PLOČA JE U VRLO DOBROM STANJU! VINIL: 4+ OMOT: 5-

НЕРОН АЛЕКСАНДАР КРАВЧУК ЈУГОСЛАВИЈАПУБЛИК Б е о г р а д 1988 Поговор ПЕТАР ВУЈИЧИЋ ........................................................ Тврде корице Ћирилица 354 странице

format: LP artist: NERON (Serbia, Yugoslavia) title: Neron (I album) release date: 1983 label, Cat.No. PGP RTB, 2121441 style: rock Ploča i omot: VG+ (4+). PAŽNJA: u ponudi imam nekoliko primeraka ovog albuma, pogledajte ih preko donjih linkova. NERON je možda bend koga je kritika najviše sasekla od svih SFRJ bendova, a rock kritičari (Pera Luković, Dragan Kremer pre svih) su itekako znali da se sprdaju sa mnogim tadašnjim sastavima. No, NERON je ipak objavio 3 albuma, ostavio nekakav trag i stekao čak i dosta poklonika. Inače, zanimljiv je i nastanak benda, gde je momke okupio kompozitor Dr Milan Ignjatović Mikandus, izuzetno zanimljv lik (džudo šampion, kardiolog specijalista i rok entuzijasta). Muzički, NERON je spoj bosanske pop-rock škole 80-ih, vojvođanskog pop-rocka (nešto što će kasnije eksploatisati GARAVI SOKAK), ali i povremenih tvrđih gitarskih rifova. Tekstualno bend ide na geg, i muško-ženske lascivne teme, naravno ne prelazeći granice dobrog ukusa (iako im se baš to spočitavalo). Ovo je 1. album benda iz 1983. A1 Dunja A2 Ljubavna Antena A3 Susret A4 Ja Nisam Bog A5 Anđelčić B1 Pariz B2 Nepoznati Ljudi B3 Plodni Dani B4 Mrak ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeće ploče grupe NERON: kompletna vinilna diskografija: 1) LP NERON - `Neron` (1983) https://www.kupindo.com/Ploce/61628565_LP-NERON-Neron-I-album-1983-MINT-odlican https://www.kupindo.com/Ploce/63284533_LP-NERON-Neron-I-album-1983-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/64683721_LP-NERON-Neron-I-album-1983-VG-veoma-dobra 2) LP NERON - `Važno je da ima krvi (1986) https://www.kupindo.com/Ploce/72266209_LP-NERON-Vazno-je-da-ima-krvi-1986-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/71438273_LP-NERON-Vazno-je-da-ima-krvi-1986-odlicna-NM-VG- 3) LP NERON - `Noć i dan` (1990) https://www.kupindo.com/Ploce/62406413_LP-NERON-Noc-i-dan-1990-MINT-odlicna

GOSPODARICA RIMA Luk Deveniš Žanrovi: Istorijski Izdavač: Vulkan izdavaštvo ISBN: 978-86-7710-372-9 Broj strana: 448 Pismo: Latinica Povez: mek Format: 145x205 mm Opis Seks, ubistva i zakulisne radnje u drevnom Rimu. Vučica vreba iz senki. Četrdeset četvrte godine pre Hrista, suprotstavljene sile guraju rimsku republiku ka nasilnom kraju. Vidovnjak proriče da će mladi Tiberije Neron, ako se bude oženio rođakom i lepoticom Livijom Druzilom, postati otac četiri rimska kralja. Livija, gonjena ambicijom, posvećuje čitav život ispunjenju tog proročanstva. Nijedan zločin nije dovoljno okrutan ako vodi ispunjenju veličanstvene sudbine. U osvit imperijalnog doba, počinje krvava pripovest prepuna erotike, opsednutosti i . Gospodarica Rima, pripovest stogodišnjeg roba Ifikla, portretiše velike žene imperijalnog Rima – Liviju, Juliju, Antoniju i Agripinu – robinje ambicija, nagona i želje za uspehom. U prvoj knjizi uzbudljivog, novog serijala, Luk Deveniš vanrednim umećem oživljava ove izuzetne žene, koje su živele u tom monstruoznom dobu. Knjiga u PERFEKTNOM stanju 60

Trideset godina posle Pontija Pilata, namesnik Judeje je Lucije Albi! Na zahtev svog ujaka, Balba Pizona, rimskog senatora, potajnog hrišcanskog obracenika, Albin pokušava da dešifruje kriptogram Sator, tajni sveti spis, koji ce prvim progonjenim hrišcanima služiti kao uporište pred Neronom. Kroz buru prvih jevrejskih pobuna protiv rimske vladavine, Albina trag odvodi do izjava poslednjih preživelih svedoka prisutnih na Hristovom sudenju. U meduvremenu, u Rimu, Balb ponovo priprema zaveru protiv okrutnog imperatora Nerona, pokušavajuci da i u hrišcanima pronade oslonac za svoju stvar. Kriptogram je iskopan iz ruševina Pompeje 1936. godine i datira iz vremena Albinove istrage, 62. godine posle Hrista. Još od antickih zapisa poznat je pod imenom Sator kvadrat; kao takav, otkriva znacajne momente o životu ranih hrišcana, ali nikada nije dešifrovan. Pripovest o Luciju Albinu, koja je pred nama, otkrice je koje na nov nacin osvetljava ovu staru enigmu hrišcanske arheologije. Čitaj dalje

Quo vadis? Henrik Sjenkjevič Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1980; Detaljnije: tvrd povez, strana 616, , stanje: vrlo dobro. Mala posveta na predlistu Roman Quo vadis? opisuje nastanak hrišćanstva u Rimu, u prvom veku, za vreme vladavine cara Nerona. Osim ljubavne priče između rimskog patricija Vinicija i mlade hrišćanke Ligije, Sjenkjevič izvanredno opisuje kontrast između vladajućeg ali dekadencijom uzdrmanog paganstva i hrišćanstva u usponu, između egoizma i ljubavi, luksuza carskih palata i memljive skučenosti katakombi. Realistični su opisi požara u Rimu i strašnih scena u amfiteatru, a mučenička krv pobijenih hrišćana postaće „seme crkve“. S.S.S.

U dobrom stanju. Istorija za decu i tinejdžere. Title: Stories of Alexander the Great (Myths & Legends) Publisher: Burke Publication Date: 1983 Binding: Hardcover Illustrator: René Péron Book Condition: good Edition: 2nd Edition Pierre Grimal (November 21, 1912, in Paris – October 11, 1996, in Paris) was a French historian, classicist and Latinist. Fascinated by the Greek and Roman civilizations, he did much to promote the cultural inheritance of the classical world, both among specialists and the general public. Admitted to the École Normale Supérieure in 1933, and received third at the `agrégation de lettres` in 1935, he was member of the École française de Rome (1935–1937) then taught Latin at a Rennes lycée. Then he was active as a professor of Roman civilization at the faculties of Caen and Bordeaux, and finally at the Sorbonne for thirty years. He published studies on the Roman civilization, of which many volumes to the `Que sais-je?` series, and translations of Latin classical authors (Cicero, Seneca the Younger, Tacitus, Plautus, Terence). On his retirement, he also published biographies and fictionalized histories (Mémoires d’Agrippine, le procès Néron), more intended for the general public. At the end of his life, he campaigned for the safeguarding of literary teaching. pjer grimal, aleksandar makedonski Ancient Greece / ancient history / Ancient Rome / antiquity / Byzantine Empire / c1 / cart046 / children / children`s / children`s book / children`s books / conte / contes / Egypt / Egyptology / English / exlibris / fiction / First Books / Folk & Fairy Tales / folklore / folklore / mythology / France / French / Greece / Greek History / history / History curriculum (IRL): Early peoples and ancient societies / History curriculum (IRL): Stories / illustration / inspiration / Ireland / Irish folklore / legend / legends / ligneyrac / literature / Livre Jeunesse / Middle Ages / myth / mythology / myths / non-fiction / nooSFere / Roman History / Rome / tales / translated / travail / youth /

LUDILO KRALJEVA Vivijan Grin , Logos art Beograd 2008 , Od Kaligule i Nerona preko Ričarda II, Henrika VIII, Ivana Groznog, pa sve do Musolinija, Hitlera i Staljina, na jedinstveni i originalni način prikazan je fenomena ludog kralja. Neverovatne činjenice navele su autora da piše o mentalnom zdravlju pojedinaca koje je imalo veliku ulogu u stvaranju istorije. Lične traume poremećenih vladara su uticale na javni život i donošenje zakona. Ludilo Kraljeva je kontraverzna studija koja nam daje uvid u razumevanje istorije i savremene politike. Vivijan Grin (1915.-2005.) je bio rektor Linkoln koledža, sveštenik, predavač i istoričar mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 362 strane , Stanje vrlo dobro, podvlačenje teksta.

LUDILO KRALJEVA Vivijan Grin , Logos art Beograd 2008 ,Od Kaligule i Nerona preko Ričarda II, Henrika VIII, Ivana Groznog, pa sve do Musolinija, Hitlera i Staljina, na jedinstveni i originalni način prikazan je fenomena ludog kralja.Neverovatne činjenice navele su autora da piše o mentalnom zdravlju pojedinaca koje je imalo veliku ulogu u stvaranju istorije. Lične traume poremećenih vladara su uticale na javni život i donošenje zakona. Ludilo Kraljeva je kontraverzna studija koja nam daje uvid u razumevanje istorije i savremene politike.Vivijan Grin (1915.-2005.) je bio rektor Linkoln koledža, sveštenik, predavač i istoričarmek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 362 strane ,Stanje vrlo dobro, podvlačenje teksta.

Ludilo kraljeva vivijan grin , logos art beograd 2008 , od kaligule i nerona preko ričarda ii, henrika viii, ivana groznog, pa sve do musolinija, hitlera i staljina, na jedinstveni i originalni način prikazan je fenomena ludog kralja. Neverovatne činjenice navele su autora da piše o mentalnom zdravlju pojedinaca koje je imalo veliku ulogu u stvaranju istorije. Lične traume poremećenih vladara su uticale na javni život i donošenje zakona. Ludilo kraljeva je kontraverzna studija koja nam daje uvid u razumevanje istorije i savremene politike. Vivijan grin (1915.-2005.) je bio rektor linkoln koledža, sveštenik, predavač i istoričar mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 362 strane , stanje vrlo dobro, podvlačenje teksta.

„Čovek nije izmislio grad, pre će biti da je grad stvorio čoveka i njegove navike. Urbanost izvorno proističe od latinske reči za grad. Moguće je da je grad, kakav poznajemo, potekao iz Azije između šestog i prvog milenijuma pre Hrista. Ideja o gradu je, međutim, dostigla svoj vrhunac u Grčkoj sa gradom-državom ili polisom, onim što je Aristotel nazvao „zajednički život radi plemenitog cilja“. U Rimu, osnivaču Rimskog carstva, grad, sam Rim, prvobitno podignut bez plana i reda, rastao je dok se nije pretvorio u model drugim gradovima stvorenim prema njegovom liku i obličju. Čovek koji je mislio da je stvorio grad, mnogo puta ga je, međutim, rušio. Po legendi, Neron je zapalio Rim, ali Rim je Večni grad. Druge gradove, kao što su Berlin i Havana, uništili su ratovi ili nemarnost njihovih vladalaca. Havana, naime, izgleda kao razrušen grad, ne iz vazduha kao Berlin, već iznutra. Berlin je, međutim, kao stari Rim posle požara, rekonstruisan, dok Havana čuva svoju čudnu lepotu u ruševinama. Kao Horacije, dakle, kažem da me ruševine neće zastrašiti. Tako sam u drugim gradovima tražio sjaj koji je imala Havana.“ Giljermo Kabrera Infante, iz Predgovora Pohvala gradu. Ovako piše zaljubljenik u gradove, Kubanac G. K. Infante koji je drugu polovinu svog života (1929–2005) proveo u Londonu. Otud ovaj grad i zauzima polovinu prostora ove knjige. U njemu je Kabrera ostvario i najveći deo svoje karijere, objavivši „svog Uliksa“ – čuveni roman Tri tužna tigra, kao i političke eseje Moja Kuba. Ovaj bivši kubanski diplomata, miljenik a potom oponent vlasti, autor je scenarija (pod pseudonimom Giljermo Kain) kultnog filma Vanishing Point iz 1971, kao i manje znanog Wonderwall, u kojem je sarađivao s Džordžom Harisonom. Inače je bio poznanik svih Bitlsa (o kojima i piše). Vrsni lingvista i eksperimentator u jeziku, Infante nas kao saučesnik i svedok vodi i u Pariz, Brisel, Madrid, Veneciju, Njujork, Las Vegas, Majami, Rio de Žaneiro... Iako je pripadao Markesovoj generaciji latinoameričkog buma, ovu etiketu je odbijao. No, svoj talenat nije mogao da ospori. Laureat je Nagrade Servantes 1997, koju je dobio iz ruku španskog kralja Huana Karlosa.

Quo Vadis Henrik Sjenkijevič Sveslovenska knjižnica Beograd 1940g tvrd povez 622 stranice solidno očuvano Roman Quo vadis? opisuje nastanak hrišćanstva u Rimu, u prvom veku, za vreme vladavine cara Nerona. Osim ljubavne priče između rimskog patricija Vinicija i mlade hrišćanke Ligije, Sjenkjevič izvanredno opisuje kontrast između vladajućeg ali dekadencijom uzdrmanog paganstva i hrišćanstva u usponu, između egoizma i ljubavi, luksuza carskih palata i memljive skučenosti katakombi. Realistični su opisi požara u Rimu i strašnih scena u amfiteatru, a mučenička krv pobijenih hrišćana postaće „seme crkve’’. .............. Čuveni istorijski roman za koji je Sjenkjevič 1905. godine dobio Nobelovu nagradu u pozadini ljubavne priče opisuje stradanja prvih hrišćana u Neronovom Rimu. Osim ljubavne priče između rimskog patricija Vinicija i mlade hrišćanke Ligije, Sjenkjevič izvanredno opisuje kontrast između vladajućeg ali dekadencijom uzdrmanog paganstva i hrišćanstva u usponu, između egoizma i ljubavi, luksuza carskih palata i memljive skučenosti katakombi.

Autor: Manda Skot Format: 120mm x 210mm Povez: Tvrdi Pismo: latinica Broj strana: 522 Ovo je višeslojna priča o borbi za samostalnost i slobodu, o porodičnim odnosima i izdaji kao i o strastima i vizijama koje napajaju dušu. Otvorivši korice ovog serijala ući ćete u potpuno sveži i inspirativni svet sanjara, ratnika i pevača u kojem su dostojanstvo i čast važniji od same pobede a očuvanje potomstva najveća težnja. U takvom svetu se Budika bori da sačuva sve što smatra svetim dok je neprekidno razdiru teška iskušenja. Prvi deo, Sanjajući orla, oslikava mladost Breake i njenog brata Bona oko kojih se plete priča o odbrani od Kaliguline i Klaudijeve invazije. U drugom delu, Sanjajući bika, car Klaudije još jače steže pesnicu oko Britanije a jedan izdajica upravo u tome uzaludno pokušava da nađe sebi utehu. Budika će ostati bez još jednog dela svoje duše i to će je u trećem nastavku, Sanjajući psa, sprečavati da povrati nekadašnju moć dok njen narod trpi teror zapovednika i legionara neuračunljivog Nerona. Ali samo do one presudne 60. godine kada se, konačno ujedinjena, plemena podižu protiv okupatora.

Пред читаоцем је треће, допуњено и проширено издање Марковићеве књиге Истина о Француској револуцији. Укључен је и интервју са Марковићем, који је, пре две и по деценије, с њим водио Владимир Димитријевић. Садржај књиге погледајте ОВДЕ. Аутор о књизи Истина о Француској револуцији „На Западу је револуција била највећа експлозија гоњења хришћанства од Нерона па до 19. века. По броју жртава – близу 700.000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене владавине побијено је више Француза него за хиљаду година „тираније“ француских краљева, против које су се револуционари борили. Револуционарни терор, који је у највећем броју случајева имао антихришћански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији 20. века. Чак и они који су у Француској револуцији досад видели колевку савремене демократије морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена. До ње се могло доћи и путем реформи, као у англосаксонским земљама.“ Наслов: Истина о Француској револуцији Издавач: Catena mundi Страна: 120 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: А5 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-6343-129-4

Пред читаоцем је треће, допуњено и проширено издање Марковићеве књиге Истина о Француској револуцији. Укључен је и интервју са Марковићем, који је, пре две и по деценије, с њим водио Владимир Димитријевић. Садржај књиге погледајте ОВДЕ. Аутор о књизи Истина о Француској револуцији „На Западу је револуција била највећа експлозија гоњења хришћанства од Нерона па до 19. века. По броју жртава – близу 700.000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене владавине побијено је више Француза него за хиљаду година „тираније“ француских краљева, против које су се револуционари борили. Револуционарни терор, који је у највећем броју случајева имао антихришћански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији 20. века. Чак и они који су у Француској револуцији досад видели колевку савремене демократије морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена. До ње се могло доћи и путем реформи, као у англосаксонским земљама.“ Наслов: Истина о Француској револуцији Издавач: Catena mundi Страна: 120 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: А5 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-6343-129-4

Puccini, Franco Ghione, Gina Cigna, Francesco Merli, Magda Olivero, Luciano Neroni - Turandot Originalno dvostruko izdanje sa bukletom. Knjizica ima 12 strana. Made in E.C. Ocuvanost CD1: 5 CD2: 5 Omot/knjizica: 5- (poledjina zadnjeg omota malo je pozutela) Naprslina na prednjoj strani kutije. Spisak pesama: CD1 Turandot Act I 01 Popolo Di Pekino? 5:41 02 Gira La Cote, Gira, Gira! 2:28 03 Perché Turda La Luna? 5:21 04 O Giovinetto! 4:54 05 Figlio, Che Fai? 4:07 06 Silenzio! 4:09 07 Signore, Ascolta! 2:14 08 Non Piangere, Liu! 2:29 09 Ah! Per L` Ultima Volta! 2:49 Act II - Scene 1 10 Olà, Pang! Olà, Pong! 3:22 11 Ho Una Casa Nell` Honan 3:40 12 O Mondo, Pieno Di Pazzi Innamorati! 4:01 13 Udite Trombe! Altro Che Pace! 4:20 Act II - Scene 2 14 Un Giuramento Atroce Mi Costringe 4:52 15 Popolo Di Pekino! 1:57 16 In Questa Reggia 3:06 17 O Principi, Che A Lunghe Carovane 3:20 18 Straniero, Ascolta! 5:05 19 Gelo Che Ti Dà Foco... 3:49 20 Figlio Del Cielo! 3:18 21 Tre Enigmi M`hai Proposto! 3:52 CD2 Act III - Scene 1 01 Cosi Comanda Turandot 4:01 02 Nessun Dorma! 3:00 03 Tu Che Guardi Le Stelle 4:00 04 Principessa Divina! 4:15 05 Tanto Amore Segreto 3:33 06 Tu Che Di Gel Sei Cinta 2:39 07 Liù! Liù! Sorgi! Sorgi! 5:00 08 Principessa Di Morte! 3:36 09 O Mio Fior Mattutino 4:23 Act III - Scene 2 10 Diecimila Anni Al Nostro Imperatore! 2:59 Appendix: Early Recordings Of Selected Passages From Turandot Act I 11 Signore, Ascolta! 3:07 12 Non Piangere, Liù! 2:37 Act II - Scene 1 13 Olà, Pang! Olà, Pong! 3:30 14 Ho Una Casa Nell` Honan 3:17 15 O Mondo, Pieno Di Pazzi Innamorati! 3:14 16 Gravi, Enormi, Venerandi 3:48 Act II - Scene 2 17 In Questa Reggia... 5:46 Act III - Scene 1 18 Nessun Dorma! 3:05 19 Tanto Amore Segreto 2:16 20 Tu Che Di Gel Sei Cinta 3:23 Act III - Scene 2 21 Diecimila Anni Al Nostro Imperatore! 1:40 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: classical pvs2r11

Danilo Kiš Grobnica za Borisa Davidovića Meki povez Izdavač Bigz Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.[3] Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima. Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.[4] Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,[5] a prevedena je na više od dvadeset jezika.[6] Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Pozadina Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.[8][9] S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.[10] Sadržaj priča Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku. Nož sa drškom od ružinog drveta Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine. Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti. Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku. Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije. Krmača koja proždire svoj okot Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls Priča je posvećena Borislavu Pekiću. Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.) Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate. Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga. Mehanički lavovi Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: Hommage à André Gide), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine. A. L. Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent. Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete. Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu. Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.[11] Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost. Kijów - Sobór Mądrości Bożej 01.jpg Kijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje Édouard Herriot 01.jpg Istorijski Eduar Erio Magijsko kruženje karata Priča je posvećena Karlu Štajneru. Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi. Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu. U jednoj kartaškoj partiji odigranoj u ćeliji, Koršunidze gubi od Segidulina i time preuzima na sebe obavezu da ubije doktora Taubea. Doktor, međutim, saznaje za pretnju (verovatno od samog Segidulina) te biva već sutradan premešten u drugi, udaljeni logor, i Koršunidze ne uspeva da dopre do njega narednih osam godina. Najzad, Koršunidze slučajno saznaje da je Taube rehabilitovan i da je postao upravnik u jednoj udaljenoj bolnici, odmah potom odlazi tamo i ubija Taubea u kancelariji, sleđa. Grobnica za Borisa Davidoviča Priča je posvećena „uspomeni Leonida Šejke“. Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost revolucije, koju istorija nije dostojno upamtila. Rođen je iz veze kćerke lokalnog učitelja i Davida Abramoviča, jedinog Jevrejina u svojoj regimenti. Već u ranoj mladosti, bio je buntovan: bežao je od kuće, potom je kojekuda nadničio, a sa dvadesetak godina ulazi u petrogradsko visoko društvo gde se predstavlja kao Zemljanikov i šarmira dame. Ipak, ubrzo pada na niske grane, nakon što je par puta uhapšen zbog učešća u krijumčarenju oružja, u jednoj velikoj pljački, i u revolucionarnim bombaškim akcijama, te biva zatvoren u ludnici, iz koje uspeva da pobegne i da se prebaci u Pariz gde postaje sindikalni funkcioner. Po početku Prvog svetskog rata, sklanja se na jug Francuske gde ponovo biva uhapšen, a potom se obreva u Berlinu gde u novinama objavljuje socijalističke tekstove. Nakratko se primiruje u Švajcarskoj, a po vesti da je u Petrogradu izbila revolucija, ponovo se aktivira, na strani boljševika, te se bori u građanskom ratu gde je i lakše ranjen. U ovom periodu se i ženi, ali je brak trajao kratko. Novski službuje i kao diplomata, a po okončanju rata nastupa kao predstavnik na pregovorima sa Engleskom i stupa u kontakt sa tamošnjim sindikatima. Boris Davidovič Novski je uhapšen krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li podneo lažno priznanje na svoju štetu. Novski se, sada u svojim poznim tridesetim, iscrpljen i izmučen, ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju bogatu biografiju. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom; ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte. Treće večeri, Novski pristaje na razgovor, ali biva odmah smešten u bolnicu. Po delimičnom oporavku, suočava se sa Fedjukinom i dvojac provodi noći u rapravi oko teksta priznanja (prvobitna optužnica o špijuniranju za Engleze je odbačena); nakon dve sedmice ubeđivanja, Novski je najzad zadovoljan postignutom verzijom svog priznanja. Dva meseca kasnije, Fedjukin, neočekivano, ponovo menja optužnicu jer je u međuvremenu iznudio lažna priznanja od neke druge dvojice zatvorenika. Na to, Novski u ćeliji pokušava da se ubije, ali ga spasavaju i Fedjukin ponovo menja optužnicu u kojoj ovog puta imenuje Novskog za vođu grupe sabotera, smatrajući da mu, uzdizanjem na bitniju ulogu, čini uslugu. Najzad, na suđenju, Novski se nada smrtnoj kazni streljanjem kao časnom skončanju, ali ipak, nakon još godinu dana tamnovanja, biva izgnan u Sibir. U zimu 1937. godine, Novski je ponovo uhapšen, ali iz gulaga uspeva da ponovo pobegne. Četvrtog dana bekstva, stražari ga nalaze kod neke livnice, žure da ga uhapse, ali on umire skočivši sa skele u kotao topljene šljake. Pseudonimi Borisa Davidoviča Melamuda Mapa dokumentovanog kretanja Borisa Davidoviča pre hapšenja Psi i knjige Prizor spaljivanja Jevreja na jugu Francuske, 1320. godine Priča je posvećena Filipu Davidu i zapravo je prevod zapisa jednog sveštenika iz vremena inkvizicije na jugu Francuske. Krajem 1330. godine, monsinjor Žak Furnije, biskup od Pamjea,[12] saznaje da se Baruh David Nojman, lokalni rabin, nakon što je bio pokršten, vratio judaizmu, i hapsi ga.[13] Nojman tokom isleđivanja prepričava događaje koji su doveli do njegovog krštenja: Mesec dana ranije, u Grenadi kraj Tuluza silom su pokrštena dvojica Jevreja koji potom dolaze u Tuluz da se s Nojmanom posavetuju oko toga da li je nasilno krštenje važeće. Nojman se raspituje kod lokalnog katoličkog sveštenika i, po odobrenju ovog, dvojica ipak bivaju vraćena judaizmu. Nedelju dana nakon toga, vlasti Tuluza dovode u grad desetine uhapšenih za pokolj nad Jevrejima u jednom drugom gradu. Kako su ih provozili kroz grad, ovi počeše da dozivaju upomoć, na šta im građani pomogoše da se oslobode, te svi zajedno pohrliše u jevrejsku četvrt, željni krvi. Dolaze tako do Nojmanove kuće, upadaju u nju i uništavaju mu dragocene knjige, a njega odvode na krštenje. On najpre odugovlači, ali ipak pristaje nakon što uviđa da bivaju odmah ubijeni svi koji krštenje odbiju. Pogrom traje ceo dan, a počev od večeri, Baruh traži načina da poništi svoje nasilno krštenje i odlazi u obližnji Monžiskar po savet. Tamo ga ponovo zarobljava rulja i sutradan ga sprovode u Pamje, gde su Jevreji imali određene građanske slobode. Tokom dugotrajnog isleđivanja od strane biskupa Furnijea, dolazi do obimne rasprave o postulatima vere i Nojman najzad, pod mukama, pristaje da se odrekne judaizma. Godinu dana kasnije, Nojman je ponovo suđen jer je posumnjao u svoju novu veru, a još šest godina kasnije, biva ponovo suđen, kojom prilikom verovatno umire na mukama. U napomeni nakon priče, Kiš tvrdi da je na ovaj zapisnik naišao nakon završetka pisanja naslovne novele, i navodi mnoge sličnosti između Baruha Davida Nojmana i Borisa Davidoviča Novskog – njihova imena, istrajnost, tematiku, datume hapšenja, itd. Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968) A. A. Darmolatov je pesnik revolucije, od minornog značaja, premda doseže određene pesničke domete koji „nisu bez draži“. Sarađuje sa B. D. Novskim koji mu je neka vrsta političkog zaštitnika. Kada je Novski uhapšen, i Darmolatov strahuje za svoju sudbinu i počinje da fizički i umetnički propada, ali ipak ne biva hapšen. Na Cetinju, autor priče, tada još uvek dete, prisustvuje Darmolatovljevoj poseti lokalnom muzeju gde ovaj seda na izloženu Njegoševu stolicu. U postskriptumu priče, navodi se da je elefantijaza koja je već tada bila zahvatila Darmolatovljeve mošnice kasnije bila toliko odmakla da je fotografija istih preštampavana u udžbenicima patologije širom sveta. Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Reakcije Knjiga je bila odlično primljena i od publike i od kritičara, i u samo četiri godine od objavljivanja izašlo je sedam izdanja.[5] „Pisana briljantno i mudro, Grobnica za Borisa Davidoviča zaista je remek-delo.” – Politika[14] „Nesvakidašnji trenutak naše savremene proze.” – Borba[14] „Vanserijska proza koju će, siguran sam, čitati i vrlo širok krug ljubitelja književnosti.” – Večernje novosti[14] „Himna ljudskom dostojanstvu i istrajnosti... Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.” – Slobodna Dalmacija[14] „Grobnica za Borisa Davidoviča otvara izvesne nove, ne samo tematske nego i estetske tokove u savremenom tkivu srpske književnosti.” – Polja[14] „Ovo je maestralno djelo pisca koji, sa svakim novim radom, pomjera granice svog umjetničkog domjeta.” – Pobjeda[15] Juna 1977. godine, knjiga je nagrađena Goranovom nagradom.[5] Polemika oko optužbi za plagijat Par meseci po objavljivanju, knjiga se našla u kontroverzi povodom optužbi za plagijat iz kojih se razvila jedna od najvećih i najžešćih književnih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Napadi i optužbe su trajali mesecima i bili su između ostalog vezani i za navodno plagiranje romana „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera. Sam Štajner nije reagovao,[16] a Kiš je 1978. godine objavio obimnu polemičku odbranu na napade, pod naslovom „Čas anatomije“. Prvi napad na autentičnost knjige objavio je novinar Dragoljub Golubović u zagrebačkom dvonedeljniku Oko u kojem je, pod naslovom „Ogrlica od tuđih bisera” optužio Kiša da je, koristeći motive iz već napisanih dela, zapravo napisao plagijat. Kiš je na ovo odgovorio u istom broju časopisa i, u eseju naslovljenom „Niska od niskih pobuda” branio svoj metod pisanja te optužio Golubovića da je svoj tekst zapravo napisao u tuđe ime i iz ideoloških pobuda. Već u narednom broju istog magazina, književnici Visković i Kulenović istakli su besmislenost Golubovićevih optužbi. Golubović je istom prilikom pokušao da pruži dokaze za svoje tvrdnje, a Kiš mu je i na to odgovorio odbacivši ih.[17] U jednom od narednih brojeva Oka, na Golubovićeve optužbe odgovorio je i Predrag Matvejević. On je u tekstu pod naslovom „U znaku ovna, u sjeni Nerona” opovrgao Golubovićeve navode te ga je optužio da je petparački novinar, takođe navevši da je ovaj napao Kiša po nečijem tuđem nalogu. Matvejević je naveo i imena Šćepanovića, Bulatovića i Dragana Jeremića, pri čemu se prisetio kako je Jeremić jednom prilikom, dok su zajedno bili u žiriju za dodelu Andrićeve nagrade, odbacio mogućnost da Kiš dobije nagradu iz, kako je tad naveo, „moralnih razloga”. Nadalje je naveo kako su u finalu izbora za Oktobarsku nagradu jednom bili Kiš i Jeremić dok je u žiriju bio Šćepanović, a nagrada je pripala Jeremiću premda mu nagrađena knjiga još nije ni bila izašla u prodaju.[18] Dragan Jeremić je u to vreme bio član ili lider mnogobrojnih udruženja, komisija i žirija za dodelu nagrada, pa je bio jedna od najmoćnijih osoba jugoslovenske književnosti. Međutim, ovo je bila prva javna optužba na njegov rad i na, uopšte, hijerarhijski sistem koji je u domaćoj književnosti bio na snazi.[19] U Književnim novinama iz decembra 1976, u tekstu „Niski udarci tuđom rukom” on se najpre zgrozio nad Matvejevićevim optužbama, a potom je ponovio Golubovićeve optužbe spram „Grobnice”. Tekst je zaključio opaskom da ljudi koji žive 400 kilometara daleko (aludirajući na Zagreb, mesto izdavanja Oka) ne treba da se bave beogradskim poslovima.[20] Rasprava između Matvejevića i Jeremića se nastavila Matvejevićevim tekstom „Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić” u kojem optužuje ovog da je loš filozof i aparatčik, te donosi kritiku njegove „zbirke mislî i maksimâ” koju ocenjuje kao osrednju. Zatim je, nakon što je Jeremić istog meseca dobio Andrićevu nagradu za drugu svoju knjigu, kritikovao i nju da je jednako loša. Ubrzo su se za način dodele ove nagrade zainteresovale i vlasti i ispostavilo se da su članovi žirija odluku doneli pod pritiskom.[21] Nakon ovoga, protiv korumpiranosti u domaćoj književnosti oglasili su se i drugi književnici, kao Nikola Milošević i Dimitrij Rupel. U odgovorima na ove napade, Jeremić je redovno ponavljao optužbe protiv Kiša i „Grobnice”.[22] Kiš se tokom većeg dela ove polemike držao po strani, a zatim je u proleće 1978. objavio obimnu raspravu pod naslovom „Čas anatomije“. U ovoj knjizi on je ukazao na nelogičnosti argumenata i licemerje onih koji su napadali integritet „Grobnice”, posebno se osvrnuvši na Jeremića i Bulatovića.[23] Ova knjiga je takođe bila odlično primljena i od publike i od kritike, i do danas je prevedena na više od 30 jezika.[5] Međutim, avgusta iste godine, Golubović je podneo krivičnu prijavu protiv Kiša zbog navodne uvrede nanesene mu u ovoj knjizi, ali je ta tužba u proleće 1979. godine odbijena.[24] Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj kojeg je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu.[25] Adaptacije U pozorištu Godine 1987, u pozorištu Dadov izvedena je istoimena predstava u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skerlića.[26] Godine 1996, knjiga je adaptirana za istoimenu pozorišnu predstavu francuskog pozorišta Efemerid.[26] Godine 2014, u istoimenoj pozorišnoj predstavi reditelja Ivice Buljana, izvedena je interpretacija po motivima iz naslovne novele, u koprodukciji nekoliko pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Srbije.[27] Po motivima knjige rađene su i predstave pozorištâ u Zenici, Prištini, Prijedoru i Mađarskoj.[28] U muzici Knjiga se spominje u naslovnoj pesmi dvostrukog albuma Azre „Filigranski pločnici“ iz 1982. godine.[29]U filmu Po motivima knjige, 2015. godine snimljen je film u realizaciji studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.[30] Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno