Drugi deo epske sage o velikom osvajaču Izdavač: ALNARI, Beograd 350 str. ; 14,5 x 20 cm - Latinica / Mek povez U knjizi se nalazi posveta prethodnom vlasniku.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Carstvo letnjeg meseca - S. K. Gvin Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 510 Format: 21 cm Povez: Broširani Čuveni Komanči i njihove legendarne borbene sposobnosti diktirale su tempo kojim se otvorio zapad Amerike. Ratnici Komanča važili su za najbolje konjanike u istoriji. Njihovo umeće sa lukom i strelom i kopljem zaustavilo je pohod španskog Meksika na sever i francusku ekspanziju zapadno od Luizijane. Bili su toliko efikasni u odbijanju belih kolonista da su direktno odgovorni za formiranje čuvenih teksaskih rendžera i za pojavu oružja specijalno dizajniranog za borbu protiv njih – revolvera. Nakon vrsnog opisa uspona Komanča, Gvin nam predstavlja uzbudljivu dramu o Sintiji En Parker, devetogodišnjoj devojčici koju su Komanči oteli i koja je postala ozloglašena Bela Skvo. Sintija je odbijala da se vrati među belce sve dok je teksaski rendžeri nisu zarobili i nasilno vratili kući. Još poznatiji je bio njen sin Kvana, poslednji i najveći poglavica Komanča, ratnik koji nikada nije izgubio bitku. U Carstvu letnjeg meseca Gvin nam donosi jednu od najfascinantnijih priča o Divljem zapadu ikada ispričanu. Ovaj živopisni i precizni istorijski zapis četrdesetogodišnje borbe između Komanča i belih doseljenika idealan je za sve ljubitelje istorije i kulture severnoameričkih Indijanaca. „Gvin nam pruža detaljan, uzbudljiv prikaz jednog od najbitnijih momenata američke istorije i portrete dva jedinstvena čoveka, Kvane Parkera i Ranalda Makenzija,čija ga je međusobna borba definisala.” – Lari Makmarti, pisac i dobitnik Pulicerove nagrade

Naziv: Carstvo letnjeg meseca Autor: S. K. Gvin Godina izdanja: 2021 Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Novo. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: Čuveni Komanči i njihove legendarne borbene sposobnosti diktirale su tempo kojim se otvorio zapad Amerike. Ratnici Komanča važili su za najbolje konjanike u istoriji. Njihovo umeće sa lukom i strelom i kopljem zaustavilo je pohod španskog Meksika na sever i francusku ekspanziju zapadno od Luizijane. Bili su toliko efikasni u odbijanju belih kolonista da su direktno odgovorni za formiranje čuvenih teksaskih rendžera i za pojavu oružja specijalno dizajniranog za borbu protiv njih – revolvera. Nakon vrsnog opisa uspona Komanča, Gvin nam predstavlja uzbudljivu dramu o Sintiji En Parker, devetogodišnjoj devojčici koju su Komanči oteli i koja je postala ozloglašena Bela Skvo. Sintija je odbijala da se vrati među belce sve dok je teksaski rendžeri nisu zarobili i nasilno vratili kući. Još poznatiji je bio njen sin Kvana, poslednji i najveći poglavica Komanča, ratnik koji nikada nije izgubio bitku. U Carstvu letnjeg meseca Gvin nam donosi jednu od najfascinantnijih priča o Divljem zapadu ikada ispričanu. Ovaj živopisni i precizni istorijski zapis četrdesetogodišnje borbe između Komanča i belih doseljenika idealan je za sve ljubitelje istorije i kulture severnoameričkih Indijanaca. „Gvin nam pruža detaljan, uzbudljiv prikaz jednog od najbitnijih momenata američke istorije i portrete dva jedinstvena čoveka, Kvane Parkera i Ranalda Makenzija, čija ga je međusobna borba definisala.” – Lari Makmarti, pisac i dobitnik Pulicerove nagrade

Homer ODISEJA Dereta Odlično Kao novo 463 str. 2015. Vođa Itačana u trojanskom ratu - Odisej, posle razaranja Troje, kreće sa svojim saborcima ka svom kraljevstvu - Itaci. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak iz rata, prepun iskušenja i neverovatnih obrta situiranih između neba i zemlje, mističnih predela, bogova i njihovih miljenika i protivnika. Kao Ilijada i Odiseja ima jedinstvenu kompoziciji koju Aristotel naziva prepletenom. Temeljno delo čitavog svetskog pesništva na kome su vekovi trajanja ostavili neizbrisiv kvalitativni trag. Prevod sa starogrčkog i propratni tekstovi Miloš N. Đurić Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.[1] Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.[2] Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka Odiseja u svoju otadžbinu Itaku po završetku Trojanskog rata uz pomoć bogova.[3] Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.[3] Odiseja[uredi | uredi izvor] Homerova Odiseja Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.[3] U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.[3] Radnja „Odiseje” traje 40 dana.[3][4] Prvo pevanje Pesnik na samom uvodu u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da poseti njegovog sina Telemaha na Itaki. Drugo pevanje Atina se pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika. Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih. Treće pevanje Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga, Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja. Četvrto pevanje Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na ostrvu Ogigija kod nimfe Kalipse. Peto pevanje Hermes, glasnik bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi saopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi. Šesto pevanje U blizini feačanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka, sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate. Sedmo pevanje Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate. U ovom pevanju je opisan Vrt Alkinoja. Osmo pevanje U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskom ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače. Deveto pevanje Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o tome kako se nakon pada Troje namerio na Kikonce, razorio im grad, ali su ga oni odagnali. Zatim bura kod Malije odbacuje Odiseja i njegovu družinu u zemlju Lotofaga (pleme koje jede lotos). Odisej jedva uspeva da odvede družinu odatle, jer su jedući lotos zaboravili na povratak domu. On zatim priča o Polifemu, kiklopu koji mu je u pećini pojeo dvoje ljudi pobedio ga oslepivši ga. Deseto pevanje Dalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka ih posle nekog vremena pušta sve da odu vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala uputstva kako da stigne do Aherona i podzemnog sveta. Jedanaesto pevanje U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresija ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema. Dvanaesto pevanje U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspeo izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživeo. Trinaesto pevanje povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim uputstvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara. Četrnaesto pevanje Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti. Petnaesto pevanje Dok svinjar Eumej, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podučavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući. Šesnaesto pevanje Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim uputstvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumeju gde mu Odisej otkriva ko je on. Sedamnaesto pevanje Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Argos umire od sreće. Osamnaesto pevanje Kada se na dvoru pojavio još jedan prosjak, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. Prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosjaka. Devetnaesto pevanje Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale, stara sluškinja Euriklija prepoznala je Odisejev ožiljak na nozi (iz lova na veprove u detinjstvu), ali ga nije odala. Dvadeseto pevanje Atina svojom pričom smiruje Penelopu koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba. Dvadeset prvo pevanje Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire. Dvadeset drugo pevanje Odisej i Telemah ubijaju sve prosce. Dvadeset treće pevanje Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje ne verujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Traži od njega da pomeri njihovu postelju, našto Odisej odgovara da je postelja urezana u panj stare smokve, oko koje su podigli dvor, i da se pomeriti ne može. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on zaista Odisej i bacila mu se u naručje. Dvadeset četvrto pevanje Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on. Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Analiza likova[uredi | uredi izvor] Odisej - kralj Itake, glavni lik istoimenog dela. Odlikuje ga hrabrost i domišljatost. U celom kraljevstvu a i šire je poznat kao pametan i strpljiv čovek koji je uz to bio i vrlo osećajan i velikog srca. Penelopa - Odisejeva žena, premorena od tuge i očaja zbog gubitka voljenog muža. Čvrsta i jaka žena koja nije dala da je mnogobrojni prosci zavedu. Telemah - Odisejev i Penelopin sin koji je odlaskom oca u rat od malena morao postati glava kuće. Vrlo neiskusan i nemoćan da se suprotstavi proscima koji su rado trošili njihovo bogatstvo, što se menja povratkom njegovog oca. Atina - boginja mudrosti i velika zaštitnica Odiseja i njegove porodice koja je uz veliki trud pomagala u raznim situacijama.[5] Ilijada antička književnost

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.