Kultura, Zagreb, 1955. Povijest umjetnosti: umjetnost renesanse Prevela Alka Škiljan Urednici: Ljubo Babić i Slavko Batušić Mnoštvo crno-belih reprodukcija i tabela. Odlično očuvano. Jacques Élie Faure (Sainte-Foy-la-Grande, 4. april 1873. - Pariz, 29. oktobar 1937.), francuski esejist i historičar umjetnosti. Djela Vélasquez (1903) Formes et Forces (1907) Les Constructeurs (1914) La sainte Face (1917) La Roue (1919) La Danse sur le Feu et l`Eau (1920) Napoléon (1921) Histoire de l`art (1919-1921) L`Esprit des formes (1927) Découverte de l`archipel (1932) D`autres Terres en vue (1932) Mon périple suivi de Reflets dans le sillage (1931)

Predskazanja filozofija i aforizmi Leonardo da Vinči (autor) Nebojša Zdravković (prevod) Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: Profezie, aforismi e altri / di Leonardo da Vinci Jedan od nekoliko istinskih genija za sobom je ostavio mnoštvo rukopisa, često kriptovanih, koji otkrivaju dubine genijalnog duha. Ovde je manji izbor iz tog univerzuma moćnih i munjevitih analiza u kojima nema suvišnih reči, dovoljan da sa korišću uživamo u Leonardovoj krajnje ličnoj viziji sveta, podjednako dalekosežnoj danas kao i pre pola milenijuma. Kao da je sve čega se dotakao, odjednom oživljavalo. Ta njegova čarobna moćnije ležala, međutim, u nečemu natprirodnom, nego u moćnom i radoznalomduhu koji je duboko zaranjao u materiju i otkrivao najdalekosežnije tehnike zanju. Nama, onda, Leonardova genijalna postignuća izgledaju zagonetno, poputosmeha njegove Mona Lize, ali on sam bi rekao da je sve iz njegovih rukuproizišlo samo zahvaljujući istinskoj saglasnosti sa prirodom, a koju je on neprestanoizučavao do najskrivenijih pojedinosti. Takav stav prepoznajemo iu njegovim filozofskim pogledima o ljudima i svetu, u njegovim aforističkimizrekama, i, najzad, u njegovim prilično humornim proročanstvima čiji katastrofalni prizori su, zapravo,plod umetničke igre sa svakodnevnim pojavama, takoreći osobeni književni rebusi, pa bismo utolikomogli reći da su u pitanju tek navodna predskazanja, pri čemu u to, svakako, nikad ne možemo bitipotpuno sigurni. Za sobom je, kad je umro 1519. godine, ostavio mnoštvo rukopisa, često kriptovanih,u kojima je pisao o umetnosti, arhitektonskim, konstruktorskim projektima, izumima, ali i sastavljaobajke, basne, novele, izreke i druge literarne tvorevine. U ovom izdanju nalazi se manji i tematskiograničen izbor, složen u tri celine – filozofija, aforizmi i predskazanja – iz tog univerzuma moćnih,munjevitih imaginacija i analiza u kojima nema suvišnih reči. Dovoljno da sa korišću uživamo u njegovoj krajnje ličnoj viziji prirode i sveta ljudi, životinja i biljaka, podjednako dalekosežnoj danas kao i pre pola milenijuma kada je nastala. 3. izdanje, 2018; Broširani povez; latinica; 18 cm; 130 str.; 978-86-519-0999-6;

Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 17x22 cm Izdavač: Knjiga komerc Eduar Mane je bio veliki poznavalac istorije umetnosti koji je proučavao slike starih majstora na svojim putovanjima po Evropi. Holandski slikar Frans Hals i španski slikari Velaskez i Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil. On otresa s francuske umetničke scene oholu učmalost akademizma i unosi neposrednost u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti, širi polje tema, ne kloni se sadašnjeg vremena i zbivanja, ali pokazuje se i na polju opšte istorije. Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista - Dega, Mone, Renoar i Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću.

ISBN: 978-86-77112-317-8 Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Izdavač: Knjiga komerc Prvi velikan baroknog slikarstva. Njegov silovit stil odiše brutalnošću, ali njegova kasnija dela ispunjena su svetlošću i odišu duhovnošću. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama.

ISBN: 978-86-7712-320-8 Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Izdavač: Knjiga komerc Negde između prosvetiteljstva i romantizma, njegovo delo započinje moderno doba u kojem slikarstvo osvaja svoju autonomiju. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama.

ISBN: 978-86-7712-316-1 Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Izdavač: Knjiga komerc Nezamenljivi protagonista italijanske umetničke scene o kog su se otimale pape i aristokrate, a slikari i učenjaci težili da dostignu. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama.

ISBN: 978-86-7712-321-5 Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Izdavač: Knjiga komerc Njegova umetnost bila je nova, neubičajena i neshvaćena. Kle, Maljevič, Matis, Modrijan, a naročito Pikaso - izričito se pozivaju na njegovo delo. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama.

ISBN: 978-86-7712-323-9 Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Izdavač: Knjiga komerc Ovaj Francuz je jedan od najistaknutijih impresionističkih slikara. Promenio je stil impresionizma i sa pejzaža prešao na slikanje kabaretske, boemske i razigrane tematike. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama.

Simona Bartolena - Geniji Umetnosti - Mane Knjiga-komerc, Beograd, 2012 160 str. meki povez stanje: vrlo dobro 20 cm | Eduar Mane je bio veliki poznavalac istorije umetnosti koji je proučavao slike starih majstora na svojim putovanjima po Evropi. Holandski slikar Frans Hals i španski slikari Velaskez i Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil. On otresa s francuske umetničke scene oholu učmalost akademizma i unosi neposrednost u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti, širi polje tema, ne kloni se sadašnjeg vremena i zbivanja, ali pokazuje se i na polju opšte istorije. Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista - Dega, Mone, Renoar i Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću. 978-8677123482

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

GENIJI UMETNOSTI - REMBRANT Stefano Cufi Ilustrovano u boji, Žanrovi: Umetnost Izdavač: Knjiga komerc ISBN: 978-86-7712-319-2 Broj strana: 160 Povez: Mek Godina izdanja: 2012 Opis Holandski slikar sa ogromnim uticajem na buduće škole slikarstva. Opšte je uverenje da je Rembrant jedan od najvećih slikara u istoriji. Edicija Geniji umetnosti (dvanaest knjiga po 160 strana u punom koloru) predstavlja dvanaest vrhunskih svetskih slikara u periodu od 13. do 20. veka: Đoto, Leonardo, Mikelanđelo, Rafael, Karavađo, Vela skez, Rembrant, Goja, Sezan, Mone, Renoar, Van Gog. Knjige sadrže: detaljan prikaz života i stvaranja umetnika, izbor najvažnijih dela sa njihovim opisima, mesta gde se dela mogu videti (muzeji, galerije, privatne kolekcije…), antologiju kritike koja omogućava bolje razumevanje dela koja su pred nama. 1g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

ARHITEKTURA: ELEMENTI ARHITEKTONSKOG STILA Majls Luis Kapitalno izdanje, monografija. Žanr: Umetnost, Izdavač: Mono i Manjana, Pismo: latinica, tvrd povez, broj strana 400. Format: 26x34 cm. Godina izdanja 2009. Arhitektura je najuniverzalnija umetnost na svetu; na nju je uticala istorija, oblikovala ju je ljudska ingenioznost i odredila ljudska kreativnost. Ona je tačka u kojoj se stiču projektntsko i neimarsko. Simboli koji definišu kulture sveta, od hramova i kuća do oblakodera i stadiona. Detaljno razmatrajući pojedinačne elemente kao što su temelji, zidovi, krovovi, stepeništa i prozori koji postoje i na javnim i na privatnim građevinskim objektima, u knjizi Arhitektura: Elementi arhitektonskog stila, možemo naći jedinstven pregled istorije arhitekture i građevinarstva. Ovde su opisane svrha, faza projektovanja i praktična primena svih tih sastavnih delova, i pri tom su objašnjena pojavna obličja svake od tih faza. Pored toga, u knjizi su posebno osvetljena tehnička dostignuća neimara, arhitekata i inženjera, kao i karakteristična estetika svojstvena različitim dobima i pokretima. Autori knjige su članovi jednog međunarodnog tima istoričara arhitekture i arhitekata.

Daily Press-Podgorica 2007 god.,mek povez,format 23x18 cm,24 od ukupno 25 knjiga(fali knjiga br.3).Sve knjige u gornjem desnom ćošku naslovne strane imaju posvetu i sve su odlično očuvane. Knjige zbog težine i gabarita šaljem postexpresom i poštom,samo kao poštanski paket. Naslovi: 1.Rembrant,Michael Bockemuhl 2.Leonardo Da Vinči,Frank Zollner 3.- 4.Mikelanđelo,Gilles Neret 5.Albreht Direr,Norbert Wolf 6.Salvador Dali,Gilles Neret 7.El Greko,Michael Scholz-Hansel 8.Pol Gogen,Ingo F.Walther 9.Fransisko Goja,Rose-Marie&Rainer Hagen 10.Vermer,Norbert Schneider 11.Pol Sezan,Ulrike Becks-Malorny 12.Rafael,Christof Thoenes 13.Sandro Botičeli,Barbara Deimling 14.Pjer-Ogist Renoar,Peter H.Feist 15.Peter Paul Rubens,Gilles Neret 16.Ticijan,Ian G.Kennedy 17.Anri De Tuluz-Lotrek,Matthias Arnold 18.Vinsent Van Gog,Ingo F.Walther 19.Dijego Velaskez,Norbert Wolf 20.Hijeronimus Boš,Walter Bosing 21.Klod Mone,Christoph Heinrich 22.Ežen Delakroa,Gilles Neret 23.Anri Matis,Volkmar Essers 24.Amadeo Modiljani,Doris Krystof 25.Gustav Klimt,Gilles Neret žr14 7150g

Fotografski priručnik veliki format luksuzno nova knjiga ima posvetu Vulkan izdavaštvo - Mono i manjana. Danas kada su nam fotoaparati uvek pri ruci i kada slike pravimo i mobilnim telefonima, kada se fotografije svuda razmenjuju i pronalaze, ova knjiga je neophodna svakome ko želi da usavrši ovu veštinu i napravi veličanstvene i uverljive slike. Fotografisati je lako. Nije lako napraviti snažnu i upečatljivu fotografiju koja komunicira s posmatračem. Za to je potrebna zanimljiva kompozicija i dobro osvetljenje. Nekim fotografima ovo jednostavno prirodno ide od ruke, dok drugi to tek treba da nauče. Ipak, nema razloga za brigu, potrebno je samo savladati nekoliko osnovnih fotografskih tehnika i amaterske fotografije mogu biti mala umetnička dela. Fotografski priručnik nudi sve što treba znati o fotografskoj tehnici i umetnosti. Savršeno ilustrovana i jasno pisana, pregledna i upečatljiva poglavlja objašnjavaju najvažnije elemente fotografskih tehnika, od osnovnih pravila kompozicije do najnovijih digitalnih dostignuća. Praktičan, inspirativan i više nego informativan Fotografski priručnik pomaže da izaberete pravi fotoaparat i objektive, uči da manipulišete slikom i postignete najbolje efekte.

Poseta umetničkoj galeriji može da zbuni – sluđujuća parada slika, skulptura, umetnika i umetničkih pravaca, a vrlo malo uvida u to kako se sve jedno s drugim uklapa. Zato je tu knjiga 50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: UMETNOST da vam pomogne. Za sve one koji ne znaju po čemu se razlikuju Dega i Dali, Mone i Mane, kubizam i fovizam, ovaj informativni i analitični vodič razlaže pedeset najvažnijih i najuticajnijih koncepcija u umetnosti, od stare Grčke do danas. Obuhvatajući presudne umetničke trenutke u istoriji, među kojima su barok, renesansa, impresionizam, bauhaus, nadrealizam, pop-art i sve ono između, ova knjiga ujedno ispituje uticajne pravce kao što su romantizam, kubizam i minimalizam. Jezgroviti tekst Suzi Hodž propraćen je rečnikom gde se objašnjavaju ključni pojmovi, kao i mini-esejima i informativnim biografijama najvažnijih umetnika određenog perioda. Dopunjena izborom slika koje ilustruju ključne koncepcije i obuhvatnim hronološkim tablicama kako bi svaki pravac ili pokret bio smešten u svoj kontekst, ova knjiga daje, u najširem rasponu, pregled najznačajnijih novina u svetu umetnosti i dizajna. Ona će oduševiti svakog kog je bar nekad zbunio umetnički žargon i želi da dostigne dublje, temeljnije razumevanje umetnosti.

Veliki svetski muzeji STARA PINAKOTEKA MINHEN OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 243893 Isbn: 9788651912095 Autor : Silvija Borgezi Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Kolekcija VELIKI SVETSKI MUZEJI u 12 knjiga obuhvata najbogatije zbirke najznačajnijih umetnika i njihovih dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja: Ermitaž – Sankt Peterburg, Luvr – Pariz, Galerija Akademije – Venecija, Stara Pinakoteka – Minhen i Rejksmuzeum – Amsterdam, Britanski muzej ... Detaljnije Kolekcija VELIKI SVETSKI MUZEJI u 12 knjiga obuhvata najbogatije zbirke najznačajnijih umetnika i njihovih dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja: Ermitaž – Sankt Peterburg, Luvr – Pariz, Galerija Akademije – Venecija, Stara Pinakoteka – Minhen i Rejksmuzeum – Amsterdam, Britanski muzej – London, Arheološki muzej – Atina, Ufici – Firenca, Nacionalna galerija umetnosti –Vašington, Prado – Madrid, Egipatski muzej – Kairo i Umetničko-istorijski muzej – Beč. Svaka knjiga sadrži priču o samom muzeju, njegovom značaju i bogatstvu, koju su pisali poznavaoci upravo te riznice. Zatim sledi pregled najvažnijih dela. Uz vernu reprodukciju, postignutu zahvaljujući vrhunskoj štampi, nalaze se podaci o slici i umetniku, koji nas na najbolji način uvode u svet slika i skulptura iz bogatih muzejskih zbirki. Radi lakšeg snalaženja, na kraju svake knjige štampan je registar umetnika i dela. Reč je o knjigama za gledanje i uživanje, ali i upoznavanje svetske kulturne baštine. Između ostalog, čitaoci mogu uživati u Delakroovim Alžirskim ženama, Đotovoj Stigmatizaciji Sv. Franje, Ogistovom Turskom kupatilu, El Grekovom Svetom Luju Francuskom, Karavađovoj Gatari, Davinčijevoj Mona Lizi i Bogorodici u pećini, u delima Mikelanđela, Rafaela, Rembranta, Ticijana, Van Dajka, Botičelija, Rubensa i još stotine drugih majstora. Ovom kolekcijom pruža se mogućnost svakome da ima najpoznatija umetnička dela u svojoj biblioteci. Reč je o nezaobilaznim knjigama za sve ljubitelje umetnosti. Sam izbor muzeja i dela sabranih u ovoj kolekciji, onima koji su ih videli, pomoći će da ožive svoje uspomene, a one koji nisu posetili najveće svetske muzeje vodi na imaginarno putovanje kroz važna svetske zdanja. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Silvija Borgezi Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Latinica Povez Broš Godina 2011 Format 17x20 Strana 96 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Књига је некоришћена. Стање: 9/10. 50 ИДЕЈА које би стварно требало да знате: УМЕТНОСТ Susie Hodge жанрови: Уметност, Публицистика, Популарна наука, Филозофија писмо: латиница број страна: 208 повез: мек формат: 16.5x24 cm Посета уметничкој галерији може да збуни – слуђујућа парада слика, скулптура, уметника и уметничких праваца, а врло мало увида у то како се све једно с другим уклапа. Зато је ту књига 50 идеја које би стварно требало да знате: УМЕТНОСТ да вам помогне. За све оне који не знају по чему се разликују Дега и Дали, Моне и Мане, кубизам и фовизам, овај информативни и аналитични водич разлаже педесет најважнијих и најутицајнијих концепција у уметности, од старе Грчке до данас. Обухватајући пресудне уметничке тренутке у историји, међу којима су барок, ренесанса, импресионизам, баухаус, надреализам, поп-арт и све оно између, ова књига уједно испитује утицајне правце као што су романтизам, кубизам и минимализам. Језгровити текст Сузи Хоџ пропраћен је речником где се објашњавају кључни појмови, као и мини-есејима и информативним биографијама најважнијих уметника одређеног периода. Допуњена избором слика које илуструју кључне концепције и обухватним хронолошким таблицама како би сваки правац или покрет био смештен у свој контекст, ова књига даје, у најширем распону, преглед најзначајнијих новина у свету уметности и дизајна. Она ће одушевити сваког ког је бар некад збунио уметнички жаргон и жели да достигне дубље, темељније разумевање уметности.

8 KRUGOZOR 68 Журнал «Кругозор» № 8, 1968 года - 6 пластинок - СССР Various – Кругозор №8/1968 Label: Кругозор (2) – 53 Format: 6 x Unknown, 7`, 33 ⅓ RPM, Mono, White Country: USSR Released: 1968 Genre: Non-Music, Pop, Classical, Children`s, Folk, World, & Country, Stage & Screen Style: Tracklist Hide Credits A Геворг Эмин– Ереван, Год 2751-й - Репортаж B No Artist– Дома У Мартироса Сарьяна С No Artist– Талант - Быть Человеком - Колхозники Рассказывают О Районном Партийном Секретаре D No Artist– Край Далекий, Небо Высокое. Трансарктическая Эстафета E Виктор Драгунский– Фантомас Пишет Диктант Written-By – Виктор Драгунский F1 Л. Хомянц* И А. Аветян*– Цветы F2 Л. Хомянц* И А. Аветян*– Фиалки F3 Л. Хомянц* И А. Аветян*– Караван G1 Жорж Дор*– Ля Маник G2 Полин Жюльен*– Лесную Деву H Оркестр П/У Г. Рождественского*– Кончерто Гроссо (Фрагмент) Composed By – Андрей Эшпай Composed By – Андрей Эшпай I No Artist– Кабачок 33 1/2 Оборота - В Пивнице `Под Баранами` J1 Войчех Млынарский*– Jesteśmy Na Wczasach J2 Галина Куницка*– Swiat Nie Jest Taki Zły K1 В. Круглова*, В. Мулерман*– Наши Младшие Сестренки Lyrics By – Игорь Шаферан Music By – Оскар Фельцман Lyrics By – Игорь Шаферан Music By – Оскар Фельцман K2 Э. Пьеха*– Огромное Небо Lyrics By – Роберт Рождественский Music By – Оскар Фельцман L1 Г. Семенова*– Потеряешь - Не Найдешь L2 Л. Мондрус*– Музыкальная История L3 В. Лыньковский*– Ошибка Статистики

Izdavač: Vuk Karadžić Broj strana: 172 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 29cm Muzej lepih umetnosti (engl. Museum of Fine Arts) u Bostonu u američkoj državi Masačusets, jedan je od najvećih muzeja u SAD. Muzej je osnovan 1870. i otvoren 1876, s time da je veliki deo njegove zbirke preuzet iz umetničke galerije Boston atenaum (Boston Athenaeum). Na današnju lokaciju u Aveniji Hantington preseljen je 1909. Uz svoje muzeološke aktivnosti, muzej sarađuje sa Akademijom lepih umetnosti, Školom muzeja lepih umetnosti i sestrinskim Nagoja/Boston muzejem lepih umetnosti u Nagoji. Neki od najznačajnijih zbirki Muzeja lepih umetnosti su: Egipatski arheološki predmeti i skulpture, koji uključuju kipove, sarkofage i nakit. Dela francuskih impresionista i postimpresionista, kao što su: Eduar Mane, Ogist Renoar, Edgar Dega, Klod Mone, Pol Sezan, Vinsent van Gog i Pol Gogen. Američka umetnost 18. i 19. veka, naročito dela Džona Singltona Koplija, Vinslou Homera i Džona Singera Sardženta. Zbirku Edvarda Morzea od 5.000 komada japanske grnčarije, što je najveća kolekcija ove vrste van Japana. Obimna kolekcija kineskog slikarstva i kaligrafije. Zbirka umetnosti američkih kultura pre dolaska Evropljana. Tu su još zbirke antičkih kultura, srednjovekovne i novovekovne umetnosti Evrope, umetnosti Afrike i Okeanije, savremene umetnosti, muzičkih instrumenata, grafika, crteža, fotografija i tekstila. Muzej sadrži i jedan od najvećih onlajn umetničkih kataloga na svetu, sa informacijama i fotografijama preko 327.000 predmeta iz svoje zbirke. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice slabije očuvane, unutrašnjost u odličnom stanju. Veliki broj ilustracija u boji.

SALVADOR DALI - retrospective 1920-1980 Autori tekstova - Salvador Dali, Pontus Hulten, Julien Green, Daniel Abadie, Antonina Rodrigo, Maxime Alexandre, Louis Aragon, Andre Breton, Rene Char, Rene Crevel, Paul Eluard, Benjamin Peret, Georges Sadoul, Andre Thirion, Tristan Tzara, Pierre Unik, Albert Valentin, Jose Pierre, Georges Bataille, Gilbert Lascault, James Thrall Soby, Patrice Schmitt, James Bigwood, Michel Tapie, Robert Descharnes, Anne Bernard Izdavač - Centre Georges Pompidou, Musee National d`Art Moderne Godina - 1980 416 strana 30x20 cm ISBN - 2-85850-032-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: LES SOURCES CATALANES DE SALVADOR DALI La poeta Garcia Lorca et le peintre Dali Exposition Salvador Dali Reflexions Mon amie et la plage Mes Toiles au Salon d`Automne La liberation des doigts SALVADOR DALI ET LUIS BUNUEL Film-art, fil antiartistique Luis Bunjuel Un Chien andalou Scenario Un Chien andalou et la presse L`Age d`or L`Age d`or Revue-programme LE TEMPS DU SURREALISME Breton et Dali Le grand Masturbateur Le `Jeu lugubre` Dali ou l`anti-obscurantisme L`amour Les nouvelles couleurs du `sex-appeal spectral` Les idees lumineuses L`OBJET SURREALISTE Objects surrealistes, objets oniriques L`bojet tel que l`experimentation surrealiste le revele Honneur a l`objet! Dali ecrivain Une Scheherazade du gluant L`Objet invisible L`Inconscient personnel De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec Salvador Dali METHODE PARANOIAQUE-CRITIQUE L`Ane pourri Metamporphose de Narcisse REVES ET CAUCHEMARS L`ANGELUS DE MILLET Les Chants de Maldoror DALI ET LE CINEMA Cinquante ans de cinema dalinien Mes secrets cinematographiques Le surrealisme a Hollywood Manifeste mystique RECHERCES VISUELLES Dali, l`image et l`espace Les secrets reveles de Salvador Dali Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na francuskom jeziku Umetnost Slikarstvo Nadrealizam Nadrealisti Nadrealista Nadrealizmu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar. Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.

MANE GENIJI UMETNOSTI XVII ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 250425 Isbn: 9788677123482 Autor : Simona Bartolena Izdavač : KNJIGA KOMERC Eduar Mane je bio veliki poznavalac istorije umetnosti koji je proučavao slike starih majstora na svojim putovanjima po Evropi. Holandski slikar Frans Hals i španski slikari Velaskez i Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil. On otresa s francuske umetničke scene oholu učmalost akademizm... Detaljnije Eduar Mane je bio veliki poznavalac istorije umetnosti koji je proučavao slike starih majstora na svojim putovanjima po Evropi. Holandski slikar Frans Hals i španski slikari Velaskez i Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil. On otresa s francuske umetničke scene oholu učmalost akademizma i unosi neposrednost u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti, širi polje tema, ne kloni se sadašnjeg vremena i zbivanja, ali pokazuje se i na polju opšte istorije. Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista - Dega, Mone, Renoar i Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Simona Bartolena Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KNJIGA KOMERC Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2012 Format 17x22 Strana 160 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

MUZEJ UMETNOSTI ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 381718 Isbn: 9788674784693 Autor : Autorski tim Phaidon Press-a Izdavač : DATA STATUS Sa gotovo 1000 luksuzno opremljenih, izuzetno velikih stranica punih najznačajnijih umetničkih dela, uključujući i ona koja se mogu videti samo u privatnim kolekcijama i ona do kojih se mora putovati u zabačene delove sveta, Muzej umetnosti obuhvata period istorije čovečanstava od preko tri milen... Detaljnije Sa gotovo 1000 luksuzno opremljenih, izuzetno velikih stranica punih najznačajnijih umetničkih dela, uključujući i ona koja se mogu videti samo u privatnim kolekcijama i ona do kojih se mora putovati u zabačene delove sveta, Muzej umetnosti obuhvata period istorije čovečanstava od preko tri milenijuma i uključuje dela iz 650 muzeja i privatnih zbirki sa svih kontinenata. Počev od najstarijih poznatih pećinskih slika pa sve do današnjeg dana, ovaj umetnički poduhvat predstavlja pravo uživanje za oči i dušu i riznicu informacija za poznavaoce i ljubitelje umetnosti. Knjiga Muzej umetnosti ima jedinstven format, nalik na stvarne muzeje. Možete istraživati njegovih 25 „galerija“, od kojih svaka ima svoj niz sala – pođite hronološkim redom ili ulazite i izlazite onako kako vama odgovara. U svakoj sali postoji uvodni tekst koji jasno objašnjava pokret, kulturu ili temu koja se u njoj nalazi, kao i detaljna legenda za svako delo. Unutar galerija postoje i posebne „izložbe“, koje pružaju detaljan pogled na konkretnu temu ili razdoblje, a među izloženim delima mogu se videti slike, skulpture, freske, fotografije, instalacije, lend art (monumentalna umetnost u slobodnom prostoru), video snimci, drvorezi, nakit, keramika, vitraži, tapiserije, mozaici i ilustrovani rukopisi. Ogromne stranice su savršeno uređene kako bi pružile posmatraču što više detalja. Na dvostrukom listu u galeriji italijanske renesanse, na primer, Mona Liza je okružena nizom crteža i skica Leonarda da Vinčija, a svi oni jasno pokazuju kvalitet svetosti i prostora u njegovom delu. Čitava stranica u ovom odeljku je odvojena za manje poznatu Damu sa hermelinom i Đinevru di Benči, izvanredne portrete čije odlike su naglašene velikim formatom. Postoje galerije posvećene umetnosti Japana, Kine, Koreje, Afrike, Australije i Azije. Kineske galerije uključuju slike iz vremena dinastije Ming, raskošne kimone, izvanredne keramičke vaze, a izložba je posvećena Armiji od terakote, dok sala Asteka predstavlja sasvim drugačiji tip vojnika – metar i po visokog Orla-ratnika. Možemo da vidimo slike na laku i na palmovom lišću u galeriji posvećenoj jugoistočnoj Aziji, kao i fantastične mozaike, keramiku i bronzane skulpture u salama islamske umetnosti. Odabrana prema značaju za istoriju svetske umetnosti, prema kulturnoj baštini koju oličavaju i prema čistoj lepoti i poželjnosti koju oličavaju, dela u Muzeju umetnosti predstavljaju veličanstven uvod u širok spektar ljudske kreativnosti. U kom drugom muzeju možete pronaći kolekciju Rembrantovih najboljih autoportreta, Velaskezove Mlade plemkinje i fotografije Sindi Šerman, masku faraona Tutankamona, zlatne predmete iz Perua, prozore od vitraža iz crkve Notr-Dam, Mikelanđelovog Davida, slike iz pećina u Lasku i dela Džeksona Poloka? Muzej umetnosti je po oceni kritičara najznačajniji do sada objavljeni pregled istorije umetnosti od nastanka čovečanstva do danas. Uključuje i rečnik i opširan indeks, što ga čini pristupačnim, informativnim i pravim nadahnućem za porodicu, ljubitelje umetnosti i stručnjake na tom polju. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Autorski tim Phaidon Press-a Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DATA STATUS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2017 Format 32x42 Strana 978 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.