odlična

luk i strela na engleskom tehnika gađanje lukom i strelom odlično očuvana vellok

OPASNA KNJIGA ZA DEČAKE Kon i Hal Igulden Uzrast 10-12 godina Čak i u vremenu video-igrica i mobilnih telefona, i životu svakog dečaka i dalje mora postojati kutak rezervisan za pravljenje mornarskih čvorova, izgradnju kućice na drvetu i priče o izuzetnim podvizima. Kada se prisetimo detinjstva, prvo što nam pada na pamet jeste da smo u to doba imali neuporedivo više vremena. Ova knjiga vraća čaroliju opuštenih nedeljnih popodneva i beskrajno dugih letnjih dana – jer su oni i dalje tu ako želite da ih pronađete. Današnji dečaci nisu ništa manje radoznali od dečaka iz ranijih vremena tako da će sigurno uživati u pričama o neustrašivim delima kao što je pohod na Antarktik ili vršljanje po podrumu u potrazi za delovima od kojih će napraviti elektromagnet. Ako im date zanimljivu ideju, sigurno će pokušati da naprave kristal, da sklepaju kolica, ili da nauče kako se mogu orijentisati pomoću zvezda. Ova knjiga sadrži poglavlja o čuvenim bitkama, o insektima i dinosaurima, kao i citate koji će svakom dečaku dobro doći. Iz nje takođe možete saznati kako da napravite luk i strelu, ili da postanete konstruktori najboljeg papirnog aviona na svetu. Izdavač: Alnari Povez: tvrd Broj strana: 256 Ilustrovano Dimenzije: 27 cm

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Carstvo letnjeg meseca - S. K. Gvin Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 510 Format: 21 cm Povez: Broširani Čuveni Komanči i njihove legendarne borbene sposobnosti diktirale su tempo kojim se otvorio zapad Amerike. Ratnici Komanča važili su za najbolje konjanike u istoriji. Njihovo umeće sa lukom i strelom i kopljem zaustavilo je pohod španskog Meksika na sever i francusku ekspanziju zapadno od Luizijane. Bili su toliko efikasni u odbijanju belih kolonista da su direktno odgovorni za formiranje čuvenih teksaskih rendžera i za pojavu oružja specijalno dizajniranog za borbu protiv njih – revolvera. Nakon vrsnog opisa uspona Komanča, Gvin nam predstavlja uzbudljivu dramu o Sintiji En Parker, devetogodišnjoj devojčici koju su Komanči oteli i koja je postala ozloglašena Bela Skvo. Sintija je odbijala da se vrati među belce sve dok je teksaski rendžeri nisu zarobili i nasilno vratili kući. Još poznatiji je bio njen sin Kvana, poslednji i najveći poglavica Komanča, ratnik koji nikada nije izgubio bitku. U Carstvu letnjeg meseca Gvin nam donosi jednu od najfascinantnijih priča o Divljem zapadu ikada ispričanu. Ovaj živopisni i precizni istorijski zapis četrdesetogodišnje borbe između Komanča i belih doseljenika idealan je za sve ljubitelje istorije i kulture severnoameričkih Indijanaca. „Gvin nam pruža detaljan, uzbudljiv prikaz jednog od najbitnijih momenata američke istorije i portrete dva jedinstvena čoveka, Kvane Parkera i Ranalda Makenzija,čija ga je međusobna borba definisala.” – Lari Makmarti, pisac i dobitnik Pulicerove nagrade

EUĐENIO BARBA NIKOLA SAVAREZE TAJNA UMETNOST GLUMCA - Rečnik pozorišne antropologije Pogovor - Jovan Ćirilov Prevod - Aleksandra Jovićević, Ivana Vujić, Ognjenka Milićević Izdavač - Fakultet dramskih umetnosti, Beograd; Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd Godina - 1996 X + 268 strana 30 cm Edicija - Kultura, umetnost, mediji ISBN - 86-82101-11-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ALEKSANDRA JOVIĆEVIĆ, IVANA VUJIĆ - Pogled Ježija Grotovskog (predgovor jugoslovenskom izdanju) EUĐENIO BARBA - Predgovor UVOD EUDENIO BARBA - POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA Slični principi, različite predstave Lokadarmi i Natjadarmi Upotreba ravnoteže Ples suprotnosti Vrlina izostavljanja Intermeco Određeno telo Zamišljeno telo Milion sveća REČNIK Od A do Z ANATOMIJA NIKOLA SAVAREZE - DA LI SE MORE MOŽE UZDIĆI IZNAD PLANINSKIH VRHOVA? OBUKA U MAJSTORSKOJ RADIONICI FABRICIO KRUCJANI - PRIMERI SA ZAPADA Očevi/osnivači i pedagoško pozorište na početku ovog veka Kreativni procesi, pozorišne škole i pozorišna kultura Pedagogija stvaralaca ROZMARI ZANES ANCE - PRIMERI SA ORIJENTA Guru kao roditelj, poštovani vaspitač Guru kula, učenje u kući gurua Guru dakšina, pokloni i školarina Ekalavija, neobični učenik Guru-šišija-parampara RAVNOTEŽA Nesvakidašnja ravnoteža Luksuzna ravnoteža Nesvakidašnja tehnika: traganje za novim položajem Opšta pravila ravnoteže Ravnoteža na delu Čelik i pamuk Zbog čega izvođač nastoji da dostigne luksuznu ravnotežu? Sta ova promena ravnoteže izvođača znači za gledaoca? Ravnoteža i mašta Brehtov nevidljivi ples ŠIRENJE EUĐENIO BARBA - PROŠIRENO TELO Most Peripetije Princip negacije Misliti misao Dvojaka logika Sedam kapija Tebe FRANKO RUFINI - PROŠIRENA MISAO DRAMATURGIJA EUĐENIO BARBA - RADNJA NA DELU ENERGIJA Kung-fu Energija i kontinuitet Koši, ki-haji, baju Animus-Anima Keras i manis Lasja i tandava Santai, glumčeva tri tela Tame Energija u prostoru i energija u vremenu Zaustavljanje radnje Prisustvo izvođača EKVIVALENTNOST Princip ekvivalentnosti Danu: umetnost luka i strele u indijskom odisi plesu Kako se odapinje strela u japanskom kjogen pozorištu Odapinjanje strele LICE I OČI Fiziologija i kodifikacija Konkretan pogled Radnja gledanja Pokazivati gledanje Prirodno lice Obojeno lice Privremeno lice STOPALA Mikro i makrokosmos Na vrhovima prstiju Gramatika stopala ŠAKE Fiziologija i kodifikovanje ruku Šake: čisti zvuk ili tišina Kako stvoriti šake u pokretu Indija: Sake i njihovo značenje. Šake i pekinška opera Šake i ples na Baliju Šake i japansko pozorište Šake i klasični balet Jedan primer iz savremenog pozorišta ISTORIOGRAFIJA FERDINANDO TAVIJANI - ENERGETSKI JEZIK Henri Irving pod mikroskopom Živi mermer U kostimu Arlekina FRANKO RUFINI - SISTEM` STANISLAVSKOG Reči Stanislavskog `Najjednostavnije prirodno ljudsko stanje`: Organsko jedinstvo tela i misli Misao postavlja zadatke: proživljavanje Telo reaguje na odgovarajući način: personifikacija Organsko jedinstvo tela i misli, lik, uloga Uslovi smisla i plan predizražajnosti EUĐENIO BARBA - MEJERHOLJD - GROTESKA, PRECIZNIJE BIOMEHANIKA Plastičnost koja ne odgovara rečima Groteska Biomehanika MONTAŽA EUĐENIO BARBA - MONTAŽA IZVOĐAČA I MONTAŽA REDITELJA Montaža izvođača Montaža reditelja Dalja montaža reditelja NOSTALGIJA NIKOLA SAVAREZE - NOSTALGIJA ILI ČEŽNJA ZA POVRATKOM IZOSTAVLJANJE Fragmentacija i rekonstrukcija Vrlina nužnosti Prikazivati odsustvo Vrlina izostavljanja PRINCIP SUPROTNOSTI Ples suprotnosti Linija lepote Tribangi ili tri luka Test senki PREDIZRAŽAJNOST Celina i njeni organizacioni planovi Tehnike inkulturacije i akulturacije Kodifikacija na Orijentu i na Zapadu Zamišljeno telo Borilačke veštine i teatralnost na Orijentu Borilačke veštine i teatralnost na Zapadu Predinterpretacija gledaoca Arhitektura tela OBNOVLJENO PONAŠANJE RIČARD SEKNER - OBNOVLJENO PONAŠANJE Baratanatjam Purulija čau Trans i ples na Baliju RITAM Obrađeno vreme Jo-ha-kju Biološki pokreti i mikroritmovi tela Mejerholjd: Ritam je suština SCENOGRAFIJA I KOSTIMOGRAFIJA Kostim je scenografija Svakodnevna odeća, nesvakidašnji kostim Vodeni rukavi TEHNIKA Pojam tehnike tela Biografska lista tehnike tela Marsel Mos Kičma: kormilo energije Nemi krik JEŽI GROTOVSKI - PRAGMATSKI ZAKONI Sats Logos i bios TEKST I POZORNICA FRANKO RUFINI - KULTURA TEKSTA I KULTURA POZORNICE Zvuk tapšanja `Siromašni` tekst i `bogata` pozornica Dramaturgija Tipska rola i lik TRENING EUĐENIO BARBA - OD `UČENJA` DO UČENJA KAKO UČITI Mit tehnike Odlučujuća faza Potpuno prisustvo Period ranjivosti RIČARD ŠEKNER - INTERKULTURALNI TRENING NIKOLA SAVAREZE - TRENING I NJEGOVA POLAZNA TAČKA Preliminarna razmišljanja Modeli vežbi Akrobatika Trening s učiteljem POGLEDI FERDINANDO TAVIJANI - POGLEDI IZVOĐAČA I GLEDAOCA TAJNA UMETNOST GLUMCA JOVAN ĆIRILOV - PRVA POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA ISTA: Međunarodna škola pozorišne antropologije Izvori slika `Rečnik pozorišne antropologije: Tajna umetnost glumca na originalan način povezuje veliki broj izvođačkih oblika sa Istoka i sa Zapada, od borbenih veština do religije i rituala, crpeći njihovo ogromno bogatstvo, da bi čitaocima pružio uvid u načine scenskog izvodenja u izmenjenom kontekstu predstave. Dok istraživanje glume na Zapadu uglavnom polazi od elemenata naturalizma i psihološkog realizma, Rečnik podjednako istražuje sve elemente izvođačkih veština. Više od rečnika, ova knjiga je neka vrsta priručnika za pozorišne praktičare i vodič za studente i istraživače različitih transkulturalnih predstava. Rečnik je rezultat desetogodišnjeg istraživanja Eudenija Barbe i Medunarodne škole za pozorišnu antropologiju (The International School for Theatre Anthropology, ISTA) čije je sedište u Danskoj. ISTA sarađuje sa umetnicima i izvođačima gotovo svih tradicionalnih oblika pozorišta i plesa i na Zapadu i na Istoku, kako bi proučila osnovne principe tehnika izvođenja. Cilj Rečnika je da proširi naše saznanje o mogućnosti scenskog prisustva glumca, kao i gledaočeve reakcije na dinamiku izvođenja. Rečnik sadrži praktične delove koji se, izmedu ostalih tehnika, odnose na ravnotežu glumca, princip suprotstavljanja i montažu, i raspravlja o problemima kao što su odnos izmedu teksta i scene, energetski jezik i prisustvo glumca na sceni. Veliki broj fotografija koje stvaraju poseban, vizuelni esej, zajedno sa crtežima i dijagramima, ne samo što ilustruju i dopunjuju argumente iz tekstova, već ih i obogaćuju. Pred čitaocem nije samo bogato ilustrovana enciklopedija o zapadnom i ne-zapadnom pozorištu, već, pre svega, jedan inspirativni prilog tajnoj umetnosti glumca.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Eugenio Barba Nicola Savareze A Dictionary Of Theatre Antropology The Secret Art Of The Performer

Р.Н.Рахимов На службе у ` Белого царя ` Российский институт стратегических исследований Р.Н.Ракхимов У служби „Белог цара“ Руски институт за стратешке студије Moskva 2014. tvrde korice 542 str. NOVA Монографија војног историчара Равила Насибулловича Ракхимова „У служби„ Белог цара “. Војна служба неруских народа југоистока Русије у 18. - првој половини 19. века “.Дело је засновано на прилично импресивној историографској и изворној основи. Аутор је у књизи користио материјале из архива Москве, Санкт Петербурга, Уфе, Самаре, Оренбурга и још много тога. У уводу се детаљно разматра историографија питања које се проучава. истраживање је посебно драгоцено, јер аутор није само професионални историчар, већ и историчар-реконструктор који већ дужи низ година води војноисторијски клуб „Уфски пешадијски пук“. Особитост истраживача-реконструктора је да је најпажљивији према материјалној страни издања (дугмад, копче, шавови, седла, чизме, униформе, поруџбине), односно материјалним изворима. То омогућава не само разумевање, већ и осећање многих ствари не само срцем, већ и „петом тачком“. Интеракција са историјом на микро нивоу даје невиђен осећај историјске аутентичности и разумевања не само историјских процеса, већ и феномена међународне и интерцивилизацијске природе. У усменом излагању, Рамил Насибулловицх је пружио не само чињеницама испуњен и богат догађајима преглед фаза војног служења Башкира, Татара и Калмика, већ је на основу историјских примера завера у својој књизи дао примере постизања међунационалне хармоније и плодна уважена интеракција међу народима Руске империје. Штавише, ови примери су демонстрирани управо у процесу одговарања на питања публике, која су понекад била тешка. После пада Казанског каната у 16. веку. Башкири постепено добијају држављанство „Ак-Батсхија“ или „Белог цара“. Легитимисање моћи руског цара обликовало се на основу традиције Хорде. Након што је постао владар Казана, остали наследници власти Чингизида морали су да му се покоре. Дакле, служење Белом цару није се сматрало срамотним. Једна од првих великих епизода употребе одреда коњичких Башкира и других народа пада на Северни рат, када су се прилично успешно борили у балтичким државама и повучени тек након приближавања нових драгунских пукова европског стила. Сећајући се њихове храбрости, Петар Велики је наредио да се у башкирским селима објаве услови победоносног Ништадског мира како би војници знали да њихов труд није био узалудан и да се завршио успехом. Занимљиво је да су готово паралелно са традиционалном војном службом за Башкере, Башкири који су остали у позадини активно учествовали у великим антивладиним устанцима. Занимљиво је да су Башкири који су се борили у Азову или балтичким државама веровали да је њихов посао наставак рата, а они који су остали код куће морали су да решавају домаће проблеме, мада оружаним отпором неправедној влади. Бескрајне башкирске побуне изнедриле су необичан феномен „северних Купида“, који су постали познати током наполеонских ратова. Башкирске коњичке јединице, које су биле део руске војске, одликовале су се чињеницом да су мајсторски располагале хладним оружјем, а посебно таквим архаичним оружјем у то време као лук и стрела. За ово су их Французи надимали „Северни Купиди“ или „Зли Купиди“. Разлог за ову необичну појаву био је тај што је, као одговор на побуњеничку активност, Ана Јоанновна забранила Башкирима да имају ковачнице и користе ватрено оружје. Стога су до краја века изгубили вештину употребе оружја и пиштоља, али у стрељаштву нису имали премца! Када је 1812. године Наполеон са својом војском напао границе наше Отаџбине, недалеко од границе, имао је састанак са руским министром унутрашњих послова, кога је питао зашто су монголске хорде наставиле да се боре у руској војсци. Очигледно Бонапарте није баш желео да се састане са њима. Својевремено су Башкири оставили дубок утисак на Пољаке својим обичајем да једу коњско месо. Шире се гласине да ће, када коњи понестану, Башкири прећи на људско месо, посебно на месо за бебе. Када су током прекоморске кампање руске војске Европљани боље упознали северне купиде и ниједно дете није нестало, предрасуде су се умањиле. Показало се да стварност није ништа мање оштра од фикције. У тим раним данима, нутриционистичка питања играла су знатно значајнију улогу него сада. Прилагодљиве способности тадашњих људи биле су знатно ниже него сада. Са овим је повезана једна тужна страница у историји башкирске коњице. Када су се 1814. године вратили из прекоморске кампање, брзо напредовање на исток и прелазак на нову дијету одиграли су са њима сурову шалу. Дошавши до Нижњег Новгорода и прешавши до воде Волге, и коњи и јахачи почели су да косе неку врсту куге, одневши више живота него читав рат у Европи. У популарном башкирском епу чак су сачувана дела која говоре о тровању Башкира. У стварности, највероватније, није било тровања, али је било проблема бактеријске природе. У Руском царству нико није планирао да уништи номадске народе југоистока. Супротно томе, војна служба је виђена као модел интеграције у јединствени простор. Представници номадског племства учили су заједно са представницима елите других националности Русије, укључујући руско племство. Постојао је систем награда и војних симбола. У 19. веку Калмици, Тептјари, Башкири, Мишари

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

Omot iskrzan po ivicama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Bihalji-Merin, Oto, 1904-1993 = Bihalji-Merin, Oto, 1904-1993 Benac, Alojz Naslov Stećci / tekstovi O. Bihalji Merin, Alojz Benac ; fotografije Tošo Dabac Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis XXXV, [80] str. fotografija : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Dabac, Tošo ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Bibliografija: str. [118-122]. Predmetne odrednice Stećci -- Nadgrobni spomenici -- Bosna i Hercegovina Umetnost – Stećci Stećci su srednjovekovni nadgrobni spomenici u obliku velikih kamenova, ponekad sa uklesanim slikovnim ukrasima ili natpisima. Nalaze se najvećim delom na prostorima Bosne i Hercegovine kao i Srbije, Crne Gore i Hrvatske, a nastajali su od XII do kraja XV veka. Pojava stećaka predstavlja sublimaciju milenijumskih pogrebnih tradicija, počevši od ilirskih nadgrobnih gomila (tumulusa), rimskih aglomeracija i groblja, ranohrišćanskih i ranosrednjovjekovnih crkvi. Do sada je pronađeno više od 66.000 stećaka, od čega preko 50.000 na području Bosne i Hercegovine. Najveća koncentracija stećaka je u Hercegovini (Bileća, Stolac, Trebinje, Gacko, dolina Neretve itd.) a najpoznatija nekropola je Radimlja kod Stoca. U Srbiji se stećci uglavnom nalaze u Raškoj oblasti ili zapadnoj Srbiji (u zlatiborskom kraju). Na Zlatiboru stećci postoje gotovo u svakom selu, iako su mnogi korišćeni kao građevinski materijal. Pojam stećak Postoje tri vrste naziva koji se koriste za iste nadgrobnike, među kojima često dolazi do preklapanja, što stvara nejasnoće i nesporazume. Prva vrsta su izrazi koji potiču sa autentičnih istorijskih izvora, mahom sa samih stećaka: kamen, kam, biljeg (bilig ili beleg), kuća, vječni dom. Riječ mašet za stećak dolazi od turske riječi mešhed (po narodnom mećit) koja označava grob junaka ili mučenog za vjeru. Ovaj izraz se povezuje sa italijanskim izrazom massetto u značenju veliki kamen. Druga vrsta su izrazi ukorijenjeni u narodu: mramorje, svatovsko groblje, grčko groblje, divsko groblje, kaursko groblje. Treći naziv stećak u početku su upotrebljavali seljaci u Hercegovini za visoko, uspravno kamenje, za razliku od nižih ploča. Od kraja XIX vijeka u izdanjima Glasnika Zemaljskog muzeja Sarajevo izraz stećak bio je upotrebljavan kao opšti izraz za sve nadgrobne spomenike, različitih dimenzija i izrade, čija pojava unutar relativno kratkog vremenskog raspona čini jedinstven fenomen. Izraz je najviše afirmisao Ćiro Truhelka. Samo ime stećak dolazi od njegove glavne namjene, da stoji iznad groba kao spomenik. To je particip prezenta od glagola stajati – stojeći ili, kako se govorilo u starija vremena – steći. Sam naziv stećak prvi put se pojavljuje u Srpskom rječniku Vuka Karadžića iz 1852. god. Novija istraživanja na vidjelo iznose manjkavosti naziva stećak, ukazujući na problem kategorizacije srodnih nadgrobnih spomenika susjednih teritorija, oblika ploča, koji se javljaju i prije pojave stećaka u XII vijeku. Oblici stećaka Stećci su težine od 100 kg do 32 tone. Osnovne grupe stećaka su položeni i uspravni kameni monoliti. Najveći broj stećaka pripada vrsti položenih monolita, koji se pojavljuju u tri forme: ploča (40 000), sanduk (13 000) i sljemenjak (sarkofag, 5 500). Među uspravnim kamenim monolitima raspoznaju se sljedeće varijante: stela, stup (obelisk), krstača i nišan. Izvjesni spomenici, zbog svog oblika, nazvani su „sanduci“ ili „u obliku sanduka“, drugi „u obliku sarkofaga“. Ovi opisi su pogrešni jer su dotični spomenici masivni blokovi, a ne šuplje nadgrobno kamenje. U srpskohrvatskom jeziku ne postoji adekvatna zamjena za izraze sanduk i u obliku sanduka pa su ti izrazi u literaturi zadržani. Izraz sarkofag za nadgrobnike koji su pri vrhu završeni u obliku krova je pogotovo pogrešan. Većina autora je prihvatila izraz sljemenak koja znači „završen u vidu zabata“. Ukrašavanje stećaka Najslavniji pojedinačni stećak je Zgošćanski stećak, nađen u okolini Kaknja, koji se nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. On nema natpis, a zbog izuzetne ukrašenosti neki istraživači, kao Đorđe Stratimirović, smatraju da je reč o grobu Stefana II Kotromanića. Više od 5.600 stećaka je ukrašeno i to najčešće: povijenom lozicom, rozetama, krstovima, štitovima i mačevima, lukom i strelom, ljudskim i životinjskim figurama, scenama lova na jelene, scenama turnira, geometrijskim ornamentima i slično. Ukrašeni stećci pojavljuju se u dosta kratkom vremenskom periodu. Bio je to prelomni istorijski period. Nastao je nakon kosovske bitke i pada Srbije pod osmansku vlast, nastavio se u kratkom usponu Bosne kao nezavisne kraljevine i završio u prvim godina nakon turskih osvajanja Bosne. Vodeći svjetski autoritet za stećke, Marian Wenzel, iznosi osnovne značajke ukrašavanja: Ukrasni motivi na stećcima nemaju zajedničko porijeklo Nema ništa bogumilskog ili bilo čega što bi se moglo vezati za bilo koju jeretičku religiju ili vjerovanje u kulturi srednjovjekovne Bosne. Najstarije ukrašene nadgrobne spomenike podigla je feudalna gospoda. Taj običaj je prihvatilo i ukrase dalje razradilo stanovništvo poznato pod imenom Vlasi, koje je bilo organizovano na rodovskoj, nefeudalnoj osnovi. Vrlo je vjerovatno da su ovaj običaj prihvatili i ostali stanovnici Bosne i Hercegovine, zbog podržavanja feudalne gospode. Ikonografija stećaka ima pravu kršćansku osnovu, protkanu izvjesnim klasičnim ikonografskim rješenjima. Pripadnost Stećci su uzrok mnogih neslaganja uglavnom među srpskim, hrvatskim i bošnjačkim naučnicima. Najveće rasprave se vode oko pitanja njihovog porekla, pripadnosti pokojnika koji su sahranjivani ispod stećaka, kao i značenja simboličkih poruka uklesanih na njima. Najviše podataka za istraživače daju natpisi, koji su prisutni na manjem broju stećaka, i koji govore o različitim društvenim staležima, kao i verskim pripadnostima pokojnika. Iz natpisa se izvode zaključci da pod stećcima počivaju vernici Bosanske crkve, Pravoslavne crkve i Katoličke crkve. Mnogi naučnici povezuju kulturu stećaka sa postojanjem Crkve bosanske u srednjem veku, a pojedini ih čak vide kao najmasovnije materijalne ostatke bogumila, koji su poput katara sa zapada, sahranjivali svoje mrtve u prirodi umesto na crkvenim grobljima. Tezu o bogumilskoj pripadnosti stećaka prvi je iznio Artur Evans, nakon što je kao mladi novinar boravio u ovim krajevima za vrijeme Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine. Tezu je razradio Mađar Janoš fon Ašbot, činovnik austro-ugarske administracije u Sarajevu i arheolozi sa Zemaljskog muzeja Ćiro Truhelka i Vejsil Čurčić, a prihvatila tadašnja vlast u nastojanju odvajanja BiH od Srbije. Vaso Glušac je nadahnut idejama o pravoslavnom karakteru šizmatične Crkve bosanske stećke vezao za pravoslavlje. Ivo Pilar je cjelokupnu srednjovjekovnu bosansku prošlost (čak i Crkvu bosansku) proglasio derivatom hrvatske povijesti, a po njemu su stećci najveći dokaz. Poslije 1945. odine došlo je do velikog broja sistematskih istraživanja i naučnih radova (Marian Wenzel, Alojz Benac, Marko Vego, Sima Ćirković, Malkom Noel, Nada Miletić, Zečević i posebno Šefik Bešlagić) u kojima se tvrdi da se stećci ne mogu vezati samo za bogumilstvo. Dakako, postoje i oni koji im pripisuju sasvim drugačije poreklo i njihovo postojanje ni u kom pogledu ne vezuju za delovanje crkve bosanske. Komparativnim proučavanjem proširio se raspon pojedinih hipoteza, a jedna od najuvjerljivijih jeste, da se u tim sarkofazima odražavaju elementi one drevne praskulpture, koju su Slaveni donijeli sa sobom u svoju novu balkansku postojbinu i koja ih po svojim stilskim elementima povezuje sa skulpturom Baltika i Kavkaza i skitsko-sarmatskim motivima u jednu cjelinu. Svi ti nadgrobni spomenici su monoliti, često grubi, tako da već svojom surovošću djeluju monumentalno kao ploče kojima je zadatak da traju stoljećima, simbolikom svoje prkosne grubosti, koja ne priznaje nikakva stila osim svog vlastitog. – Miroslav Krleža U obrazloženju, prilikom stavljanja na listu Svjetske baštine UNESCO-a, između ostalog, se navodi: Stećci su srednjovjekovni nadgrobni spomenici, nastali od XII–XVI vijeka na teritoriji jugoistočne Evrope na kojoj su danas Bosna i Hercegovina, zapadna Srbija, zapadna Crna Gora i srednja i južna Hrvatska. Značajni su po svojoj interkonfesionalnosti, i korišteni su kod ukopa pripadnika sve tri srednjovjekovne hrišćanske zajednice (Pravoslavna crkva, Katolička crkva i Crkva bosanska). Natpisi sa stećaka Preko 350 stećaka nosi natpise na bosanskoj ćirilici. Najviše ima stećaka sa uobičajenim natpisima „a se leži taj i taj“, uklesanih da bi trajalo sećanje na pokojnika i na one koji su spomenik digli. Primeri su veoma brojni, a samo neki od njih su: „Ase leži Božičko Banović, na svojej zemli, na plemenitoj“ (u Ban-dolu, 30 km od Tuzle). „Tuj počiva Radosav Grubač sad mrtav“ (u Krtinju kod Ljubomira). „A se leži Braja Radojević, na zemlji tuđoj. Dobri živi i umrije. A se pisa Dragoje dijak“. „A se leži gospoja Beoka, kći Pribisava Kosače“. Određeni broj stećaka nosi i filozofske natpise sa sažetim mudrostima o životu, smislu, postojanju... Oni nipošto ne nose jedinstven pogled na svet, već svaki nosi svoja zasebna iskustva i zaključke. Tako ima prilično nihilističkih („...jer nebo postoji da bi ti misleći da ćeš skočiti u vječnost lakše skočio u ništa“) i mističnih („...nebo je bilo u meni. Ne spoznah to dok ne padoh među zvijezde...“) i drugih. A se leži Ljubljen u Vrhbosni rožden v Vrhbosni zakpan na svojini na plemenitoj. Ja bjeh onaj tkoji cijel život na raskrsnicam stajah, razmišljah, oklijevah. Bjeh onaj tkoji se pitah kak to da nebo ne stari a iz njeg se stalno radžaju nova i nova godišnja doba. I u sobi gdje bjeh bješe prozor, a iza prozora beskraj. Al ja uporno gledah u pod. I mišljah mojom smerti sve tće to konečno stati. Al nije i moja smert sve starša i sve tješnja je. Kam mi usječe Dražeta a zapis upisa Husan ne da pokažu da bjeh vetć da me višlje neima. Ljeta gospodnjeg 1258. – Gornje Hrasno, Stolac „Ovaj natpis nije natpis sa nekog autentičnog stećka nego iz literarnog djela Azizina Tanovića, koje se zove ’Stećci – ili oblici bosanskih duša’ i koje je Tanovic napisao 1994 godine.` Stećci koji naglašavaju versku pripadnost su dosta retki u odnosu na ostale. Postoji ih svega nekolicina, među kojima i: „Sie leži Mihovio Grahovičić prave vire rimske, koi počteno hoćaše i Bogu se molaše i dobro knjigu znaše, daj mu Bog duši da bude spašen“ (Grahovčići kod Travnika). Ili: „A se leži dobri gost Mišljen prave vjere bosanske. Biljeg postavi kšči Korija i na mi i na moju milu kućnicu Badaču. Ti koji prolaziš projdi u miru i ne spominji si i ne gonetaj grijehe naše. Zalud ti je taj posao. Naši dani su izbrojani, naše noći potrošene, naši grijesi dim. Svojih koraka se plaši, oni će ti glave doći na putu kojim hodiš. I da znaš više vrijedi crv koji se sada kreće no sva dobra djela koja zajedno učinismo za života svojih i Badača i ja. Kam nam usječen je godne 1273. po Gospodu u Kocerini na plemenitoj zemlji, a pisa Dabiša“ (Banjevici, Bratunac). Dok oko „prave vire rimske“ nema spora, dotle se formulacija „prava vjera bosanska“ tumači dvojako, u smislu pripadnosti pravoslavlju ili pripadnosti nekadašnjoj crkvi bosanskoj, uglavnom u zavisnosti od nacionalne i verske pripadnosti tumača. Tu su još i stećci sa čisto etičkim porukama, poput: „I mnogo ot moje ruke na zemji bi, a ni ot mene niko ne bi mrtav i ubit“ (Radimlja, Stolac, 1094. godina), kao i večna iz kamena opomena ispravnosti našeg delovanja: „Nek ti ova ruka bude znak da se zamisliš nad svojim rukama“ (Radimlja, Stolac). Često su ponavljana i upozorenja da se stećak ne ruši, npr: „A se leži Toloje. Ne prevrni mi ovi kam, ne prekidaj mi ovi san.“ (Gornji Močioci, Crepaljsko, 1066). Pored običnih molbi i upozorenja da se spomenik ne ruši, ponekad su upućivane i prave kletve, poput: „A se je kam od Trtiše. Živjeh mirno, Boga moleć i zla ne misleć. Ovden, gdi mi je kam, ubi me grom. Zašto Bože? Da su klete i proklete ruke koje bi ovo preturile dok odgovor ne dobijem. 1174. godne po Gospodu našem.“ (Humsko, Foča). Mnogi stećci nam mogu poslužiti i kao svojevrsni tragovi jednog vremena. Tako se u Kočerinu kod Širokog Brijega nalazi stećak Vignja Miloševića, sa dužim natpisom. Iz njega saznajemo da je Viganj služio mnoge vladare: bana Stefana II Kotromanića, kralja Tvrtka I, kralja Dabišu, kraljicu Jelenu Grubu i kralja Ostoju. U natpisu se spominju i neki događaji iz njegovog vremena, a na kraju on podseća žive na prolaznost života. Ovaj natpis, koji je nastao početkom XV veka, glasi: Va ime o(t)ca i sina i svetago du(h)a amin. Se leži Vign Milošević. Služi banu Stipanu, i kralu Tvartku, i kralu Dabiši i kralici Grubi i kralu Ostoji. I u to vrime doide i svadi se Ostoja kral s Hercegom i s Bosnom, i na Ugre poide Ostoja. U to vrime mene Vigna doide končina. I legoh na svom plemenitom pod Kočerinom, i molu vas, ne nastupaite na me! Ja sam bil kako vi este, vi ćete biti kakov sam ja Svjetska baština Stećci, jedinstven primjer srednjovjekovnih nadgrobnih spomenika, i zajednički projekat četiri zemalje – Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine – poslije sedam godina rada na tom projektu, upisani su na Listu svjetske baštine UNESCO-a (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu). Tako je 15. 7. 2016. odlučio Komitet UNESCO-a na zasjedanju u Istanbulu. Naziv svjetske baštine je „Stećci – srednjovjekovni nadgrobni spomenici”. Upisom tih 30 nekropola na Listu upisuje se fenomen stećaka, bez obzira gdje se nalaze. Gromile Bogumili Crkva bosanska KC (N)

Autor - osoba Sa`di Širazi, 1184-1291 Naslov Bustan / Sa`di Širazi ; preveo sa persijskog i prepevao Aleksandar Dragović Jedinstveni naslov Sa`diname. scc Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kulturni centar I. R. Irana, 2010 (Beograd : Finegraf) Fizički opis 415 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragović, Aleksandar (karton) Napomene Prevod dela: Sa`diname / Sa`di Shirazi Deo teksta na pers. jeziku Tiraž 500 Str. 9-14: Sa`di iz Širaza - vrhunski pesnik i svetski putnik / Aleksandar Dragović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sa`di Širazi, 1184-1291 -- `Bustan` Bustan (persijski: بوستان‎, izgovara se `Bӯstān`) je knjiga poezije persijskog pesnika Saadija koju je završio 1257. godine i posvetio je salguridskom atabegu Sadu I ili Sadu II. Ovo je Sadijevo prvo delo, a njegov naslov u pevodu znači „voćnjak`. Knjiga sadrži plodove Sadijevog velikog iskustva i njegove stavove o životu i obiluje velikim brojem poučnih anegdota. Bustan sadrži navode o Saadijevim putovanjima kao i njegove analize ljudske psihologije. Saadi često sa zanosom pominje svoja putovanja kako bi na taj način savetovao čitaoca, slično Ezopovim basnama. Delo je ispevano u stilu mesnevije (rimovani kupleti). Bustan je preveden za velike jezike sveta. Prepisi Saadijevog Bustana, koji su na naše prostore stigli posredstvom Osmanlija, i danas se čuvaju u javnim i privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije. Postoji nekoliko prevoda Sadijevog Bustana na srpski jezik, ali je najpoznatiji i najautoritativniji prevod objavljen 2010. godine u izdanju Kulturnog centar I. R. Irana u Beogradu. Prevod sa persijskog priredio je Aleksandar Dragović. Abu-Muhamad Muslihu-ud-Din Mušrif ibn-Abdulah Širazi[2] (Persijski: ابومحمد مصلح‌الدین بن عبدالله شیرازی‎‎), poznatiji pod književničkim pseudonimom Saadi ili (سعدی Saʿadi), takođe poznat i kao Saadi od Širaza (سعدی شیرازی Saʿadi Širazi), bio je jedan od velikih persijskih pesnika i književnika srednjovekovnog doba. Poznat je ne samo u zemljama koje govore persijski, nego je bio citiran i u zapadnim izvorima. Poznat je po kvalitetu njegovih dela i po dubini socijalnih i moralnih misli. Saadi je široko priznat kao jedan od najvećih pesnika klasične književne tradicije, stekavši nadimak Gospodar govora ili Gospodar među persijskim učenjacima Rođen u Širazu u Iranu oko 1210. godine, otac mu je umro dok je bio dete. Ostavio je sećanja na izlaske sa svojim ocem kao dete tokom praznika. U svojoj mladosti, Saadi je iskusio siromaštvo i poteškoće i napustio je svoj rodni grad da bi otišao u Bagdad u potrazi za boljim obrazovanjem. Kao mladić se upisao na Nizamiju Univerzitet, gde je pohađao islamske nauke, pravo, način vladavina, istoriju, arapsku književnost i islamsku teologiju. Teški uslovi nakon mongolske invazije Harezma i Irana su ga doveli do toga da trideset godina luta u inostranstvu i kroz Anadoliju. Posetio je Adansku luku i kod Konje sreo religiozne ratne propovednike, Siriju (gde pominje glad u Damasku), Egipat (gde opisuje muziku, bazare, sveštenstvo i elitu), i Irak (gde posećuje luku u Basri i reku Tigar). U svojim spisima spominje kadije, muftije Al-Azhara, veliki bazar, muziku i umetnost. U Alepu, Saadi se pridružio grupi sufija koji su se odlučno borili protiv krstaša. Saadija su zarobili krstaši u Akri gde je proveo sedam godina kao rob kopajući rovove oko tvrđave. Kasnije je pušten, nakon što su mameluci platili otkupninu za muslimanske zatvorenike u krstaškim tamnicama. Saadi je posetio Jerusalim i onda pošao na hodočašće u Meku i Medinu. Veruje se da je možda takođe posetio Oman i druge zemlje na jugu Arapskog poluostrva. Zbog mongolskih invazija je bio prinuđen da živi u zabačenim područjima i sretao je karavane, preplašene za svoje živote na Putu svile. Saadi je živeo u izolovanim kampovima za izbeglice, gde se upoznao i sa razbojnicima, imami, ljudima koji su nekada posedovali ogromna bogatstva ili komandovali vojskama, intelektualce i obične ljude. Dok su Mongoli i Evropljani (kao što je Marko Polo) naginjali ka vladarima i dvorskom životu vladavine Ilkanata, Saadi je bio među običnim preživelima iz regije razorene ratom. Sedeo je u udaljenim čajdžinicama kasno noću i razmenjivao poglede sa trgovcima, seljanima, propovednicima, putnicima, lopovima i sufi prosjacima. Dvadeset ili više godina se držao istog načina propovedanja, savetovanja, i učenja, težeći u svojim propovedima mudrosti i kritikujući mane svog naroda. Saadijeva dela se odražavaju na živote običnih Iranaca koji pate od kolebanja, agonije i sukoba tokom burnih vremena invazije Mongola. Saadi pominje sakupljače meda u Azerbejdžanu koji se plaše pljački Mongola. Konačno se vraća u Persiju gde se sastaje sa prijateljima iz detinjstva u Isfahanu i drugim gradovima. U Horasanu se sprijateljio sa turskim emirom po imenu Tugral. Saadi se pridružio njemu i njegovim ljudima na putu do Sinda gde upoznaje Pir Putura, pratioca persijskog sufija velikog gospodara Šejka Usmana Marvandvija (1117–1274). Takođe piše u svojim spisima o putovanjima sa turskim emirom Tugralom u Sind (Pakistan preko reke Ind i pustinje Tar), Indiju (pogotovo Somnat, gde nailazi na Bramane), i srednju Aziju (gde upoznaje ljude koji su preživeli invaziju Mongola kod Harezma). Tugral unajmljuje Hindu stražare. Tugral kasnije ulazi u službu bogatog Delhi Sultanata i Saadi je pozvan u Delhi i kasnije posećuje vezira Gudžarata. Tokom boravka u Gudžaratu, Saadi saznaje više o Hindusima i posećuje veliki hram u Somnati, odakle beži zbog neprijatnog susreta sa bramanima. Saadi se vratio u Širaz pre 1257. godine (godina kada je završio Bustan). Saadi je u svojoj poeziji oplakivao pad Abasidskog halifata i uništenje Bagdada od strane Mongola, koje je vodio Hulagu, u februaru 1258. godine. Kada se ponovo pojavio u rodnom gradu Širazu, verovatno je bio u kasnim četrdesetim godinama. Širaz, pod vladavinom Atabaka Abubakra Sada ibna Zengija (1231–60), salguridskog vladara provincije Fars, uživao je period relativnog mira. Saadi ne samo da je bio pozdravljen pri dolasku u grad, nego mu je ukazano veliko poštovanje od strane vladara i ubrajao se među velikanima provincije. Neki od Saadijevih najpoznatijih hvalospeva su napisani u znak zahvalnosti i veličanja vladajuće kuće i stavljeni nalaze se na početku njegovog znamenitog dela Bustana. Ostatak života Saadi je, izgleda, provedeo u Širazu. Dela Saadijeva najpoznatija dela su Bustan (Voćnjak) završen 1257. godine i Đulistan (Ružičnjak) iz 1258. godine.[5] Bustan je napisan u stihu. Sastoji se od priča koje prigodno ilustruju standardne vrline preporučene muslimanima (pravda, plemenitost, skromnost, zadovoljstvo) i razmišljanja o ponašanju derviša i njihovim ekstatičkim običajima. Gulistan je većinski pisan u prozi i sadrži priče i lično doživljene anegdote. Tekst je protkan raznim kratkim pesama koje sadrže aforizme, savete, i duhovita razmišljanja, pokazujući Saadijevu duboku svest o apsurdnosti ljudske egzistencije. Sudbina onih koji zavise od promenljivih raspoloženja vladara je u suprotnosti sa slobodom derviša. O značaju profesija Saadi piše: O najdraži svojih očeva, naučite zanat jer se na imovinu i bogatstvo sveta ne treba oslanjati; takođe, srebro i zlato su prilika da budeš u opasnosti jer ih ili može lopov ukrasti odjednom ili vlasnik postepeno trošiti; ali profesija je živa fontana i trajno bogatstvo; i iako profesionalan čovek može izgubiti bogatstva, to nije važno jer je profesija sama po sebi bogatstvo i gde god išli, uživaćete poštovanje i sedeti na visokim mestima, dok će oni koji ne znaju zanat skupljati mrvice i doživeti poteškoće. Saadi je takođe zapamćen kao panegirista i liričar i autor je mnogih oda koje prikazuju ljudska iskustva, a takođe je autor specifičnih oda kao što je jadikovanje nad padom Bagdada nakon mongolske invazije 1258. godine. Njegovi tekstovi se nalaze u Gazalijat (Lirika), a njegove ode u zbirci Kasaida. Takođe je poznat po velikom broju dela na arapskom jeziku. U Bustanu, Saadi piše o čoveku koji priča o svom životu za vreme bitke sa Mongolima: U Isfahanu sam imao prijatelja koji je bio ratoboran, vatren i lukav....posle dugog vremena sam ga sreo: „O lovcu na tigrove! uzviknuo sam, šta te je učinilo da izgledaš oronulo kao stari lisac?“ Nasmejao se i rekao: „Od dana rata protiv Mongola, izbacio sam iz glave misli o borbi. Tada sam video zemlju prošaranu kopljima poput šume od trske. Podigala se kao dim prašina sukoba; ali kada sreća nema, od kakve je koristi bes? Ja sam onaj koji, u borbi, može koplje proturiti kroz prsten u šaci; ali, kako se moja zvezda i ja nismo sprijateljili, okružili su me sa svih srtrana. Iskoristio sam priliku za beg, jer se samo budala bori sa sudbinom. Kako mi moj šlem i oklop mogu pomoći, kada mi moja blistava zvezda ne pokazuje naklonost? Kada ključ pobede nije u šaci, niko ne može probiti vrata pohoda golim rukama. Neprijatelj je bio kao čopor leoparda, a svi jaki kao slonovi. Glave heroja su bile obložene gvožđem, kao i kopita konja. Terali smo svoje arapske pastuve i kad su obe vojske naišle jedna na drugu, reklo bi se da su srušilo nebo na zemlju. Od kiše strela, koje su padale kao grad, oluja smrti se rađala na svakom koraku. Nijedan od naših vojnika nije izašao iz borbe a da mu oklop nije bio natopljen krvlju. Nisu naši mačevi bili tupi, već je to bila osveta zvezda loše sreće. Nadjačani, predali smo se, kao što bi se riba predala, i iako je zaštićena krljuštom, uhvaćena je kukom i mamcem. Pošto je sreća okrenula svoje lice, beskoristan je bio naš štit protiv strela sudbine. Adamovi sinovi Saadi je poznat po svojim aforizmima, od kojih je najpoznatiji Bani Adam (Adamovi sinovi), koji je deo Gulistana. Na delikatan način poziva na rušenje svih barijera između ljudskih bića. Ljudi su dijelovi jednoga tijela Jer čovjek je stvoren od iste materije. Kad jedan dio oboli Ni drugi ne ostaju u miru. Ti, koji se ne brineš za nevolje drugih Nisi dostojan da te zovu čovjekom. Inspiracija za te stihove je hadis, ili izreka, proroka Muhameda u kojem kaže: „Primer vernika (Muslimana) u svojoj naklonosti, milosti i sažaljenju za druge se vidi na primeru tela. Kada boli bilo koji ud, celo telo reaguje nesanicom i groznicom.“” Legat i poetski stil Saadi pravi razliku između duhovnih i praktičnih, ili svetovnih aspekata života. U Bustanu, na primer, duhovni Saadi koristi zemaljski svet kao odskočnu dasku da sebe odvede van zemaljskih carstava. Slike u Bustanu su delikatne po prirodi i umirujuće. U Gulistanu, s druge strane, svetovni Saadi smanjuje duhovnost da dodirne srce svojih suputnika. Ovde su slike živopisne i, zahvaljujući Saadijevoj spretnosti, ostaju trajno u umu čitaoca. Takođe je realistična podela: šejh koji propoveda u tekiji doživljava potpuno drugačiji svet od trgovca koji prolazi kroz grad. Jedinstvena stvar u vezi Saadija je da otelovljuje i sufiju i šejha i putujućeg trgovca. Oni su, kako i sam kaže, dva zrna badema u istoj ljusci. Saadijev stil proze, opisan kao „jednostavan, ali nemoguć za imitirati“ teče prilično prirodno i bez napora. Njegova jednostavnost, međutim, zasniva se na semantičkoj mreži sastavljenoj od sinonimije, homofonije, i oksimorona poduprtih unutrašnjim ritmom i spoljašnjom rimom. Glavni među ovim radovima je Geteov West-Oestlicher Divan. Andre de Rier je bio prvi Evropljanin koji je predstavio Saadija na Zapadu, putem delimičnog francuskog prevoda Đulistana 1634. godine. Adam Olearius se ubrzo pojavio sa potpunim prevodom Bustana i Đulistana na nemački 1654. godine. U svojim Predavanjima o Estetici, Hegel je pisao: Panteistička poezija je imala, mora se priznati, viši i slobodniji razvoj u islamskom svetu, pogotovo među Persijancima ... Puno cvetanje persijske poezije dolazi do vrhunca potpunog preobražaja u govoru i nacionalnom karakteru, kroz Mohamedianizam ... U kasnijim vremenima, poezija ovog reda [Firdovsijeva epska poezija] je imala nastavak u ljubavnoj epici izuzetne nežnosti i slasti; ali je usledio preokret ka didaktici, u kojoj je, sa bogatim životnim iskustvom, Saadi bio gospodar pre nego što je potonula u dubine panteističkog miticizmav koji je učen i preporučen u neverovatnim pričama i legendarnim naracijama velikog Džalal-ed-Din Rumija. Aleksandar Puškin, jedan od najslavnijih ruskih pesnika, citirao je Saadija u svom delu Evgenije Onjegin, „kao što je Saadi pevao u ranijim godinama, `neki su daleko, neki su mrtvi`.“Đulistan je imao uticaja na bajke Žan de Lafontena. Bendžamin Frenklin je takođe u jednom od svojih dela, DLXXXVIII Priča o proganjanju, citirao jednu od Saadijevih priča iz Bustana, navodno ne znajući izvor. Ralf Voldo Emerson je takođe bio zainteresovan za Saadijeva dela, sam doprinoseći nekim izdanjima prevoda Saadijevih dela. Emerson, koji je čitao Saadija samo u prevedenom obliku, poredio je njegovo pisanje sa Biblijom, u smislu mudrosti i lepote naracije. Treće ime francuskog fizičara Nikolas Leonard Sadi Karno-a je uzeto iz Saadijevog imena. Izabrao ga je njegov otac, Lazar Karno. MG95 (N)

Lepo očuvano za ovaj tip knjiga Aleksandar Zamurović - MITOLOGIJA GRKA I RIMLJANA I-II izdavač: Slavija, Novi Sad, 1936. Predgovor napisao: Dr Milan Petrović povez broš knjiga I+II. 463 str., ilustrovano, ćirilica, format : 18,5 x 12.cm Grčka mitologija naziv je za skupinu mitova koji pripadaju starim Grcima i govore o njihovim božanstvima i herojima, prirodi svijeta te o podrijetlu i značaju njihovih vlastitih kultova i vjerskih rituala. Mitologija je sastavni dio drevne grčke religije. Znanstvenici danas proučavaju ove mitove nastojeći ovijetliti religijske i političke ustanove stare Grčke i njezine civilizacije te razumjeti prirodu samog nastanka mita.[1] Grčko trojstvo i rasprostranjenost tri kraljevstva Zemlje: Zeusa Boga (Nebo), Posejdona (Seas i okeani) i Hada (Podzemlje). Teosi (manji bogovi) su djeca ovog trojstva. Bista Zeusa iz Otricolija (Museo Pio-Clementino, Vatikan). Grčka je mitologija obrađena u velikom broju priča, ali i u grčkim umjetničkim djelima kao što su slike na vazama i votivni darovi. Grčki mit nastoji objasniti podrijetlo svijeta i opisati život i doživljaje velikog broja bogova, božica, heroja, heroina i mitskih bića. Te su se priče prvibitno širile usmjenim putem, no danas su grčki mitovi uglavnom poznati iz grčkih književnih djela. Najstariji književni izvori, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, bave se trojanskim ratom i događajima koji su uslijedili neposredno nakon njega. Dvije pjesme Hezioda, koji je živio nedugo nakon Homera, Teogonija i Poslovi i dani, pričaju o postanku svijeta, smjeni božanskih vladara, smjeni ljudskih rodova, podrijetlu ljudskih nesreća i podrijetlu žrtvenih obreda. Drugi su mitovi sačuvani u homerskim himnama, u fragmentima pjesama koje su pripadale grčkom epskom ciklusu, u lirskoj poeziji, u djelima grčkih tragičara iz 5. stoljeća pne, u spisima učenjaka i pjesnika helenističkog razdoblja, kao i u tekstovima koje su u vrijeme rimske vlasti napisali autori kao što su Plutarh i Pauzanija. Jedan od važnih izvora o detaljima iz grčke mitologije predstavljaju i arheološki nalazi, budući da su mnogi artefakti ukrašeni predstavama bogova i heroja. Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata. U idućim razdobljima ― arhajskom, klasičnom i helenističkom ― pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Grčka je mitologija izvršila snažan utjecaj na kulturu, umjetnost i književnost zapadne civilizacije i dio je zapadnog naslijeđa i jezika. Pjesnici i umjetnici o antike su do današnjih dana crpili inspiraciju iz grčke mitologije otkrivajući u njoj ono što je i u modernom vremenu zadržalo svoj značaj i važnost.[3] Izvori Uredi Grčka je mitologija danas prije svega poznata iz grčke književnosti i iz predstava na objektima materijalne kulture, od kojih najstariji potječu iz geometrijskog razdoblja oko 900–800. pne.[4] Zapravo, književni i arheološki izvori međusobno se nadopunjuju, pri čemu se ponekad međusobno slažu, a ponekad proturječe; međutim, u mnogim slučajevima postojanje ovog korupusa podataka predstavlja snažnu naznaku da mnogi elementi grčke mitologije imaju jake činjeničke i historijske korijene.[5] Književni izvori Uredi Mit je igrao važnu ulogu u gotovo svim žanrovima grčke književnosti. Međutim, iz grčke se antike do danas sačuvao samo jedan opći mitološki priručnik ― Pseudo-Apolodorova Biblioteka. To djelo nastoji pomiriti proturječne priče koje iznose pjesnici te daje izuzetno značajan i poduži sažetak tradicionalne grčke mitologije i herojskih legendi.[6] Apolodor iz Atene živio je od oko 180. do oko 125. pne. i napisao je mnoge spise na te teme. Možda su ti spisi i poslužili kao temelj za Biblioteku; međutim, u Biblioteci se spominju i događaji koji su se zbili dugo vremena nakon njegove smrti, pa se zato to djelo označava kao Pseudo-Apolodorovo. Prometej, Gustave Moreau, 1868). Mit o Prometeju prvi se puta spominje kod Hezioda, a potom je pslužio kao temelj za Eshilovu dramsku trilogiju, koju su činile tragedije Okovani Prometej, Oslobođeni Prometej i Prometej vatronoša. Među najstarijim književnim izvorima nalaze se dvije Homerove epske pjesme, Ilijada i Odiseja. Drugi su pjesnici pripadali tzv. epskom ciklusu, no ove poznije i kraće pjesme gotovo su u potpunosti izgubljene. Usprkos njihovom tradicionalnom nazivu, Homerske himne nemaju nikakve direktne veze s Homerom. To su korske pjesme i pripadaju starijem razdoblju grčke lirske poezije.[7] Heziod, koji je možda živio nedugo nakon Homera, u svojoj Teogoniji (`Postanku bogova`) daje najpotpuniji prikaz najstarijih grčkih mitova, koji se bave postankom svijeta, postankom bogova Titana i divova, a uključuju i detaljne genealogije, narodne priče i etiološke mitove. I Heziodovi Poslovi i dani, didaktička pjesma o životu na selu, obrađuju mitove o Prometeju, Pandori i naraštajima ljudskog roda. Pjesnik daje savjete o tome kako opstati u svijetu punom opasnosti, kojega njegovi bogovi čine još opasnijim.[2] Lirski pjesnici često su uzimali građu iz mita, no u njihovom je pristupu mitu s vremenom bilo sve manje narativnosti i sve više aluzija. Grčki liričari, među kojima su najznamenitiji Pindar, Bakhilid, Simonid Kejanin te bukolski pjesnici kao Teokrit i Bion iz Smirne, obrađuju pojedine detalje iz mitologije.[8] Mit je činio i središnji dio grčke tragedije. Dramatičari Eshil, Sofoklo i Euripid većinu su svojih zapleta uzimali iz mitova herojskog razdoblja i trojanskog ciklusa. Mnoge velike tragične priče (npr. o Agamemnonu i njegovoj djeci, o Edipu, Jazonu, Medeji itd.) svoj su klasični oblik dobili u ovim tragedijama. Na upotrebu mita nailazi se i u grčkoj komediji, npr. u Aristofanovim Pticama i Žabama.[9] Povjesničari Herodot i Diodor Sicilijski i geografi Pauzanija i Strabon, koji su proputovali grčkim svijetom i zapisali priče koje su na svojim putovanjima čuli, opisuju mnogobrojne lokalne mitove i legende te često daju slabo poznate alternativne verzije mitova.[8] Naročito je Herodot proučavao različita predanja koja je čuo i nastojao pronaći povijesne ili mitske korijene u sukobu Grčke i orijenta.[10][11] Herodot je pokušao izmiriti početke i miješanje različitih kulturnih koncepata. Pjesništvo helenističkog i rimskog razdoblja stvarano je prvenstveno kao umjetnička književnost, a ne obredne i kultne svrhe. Ipak, ono sadrži mnoge važne detalje za koje se inače ne bi znalo. Tu pripadaju grčki helenistički pjesnici (Apolonije Rođanin, Kalimah, Pseudo-Eratosten i Partenije iz Nikeje), zatim grčki pjesnici iz razdoblja pozne antike (Nono, Antonin Liberal i Kvint Smirnjanin), te rimski pisci kao što su Ovidije, Stacije, Valerije Flak, Seneka Mlađi i Vergilije sa Servijevim komentarom. Među proznim piscima koji u tom razdoblju u svojim djelima obrađuju i mitološke teme nalaze se Apulej, Petronije, Lolijan i Heliodor iz Emese. Važne prozne izvore predstavljaju i djela Priče (Fabulae) i Astronomija (Astronomica) rimskog pisva Higina, zatim Slike (Imagines) Filostrata Starijeg i Filostrata Mlađeg, kao i Kalistratovi Opisi. Napokon, neki bizantski pisci također daju važne detalje o grčkim mitovima, često na temelju antičkih grčkih tekstova koji su u međuvremenu izgubljeni. Među njima su Arnobije, Hezihije iz Aleksandrije, enciklopedija Suda, Ivan Ceces i Eustatije Solunski. Ti autori o mitologiji često pišu iz kršćanske moralizatorske perspektive.[12] Arheološki izvori Uredi Rimski pjesnik Vergilije, prikazan ovde na rukopisu iz 5. stoljeća koji se zove Vergilius Romanus, u svojim je djelima obradio mnoge detalje iz grčkih mitova. Schliemannovo otkriće mikenske civilizacije u 19. stoljeću i Evansovo otkriće minojske civilizacije na Kreti u 20. stoljeću pomogla su objasniti mnoga otvorena pitanja o Homerovim epovima i pružila su arheološke dokaze za mnoge mitološke detalje o bogovima i herojima. Nažalost, podaci o mitovima i ritualima na mikenskim i minojskim lokalitetima u potpunosti se sastoje iz objekata materijalne kulture, budući da se linearno B pismo (drevni oblik grčkog jezika zabilježen i na Kreti i u kopnenoj Grčkoj) rabio poglavito za zapisivanje inventara, premda su na tim zapisima identificirana i neka moguća imena božanstava i heroja.[2] Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata.[2] Ove vizualne predstave mitova važne su iz dva razloga. Prvo, mnogi su grčki mitovi posvjedočeni na vazama prije nego u književnim izvorima: primjerice, od dvanaest Heraklovih pothvata, jedino je njegova borba s Kerberom zabilježena u nekom suvremenom književnom tekstu.[13] Drugo, na materijalnim su izvorima ponekad prikazani mitovi ili mitološke scene koje u sačuvanim književnim izvorima uopće nisu zabilježene. U nekim slučajevima prvi poznati prikaz nekog mita na geometrijskoj umjetnosti za nekoliko je stoljeća stariji od njegova prvog prikaza u arhajskom pjesništvu.[4] U arhajskom (oko 750–oko 500. pne.), klasičnom (oko 480–323. pne.) i helenističkom razdoblju (323–146. pne.) pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Pregled mitske povijesti Uredi Grčka se mitologija s vremenom mijenjala slijedeći evoluciju helenske kulture, čiji registar promjena upravo predstavlja i mitologija, kako otvoreno tako i u njezinim neizrečenim tezama. Grčka mitologija, onako kako je sačuvana u književnosti, uglavnom na kraju progresivnih promjena, inherentno je politička, kako tvrdi Gilbert Cuthbertson.[14] Drevne stanovnike Balkanskog poluotoka činilo je zemljoradničko stanovništvo koje je, prakticirajući animizam, pripisalo duh svakom aspektu prirode. Naposljetku, ti magloviti duhovi dobili su ljudska obličja i kao božanstva ušli u lokalnu mitologiju.[15] Kad su plemena sa sjevera prodrla na Balkanski poluotok, sa sobom su donijeli novi panteon, temeljen na osvajanju, snazi, ratničkom umijeću i borbenom heroizmu. Drugi stariji bogovi zemljoradničkog svijeta pomiješali su se s božanstvima moćnijih osvajača ili su prepušteni zaboravu.[16] Od polovine arhajskog razdoblja mitovi o ljubavnim odnosima bogova i heroja postaju sve prisutniji, što odslikava paralelni razvoj pederastične ljubavi u grčkom društvu (παιδικὸς ἔρως), eros paidikos), za koju se misli da je uvedena oko 630. pne. Do kraja 5. stoljeća pne. pjesnici su mnogobrojnim herojima i svakom važnom bogu, s iznimkom Aresa, pripisali odnos s barem jednim eromenosom, tj. adolescentom koji je bio njegov ljubavnik.[17] Mitovi koji su vć postojali, kao na primjer mit o Ahileju i Patroklu, tad su također promatrani u svijetlu pederastije.[18] U tom su svijetlu grčke mitološke ličnosti obrađivali i alksandrijski pjesnici, a potom i književni mitografi iz doba ranog Rimskog carstva. Epska je poezija stvorila cikluse priča, a time i razvila novi smisao mitološke kronologije. Tako se grčka mitologija odvija kao jedna od faza u razvoju svijeta i ljudskog roda.[19] Premda proturječnosti u ovim pričama onemogućuju iscrtavanje neke apsolutne kronologije, može se ocrtati jedna približna kronologija. Time se dolazi do mitske `povijesti svijeta`, koja se može podijeliti na tri ili četiri veća razdoblja: Mitovi o početku ili razdoblje bogova (teogonije, `rođenja bogova`): mitovi o postanku svijeta, bogova i ljudskog roda. Doba kad su se bogovi i smrtnici slobodno miješali: priče o prvim interakcijama između bogova, polubogova i smrtnika. Doba heroja (herojsko razdoblje), gdje je božanska djelatnost bila manja. Posljednju i najveću herojsku legendu predstavlja priča o `trojanskom ratu i onome nakon njega` (koju neki ispitivači smatraju zasebnim, četvrtim razdobljem).[20] Iako je razdoblje bogova često pobuđivalo veće zanimanje među modernim proučavateljima mita, grčki pisci arhajskog i klasičnog doba jasno su pokazivali veći interes za razdoblje heroja, pri čemu su uspostavljali kronologiju i popis čovjekovih dostignuća nakon što je pronađen odgovor na pitanja u vezi s postankom svijeta. Na primjer, herojske epopeje Ilijada i Odiseja zasjenile su i po veličini i po utjecaju Teogoniju i homerske himne, koje se usredotočuju na svijet bogova. Pod utjecajem Homera kult heroja vodi k restrukturiranju u duhovnom životu, što se izraženo u odvajanju područja bogova od područja mrtvih (heroja), odnosno htonskog od olimpskog.[21] U Poslovima i danima Heziod opisuje četiri naraštaja ljudskog roda: zlatni, srebrni, brončani i željezni. Ti su naraštaji zasebne tvorevine bogova: zlatni pripada Kronu, a ostali su naraštaji Zeusove tvorevine. Prisutnost zla u svijetu objašnjeno je mitom o Pandori, koja je otvorila veliki krčag, iz koga se istog trenutka stotine zala, nesreća i bolesti razmilelo po svijetu, s iznimkom slijepe Nade, koja nije mogla izleteti, jer je Pandora odmah zatvorila krčag.[22] Ovidije u Metamorfozama slijedi Heziodovu ideju o četiri naraštaja ljudskog roda.[23] Počeci svijeta i bogova Uredi Amor Vincit Omnia (Ljubav pobjeđuje sve), prikaz boga ljubavi, Erosa; Michelangelo Merisi da Caravaggio, oko 1601–1602. `Mitovi o podrijetlu` ili `mitovi o stvaranju` predstavljaju pokušaj da se ljudskim jezikom objasne počeci univerzuma.[24] Najraširenija varijanta u to doba, premda sadrži filozofske elemente, nalazi se u Heziodovoj Teogoniji. On započinje s Kaosom, zjapećim ništavilom. Iz praznine nastaje Geja (Zemlja) i druga primordijalna božanstva: Eros (Ljubav), Tartar (Podzemlje) i Ereb (Tama). Geja bez ikakvog muškog elementa rađa Urana (Nebo), koji je zatim oplodi, te iz te veze nastaju prvi Titani ― šest muških: Kej, Krij, Kron, Hiperion, Japet i Okean, te šest Titanki: Mnemosina, Feba, Reja, Teja, Temida i Tetija. Nakon Kronovog rođenja Geja i Uran odlučili su da više neće stvarati nove Titane. Za njima su slijedili jednooki Kiklopi i Hekatonhiri (`Storuki`), no i jedne i druge Uran je bacio u Tartar. To je razgnjevilo Geja. Kron (`lukav, najmlađi i najstrašniji od Gejine djece`) na majčin je nagovor kastrirao oca i potom postao vladar svijeta skupa s Rejom, svojom sestrom i suprugom, a drugi su Titani činili njegov božanski dvor.[25] Motiv sukoba oca i sina ponavlja se kad je protiv Krona ustao njegov sin, Zeus. Budući da je Kron izdao vlastita oca, bojao se da će neko od njegova potomstva učiniti isto, pa kad god bi Reja rodila neko dijete, Zeus bi joj ga uzeo i progutao. Reja je naposljetku prevarila Krona tako što je Zeusa sakrila, a u dječji pokrivač umotala jedan kamen, koji je zatim pružila Kronu i ovaj ga u neznanju progutao. Kad je Zeus odrastao, Zeus se s pomoću jednog napitka primorao Krona da povrati, pa je ovaj iz svoje utrobe izbacio kamen, a potom i svu ostalu Rejinu djecu koju je ranije progutao. Zatim je Zeus izazvao Krona na rat oko vlasti nad bogovima. Napokon, uz pomoć Kiklopa, koje je Zeus oslobodio iz Tartara, Zeus i njegova braća i sestre odnijeli su pobjedu, a Kron i Titani bačeni su u Tartar.[26] Atička crnofiguralna amfora s predstavom Atene koja se rađa iz Zeusove glave, koji je progutao njezinu majku, Metidu, božicu porođaja; kod porođaja pomaže Ilitija; oko 550–525. pne. (Louvre). Zeusa je mučila ista briga te, kad je njegova prva žena, Metida, trebala roditi božanstvo koje će biti `veće od njega`, Zeus ju je progutao.[27] Kako je Metida u maternici već nosila Atenu, ova se rodila iz Zeusove glave i iskočila iz nje već odrasla i u punoj ratnoj opremi.[28] Najstarija razmišljanja Grkâ o pjesništvu gledala su na teogonije kao na prototipski pjesnički žanr ― prototipski mythos ― i pripisivala mu gotovo magične moći. Orfej, arhetipski pjesnik, istodobno je bio i arhetipski pjevač teogonija, s pomoću kojih on umiruje mora i oluje u Apolonijevim Zgodama Argonauta te umekšava tvrda srca bogova podzemlja u Hadu. Kad Hermes izumi liru u Homerskoj himni Hermesu, prvo što s njim učini jest da opjeva rođenja bogova.[29] Heziodova je Teogonija ne samo najpotpuniji sačuvani prikaz bogova, nego i najpotpuniji sačuvani prikaz uloge drevnog pjesnika, sa svojom dugačkom uvodnom invokacijom Muza. Teogoniju su obrađivale i mnoge druge, danas izgubljene pjesme, uključujući i one koje su se pripisivale Orfeju, Muzeju iz Atene, Epimenidu, Abaridu Hiperborejcu i drugim legendarnim prorocima, a koje su korištene u privatnim obredima čišćenja i misterijama. Postoje naznake da su Platonu bile poznate neke varijante orfičke teogonije.[30] Međutim, od posvećenika u misterije očekivalo se da prakse i vjerovanja vezena za određeni kult drže u tajnosti. Kad je prestalo prakticiranje misterija, nestalo je i vjerovanja povezanih s njima, pa i znanja o njihovim obredima i ritualima; međutim, u izvorima se često javljaju aluzije o nekim njihovim aspektima koji su bili javno poznati. Na grčkim vazama i drugim umjetničkim delima javljaju se slike koje su tumačene, bilo ispravno bilo pogrešno, u raznovrsnim mitovima i pričama. Neki fragmenti ovih djela sačuvani su u citatima neoplatonskih filozofa i na papirusima otkrivenim u 20. stoljeću. Papirus iz Dervenija dokazuje da je jedna Orfejeva teogonijsko-kozmogonijska pjesma postojala barem još u 5. stoljeću pne.[31][30] Prve filozofske kozmogonije nastale su kao reakcija na popularne mitološke koncepcije koje su već neko vrijeme bile prisutne u grčkom svijetu. Neke od tih popularnih koncepcija naziru se u Homerovom i Heziodovom pjesništvu. Kod Homera Zemlja se smatra ravnom pločom koja pluta na rijeci Okeanu i nad kojom se nadvija hemisferično nebo sa suncem, mjesecom i zvijezdama. Sunce (Helije) prelazi preko neba u svojim kočijama, a noću plovi oko Zemlje u zlatnom plovilu. Sunce, zemlja, nebo, rijeke i vjetrovi prizivaju se u molitvama i od njih se traži da budu svjedoci. Pukotine i rascjepi u zemlji često su smatrani ulazima u Hadov podzemni svijet i stanište mrtvih.[2][32] Utjecaji drugih kultura uvijek su donosili nove teme. Grčki panteon Uredi Zeus, u obličju labuda, zavodi Ledu, spartansku kraljicu; kopija izgubljene Michelangeloove slike, 16. stoljeće. Prema mitologiji iz klasičnog razdoblja, nakon svrgavanja Titana ustanovljen je novi panteon bogova i božica. Glavna grčka božanstva bili su Olimpljani, koji nastanjuju planinu Olimp i nalaze se pod vrhovnom vlašću Zeusa. Čini se da utvrđivanje njihovog broja na dvanaest Olimpljana predstavlja relativno modernu ideju.[33] Pored olimpskih božanstava, Grci su štovali razne bogove prirode, kao što su satirski bog Pan, nimfe (božice rijeka), najade (koje su nastanjivale vodene izvore), drijade (duhove drveća), nereide (koje su nastanjivale mora), zatim riječne bogove, satire i druga bića. Osim toga, postojale su zlokobne sile podzemnog svijeta, kao što su Erinije, koje su proganjale zločince koji su na svojim rukama imali krv svojih srodnika.[2] U čast grčkog panteona pjesnici su sastavili 33 homerske himne.[34] Gregory Nagy duže homerske himne smatra uvodima (koji se mogu usporediti s Teogonijom), od kojih svaka priziva jedno božanstvo.[35] U velikoj raznolikosti mitova i legendi koji čine grčku mitologiju domaća božanstva opisuju se sa suštinski materijalnim, ali idealnim tijelima. Prema Walteru Burkertu, temeljno obilježje grčkog antropomorfizma jest da `grčki bogovi predstavljaju osobe, a ne apstrakcije, ideje ili koncepte`.[36] Bez obzira na njihovo temeljno obličje, grčka božanstva raspolažu mnogim fantastičnim sposobnostima; najznačajnije je to što na bogove ne utječu bolesti i što ih se može raniti samo pod nekim iznimno malo vjerojatnim uvjetima. Grci su besmrtnost smatrali glavnim razlikovnim obilježjem svojih nogova, a tu besmrtnost, kao i vječnu mladost, osiguravala je stalna konzumacija nektara i ambrozije, s pomoću kojih se krv bogova obnavljala u njihovim venama.[37] Svako božanstvo ima vlastitu genealogiju, vlastite interese i određeno područje djelovanja za koje je zaduženo te svoju jedinstvenu osobnost; međutim, ti opisi potječu iz mnogobrojnih drevnih lokalnih varijanti, koje se međusobno ne slažu uvijek. Kad se ti bogovi prizivaju u pjesništvu, za njih se koristi kombinacija njihovih imena i epiteta, koji povlače razliku između prizvanog božanstva i drugih pojavnih oblika i funkcija istog tog božanstva, na primjer `Apolon Muzaget` je `Apolon, [kao] vođa Muza`. Ponekad se epitet koristi kao oznaka nekog posebnog i lokaliziranog aspekta božanstva, od kojih su neki već u klasičnom razdoblju smatrani vrlo drevnim. Većina je bogova povezana s posebnim aspektima života. Primjerice, Afrodita je božica ljubavi i ljepote, Ares je bog rata, Had je vladar podzemnog svijeta, a Atena je božica mudrosti i hrabrosti.[38] Neka božanstva, na primjer Apolon i Dioniz, pokazuju složenu osobnost i mješavinu različitih funkcija, dok druga, na primjer Hestija (doslovno: `ognjište`) i Helije (`sunce`), nisu ništa drugo do personifikacije. Velelepni hramovi bili su uglavnom posvećeni ograničenom broju božanstava, koji su se nalazili u središtu velikih panhelenskih kultova. Ipak, pojedine oblasti i naselja njegovali su svoje posebne kultove posvećene manjim božanstvima. U mnogim su se gradovima i poznata božanstva štovala kroz neuobičajene lokalne obrede i za njih se vezivali čudni mitovi koji su na drugim mjestima bili nepoznati. Tijekom herojskog doba kult heroja (ili polubogova) razvio se usporedo s kultom bogova. Doba bogova i smrtnika Uredi Premošćujući razdoblje kad su bogovi živjeli sami i razdoblje kad je utjecaj bogova na život ljudi bio ograničen, pjesnici su stvorili jedno prijelazno razdoblje u kojem su se bogovi i smrtnici skupa kretali. To su drevni dani u povijesti svijeta, kad su se bogovi i smrtnici međusobno miješali slobodnije neko u kasnijim vremenima. Većinu tih priča nalazimo u Ovidijevim Metamorfozama i one se često dijele na dvije tematske cjeline: priče o ljubavi i priče o kazni.[39] Dioniz sa satirima; unutrašnjost kupa slikara Briga, Cabinet des Médailles. Priče o ljubavi često uključuju incest ili, pak, zavođenje ili silovanje smrtnice od strane boga, a iz te veze nastaje herojsko potomstvo. Te priče uglavnom ukazuju na to da odnos između boga i smrtnika predstavlja nešto što treba izbegavati; čak i dobrovoljni odnosi retko imaju sretan svršetak.[40] U nekoliko slučajeva žensko se božanstvo udaje za smrtnog muškarca, kao u Homerskoj himni Afroditi, gde ta božica spava s Anhizom i zatim mu rađa Eneju.[41] Priče o kazni opisuju stjecanjem ili otkrićem nekog važnog kulturnog artefakta, kao, na primjer, kad Prometej od bogova ukrade vatru, kad Tantal sa Zeusovog stola ukrade nektar i ambroziju i dadne ih svojim podanicima ― otkrivajući tako tajne bogova, kad Prometej ili Likaon otkriju žrtvovanje, kad Demetra poduči Triptolema zemljoradnji i misterijama ili kad Marsija izumi aulos i stane se u glazbi nadmetati s Apolonom. Ian Morris na Prometejeve podvige gledao kao na `mjesto između povijesti bogova i povijesti ljudi`.[42] Jedan papirusni fragment nepoznatog autora, koji se datira u 3. stoljeće, daje živo opisuje kako Dioniz kažnjava tračkog kralja Likurga, jer je ovaj isprva odbijao priznati novog boga, a njegove strašne kazne protežu se i na vrijeme nakon kraljeve smrti.[43] Priča o Dionizovom dolasku u Trakiju, da tamo ustanovi novi kult, predmet je i jedne Eshilove dramske trilogije.[44] U Euripidovoj tragediji Bakhe Dioniz kažnjava tebanskog kralja Penteja jer je ovaj iskazao prezir prema bogu i uhodio njehove štovateljice ― meneade.[45] Demetra i Metanira, detalj na apulijskoj crvenofiguralnoj hidriji, oko 340. pne. Altes Museum, Berlin. U jednoj drugoj priči, koja se temelji na drevnom pučkom motivu[46] i obrađuje sličnu temu, Demetra traga za svojom kćerkom, Perzefonom, uzevši na sebe obličje smrtne starice po imenu Doso; ljubazno je prima Celej, kralj Eleuzine u Atici. U znak zahvalnosti Demetra želi kraljevog sina Demofonta učiniti besmrtnim, no nije stigla završiti potrebni ritual jer je u sobu iznenada ušla dječakova majka Metanira, koja je, ugledavši sina u plamenu, vrisnula od straha; to je razgnjevilo Demetru, koja se potužila da budalasti smrtnici ne razumiju taj koncept i obred.[47] Herojsko doba Uredi Razdoblje u kojem su živjeli heroji poznato je kao herojsko doba.[48] Epsko i genealoško pjesništvo stvorilo je cikluse priča grupirane oko pojedinih heroja ili događaja te utvrdilo obiteljske odnose između heroja koji se javljaju u različitim mitovima; tako su pjesnici nastojali definirati kronološki slijed priča. Prema Kenu Dowdenu, `tu čak ima i elemenata sage: sudbinu nekih obitelji možemo pratiti kroz nekoliko generacija`.[19] Nakon uspona kulta heroja bogovi i heroji učvrstili su se u sakralnoj sferi i skupa se prizivaju u zakletvama i molitvama koje im se upućuju.[21] Za razliku od razdoblja bogova, tijekom herojskog doba nema utvrđenog konačnog popisa heroja; nova se božanstva više ne rađaju, ali novi heroji uvek se mogu regrutirati među pokojnicima. Druga važna razlika između kulta heroja i kulta bogova jest to što mrtvi heroj postaje središte identiteta jedne lokalne zajednice.[49] Veličanstveni Heraklovi podvizi smatraju se početkom herojskog doba. Tom razdoblju pripadaju i pohod Argonauta, tebanski ciklus i trojanski rat sa svojim ciklusom.[48][50] Heraklo i Heraklidi Uredi Heraklo sa svojim mladim sinom Telefom, Louvre. Neki ispitivači vjeruju da se iza komlicirane mitologije o Heraklu najvjerojatnije skriva neki čovjek koji je doista postojao, možda neki plemenski starješina koji se nalazio pod vlašću grada Arga.[51] Drugi su iznijeli tezu da je priča o Heraklu alegorijski prikaz Sunčevog godišnjeg prolaza kroz dvanaest zviježđa zodijaka.[52] Neki, pak, ukazuju na drevne mitove iz drugih kultura te smatraju da priča o Heraklu predstavlja lokalnu adaptaciju već ukorijenjenih herojskih mitova. Prema tradiciji, Heraklo je bio sin Zeusa i Alkmene, unuje Perzejeve.[53] Njegovi fantastični podvizi, koje je poduzeo sam i koji sadržavaju mnoge folklorne elemente, pružili su obilje materijala za popularne legende. Heraklo se prikazuje kao utemeljitelj žrtvenika i žrtvovanja, ali i kao netko tko i sam voli halapljivo jesti; upravo se u toj ulozi Heraklo pojavljuje u grčkoj komediji, dok je njegov tragični svršetak dao obilje materijala za tragediju ― Euripidovog Herakla Thalia Papadopoulou smatra `komadom od velikog značaja u proučavanju drugih Euripidovih drama`.[54] U umjetnosti i književnosti Heraklo je prikazivam kao čovjek iznimno velike tjelesne snage, premda tek umjerene visine; njegovo karakteristično oružje jesu luk i strijele, ali se često koristi i batinom. Slike na vazama ukazuju na jedinstvenu Heraklovu popularnost, pri čemu je samo njegova borba s lavom prikazana više stotina puta.[55] Heraklo je ušao i u etruščansku i rimsku mitologiju, a uzvik `tako mi Herakla` (latinski: mehercule) postao je među Rimljanima jednačko čest kao što je među Grcima bio uzvik `oj Heraklo` (Ἡράκλεις).[55] U Italiji je štovan kao bog-zaštitnik trgovaca, ali bilo je i onih koji su od njega molili sreću i pomoć u opasnostima.[56] Heraklo je stekao najviši društveni status kad je priznat za zvaničnog pretka dorskih kraljeva. To je vjerojatno služilo kao objašnjenje za selidbu Dorana na Peloponez. Hil, eponimni heroj jedne dorske file, postao je sin Heraklov i jedan od `Heraklida` ― brojnih potomaka Herakla i, naročito, Hila, među kojima su bili i Makarija, Lam, Manto, Bijanor, Tlepolem i Telef. Heraklidi su osvojili peloponeska kraljevstva Mikene, Sparte i Arga tvrdeći, prema legendi, da preko svog pretka, Herakla, polažu pravo na njih. Njihov uspon često se naziva `dorskom najezdom`. Liđanski i potom makedonski kraljevi, kao vladari istog ranga, također su tvrdili da pripadaju Heraklidima.[57][55] Drugi pripadnici ove najstarije generacije heroja, kao što su Perzej, Deukalion, Tezej i Belerofont, imaju mnoge odlike zajedničke s Heraklom. I oni svoje pothvate poduzimaju sami, ti su pothvati fantastični i sadržavaju mnoge bajkovite elemente, primjerice kad svladavaju čudovišta kao što su Himera i Meduza. Belorofontovi podvizi pripadaju uobičajenoj vrsti i nalikuju Heraklovim i Tezejevim. Jedna od čestih tema u ranom herojskom predanju jest i davanje heroju nekog zadatka za koji se očejuje da će ga odvesti u smrt, kao u primjerima Perzeja i Belerofonta.[58] Argonauti Uredi Jedini sačuvani helenistički spjev, Zgode Argonauta Apolonija Rođanina, pjesnika, filologa i knjižničara Aleksandrijske knjižnice, pipovijeda mit o pohodu Jazona i Argonauta u potrazi za zlatnim runom u mitskoj zemlji Kolhidi. U Zgodama Argonauta Jazona na taj put šalje kralj Pelija, kome je prorečeno da će stradati od čovjeka s jednom sandalom. Jazon u jednoj rijeci izgubi svoju sandalu, stiže na Pelijin dvor i tako započinje epska radnja. Gotovo svi pripadnici iduće generacije heroja, uz Herakla, isplovili su s Jazonom u lađi Argo i krenuli po zlatno runo. Ovoj generaciji pripadaju i Tezej, koji je otišao na Kretu ubiti Minotaura, kao i heroina Atalanta i Meleagar, koji je nekoć bio opijevan u zasebnom epskom ciklusu. Pindar, Apolonije Rođanin i Biblioteka nastoje pružiti potpun popis Argonauta.[59][60][61] Premda je Apolonije svoju pjesmu napisao u 3. stoljeću pne., priča o Argonautima je starija od Odiseje, čiji je autor već upoznat s Jazonovim podvizima (Odisejeva su lutanja možda čak djelomično temeljena na toj priči).[62][63] U antici se pohod Argonauta držao povijesnom činjenicom, događajem koji je Crno more otvorio za grčku trgovinu i kolonizaciju.[62] Priča o Argonautima bila je iznimno popularna i predstavljala je zaseban ciklus mitova, kojima su s vremenom dodavane razne lokalne legende. Naročito je mit o Medeji privukao pažnju grčkih tragičkih pjesnika.[63] Atrej i tebanski ciklus Uredi Između pohoda Argonauta i trojanskog rata živjela je jedna generacija koja je bila poznata poglavito po svojim strašnim zlodjelima. Tu pripadaju Atrej i Tijest u Argu. Iza mita o Atrejevoj dinastiji (jednoj od dvije glavne herojske dinastije ovog doba, uz Labdakovu) leži problem devolucije vlasti i načina stjecanja suvereniteta. Blizanci Atrej i Tijest sa svojim su potomcima igrali vodeću ulogu u tragediji kojaje pratila prijenos vlasti u Mikeni.[64] Tebanski ciklus bavi se događajima koji su povezani s Kadmom, utemeljiteljem Tebe, a potom i s djelima Laja i Edipa u tom gradu; tu pripada cijeli niz priča koje naposljetku dovode do uništenja grada u pohodu Sedmorice protiv Tebe i njihovih Epigona.[65] Nije poznato je li priča o pohodu sedmorice bila obrađena u najstarijem epskom pjesništvu. Što se tiče Edipa, izgleda da je, prema predanju u najstarijoj epici, on nastavio da vlada Tebom i nakon otkrića da mu je njegova supruga Jokasta istodobno i majka, te da se kasnije oženio drugom ženom koja mu je rodila djecu ― što se znatno razlikuje od predanja koje nam je poznato iz atenske tragedije, npr. iz Sofoklovog Kralja Edipa, ali i iz kasnijih mitoloških prikaza.[66] Trojanski ciklus Uredi Parisov sud, slika Enriquea Sinmoneta, 1904. Paris u desnoj ruci drži zlatnu jabuku dok istovremeno ispitivački gleda tri božice. Na Ahilejevu gnjevu, slici Giovannija Battiste Tiepola (1757, Villa Valmarana, Vicenza) Ahilej se razgnjevio jer mu je Agamemnon zaprijetio oduzeti ratnu zarobljenicu Brizeidu, te potzeže mač ubiti Agamemnona; iznenadna pojava božice Atene, koja ovdje grabi Ahileja za kosu, sprečava naumljeno ubojstvo. Grčka mitologija svoju kulminaciju doseže u trojanskom ratu, u kojem su se sukobili Grci i Trojanci u Maloj Aziji, i u događajima koji su iza njega uslijedili. U Homerovim epovima, kakva je Ilijada, glavne su priče već oblikovane i u po formi i po suštini, dok su pojedinačne teme razrađene kasnije, naročito u epskom ciklusu i grčkoj drami. Trojanski je rat pobudio i veliko zanimanje kod Rimljana, osobito zbog priče o Eneji, trojanskom junaku čiji je bijeg iz porušene Troje u konačnici rezultirao osnivanjem grada koji će jednom postati slavni Rim, kako se priča u Vergilijevoj Eneidi, čije drugo pjevanje sadržava najpoznatiji prikaz o razorenju Troje.[67][68] Napokon, o trojanskom su ratu na latinskom jeziku sačuvane i dve pseudo-kronike pod imenima Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[69] Na početku trojanskog ciklusa, zbirke danas izgubljenih epskih pjesama, opsisani su događaji koji su prethodili ratu: Erida i zlatna jabuka razdora, Parisov sud, otmica Helene, žrtvovanje Ifigenije u Aulidi. Da bi vratili Helenu, Grci kreću na veliki pohod pod vrhovnim zapovjedništvom Menelajevog brata Agamemnona, kralja Arga ili Mikene, no Trojanci odbijaju predati im Helenu. Ilijada, koja opisuje desetu godinu ratovanja, govori o svađi između Agamemnona i Ahileja, najboljeg grčkog ratnika, kao i potonjim pogibijama Ahilejevog voljenog druga Patrokla i Prijamovog najstarijeg sina, Hektora. Nakon Hektorove smrti Trojancima u pomoć dolaze ponešto egzotični saveznici, Pentezileja na čelu Amazonki i Memnon, sin Eje, božice zore, i kralj Ethiopljana.[68] Oboje stradaju od Ahilejeve ruke, no tad Paris uspije ubiti Ahileja pogađajući ga strijelom u petu, koja je bila jedini dio njegova tijela koji je ljudsko oružje moglo ozlijediti. Pre no što su mogli zauzeti Troju, Grci su morali iz utvrde oteti drveni kip Palade Atene, tzv. paladij. Napokon, s pomoću Atene, izgradili su trojanskog konja. Usprkos upozoranjima Prijamove kćerke Kasandre, Trojance je Sinon, Grk koji je hinio da je prebjegao iz grčkog tabora na trojansku stranu, nagovorio da unesu konja unutar zidina Troje kao zavjetni dat božici Ateni; svećenika Laokoonta, koji pokušao uništiti konja, ubile su morske zmije. Kad je pala noć, grčka se flota vratila do trojanske obale, a grčki ratnici koji su bili skriveni u drvenom konju otvorili su kapije Troje. Uslijedilo je potpuno uništenje grada, tijekom kojeg su stradali Prijam i njegovi preostali sinovi, a žene su kao robinje odvedene u razne gradove Helade. Povratak grčkih junaka, ispunjen raznovrsnim pustolvinama, uključujući i povratak Odiseja i Eneje te ubojstvo Agamemnonovo, opisan je u dva epa, Povratku i Odiseji.[67] Trojanski je ciklus obuhvaćao i doživljaje djece trojanske generacije, primjerice Oresta i Telemaha.[68] Trojanski je rat obrađivao čitav niz različitih tema i postao je jedan od glavnih izvora inspiracije za grčke umjetnike, kao što su, na primjer, metope na Partenonu, na kojima je prikazano razorenje Troje; ova umjetnička sklonost temama koje potječu iz trojanskog ciklusa ukazuje na važnost trojanskog mita u grčkoj civilizaciji.[67] Iz tog su ciklusa svoju inspiraciju crpili i kasniji europski pisci. Na primjer, srednjovjekovni europski pisci koji su pisali o trojanskom ratu, a koji nisu poznavali homerove pjesme iz prve ruke, pronašli su u legendi o Troji bogati izvor materijala za herojske i romantične priče i pogodan okvir u koji su mogli smjestiti vlastite dvorske i viteške ideale. Autori iz 12. stoljeća, kao Benoît de Sainte-Maure (Roman de Troie = Roman o Troji, 1154–1160) i Joseph iz Exetera (De bello Troiano = O trojanskom ratu, 1183), opisuju taj rat i istovremeno unose živost u suhoparnu standardnu varijantu tog mita koju su pronašli kod Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[70] Na taj način slijede Horacijev savjet i Vergilijev primjer: oni, naime, prerađuju pjesmu o Troji umjesto da pišu o nečemu posve novom.[71] Antička tumačenja mita Uredi Rafaelov Platon na slici Atenskoj školi (nacrtan vjerojatno prema liku Leonarda da Vinija); Platon je iz svoje utopijske Države izbacio proučavanje Homera, tragedija i s njima povezanih mitoloških predanja. Mit se nalazio u središtu života starih Grka.[72] Grci su mitologiju smatrali dijelom svoje povijesti i s pomoću mita nastojali su objasniti prirodne pojave, kulturne varijetete te tradicionalna prijateljstva i neprijateljstva. Uspostaviti podrijetlo od nekog mitskog heroja ili božanstva predstavljalo je za čovjeka izvor ponosa. Gotovo da nije bilo onih koji su sumnjali u istinitost trojanskog rata u Ilijadi i Odiseji. Prema Victoru Davisu Hansonu, stručnjaku za vojnu povijest i nekadašnjem profesoru klasičnih studija, i Johnu Heathu, profesoru klasične filologije na Sveučilištu Santa Clara, dubinsko poznavanje homerskih spjevova smatrano je kod Grka temeljem njihove akulturacije. Homer je bio `odgajatelj Grčke` (Ἑλλάδος παίδευσις), a njegovo pjesništvo ― `Knjiga`.[73] Filozofija i mit Uredi Nakon uspona filozofije, historiografije, proze i racionalizma u drugoj polovini 5. stoljeća pne. sudbina mita postala je neizvjesna, a mitološke genealogije ustupile su mjesto konceptu povijesti koja je nastojala isključiti natprirodne elemente i kakva se, primjerice, nalazi u Tukididovoj Povijesti peloponeskog rata.[74] Dok su pjesnici i dramatičari prerađivali mitove, grčki su ih historiografi i filozofi počeli kritizirati.[7] Neki su filozofi, na primjer Ksenofan iz Kolofona, već u 6. stoljeću počeli priče pjesnikâ označivati bogohulnim lažima; Ksenofan je govorio da su Homer i Heziod `pripisali bogovima sve što je kod ljudi sramotno i pokudno: krađu, preljubu i obostranu prevaru`.[75] Parmenid (oko 500. pne.), najistaknutiji predstavnik elejske škole, svojom je temeljnom idejom o jedinstvu i nepromjenjivosti bitka posredno doveo u sumnju mitske kozmogonije, a Heraklit iz Efeza (oko 535–475. pne.), premda nije odbacio bogove i heroje, smatrao je da Homer i Heziod o njima pogrešno govore, pa su iza njega ostali i takvi fragmenti kao što su ovi: `Homer je zaslužio batine` i `[ljudi] vjeruju da [Heziod] najviše zna, a on sam nije razlikovao dan i noć, a to je jedno`.[76] Alegorijska tumačenja mita mogu se naći kod Teagena iz Regija (oko 525. pne.), koji je u borbi bogova u Ilijadi vidio sukob suprotnih prirodnih elemenata, na primjer vatre (Apolon, Helije, Hefest) i vode (Posejdon, Skamandar, a u likovima bogova pojedine fizičke ili moralne principe: Artemida je Mjesec, Hera je zrak, Atena je mudrost itd.; na tragu alegorijskog tumačenja mita nalaze se i Empedokle iz Akraganta (483–424. pne.) i Anaksagora iz Klazomene (oko 500–428. pne.).[77] Utemeljiteljem historijske i usporedne metode u tumačenju mita može se smatrati Herodot,[77] koji na samom početku svoje Povijesti priče o Iji, Europi, Medeji i Heleni tumači racionalistički smatrajući ih odjecima sjećanja na otmice žena koje su u davnini doista izvršili Feničani, Grci i Trojanci,[78] a pripovijedajući običaje raznih naroda uočava sličnosti s vjerovanjima Grka, pa je, primjerice, Zeus isto što i Amon, a Atena isto što i Neit.[79] Tukidid je mit u potpunosti isključio iz svoje Povijesti peloponeskog rata, dok je, istodobno, u filozofiji kritika tradicionalnih mitova svoj najsnažniji izraz našla u Platonovim dijalozima Država i Zakoni. Platon je stvorio vlastite mitove (kao što su mit o Eru i o Atlantidi u Državi), tradicionalne priče o lukavstvima, otmicama i preljubama koje izvršavaju bogovi krizirirao je kao nemoralne i prigovarao središnjoj ulozi koju su zauzeli u književnosti.[7] Platonova je kritika predstavljala prvi sistemski napad na homersko predanje[73] i mitove je nazivala `bapskim pričama` (γραῶν ὕθλος).[80] Ipak, čak ni Platon nije uspio osloboditi sebe i društvo utjecaja mita; način na koji on u svojim dijalozima oblikuje lik Sokrata temelji se na homerskim i tragičkim obrascima, koje Platon koristi da bi hvalio pravdoljubiv život svog učitelja: Kastriranje Urana, Giorgio Vasari, 16. stoljeće. Pad Titana, Cornelis van Haarlem, oko 1588. Ali možda bi ko rekao: `E zar se ti ne stidiš, Sokrate, što si se predao takvom zanimanju s koga si sada u opasnosti da ćeš glavu izgubiti?` Ja bih takvom čoveku pravom rečju odgovorio: Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako nešto i malo ima koristi od njega, mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu i delanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo, i da li vrši posao dobra ili zla čoveka. Jer, bar po tvome sudu, bili bi budale svi oni od polubogova što su pod Trojom poginuli, i svi ostali i sin Tetidin, koji je toliko prezreo opasnost samo da ne bi ostao pod kakvom sramotom. Kad je goreo od želje da ubije Hektora, mati njegova, boginja, ovako mu je nekako, čini mi se, kazala: `Sine, ako osvetiš smrt drugara svoga Patrokla i ubiješ Hektora, sam ćeš poginuti, jer`, kaže ona, `posle Hektora odmah i tebe sudbina čeka`.[81] Mada je on to čuo, ipak je malo pazio na smrt i opasnost. Mnogo više uplašio se od toga da živi kao kukavica i da ne osveti svoje prijatelje, pa je rekao: `Neka poginem odmah kad kaznim krivca, samo da ne boravim kao sramota i da ne sedim kod lađa, zaludno breme zemaljsko!`[82] Hanson i Heath procjenjuju da Platonovo odbacivanje homerske tradicije nije bilo dobro primljeno među širom grčkom publikom.[73] Stari su mitovi i dalje živjeli u lokalnim kultovima, nastavili su utjecati na poeziju i bili glavna tema u kiparstvu i slikarstvu.[74] Aristotel je, sa svoje strane, kritizirao presokratski polumitski filozofski pristup i naglasio da `Heziod i teološki pisci zanimali su se samo onim što se njima činilo vjerojatnim i nisu imali u vidu nas [...] No ne treba uzimati za ozbiljno pisce koji obiluju mitskim pričama; a što se tiče onih koji nastoje dokazati svoje tvrdnje, moramo ih preispitati`.[74] Ipak, on je smatrao da mit u svom osnovu sadržava prave istine,[77] te u svojoj Metafizici kaže: A predanje, primljeno iz drevne prošlosti i kao mit ostavljeno budućnosti uči nas da su prve supstance bogovi i da ono što je božansko obuhvata čitavu prirodu. Sve ostalo u vezi sa ovim predanjem bilo je dodato kasnije u vidu mita, da bi ubedilo mase i da bi poslužilo zakonima i opštoj koristi: tako se bogovima daje ljudski lik ili se oni prikazuju kao da liče na neke životinje i ovome se dodaju svakovrsne pojedinosti ove prirode. Ako se od ovih tumačenja odvoji ono što predstavlja njihovu početnu osnovu i ako se ona razmotre zasebno, to jest da su sve supstance bogovi, onda će se pomisliti da je to zaista božanska tvrdanja. S druge strane, mogućno je, kao što izgleda, da su se razne umetnosti i filozofija razvijale u više mahova u najvećoj mogućnoj meri i svaki put se gubile, a ova mišljenja su, u stvari, ostaci drevne mudrosti koji su se sačuvali do našeg doba. S ovakvim ograničenjem mi prihvatamo predanja naših otaca i naših najstarijih prethodnika.[83] Zanimljiv je način na koji mitu pristupa Euripid, atenski tragički pjesnik iz 5. stoljeća pne. On se često poigrava starim predanjima, ismijava im se i kroz svoje likove u njih unosi dozu sumnje. Ipak, sve njegove tragedije, bez iznimke, za temu imaju neku priču iz grčke mitologije, a mnoge su napisane kao reakcija na način na koji je neki drugi pjesnik obradio isti ili sličan mit. Euripid uglavnom osporava tradicionalne mitove o bogovima i svoju kritiku započinje primjedbom nalik onoj koju je ranije izrazio Ksenokrat: bogovi, kako ih se tradicionalno prikazuje, previše su i bez mjere antropomorfizirani.[75] Helenističko-rimski racionalizam Uredi Ciceron je na sebe gledao kao na branitelja zakonitog poretka, usprokos svojoj osobnoj skepsi prema mitu i tendenciji da božansku prirodu tumači s više filozofskog gledišta. Tijekom helenističkog razdoblja mitologija je ušla o korpus prestižnih znanja karakterističnih za kulturnu elitu. Istovremeno, skepsa koja se počela razvijati u klasičnom razdoblju postala je još izraženija.[84] Epikur sa Sama (341–270. pne.) smatrao je pučku vjeru u bogove izrazom straha od nepoznatog i, u konačnici, straha od smrti:[85] Pre svega, treba da boga smatraš neprolaznim i blaženim bićem, u saglasnosti s predstavom o bogu koja ima opštu važnost, i ne pripusuj mu ništa što se ne slaže sa besmrtnošću i što ne odgovara blaženstvu. Veruj o njemu sve ono što u vezi s besmrtnošću može podržavati njegovo blaženstvo. Jer bogovi postoje; to saznanje je očigledno. Ali oni nisu onakvi kao što ih zamišlja gomila ljudi, jer takvi bogovi uopšte ne mogu da postoje. Nije bezbožan onaj koji odbacuje bogove, već onaj koji im pripisuje mišljenja gomile o njima. Jer, ono što većina kaže za bogove ― ne oslanja se na pouzdane predstave o njima, nego na lažne pretpostavke. Odatle potiče verovanje da bogovi nanose zlim ljudima veću štetu, jer ljudi su uvek skloni svojim sopstvenim vrlinama, te zato onima koji su im jednaki žele dobro, a kao strano odbacuju sve što nije kao što su oni.[86] Nakon Epikura u antici više nije bilo filozofa koji su se ozbiljnije bavili odnosom mita prema religijskoj i znanstvenoj misli, ali zanimanje za mit nije ugaslo, pa se u daljem historijatu proučavanja mita izdvajaju dvije struje: jedna koja produžuje starija tumačenja i jedna koja se usredotočuje na prikupljanje i sistematizaciju mitske građe (mitografija).[85] Racionalističkom metodom poslužio se Palefat, koji je krajem 4. stoljeća pne. u spisu Nevjerojatne povijesti tumačio mitske priče smatrajući da su one temeljene na stvarnim povijesnim zbivanjima, koji su potom preuveličani i zaodenuti u ruho fantasitike: imena heroja nisu ništa drugo do nazivi pojedinih mjesta ili imena drevnih kraljeva; mit o Niobi, primjerice, koja se pretvorila u kamen od boli za svojom pobijenom djecom, navodno je bio inspiriran jednim običnim nadgrobnim kipom.[87] Isti racionalistički metod slijedi i Euhemer (3–2. stoljeće pne.), koji je u djelu Sveti zapis razradio ideju da su neki smrtnici zahvaljujući svojim vrlinama i dobrim djelima uzdignuti na rang božanstva, pa su tako i Uran, Kron i Zeus nekada bili veliki kraljevi koje je zahvalni narod proglasio bogovima.[87] Tako je Euhemer razvio tradiciju potrage za nekom stvarnim povijenim osnovom mitskih bića i događaja.[88] Njegovo izvorno djelo nije sačuvano, ali dosta obavijesti o njemu nalazi se kod Diodora Sicilijskog i Laktancija.[89] Isti `plitki racionalizam` naći će svojih sljedbenika i u moderno doba, primjerice u popularnoj knjizi Grčki mitovi Roberta Gravesa.[87] Druga, mitografska struja dosegla je u helenizmu svoje vrhunce kad se počeo koristiti bogati materijal Aleksandrijske biblioteke, pri čemu učeni gramatičari nisu samo kompilirali zbornike mitskih priča iz drevnih spjevova i tragedija, nego su se naročito zanimali za slabo poznate lokalne varijante mitova, što je rezultiralo monografskim zbirkama mitova karakterističnih za pojedine gradove i oblasti.[90] Gotovo su sva ta dela izgubljena, ali se o njihovoj sadržini možde nešto zaključiti na temelju sličnih anonimnih spisa iz rimskog razdoblja, kao i iz onoga što o takvim zbornicima piše rimski filozof Seneka: Didim je napisao 4.000 knjiga; ja bih stvarno žalio onoga koji bi toliko suvišnih knjiga pročitao. U tim knjigama se istražuje gde je bila Homerova domovina, u njima se raspravlja o pravoj Enejinoj majci [...] i o mnogo čemu što bi čovek trebalo da zaboravi i kad bi znao [...] Gramatičar Apion [...] tvrdio je da je Homer, tek pošto je završio oba speva, Ilijadu i Odiseju, svome delu dodao i početak u kome je ukratko obradio trojanski rat. Kao dokaz za to tvrđenje navodio je da je pesnik namerno počeo svoj prvi stih sa dva slova koja obeležavaju broj njegovih knjiga.[91] Racionalistička hermeneutika stekla je veliku popularnost i u starom Rimu, zahvaljujući fizikalnim teorijama stoičkih i epikurejskih filozofa. Stoičari su bogove i heroje objašnjavali prirodnim pojavama, dok su ih sljedbenici euhemerizma racionalizirali kao povijesne osobe. Istovremeno, stoičari i neoplatoničari promovirali su etički značaj mitske tradicije, često se koristeći grčkim etimologijama.[92] Šireći Epikurovu filozofiju Lukrecije je nastojao ljude osloboditi praznovjerja i straha od smrti.[93] I Tit Livije pokazuje skepsu spram mitološkog predanja i tvrdi da nema namjeru prosuđivati takve legende (fabulae).[94] Rimljani su su posjedovali snažan i apologetski smisao za religijsku tradiciju, pa im je predstavljalo izazov braniti tu tradiciji i istodobno priznati da je ona često plodno tle za razvoj praznovjerja. Polihistor Marko Terencije Varon, koji je religiju smatrao ljudskom ustanovom od velike važnosti za očuvanje dobroga u društvu, proučavao je podrijetlo i početke vjerskih kultova. U svojim Vjerskim starinama (Antiquitates rerum divinarum) ― koje nisu sačuvane, ali se njihov opći koncept daje u Augustinovoj Državi Božjoj ― Varon kaže da se praznovjeran čovjek plaši bogova, a onaj istinski religiozan štuje ih kao roditelje; on razlikuje tri vrste bogova: bogovi prirode su perzonifikacije prirodnih pojava, pjesničke bogove izmislili su beskrupulozni pjesnici da bi uzbudili strasti, a državne bogove izmislio je zakonodavac kako bi umirio i prosvjetio puk.[93] Rimski akademičar Gaj Aurelije Kota ismijavao je i doslovno prihvaćanje mita i njegova alegorijska tumačenja, smatrajući da mitovima nema mjesta u filozofiji.[95] I Ciceron općenito pokazuje prezir prema tradicionalnom mitu, ali, kao i Varon, snažno podupire državnu religiju i njezine ustanove. Teško je reći koliko je duboko ovaj racionalizam zahvatao niže društvene slojeve.[94] Ciceron tvrdi da nitko, pa ni dječaci i starice, nisu tako glupi da bi mogli povjerovati u užase Hada ili u postojanje Scile, Kentaura i drugih takvih bića,[96] no, s druge strane, na drugom mjestu žali se na praznovjerje i lakovjernost puka.[97] Ciceronova su viđenja o religiji najpotpunije izložena u njegovu djelu O prirodi bogova.[98] Sinkretizam Uredi Apolon (rimska kopija grčkog izvornika iz 4. stoljeća pne.), Louvre. U starom Rimu mitologija se razvila kroz sinkretizam brojnih grčkih i drugih tuđinskih božanstava. Do toga je došlo jer je domaća rimska mitologija bila dosta siromašna, a snažnim djelovanjem grčke mitološke tradicije najvažniji su rimski bogovi poprimili obilježja svojih grčkih ekvivalenata, kao u primjeru Zeusa i Jupitera.[94] Pored preplitanja ove dvije mitološke tradicije, veza Rimljana s istočnjačkim religijama proizvela je dodatne sinkretističke procese.[99] Kult Sunca bio je, primjerice, uveden u Rim nakon Aurelijanovih uspješnih pohoda u Siriji. Orijentalni bogovi Mitra i Baal spojeni su s Apolonom i Helijem u jedno Nepobjedivo Sunce (Sol Invictus), koje je predstavljalo kombinaciju različitih funkcija i obrednih i rituala.[100] U religiji je Apolon možda i sve više poistovjećivan s Helijem ili čak Dionizom, no taj se razvoj rijetko uočava u tekstovima koji pripovijedaju mitove o njemu. Tradicionalna književna mitologija sve se više udaljavala od religijskih obreda koji su prakticirani u svakodnevnom životu. Štovanje Sunca kao osobitog zaštitnika cara i carstva ostalo je glavnom carskom religijom sve dok ga nije istisnulo kršćanstvo. Orfičke himne sačuvane u jednom zborniku iz 2. stoljeća nove ere i Makrobijeve Saturnalije iz 5. stoljeća također su prožete racionalističkim teorijama i sinkretističkim tendencijama. Orfičke himne pripisivane su drevnom grčkom heroju Orfeju, no zapravo su ih sastavljalo više različitih pjesnika i sadržavaju dosta korisnih tragova o prapovijesnoj europskoj mitologiji. Makrobije, pak, svoje Saturnalije piše kako bi predstavio helensku kulturu kakvu ju je upoznao čitajući antičke autore, iako je njegov prikaz bogova velikim dijelom obojen egipatskom i sjevernoafričkom mitologijom i teologijom (čiji se utjecaji nalaze već kod Vergilija). U Saturnalijama ponovo se nalaze mitografske opaske karakteristične za sljedbenike euhemerizma, stoicizma i neoplatonizma.[92] Mitološka je građa neprestano prikupljana i komentirana u brojnim priručnicima, katalozima i sholijama počev od 3. stoljeća pne. (Kalimah, Filostefan, Aristofan Bizantinac), tijekom pozne antike (Hezihije) do duboko u srednji vijek (Eustatije, Fotije, Suda), no u toj antikvarskoj djetanosti nije postojao znanstveno utemeljeni metod za proučavanje mita.[101] S pobjedom kršćanstva crkveni oci i drugi apologeti nove vjere poistovjetili su mit s poganskom religijom te onda ismijavali njezin svijet bogova i heroja, a podudarnosti koje su uviđali između starih mitova i biblijskih priča držali su dokazom naslućivanja Kristovog dolaska ili su, pak, nastojali dokazati (npr. Bazilej Amasijski i Augustin) da poganstvo nije ništa drugo do kršćanstvo koje je iskvario vrag.[102] U stoljećima koja su uslijedila u ova se tvrđenja nije sumnjalo, a grčki je mit pjesnicima i umjetnicima ponajviše služio kao ornament ili se, pak, tumačio na tradicionalni euhemeristički ili alegorijski način, pa je takav slučaj i s Boccacciovim djelom Rodoslovi poganskih bogova (De genealogiis deorum gentilium), koje je stoljećima služilo kao neka vrsta mitološke enciklopedije.[103] Moderna tumačenja mita Uredi Osamnaesto stoljeće Uredi Početak modernog razumijevanja grčke mitologije neki istraživači smatraju dvostrukom reakcijom koja se krajem 18. stoljeća razvila protiv `tradicionalnog kršćanskog neprijateljstva`, u kojem je bilo zadržano kršćansko tumačenje mita kao `laži` ili bajke.[104] U Njemačkoj se do oko 1795. razvilo živo zanimanje za Homera i grčku mitologiju. U Göttingenu je Johann Matthias Gesner počeo oživljavali grecistički studij, a njegov nasljednik, Christian Gottlob Heyne, radio je s Johannom Joachimom Winckelmannom i postavio temelje za proučavanje mitologije i u Njemačkoj i drugdje.[105] U 18. stoljeću proučavanje mita oslobađa se kršćanskih dogmi i pomiče u oblast znanosti, pri čemu se uočavaju dva različita pristupa: prosvetiteljski (koji teži demitologizaciji) i romantičarski (koji teži remitologizaciji kulture).[103] Već početkom 18. stoljeća Joseph-François Lafitau i Bernard Le Bovier de Fontenelle upozorili su na sličnost grčkih mitova s vjerovanjima zaostalih zajednica, a potom je Giambattista Vico, koji se drži prvim velikim filozofom mita i utemeljiteljem svih suvremenih pravaca u proučavanju mitologije, u svom djelu Nova znanost (Scienza nuova, 1725) istaknuo da se mit rađa iz naslućivanja božanstva i umjetničke fantazije te mitotvorstvo usporedio s `djetinjstvom` čovječanstva, proglašavajući mit trajnom odlikom ljudske kulture.[106] Pjesnici i filozofi epohe romantizma oduševljavaju se narodnim običajima i umotvorinama te svoje zanimanje usredotočuju na praizvore ljudske kulture, uključujući i grčke i istočnjačke mitove; tako je Schelling, `najveći apologeta mita`, kao i Herder, smatrao da mitologija nastaje iz poetske imaginacije, ali i da je suprotstavljenost mita i logosa samo prividna.[107] Pored onih koji se nekritički oduševljavaju mitom, u razdoblju romantizma pojavljuju se i oni koji sasvim trezveno pristupaju mitologiji ― Hegel u filozofiji, Christoph Martin Wieland u poeziji i Karl Otfried Müller u filologiji ― i koji su pripremili teren istraživačima koji će od polovine 19. stoljeća pristupiti proučavanju mita s pomoću metoda pozitivne znanosti, na temelju historiografskih, filoloških, etnoloških i arheoloških podataka.[108] Devetnaesto i dvadeseto stoljeće Uredi Max Müller smatra se jednim od utemeljitelja komparativne mitologije; u knjizi Komparativna mitologija (1867) Müller je analizirao `uznemirujuću` sličnost između mitologije `divljih rasa` i mitologije drevnih Europljana. Razvoj usporedne filologije u 19. stoljeću, skupa s etnološkim istraživanjima u 20. stoljeću, zasnovao je znanost o mitu. Od vremena romantizma proučavanje mita uvijek se zemeljilo na usporednoj metodi. Wilhelm Mannhardt, James Frazer i Stith Thompson primijenili su usporedni pristup da bi prikupili i klasificirali teme s područja folklora i mitologije.[109] U 19. i 20. stoljeću uočava se pet glavnih pravaca u proučavanju mita, ovisno o tome objašnjava li se mitologija pojavama iz prirode (škola mitologije prirode), povijesti (historijsko-filološka škola), kulture (entološko-antropološka škola), društva (sociološka škola) ili ljudskog duha (psihološko-filozofska škola).[108] Škola mitologije prirode svodi mit na odraz nebeskih pojava, a zaključci joj se uglavnom temelje na usporednom proučavanju indoeuropskih jezika i imena bogova, za koje se vjerovalo da precizno označuju pravu bit mita; premda su se gotovo sve etimologije ove škole pokazale pogrešnim, njezin usporedni pristup proučavanju indoeuropskih religija i mitologija pokazao se dugovječnim.[110] Za izučavanje grčke mitologije mnogo su važniji rezultati historijsko-filološke škole, koja nastoji utvrditi podrijetlo, širenje i razvoj mitoloških motiva; temelje ove škole postavio je još Karl Otfried Müller, koji je dokazivao da je grčke mitove stvorio sam grčki narod kako bi osmislio i ovjekovječio svoju povijest, te da je mit, kao historijska tvorevina, podložan promjenama, pa čak i tendencioznim dopunama i izmjenama.[111] Da je homerski svijet bogova i heroja `daleko od vremena kad se mit stvarao` vjerovao je Walter F. Otto, koji je trvdio da od književnog predanja treba razdvojiti pravu mitsku riječ, onu sirovu mitsku građu koja je, prema njegovom mišljenju, istovrsna kao i mitologija zaostalih zajednica.[111] Etnološko-antropološka škola, čije su temelje u 18. stoljeću postavili Lafitau i Brosses, vrlo je heterogena, a započinje s E. B. Tylorom, koji mitove smatra fantazmima što se rađaju u snovima, bolestima i vizijama, i s J. G. Frazerom, koji je u svom monumentalnom djelu Zlatna grana prikupio etnološku građu iz čitavog svijeta te dokazivao da je ljudski duh istorodan, da je magija starija od religije te da je mit tijesno povezan s ritualom.[112] Godine 1871. Tylor je objavio svoju knjigu Primitive Culture (sh. Primitivna kultura), u kojoj je primjenio komparativni metod i nastojao objasniti podrijetlo i evoluciju religije.[113][114] Tylorov postupak prikupljanja obavijesti o materijalnoj kulturni, obredima i mitovima daleko razdvojenih kultura utjecao je i na Carla Junga i na Josepha Campbella. Max Müller primijenio je isti metod i u mitu otkrio izobličene ostatke arijskog obožavanja prirode. Bronisław Malinowski istaknuo je načine na koje mit ispunjava zajedničke društvene funkcije. Claude Lévi-Strauss i drugi strukturalisti usporedili su formalne odnose i obrasce u mitovima širom svijeta.[109] Do zaokreta u okviru ove škole dolazi 1926. godine, kad je njemački etnolog Wilhelm Schmidt objavio prvi tom djela Podrijetlo ideje božanstva, a engleski antropolog Bronislaw Malinowski izdao svoju studiju Mit u primitivnoj psihologiji. Prema Schmidtu, na početku religije u svim ljudskim zajednicama stoji ideja o jednom bogu, koja se potom, pod utjecajem animizma i magije, izopačila, a religijska shvaćanja ovise o tome koji je tip kulture u određenom vremenskom trenutku u danoj zajednici dominantan ― lovački, zamljoradnički ili stočarski, pri čemu se mitologija razvila tek u okvirima patrijarhalnih stočarskih kultura.[115] Malinowski napušta opći povijesni razvoj i promatra mit u okviru konkretnih društava i kultura; prema njemu, mit je `sastavni i aktivni dio primitive kulture`, koji `nastaje kad obred, ceremonija ili društveno, odnosno moralno pravilo zahtjevaju opravdanje, potvrdu`; tako mit predstavlja opis iskonske, obimnije i značajnije stvarnosti koja određuje život, on je motiv za ritualne akcije, koji ništa ne objašnjava, ali sve opravdava.[116] Na tragu njegovih ideja nalaze se Sergej Tokarev, Mircea Eliade i Claude Lévi-Strauss.[117] Bronislaw Malinowski Sociološka škola nastaje u drugoj polovini 19. stoljeća, kad je švicarski pravnik Johann Jakob Bachofen iskoristio mit za rekonstrukciju razvoja obitelji i društvene strukture te, na temelju mita o Orestu, u djelu Materinsko pravo definirao matrijarhat kao sociološki pojam i razvio ideju o matrijarhalnim božanstvima koja su prethodila patrijarhalnim. Stvarni sociološki pristup mitu stvorio je početkom 20. stoljeća Emil Durkheim, koji tvrdi da je mit odraz čovjekovog društvenog, a ne individualnog iskustva, da je on dio kolektivne svijesti i obilježje primitivnog mentaliteta, te da između logičkog i mitskog mišljenja postoji nepremostiva razlika.[118] Georges Dumézil politeizam indoeuropskih naroda promatara kao zatvoreni, statični sustav, koji odražava raslojenost društva i u okviru kojega postoje hijerarhijski uređene funkcije bogova ― vladarska, ratnička i zemljoradnička.[119] Najutjecajnija, najaktualnija i istodobno najheterogenija i znanstveno najutemeljenija jest psihološko-filozofska škola, koja mitotorstvo objašnjava prirodom ljudskog duha.[119] Sigmund Freud uveo je transhistorijski i biološki koncept čovjeka i definiciju mita kao izraza potisnutih ideja. Tumačenje snova temelj je frojdističke interpretacije mita, a Freudov koncept mita priznaje važnost kontekstualnih odnosa za tumačenje svakog pojedinog elementa u jednom snu. Ta će teza, po Freudovom mišljenju, predstavljati važnu točku zbližavanja strukturalističkog i psihoanalitičkog pristupa mitu.[120] Carl Jung dodatno je proširio ovaj tranhistorijski, psihološki pristup svojom teorijom o `kolektivnom nesvesnom` i arhetipima (nasljeđenim `arhajskim` obrascima), često skrivenim u mitu, koji iz njega izniču.[1] Prema Jungu, `strukturalni elementi za formiranje mita moraju biti prisutni u nesvesnom ijelu psihe`.[121] Uspoređujući Jungovi metodologiju s teorijom Josepha Campbella Robert A. Segal zaključuje da `za tumačenje mita Campbell jednostavno u njemu identificira arhetipe. Tumačenje Odiseje, primjerice, pokazalo bi kako se Odisejev život uklapa u herojski obrazac. Nasuprot tome, za Jung identificiranje arhetipa predstavlja samo prvi korak u tumačenju mita`.[122] Karl Kerényi, jedan od utemeljitelja modernih studija grčke mitologije, odustao je od svojih starijih teza o mitu, kako bi na grčki mit primijenio Jungove teorije o arhetipima.[123] Traganje za porijeklom Uredi Oplakivanje Ikara, Herbert James Draper, 1898. Botticellijevo Rođenje Venere (oko 1485–1486, ulje naplatnu, Uffizi, Firenca) — oživljena Venus Pudica za nov pogled na pogansku antiku ― često se smatra sažetim vizualnim prikazom duha renesanse.[2] Max Müller nastojao je u mitu otkriti tragove `izvornih` praindoeuropskih (odnosno, u njegovo doba, `arijskih`) vjerovanja. Godine 1891. zapisao je da `najvažnije otkriće u 19. stoljeću u vezi s drevnom historijom čovječanstva [...] jest ova prosta jednadžba: sanskritski Dyaus-pitar = grčki Zeus = rimski Jupiter = staronordijski Tyr`.[124] Nakon Müllera pitanje o mjestu grčke mitologije u indoeuropeistici potaklo je mnogobrojne radove. Na primjer, filolog Georges Dumézil uspoređuje grčkog Urana sa sankritskim Varunom, premda nema naznaka da je on vjerovao u njihovu izvornu povezanost.[125] U drugim slučajevima podudarnosti u tipu i funkciji ukazuju na zajedničko nasljeđe, ali nepostojanje lingvističkog materijala otežava povlačenje pouzdane veze, kao u slučaju grčkih Mojra i Norna u nordijskoj mitologiji.[126] Arheologija i mitografija, s druge strane, otkrile su da su Grci inspiraciju pronašli i u nekim civilizacijama Male Azije i Bliskog istoka. Čini se, primjerice, da je Adonis ― više u kultu no u mitu ― grčki pandan bliskoistočnog `umirućeg božanstva`. Kibela ima svoje korijene u anadolijskoj kulturi, dok znatan dio Afroditine ikonografije možda potječe od semitskih božica. Ima i mogućih paralela između najstarijih generacija božanskih bića (Kaosa i njegove djece) i Tiamata iz babilonskog teksta Enuma Eliš koji govori o postanku svijeta.[127][128] Prema Meyeru Reinholdu, `bliskoistočni teogonijski koncepti, u kojima se božanstva smjenjuju putem nasilja i sukoba među generacijama, našli su svoj put [...] u grčku mitologiju`.[129] Neki znanstvenici iznose teze i o tome da grčka mitologija, osim indoeuropskim i bliskoistočnim, duguje nešto i prethelenskim društvima na Kreti, u Mikeni, Pilu, Tebi i Beociji.[130] Povjesničare religije fascinirao je veći broj očito drevnih mitskih konstrukcija povezanih s Kretom, među kojima su, primjerice, božanstvo u obličju bika, Zeus i Europa, Pasifaja koja se predaje biku i rađa Minotaura itd. Martin P. Nilsson zaključio je da su svi veliki klasični grčki mitovi bili povezani sa središtima mikenske kulture i da su ukorijenjeni u prapovijesnim vremenima.[131] Ipak, kako primjećuje Burkert, kretska ikonografija iz razdoblja palača nije dala gotovo nikakvih dokaza za ove teorije.[132]