Kao novo. Bez posvete. Gde si?: ontologija mobilnog telefona - Mauricio Feraris Godina izdanja: 2011 Broj strana: 358 Povez: Mek Za današnje dvadesetogodišnjake vreme pre pojave mobilnog telefona ravno je, recimo, srednjem veku. Jer, njima je gotovo nepojmljivo vreme u kojem su ljudi mogli desetinama minuta, satima, ili danima da se čekaju, bez mogućnosti da kontaktiraju. Fiksni telefoni jesu bili upotrebljivi, ali pod pretpostavkom da je i sagovornik na neki način pričvršćen za određeno mesto. U tom pogledu mobilni telefon je doveo do revolucije ravne, recimo, pronalasku parne mašine, s tim što je brzina kojom je mobilni prihvaćen u izvesnoj meri anulirala silovitost promene, ili, barem, naše poimanje promene. Savremeni italijanski filozof Mauricio Feraris u svojoj izrazito duhovitoj knjizi o mobilnom telefonu Gde si? – koja, valja dodati, uprkos nešto opuštenijem tonu ne gubi na ozbiljnosti – pokušava filozofskim sredstvima da pronikne u učinke revolucije što ju je proizveo mobilni telefon. Jer, ne samo da se komunikacija preobrazila, ne samo da su se uvećale mogućnosti i brzina, već se, sa tim promenama, menjaju i vektori na koje, gotovo, ni ne pomišljamo. Menja se, recimo, poimanje teritorije. Menja se poimanje mitova. Menja se poimanje pojma. Menja se način na koji gledamo i način na koji slušamo. I sve to zahvaljujući mobilnom telefonu.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Gde si? - Mauricio Feraris Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2011 Broj strana: 358 Format: 20 cm Povez: Broširani Za današnje dvadesetogodišnjake vreme pre pojave mobilnog telefona ravno je, recimo, srednjem veku. Jer, njima je gotovo nepojmljivo vreme u kojem su ljudi mogli desetinama minuta, satima, ili danima da se čekaju, bez mogućnosti da kontaktiraju. Fiksni telefoni jesu bili upotrebljivi, ali pod pretpostavkom da je i sagovornik na neki način pričvršćen za određeno mesto. U tom pogledu mobilni telefon je doveo do revolucije ravne, recimo, pronalasku parne mašine, s tim što je brzina kojom je mobilni prihvaćen u izvesnoj meri anulirala silovitost promene, ili, barem, naše poimanje promene. Savremeni italijanski filozof Mauricio Feraris u svojoj izrazito duhovitoj knjizi o mobilnom telefonu Gde si? – koja, valja dodati, uprkos nešto opuštenijem tonu ne gubi na ozbiljnosti – pokušava filozofskim sredstvima da pronikne u učinke revolucije što ju je proizveo mobilni telefon. Jer, ne samo da se komunikacija preobrazila, ne samo da su se uvećale mogućnosti i brzina, već se, sa tim promenama, menjaju i vektori na koje, gotovo, ni ne pomišljamo. Menja se, recimo, poimanje teritorije. Menja se poimanje mitova. Menja se poimanje pojma. Menja se način na koji gledamo i način na koji slušamo. I sve to zahvaljujući mobilnom telefonu.

Izdavač: Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 272 Pismo: latinica Povez: broš Ne verujte nikom jer ništa nije onako kao što izgleda. Opis: Jedne idilične letnje večeri Greta, Aleks i četvorogodišnja Smila plove čamcem po jezeru Maran, od vikendice do malog pustog ostrva. Dok otac i ćerka odlaze da istraže obalu, Greta ostaje u čamcu, utonula u sanjarenja. Sati prolaze, a Aleks i Smila se ne vraćaju. Greta kreće u potragu, ubeđena da su se zadržali u igri. Ali uzalud. Jednostavno su nestali. Bez ikakvog traga. Pa dobro, pozvaće Aleksa mobilnim telefonom. Ako joj se ne javi, zvaće odmah policiju. Ali i njen mobilni telefon je nestao. U vikendici Greta nalazi svoj telefon sakriven između čaršava. Da li ga je ona tu ostavila? Ili je neko bio u vikendici? Ali ko, i zašto? Dok pokušava da shvati šta se događa, strepi da se njena prošlost vratila da je muči, ili je možda izgubila dodir sa stvarnošću... U ovom mračnom psihološkom trileru sa više varljivih tragova nego u lavirintu Greta mora da zakorači u duboki mrak svog pređašnjeg života ako još iole postoji nada da može saznati istinu. „Za one kojima je potrebno nešto zaista jezivo“ Damernas Värld „Sugestivno u načinu na koji stvara prizore u glavi čitaoca. Karolina Erikson sada istupa kao jedan od najboljih švedskih pisaca psiholoških trilera“ Dast Magazine ***Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu***

„Neverovatno, uzbudljivo, potresno i uznemiravajuće uverljivo“ Året Runt Ne verujte nikom jer ništa nije onako kao što izgleda. Jedne idilične letnje večeri Greta, Aleks i četvorogodišnja Smila plove čamcem po jezeru Maran, od vikendice do malog pustog ostrva. Dok otac i ćerka odlaze da istraže obalu, Greta ostaje u čamcu, utonula u sanjarenja. Sati prolaze, a Aleks i Smila se ne vraćaju. Greta kreće u potragu, ubeđena da su se zadržali u igri. Ali uzalud. Jednostavno su nestali. Bez ikakvog traga. Pa dobro, pozvaće Aleksa mobilnim telefonom. Ako joj se ne javi, zvaće odmah policiju. Ali i njen mobilni telefon je nestao. U vikendici Greta nalazi svoj telefon sakriven između čaršava. Da li ga je ona tu ostavila? Ili je neko bio u vikendici? Ali ko, i zašto? Dok pokušava da shvati šta se događa, strepi da se njena prošlost vratila da je muči, ili je možda izgubila dodir sa stvarnošću... U ovom mračnom psihološkom trileru sa više varljivih tragova nego u lavirintu Greta mora da zakorači u duboki mrak svog pređašnjeg života ako još iole postoji nada da može saznati istinu. „Za one kojima je potrebno nešto zaista jezivo“ Damernas Värld „Sugestivno u načinu na koji stvara prizore u glavi čitaoca. Karolina Erikson sada istupa kao jedan od najboljih švedskih pisaca psiholoških trilera“ Dast Magazine „Eriksonova vešto prikazuje paniku, strah i načine na koje ljudi mogu uticati jedni na druge i međusobno se uništavati… Interesantnija od konkretnog nasilja je nesigurnost junakinje u ono što se dogodilo.“ Forum

„Neverovatno, uzbudljivo, potresno i uznemiravajuće uverljivo“ Året Runt Ne verujte nikom jer ništa nije onako kao što izgleda. Jedne idilične letnje večeri Greta, Aleks i četvorogodišnja Smila plove čamcem po jezeru Maran, od vikendice do malog pustog ostrva. Dok otac i ćerka odlaze da istraže obalu, Greta ostaje u čamcu, utonula u sanjarenja. Sati prolaze, a Aleks i Smila se ne vraćaju. Greta kreće u potragu, ubeđena da su se zadržali u igri. Ali uzalud. Jednostavno su nestali. Bez ikakvog traga. Pa dobro, pozvaće Aleksa mobilnim telefonom. Ako joj se ne javi, zvaće odmah policiju. Ali i njen mobilni telefon je nestao. U vikendici Greta nalazi svoj telefon sakriven između čaršava. Da li ga je ona tu ostavila? Ili je neko bio u vikendici? Ali ko, i zašto? Dok pokušava da shvati šta se događa, strepi da se njena prošlost vratila da je muči, ili je možda izgubila dodir sa stvarnošću... U ovom mračnom psihološkom trileru sa više varljivih tragova nego u lavirintu Greta mora da zakorači u duboki mrak svog pređašnjeg života ako još iole postoji nada da može saznati istinu. „Za one kojima je potrebno nešto zaista jezivo“ Damernas Värld „Sugestivno u načinu na koji stvara prizore u glavi čitaoca. Karolina Erikson sada istupa kao jedan od najboljih švedskih pisaca psiholoških trilera“ Dast Magazine „Eriksonova vešto prikazuje paniku, strah i načine na koje ljudi mogu uticati jedni na druge i međusobno se uništavati… Interesantnija od konkretnog nasilja je nesigurnost junakinje u ono što se dogodilo.“ Forum

Noć mrtvih snova Autor: Vladislav Radak Izdavač: Dobra knjiga, Beograd Broširani povez; latinica; 21 cm; 430 str.; U nepoznatom gradu mladić na autobuskoj stanici sreće devojku koja će mu promeniti ceo život i odvesti ga u podzemlje o kome nije ni sanjao. U Amsterdamu student italijanskog porekla Nikolo prima uznemirujuće poruke putem mobilnog telefona koji je pokvaren već dve godine. Hiljadama kilometara dalje dečak pravi grešku koja ga može koštati života, ali dobija jedinstvenu priliku da za samo šest sati promeni sve. A u srcu Moskve stari profesor fizike rešava zagonetnu teoriju haosa, pokušavajući da promeni svoje detinjstvo. Ubrzo njihove sudbine postaju neraskidivo povezane, jer njihove živote kontroliše nešto što je svima sem profesoru fizike potpuno strano. Dok se životi svih pojedinaca u univerzumu menjaju, oni znaju samo jednu stvar. Večeras nema sna. G/6

O knjizi: Zakasneli pubertet ili rani klimaks – pitanje je sad. Zašto muškarci u izvesnim godinama obavezno nakvase sportsku majicu vodom za pranje šoferšajbne kad se vraćaju s treninga kući; zašto plaču na koncertima kad naiđe sentiš blok; o čemu pričaju na moru dok satima stoje u plićaku; zašto se udvaraju kelnericama u lokalnoj birtiji; koga zovu u ponoć 31. decembra mobilnim telefonom kad ulete u ve-ce ili izlete na parking; zašto ne čitaju umrlice i koliko odlažu prvi odlazak u banju... Ako neko nema smelosti da čita eseje o lepoti neizvesnih godina i tišini kad deca izađu iz kuće od koje može da se ogluvi, neka se drži tekstova u kojima se Bulić, okupan mirisom Pino silvestre i sa zviždukom Yesterday na usnama, pita da li muškarac u izvesnim godinama može da bude romantičan; šta dobija kao rođendanski poklon od školskih drugarica; kako reguliše saobraćaj u bračnom krevetu i da li uopšte „babaribe“ i „dedafrajeri“ vode ljubav...

O knjizi: Zakasneli pubertet ili rani klimaks – pitanje je sad. Zašto muškarci u izvesnim godinama obavezno nakvase sportsku majicu vodom za pranje šoferšajbne kad se vraćaju s treninga kući; zašto plaču na koncertima kad naiđe sentiš blok; o čemu pričaju na moru dok satima stoje u plićaku; zašto se udvaraju kelnericama u lokalnoj birtiji; koga zovu u ponoć 31. decembra mobilnim telefonom kad ulete u ve-ce ili izlete na parking; zašto ne čitaju umrlice i koliko odlažu prvi odlazak u banju... Ako neko nema smelosti da čita eseje o lepoti neizvesnih godina i tišini kad deca izađu iz kuće od koje može da se ogluvi, neka se drži tekstova u kojima se Bulić, okupan mirisom Pino silvestre i sa zviždukom Yesterday na usnama, pita da li muškarac u izvesnim godinama može da bude romantičan; šta dobija kao rođendanski poklon od školskih drugarica; kako reguliše saobraćaj u bračnom krevetu i da li uopšte „babaribe“ i „dedafrajeri“ vode ljubav...

Kao novo. Bez posvete. Bela SOBA - Zoran Živković Izdavač: Zavod za udžbenike Godina izdanja: 2022 Broj strana: 202 Format: 21 cm Povez: Broširani „Ivana je nestala…” Ovim uviđanjem počinju najneobičnija i najuzbudljivija 24 sata u životu pisca i profesora koji umnogome nalikuje na autora čiji roman Bela soba upravo držite u rukama. Ivana je trebalo da se vrati kući na večeru posle profesorovog časa kreativnog pisanja, ali ne samo da je nema nego joj je mobilni telefon isključen, što je sasvim neuobičajeno. Profesor se obraća policiji koja ustanovljava preko mreže nadzornih kamera da je s Ivanom verovatno sve u redu: poslednji put je snimljena kako, nimalo uznemirena, ulazi u jednu zgradu u ko-joj se i dalje nalazi. Za policiju je time „slučaj” zaključen, ali ne i za profesora koji će tokom besane noći pokušati da odgonetne zašto ga je Ivana napustila. Mora da je život s jednim piscem ipak znatno teži nego što je on zamišljao… Jutro odagnava ove sumorne misli, ali i donosi nove nedoumice kada od Ivane stigne prvi imejl. U njemu je tek jedan čudnovati link koji vodi ka kratkom videu. Nemogućem videu, zato što se u njemu Ivana nalazi usred neke džungle odevena kao kada je sinoć izišla u zimsko beogradsko veče… Policija oživljava „slučaj” koji sa svakim novim Ivaninim videom postaje sve slože-niji i neverovatniji, dok za njega počinju da se interesuju sve više bezbednosne i oba-veštajne službe. Ono što je u početku izgledalo kao banalna preljuba izrasta u fantastičan koloplet sve teže shvatljivih zbivanja u kojima profesor dospeva u žižu sumnji da orkestrira veliku terorističku zaveru. No, sve će to učiniti bespredmetnim poslednji Ivanin video…

Zakasneli pubertet ili rani klimaks – pitanje je sad. Zašto muškarci u izvesnim godinama obavezno nakvase sportsku majicu vodom za pranje šoferšajbne kad se vraćaju s treninga kući; zašto plaču na koncertima kad naiđe sentiš blok; o čemu pričaju na moru dok satima stoje u plićaku; zašto se udvaraju kelnericama u lokalnoj birtiji; koga zovu u ponoć 31. decembra mobilnim telefonom kad ulete u ve-ce ili izlete na parking; zašto ne čitaju umrlice i koliko odlažu prvi odlazak u banju... Ako neko nema smelosti da čita eseje o lepoti neizvesnih godina i tišini kad deca izađu iz kuće od koje može da se ogluvi, neka se drži tekstova u kojima se Bulić, okupan mirisom Pino silvestre i sa zviždukom Yesterday na usnama, pita da li muškarac u izvesnim godinama može da bude romantičan; šta dobija kao rođendanski poklon od školskih drugarica; kako reguliše saobraćaj u bračnom krevetu i da li uopšte „babaribe“ i „dedafrajeri“ vode ljubav... Naslov: Muškarac U Izvesnim Godinama - Vanja Bulić Pisac: Vanja Bulić Izdavač: Laguna Godina: 2014 Pismo: Latinica Povez: Broširan Broj strana: 169 Format: 21 cm Očuvanost: Potpuno nova, nekorišćena knjiga, nečitana.

Kultni roman po kojem je snimljen istoimeni film. Dobitnik nagrada: Vladimir Nazor Ivan Goran Kovačić August Šenoa Gjalski Kiklop Mladom perspektivnom političaru Siniši Mesnjaku konkurencija namesti aferu usred predizborne kampanje, zbog čega ga premijer sklanja od javnosti i šalje u najveću hrvatsku nedođiju, ostrvo Trećić, na kojem nema ni pošte, ni interneta ni signala mobilne telefonije. Njegov zadatak je da izolovanu zajednicu inkorporira u pravni sistem samostalne i suverene Republike Hrvatske tako što će organizovati prve slobodne izbore na ostrvu i uspostaviti lokalnu vlast. Prethodnih sedam vladinih „povjerenika“ propalo je na ovom zadatku, naprosto zato što zajednica savršeno funkcioniše van ingerencija hrvatske države. Daleko od političkih intriga, korupcije i birokratije, ekscentrični ostrvljani, mahom starci – povratnici iz australijske pečalbe – žive od dobrih penzija u prelepom mediteranskom pejzažu bez dodira sa problemima globalizovanog sveta. Greju se na solarnu energiju, najmoderniji aparati za kafu i medicinska oprema stižu im periodično od italijanskih mafioza, a čak im se i jezik razlikuje od hrvatskog. Trećićanski je svojevrsni spoj dalmatinske čakavice, italijanskog i „australijskog“, koji uz to sledi sva pravila vukovice: ne samo da se piše ćirilicom nego se i piše kao što govoriš. Otuda nije ni čudo što su Siniši (a bogami i čitaocima) na početku potrebne sitne prevodilačke usluge, koje će mu velikodušno pružiti nešto mlađi meštanin Tonino, s kojim se Siniša toliko zbližava da mu postaje najbolji prijatelj i verni sadrug u borbi protiv ostrvljanske samodovoljnosti. „ Osmi povjerenik ima sve odlike rasnog bestselera, a da istovremeno zadovoljava i prohteve onih koji od književnosti traže znatno više od par sati lagodnog (samo)zaborava.“ – Teofil Pančić

57433) OSMI POVJERENIK , Renato Baretić , AGM Zagreb 2003 , Mladom perspektivnom političaru Siniši Mesnjaku konkurencija namesti aferu usred predizborne kampanje, zbog čega ga premijer sklanja od javnosti i šalje u najveću hrvatsku nedođiju, ostrvo Trećić, na kojem nema ni pošte, ni interneta ni signala mobilne telefonije. Njegov zadatak je da izolovanu zajednicu inkorporira u pravni sistem samostalne i suverene Republike Hrvatske tako što će organizovati prve slobodne izbore na ostrvu i uspostaviti lokalnu vlast. Prethodnih sedam vladinih „povjerenika“ propalo je na ovom zadatku, naprosto zato što zajednica savršeno funkcioniše van ingerencija hrvatske države. Daleko od političkih intriga, korupcije i birokratije, ekscentrični ostrvljani, mahom starci – povratnici iz australijske pečalbe – žive od dobrih penzija u prelepom mediteranskom pejzažu bez dodira sa problemima globalizovanog sveta. Greju se na solarnu energiju, najmoderniji aparati za kafu i medicinska oprema stižu im periodično od italijanskih mafioza, a čak im se i jezik razlikuje od hrvatskog. Trećićanski je svojevrsni spoj dalmatinske čakavice, italijanskog i „australijskog“, koji uz to sledi sva pravila vukovice: ne samo da se piše ćirilicom nego se i piše kao što govoriš. Otuda nije ni čudo što su Siniši (a bogami i čitaocima) na početku potrebne sitne prevodilačke usluge, koje će mu velikodušno pružiti nešto mlađi meštanin Tonino, s kojim se Siniša toliko zbližava da mu postaje najbolji prijatelj i verni sadrug u borbi protiv ostrvljanske samodovoljnosti. „Osmi povjerenik ima sve odlike rasnog bestselera, a da istovremeno zadovoljava i prohteve onih koji od književnosti traže znatno više od par sati lagodnog (samo)zaborava.“ – Teofil Pančić mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 253 strane

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.