odlično stanje tvrd povez uvijač 31 x 24 cm 396 strana

Istorija čovečanstva 1-10 komplet Mono i Manjana 1. PREISTORIJA 2. EGIPAT I DREBVNE CIVILIZACIJE 3. GRČKA 4. RIM 5. SREDNJI VEK 6. KULTURE STARIH AMERIČKIH NARODA 7. AZIJA 8. ZAČECI MODERNOG SVETA 9. XIX VEK 10. SAVREMENO DOBA Izdavač: Mono i Manjana Godina izdavanja: 2009 Broj strana: oko 4000 strana, bogato ilustrovano, kolor Povez: Tvrdi Format: 30 x 23 cm Stanje Veoma dobro kao novo! prvi tom bez zaštitnog omota. U deset tomova predstavljena je istorija covecanstva od prvih civilizacija pa sve do savremenog doba,uz zivopisne prikaze svih mesta koja su bila kolevke izuzetnih graditeljskih,umetnickih i drugih dostignuca.Citalac moze da krene u bilo kom pravcu,svaki tom je celina za sebe,koja opet predstavlja segment jedne sveobuhvatne slagalice ciji je konacni cilj otkrivanje neizmernog blaga proslosti,putanje ljudskog iskustva od zore covecanstva do nas samih.

nekorišćen veliki format pun kolor 351str grž

prvi i drugi tom u zaštitnoj kutiji nekorišćene larousse grž

foto monografija veliki format umetnička fotografija predeli grčke 322str, 30cm vellok nova

Autor : Grupa autora Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Na stranicama ovog toma čitalac će biti svedok uspona, slave i opadanja Rimskog carstva koje je izgradilo svet Sredozemlja i postavilo strukturu Evrope toliko čvrsto da je rimsko nasleđe živo i danas. Savremeni svet Rimu duguje pre svega temelje prava i romanske jezike, te antičke državne korene koji ujedinjuju Evropu. Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2009 Format 22,5x28 Strana 396

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima tu jednu fleku na nultoj stranivi, nista strasno. Sve ostalo uredno! Claude Monet - William C. Seitz / 132 reprodukcije Klod Mone (fr. Claude Monet; 14. novembar 1840 — 5. decembar 1926) je bio najdosledniji impresionistički slikar. Impresionizam je dobio ime po njegovoj slici „Impresija, rađanje sunca“, 1874. Mone se rodio 14. novembra 1840. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone.[3] 20. maja 1841, kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar.[3] Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Tu je kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio: Wikiquote „Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.“ U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea. Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši Tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija. Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana. Impresija, rađanje sunca. Slika po kojoj je impresionizam dobio ime. Od 1870. do 1889. stalno se selio. Od Por Vijeza do Aržanteja, od Bordigere do Bel Ila, na Eptu ili Krezu on ostaje veran svojim obrascima. Ovaj period znači prelaz sa istraživanja motiva ka čisto slikarskim problemima — istraživanju svetlosti nezavisno od predmeta i forme. Svešće svoj svet na vrt i jezero Živerni. Na kraju će sanjati da ostvari „nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini.“ Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i analize istih. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja. Eduar Mane ga je smatrao „Rafaelom vode“, a po Sezanovim rečima, Mone je bio „samo oko“. Tek u poznim godinama života je dočekao ugled zvaničnog Salona i Službenih krugova. Ali, jedino nije doživeo da mu zvanični krugovi odaju priznanje. Za života Francuska nije od njega kupila ni jednu sliku. Moneove slike koje se danas nalaze u francuskim državnim muzejima bili su pokloni ili ih je država kupila od privatnih lica. Svojim načinom slikanja — divizionističkim, razlaganjem svetlosti na osnovne boje — uticao je na mladog Žorža Sera, koji će ubrzo stvoriti čitav sistem, poentilizam, ali koji će vratiti slici skelet i „spasiti“ je od potpune dezintegracije forme. Dela Počeo je kao figuralni slikar. Tri godine posle Manea, i Mone je naslikao jedan „Doručak na travi“, samo što Moneova slika ima daleko više svetlosti. „Žene u vrtu“, pokazuju još veći napredak iako je bila odbijena na Salonu 1866[1]. Po ovim i još nekim Figuralnim kompozicijama, kao što su „Dama u zelenoj haljini“, „Japanka sa lepezom“, „Gospođa Mone na sofi“, „Ručak“,„ Žene u vrtu“, vidi se da je Mone mogao postati vrstan slikar figura, kao što su to bili Mane, Renoar ili Dega, ali se on odao isključivo pejzažu. Na početku istraživanja pejzaža, kao „Trg sen Žermen“, senke rešava onako kako bi to uradio Mane. Odlazak u Englesku i Holandiju je umnogome promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. u Veneciji je naslikao „pejzaže sa kanalom Grande“. Tek je sa serijama slika Mone zaokružio svoje stvaralaštvo, i sa njima stekao slavu: „Stogovi sena“, „Aleja jablanova“, „Ruanska katedrala“ i „Lokvanji“.....

LAROUSSE MONO MANJANA BEOGRAD 2008g. 238str. veci format HC PREDNJA KORICA OSTECENA PRI IVICI OSTATAK VEOMA DOBAR

Dr. Đorđe Kljajić, Mr.Sci. - Medicina, zdravlje i životni stil I, II i III , izdanje Mono i Manjana . Kao nove !

ARHITEKTURA: ELEMENTI ARHITEKTONSKOG STILA Majls Luis Kapitalno izdanje, monografija. Žanr: Umetnost, Izdavač: Mono i Manjana, Pismo: latinica, tvrd povez, broj strana 400. Format: 26x34 cm. Godina izdanja 2009.

VEŠTINA CRTANJA I SLIKANJA – Endžela Ger Izdavač: MONO i MANJANA Beograd Godina izdanja: 2005. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 303 Pismo: latinica Potpuno nova knjiga, neoštećena

STVARANJE JUGOSLAVIJE 1790-1918 1-2: Milorad Ekmečić Naslov Stvaranje Jugoslavije 1790-1918. 1 / Milorad Ekmečić Ostali naslovi Stvaranje Jugoslavije Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 662 str. ; 24 cm ISBN 86-07-00432-8 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Na oba spojna lista fotogr. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Političke prilike -- Balkanske zemlje -- 1790-1918 Jugoslavija -- 1790-1918 Naslov Stvaranje Jugoslavije 1790-1918. 2 / Milorad Ekmečić Ostali naslovi Stvaranje Jugoslavije Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 842 str. ; 24 cm ISBN (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Na oba spojna lista fotogr. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Političke prilike -- Balkanske zemlje -- 1790-1918 Jugoslavija -- 1790-1918 Odlično očuvane knjige.

VELIKI SLIKARI Život,delo i uticaji Van Gog...Mone...GOGEN...Renoar..Pol Sezan...Žorž Sera...Salvador Dali...Džon Konstabl..Gustav Klimt..Franciskko GOJA..Leonardo da Vinči...PIKASO............ ------------------------------- U Kompletu ima 50.brojeva ....ILUSTROVANI U BOJI...vidi sllike... Glanz stanje...NOVO. Knjige su NOVE..... ------------------------------- DD

ISTORIJA ČOVEČANSTVA IZDAVAČ : MONO & MANJANA ... OKO 4000 STR VELIKI FORMAT SA OMOTOM, U CELOFANU, NEOTPAKOVANO BOGATO ILUSTROVANO 1. PREISTORIJA 2. EGIPAT I DREBVNE CIVILIZACIJE 3. GRČKA 4. RIM 5. SREDNJI VEK 6. KULTURE STARIH AMERIČKIH NARODA 7. AZIJA 8. ZAČECI MODERNOG SVETA 9. XIX VEK 10. SAVREMENO DOBA

GRAD NA DLANU - UNIVERZALNI VODIČ TOP 25 komplet 1-9 TOP 25 Svaka knjiga sadrži MAPU na rasklapanje Komlet sadrži sledeće gradove: * PRAG * LONDON * MINHEN * VENECIJA * BEČ * FIRENCA * MADRID * AMSTERDAM * BUDIMPEŠTA Izdavač: Mono i Manjana Povez: mek sa preklopnicom na kojoj je karta + karta na rasklapanje Broj strana: 128.

Lee Ufan: Encounter with the Other - Softcover Berswordt-Wallrabe, Silke Von South Korean-born artist Lee Ufan, who came to prominence in the late-1960s as part of the Japanese Mono-ha (Object School) group, has consistently focused on challenging the delineations between sculpture and painting. This gives his work many stylistic affinities with American Minimalism: `Relatum-Kiss` (1986), for example, is a floor piece consisting of two stones resting on Carl Andre-esque iron plates. Ufan`s theoretical writings are also a significant part of his oeuvre; they refer heavily to philosophy--which he studied in Tokyo before co-founding Mono-ha. `It is difficult to say what is perfect or what is balanced, but the movement of vision in relation to similarity and difference is endless,` he has written, in a characteristic meditation on aesthetics. Ufan has been exhibiting his work internationally since the early 70s. This monograph places him in context with his peers, and engages in a socio-historical examination of his theoretical writing. Publisher Steidl Publication date 2008 ISBN 10 386521634X ISBN 13 9783865216342 Binding Paperback Number of pages 207 Editor Berswordt-Wallrabe Silke Von / Li Ufan: Susret sa drugim - meki povez Bersvordt-Volrabe, Silke fon Umetnik Li Ufan, rođen u Južnoj Koreji, koji je postao istaknut krajem 1960-ih kao deo japanske grupe Mono-ha (Objektna škola), dosledno se fokusirao na osporavanje razgraničenja između skulpture i slikarstva. Ovo njegovom delu daje mnoge stilske afinitete sa američkim minimalizmom: „Relatum-Kiss“ (1986), na primer, je podni komad koji se sastoji od dva kamena na gvozdenim pločama u stilu Karla Andrea. Ufanovi teorijski spisi takođe su značajan deo njegovog opusa; oni se u velikoj meri odnose na filozofiju - koju je studirao u Tokiju pre nego što je suosnivač Mono-ha. „Teško je reći šta je savršeno, a šta uravnoteženo, ali kretanje vizije u odnosu na sličnost i razliku je beskrajno“, napisao je on, u karakterističnoj meditaciji o estetici. Ufan izlaže svoje radove na međunarodnom nivou od ranih 70-ih godina. Ova monografija ga stavlja u kontekst sa vršnjacima i bavi se društveno-istorijskim ispitivanjem njegovog teorijskog pisanja. Izdavač Steidl Datum objavljivanja 2008 ISBN 10 386521634Ks ISBN 13 9783865216342 Vezivanje Meki povez Broj strana 207 Editor Bersvordt-Volrabe Silke Von

Izgubljena Kraljevstva Zeharija Sičin Ćetvrta knjiga Zemaljskih Hronika Mono i Manjana 2011g./317 str. mek povez,knjiga odlicno ocuvana. -`U šesnaestom veku španski osvajači došli su u Novi svet u potrazi za Eldoradom, bajkovitim zlatnim gradom. Umesto njega, tamo su zatekli pojave koje otada ne prestaju da zbunjuju naučnike i istoričare: masivne kamene građevine podignute u najnedostupnijim predelima na zemlji, veličanstvene spomenike izrađene s neobjašnjivom veštinom i nepoznatim oruđima, složene reljefe koji opisuju događaje i mesta na drugom kraju sveta`... vr371

jako dobro stanje unutra kao novo pogledati sadržaj, uslikan je kompletan priredio Gojko Tešić Matica srpska Novi Sad, 1994. 24 cm, 846 str. tvrdi povez, ćirilica Avangardni pisci kao kritičari : izabrani kritički radovi Boška Tokina, Aleksandra Ilića, Branka Ve Poljanskog, Milana Dedinca, Monija de Bulija, Zvezdana Vujadinovića, Ljubiše Jocića, Miloja Čiplića, Dušana Matića, Koče Popovića, Vana Živadinovića Bora, Dragana Aleksića ... mali tiraž JAKO RETKO U PONUDI! tags: srpska avangarda dragan aleksic dadaizam casopis zenit zenitizam stanislav vinaver polemike kritike eseji komentari dadaizam dragan dada aleksić nadrealizam marko ristić ...

Larousse nova istorija umetnosti Klod Frontizi Izdavač: Plato, Mono i Manjana, Beograd 2005; Detaljnije: tvrd povez, sa omotom, strana 515, bogato ilustrovana, 30cm, stanje: odlično. Ako su svi dosadašnji pregledi istorije umetnosti patili od izvesne arhaičnosti, tj. zaustavljali se negde početkom ili, u najboljem slučaju, sredinom XX veka, Larousseova NOVA ISTORIJA UMETNOSTI prati zbivanja u umetnosti sve do danas. Reč je o idealnom vodiču za one tek zaražene virusom umetnosti i podsetnik za one kojima ljubav prema umetnosti otkriva lepote ljudskog života. Knjigu je priredio Klod Frontizi. H.D.D.

ANTOLOGIJA SRPSKOG DADAIZMA priredio predrag Todorović Str336 Povez mek Stanje knjige dobro Službeni glasnik 214 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi U Todorovićevoj antologiji zastupljeni su bitni akteri srpske avangarde, kao što su Dragan Aleksić, Branko Ve Poljanski, Ljubomir Micić, Mihailo S. Petrov, Petar Palavičini, Boško Tokin, Rade Drainac, Moni de Buli, Risto Ratković i Stanislav Vinaver. Antologija obuhvata gotovo sve ono „najavangardnije” u srpskoj književnosti dvadesetih godina prošlog veka što ima veze s dadaizmom, pre pojave nadrealizma.

Ekspedicije zemaljskih hronika putovanja u mitsku budućnost Zeharija Sičin Mono i Manjana Beograd 2011g./286 str. Tvrd povez sa omotom,knjiga odlično očuvana,kao nova. -`Zaharija Sičin, autor bestseler serijala Zemaljske hronike, prvi put obelodanjuje svoja istraživanja na terenu i pustolovne ekspedicije, koje su ga dovele do zaključka da su antički mitovi zapravo bili sećanja na stvarne događaje, da su bogovi drevnih naroda bili posetioci koji su na Zemlju došli s druge planete, te da u ovom našem solarnom sistemu nismo sami`. -`U ovoj autobiografskoj knjizi, Zeharija Sičin poverava čitaocu svoje sveobuhvatno poznavanje antike i iskustva s terena`... vr448

Mono i Manjana, 2009. Tvrd povez, udžbenički format, 3 knjige + CD, u zaštitnoj kartonskoj kutiji. Lepo očuvano. Prva interaktivna školska enciklopedija izdvaja se kvalitetom, preglednošću i pristupačnošću svakom đaku. Ova enciklopedija, važna za svakog školarca, u tri toma tematski obrađuje sve najvažnije oblasti, poput matematike, astronomije, biologije, istorije i jezika. Usklađeno s mogućnostima i interesovanjima dece školskog uzrasta, ovo izdanje privući će pažnju napredne dece. Uz brojne ilustracije i atraktivne vežbe, pitalice i kvizove koji su u skladu sa edukativnim ciljevima, informacije će biti prihvatljivije, razumljivije i doprineće bržem pamćenju. Ova enciklopedija je nezamenljiv priručnik, pomoć u učenju i razvoju, knjiga koja uči kako se saznaje iz knjiga. k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

Izdavač: Mono & Manjana Beograd 2008./ 2009. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (30×23 cm), oko 4000 strana. Napomena: 6 tomu nedostaje zaštitni omot; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane (tom 8 je i dalje u celofanu) U deset tomova predstavljena je istorija čovečanstva od prvih civilizacija pa sve do savremenog doba,uz živopisne prikaze svih mesta koja su bila kolevke izuzetnih graditeljskih, umetničkih i drugih dostignuća. Čitalac može da krene u bilo kom pravcu,svaki tom je celina za sebe,koja opet predstavlja segment jedne sveobuhvatne slagalice ciji je konačni cilj otkrivanje neizmernog blaga prošlosti, putanje ljudskog iskustva od zore čovečanstva do nas samih. 1. Preistorija 2. Egipat i drevne civilizacije 3. Grčka 4. Rim 5. Srednji vek 6. Kulture starih američkih naroda 7. Azija 8. Začeci modernog sveta 9. XIX vek 10. Savremeno doba

ARHITEKTURA: ELEMENTI ARHITEKTONSKOG STILA Majls Luis Kapitalno izdanje, monografija. Žanr: Umetnost, Izdavač: Mono i Manjana, Pismo: latinica, tvrd povez, broj strana 400. Format: 26x34 cm. Godina izdanja 2009. Arhitektura je najuniverzalnija umetnost na svetu; na nju je uticala istorija, oblikovala ju je ljudska ingenioznost i odredila ljudska kreativnost. Ona je tačka u kojoj se stiču projektntsko i neimarsko. Simboli koji definišu kulture sveta, od hramova i kuća do oblakodera i stadiona. Detaljno razmatrajući pojedinačne elemente kao što su temelji, zidovi, krovovi, stepeništa i prozori koji postoje i na javnim i na privatnim građevinskim objektima, u knjizi Arhitektura: Elementi arhitektonskog stila, možemo naći jedinstven pregled istorije arhitekture i građevinarstva. Ovde su opisane svrha, faza projektovanja i praktična primena svih tih sastavnih delova, i pri tom su objašnjena pojavna obličja svake od tih faza. Pored toga, u knjizi su posebno osvetljena tehnička dostignuća neimara, arhitekata i inženjera, kao i karakteristična estetika svojstvena različitim dobima i pokretima. Autori knjige su članovi jednog međunarodnog tima istoričara arhitekture i arhitekata.