimo o molitvama i pohvalama, molbama ili obožavanjima. Mi u TM ne meditiramo na mantru koliko sa mantrom. Na dubljem nivou transcendiranja, čak i sama mantra se ostavlja iza, biva transcendirana. Interesantna je stvar o upotrebi mantre u TM, da ona nije ’lakomisleno ponavljanje’ nije hipnotički puls da se održava kretanje okolo i okolo u glavi. Mi koristimo mantru da držimo duh budnim, dok se zvuk doživljava u postepeno mirnijim nivoima, sve dok se ne izgubi. Na ovom najdubljem stupnju meditacije, u iskustvu transcendentalne svesti, sama mantra se ostavlja iza. Kao kada jednom stignemo na naše odredište, mi izađemo iz autobusa. Mi se ne bavimo u TM sa bilo kakvim glasim pevanjem, ni sami, niti u grupamn, što je poznato da stvara hipnotička stanja, ili sastancima bogosluženja, da bi se doživela grupna histerija. Korišćenjc mantre u TM je veoma jednostavno i nevino. To je sredstvo za postizanje našeg cilja, a ne sam cilj To je nešto što koristimo usput u postizanju smirenog stanja. Mantra deluje dozvoljavajući duhu da sledi svoju prirodnu tendenciju da teče u smeru koji je više ispunjavajući za njega. TM nije tehnika koncentracije ili rasplinute meditacije, niti boravljenje sa predstavom, jer sve to održava duh u stanju veće aktivnosti i time sprečava smirivanje naniže do najdublje tišine. Zato što je mantra čist zvuk, bez značenja ili neke konotacije, intelekt i emocije nisu pobuđeni posebnim asocijacijama. Međutim, mantra nema besmislen sadržaj. Samo zato što nema značenje, ona nije besmislena. Efekti tih mantri su specifični i poznati kao blagotvorni pri njihovoj pravilnoj upotrebi. Ovo je jedna oblast u kojoj su istraživanja pokazala neke vrlo interesantne rezultate. Odmah čim osoba počne TM, sigurno se događaju duboke fiziološke promene, naročito u radu srednjeg mozga. To pokazuje da mantre koje mi koristimo u TM proizvode neku vrstu ’izmene opreme’ u nervnom sistemu. Neposredni i direkto merljivi efekti su da moždani talasi postaju mnogo više uredni; toliko uredniiji da su vremenom nazvani stanjem koherencije moždanih talasa ili sinhronizovanost. Ovaj efekt nije otkriven u testovima sa proizvoljnim ili besmislenim zvukom. Ova oblast istraživanja je sve interesantnija, kada se shvati da je duboki mentalni i emocionalni stres ukorenjen u obliku neuredne aktivnosti srednjeg mozga, posebno u retikularnom graničnom limbic sistemu. Primena ovoga će biti dalje praćena. Zato je pogrešno misliti da bilo koja reč može biti proizvoljno izabrana kao mantra, uprkos tvrdnji Bensona i drugih u tehnikama kao što jc ’Progresivna relaksacija’. Može se postići nešto odmornosti kroz mnoge druge sisteme, ali efekti mantri u TM su daleko šireg opsega, i mnogo su dublji nego što je puka odmornost. Mantre koje se koriste u TM su apsolutno specifične i korišćene su tako da individualno odgovaraju meditantu. Zaleđe odakle su došle biće kasnije detaljno razmotreno. Ispravna mantra, ispravno korišćena, jeste integralni deo TM tehnike. Zato što ona omogućuje duhu da se smiri nenaporno, dok ostaje oštro usredsreden, u najmirnijem, proširenom polju svesti. Onda ona proizvodi rezultate koji su kreativni i životno podržavajući, pozitivni u svojim efektima za oboje, kako za čoveka tako i za okolinu. Ovo je važno, takođe, jer mi znamo da naše misli i osećanja utiču na druge. DUHOVNl EFEKTI Do sada su preduzeta brojna istraživanja, štampana su i popularizovana, pa nije potrebno zadržavati se na fizičkim, psiholoških i fiziološkim efektima TM. Dovoljno je očigledno da ako osoba živi kreativno u boljem stanju mentainog i fizičkog blagostanja, onda društveni i lični odnosi moraju biti takođe popravljeni. Mi moramo istražiti duhovni uticaj tehnike zato što se često pretpostavlja da meditacija može biti opasna, ili da meditacija može učiniti čoveka zadovoljnim i udaljenim od problema sveta. Daleko od življenja u povučenosti, činjenica da TM uklanja stres i napetost, činjenica da smo manje zarobljeni našim sopstvenim problemima i neurozama, znači da smo slobodniji da budemo od veće pomoći drugim ljudima. Kako naša svest postaje jasnija kroz uklanjanje mentalnih i emocionalnih oblaka, mi počinjemo videti jasnije, saosećajnije, potrebe naših drugova. Kako postajemo jači u sebi, rastući izvan straha sa proširenim kvalitetima srca, mi možemo biti od veće pomoći. Ljubav raste u meditantu, prirodno, onako kako se tope prepreke isticanju ljubavi. Efekt TM je da učini čoveka kreativnijim, u najširem smislu, tako da čovekovo polje aktivnosti postane kanal za donošenje dobrobiti od meditacije van i u svetu. TM je meditacija za akciju. To nije praksa koja zahteva da se povlačimo iz života; već suprotno. U prirodi života je da raste, da se razvija u ispunjenju. Meditacija dozvoljava čoveku da počne ponovo rasti u svim oblastima života, meditirajući i živeći potpuno, ne okrećući se od života. Sama meditacija može biti nazvana povlačenjem, povlačenjem duha unazad do njegovog unutrašnjeg, tihog izvora, tako da kao strela povučena nazad na luku, on može poleteti osvežen u aktivnost. Zaista, efekti meditacije se utvrđuju pomoću aktivnosti, ne pomoću povlačenja iz života. To je kao stari način bojenja platna. Prvo je umočeno u boju, onda iznošeno na sunce dok boja gotovo ne izbledi. Onda ponovo u boju, pa ponovo na sunce, i tako dok boja dalje više ne bledi. Boja platna ne postaje trajna bez bleđenja na suncu. Slično, u dnevnom životu meditacija nalazi svoj cilj. U početku mi možemo meditirati za našu sopstvenu dobrobit, ali efekti nisu ograničeni samo na nas. Ima onih koji će videti u TM opasnost predavanja ’mističnim’ iskustvima, ili ’spiritualnim izletima’. U stvari, ne postoji ništa mistično u TM, niti su upleteni neki ’izleti’. Kao što smo rekli, mi ne meditiramo radi same meditacije, niti radi, naročitih iskustava u meditaciji, nego zbog kasnijih efekata na našee stanje duha, tela i aktivnost. Za iskustva koja možemo imati u meditaciji od ogromnog su uticaja promenljivosti subjektivnih stanja. Zavisno od takvih stvari kao što su naš umor i svežina, napetost ili smirenost, glad ili prezasićenost. Mi meditiramo vrlo nevino bez ikakvih predrasuda ili očekivanja bilo koje vrste. Uvek imamo izbor vraćanja prema unutrašnjem smeru tišine i mira, jer sa mirnih nivoa duha dolaze veće dobrobiti. Sve drugo je sekundarno. Hrišćanska tradicija ispravno opominje ljude da se ne bave ’mističnim stanjima’, koja se mogu razviti iz brojnih uzroka, takvih kao što je preterana kontrola disanja - hiperventilacija, što može biti isto toliko znak bolesti kao i zdravlja. Hrišćani se mogu pitati zašto nam uopšte treba TM. Neki su čak proklinjali TM za polaganje prava da bude ’jedini put’, što je jednostavno neistinito. Mi kažemo da je TM vrlo jednostavan i nenaporan put, najdirektniji put ka stanju dubokog unutrašnjeg mira. Ovo je naročito korisno sa duhovne tačke gledišta jer se stvarno može praktikovati svuda i u svako vreme. U diskutovanju spiritualnih efekata, mi moramo definisati šta podrazumevamo pod pojmom duhovni. Obično, duhovnim se smatra ono što ide izvan, ili transcendira granice fizičkog sveta, sveta materije. Dakle, mi možemo reći da je transcendentalna svest čisto duhovna, pošto su sve granice mentalne, emocionalne i fizičke aktivnosti transcendirane u iskustvu tog stanja. Ali kao što smo rekli, ovo stanje je prirodno ljudsko svojstvo. Duhovno je naše lično najunutarnije sopstvo, naša istinita priroda ili pravo sopstvo. Dobrobit TM je što nam dozvoljava da se najlakše vratimo do mirnog nivoa duha, i u sticanju toga dozvoljava da bude uklonjen stres, koji je prepreka za življenje ovog stanja. Ovo nije pelagijanizam. (Pelagijanizam je vera da izvorni greh nije pokvario ljudsku prirodu, i da je smrtnik još sposoban da izabere dobro ili zlo bez posebne božanske pomoći.) Mi ne ’čuvamo sebe našim sopstvenim naporima’. Napor nema ulogu u TM. Mi samo koristimo tehniku, nenaporno, koja dozvoljava mentalnoj aktivnosti da se smiri sama od sebe. To je kao ronjenje u jezeru, samo uzimanje ispravnog ugla i puštanje da ide. Ne treba činiti nikakvo guranje. Upravo kao što nas gravitacija privlači dole u vodu, tako mir duhovnog privlači duh da transcendira. U ovom smirenom stanju mi imamo veću verovatnoću da čujemo ’miran, mali glas’ unutar nas. To ne znači da mi privlačimo Boga k nama. On je već sa nama. Mi dozvoljavamo da budu uklonjene prepreke koje su se akumulirale. Eliminišemo barijere koje smo postavili između sebe i Njegovog prisustva u nama. Mi počinjemo da budemo mirniji, tako da možemo početi da slušamo, što znači da se pokoravamo Božjoj volji. Sama reč pokoravati (latinski - obaudire) znači slušati. Ovo znači da je TM vrlo temeljita priprema za spiritualnu aktivnost, takvu kao što je molitva. Kao hrišćani mi verujemo u Božju sveprisutnost i ličnu brigu za nas. Ali mi često ne uzimnmo ni nekoliko minuta njegovu Reč koja deluje u nama. U ovom nam TM pomaže, jer praksa je po sebi umirujuća i pogoduje unutrašnjem miru, koji će biti početna tačka naše molitve. TM onda, očigledno, mora uticati na hriščansku veru. Vera je reč koju mi koristimo na dva neznatno različita načina. Uobičajeno značenje je učinjeno sinonimom sa prihvatanjem veroispovesti, gde vera u Boga znači uobičajeno verovati da On postoji, verovati u Njegovo prisustvo i brigu za nas. U reči, biti sledbenik ’hrišćanske vere’, vera znači prihvatanje Hristove istorijske uloge, verovati u uplitanje teološke implikacije Njegove inkarnacije, u smrt i uskrsnuće. Na drugom nivou vera znači nešto mnogo dublje nego ispovedanje veroispovesti ili dogme. Ona znači potpuno pouzdanje u Boga, potpuno prihvatanje njegove volje za nas, potpuno uverenje da se on iz dana u dan brine o nama, dakle, u svemu što se nama dogodi. Ovo je vera koja može reći, ’pomeri se planino’, i ona će se pomeriti, mada vera može biti samo veličine semena gorušice. O ovoj veri se može govoriti u terminiina „Božje brige". Razlika između ove dve upotrebe reči vera je, da je jedna prvenstveno stvar intelektuaine potvrde sveta otkrovenja, a druga je živuća obaveza ka životu od duše i u duši. TM utiče direktno na obe oblasti. Kako se naša svest razvija i pročišćava, reč otkrovenje Svetog pisma raste, da bi imala mnogo veći uticaj u naširn mislima. Da se vidi jasnije valja voleti nežnije i slediti predanije. Što dublje hrišćani poštuju Hristovu žrtvu, više naša predanost raste, dublji je naš smisao obožavanja i divljenja. U najdubijem smislu življenja naše vere, mi nalazimo kako nastavljamo meditirati da se od samog jutra stvari odvijaju same od sebe. Kada se oslobodimo muka i briga i počnemo živeti sa našeg istinitijeg nivoa, život postaje jednostavniji i ispunjeniji. Mi nalazimo da smo zbrinuti. Poverenje raste u iskustvu da, kako smo mi više u skladu sa Božjom voljom, sve što se iz dana u dan događa jeste najbolje za nas. Kako naše misli postaju pozitivnije, kreativnije i životno podržavajuće, mi smo zauzvrat podržani. Tako vera raste u iskustvo proviđenja kao svakodnevne stvarnosti. Ili mi možemo reći da, kako svest postaje koherentnija, urednija, mi delujemo u saglasnosti sa prirodnim zakonima, i na ovaj način su naše akcije podržane.*** Ovo nije stvar pravljenja emocionalnog raspoloženja, ili samopredanosti. Nije predavanje volje, ili moralne odgovornosti, nije prepuštanje laissez faire (let go). To je nešto mnogo dublje, mnogo dinamičnije. To nema mrlju ravnodušnosti i apatije. Događa se da zato što mi mislimo jasnije i doživljavamo najtiše nivoe našeg postojanja, koji, mi verujemo kao hrišćani, jesu Božja predstava, spontano počinjemo da mislimo, osećamo i delujemo više u saglasnosti sa tom dušom. Mi aktivno nastavljamo svoj svakodnevni život, energično i bez pravljenja neke naročite galame, naša aktivnost se sve više i više okreće kanalima koji su kreativni, podupirući i ispravni, pre nego što bivamo uhvaćeni u zamku negativnosti, očajanja, utučenosti; svega onoga što verujemo kao hrišćani da su znaci nedostatka vere u najdubljem smislu. Često se mislilo da je rast vere stvar milosti, dok ovaj opis rasta vere sa TM zvuči kao nešto što mi sami možemo pruzrokovati da se dogodi. Ali u stvari mi možemo opisati transcendiranje u terminima delovanja milosti. Lični napor ne uzrokuje transcendiranje. Napor u stvari sprečava transcendiranje našeg malog egom vezanog sopstva, koji bi hteo pokušavati da manipuliše našim iskustvom. U TM sva naša tehnika jeste u nevinom dozvoljavanju našoj svesti da bude privučena prema unutrašnjem miru, gde Božanska reč i njegovo prisustvo, može početi da deluje u nama. Kao Hrišćani mi smo pozvani da koristimo našu volju, imamo izbor u kom smeru da idemo sa njom, prema Bogu ili da se udaljujemo od njega. I u krajnoj analizi ispunjenje individualne volje je da ide ka njemu, da kaže: ’Neka bude volja tvoja’. Predmet greha biće detaljno ispitan u kasnijem spisu. Ali usput, to je predmet koji se podrazumeva za svaku tehniku koja donosi duhovne efekte. Grehom mi obično smatramo bilo koju misao ili akciju kroz koju odbijamo Boga. Interesantno je primetiti da u grčkom Novom Zavetu, reč koju prevodimo kao ’greh’ jeste hamartia, jedan streljački izraz, koji doslovno znači ’promašiti cilj’, biti van ccntra, van dodira sa Bogom. Učenje TM je bilo kritikovano od nekih kao poigravanje sa negativnošću i delom greha, i otuda grešnikovom potrebom za spasenjem. U stvari suprotno je istina. Daleko od poigravanja sa grehom, mi smo učeni u TM da meditiramo redovno, prema tome da raspletemo čvorove negativnog uticaja u sebi, a u aktivnosti da ne uradimo ništa što mislimo da može biti krivo ili oslabljujuće. Ovo je veoma blisko učenju Novog Zaveta, gde Hrist smatra da je zla namera u svemu loša kao rđavo delo. Kako se svest razvija sa TM mi nalazimo, kao što bi to čovek i mogao da očekuje, oživljen moralni smisao. Činjenica je da mnogi meditanti izvešiavaju da ih je praksa TM vratila natrag njihovim religioznim običajima i redovnom obožavanju, baš zbog razvijanja dubjeg poštovanja duhovnih aspekata života kroz TM. Oni postaju bolji hrišćani. Drugi aspekt greha direktao se odnosi na emocijalni stres, na nedostatak Ijubavi predanosti. Sedam smrtnih grehova - ponos, ljutnja, požuda, zavist, pohlepa, tvrdičluk i lenjost - sve su karak- teristike onog čiji je život lišen ispunjenja i duhovne usredsređenosti, ko je zbog toga potpuno sputan uskim granicarna sebičnosti. Kroz TM mi počinjerno da otvaramo dublje, šire vidike, bliže našem istinitom, pravom sopstvu, bliže tihom, malom glasu iznutra. Negativne tendencije se umanjuju, kako mi postajemo sve više otvoreni ka Bogu, jer smo više otvoreni ka milosti.*** Kako se meditanti razvijaju sa redovnom praksom, razvijaju se jednostavnost i poniznost. Ovaj rast ne može biti izmišljen. Jednostavnost i poniznost su odlike bitka, koje dolaze iz unutrašnjeg ispunjenja, ne iz spoljašnjeg umišljanja. Kao što je Mahariši jednom primetio u vezi pitanja ponosa i poniznosti; ’Kada je drvo puno plodova, svaka se grana savija dole’. Važno je razumeti da pod oslobađanjem stresa TM mi podrazumevamo ne samo uklanjanje napetosti i umora nego potpuno pročišćenje sistema na svim nivoima, duha, tela i srca. Ovo znači da su rast ljubavi i saosećanja suštinski aspekti razvoja svesti. U terminima razvoja viših stanja svesti, rast ljubavi i predanosti jedini su put. Cilj našeg rasta sa TM jeste ostvarenje Boga. Ostvarenje božjeg prisustva, ne kao utešne ideje ili pobožne nade, nego kao živuću činjenicu dnevnog opažanja. Na ovom stupnju razvoja to mora zvučati kao misao da su svi meditanti živi sveci i da je TM potpuna zamena hrišćanske vere i sakramenata. Mi se svi razvijamo korakom prirodnim za nas i božja svrha za čoveka je jedinstvena. Što se tiče naše vere i sakramenata, Mahariši je uvek isticao da čovek treba ostati odan svojoj veri, ali da je obogati i ojača sa plodovima naše meditacije. TM nam čini prihvatljivijim prirodni nivo ljudskog iskustva. Boraveći više na temelju te unutrašnje tišine, delovanje milosti u nama i kroz sakramente može imati dublji uticaj ako smo više posvećeni Bogu na dubljem nivou nas samih. Hrišćanska mistična tradicija je uvek isticala put krsta i mesto patnje u pročišćenju. Hrišćanski mističari, kao što je Sveta Teresa iz Avila, uvek je isticala da je život unutrašnje tišine i kontemplativne molitve najbliži Bogu, i da sa sobom donosi oboje; blaženstvo i fizičke patnje, kada se čovekove nečistoče tela i duže pročišćavaju. Pogrešno je misliti da sa TM meditant boravi u nekom stanju trenutnog blaženstva. To nije automatsko uzdizanje, niti je stanje duhovne opijenosti ’pritiskom na dugme’. Dok još postoji stres u nervnom sistemu, lažna predstava u srcu i tama u duši, mora postojati čišćenje, normalizacija i razvoj. U meditaciji ovo pročišćavanje može uzeti oblik suvoće, tuposti, dosade i fizičkog bola ili nemira, među ostalim simptomima. Zato što je mesto oslobađanja stresa tako dobro shvaćeno u TM mi ne pridajemo značaj subjektivnom dobrom ili lošem iskustvu tokom meditacije. Važno je da meditiramo nevino, nenaporno i iz unutrašnjeg pročišćenja spontano postižemo da ’uzmemo svoj krst’, i da na taj direktniji način napredujemo sledeći Hrista u celini nas samih. Važno je ne zaboraviti da kao hrišćani mi nismo pozvani da patimo u ime patnje, nego da budemo ponovo rođeni u duhu. Patnja nastaje iz slabosti, naše razdvojenosti od Boga. Mi patimo zbog naše nesposobnosti da živimo u veri, da živimo ujedno sa Hristom i Ocem. Hristovo okajanje za naš greh, našu ’neusredsređenost’ je samo taj ’trenutak’, usredsređenosti na Boga, koji je savršeno ispunjenje i kraj sve patanje. Sa TM mi ciljamo da okončamo patnju i u svetu pomoću uklanjanja slabosti, stresa i nečistoća koje smo sakupili u životu. Oni su nas odvajali od unutrašnje tišine, tišine koja nas otvara Bogu, koja je izvor sve snage. Problemi nacija, društva i porodica svode se na probleme pojedinaca. Odgovornost je na nama kao pojedinacima da koristimo sva moguća sredstva i da sledimo put, istinu i život koji nam je Hrist pokazao. TM je veoma vredna tehnika da nas priprema svakog dana da sledimo Hristove korake. Ponovo smo pozvani u Novom Zavetu da se pokajemo. Grčka reč upotrebljena za ’pokajanje’ u jevanđelju je metanoia. Ovo doslovno znači; promena duha, promena srca. Ista reč se koristi za preobražaj, ili ’obrtanje oko’. Ovo direktno opisuje proces TM; preobražaj ili promena srca i duha, svakog dana, dva puta dnevno, da nam omogući da rastemo u duhu, da se vratimo do izvora, da ponovo povežemo sebe sa Bogom, što je pravo značenje religije.’’