Mek povez, (veci format) br.strana 208, cetvrto dopunjeno izdanje, Sarajevo 1973.god. Autor - sahovski publicista Dimitrije Bjelica Stanje - vrlo dobro 4- (solidno ocuvana sa vidnim znacima koriscenja - ponegde je podvlaceno i obelezavano, povez malo popustio na strani 88-89 prikazano na fotografiji) SAHOVSKA CITANKA (4. dopunjeno izdanje) (U JEDNOJ PARTIJI SAHA IMA VISE AVANTURA NEGO NA SVIM MORIMA SVETA) iz sadrzaja Sta je sah Objasnjenje igre Otvaranje Sredisnjica Zavrsnica Teorija otvaranja Pobede i porazi Tako igraju velemajstori lepotice na 64 polja sahovski vremeplov svetski sampioni ko je sampion sampiona olimpijade turniri i pobednici zenski sampionati sveta pet sampionki sah u Jugoslaviji hiljadu kurioziteta velemajstori su zabelezili resenja bergerove tablice Namenjena sahistima i ljubiteljima saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Kombinacije i zamke u otvaranju od Vajnštajna Mala šahovska biblioteka, knjiga br. 7 Obavezna knjiga za sve početnike i ljubitelje šaha. Na jednom mestu sakupljene najčešće zamke i „lovuške“ koje se mogu dogoditi u početnoj fazi partije. Nakon ove knjige neće biti brzih poraza, već puno lakih pobeda protiv kibicera i istinskih ljubitelja šaha. Idealna knjiga za pionire i preporučeno od skoro svih eminentnih trenera, uz knjigu br. 3, iz edicije Mala šahovska biblioteka, za pravilne prve korake prilikom ulaska u čudesni svet magičnih 64 crno-belih polja.

Tvrd povez, br.strana 270, Minsk 1987.god. Autor - Abram Rojzman. Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, na nekoliko mesta malo obelezavano, prilikom listanja strana 103-104 i 105-106 sasvim malo zacepljena na margini - sve to su vidni znaci koriscenja) 444 сраженных короля Autor u knjizi prikazuje sahovske partije poznatih majstora i velemajstora koje ne prelaze 30 odigranih poteza, i koje odlikuju ostrom borbom, briljantnim zrtvama, efektnim kombinacijama, taktickim udarima i interesantnim zamkama. Ukupno 444 sahovskih partija. Sve partije su poucno komentarisane. Partije su date prema redosledu sahovskih otvaranja Italijanska partija, Evansov gambit, Madjarska odbrana, Odbrana dva skakaca, Skotska partija, Otvaranje Poncijani Spanska partija Igra 4 skakaca Igra 3 skakaca Filidorova odbrana Ruska odbrana Letonski gambit Lovcevo otvaranje Centralno otvaranje Severni/Nordijski gambit Becka partija Kraljev gambit Skandinavska odbrana Aljehinova odbrana Nimcoviceva odbrana Pirceva odbrana Odbrana Karo-Kan Francuska odbrana Sicilijanska odbrana Damin gambit Primljeni damin gambit Ortodoksna odbrana Daminog gambita Taraseva odbrana Daminog gambita Ragozinova odbrana Daminog gambita Slovenska odbrana Cigorinova odbrana Albinov-kontragambit Katalonsko otvaranje Otvaranje daminog pesaka Napad Veresova Grinfeldova odbrana Gambit Black/Dimera Staroindijska odbrana Nimcoviceva odbrana Damina indijska odbrana Budimpestanski gambit Benoni odbrana Holandska odbrana Birdovo otvaranje Engleska partija Retijevo otvaranje Retki sistemi (Larsenovo otvaranje, Otvaranje Sokoljskog itd.) za sahiste u usponu i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, br.strana 180 (9 x 20 strana) godina VIII, Centar za unapredjivanje saha Sahovskog Saveza Jugoslavije, Beograd 1968. Glavni i odgovorni urednik - majstor Vladimir Sokolov. Clanovi - Bosiljcic Dusan, velemajstori Svetozar Gligoric, Bora Ivkov, Vasja Pirc, i dr. Petar Trifunovic, zatim Lucijan Stegic, i Rudolf Maric Stanje - vrlo dobro 4- (solidno ocuvano, u nekom od brojeva malo podvlaceno, u broju 2 malo vise podvlaceno i dopisivano) TEORIJSKI BILTEN 1968 godina (godina VIII) brojevi 1,2,3,4,5,6,7,8,9 (ukupno 9 svezaka) Broj 1 odgovara mesecu januaru, a broj 9 mesecu septembru iz 1968.god. Teorijski Bilten obradjuje pitanja sahovske teorije. Izlazio je jednom mesecno. Pratio je sva najnovija teoretska desavanja na sahovskim turnirima u svetu. Pored teoretskih varijanti, prikazuju se i razne partije sa turnira poznatih velemajstora ove drevne igre. Sadrzi stalne rubrike teorija u svetu nova otvaranja i varijante moderna otvaranja klasicne partije omiljena otvaranja sampiona minijature retko u ponudi za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, veci format (24 cm), br.strana 114, Hamburg 1982.god. Autor - Bodo Gohr Stanje - vidljivi znaci koriscenja (delimicno uredno podvlacena imena igraca, na 2-3 mesta dopisana varijanta, prednja korica pri vrhu malo zacepljena) SCHACH fur Kenner und Konner Eine Zusammenfassung der beliebtesten Eröffnungsvarianten - analysiert von internationalen Großmeistern Pregled sahovskih otvaranja na primerima starih partija. Ilustrovano preglednim dijagramima. Notacija je ok, komentari i objasnjenja su na nemackom jeziku. vise u sadrzaju koji prilazem na fotografiji za sahiste i ljubitelje saha ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Otvaranje i središnjica Mala šahovska biblioteka, knjiga br. 40 U knjizi se razmatraju najvažniji strategijski problemi savremenih otvaranja sa središnicom, tipične strukture koje nastaju u otvaranju i pri izboru plana u središnjici, problemi metodike izučavanja teorije otvaranja. Obrađene su sledeće tematske celine: I deo: Mobilizacija bojevih snaga u otvaranju; Aktivna igra u otvaranju; Osnovni faktori prostranstva; Opšti principi igre u otvaranju. II deo: Putevi razvoja teorije otvaranja: Veza otvaranja sa sledećim fazama partije; Napad pri prelazu u središnjicu; Oštra taktička borba za inicijativu i dinamički napadi u savremenim sistemima otvaranja; Principi otvaranja iz drugog ugla. Savremeni strategijski problem borbe za centar u otvaranju. VM Lav Polugajevski: “Ova knjiga obrađuje jednu od najvažnijih tema u teoriji šaha- strategijski problem otvaranja i njihova neraskidiva veza sa središnjicom…Na prvom mestu Suetin stavlja dinamičko tretiranje pozicije, harmonijsku vezu figura u otvaranju sa kasnijim razvojem ideja u središnjici.” Knjiga je namenjena trenerima, Kvalifikovanim šahistima, kao i širokom krugu ljubitelja šaha.

Mek povez, br.strana 176, Fiskultura i Sport, Moskva 1989.god. Autor - ex svetski sampion, velemajstor Tigran Petrosjan Stanje - vrlo dobro 4 (prednja korica malo okrznuta - kao na fotografijama, unutrasnjost odlicno stanje) SAHOVSKE LEKCIJE Materijali koji su sabrani u ovoj knjizi preuzeti su iz pedagoskog nasledja devetog svetskog sampiona u sahu Tigrana Petrosjana. Nesumnjivo je, da ce oni biti interesantni ne samo za ljubitelje saha, nego i za kvalifikovane sahiste, a takodje i za nastavnike sahovskih skola i sekcija. Knjiga predstavlja zbirku radova Petrosjana koji su uzeti iz kucne arhive, a takodje iz razlicitih periodskih izdanja i lekcija procitanih na televiziji u programu Sahovska skola, na casovima u skoli mladih sahista SD Spartak i na Narodnom univerzitetu sahovske kulture u Tblilisiju. iz sadrzaja Sahovski svet Petrosjana... od sastavljaca razmisljanja na pola puta iz proslosti veruj, ali proveri informacija i objektivnost procene se menjaju otvaranje po mom ukusu ili zasto volim potez Lg5 uvek aktuelne ideje, partije desetorice velemajstora majstor je pozvan za tablom u analizama i za tablom problem teskog protivnika bili smo dobri prijatelji poziciona zrrtva kvaliteta Varijanta petrosjana draz novine tehnika igre uciti i uciti se sta nam je ostavila progekla godina zdrebanje i mecevi pretendenata moj mec sa Bobijem Fiserom Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Žrtva dame Mala šahovska biblioteka, knjiga br. 36 Ime autora knjige - internacionalnog majstora - dobro je poznato svim šahistima - i amaterima i profesionalcima. Jakov Nejštad je napisao više desetina knjiga: udžbenika o teoriji otvaranja i istoriji šaha, a ima i kultnu knjigu taktike - Šahovski praktikum. Ova knjiga posvećena je jednom od najbitnijih aspekata šahovskog stvaralaštva – kombinacijama sa žrtvom najjače figure. Namenjena je za praktično usavršavanje,a istovremeno razotkriva čitaocima estetsku stranu šaha: Knjiga sadrži dosta remek-dela kombinacionog majstorstva – klasičnog i savremenog (u trenutku pisanja knjige). Teme koje su obrađene su sledeće: Uvod; Cilj žrtve; U otvaranju, središnici i završnici; Uz damu pride; Put do cilja; Orijentiri istraživanja; Zakonitost ili srećan slučaj; Proračun i ocena; Poziciona žrtva; Klasično nasleđe; Vaš potez i Rešenje zadataka.

Tvrd povez, br.strana 240, Feniks, Roston Na Donu 2002.god. Grupa autora. Redakcija velemajstor Juri Averbah, saradnici G.Fridstajn i S.Voronkov Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, prednja korica sasvim malo okrznuta) SAHOVSKA AKADEMIJA u 24 lekcija Ovaj Udzbenik sastoji se od 24 predavanja posvecenih otvaranju, strategiji i taktici, sredisnjici i tipicnim zavrsnicama. Medju autorima knjige su - velemajstori Mihail Talj, Paul Keres, David Bronstajn, Aleksandar Kotov, Mark Tajmanov, Juri Averbah, kao i iskusni sahovski treneri Petr Romanovski, A.Konstantinopoljski, Mihail Judovic i drugi. Predavanja koja se nude u ovoj knjizi su odlican materijal za samousavrsavanje, tim pre sto su pracena posebno odabranim vezbama/primerima za samostalnu analizu. Proucavanjem datih lekcija moze ce znacajno poboljsati sveopste razumevanje saha! za kategorisane sahiste i ljubitelje saha Ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Mek povez, veci format, br.strana 60, Centar za unapredjivanje saha, Beograd 1976 god. Uredio Lucijan Stegic Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, desni cosak sa leve strane pri dnu malo okrznut) Predavanja sa seminara za pionirske sahovske instruktore POREC, januar 1976 Pregled predavanja internacionalni majstor Nikola Karaklajic majstor Vladimir Sokolov majstor Dragutin Djaja Otvaranje-sredisnjica-zavrsnica Obilje poucnih tema napred navedenih predavaca. Korisna knjiga za sahiste nizih sahovskih kategorija, trenere, kao i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

Mek povez, veci format, br.strana 156, Zagreb 1965.god. Glavni i odgovorni urednik – Vladimir Vukovic. Stanje – vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, na prednjoj korici pri dnu sa leve strane bio malo okrznut cosak) TURNIR MIRA - ZAGREB 1965 Prvi medjunarodni Turnir Mira Ucesnici Petrosjan, Antosin, Bronstajn, Bizgajer, Damjanovic, Filip, Gligoric, Ivkov, Larsen, Matanovic, Padevski, Parma, Portis, Udovcic, Ulman, Bertok, Gipslis, Golombek, Minic i Marovic. Pobednici turnira su velemajstori Bora Ivkov i Wolfang Ulman sa po 13.5 poena iz 19 partija. Prikazane sve partije sa turnira (oko 190 sahovskih partija) i dosta njih su poucne komentarisane, pri kraju knjige dat Teorijski pregled odigranih otvaranja, koje je uredio majstor Vladimir Sokolov. U knjizi ima i fotografija ucesnika turnira. za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

Mek povez, br.strana 44, Budapest 1978 god. Grupa autora Stanje - vrlo dobro 4- (solidno ocuvana, malo podvlaceno i dopisivano - to su vidni znaci koriscenja, stambilj na prvoj strani) 420 MINIJATURA Prikazano 420 sahovskih minijatura iz sledecih otvaranja 1.e4-e5 razno 1.e4-e5, 2.Sc3...(Becka partija) 1.e4-e5, 2.f4-d5 (Falkeberov protivgambit) 1.e4-e5, 2.f4-Lc5 (odbijeni Kraljev gambit) 1.e4-e5, 2.f4-ef4 (prihvaceni Kraljev gambit) Preko 70% partija su prikazane iz prihvacenog Kraljevog Gambita Samo je na prvoj strani dat tekst na Madjarskom jeziku, sve ostalo je figurna (univerzalna) notacija lako za pregled partija Na svakoj strani je prikazano u redovima po 10 tak partija Minijatura Pri dnu svake strane su imena igraca koji su tu partiju odigrali retko u ponudi za kategorisane sahiste i ljubitelje saha Ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Mek povez, br.strana 134, Russian Chess Report, 1993.god. Autor - Sergej Sestakov Stanje - odlicno 5 (veoma ocuvana) VOLGA (VOLSKI) GAMBIT na primerima 305 odabranih partija iz turnirske prakse Partije su date u figurnoj (univerzalnoj) notaciji - sve je lako za pregled i analizu. Teksta na nemackom ima veoma malo, knjiga obiluje sahovskim partijama ovog popularnog otvaranja. Obradjene su sve varijante Volskog gambita za sahiste i ljubitelje saha odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, br.strana 152, u izdanju Russian Chess Report 1994.god. Autor - Sergej Sestakov. Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana) SKOTSKA PARTIJA na primerima 334 odabranih partija iz turnirske prakse. Partije su date u figurnoj (univerzalnoj) notaciji - sve je lako za pregled i analizu. Teksta na nemackom ima veoma malo, obradjene su sve varijante, knjiga obiluje sahovskim partijama ovog popularnog otvaranja. za sahiste i ljubitelje saha odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, br.strana 144, Kiev 1989 god. Autori - Aleksandar Kostocenko i Petr Rimarenko. Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, levi cosak prednje korice malo okrznut, unutrasnjost 5) SAHOVSKI UDZBENIK U knjizi se prikazuje istorija sahovske igre, zatim skola saha - izlozeni su neophodni primeri o razlicitim stadijumima sahovske partije - otvaranju, sredisnjici, zavrsnici. Poucni komentari i objasnjenja. Ilustrovano sa ukupno 231 dijagrama raznih primera/pozicija retko u ponudi za kategorisane sahiste i ljubitelje saha odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, br.strana 144, B.T. Batsford Ltd, London 1995.god. Autor - velemajstor Tony Kosten Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, na prvoj strani belilom obrisan svojerucni potpis, prednja korica pri dnu sasvim malo presavijena) THE LATVIAN GAMBIT - Letonski Gambit - 1.e4-e5, 2.Sf3-f5!? Teoretska knjiga o Letonskom gambitu. Obradjene sve varijante i podvarijante ovog dinamicnog otvaranja. Sadrzaj je na jednoj od prikazanih fotografija Letonski gambit vazi za veoma ostro sahovsko otvaranje i primenjuje se vise kao faktor iznenadjenja protiv sahista koji su dobro ovladali sahovskom teorijom. Igrati protiv Letonskog gambita uopste nije lako, vodje crnih figura plasiraju varijante koje deluju veoma zbunjujuce za sahiste koji vode bele figure. retko u ponudi za sahiste i ljubitelje saha odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Mek povez, (format 17 cm), br.strana 72, Sahovska Naklada, Zagreb 1953. Autor - medjunarodni sahovski majstor, i sampion stare Jugoslavije za 1951.god Braslav Rabar. Stanje – solidno sa vidljivim znacima koriscenja (rabat po povrsini malo okrzan, potpis na prvoj strani, vidljive zuckaste flekice na prednjoj korici i pomalo na nekim stranama, unutrasnjost ok za citanje i analizu partija) MEDJUZONSKI SAHOVSKI TURNIR za prvenstvo sveta u sahu SALCEBADEN 1952 Dato je svih 210 partija sa ovog velikog turnira. Partije su grupisane po otvaranjima, a ne po kolima. Ispred svakog otvaranja daje se kratak komentar sa pozivima na partije koje slede. Data je i Turniska tabela. Na kraju knjige je sadrzaj Turnir je bio veoma jakog sastava. Ukupno 21 ucesnik. Pobednik - Ruski velemajstor Aleksandar Kotov Od predstavnika stare Jugoslavije, Svetozar Gligoric je turnir zavrsio na osmom mestu, dok je Aleksandar Matanovici bio cetrtnaesti. za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Tvrd povez sa plastificiranim omotom, br.strana 256, prvo izdanje, Fiskultura i Sport, Moskva 1978 god. Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, na par mesta jednom stikliran naziv otvaranja iznad prikazane partije) Stanje plastificiranog omota vrlo dobro 4 (malo zacepljen) ANATOLIJ KARPOV - IZABRANE PARTIJE 1969-1977 Velemajstor Anatolij Karpov 12 svetski sampion, i najbolji turnirski igrac svih vremena. U knjizi su prikazane odabrane partije iz njegovog sahovskog stvaralastva za period od 1969-1977 god. (ukupno 55 komentarisanih partija i jos neke koje su bez komentara) Dijagrami pregledni, komentari partija jasni i poucni. U knjizi ima i crno-belih fotografija. za kvalifikovane sahiste i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Tvrd povez, (format 22 x 17,5 cm), br.strana 384, Fiskultura i Sport, Moskva 1966.god. Autor - velemajstor Paul Keres, predgovor dali velemajstor Vladas Mikenas i majstor Ivo Nei. Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, korica po rubovima malo iskrzana, na predzadnjoj strani zaokruzeno hemijskom redni broj odigranih otvaranja) 100 NAJBOLJIH PARTIJA VELEMAJSTORA KERESA Paul Keres - Estonski sahovski velemajstor, jedan od najjacih igraca sveta XX veka. U borbi za svetski sampionat (na Turnirima kandidata) nekoliko puta je osvajao drugo mesto pa je s pravom dobio nadimak > Veciti drugi> . Pobedjivao je skoro sve najjace sahiste sveta u to vreme. U knjizi se prikazuju 100 najboljih odigranih partija velemajstora Keresa. Izvanredni komentari svih partija! Knjigu vredi imati u svojoj kolekciji. Namenjena je sahistima i ljubiteljima saha. Ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Tvrd povez, veci format (24,5 cm), br.strana 560, Chess Informant, Bgd 2014.god. Autori - GM Branko Tadic, IM Goran Arsovic Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) ENCYCLOPEDIA OF CHESS MINIATURES - Enciklopedija sahovskih minijatura - Minijature su kratke sahovske partije koje traju do dvadesetak poteza. U ovoj knjizi je prikazano ukupno 1636 partija sahovskih minijatura. Ilustrovano brojnim preglednim dijagramima. Notacija je figurna (univerzalna) lako razumljiva za sve citaoce na svetu bilo kojim jezikom govore. I sahovski velemajstori su obicni ljudi, i oni znaju da izgube u malom broju poteza... ova knjiga nam to najbolje pokazuje. O sadrzaju knjige na engleskom jeziku The new Encyclopedia of Chess Miniatures presents a rich collection of short games that will evoke a sense of surprise, sensation and even shock in the mind of the chess playing reader. When should a game be classed as a ‘miniature’? Well, in terms of length, those given here do not go beyond the 20thmove. And although there are in fact some examples that do last slightly longer, this is solely due to ‘chess inertia’ – a player’s reluctance to accept the inevitability of a humiliating blitzkrieg defeat! The prime objective of this Encyclopedia, however, does not lie in numbers, but in promoting an acute awareness of the many potential disasters lying in wait for the unsuspecting chess player in the early stages of the game. Each one of these miniatures spells danger and requires vigilance from the very first moves. In fact reading this book might well prompt readers to step up their level of reconnaissance in the opening phase. In this way they will not only protect themselves against devilish traps and pitfalls but also be primed to plant a few tactical devices of their own. All chess players will learn valuable lessons from these miniatures, as there are concrete reasons why a game of chess ends so rapidly. After all, even grandmasters sometimes find themselves on the receiving end of a first round knockout! Apart from the basic introductory examples, the miniatures in the book are classified according to the ECO code. This makes it easy for readers, familiar with the Chess Informant environment, to navigate their way around the large amount of material and quickly locate games played with openings that form part of their own repertoire. Meanwhile, apart from the utility value, it is fun to play through miniatures, as they also offer pure chess enjoyment. On the one hand, we see cute checkmates and well-coordinated combinations, on the other, instructive mistakes and the shock of the unexpected. No, we are not talking about players making crude blunders, but rather succumbing to the subtle art of deception. Because miniatures are all over so quickly, there is often no need for the reader even to use a chessboard, let alone a computer, to understand the reasons why the loser was never in with a chance of reaching the middle game! Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

by J. GIZYCKI (Author) 1967 unutra je veoma dobro osuvana, tvrd je povez, samo je zastitni omotac kao sto se vidi na slici ostecen Šah kroz vekove Šah u svakom trenutku Šah (od pers. شاه [šâh, shah] — kralj) sportska je igra na ploči (tabli) za dva igrača. Šahovska tabla Persijski mladići igraju šah. Šah se igrao u Persiji još od 3. veka Šah sa figurama u obliku zmajeva u galeriji na Grenvil ostrvu u Vankuveru Istorija šaha[uredi | uredi izvor] Šahovska partija sa živim figurama, 1924. godine Ne postoje pouzdani podaci o njegovom postanku. Najverovatnije je da se pojavio pre više od 2.000 godina.[1] Prilikom arheoloških iskopavanja u Uzbekistanu nađene su dve figurice od slonovače koje pripadaju periodu vladavine cara Huviške (II vek). Stručnjaci smatraju da su to šahovske figurice. U V veku nastala je u Indiji posebna vrsta vojne igre na drvenoj ploči - „čaturanga“, što znači četverodeoni. Čaturanga je kao daleki predak današnjeg šaha bila igra koja je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su sačinjavala 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama). Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke. Igru su u VI veku prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih u VII veku Arapi su osvajanjem Irana preuzeli i tokom naredna dva veka bila je veoma popularna u arapskim zemljama.[2] Održavani su mečevi između najboljih igrača, proučena su moguća otvaranja (tabije) i sastavljeni su prvi problemi otvaranja (mansube). Halif Harun al Rašid je poslao krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonove kosti. U IX veku Arapi su je pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, Šatrandž predstavlja viši oblik čaturange. Ishod borbe više ne određuje slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama sve do Islanda. Francuski kralj Luj IX je 1254. godine izdao specijalni edikt koji je zabranjivao igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem dejstva kraljice i lovca (kod Arapa je kraljica mogla ići samo po jedno polje ukoso, a lovac je mogao da skače ukoso na svako treće polje: pošto je teško bilo izvesti mat, postojala su dva načina da se pobedi - usamljivanjem protivničkog kralja i patom, koji se računao kao pobeda za patiranu stranu). Sa reformom su ukinuta ova dva načina pobede [3]. Usavršavanjem od drevne čaturange igra je poprimala današnji oblik. Nastala je u XV veku kada se 1497. godine pojavilo prvo štampano delo o šahu koje je napisao španski šahist Lusena. Njegovo delo su nastavili u XVI i XVII veku Španac Rui Lopez i Italijani Polerio i Greko, sve dok u XVIII veku francuski šahovski majstor Filidor delom Analiza šahovske igre (franc. Analyse des Échecs) nije postavio temelje savremenoj šahovskoj teoriji.[4] Pravila igre[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Pravila šaha, Šahovska tabla, Šahovske figure, Mat, Kralj u šahu, Pat i Remi Šah se igra na kvadratnoj ploči (tabli) koja se naziva šahovska tabla (ploča). Tabla je podeljena na 8 kolona i 8 redova polja, dakle sadrži 64 polja koja su naizmenično crne i bele boje. Polja mogu biti nacrtana (štampana) ili na posebnom stolu koji se naziva šahovski sto i služi prvenstveno za igranje šaha.[5] Šahovske figure Kralj Kraljica Top Lovac Skakač Pešak Svaki igrač počinje igru sa 16 figura. Figure su: kralj, kraljica (ili dama), top (ili kula) — 2 komada, skakač (ili konj) — 2 komada, lovac (ili laufer) (2 komada), pešak (ili pion) — 8 komada. Jedan igrač igra belim, a drugi crnim figurama, naizmenično pomerajući svoje figure, pri čemu beli ima prednost prvog poteza. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Šah-mat je situacija kada je kralj napadnut i ne postoji način da se zaštiti od napada ili da se pomeri na nenapadnuto polje. U slučaju šah-mata (kraće mat), partija se završava, a pobednik je igrač koji je matirao suparnika. Osim mata, kad je pobednik poznat, partija može da rezultuje i remijem ili pat pozicijom - tada je rezultat nerešen. Pat je situacija kada je jedan od igrača na potezu, ali ne može da pomeri ni jednu svoju figuru. Remi je situacija kada nijedan igrač ne može dati mat drugom igraču, uglavnom usled nedostatka figura ili kada oba igrača procene da ne mogu nadigrati svog protivnika, tada dogovorno zaključuju remi, i to se zapisuje ½:½, tj. poen se deli. Nekada je postojalo pravilo da se u slučaju pata ili remija računa da su oba igrača izgubila, ili se igralo sve dok neko ne bi pobedio, međutim pošto je to moglo drastično da se oduži, da bi ubrzali odigravanje turnira, FIDE (franc. Fédération Internationale des Échecs - Međunarodna šahovska federacija) je donela današnje pravilo o podeli poena. Šahovska notacija[uredi | uredi izvor] Ovaj članak koristi algebarsku šahovsku notaciju kako bi se opisali šahovski potezi. Praćenje poteza koje je obavezno prilikom svih takmičenja. Postoje nekoliko vrsta notacija: algebarska, opisna (primjenjuje se kod anglosaksonskih zemalja), Forsajtova, Udemanov kodeks itd. U algebarskoj notaciji, koja se najviše koristi, prvo se beleži znak figure i polje sa kojeg se polazi (kralj — K, dama — D, top — T, lovac — L, skakač — S, dok se pešak ne obeležava početnim znakom figure); a potom se doda crtica i linija (od a do h) i red (od 1 do 8) polja na koje figura stupa. Ako potez sadrži uzimanje protivničke figure, onda umesto crtice stavljaju se dve tačke. Ako se potezom daje „šah“, onda se stavlja na kraju znak +. Mala rokada se označava ovako: 0-0. Velika rokada se označava ovako: 0-0-0. Kad se pokreće pešak, napred se ne stavlja njegov znak. Kao čest primer upotrebe notacije uzima se kratka partija s temom Legalovog mata: 1. e2-e4 e7-e5 2. Lf1-c4 d7-d6 3. Sg1-f3 h7-h6 4. Sb1-c3 Lc8-g4? (znakom pitanja se označava slab potez, a uzvičnikom odličan) 5. Sf3:e5! Lg4:d1? 6. Lc4:f7+ Ke8-e7 7. Sc3-d5 mat. Postoji i kratka algebarska notacija, koja je daleko češće u upotrebi u turnirskoj praksi od duge algebarske notacije. Po njoj bi se navedena partija zapisala ovako: 1. e4 e5 2. Lc4 d6 3. Sf3 h6 4. Sc3 Lg4? 5. S:e5! L:d1? 6. L:f7+ Ke7 7. Sd5# (mat se označava tarabicom). Potezi koji označavaju uzimanje u kratkoj notaciji označavaju se dvotačkom (:), međutim, to nije neophodno pošto se podrazumeva. Ako dve figure mogu odigrati na isto polje, u kratkoj notaciji potez se označava ovako: Ako su obe figure na istom redu: početnim slovom figure linijom na kojoj se nalazi poljem na koje se postavlja. Ako su obe figure na istoj liniji: početnim slovom figure brojem reda na kojem se figura nalazi poljem na koje dolazi. Ako su figure na različitim redovima i linijama, koristi se metoda 1. Primer za 1. a b c d e f g h 8 a1 white rookb1 black crossh1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i h1; Tab1 - top koji se nalazio na polju a1 pomera se na b-liniju; ili, Thb1 - top koji se nalazio na polju h1 pomera se na b-liniju. Primer za 2. a b c d e f g h 8 a8 white rooka2 black crossa1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i a8; T1a2 - top koji se nalazio polju a1 pomera se na drugi red; ili, T8a2 - top koji se nalazio na polju a8 pomera se na drugi red. Primer za 3. a b c d e f g h 8 f3 black crossd2 white knightg1 white knight 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Skakači belog nalaze se na poljima d2 i g1; Sgf3 - skakač koji se nalazio na polju g1 pomera se na polje f3; ili, Sdf3 - skakač koji se nalazio na polju d2 pomera se na polje f3. Ako dva pešaka mogu uzeti istu protivničku figuru ili pešaka, pešak koji vuče beleži se: slovom linije na kojoj se nalazi znakom : oznakom polja na koje stupa Primer za uzimanje a b c d e f g h 8 d5 black rookc4 white pawne4 white pawn 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Beli pešaci nalaze se na poljima e4 i c4, crni top na polju d5. Ako pešak sa e4 uzima topa, beleži se e:d5, a ukoliko pešak sa c4 uzima topa, beleži se c:d5. Primer za promociju a b c d e f g h 8 a8 white queend8 white bishoph8 white knighta7 white pawnd7 white pawnh7 white pawnf2 black pawnf1 black rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h U slučaju promocije pešaka beleži se potez pešakom, a odmah sledi početno slovo figure koja se postavlja na tablu. Primeri: a8D, h8S, d8L, f1T. U Srbiji, šahovski potezi se mogu beležiti ćirilicom ili latinicom. Sudijska komisija Šahovskog saveza Centralne Srbije preporučuje upotrebu ćirilice. Šahovska takmičenja[uredi | uredi izvor] Šahovska takmičenja mogu se podeliti na turnire, mečeve i timska takmičenja. O bilo kakvom takmičenju da se radi, za pobedu se dobija 1 poen, za remi ½ poena, dok se za izgubljenu partiju ne dobijaju poeni (retko kada organizatori šahovskih takmičenja odstupaju od ovog pravila).[6] Šahovski turniri[uredi | uredi izvor] Šahovski turniri organizuju po kružnom sistemu (Soneborn-Berger - često se nazivaju samo Berger), zatim po švajcarskom, ševeninškom i nokaut sistemu. Glavni članak: Spisak najznačajnijih turnira u istoriji šaha Kružni sistem (Berger)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bergerov sistem Berger-turniri obično su zatvorenog tipa (igrači koji učestvuju, dolaze po pozivu organizatora). Kad je reč o kružnom sistemu (Soneborn-Berger), igra se po pravilu „svako sa svakim“. Minimalan broj igrača je tri, a može se organizovati da se igra jednokružno (svako sa svakim po jednu partiju), dvokružno (svako sa svakim po dve partije - jednu belim figurama, drugu crnim) itd. Ukoliko je za turnir prijavljen neparan broj igrača, u svakom kolu jedan igrač je slobodan (nema protivnika) i ne dobija poene. Pobednik turnira je igrač koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko više takmičara ostvari jednak broj poena, uspešniji je onaj igrač čiji je veći zbir poena sa takmičarima iz gornje polovine konačne turnirske tabele. Ovaj sistem nosi ime po pobornicima ideje, engleskom šahisti Viljemu Sonebornu i austrijskom teoretičaru šahovske završnice Johanu Bergeru. (vidi Bergerove tablice) Švajcarski sistem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Švajcarski sistem Turniri koji se igraju po švajcarskom sistemu obično su otvoreni turniri (svako može da se prijavi za turnir) i za učešće obično se plaća upisnina. Najčešće, ovo su masovni turniri, sa velikim brojem učesnika i posle Drugog svetskog rata postali veoma su popularni u čitavom svetu, tako da su doneli ogromnu korist u popularizaciji šaha. Tvorac ovog sistema je Švajcarac dr J. Miler. Pošto je broj učesnika turnira prevelik da bi igrao svako sa svakim kao kod turnira koji se igraju po Berger-sistemu, pre svakog kola pribegava se ciljanom parovanju. Na primer, pre nego što se potpuno završe sve partije prvog kola, još uvek se ne zna ko će sa kim igrati čak ni u sledećem, drugom kolu. To gotovo da isključuje mogućnost „domaćih“ priprema, i samim tim, smanjuje se broj eventualnih remija.[7] Za švajcarski sistem, karakteristična su tri pravila: nijedan igrač ne može igrati sa istim protivnikom dva puta; u svakom kolu, igrači za protivnike imaju takmičare koji su im što bliže po broju poena na tabeli; posle svakog kola igrači moraju imati što izjednačeniji broj partija koje su odigrali sa belim, i sa crnim figurama. Slično kao i kod turnira po Berger-sistemu, ukoliko je broj učesnika neparan, jedan takmičar u svakom kolu je slobodan pošto nema protivnika, s tom razlikom da slobodan igrač u švajcarskom sistemu dobija poen. Prema pravilima, slobodan je onaj igrač koji je u prethodnom kolu bio poslednji na turnirskoj tabeli. Dodatno, igrač ne može biti slobodan više od jedanput. Sistem se može primeniti pri bilo kom broju učesnika i kola, za bilo koju aktivnost (mada se najčešće koristi u šahu) u kojoj se pojavljuju tri rezultata - pobeda, nerešeno (remi) i poraz. Možda jedini nedostatak švajcarskog sistema je činjenica da poslednja kola nose izrazito veću težinu od prvih, odnosno važnija su za konačan plasman igrača. Ako takmičar započne turnir pobedama, u narednim kolima susreće se sa sve jačom opozicijom (zahvaljujući pravilu 2.), pa ga je kasnije lakše dostići igrač koji je započeo porazima. Pobednik turnira je onaj učesnik koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko u konačnom plasmanu više učesnika ostvare jednak broj poena, tada se uspešnijim smatra igrač koji je bolji uspeh ostvario po Buholc-koeficijentu. Buholc-koeficijent je u stvari zbir poena svih protivnika nekog igrača. U Srbiji, pogotovo su popularni tzv. „vikend-turniri“ koji se organizuju po švajcarskom sistemu. Na „vikend-turnirima“, obično se u petak igraju dva kola, u subotu četiri, a u nedelju kada se turnir završava, poslednja tri kola. Po švajcarskom sistemu igra se i na Šahovskim olimpijadama, koje FIDE organizuje svake 2 godine. Ševeninški sistem[uredi | uredi izvor] Ševeninški sistem (negde Sheveningen sistem) predviđen je za ekipna takmičenja, gde svaki igrač jednog tima za protivnike ima sve igrače suparničkog tima. Nokaut sistem[uredi | uredi izvor] Kup-sistem, u kom se u drugom kolu susreću pobednici iz prvog kola, u trećem kolu susreću se pobednici iz drugog kola, itd., sve dok se ne dođe do finala u kom igraju jedina dva takmičara koja su do tog momenta pobedila sve svoje suparnike. Onaj protivnik koji pobedi u finalu, postaje pobednik turnira.[8] Mečevi[uredi | uredi izvor] Šahovski meč organizuje se između dva protivnika. Kako bi oba protivnika bila ravnopravna (npr. da imaju isti broj kola sa belim i crnim figurama), najčešće se mečevi organizuju tako da imaju paran broj kola. Ukoliko to nije slučaj, radi se o hendikep-mečevima. Pobednik šahovskog meča je igrač koji na kraju ostvari veći broj poena (odnosno pobeda). Ekipna takmičenja[uredi | uredi izvor] Igraju timovi, jedan tim protiv drugog, tako što se igrači raspoređuju po tablama. Obično se za prvu tablu uzimaju najjači igrači tima. Svaki tim ima svog kapitena. Kapiten ekipe ne mora istovremeno biti igrač za tablom, može biti i neko treće lice. Kod ekipnih prvenstvenih susreta, kada ekipe u svakom kolu putuju, bele figure na prvoj tabli ima domaća ekipa. Ekipna takmičenja mogu biti ligaška (na lokalnom ili nacionalnom nivou), ili su u pitanju šahovski dvoboji reprezentacija. Ostala takmičenja[uredi | uredi izvor] Simultanke[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Simultanka Postoje 3 oblika simultanke: Jedan igrač igra protiv više igrača tako što se kreće od table do table i svaki put povuče po potez. Obično se igra na 20-30 tabli, no bilo je pokušaja da se igra na rekordnom broju tabli. Jedan igrač igra protiv više igrača na većem broju tabli, pri čemu novi igrači sedaju na table onih koji su poraženi. Alternativna simultanka, u kojoj dva igrača igraju s više protivnika tako što naizmenično vuku poteze. Hendikep-mečevi[uredi | uredi izvor] Hendikep-mečevi su šahovska takmičenja egzibicionog tipa (po svojoj prirodi, nisu po FIDE šahovskim pravilima), odnosno mečevi u kojima jedan protivnik ima neku prednost nad drugim (npr. stalno bele figure, ili više vremena za razmišljanje, ili figuru više itd). Najveći hendikep-meč u istoriji koji je ikada organizovan je Kasparov protiv sveta. Meč se igrao 1999. godine na internetu. S jedne strane igrao je Gari Kasparov, sa druge čitav svet, dok se o potezu „sveta“ odlučivalo se glasanjem po principu proste većine - potez koji bi dobio najviše glasova biran je kao potez „sveta“. To je u stvari bio dopisni meč, svaka strana imala je na raspolaganju maksimalno 24 časa za naredni potez. Uprkos činjenici da je „svet“ izbacio oštru teorijsku novost još u 10. potezu, Kasparov je pobedio u 62. potezu. Šah „na slepo“ može biti poseban vid hendikep-meča, ako samo jedan igrač igra „na slepo“. Šah „na slepo“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Šah na slepo Šahovska partija u kojoj bar jedan igrač igra tako što nema mogućnost da vidi šahovsku tablu, ili nema kontakta sa šahovskim figurama. Poseban oblik šaha „na slepo“ je simultanka „na slepo“, gde jedan igrač, bez mogućnosti da vidi šahovske table igra protiv većeg broja suparnika (koji vide svoju tablu i figure) istovremeno. Svetski rekord u ovakvom vidu šaha ostvario je u San Francisku 1960. godine Džordž Koltanovski, odigravši 56 partija „na slepo“ po tempu 10 sekundi za potez. Simultanka je trajala 9 sati, a rezultat je bio 50 pobeda i 6 poraza u korist Koltanovskog. Šahovske titule[uredi | uredi izvor] Finalnu reč kod dodeljivanja šahovskih titula ima Kvalifikaciona komisija FIDE. Titule u muškoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (GM) Velemajstor (IM) Međunarodni majstor (pop. intermajstor) (FM) FIDE majstor (pop. majstor) (CM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Titule u ženskoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (WGM) Ženski velemajstor (WIM) Ženski međunarodni majstor (pop. intermajstor) (WFM) FIDE majstor (pop. majstor) (WCM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Počasne titule[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (HGM) Počasni velemajstor (HM) Počasni majstor Ostale titule[uredi | uredi izvor] Pored nabrojanih standardnih šahovskih titula, FIDE dodeljuje i titule za šahovsku kompoziciju (komponovanje i rešavanje problema i studija). Ove titule dodeljuje Stalna komisija FIDE za šahovsku kompoziciju. Titule za dopisni šah dodeljuje ICCF (en. International Correspondence Chess Federation - Međunarodna federacija za dopisni šah).[9] == Liste ==[10] Svetski šampioni u muškoj kategoriji[uredi | uredi izvor] „Nezvanični“ ali široko priznati šampioni (pre-šampionsko doba)[uredi | uredi izvor] Ruj Lopez de Segura, Španija, ~1560 Paolo Boi i Leonardo da Kutri, Italija, ~1575 Alesandro Salvio, Italija, ~1600 Đoakino Greko, Italija, ~1620 Legal de Kermer, Francuska, ~1730–1747, Fransoa-Andre Filidor, Francuska,~1747–1795 Aleksander Dešapel, Francuska, ~1800–1820 Luj de la Burdone, Francuska, ~1820–1840 Hauard Staunton, Engleska, 1843– 1851 Adolf Andersen, Nemačka, 1851–1858 Pol Morfi, SAD, 1858–1859, Adolf Andersen, Nemačka, 1858–1866 Viljem Štajnic, Austrija, 1866–1886 Zvanični šampioni[uredi | uredi izvor] Viljem Štajnic, Austrija/SAD, 1886—1894. Emanuel Lasker, Nemačka, 1894—1921. Hose Raul Kapablanka, Kuba, 1921—1927. Aleksandar Aljehin, Rusija/Francuska, 1927—1935, 1937—1946. Maks Eve, Holandija, 1935—1937. Mihail Botvinik, SSSR, 1948—1957, 1958—1960, 1961—1963. Vasilij Smislov, SSSR, 1957—1958. Mihail Talj, SSSR, 1960—1961. Tigran Petrosjan, SSSR, 1963—1969. Boris Spaski, SSSR, 1969—1972. Robert Fišer, SAD, 1972—1975. Anatolij Karpov, SSSR, 1975—1985. Gari Kasparov SSSR/Rusija, 1985—1993. „Nezvanični“ ali široko priznati svetski šampioni[uredi | uredi izvor] Gari Kasparov, Rusija, 1993—2000. Vladimir Kramnik, Rusija, 2000 do danas FIDE svetski šampioni nakon Garija Kasparova[uredi | uredi izvor] Anatolij Karpov, Rusija, 1993—1999. Aleksandar Halifman, Rusija, 1999—2000. Višvanatan Anand, Indija, 2000—2002. Ruslan Ponomariov, Ukrajina, 2002—2004. Rustam Kasimdžanov, Uzbekistan, 2004—2005. Veselin Topalov, Bugarska, 2005. do danas Vladimir Kramnik, Rusija, 2006 Višvanatan Anand, Indija, 2007—2013. Magnus Karlsen, Norveška, 2013. do danas Svetske šampionke[uredi | uredi izvor] Vera Menčik, Ujedinjeno Kraljevstvo , 1927-1944 Ljudmila Rudenko, Sovjetski Savez, 1950-1953 Elizaveta Bikova, Sovjetski Savez, 1953-1956, 1958-1962 Olga Rupcova, Sovjetski Savez, 1956-1958 Nona Gaprindašvili, Sovjetski Savez, 1962-1978 Maja Čiburdanidze, Sovjetski Savez, 1978-1991 Jun Ksi, Kina, 1991-1996, 1999-2000 Žuža Polgar, Mađarska, 1996-1999 Čen Cu, Kina, 2001—2004. Antoaneta Stefanova, Bugarska, 2004-2006 Juhua Hsu , Kina, 2006-2008 Aleksandra Kostenjuk, Rusija, 2008-2010 Jifan Hu, Kina, 2010-2012, 2013-2015, 2016-2017 Ana Ušenjina, Ukrajina, 2012-2013 Marija Muzičuk, Ukrajina, 2015-2016 Žongji Tan, Kina, 2017-2018 Venđun Đu, Kina, 2018- Ostali poznati šahisti[uredi | uredi izvor] Alisa Marić Svetozar Gligorić Ljubomir Ljubojević Lav Polugajevski Viktor Korčnoj Paul Keres Ruben Fajn Trenutno najbolji igrači sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igrača prema FIDE rejting listi, avgust 2020) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Magnus Karlsen 1990 Norveška 2863 2. Fabijano Karuana 1992 SAD 2835 3. Liren Ding 1992 Kina 2791 4. Jan Nepomnijačtči 1990 Rusija 2784 5. Maksim Vašije-Lagrav 1990 Francuska 2778 6. Aleksandar Griščuk 1983 Rusija 2777 7. Levon Aronjan 1982 Jermenija 2773 8. Vesli So 1993 SAD 2770 9. Tejmur Rađabov 1987 Azerbejdžan 2765 10. Aniš Giri 1994 Holandija 2764 Najbolje šahistkinje sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igračica prema rejting listi FIDE, maj 2018) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Jifan Hu 1994 Kina 2658 2. Venđun Đu 1991 Kina 2571 3. Ana Muzičuk 1990 Ukrajina 2564 4. Katerina Lagno 1989 Rusija 2556 5. Aleksandra Kostenjuk 1984 Rusija 2555 6. Viktorija Cmilite 1983 Litvanija 2542 7. Tingđie Lei 1997 Kina 2537 8. Marija Muzičuk 1992 Ukrajina 2532 9. Valentina Gunina 1989 Rusija 2526 10. Žongji Tan 1991 Kina 2522 Trenutno najbolji igrači Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igrača prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Robert Markuš 1983 2625 2. Velimir Ivić 2002 2607 3. Aleksandar Inđić 1995 2604 4. Ivan Ivanišević 1977 2599 5. Bojan Vučković 1980 2559 6. Miloš Perunović 1984 2539 7. Marko Nenezić 1995 2525 8. Boban Bogosavljević 1988 2523 9. Luka Budisavljević 2004 2511 10. Nikola Sedlak 1983 2510 Najbolje šahistkinje Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igračica prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Teodora Injac 2000 2407 2. Jovana Rapport 1992 2299 3. Marija Rakić Vulićević 1990 2294 4. Anđelija Stojanović 1987 2287 5. Jovana Erić 1992 2278 6. Jordanka Belić 1964 2270 7. Tijana Blagojević 1997 2260 8. Adela Velikić 1997 2258 9. Marija Manakova 1974 2257 10. Marina Gajčin 2001 2254 Šahovski programi[uredi | uredi izvor] JakšaH Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2010), Srbija \ Republika Srpska je prvi srpski šahovski program. Korisnički interfejs kao i dokumentacija su napisani i na srpskom i na engleskom jeziku, projektna dokumentacija je pisana na srpskom, a interesantno je da je kompletan izvorni kod u potpunosti napisan na ćirilici. Vidi još[uredi | uredi izvor] Pravila šaha Šahovska notacija Šahovske figure Svetski šampionat u šahu Svetski šampioni u šahu Problemski šah

Odlično Retko Mensur Memo Dervišević (1. januar 1928. Brčko - 17. april 1982. Tuzla) bio je bosanskohercegovački i jugoslavenski slikar. Rane godine[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Bijeljini, Nižu gimnaziju u Rogatici, Učiteljsku školu u Sarajevu. Godine 1949. odlazi u Beograd gdje je upisao Filološki fakultet, odsjek jugoslavenske književnosti, ali je njegova ljubav prema slikarstvu bila odlučujući momenat u njegovom daljem formiranju. Naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Beogradu, te nastavlja oba studija. Tokom studiranja radi na restauraciji srbijanskih manastira. Akademiju likovnih umjetnosti završio je 1954. godine u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića. Potom završava specijalizaciju iz fresko slikarstva i mozaika. Nakon diplomiranja odlazi u Sarajevo gdje živi do 1958. godine. U tom periodu primljen je u Udruženje likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine gdje je stekao status slobodnog umjetnika. [1] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Izlagao je u zemlji i inostranstvu, a imao je preko 20 samostalnih izložbi. [1] Najznačajniji dio svog stvaralačkog opusa ostvario je u Tuzli. Značajan bosanskohercegovački slikar, kolorista, u ovom gradu je ostavio niz zapaženih djela od kojih su neka i danas u vlasništvu Međunarodne galerije portreta u Tuzli. Zapaženo je i njegovo učešće u estetskom oblikovanju enterijera tuzlanskog hotela `Bristol`, kina `Mladost` i `Ekspres restorana`, gdje je radio na mozaicima i zidnim slikama: `Donju Tuzlu opasala guja`, `Kamena s ramena` i `Teferič`. Niz njegovih djela ostao je u vlasništvu tadašnjih jugoslavenskih ambasada u zemljama Afrike, Bliskog Istoka i drugdje. U svom stvaralaštvu je bio na tragu bosanske tradicije, nekad, poput Maka Dizdara u poeziji, spajajući bosansko srednjovjekovlje sa savremenošću, a često na tragu bosanske sevdalinke i lirsko-baladne tradicije, vizuelno, kao npr. na slici `Svadili se orli i sokoli`. Njegova porodična kuća je napuštena i razrušena, a atelje uništen zajedno sa historijskim vrijednostima. Načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović izjavio je kako je riječ o privatnom vlasništvu, te da se zbog toga ne može ulagati u obnovu i očuvanje objekta. [1] Kritike[uredi | uredi izvor] Prije deset godina imao sam sreću da otvorim prvu samostalnu izložbu Mensura Derviševića – Poslije deset godina otvaram, evo, desetu njegovu izložbu, tako da večeras prisustvujemo malom jubileju. (…) Slučaj Meme Derviševića pokazuje još jednu pozitivnu novinu. Snažan razvoj našeg duhovnog života, našeg stvaralaštva uopšte, nije više ograničen na uže centre, već je omogućen svugdje gdje postoji dobra volja i gdje je talentovanim ljudima pružen makar i minimum uslova. Meša Selimović, 1968. Možda bi Memo, čovjek s dva zvanična i hiljadu životnih fakulteta, svjetski putnik bez kofera i nonkonformist svjetskog ranga, dosegnuo ove svoje današnje umjetničke visine i da se posvetio književnosti i muzici. Ne znam. Ali, dovoljno je velik kao slikar svakoj našoj enciklopediji i historiji umjetnosti. Derviš Sušić, 1981. Skromno, gotovo stidljivo, ali sa zamjetnim uzbuđenjem kojeg čine događaji natopljeni izvjesnom dozom dugo potiskivanog građanskog kulturnog ekskluziviteta, obilježena je nedavno u foajeu tuzlanskog Narodnog pozorišta dvadeseta godišnjica od smrti slikara Mensura Meme Derviševića. Bilo je to veče, za kulturnu historiju Tuzle… Šta je tog svjetskog putnika, poliglotu i putopisca navelo da se nastani u ovom gradu, teško je sa sigurnošću reći, ali je u svakom slučaju izvjesno da je upravo u ovom gradu, takvom kakav jeste, odnosno kakav je tada bio, umjetnik našao utočište za svoj kosmopolitski duh i raskošan slikarski dar. Aleksandar Adamović, 2002. Tokom 1980. i 1981., u fazi pune ljudske i stvaralačke zrelosti, Dervišević je slikao punim žarom, kao nikada ranije. U to vrijeme uslijedilo je najznačajnije i najkompleksnije retrospektivno predstavljanje likovnog stvaralaštva ovog umjetnika, pa se i priređivanje ove izložbe i štampanje uzornog kataloga dogodilo u znaku skoro bukvalnog otimanja od smrti – Dervišević je iznenada umro ravno pet mjeseci od dana otvaranja izložbe. (U Međunarodnoj galeriji portreta prije dvije godine je priređena izložba „Oteto od zaborava”, s ciljem podsjećanja na likovno stvaralaštvo Meme Derviševića.) Nijaz Alispahić, 1990. [2]

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.