IZDAVAC MONO I MANJANA,2010,239 STR KNJIGA JE NOVA U romanu Hrana ljubavi reč je o tajnom procvatu firme Love,Food, koja na najdelikatniji način pomaže ostvarenju erotskih snova, svetskoj ekonomskoj krizi, građanskom ratu u Šri Lanki... Delo koje uvodi mirise, ukuse, tehnike i estetske domete novog i veoma atraktivnog pravca u kulinarstvu, takozvane molekularne kuhinje. Knjiga sadrži i dvadesetak recepata kao mogućnost da se isproba novo kulinarstvo... Maravan je retko darovit i strastven kuvar. Pored fantastične hrane za svaku priliku njemu su poznate i tajne afrodizijačke kuhinje. Ali njegovo umeće nije primećeno u elitnom ciriškom restoranu gde radi kao pomoćno osoblje. Samo Andrea, koleginica, zna kakvu magiju Maravan stvara hranom. Kada Maravan ostane bez posla Andrea će doći na ideju da zajednički počnu sa keteringom posebne vrste - Love menu, hrana koja budi ljubavnu strast. Prve klijente će im naći prijateljica, seksualni terapeut ali će glas o njihovom uspehu ubrzo stići i do veoma imućne klijentele i moćnih političara. Maravanov najveći strah je da bi posao mogao da prekorači „granice pristojnosti“ a to se upravo i događa. Ali njemu je preko potreban novac i ne vidi mogućnost za izlazak iz igre koju je započeo.

Vrlo dobro očuvana, 470 strana, izdanje Mono i manjana 2012, detaljniji opis: Oksa Polok ima trinaest godina. Mislila je da se ne razlikuje od svojih vršnjaka, ali jedne noći sve se promenilo... Dok sedi sama u sobi, uznemirena zbog polaska u novu školu, dešavaju se neobične stvari: njen sto počinje da gori, neotpakovane kutije eksplodiraju... i Oksa shvata da je upravo ona sve to izvela! Kako? Uvek je maštala da ima natprirodne moći, sada se to ostvarilo! Začuđena i uplašena, ne usuđuje se nikome da ispriča šta se desilo... Međutim, to je bio samo početak čudnih događaja. Iste večeri, neobičan znak se pojavljuje na njenom stomaku. Oksa se poverava baki i saznaje veliku i dobro čuvanu tajnu svog rođenja: članovi porodice Polok potiču iz Edefije. To je nevidljiva i tajanstvena zemlja u koju samo Oksa može da ih vrati! Njen život nikada više neće biti isti. Najbolji prijatelj Gas pomaže joj da očuva ravnotežu između svakodnevnog života i čuda, između sveta jedne tinejdžerke i fantastičnog sveta čiji deo je postala... UPOZORENJE: Ova knjiga je magična. Nećete moći da živite bez Okse, sjajne porodice Polok i fantastičnih bića koja žive u njihovom svetu...

Naslov: Kompas duše: rečni sliv tmine. Deo 2 Autor: Šon Rasel Izdavač: Beograd : Mono i Manjana Pismo: latinica Br. strana: 357 Format: 21 cm Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) lepo očuvana: listovi su čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; korice su kao na slikama, i minimalno su pohabane u uglovima. Drugi deo serijala u dve knjige Rečni sliv tmine vodi nas dalje putem klasične naučne fantastike najbolje vrste. Raselovi likovi su u duhovnoj potrazi, u kojoj pokazuju izrazite ljudske karakteristike. Oni nisu čisti heroji, niti čisti zločinci, već stvarne ličnosti koje stvaraju istoriju isto onako kao i ljudi od krvi i mesa – tapkaju u mraku, rade što bolje mogu, vođeni različitim interesima i sukobljenim verovanjima. Kompas duše nastavlja putovanje kroz izvanredno osmišljen, majstorski opisan novi svet, s čijim ćete se junacima rastati kao s prijateljima kada priči dođe kraj. Više o ovoj knjizi možete da pročitate ukoliko slike uvećate do pune veličine. Pogledajte sve knjige iz žanra naučna fantastika koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1&Pretraga=nau%C4%8Dna+fantastika&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Georges Pompidou - Anthologie De La Poésie Française Hachette / Livre de poche, Paris, 1971 540 str. meki povez stanje: dobro `Qu`est-ce que la poésie ?... Qu`est-ce que l`âme ?... Lorsqu`un poème, ou simplement un vers provoque chez le lecteur une sorte de choc, le tire hors de lui-même, le jetant dans le rêve, ou au contraire le contraint à descendre en lui plus profondément jusqu`à le confronter avec l`être et le destin, à ces signes se reconnaît la réussite poétique. `Telle est, bien sûr, l`ambition secrète et démesurée de tout auteur d`anthologie. S`il la commence pour lui-même, c`est pour d`autres qu`il la termine et la publie. Choisir tout ce qui lui paraît digne et capable de provoquer chez le lecteur le choc de la beauté, voilà l`objet de son effort. C`est dire qu`il se trahit lui-même puisqu`il livre le secret de ce qui le touche. Mon ambition est bien de donner ici l`essentiel de notre poésie, c`est-à-dire les plus beaux vers de la langue française, ceux que je trouve tels, sans doute, mais avec l`espoir qu`ils le sont vraiment.` Fiction, poésie française, poesie francaise

Autor - osoba Grogan, Džon Naslov Marli i ja : ljubav i život sa najgorim psom na svetu / Džon Grogan ; preveo Miroslav Pavlović Jedinstveni naslov Marley & Me. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mono & Mañana, 2006 (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 268 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pavlović, Miroslav ISBN 86-7804-048-3 (broš.) Napomene Prevod dela: Marley & Me / John Grogan Tiraž 1.500. Svi oni koji vole pse uživaće u dogodovštinama žutog labradora Marlija dok, sav srećan, teroriše domaćinstvo Groganovih. Za labradore se inače uglavnom smatra da su mirne ćudi i pouzdani. Ali evo nama Marlija, koji se ni po čemu ne uklapa u ovaj kalup. Bio je medeno, privrženo štene, a odrastao je u bučni parni valjak – skoro pedeset kilograma teškog labradora, ni sličnog ostalim psima. Proletao je kroz vrata, raskopavao zidove, balavio goste, krao ženski donji veš i jeo skoro sve što mu dopadne čeljusti, ne izuzimajući ni nameštaj i fini nakit. Pravio je haos i pri tom uvek osvajao srca. Bezuslovna ljubav, naučićete od Marlija, dolazi u raznim oblicima! Knjigu je preveo Miroslav Pavlović. „Džon Grogan razume da su putevi kojima ljudi i psi ponekad zajedno idu odraz nas i našeg sveta - naše ljudskosti, radosti i tuga, dobrih i loših strana života.“ Džon Kac, autor knjiga GODINA PSA i PSI SA FARME BEDLAM MG103 (N)

„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ Phoebus Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima. Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić „Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine Mek povez, 284 strane. Posveta na prvoj strani. Studio Mono, džepna knjiga, Beograd, 1995.

POSVETA NA PREDLISTU,SVE OSTALO JE U DOBROM STANJU.POSEBNO UNUTRAŠNJOST. Galeb Džonatan Livingston - Ričard Bah Izdavač: Mono&Manana Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: mek Ilustrovano Priča o Galebu Džonatanu, vrlo nezavisnoj ptici koja se usudila da se suprotstavi starijima i da poželi nešto više od obicnog preživljavanja, objavljena je prvi put 1970. godine i od tada je doživela bezbroj izdanja i osvojila milione citalaca širom sveta. Ova knjižica o neustrašivoj ptici koja se nije bojala da bude razlicita, uci nas da imamo moc da se promenimo uz pomoc snage naših misli. Galeba Džonatana, jednostavan i prazan život kakav su vodili galebovi u Jatu, nije mogao da zadovolji. Živeti samo da bi lovio hranu koju ribari bacaju kao mamce, za njega je bilo ponižavajuce i nedostojno. On je želeo mnogo više – želeo je da leti iz zadovoljstva. Upornost sa kojom Galeb vežba da svakog dana leti sve bolje i brže od drugih, njegova cežnja za savršenstvom, svaki put nas iznova osvaja i zadivljuje, i podstice (ili budi) u nama želju za sopstvenim napredovanjem. To je knjiga o svima onima koji se bore da nadu odgovore ko smo i odakle smo, koje smrt ne plaši jer na nju gledaju kao na prelazak na viši nivo svesti, i koji otkrivaju u sebi snagu da se stalno usavršavaju, postižu više i nesebicno svoje znanje prenose drugima. Galeb je knjižica koja se drži na dohvat ruke i bezbroj puta išcitava.

U utrobi ogromnog bakalara na londonskoj ribljoj pijaci pronađena je glava mlade žene. Istraga je poverena inspektoru Holu, neizlečivom ljubitelju žena, i njegovoj pomoćnici Rebeki Venston, potpuno nezainteresovanoj za njegov šarm. Neočekivano, tragovi će ih odvesti do Hijeronimusa Boša i jedne ljubavne priče iz XV veka. Može li biti da je rešenje koje Hol traži u davnašnjoj skrivenoj strasti Bošove žene Alejt prema tajanstvenoj i opasnoj ličnosti – pokrovitelju njenog muža i vođi bratstva koje veruje da se samo neobuzdanim orgijama može iskupiti za Adamov i Evin greh? Šta je zaista naslikao Hijeronimus Boš na „Vrtu uživanja“? Boš je vodio miran život, podeljen između žene, slikarske radionice i bratstva. Dosadan život bez dramatičnih preokreta. Ali da li je stvarno bilo tako? Zašto su onda njegove slike toliko uznemirujuće? Ni u jednoj od zvaničnih biografija ne mogu se naći događaji iz bračnog i verskog života, koji su možda ključ za rešenje tajne ne samo slikarstva čuvenog Holanđanina, nego i jednog - ili možda više - zločina počinjenog pet vekova posle njegove smrti. Pokušavajući da reše slučaj ubistva inspektor Hol i podnarednica Venston slede trag očaravajućeg i uznemirujućeg dela „Vrt uživanja“ i zalaze u lavirint u kome ih očekuju: zagonetke iz života čuvenog slikara, tajna sekta posvećena orgijastičkim ritualima, morbidne opsesije bogatih umetnika i odgovor na pitanje kako je glava mlade devojke dospela u utrobu ogromnog bakalara. VRT UŽIVANJA - Đačinta Karuzo Izdavač: VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Godina 2006. Povez Broš Format 14,5x20,5 Strana 258

Priredili: Dejan D. Marković i Vladimir Đurić Đura Izdavač: Mono & Manana Press, Beograd, 2000. Mek povez, latinica, ilustrovano, 132 strane. Edicija Dobre vibracije 1. Vladimir Đurić Đura: Trust me. I know what I am doing 2. Dejan D. Marković: Kiberpank! 3. Larry McCaffery: Pustinja stvarnog: Kratka istorija postmodernog univerzuma 4. Larry McCaffery: Isecanje: Kiberpank, Pank muzika i urbana dekontekstualizacija 5. Scott Bukatman: Terminalni prostor Proizvodnja kiberprostora Elektronski nervni sistem 6. Timothy Leary: Večna filozofija haosa 7. Douglas Rushkoff: Kiberija: Život u rovovima hiperprostora 8. Chris Molnar: Kiberseks 9. Larry Wendt: Naracija i svetska mreža 10. Jeffrey Deitch: Post-čovek 11. James O`Barr: Šema Knjiga `Gurui digitalne pustinje` koju su priredili Vladimir Đurić Đura i Dejan D. Marković predstavlja prvu i za sada jedinu knjigu na temu kiberpanka i postmodernih kontrakulturnih pojava kod nas. Zastupljeni autori, od Timoti Lirija do nešto mlađih pisaca, Larija Mekaferija ili Skota Bukatmana, bave se novim svetom komunikacije i percepcije koji je stvorila sofisticirana tehnika, a Dejan D. Marković kaže: - Kiberpank predstavlja svojevrstan `pogled na svet` koji sjedinjuje zanesenost dostignućima haj-tek doba, ali i prezir i borbu protiv njihovog konvencionalnog korišćenja. Prvobitno se odnosio na školu pisaca `tvrde` naučne fantastike, da bi se kasnije preselio u zatvoreni svet hakera… Danas već pokriva i one profitabilnije oblasti: muziku, film, strip... Neki teoretičari je opisuju kao `tehnologiju sa stavom` ili `bezbožničkim savezom sveta tehnike sa podzemljem pop kulture i ulične anarhije`, u ekstremnim slučajevima čak i `fuzijom ljudi i mašina`. S pojavom globalne mreže i interneta kiberprostor postao je realnost, a SF pisci neka vrsta proroka ne tako svetle budućnosti. Iz istraživanja autora zastupljenih u knjizi proizlazi da je status individue, usled napretka tehnologije, postao virtuelan.

Autor: Agustin Fernandes Maljo Povez: broširan Br. strana: 203 Format: 13,5x20 Više od romana, Nosilja Dream je početak mnogih romana vešto spojenih s dokumentarnim materijalom u jaku i neočekivanu dokufikciju.Jedan od bedema dela Agustina Fernandesa Malja jeste sposobnost pronalaženja one lepote u stvarnosti koja obično prođe nezapaženo. Roman Nosilja dream bavi se autsajderima XXI veka i posebno misterioznom vezom između alternativnih i globalizovanih života koji prolaze scenarijima B produkcije: plavuše iz bordela koje sanjaju o tome da ih klijent odvede na istok, anarhisti koji žive u čudnim mikronacijama, stari Kinezi „navučeni“ na surf, jedan bivši bokser iz San Franciska koji želi da obrne Kolumbovu rutu pešice, jedan Argentinac koji živi u apratman-hotelu u Las Vegasu i gradi jedinstveni spomenik Horheu Luisu Borhesu...Svi oni su zarobljeni u metafori pustinje: drvo u pustinji Nevade s koga visi na stotine cipela, radnik na benzinskoj pumpi u pustinji Albasetea koji komponuje marginalne pesme, i uvek lepota praznine, koja je snažno i sugestivno prisutna na stranicama vizionarskog sna ovog dela...Agustin Fernandes Maljo (La Korunja, Španija, 1967) završio je fizičke nauke i bavi se praktičnom primenom nuklearnog zračenja u medicinske svrhe.Objavio je tri zbirke pesama, od koji h je za Krit bočno putovanje (Creta lateral Travellin dobio nagradu Café Mon, 2004.Godine 2000. iskovao je termin Postpoetska poezija i od tada sarađuje – kreativno i teorijski – sa različitim kulturnim publikacijama da bi ukazao na veze između umetnosti i nauke i da bi doveo do krajnjih granica postmoderno stvaralaštvo.Piše pod uticajem Valentea, Itala Kalvina, Tomasa Bernharda, Vitgenštajna, klasične japanske poezije, kao i muzičkog evropskog pokreta ‘80-ih, fizike sistema van ravnoteže, i severnoameričkog filma B produkcije. Bio je jedan od inicijatora osnivanja i sarađivao je u vođenju časopisa savremenog stvaralaštva Zauzeta kuća (“diletantni časopis raspuštene umetnosti”) (Casatomada [revista diletante de arte laxo]).

KOMPAS DUŠE Šon Rasel Žanrovi: Naučna fantastika Izdavač: Mono i Manjana ISBN: 9788678041396 Broj strana: 357 Pismo: latinica Povez: mek Format: 21 Godina izdanja: 2008 ---------- Drugi deo serijala u dve knjige Rečni sliv tmine vodi nas dalje putem klasične naučne fantastike najbolje vrste. Raselovi likovi su u duhovnoj potrazi, u kojoj pokazuju izrazite ljudske karakteristike. Oni nisu čisti heroji, niti čisti zločinci, već stvarne ličnosti koje stvaraju istoriju isto onako kao i ljudi od krvi i mesa – tapkaju u mraku, rade što bolje mogu, vođeni različitim interesima i sukobljenim verovanjima. Kompas duše nastavlja putovanje kroz izvanredno osmišljen, majstorski opisan novi svet, s čijim ćete se junacima rastati kao s prijateljima kada priči dođe kraj. Svaka priča, knjiga ili serijal samo potvrđuju Rasela kao jednog od najboljih pisaca fantastike njegove generacije. Lord Eldrič je poslednji mag. Tajanstven i opasan, posvetio je svoj neprirodno dug život zatiranju svih ostataka magije u svetu. Doživeo je užasavajuću viziju smaka sveta, kataklizme koja bi se dogodila ukoliko bi nastavio da koristi svoje moći. Ali postoje i oni koji su spremni da žrtvuju sve kako bi se domogli moći i dugovečnosti koju magija pruža. Teleriti, fanatični sledbenici drevnog šegrta magije koji se pobunio protiv svojih gospodara, uspeli su da izdrže magov gnev i da odgaje sopstvenu čarobnicu – devojku po imenu Ana Filding. U očajanju, lord Eldrič priziva sve svoje podanike i šalje ih da pronađu i ubiju Anu, a među tragačima je i mladić koji je poznaje – Erazmo Flateri. Premda Erazmo zna da bi ako odbije magova naređenja zaradio mučnu i sporu smrt, gnušanje prema Eldriču i Anina privlačnost daju dodatnu snagu njegovoj neposlušnosti. Eldričevim namerama, međutim, mnogi služe i iz nehata i iz neznanja. Erazmo će proživeti čarobno duhovno putovanje pod senkom magove prevlasti. Preispitaće sve svoje vrednosti – i temelji njegovog sveta biće uzdrmani. „Rasel bi trebalo da dobije zlatnu medalju za pisanje.“ SF rivju „Čudna i prelepa knjiga koja nudi neobične dubine i skoro neprimetne razlike u karakterima, ispričana kroz svetlucave dijaloge i priču koja teče kao med.“ Kirkus rivju Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` 1k

Novo Nekorišćeno Izdavač: Mono i Manjana , 2008 Broj strana: 357 , 430 grama Drugi deo serijala u dve knjige Rečni sliv tmine vodi nas dalje putem klasične naučne fantastike najbolje vrste. Raselovi likovi su u duhovnoj potrazi, u kojoj pokazuju izrazite ljudske karakteristike. Oni nisu čisti heroji, niti čisti zločinci, već stvarne ličnosti koje stvaraju istoriju isto onako kao i ljudi od krvi i mesa – tapkaju u mraku, rade što bolje mogu, vođeni različitim interesima i sukobljenim verovanjima. Kompas duše nastavlja putovanje kroz izvanredno osmišljen, majstorski opisan novi svet, s čijim ćete se junacima rastati kao s prijateljima kada priči dođe kraj. Svaka priča, knjiga ili serijal samo potvrđuju Rasela kao jednog od najboljih pisaca fantastike njegove generacije. Lord Eldrič je poslednji mag. Tajanstven i opasan, posvetio je svoj neprirodno dug život zatiranju svih ostataka magije u svetu. Doživeo je užasavajuću viziju smaka sveta, kataklizme koja bi se dogodila ukoliko bi nastavio da koristi svoje moći. Ali postoje i oni koji su spremni da žrtvuju sve kako bi se domogli moći i dugovečnosti koju magija pruža. Teleriti, fanatični sledbenici drevnog šegrta magije koji se pobunio protiv svojih gospodara, uspeli su da izdrže magov gnev i da odgaje sopstvenu čarobnicu – devojku po imenu Ana Filding. U očajanju, lord Eldrič priziva sve svoje podanike i šalje ih da pronađu i ubiju Anu, a među tragačima je i mladić koji je poznaje – Erazmo Flateri. Premda Erazmo zna da bi ako odbije magova naređenja zaradio mučnu i sporu smrt, gnušanje prema Eldriču i Anina privlačnost daju dodatnu snagu njegovoj neposlušnosti. Eldričevim namerama, međutim, mnogi služe i iz nehata i iz neznanja. Erazmo će proživeti čarobno duhovno putovanje pod senkom magove prevlasti. Preispitaće sve svoje vrednosti – i temelji njegovog sveta biće uzdrmani. „Rasel bi trebalo da dobije zlatnu medalju za pisanje.“ SF rivju „Čudna i prelepa knjiga koja nudi neobične dubine i skoro neprimetne razlike u karakterima, ispričana kroz svetlucave dijaloge i priču koja teče kao med.“ Kirkus rivju KDG

Kompas duše Recni sliv tmine II deo - Šon Rasel Naslov originala: The Compas of te Soul / Sean Russell Izdavač: Mono i Manjana Godina izdanja: 2008 Format: 20,5 X 14 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 358 Drugi deo serijala u dve knjige Recni sliv tmine vodi nas dalje putem klasicne naucne fantastike najbolje vrste. Raselovi likovi su u duhovnoj potrazi, u kojoj pokazuju izrazite ljudske karakteristike. Oni nisu cisti heroji, niti cisti zlocinci, vec stvarne licnosti koje stvaraju istoriju isto onako kao i ljudi od krvi i mesa – tapkaju u mraku, rade što bolje mogu, vodeni razlicitim interesima i sukobljenim verovanjima. Kompas duše nastavlja putovanje kroz izvanredno osmišljen, majstorski opisan novi svet, s cijim cete se junacima rastati kao s prijateljima kada prici dode kraj. Svaka prica, kn jiga ili serijal samo potvrduju Rasela kao jednog od najboljih pisaca fantastike njegove generacije. Lord Eldric je poslednji mag. Tajanstven i opasan, posvetio je svoj neprirodno dug život zatiranju svih ostataka magije u svetu. Doživeo je užasavajucu viziju smaka sveta, kataklizme koja bi se dogodila ukoliko bi nastavio da koristi svoje moci. Ali postoje i oni koji su spremni da žrtvuju sve kako bi se domogli moci i dugovecnosti koju magija pruža. Teleriti, fanaticni sledbenici drevnog šegrta magije koji se pobunio protiv svojih gospodara, uspeli su da izdrže magov gnev i da odgaje sopstvenu carobnicu – devojku po imenu Ana Filding. U ocajanju, lord Eldric priziva sve svoje podanike i šalje ih da pronadu i ubiju Anu, a medu tragacima je i mladic koji je poznaje – Erazmo Flateri. Premda Erazmo zna da bi ako odbije magova naredenja zaradio mucnu i sporu smrt, gnušanje prema Eldricu i Anina privlacnost daju dodatnu snagu njegovoj neposlušnosti. Eldricevim namerama, medutim, mnogi služe i iz nehata i iz neznanja. Erazmo ce proživeti carobno duhovno putovanje pod senkom magove prevlasti. Preispitace sve svoje vrednosti – i temelji njegovog sveta bice uzdrmani. „Rasel bi trebalo da dobije zlatnu medalju za pisanje.“ SF rivju „Cudna i prelepa knjiga koja nudi neobicne dubine i skoro neprimetne razlike u karakterima, ispricana kroz svetlucave dijaloge i pricu koja tece kao med.“ Kirkus rivju ***Odlično očuvano*** ***Pečat prethodnog vlasnika****

Miroljub Todorović: RECEPT ZA ZAPALJENJE JETRE, GNB Žarko Zrenjanin 1999, tvrdi povez, str. 217. Poezija, signalizam, avangarda. Рецепт за запаљење јетре садржи Тодоровићеве вербалне и визуелне песме које су настајале у временском распону од 1969. до 1999. године. Овај временски распон информише читаоца о Тодоровићевом истраживању и експериментима у језику. Дакле, временски распон. Почетак - седамдесете године. Доживљаји и садржаји мог субјективног времена седамдесетих, били су између осталих и холандски фудбал и punk-rock. Асоцијације?! Холандски фудбал, punk-rock и сигнализам? Шта да не! Холанђани су током седамдесетих патентирали и у пракси спровели изум зван `тотални фудбал`, а Мирољуб Тодоровић је створио `тоталну поезију` у оквиру сигналистичког стваралачког покрета, који је он основао. Тодоровић је током своје уметничке праксе товарио голове између статива језичких модела, указујући на семантичку испражњеност језика, превратнички разарајући текућу поезију. Истражујући природу језика, континуирано је негирао традиционалне обрасце. Избор песама у књизи Рецепт за запаљење јетре, пружа увид у Тодоровићеве резултате остварене у језику и језиком. Експериментима у језику, Тодоровић разбија реченицу, редоследне склопове, радикалном праксом истражујући могућности језика врши синтезу супротстављених елемената реалног света, а употребљава и језик технолошке цивилизације. Разградња је омогућила нове конструкције, што је доводило до обнављања језика поезије. Тодоровић је субверзиван и у свом хумористичко-иронијском односу према стварности, а демистификацијом поетских предмета погубно утиче на језик традиционалне поезије. Холандски фудбалери су техничко-тактичким приступом игри ишли далеко испред свог времена, баш као и Тодоровић, који није постао холандски фудбалски репрезентативац, али зато јесте: јединствена аеродинамична линија која већ пуних дванаест година пркоси текућој литератури и никада не може застарети. изванредно хидропнеуматско амортизовање имао га је још само владимир мајаковски који је освајао лиценце од пушкина до хлебњикова. (М. Тодоровић: Из циклуса АБЦ о Мирољубу Тодоровићу) Читајући Тодоровићеве песме стичем утисак да се речи нижу брзином попут флиперске куглице чија путања није унапред предвидљива, због чега и држи пажњу играча-читаоца. Поезија Мирољуба Тодоровића провоцира сарадњу са читаоцем. А и како другачије? кухињска со је неопходна уз симфонијске вечери да вас подсетимо народи народима балетске ципелице у једној маторој свињи ал`ко кишобран крај трајановог стуба кад викнем пали од јутра до поноћи у шапцу крушевцу и суботици на великом одмору около наоколо са гајгеровим бројачем (М. Тодоровић: Из песме Ако долазите) Ритмичка силовитост је карактеристика ове поезије, што је карактеристика и жестине исијавања punk састава. Тодоровићеви стихови, искази индивидуе усред друштвеног пејзажа, легли би савршено уз својевремено пржење њујоршких или британских punk група. Поезија без цветних мотива, док песник јури наг за лептирима своје љубавнице и још: пољубите ме у стражњицу кроз зелену шаргарепу ја сам друштвен у празном аутобусу као и свака животиња која има папке живот тече даље а политичка одговорност можда сова у цркви ко би јео од те лешине са међународном репутацијом (М. Тодоровић: Из циклуса Рецепт за запаљење јетре) Не заборавимо да је punk био последњи отпор у времену модернизма, пре него што су постструктуралисти покушали оверити немогућност даљег постојања или јављања авангарди. Чињеница је да mail-art, визуелна поезија и сигнализам, самом уметничком праксом, негирају такво мишљење. Представници постмодерне прогласили су и растанак од политике, али да не бих сада ја био као першун у савременој политици, послужићу се у тексту једним Тодоровићевим рецептом: говори завод за социјално осигурање то је знате мој врат као ТВ антена и главна идеолошка теза на полицијске снаге једите овчије кисело млеко и куване пендреке (М. Тодоровић: Из збирке Свиња је одличан пливач) Punk је био социјалан, крајње непожељно огледало друштва, пре него што је асимилован. у музичку индустрију и на тај начин уништен као социјални покрет. Лако је уочљиво да је и Тодоровићева поезија песников грађански поглед на стварност и континуирано супротстављање клишеима и патријархалном моделу. Стварајући такву поезију, Тодоровић је субверзивно деловао наспрам социјалне стварности. Карактеристика сигналистичке стваралачке праксе не своди се на одређење о разарању текућег језика поезије. Битна је и одредница ангажмана према социјалној стварности. Интересантна је чињеница постојања међуодноса између mail-arta и punka. Карактеристике mail-arta и punka су социјални оквири, а познато је да су неки mail-артисти били чланови punk група у раној фази овог покрета, док се за дистрибуцију punk фанзина често користила мрежа mail-arta. Што се тиче међуодноса између сигнализма и mail-arta, сигналисти су још почетком седамдесетих прихватили mail-art као форму комуникације, што је омогућило да се артефактима-комуникатима превазилазе језичке, националне границе. Шта казује ова чињеница? Казује да је једна од карактеристика сигнализма и будућносна димензија. Последњу деценију карактерише култура глобализације, ток уметничке праксе у бројним међуодносима. Сигнализам је увек тежио планетарној комуникацији, али зачетак планетарне културе није изазвао контрапродуктивне илузије. Јасно је да на глобалном плану једино могућност профита фаворизује уметника, али хвала на питању, неоавангарда се још увек одупире изједначавању с уметничким тржиштем. Једна од карактеристика сигналистичког стваралачког покрета је тежња да се уметничким делом оствари комуникација. Поезија Мирољуба Тодоровића провоцира и претпоставља сарадњу са читаоцем, а ја претпостављам да будући читаоци књиге Рецепт за запаљење јетре неће тежити читању само да би покушали да `схвате` песника Тодоровића, него да би покушали спознати себе. Традиционалисти и неотрадиционалисти покушали су негирати сигнализам, изједначавајући овај покрет са неким од његових видова, првенствено визуелном и компјутерском поезијом, да би сигнализам на тај начин искључили из литературе. На њихово велико задовољство књига Рецепт за запаљење јетре садржи и циклус Мона Лиза у конзерви, који је састављен од визуелних песама. Шта да се ради, никако да ме обузме илузија идентитета, никако да ме преплави тај осећај припадности апстрактној целини, па да успоставим мостове са традицијом и препустим се лагодном имитирању имитације у илузији. Očuvanost 4.

Odlično očuvano! Medičijeva žirafa i druge priče o egzotičnim životinjama i moći Marina Belozerska (autor) Goran Erdei (prevod) Izdavač: Mono & Manjana Naslov originala: The Medici Giraffe 2007. Broširani povez latinica; 20 cm; 384 str. Napisana sa smelošću i ljupkošću ravnom onoj što je krasila životinje i vladare koje prikazuje, ova zanosna panorama Marine Belozerske baca novo svetlo na jednu od najiskonskijih ljudskih opsesija. Egzotične životinje odavno očaravaju i nadahnjuju ljude. Vekovima su služile kao sredstvo u diplomatiji i ratu, oblikovale način vladavine, podsticale saznanja i plenile maštu. Medičijeva žirafa razmatra ovu temu kroz niz priča, koje počinju u antičkoj Aleksandriji, putuju preko Rima u doba republike, renesansne Firence, astečkog Meksika, Praga u vreme baroka, Napoleonove Francuske, američkih kapitalista u fazi surovog prvobitnog sticanja kapitala, pa sve do današnjih dana, kad su dva para divovskih panda uspela – potpuno same kako se čini – da odmrznu odnose između dveju supersila. „Živopisna priča o tome kako su egzotične životinje dale doprinos politici kneževa i moćnika od Ptolemeja do predsednika Maoa... Retko kad su životinje i istorija bili tema knjige u kojoj se toliko uživa.“ – Kirkus rivjuz „U ovoj dalekovidoj i nezaboravnoj knjizi Belozerska istražuje čudo prvih susreta zapadnog sveta sa širokom lepezom živih stvorenja i podseća nas, u pravi čas, da ono što je sada tako dobro poznato nije uvek bilo takvo i možda neće uvek biti.“ – Glinis Ridli, autorka Putovanja s nosorogom u Evropi XVIII veka „Izvanredno i neodoljivo... U veštim rukama Belozerske egzotične životinje su samo polazište za čudesne avanture širom sveta. Dragoceno štivo: intelignetno, zabavno i krajnje zanimljivo.“ –Pablišers vikli Kako je Mao poklonio Niksonu dvije pande (Medičijeva žirafa, Marina Belozerska) Rijetke životinje kroz istoriju su bile upečatljivi diplomatski darovi zato što ih je bilo teško pronaći. Vjekovima su služile kao sredstvo u diplomatiji i ratu, oblikovale su način vladavine, podsticale saznanja i plijenile maštu. Polazeći od ovih stavova Marina Belozerska, američka istoričarka ruskog porijekla u inspirativnoj studiji „Medičijeva žirafa“ otkrila je brojna razmišljanja ljudi o egzotičnim životinjama i ophođenje prema njima u različitim epohama i na različitim mjestima. Kako je Klod Levi-Stros primijetio, ljudi su životinjama pridavali poseban status ne zato što su „dobre za jelo“, već zato što su „dobre za um“. „Medičijevu žirafu“ objavila je „Mono i Manjana“ u prevodu Gorana Erdeija. „Medičijeva žirafa“ sadrži sedam poglavlja. U prvom se govori kako su slonovi pomogli Ptolomeju Filadelfu da stvori kraljevstvo i uvede Aleksandriju u zlatno doba. U drugom je predstavljeno kako je Pompej Veliki prikupio na stotine rijetkih životinja sa osvojenih teritorija i poubijao ih u javnim spektaklima da bi pokazao kako Rim vlada svijetom, a on Rimom. Potom slijedi priča kako je žirafa pretvorila trgovačku porodicu Mediči u vladaoce. U doba renesanse Medičiji, koji su se svim silama trudili da ih svijet prihvati kao plemićku porodicu, koristili su egzotične životinje da bi sebe prikazali u ljepšem svjetlu: Kozimo Mediči je priređivao borbe životinja u drevnom stilu, dok je njegov unuk Lorenco Veličanstveni uvozio neobične životinje da bi učvrstio svoju vlast u vrijeme političkih kriza. Četvrto poglavlje bavi se astečkim kraljem Montezumom koji je imao veliki zoološki kompleks, te reakcijom španskih konkistadora na to i na same Asteke. Ovdje je posebno naglašena nerazgovijetna i neuhvatljiva granica između ljudi i životinja. Peto poglavlje odnosi se na Evropu, na menažeriju Rudolfa II, koja je u 17. vijeku postojala u Pragu. U to doba obnovljene očaranosti prirodom mislilo se da životinje imaju ključ svemira. Pretposljednje poglavlje bavi se Bonapartinom epohom. Težnja ka razvoju nauke podstaknuta nacionalizmom odvela je početkom 19. vijeka francuskog kapetana Nikolu Bodena na opasan put do Australije. Ova spektakularna i katastrofalna ekspedicija ponajviše je koristila Žozefini Bonaparta koja se nadala da će joj menažerija pomoći da osigura položaj nezavisno od Napoleona. U posljednjem poglavlju predstavljena je obuzetost egzotičnim životinjama američkog novinskog tajkuna Vilijama Randolfa Hersta iz prve polovine 20. vijeka. U epilogu knjige, koji seže do današnjih dana, junaci su džinovske pande. Prva panda je u Ameriku stigla 1935. godine, a do 1946. u Evropu i Ameriku je stiglo 14 živih pandi. Budući da se u zatočeništvu ove životinje nijesu parile, brzo su izumrle. Osnivanje Narodne Republike Kine zaustavilo je priliv ovih životinja na Zapad, te je tek 1972. godine kao poklon predsjednika Mao Cedunga američkom predsjedniku Niksonu, kao simbol obnovljenog prijateljstva darivan par pandi, mužjak Hsing Hsing i ženka Ling Ling. Ove pande su u Americi bile medijske zvijezde, a samo prvog dana njihovog boravka u vašingtonskom ZOO vrtu vidjelo ih je 20.000 ljudi. Ling Ling je umrla u decembru 1992. godine, a mediji su o njoj izvještavali koliko i o legendarnom baletanu Rudolfu Nurejevu koji je umro iste sedmice. Hsing Hsing je umro novembra 1999. godine. Pokušaj Amerikanaca da od Kine nabave novi par pandi završio se bezuspješno, jer su iste godine u julu Amerikanci, prilikom bombardovanja Beograda, pogodili kinesku ambasadu. Tek pošto je u maju 2000. godine Bil Klinton dao Kini status najpovlašćenije nacije od Kineza je za 10 miliona dolara kupljen par mladih džinovskih pandi. Svaka od ovih priča Marine Belozerske ima svoju temu: govori o tome kako su menažerije služile u praktične svrhe, stvaranju carstava, kako su odražavale divljenje božjim djelima ili podsticale istraživanja i naučni rad. Pokazuje kako doživljavamo životinje i kako se ophodimo prema njima. Baca svjetlo na naše vrijednosti, brige i stremljenja. Razmišljajući o odnosu koji smo kroz vjekove imali s njima možda ćemo otkriti nešto i o sebi samima. Ova knjiga otvara mnoga podsticajna pitanja: zašto su egzotične životinje u toliko epoha i u tako brojnim kulturama toliko uticale na ljude, zašto su smatrane najboljim diplomatskim darovima, najvrednijim blagom kraljevskih riznica, najupečatljivijim simbolima moći i znanja, te kako su stvarale i svrgavale vladare i uticale na shvatanje pojma civilizovanosti? „Životinje su nam korisno ogledalo. Od ubijanja životinja u rimskim arenama pa sve do današnjih nastojanja da se u savremenim zoološkim vrtovima i rezervatima sačuvaju ugrožene vrste, možemo vidjeti kakve su bile ljudske ambicije, ideali, dostignuća i promašaji“, veli autorka u predgovoru knjige. Marina Belozerska je rođena u Moskvi, a živi u Los Anđelesu. Cijenjeni je profesor na Harvardu i Bostonskom univerzitetu. Objavila je brojne tekstove i članke iz oblasti istorije umjetnosti. Za svoje radove mnogo puta je nagrađena priznanjima za doprinos društvenim naukama. PRVE ŽIRAFE U ITALIJI Cezar je prvi predstavio žirafu na evropskom tlu. Ne znajući šta je uopšte ovo čudno stvorenje, Rimljani su mu dali ime koje je najviše odgovaralo njegovom imenu: kamelopard, mješavina kamile i leoparda (naučno ime za ovu životinju i dalje glasi giraffa camelopardalis). Ponovni dolazak žirafe na tlo današnje Italije vezuje se za godinu 1487. i grad Firencu. Ova životinja za Lorenca Medičija bila je pokazatelj njegovog političkog trijumfa. Ona mu je pomogla da stekne moć i proslavi porodicu Mediči. Istoričari žirafu smatraju simbolom Medičijevog uspjeha. Medičijeva žirafa je nažalost Lorenca i čitavog grada živjela samo godinu dana. Zaglavila je glavu u grede štale i polomila vrat. V. OGNJENOVIĆ MG14 (N)

Autor - osoba Gruen, Sara, 1969- = Gruen, Sara, 1969- Naslov Voda za slonove / Sara Gruen ; prevela sa engleskog Vanja Smoje Glavaški Jedinstveni naslov Water for elephants. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2007 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mono i Manjana, 2007 (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 318 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Smoje-Glavaški, Vanja, 1974- (broš. sa klapnama) Napomene Prevod dela: Water for elephants Tiraž 1.500 Napomene uz tekst. Na presavijenom delu korica beleška o autoru. Ima posvetu, ali inače bez pisanja, pečata, podvlačenja Život u cirkusu Braća Benzini: Najspektakulraniji šou na svetu za nekoga može biti spas, u vreme kada posla nema nigde, a za drugoga pakao. Džejkob je dospeo tu jer je iznenada ostao bez sreće, ostavši siroče, bez ičega, ne znajući kuda da pođe, sve dok ga hirovi sudbine nisu odveli na neobični voz – putujuću kuću životinja naučenih neobičnim veštinama, i najčudnovatijih ljudskih bića, gde će, kao gotovo diplomirani veterinar postati zadužen za čitavu menažeriju. Tu će se nesrećno zaljubiti u Marlenu, prelepu, mladu zvezdu, koja je ostala u cirkusu jer se udala za pogrešnog čoveka, Avgusta, harizmatičnog ali pomalo uvrnutog i mračnog trenera životinja. I Rozi, slonica, je tu kao velika siva nada za nove spasonosne cirkuske tačke. Jedini problem je što ona kao da ne zna nijednu veštinu i nije podložna dresuri. Ali, Džejkob će naći rešenje ustanovivši da on i Rozi imaju nešto zajedničko – oboje govore poljski, zbog čega će se između njih stvoriti topao, prijateljski odnos. Priča se događa u vreme Velike depresije kad velike životne nedaće primoravaju ljude da iskažu ono najgore ali i najlepše što nose u sebi. Dok se bore za koricu hleba i goli opstanak članovi ove specifične zajednice kao i čitava Amerika krše zakone koji su do tada vladali i uspostavljaju nova surovija pravila, zakon jačega. Neke vrednost ipak ostaju večne, i ljubav koja vezuje Džejkoba, Marlenu i Rozi izvešće ih kao pobednike u borbi protiv svih onih koji ne biraju sredstva da bi ostvarili sopstvenu korist. Knjigu je prevela Vanja Smoje-Glavaški „Ostvarenje sna za sve one koji vole da čitaju. Čarobno putovanje pod cirkusku šatru i u srca junaka.“ Žan Rej (Julie and Romeo Get Lucky) „U ovoj uzbudljivoj romantičnoj priči koja se događa u putujućem cirkusu tridesetih godina XX veka Sara Gruen je stvorila živopisne likove i priču zbog koje sam svaki čas ostajala bez daha. Od odanosti terijerke Kvini pa do ljupkosti slonice Rozi nit nas vodi do saznanja o tome koliko nas životinje mogu naučiti o ljubavi.“ Suzan Čiver (My Name is Bill) „Cirkus, velika depresija, jedan komplikovan slon i podjednako komplikovana ljubav, izmaglice i zavijuci sećanja ispričanih krajnje neodoljivim glasom jednog starca koji je video sve. Sara Gruen je napisala izuzetno uverljiv roman, ispunjen samom životnom srži.“ Robert Olen Bater, dobitnik Pulicerove nagrade za roman A Good Scent from a Strange Mountain „Divan, neverovatan i s izvrsnim zapletom, roman Voda za slonove odneo me je u svet cirkusa za vreme Velike depresije i nije me pustio otuda sve do samog kraja, pa čak ni tada. Beznadežno sam se zaljubila u ovu knjigu. Pročitajte je.“ Džošlin Džekson (Gods in Alabama) MG110 (N)

U dobrom stanju Antologija Albatros / [priredio] Gojko Tešić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1985 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 286 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tešić, Gojko, 1951- = Tešić, Gojko, 1951- Zbirka Biblioteka Novi albatros ; knj. 6 Napomene Tiraž 3.000 Str. 5-12: I sve raskujemo što je Gospod skov`o / Gojko Tešić Str. 285-286: Na kraju Antologije Albatros / G. T. Izvori: str. 259-263 Osnovna literatura o srpskom modernizmu: str. 279-284 Bio-bibliografski podaci o autorima: str. 264-278. Predmetne odrednice Srpska poezija -- 19-20. v. SADRŽAJ: Svetislav Stefanović Ruke ... ...48 Večiti putnici ... ...49 Sibe Miličić Sjaj zvezda ... 52 Zvezdana noć ... 53 Knjiga sa sedam pečata ... 56 Miloš Crnjanski Apoteoza ... 58 Kuga ... 63 Prolog ... 64 Himna ... 65 Zdravica ... 65 Groteska ... 66 Naša elegija ... 67 Oda vešalima ... 68 Spomen Principu ... 69 Vojnička pesma ... 70 Večni sluga ... 71 Serenata ... 71 Tradicije ... 72 Priča ... 73 Mizera ... 73 Ja, Ti, i svi savremeni parovi ... 74 Novo pokolenje ... 75 Sumatra ... 77 Stražilovo ... 77 Epilog ... 84 Ranko Mladenović Zvućne elipse ... 85 Velmoška molitva ... 87 Noćne antistrofe ... 88 Ivo Andrić [Koga li ljubi] ... 91 [I što pogledam...] ... 91 Epilog ... 91 Iznad pobjeda ... 92 Strofa ... 93 Šta sanjam i šta mi se događa ... 93 Aleksandar Ilić Pesma ...98 Lutanja griže ...99 Todor Manojlović Feniks ... 101 Apohnijski odbles ...103 Nova vizija i ispovest ... 104 Sumor i radost našeg ...doba ... 105 Noćne ulice ... 107 Rastko Petrović Nešto što ne bi trebalo da znam ... 110 Pesnik na vodama ...111 Juče i danas ... 111 Spomenik Putevima ..... 114 Pustolov u kavezu ...117 Putnik ... 121 Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekaju novorođenog ..124 Jedini san ... 128 Tajna rođenja ... 129 Svi su čanci prazni ... 130 Noć Pariza ... 132 Zverstva ... 133 Dvadeset neprikosnovenih stihova ... 134 Čas obnove ... 135 Veliki drug ... 141 Sa svetlim poljupcem na usnama ... 148 Rade Drainac Glad ... 151 Ja Rade Drainac tvorac nove vaseljene ... 151 Stihovi mnogih noćiju i dana ... 152 Buntovnik i apostol ... 154 Bandit ili pesnik ... 156 Dušan Vasiljev Čovek peva posle rata ...160 Naraštaji ... 161 Pesma bune ... 163 Boško Tokin Moje jaje ... 167 Na balu .... 169 Cirkus ...169 Milan Dedinac Vartolomejska noć ... 172 Zorilo i Loritija ... 172 Močiilo Nastasijević Jasike ... 176 Truba ... 176 Frula ... 177 Mirovanje drveća ... 178 Gospi ... 178 DODATAK „ALBATROSU` Nenad Mitrov Oda silnome ništa ... 183 Makaze amo! ... 185 Božidar Kovačević Pobuna individue ... 187 Embrioni ... 189 Jovan Popović Ringišpil u praznom ... 191 Dragan Aleksić Trade mark ... 192 Mir sela ... 193 Katastar nižih sfera ... 193 Izdahom nabrekle psovke ... 194 Ljubomir Micić Prolog jednog ludaka pred legijom premudrih muha ... 197 [Ja brat Raskoljnikova] ... 198 Branko Ve Poljanski U znaku kruga ... 201 Laso materi božjoj oko vrata ... 202 Pesma o novom Babilonu u puščanoj cevi na dnu vaseljene .. 203 Moni de Buli Grč mladenstva ...213 Reda radi ...215 Basna ... 217 [Reči beskućnice...] ....217 [Sotona...] ...217 Nadrealistička vežba... 218 Iksion ... 219 Risto Ratković U levo! ... 225 Apsika ...225 Mrtve rukavice ... 226 Pavle Starčević Lakrdija ...234 Dušan Matić Neka bude volia tvoja ... 236 Svetlost bez pogleda ... 238 Aleksandar Vučo Rasturanje ... 240 Marko Ristić Primer ... 242 Predstraže vatre ... 243 Uspavanka kao porediti...244 EPILOG Miloš Crnjanski Priviđenja ... 247 Pesme u Antologiji Albatros / podaci o izvorima ... 249 Izvori ... 259 Bio-bibliografski podaci o autorima ... 264 Osnovna literatura o srpskom modernizmu ... 279 Na kraju Antologije Albatros ... 285 nadrealizam, avangarda, modernizam, poezija

Gistav Flober Gospođa Bovari Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Narodna knjiga Biblioteka Mona Liza Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Biblioteka Mona Liza Izdavač Narodna knjiga Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

Lav Nikolajevič TolstojPriče iz nove azbukeTvrdi povezTrilogija L.N. Tolstoj - neverovatan komad... Ovdje je odrasla osoba mudar čovek pisao o svom djetinjstvu, pa su razmišljanja glavnog lika često nekarakteristična za dijete. Ovdje čujemo glas samog autora.Ova trilogija je vrlo pažljivo osmišljena. Bilo mu je važno da iznese svoja razmišljanja o ruskom životu, o ruskom društvu, o književnosti. Stoga je u ovim djelima sve jako važno, nema ničeg nepotrebnog - Tolstoj je promišljao svaki detalj, svaku scenu, svaku riječ. Njegov zadatak je pokazati razvoj ličnosti osobe, formiranje njenog karaktera i uvjerenja. Vidimo glavnu junakinju, Nikolenku Irteniev, u različiti periodi njegov zivot. Ovo je detinjstvo, adolescencija i mladost. Tolstoj je izabrao ove periode jer su oni najvažniji u životu čoveka. U detinjstvu dete je svesno svoje povezanosti sa porodicom i svetom, veoma je iskreno i naivno; u adolescenciji se svijet širi, pojavljuju se nova poznanstva, osoba uči komunicirati s drugim ljudima; u adolescenciji dolazi do svijesti o sebi kao jedinstvenoj ličnosti, odvojenosti od okolnog svijeta. Nikolenka prolazi kroz sve ove faze.Pisac je izgradio scenu tako da se poklopila sa njegovom glavnom idejom. Radnja prve knjige odvija se na imanju Irtenjevih - dječakovom domu; u drugoj knjizi junak posjećuje mnoga druga mjesta; konačno, u trećoj knjizi, odnos junaka sa vanjski svijet... I ovdje je tema porodice veoma važna.Tema porodice je vodeća tema trilogije. Upravo je veza sa porodicom, sa domom ono što snažno utiče na glavnog junaka. Tolstoj u svakom delu namerno prikazuje neki tužan događaj u porodici Irtenjev: u prvom delu umire Nikolenkina majka i to narušava harmoniju; u drugom delu umire baka, koja je bila Nikolenkin oslonac; u trećem dijelu pojavljuje se maćeha, nova supruga otac. Tako postepeno, ali neizbežno, Nikolenka ulazi u svet odnosa odraslih. Čini mi se da postaje ogorčen.Trilogija je ispričana u prvom licu. Ali ovo nije napisao sam Nikolenka, već odrasli Nikolaj Irtenjev, koji se prisjeća svog djetinjstva. U Tolstojevo vreme sva sećanja su bila pisana u prvom licu. Osim toga, priča iz prvog lica zbližava autora i junaka, pa se trilogija može nazvati autobiografskom. Na mnogo načina, u ovoj knjizi Tolstoj piše o sebi, o sazrevanju svoje duše. Nakon objavljivanja cijele trilogije, pisac je priznao da je odstupio od prvobitnog plana.U trilogiji pred nama prolazi šest godina Irtenjevljevog života, ali se one ne opisuju iz dana u dan. Tolstoj pokazuje najviše važne tačke dečakova sudbina. Svako poglavlje nosi ideju. One prate jedna drugu kako bi prenijele razvoj junaka, njegove emocije i osjećaje. Tolstoj bira okolnosti tako da jasno i snažno prikazuju karakter junaka. Dakle, Nikolenka se našla pred smrću, a ovdje konvencije nisu bitne.Tolstoj karakteriše svoje likove kroz opis njihovog izgleda, manira, ponašanja, jer se tako manifestuje unutrašnji svet heroji. Čak strani jezik služi za karakterizaciju heroja: aristokrate govore francuski, učitelj Karl Ivanovič govori slomljeni ruski i nemački, jednostavni ljudi govori ruski.Sve ovo je omogućilo L.H. Tolstoja da analizira psihologiju djeteta i adolescenata. U trilogiji, unutrašnji svijet osobe i spoljašnje okruženje... Tolstoj nam briljantno otkriva dušu svog junaka. Mnoga Nikolenkina razmišljanja su slična onima današnje djece. Vjerujem da im ova trilogija može pomoći da razumiju sebe.U septembru 1852. godine, časopis N.A. Nekrasova `Sovremennik` izašao je sa pričom L.N. `Priča mog djetinjstva`. Iza potpisa krio se inicijalima dvadesetčetvorogodišnji grof Lev Nikolajevič Tolstoj. U to vrijeme bio je u vojnoj službi u selu Starogladkovskaya. Tolstoj je bio veoma nezadovoljan promjenom jednostavnog naslova Djetinjstvo. „Koga briga za istoriju moj djetinjstvo?`- pisao je tada Nekrasovu.Pričaće priču o svom detinjstvu pola veka kasnije i, počevši od „Memoara“, primetiće: “Da se ne bih ponavljao u opisu djetinjstva, ponovo sam pročitao svoje pisanje pod ovim naslovom i požalio što sam ga napisao, pa nije dobro, književno, neiskreno napisano. Drugačije i nije moglo biti: prvo, zato što mi je namera bila da opišem priču ne o sebi, već o prijateljima iz detinjstva, i zato je došlo do neprijatne zbrke njihovih događaja i mog detinjstva, a drugo, bio sam daleko od nezavisan u oblicima izražavanja, ali je bio pod uticajem dvojice pisaca Sterna (njegovo „Sentimentalno putovanje”) i Töpfera („Bibliothéque de mon oncle”), koji su u to vreme snažno uticali na mene.”Tolstoj govori o Sentimentalnom putovanju Lorensa Sterna, koje je bilo veoma popularno u njegovoj mladosti, i romanu Biblioteka mog ujaka švajcarskog pisca Rodolpha Töpfera. Što se tiče prijatelja iz detinjstva, to su sinovi A.M. Isleneva, komšije na imanju. Ali u stvari, Nikolenka Irtenjev je u velikoj meri sam Lav Tolstoj u detinjstvu, Volodja je brat Sergej (jedan od četvorice braće Tolstoja, onaj koji je bio dve godine stariji od Lava i imao snažan uticaj na njega), Ljubočka je Mašina sestra. Natalia Savishna - domaćica Praskovya Isaevna, `Predstavnik misteriozne antike života njenog dede sa Očakovom i pušenjem`, kako se o njoj kaže u `Memoarima`. A učitelj, Nemac Fjodor Ivanovič (u priči Karl Ivanovič), bio je sa braćom Tolstoj. A ostali likovi su ili tačni portreti ili miješanje stvarni likovi. Stoga se vrlo često `Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` naziva autobiografskom trilogijom.Radeći na Memoarima, Tolstoj nije težio romanu, već istinskoj istini; Ja sam to mislio `Potpuno, potpuno tačno` biografija `Biće bolje, glavna stvar je korisnija` za ljude od svih tomova toga fikcija... Detaljno je govorio o rođacima, najbližim slugama, o događajima i stanja uma njegovo pravo detinjstvo, adolescencija, mladost. `Sjećanja` također sadrži poznata priča o Fanfaron Hillu, bratstvu mrava i zelenom štapu - igri braće Tolstoj, koja je ostavila tako dubok i dug utisak na Leva Nikolajeviča.“Ideal braće mrava, koji se ljubavno drže jedan uz drugog, samo ne pod dvije fotelje obješene maramama, već ispod čitavog svoda svih ljudi svijeta, za mene je ostao isti. I kao što sam tada vjerovao da postoji taj zeleni štap na kome piše šta treba uništiti svako zlo u ljudima i dati im veliki blagoslov, tako vjerujem sada da postoji ta istina i da će se ljudima otkriti i dati im ono što ona obećava`... to `Jedna od najudaljenijih i najslađih i najvažnijih uspomena` Tolstoj pripovijeda, budući da je sedamdesetpetogodišnjak i živa legenda ruske književnosti.I kadet, pripremajući se za svoju vjerovatnu smrt u Kavkaskom ratu, piše prvi dio planiranog romana `Četiri epohe razvoja` (`Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost`, `Mladost`). U djetinjstvu, ne tako davno, vidi sretno, neopozivo vrijeme, `Kada su dvije najbolje vrline - nevina veselje i bezgranična potreba za ljubavlju - bili jedini motivi života`... Ovdje ima mnogo emocija. Ali i suptilni, čudni, teško objašnjivi pokreti dječije duše. Iznenadne laži, užasavanje za igre, molitveni užitak, `Nešto kao prva ljubav`, sveobuhvatno, čak i nepodnošljivo prijateljstvo, neobjašnjiva okrutnost, detinja tuga, skriveno i istinsko razumevanje odraslih. U `Detinjstvu` su u suštini opisana tri dana od jedne godine u životu desetogodišnje Nikolenke Irtenjev. I na početku priče - lažni san, izmišljen da opravda jutarnje suze, o smrti majke. Na kraju - stvarna smrt majke, kada prestaje djetinjstvo.Priča `Dečaštvo` nastala je 1852-53, delom u vojsci u Bukureštu. Neke stranice `Omladine` - tokom odbrane Sevastopolja, u isto vreme kada ` Sevastopoljske priče`. Ove doba razvoja Nikolenki Irtenjev je mladog autora još manje dirnuo. Moram reći, adolescencija je ovdje do šesnaest godina, mladost je godina studija na univerzitetu. Dakle, autor je desetak godina stariji od svog heroja, ali to je mnogo, s obzirom na to da je autor vojni oficir, a da je junak plemeniti dečak koji do svoje šesnaeste nikada nije izašao sam na ulicu ( pročitajte poglavlje „Izlet u manastir“). `Adolescencija` i `Mladost` - prije svega, priča o zabludama i hobijima Irtenjeva, koji je tada `Ni veliki ni dijete`.Pedagozi i pisci često koriste taj izraz `pustinja adolescencije`... Podsjetimo: dolazi iz `Dječaštva`, iz poglavlja `Volodya`. U nedovršenim Memoarima, Tolstoj je želio još oštrije suditi o periodu života nakon četrnaeste (i prije trideset i četvrte). `Mladost` se završava `Moralni impuls` heroj to pravi život i obećanje priče o srećnijem vremenu. Četvrti dio romana ostao je nenapisan. Iz nacrta je poznato da je njegovo prvo poglavlje trebalo da se zove `Unutrašnji rad`.Priče o Nikolenki Irtenjevu, koje su se pojavile u Sovremeniku 1852, 1854. i 1857. godine, toplo su pohvalili N.A. Nekrasov, I.S. Turgenjev, N.G. Černiševski, S.T.Aksakov. Ime kritičara S. S. Dudyshkina nije toliko poznato kao ova imena, a njegovo mišljenje su slušali i tadašnji čitaoci. I s pravom: „… Koga ne pogađa opis grmljavine u dečačkom dobu, savetujemo mu da ne čita pesme ni gospodina Tjučeva ni gospodina Feta: neće razumeti apsolutno ništa o njima; na koga neće uticati poslednja poglavlja `Detinjstva`, gde je opisana smrt majke, u mašti i osećanju da ništa ne može da buši rupe. Ko čita 15. poglavlje djetinjstva i ne razmišlja o tome, u njegovom životu nema apsolutno nikakvih sjećanja.``Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` Lava Tolstoja (a još više njegova `Sjećanja`!) U suštini - u dubini psihološka analiza, tempo i način pripovijedanja nisu knjige za djecu. Trilogija je, naravno, tradicionalno uključena školska lektira... Ali čitanje u dobi Nikolenke Irteniev i kao odrasla osoba potpuno su različita zanimanja.4/9

Lav Nikolajevič Tolstoj Priče iz nove azbuke Tvrdi povez Trilogija L.N. Tolstoj - neverovatan komad... Ovdje je odrasla osoba mudar čovek pisao o svom djetinjstvu, pa su razmišljanja glavnog lika često nekarakteristična za dijete. Ovdje čujemo glas samog autora. Ova trilogija je vrlo pažljivo osmišljena. Bilo mu je važno da iznese svoja razmišljanja o ruskom životu, o ruskom društvu, o književnosti. Stoga je u ovim djelima sve jako važno, nema ničeg nepotrebnog - Tolstoj je promišljao svaki detalj, svaku scenu, svaku riječ. Njegov zadatak je pokazati razvoj ličnosti osobe, formiranje njenog karaktera i uvjerenja. Vidimo glavnu junakinju, Nikolenku Irteniev, u različiti periodi njegov zivot. Ovo je detinjstvo, adolescencija i mladost. Tolstoj je izabrao ove periode jer su oni najvažniji u životu čoveka. U detinjstvu dete je svesno svoje povezanosti sa porodicom i svetom, veoma je iskreno i naivno; u adolescenciji se svijet širi, pojavljuju se nova poznanstva, osoba uči komunicirati s drugim ljudima; u adolescenciji dolazi do svijesti o sebi kao jedinstvenoj ličnosti, odvojenosti od okolnog svijeta. Nikolenka prolazi kroz sve ove faze. Pisac je izgradio scenu tako da se poklopila sa njegovom glavnom idejom. Radnja prve knjige odvija se na imanju Irtenjevih - dječakovom domu; u drugoj knjizi junak posjećuje mnoga druga mjesta; konačno, u trećoj knjizi, odnos junaka sa vanjski svijet... I ovdje je tema porodice veoma važna. Tema porodice je vodeća tema trilogije. Upravo je veza sa porodicom, sa domom ono što snažno utiče na glavnog junaka. Tolstoj u svakom delu namerno prikazuje neki tužan događaj u porodici Irtenjev: u prvom delu umire Nikolenkina majka i to narušava harmoniju; u drugom delu umire baka, koja je bila Nikolenkin oslonac; u trećem dijelu pojavljuje se maćeha, nova supruga otac. Tako postepeno, ali neizbežno, Nikolenka ulazi u svet odnosa odraslih. Čini mi se da postaje ogorčen. Trilogija je ispričana u prvom licu. Ali ovo nije napisao sam Nikolenka, već odrasli Nikolaj Irtenjev, koji se prisjeća svog djetinjstva. U Tolstojevo vreme sva sećanja su bila pisana u prvom licu. Osim toga, priča iz prvog lica zbližava autora i junaka, pa se trilogija može nazvati autobiografskom. Na mnogo načina, u ovoj knjizi Tolstoj piše o sebi, o sazrevanju svoje duše. Nakon objavljivanja cijele trilogije, pisac je priznao da je odstupio od prvobitnog plana. U trilogiji pred nama prolazi šest godina Irtenjevljevog života, ali se one ne opisuju iz dana u dan. Tolstoj pokazuje najviše važne tačke dečakova sudbina. Svako poglavlje nosi ideju. One prate jedna drugu kako bi prenijele razvoj junaka, njegove emocije i osjećaje. Tolstoj bira okolnosti tako da jasno i snažno prikazuju karakter junaka. Dakle, Nikolenka se našla pred smrću, a ovdje konvencije nisu bitne. Tolstoj karakteriše svoje likove kroz opis njihovog izgleda, manira, ponašanja, jer se tako manifestuje unutrašnji svet heroji. Čak strani jezik služi za karakterizaciju heroja: aristokrate govore francuski, učitelj Karl Ivanovič govori slomljeni ruski i nemački, jednostavni ljudi govori ruski. Sve ovo je omogućilo L.H. Tolstoja da analizira psihologiju djeteta i adolescenata. U trilogiji, unutrašnji svijet osobe i spoljašnje okruženje... Tolstoj nam briljantno otkriva dušu svog junaka. Mnoga Nikolenkina razmišljanja su slična onima današnje djece. Vjerujem da im ova trilogija može pomoći da razumiju sebe. U septembru 1852. godine, časopis N.A. Nekrasova `Sovremennik` izašao je sa pričom L.N. `Priča mog djetinjstva`. Iza potpisa krio se inicijalima dvadesetčetvorogodišnji grof Lev Nikolajevič Tolstoj. U to vrijeme bio je u vojnoj službi u selu Starogladkovskaya. Tolstoj je bio veoma nezadovoljan promjenom jednostavnog naslova Djetinjstvo. „Koga briga za istoriju moj djetinjstvo?`- pisao je tada Nekrasovu. Pričaće priču o svom detinjstvu pola veka kasnije i, počevši od „Memoara“, primetiće: “Da se ne bih ponavljao u opisu djetinjstva, ponovo sam pročitao svoje pisanje pod ovim naslovom i požalio što sam ga napisao, pa nije dobro, književno, neiskreno napisano. Drugačije i nije moglo biti: prvo, zato što mi je namera bila da opišem priču ne o sebi, već o prijateljima iz detinjstva, i zato je došlo do neprijatne zbrke njihovih događaja i mog detinjstva, a drugo, bio sam daleko od nezavisan u oblicima izražavanja, ali je bio pod uticajem dvojice pisaca Sterna (njegovo „Sentimentalno putovanje”) i Töpfera („Bibliothéque de mon oncle”), koji su u to vreme snažno uticali na mene.” Tolstoj govori o Sentimentalnom putovanju Lorensa Sterna, koje je bilo veoma popularno u njegovoj mladosti, i romanu Biblioteka mog ujaka švajcarskog pisca Rodolpha Töpfera. Što se tiče prijatelja iz detinjstva, to su sinovi A.M. Isleneva, komšije na imanju. Ali u stvari, Nikolenka Irtenjev je u velikoj meri sam Lav Tolstoj u detinjstvu, Volodja je brat Sergej (jedan od četvorice braće Tolstoja, onaj koji je bio dve godine stariji od Lava i imao snažan uticaj na njega), Ljubočka je Mašina sestra. Natalia Savishna - domaćica Praskovya Isaevna, `Predstavnik misteriozne antike života njenog dede sa Očakovom i pušenjem`, kako se o njoj kaže u `Memoarima`. A učitelj, Nemac Fjodor Ivanovič (u priči Karl Ivanovič), bio je sa braćom Tolstoj. A ostali likovi su ili tačni portreti ili miješanje stvarni likovi. Stoga se vrlo često `Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` naziva autobiografskom trilogijom. Radeći na Memoarima, Tolstoj nije težio romanu, već istinskoj istini; Ja sam to mislio `Potpuno, potpuno tačno` biografija `Biće bolje, glavna stvar je korisnija` za ljude od svih tomova toga fikcija... Detaljno je govorio o rođacima, najbližim slugama, o događajima i stanja uma njegovo pravo detinjstvo, adolescencija, mladost. `Sjećanja` također sadrži poznata priča o Fanfaron Hillu, bratstvu mrava i zelenom štapu - igri braće Tolstoj, koja je ostavila tako dubok i dug utisak na Leva Nikolajeviča. “Ideal braće mrava, koji se ljubavno drže jedan uz drugog, samo ne pod dvije fotelje obješene maramama, već ispod čitavog svoda svih ljudi svijeta, za mene je ostao isti. I kao što sam tada vjerovao da postoji taj zeleni štap na kome piše šta treba uništiti svako zlo u ljudima i dati im veliki blagoslov, tako vjerujem sada da postoji ta istina i da će se ljudima otkriti i dati im ono što ona obećava`... to `Jedna od najudaljenijih i najslađih i najvažnijih uspomena` Tolstoj pripovijeda, budući da je sedamdesetpetogodišnjak i živa legenda ruske književnosti. I kadet, pripremajući se za svoju vjerovatnu smrt u Kavkaskom ratu, piše prvi dio planiranog romana `Četiri epohe razvoja` (`Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost`, `Mladost`). U djetinjstvu, ne tako davno, vidi sretno, neopozivo vrijeme, `Kada su dvije najbolje vrline - nevina veselje i bezgranična potreba za ljubavlju - bili jedini motivi života`... Ovdje ima mnogo emocija. Ali i suptilni, čudni, teško objašnjivi pokreti dječije duše. Iznenadne laži, užasavanje za igre, molitveni užitak, `Nešto kao prva ljubav`, sveobuhvatno, čak i nepodnošljivo prijateljstvo, neobjašnjiva okrutnost, detinja tuga, skriveno i istinsko razumevanje odraslih. U `Detinjstvu` su u suštini opisana tri dana od jedne godine u životu desetogodišnje Nikolenke Irtenjev. I na početku priče - lažni san, izmišljen da opravda jutarnje suze, o smrti majke. Na kraju - stvarna smrt majke, kada prestaje djetinjstvo. Priča `Dečaštvo` nastala je 1852-53, delom u vojsci u Bukureštu. Neke stranice `Omladine` - tokom odbrane Sevastopolja, u isto vreme kada ` Sevastopoljske priče`. Ove doba razvoja Nikolenki Irtenjev je mladog autora još manje dirnuo. Moram reći, adolescencija je ovdje do šesnaest godina, mladost je godina studija na univerzitetu. Dakle, autor je desetak godina stariji od svog heroja, ali to je mnogo, s obzirom na to da je autor vojni oficir, a da je junak plemeniti dečak koji do svoje šesnaeste nikada nije izašao sam na ulicu ( pročitajte poglavlje „Izlet u manastir“). `Adolescencija` i `Mladost` - prije svega, priča o zabludama i hobijima Irtenjeva, koji je tada `Ni veliki ni dijete`. Pedagozi i pisci često koriste taj izraz `pustinja adolescencije`... Podsjetimo: dolazi iz `Dječaštva`, iz poglavlja `Volodya`. U nedovršenim Memoarima, Tolstoj je želio još oštrije suditi o periodu života nakon četrnaeste (i prije trideset i četvrte). `Mladost` se završava `Moralni impuls` heroj to pravi život i obećanje priče o srećnijem vremenu. Četvrti dio romana ostao je nenapisan. Iz nacrta je poznato da je njegovo prvo poglavlje trebalo da se zove `Unutrašnji rad`. Priče o Nikolenki Irtenjevu, koje su se pojavile u Sovremeniku 1852, 1854. i 1857. godine, toplo su pohvalili N.A. Nekrasov, I.S. Turgenjev, N.G. Černiševski, S.T.Aksakov. Ime kritičara S. S. Dudyshkina nije toliko poznato kao ova imena, a njegovo mišljenje su slušali i tadašnji čitaoci. I s pravom: „… Koga ne pogađa opis grmljavine u dečačkom dobu, savetujemo mu da ne čita pesme ni gospodina Tjučeva ni gospodina Feta: neće razumeti apsolutno ništa o njima; na koga neće uticati poslednja poglavlja `Detinjstva`, gde je opisana smrt majke, u mašti i osećanju da ništa ne može da buši rupe. Ko čita 15. poglavlje djetinjstva i ne razmišlja o tome, u njegovom životu nema apsolutno nikakvih sjećanja.` `Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` Lava Tolstoja (a još više njegova `Sjećanja`!) U suštini - u dubini psihološka analiza, tempo i način pripovijedanja nisu knjige za djecu. Trilogija je, naravno, tradicionalno uključena školska lektira... Ali čitanje u dobi Nikolenke Irteniev i kao odrasla osoba potpuno su različita zanimanja.

Lav Nikolajevič TolstojPriče iz nove azbukeTvrdi kožni povezIzdavač ProsvetaTrilogija L.N. Tolstoj - neverovatan komad... Ovdje je odrasla osoba mudar čovek pisao o svom djetinjstvu, pa su razmišljanja glavnog lika često nekarakteristična za dijete. Ovdje čujemo glas samog autora.Ova trilogija je vrlo pažljivo osmišljena. Bilo mu je važno da iznese svoja razmišljanja o ruskom životu, o ruskom društvu, o književnosti. Stoga je u ovim djelima sve jako važno, nema ničeg nepotrebnog - Tolstoj je promišljao svaki detalj, svaku scenu, svaku riječ. Njegov zadatak je pokazati razvoj ličnosti osobe, formiranje njenog karaktera i uvjerenja. Vidimo glavnu junakinju, Nikolenku Irteniev, u različiti periodi njegov zivot. Ovo je detinjstvo, adolescencija i mladost. Tolstoj je izabrao ove periode jer su oni najvažniji u životu čoveka. U detinjstvu dete je svesno svoje povezanosti sa porodicom i svetom, veoma je iskreno i naivno; u adolescenciji se svijet širi, pojavljuju se nova poznanstva, osoba uči komunicirati s drugim ljudima; u adolescenciji dolazi do svijesti o sebi kao jedinstvenoj ličnosti, odvojenosti od okolnog svijeta. Nikolenka prolazi kroz sve ove faze.Pisac je izgradio scenu tako da se poklopila sa njegovom glavnom idejom. Radnja prve knjige odvija se na imanju Irtenjevih - dječakovom domu; u drugoj knjizi junak posjećuje mnoga druga mjesta; konačno, u trećoj knjizi, odnos junaka sa vanjski svijet... I ovdje je tema porodice veoma važna.Tema porodice je vodeća tema trilogije. Upravo je veza sa porodicom, sa domom ono što snažno utiče na glavnog junaka. Tolstoj u svakom delu namerno prikazuje neki tužan događaj u porodici Irtenjev: u prvom delu umire Nikolenkina majka i to narušava harmoniju; u drugom delu umire baka, koja je bila Nikolenkin oslonac; u trećem dijelu pojavljuje se maćeha, nova supruga otac. Tako postepeno, ali neizbežno, Nikolenka ulazi u svet odnosa odraslih. Čini mi se da postaje ogorčen.Trilogija je ispričana u prvom licu. Ali ovo nije napisao sam Nikolenka, već odrasli Nikolaj Irtenjev, koji se prisjeća svog djetinjstva. U Tolstojevo vreme sva sećanja su bila pisana u prvom licu. Osim toga, priča iz prvog lica zbližava autora i junaka, pa se trilogija može nazvati autobiografskom. Na mnogo načina, u ovoj knjizi Tolstoj piše o sebi, o sazrevanju svoje duše. Nakon objavljivanja cijele trilogije, pisac je priznao da je odstupio od prvobitnog plana.U trilogiji pred nama prolazi šest godina Irtenjevljevog života, ali se one ne opisuju iz dana u dan. Tolstoj pokazuje najviše važne tačke dečakova sudbina. Svako poglavlje nosi ideju. One prate jedna drugu kako bi prenijele razvoj junaka, njegove emocije i osjećaje. Tolstoj bira okolnosti tako da jasno i snažno prikazuju karakter junaka. Dakle, Nikolenka se našla pred smrću, a ovdje konvencije nisu bitne.Tolstoj karakteriše svoje likove kroz opis njihovog izgleda, manira, ponašanja, jer se tako manifestuje unutrašnji svet heroji. Čak strani jezik služi za karakterizaciju heroja: aristokrate govore francuski, učitelj Karl Ivanovič govori slomljeni ruski i nemački, jednostavni ljudi govori ruski.Sve ovo je omogućilo L.H. Tolstoja da analizira psihologiju djeteta i adolescenata. U trilogiji, unutrašnji svijet osobe i spoljašnje okruženje... Tolstoj nam briljantno otkriva dušu svog junaka. Mnoga Nikolenkina razmišljanja su slična onima današnje djece. Vjerujem da im ova trilogija može pomoći da razumiju sebe.U septembru 1852. godine, časopis N.A. Nekrasova `Sovremennik` izašao je sa pričom L.N. `Priča mog djetinjstva`. Iza potpisa krio se inicijalima dvadesetčetvorogodišnji grof Lev Nikolajevič Tolstoj. U to vrijeme bio je u vojnoj službi u selu Starogladkovskaya. Tolstoj je bio veoma nezadovoljan promjenom jednostavnog naslova Djetinjstvo. „Koga briga za istoriju moj djetinjstvo?`- pisao je tada Nekrasovu.Pričaće priču o svom detinjstvu pola veka kasnije i, počevši od „Memoara“, primetiće: “Da se ne bih ponavljao u opisu djetinjstva, ponovo sam pročitao svoje pisanje pod ovim naslovom i požalio što sam ga napisao, pa nije dobro, književno, neiskreno napisano. Drugačije i nije moglo biti: prvo, zato što mi je namera bila da opišem priču ne o sebi, već o prijateljima iz detinjstva, i zato je došlo do neprijatne zbrke njihovih događaja i mog detinjstva, a drugo, bio sam daleko od nezavisan u oblicima izražavanja, ali je bio pod uticajem dvojice pisaca Sterna (njegovo „Sentimentalno putovanje”) i Töpfera („Bibliothéque de mon oncle”), koji su u to vreme snažno uticali na mene.”Tolstoj govori o Sentimentalnom putovanju Lorensa Sterna, koje je bilo veoma popularno u njegovoj mladosti, i romanu Biblioteka mog ujaka švajcarskog pisca Rodolpha Töpfera. Što se tiče prijatelja iz detinjstva, to su sinovi A.M. Isleneva, komšije na imanju. Ali u stvari, Nikolenka Irtenjev je u velikoj meri sam Lav Tolstoj u detinjstvu, Volodja je brat Sergej (jedan od četvorice braće Tolstoja, onaj koji je bio dve godine stariji od Lava i imao snažan uticaj na njega), Ljubočka je Mašina sestra. Natalia Savishna - domaćica Praskovya Isaevna, `Predstavnik misteriozne antike života njenog dede sa Očakovom i pušenjem`, kako se o njoj kaže u `Memoarima`. A učitelj, Nemac Fjodor Ivanovič (u priči Karl Ivanovič), bio je sa braćom Tolstoj. A ostali likovi su ili tačni portreti ili miješanje stvarni likovi. Stoga se vrlo često `Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` naziva autobiografskom trilogijom.Radeći na Memoarima, Tolstoj nije težio romanu, već istinskoj istini; Ja sam to mislio `Potpuno, potpuno tačno` biografija `Biće bolje, glavna stvar je korisnija` za ljude od svih tomova toga fikcija... Detaljno je govorio o rođacima, najbližim slugama, o događajima i stanja uma njegovo pravo detinjstvo, adolescencija, mladost. `Sjećanja` također sadrži poznata priča o Fanfaron Hillu, bratstvu mrava i zelenom štapu - igri braće Tolstoj, koja je ostavila tako dubok i dug utisak na Leva Nikolajeviča.“Ideal braće mrava, koji se ljubavno drže jedan uz drugog, samo ne pod dvije fotelje obješene maramama, već ispod čitavog svoda svih ljudi svijeta, za mene je ostao isti. I kao što sam tada vjerovao da postoji taj zeleni štap na kome piše šta treba uništiti svako zlo u ljudima i dati im veliki blagoslov, tako vjerujem sada da postoji ta istina i da će se ljudima otkriti i dati im ono što ona obećava`... to `Jedna od najudaljenijih i najslađih i najvažnijih uspomena` Tolstoj pripovijeda, budući da je sedamdesetpetogodišnjak i živa legenda ruske književnosti.I kadet, pripremajući se za svoju vjerovatnu smrt u Kavkaskom ratu, piše prvi dio planiranog romana `Četiri epohe razvoja` (`Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost`, `Mladost`). U djetinjstvu, ne tako davno, vidi sretno, neopozivo vrijeme, `Kada su dvije najbolje vrline - nevina veselje i bezgranična potreba za ljubavlju - bili jedini motivi života`... Ovdje ima mnogo emocija. Ali i suptilni, čudni, teško objašnjivi pokreti dječije duše. Iznenadne laži, užasavanje za igre, molitveni užitak, `Nešto kao prva ljubav`, sveobuhvatno, čak i nepodnošljivo prijateljstvo, neobjašnjiva okrutnost, detinja tuga, skriveno i istinsko razumevanje odraslih. U `Detinjstvu` su u suštini opisana tri dana od jedne godine u životu desetogodišnje Nikolenke Irtenjev. I na početku priče - lažni san, izmišljen da opravda jutarnje suze, o smrti majke. Na kraju - stvarna smrt majke, kada prestaje djetinjstvo.Priča `Dečaštvo` nastala je 1852-53, delom u vojsci u Bukureštu. Neke stranice `Omladine` - tokom odbrane Sevastopolja, u isto vreme kada ` Sevastopoljske priče`. Ove doba razvoja Nikolenki Irtenjev je mladog autora još manje dirnuo. Moram reći, adolescencija je ovdje do šesnaest godina, mladost je godina studija na univerzitetu. Dakle, autor je desetak godina stariji od svog heroja, ali to je mnogo, s obzirom na to da je autor vojni oficir, a da je junak plemeniti dečak koji do svoje šesnaeste nikada nije izašao sam na ulicu ( pročitajte poglavlje „Izlet u manastir“). `Adolescencija` i `Mladost` - prije svega, priča o zabludama i hobijima Irtenjeva, koji je tada `Ni veliki ni dijete`.Pedagozi i pisci često koriste taj izraz `pustinja adolescencije`... Podsjetimo: dolazi iz `Dječaštva`, iz poglavlja `Volodya`. U nedovršenim Memoarima, Tolstoj je želio još oštrije suditi o periodu života nakon četrnaeste (i prije trideset i četvrte). `Mladost` se završava `Moralni impuls` heroj to pravi život i obećanje priče o srećnijem vremenu. Četvrti dio romana ostao je nenapisan. Iz nacrta je poznato da je njegovo prvo poglavlje trebalo da se zove `Unutrašnji rad`.Priče o Nikolenki Irtenjevu, koje su se pojavile u Sovremeniku 1852, 1854. i 1857. godine, toplo su pohvalili N.A. Nekrasov, I.S. Turgenjev, N.G. Černiševski, S.T.Aksakov. Ime kritičara S. S. Dudyshkina nije toliko poznato kao ova imena, a njegovo mišljenje su slušali i tadašnji čitaoci. I s pravom: „… Koga ne pogađa opis grmljavine u dečačkom dobu, savetujemo mu da ne čita pesme ni gospodina Tjučeva ni gospodina Feta: neće razumeti apsolutno ništa o njima; na koga neće uticati poslednja poglavlja `Detinjstva`, gde je opisana smrt majke, u mašti i osećanju da ništa ne može da buši rupe. Ko čita 15. poglavlje djetinjstva i ne razmišlja o tome, u njegovom životu nema apsolutno nikakvih sjećanja.``Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` Lava Tolstoja (a još više njegova `Sjećanja`!) U suštini - u dubini psihološka analiza, tempo i način pripovijedanja nisu knjige za djecu. Trilogija je, naravno, tradicionalno uključena školska lektira... Ali čitanje u dobi Nikolenke Irteniev i kao odrasla osoba potpuno su različita zanimanja.4/9

Lav Nikolajevič Tolstoj Detinjstvo dečaštvo Izdavač: Narodna prosvetaAutor: Lav Nikolajevič TolstojOpis: Knj. I izabranih dela, Beograd 1933, tvrdi povezstr. 282, cirilicaTrilogija L.N. Tolstoj - neverovatan komad... Ovdje je odrasla osoba mudar čovek pisao o svom djetinjstvu, pa su razmišljanja glavnog lika često nekarakteristična za dijete. Ovdje čujemo glas samog autora.Ova trilogija je vrlo pažljivo osmišljena. Bilo mu je važno da iznese svoja razmišljanja o ruskom životu, o ruskom društvu, o književnosti. Stoga je u ovim djelima sve jako važno, nema ničeg nepotrebnog - Tolstoj je promišljao svaki detalj, svaku scenu, svaku riječ. Njegov zadatak je pokazati razvoj ličnosti osobe, formiranje njenog karaktera i uvjerenja. Vidimo glavnu junakinju, Nikolenku Irteniev, u različiti periodi njegov zivot. Ovo je detinjstvo, adolescencija i mladost. Tolstoj je izabrao ove periode jer su oni najvažniji u životu čoveka. U detinjstvu dete je svesno svoje povezanosti sa porodicom i svetom, veoma je iskreno i naivno; u adolescenciji se svijet širi, pojavljuju se nova poznanstva, osoba uči komunicirati s drugim ljudima; u adolescenciji dolazi do svijesti o sebi kao jedinstvenoj ličnosti, odvojenosti od okolnog svijeta. Nikolenka prolazi kroz sve ove faze.Pisac je izgradio scenu tako da se poklopila sa njegovom glavnom idejom. Radnja prve knjige odvija se na imanju Irtenjevih - dječakovom domu; u drugoj knjizi junak posjećuje mnoga druga mjesta; konačno, u trećoj knjizi, odnos junaka sa vanjski svijet... I ovdje je tema porodice veoma važna.Tema porodice je vodeća tema trilogije. Upravo je veza sa porodicom, sa domom ono što snažno utiče na glavnog junaka. Tolstoj u svakom delu namerno prikazuje neki tužan događaj u porodici Irtenjev: u prvom delu umire Nikolenkina majka i to narušava harmoniju; u drugom delu umire baka, koja je bila Nikolenkin oslonac; u trećem dijelu pojavljuje se maćeha, nova supruga otac. Tako postepeno, ali neizbežno, Nikolenka ulazi u svet odnosa odraslih. Čini mi se da postaje ogorčen.Trilogija je ispričana u prvom licu. Ali ovo nije napisao sam Nikolenka, već odrasli Nikolaj Irtenjev, koji se prisjeća svog djetinjstva. U Tolstojevo vreme sva sećanja su bila pisana u prvom licu. Osim toga, priča iz prvog lica zbližava autora i junaka, pa se trilogija može nazvati autobiografskom. Na mnogo načina, u ovoj knjizi Tolstoj piše o sebi, o sazrevanju svoje duše. Nakon objavljivanja cijele trilogije, pisac je priznao da je odstupio od prvobitnog plana.U trilogiji pred nama prolazi šest godina Irtenjevljevog života, ali se one ne opisuju iz dana u dan. Tolstoj pokazuje najviše važne tačke dečakova sudbina. Svako poglavlje nosi ideju. One prate jedna drugu kako bi prenijele razvoj junaka, njegove emocije i osjećaje. Tolstoj bira okolnosti tako da jasno i snažno prikazuju karakter junaka. Dakle, Nikolenka se našla pred smrću, a ovdje konvencije nisu bitne.Tolstoj karakteriše svoje likove kroz opis njihovog izgleda, manira, ponašanja, jer se tako manifestuje unutrašnji svet heroji. Čak strani jezik služi za karakterizaciju heroja: aristokrate govore francuski, učitelj Karl Ivanovič govori slomljeni ruski i nemački, jednostavni ljudi govori ruski.Sve ovo je omogućilo L.H. Tolstoja da analizira psihologiju djeteta i adolescenata. U trilogiji, unutrašnji svijet osobe i spoljašnje okruženje... Tolstoj nam briljantno otkriva dušu svog junaka. Mnoga Nikolenkina razmišljanja su slična onima današnje djece. Vjerujem da im ova trilogija može pomoći da razumiju sebe.U septembru 1852. godine, časopis N.A. Nekrasova `Sovremennik` izašao je sa pričom L.N. `Priča mog djetinjstva`. Iza potpisa krio se inicijalima dvadesetčetvorogodišnji grof Lev Nikolajevič Tolstoj. U to vrijeme bio je u vojnoj službi u selu Starogladkovskaya. Tolstoj je bio veoma nezadovoljan promjenom jednostavnog naslova Djetinjstvo. „Koga briga za istoriju moj djetinjstvo?`- pisao je tada Nekrasovu.Pričaće priču o svom detinjstvu pola veka kasnije i, počevši od „Memoara“, primetiće: “Da se ne bih ponavljao u opisu djetinjstva, ponovo sam pročitao svoje pisanje pod ovim naslovom i požalio što sam ga napisao, pa nije dobro, književno, neiskreno napisano. Drugačije i nije moglo biti: prvo, zato što mi je namera bila da opišem priču ne o sebi, već o prijateljima iz detinjstva, i zato je došlo do neprijatne zbrke njihovih događaja i mog detinjstva, a drugo, bio sam daleko od nezavisan u oblicima izražavanja, ali je bio pod uticajem dvojice pisaca Sterna (njegovo „Sentimentalno putovanje”) i Töpfera („Bibliothéque de mon oncle”), koji su u to vreme snažno uticali na mene.”Tolstoj govori o Sentimentalnom putovanju Lorensa Sterna, koje je bilo veoma popularno u njegovoj mladosti, i romanu Biblioteka mog ujaka švajcarskog pisca Rodolpha Töpfera. Što se tiče prijatelja iz detinjstva, to su sinovi A.M. Isleneva, komšije na imanju. Ali u stvari, Nikolenka Irtenjev je u velikoj meri sam Lav Tolstoj u detinjstvu, Volodja je brat Sergej (jedan od četvorice braće Tolstoja, onaj koji je bio dve godine stariji od Lava i imao snažan uticaj na njega), Ljubočka je Mašina sestra. Natalia Savishna - domaćica Praskovya Isaevna, `Predstavnik misteriozne antike života njenog dede sa Očakovom i pušenjem`, kako se o njoj kaže u `Memoarima`. A učitelj, Nemac Fjodor Ivanovič (u priči Karl Ivanovič), bio je sa braćom Tolstoj. A ostali likovi su ili tačni portreti ili miješanje stvarni likovi. Stoga se vrlo često `Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` naziva autobiografskom trilogijom.Radeći na Memoarima, Tolstoj nije težio romanu, već istinskoj istini; Ja sam to mislio `Potpuno, potpuno tačno` biografija `Biće bolje, glavna stvar je korisnija` za ljude od svih tomova toga fikcija... Detaljno je govorio o rođacima, najbližim slugama, o događajima i stanja uma njegovo pravo detinjstvo, adolescencija, mladost. `Sjećanja` također sadrži poznata priča o Fanfaron Hillu, bratstvu mrava i zelenom štapu - igri braće Tolstoj, koja je ostavila tako dubok i dug utisak na Leva Nikolajeviča.“Ideal braće mrava, koji se ljubavno drže jedan uz drugog, samo ne pod dvije fotelje obješene maramama, već ispod čitavog svoda svih ljudi svijeta, za mene je ostao isti. I kao što sam tada vjerovao da postoji taj zeleni štap na kome piše šta treba uništiti svako zlo u ljudima i dati im veliki blagoslov, tako vjerujem sada da postoji ta istina i da će se ljudima otkriti i dati im ono što ona obećava`... to `Jedna od najudaljenijih i najslađih i najvažnijih uspomena` Tolstoj pripovijeda, budući da je sedamdesetpetogodišnjak i živa legenda ruske književnosti.I kadet, pripremajući se za svoju vjerovatnu smrt u Kavkaskom ratu, piše prvi dio planiranog romana `Četiri epohe razvoja` (`Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost`, `Mladost`). U djetinjstvu, ne tako davno, vidi sretno, neopozivo vrijeme, `Kada su dvije najbolje vrline - nevina veselje i bezgranična potreba za ljubavlju - bili jedini motivi života`... Ovdje ima mnogo emocija. Ali i suptilni, čudni, teško objašnjivi pokreti dječije duše. Iznenadne laži, užasavanje za igre, molitveni užitak, `Nešto kao prva ljubav`, sveobuhvatno, čak i nepodnošljivo prijateljstvo, neobjašnjiva okrutnost, detinja tuga, skriveno i istinsko razumevanje odraslih. U `Detinjstvu` su u suštini opisana tri dana od jedne godine u životu desetogodišnje Nikolenke Irtenjev. I na početku priče - lažni san, izmišljen da opravda jutarnje suze, o smrti majke. Na kraju - stvarna smrt majke, kada prestaje djetinjstvo.Priča `Dečaštvo` nastala je 1852-53, delom u vojsci u Bukureštu. Neke stranice `Omladine` - tokom odbrane Sevastopolja, u isto vreme kada ` Sevastopoljske priče`. Ove doba razvoja Nikolenki Irtenjev je mladog autora još manje dirnuo. Moram reći, adolescencija je ovdje do šesnaest godina, mladost je godina studija na univerzitetu. Dakle, autor je desetak godina stariji od svog heroja, ali to je mnogo, s obzirom na to da je autor vojni oficir, a da je junak plemeniti dečak koji do svoje šesnaeste nikada nije izašao sam na ulicu ( pročitajte poglavlje „Izlet u manastir“). `Adolescencija` i `Mladost` - prije svega, priča o zabludama i hobijima Irtenjeva, koji je tada `Ni veliki ni dijete`.Pedagozi i pisci često koriste taj izraz `pustinja adolescencije`... Podsjetimo: dolazi iz `Dječaštva`, iz poglavlja `Volodya`. U nedovršenim Memoarima, Tolstoj je želio još oštrije suditi o periodu života nakon četrnaeste (i prije trideset i četvrte). `Mladost` se završava `Moralni impuls` heroj to pravi život i obećanje priče o srećnijem vremenu. Četvrti dio romana ostao je nenapisan. Iz nacrta je poznato da je njegovo prvo poglavlje trebalo da se zove `Unutrašnji rad`.Priče o Nikolenki Irtenjevu, koje su se pojavile u Sovremeniku 1852, 1854. i 1857. godine, toplo su pohvalili N.A. Nekrasov, I.S. Turgenjev, N.G. Černiševski, S.T.Aksakov. Ime kritičara S. S. Dudyshkina nije toliko poznato kao ova imena, a njegovo mišljenje su slušali i tadašnji čitaoci. I s pravom: „… Koga ne pogađa opis grmljavine u dečačkom dobu, savetujemo mu da ne čita pesme ni gospodina Tjučeva ni gospodina Feta: neće razumeti apsolutno ništa o njima; na koga neće uticati poslednja poglavlja `Detinjstva`, gde je opisana smrt majke, u mašti i osećanju da ništa ne može da buši rupe. Ko čita 15. poglavlje djetinjstva i ne razmišlja o tome, u njegovom životu nema apsolutno nikakvih sjećanja.``Djetinjstvo`, `Adolescencija`, `Mladost` Lava Tolstoja (a još više njegova `Sjećanja`!) U suštini - u dubini psihološka analiza, tempo i način pripovijedanja nisu knjige za djecu. Trilogija je, naravno, tradicionalno uključena školska lektira... Ali čitanje u dobi Nikolenke Irteniev i kao odrasla osoba potpuno su različita zanimanja.4/9