Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine. Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg. Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu ( u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Dosad je objavio romane Deca zla i Ostrvo pelikana, i zbirku priča U ime naroda. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.

RUDNIK Autor : Miodrag Majić Pismo Latinica Povez Mek Godina 2022 Format 145x205x18 Broj strana 288 U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine. Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg. „Moj najveći strah uvek je bio isti: plašio sam se da ću u jednom trenutku shvatiti da je predstava koju imam o sebi i ljudima koji su mi značili oduvek bila lažna. Oduvek sam duboko u sebi osećao da sve ono čega se u ovim prolaznim životima držimo kao davljenik za slamku jeste samo opsena koju smo stvarali i održavali uz pomoć ljudi oko nas. Iluzija o nama, našem poreklu, vrlinama onih koje smo voleli i manama onih kojih smo se stideli. Naši uspesi i padovi, zvezdani trenuci i oni kojih smo se odricali, samo su legende dovoljno puta prepričane da postanu kameni međaši naših sećanja. Plašilo me je to što sam znao, kada jednom nestanu njihovi čuvari, kada jednom konačno progledamo, da ni od tih legendi neće ostati ništa.“ „Osetio sam kako me izlomljene stabljike ječma golicaju, kako se njišu na vetru postajući deo ovog čudesnog časa, kako se uvijaju prenoseći na nju i mene ono što sopstvenim koracima nisam mogao da učinim. Korak po korak, lahor po lahor, damar po damar… plesali smo. Više nisam bio početnik u ovoj igri.“ „Ali kada bi pomenuli Crni majdan, kako su najčešće nazivali rudnik, do tada samouvereni gorštaci i njihove brbljive žene postajali bi nesigurni i snuždeni. Kroz delove sopstvenih kazivanja u tim trenucima protrčavali su kao kroz mračni tunel, bezglavo hrleći ka izlazu iz lavirinta nepoznanica, legendi i simbola, koji su ih ispunjavali strepnjom. Govorili su o ’jami’, o ’oknu’, sebi u bradu, a ipak su sočno psovali ’rupu’ i ’jarugu’, ali gotovo nikad nisu upotrebljavali uobičajeni naziv za ovo mesto.“

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike. Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti. Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje. „Izvanredno ispričana priča sa znalački raspoređenim zamkama i nepredvidivim rešenjem na samom kraju. Odlično napisan triler.“ Siniša Pavić „Dobili smo krimi-roman u čistom obliku, uporediv sa najboljim primerima ovog žanra, uzbudljiv po priči koju predstavlja, živopisan po junacima i preokretima s kojima se suočavamo, upečatljiv po vremenu koje je blisko i s kojim delimo mnogo zajedničkih iskustava.“ Gojko Božović

Knjaževac Vulkan, 2020. Prvo izdanje!!! Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo. Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu. Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica? Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Tokom 2019. godine objavio je roman Deca zla i zbirku priča U ime naroda. Ostrvo pelikana je njegov drugi roman. Knjigu Rudnik objavio je 2022. godine. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo. Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu. Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo. Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu. Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?

Biblioteka `Izabrana dela` Izdavacko prduzece`Bratstvo jedinstvo` Novi Sad 1974 U jesen 1913. godine, na večeri kod zajedničkih prijatelja u Budimpešti, mladi pravnik Peter upoznaje Miet, devojku čijim je duhom i pojavom opčinjen od prvog trenutka. Sledeće godine, samo nekoliko meseci nakon venčanja, njihov zajednički život naglo prekida početak Prvog svetskog rata, jer Peter odlazi na front, a nedugo potom pada u rusko zarobljeništvo i završava u sibirskom gradu Toboljsku. Tokom godina koje provode razdvojeni, oboje se trude da ostanu verni jedno drugom, ali okolnosti na koje niko od njih nije mogao da utiče nepovratno će im izmeniti živote i odvesti ih u pravcu koji nisu mogli ni da zamisle. Lajoš Zilahi u središte ovog romana smešta temu društvene i moralne krize prouzrokovane Prvim svetskim ratom, a jedan od najvećih kvaliteta ovog dela jeste ubedljivo i vešto psihološko portretisanje glavnih junaka i agonije kroz koju oboje prolaze. Zbog setnog tona, znalački izgrađene radnje, kao i neočekivanog raspleta, ljubavna priča Petera i Miet kod generacija čitalaca s razlogom je stekla epitet – nezaboravne. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Garion je ubio zlog Boga Toraka i okrunjen je za kralja Rive. Proročanstvo se ispunilo - ili se barem tako činilo. Dok je neobično dijete Errand odrastalo u dolini Aldur s Polgarom i Durnikom, pokazujući samo povremene bljeskove neobjašnjivog znanja i moći, Garion je učio vladati i biti muž svoje vatrene male kraljice Ce’Nedre. Prošlo je jedanaest godina. Onda je iznenada Glas proročanstva uzviknuo upozorenje: `Čuvajte se Zandrame!` Čak ni Belgarath Čarobnjak nije znao tko je ili što je Zandramas. Ali Garion je otkrio naznake u prethodno zatamnjenom dijelu Mrin kodeksa. Što je još gore, saznao je da Mračno proročanstvo još uvijek vodi svoju drevnu borbu protiv Proročanstva Svjetla. Opet se na Istoku spremalo veliko zlo. I opet, Garion se našao kao pijun, uhvaćen između dva drevna Proročanstva, a sudbina svijeta je nekako počivala na njemu. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.