Na prodaju Stenci Cane Corso ostenjeni 07.01.2012 Sampionskog porekla Otac : Ch STEON(Nerone Di Casa Cesaro x Sforza Annabele) Majka : Anika (Barbans Colins x Betti) Negovani u odlicnim uslovima,jedu iskljucivo Royal, Canin,Vakcinisani,Ocisceni od parazita. 3 crna muzijaka,2 zuta muzijaka.

Na prodaju Stenci Cane Corso ostenjeni 07.01.2012 Sampionskog porekla Otac : Ch STEON(Nerone Di Casa Cesaro x Sforza Annabele) Majka : Anika (Barbans Colins x Betti) Negovani u odlicnim uslovima,jedu iskljucivo Royal, Canin,Vakcinisani,Ocisceni od parazita. 3 crna muzijaka,2 zuta muzijaka.

CANE CORSO prelepi stenci – na prodaju, stari mesec I po dana - odnegovani u vrhunskim uslovima, vakcinisani, ociseni od parazita, sa svim urednim papirima. Otac: JCH I CH SRBIJE STEON (NERONE DI CASA CESARO X SFORZA ANNABELA), Majka: ASIA (SFORZA ERCOLE X SFORZA HELA).

SENEKA Rasprava o blaženom životu i Odabrana pisma Luciliju izdanje iz 1944. tokom okupacije unutra je odlična a korice su kao na slici (rikna je oštećena u gornjem delu) knjiga je kompaktna i čista Луције Енеј Сенека Филозоф (лат. Lucius Annaeus Seneca; рођен око 4. п. н. е. у Кордоби[1] — умро 65), римски књижевник, главни представник модерног, „новог стила” у време Неронове владавине. Његово књижевно дело је веома значајна појава у историји римске књижевности и сведок једног стилског правца који је оставио трага и у потоњим вековима не само римске већ и европске књижевности уопште. Чувене његове речи су: „Човек је несрећан онолико колико мисли да јесте”. Биографија[уреди | уреди извор] Пореклом из богате витешке породице Сенека Филозоф је имао лак и угодан живот у коме су неприлике долазиле само од Сенекиних политичких непријатеља и државничких амбиција. Под окриљем свога ученога оца Сенеке Ретора студирао је реторику и филозофију у Риму. Цео низ моћних и уважених Анаја, чланова његове уже породице, налазио се на високим државним положајима у Риму и у провинцијама. Тако је Сенека Филозоф, рођен као и његов отац у шпанској Кордоби, имао све услове да дође до најбољег образовања које му је његово време могло пружити и да брзо напредује по лествици високих и највиших државних положаја. Од куће већ је понео љубав за реторику и поезију, којој се придружила и склоност за филозофију и науку, нарочито физику и етнографију. Од филозофских праваца нарочито га је привлачила моралистичка озбиљност и готово аскетска строгост коју су проповедали млађи стоичари, а у Риму спроводили у дело секстијевци, спајајући стоичка схватања са платонским и новопитагорским. Поред секстијевца Папирија Фабијана и Сенекина секстијевцима блиског учитеља Сотиона (Sotio), на Сенеку Филозофа утиче нарочито стоичар Атал (Attalus) који је био пријатељ његова оца. Ефектну беседничку речитост ставиће у службу својих моралних поука и Сенека Филозоф, па у тој беседничкој вештини и новој стилистици лежи главни уметнички значај Сенекина филозофског дела. Познато је да је млади Сенека са великим одушевљењем прихватио учења млађих стоичара, па и новопитагорско учење о селидби душа и вегетаријанство. Али богати господин отац, који није марио много за филозофију (philosophiam oderat) вратио је сина „животу заједнице“ (ad civitatis vitam). A тај живот значи за римску аристократију кренути путем државних служби, докопати се што вишег и што угледнијег положаја. Сенека Филозоф ће до смрти остати у свакодневном животу умерен и скроман, човек малих личних потреба. Али његове аскетско-филозофске тенденције пресекао је његов отац. Сенека Ретор пошаље свога одвише аскетски и филозофски расположеног сина на неко време у Египат, рођаку који је био префект те римске провинције. По повратку у Рим сасвим се предао државној служби и беседничком послу. Већ за време Калигулине владавине истакао се као писац и беседник, али је због неких беседа у Сенату, пао у немилост. Од смртне казне као да га је спасло само то што се чинило да ће га ускоро сахранити туберкулоза. И у време Клаудијево био је уплетен у неке дворске интриге, па је на жељу Клаудијеве жене Месалине послат у изгнанство на Корзику године 41. н. е. Био је прогнан због неморала, односно ванбрачних веза са Јулијом Ливилом, сестром Калигулином. На Корзици остаје све док се прилике на двору нису промениле. Неронова мајка Агрипина издејствовала је његов повратак у Рим, па и много више: Сенека Филозоф заједно са Афранијем Буром, префектом преторијанске гарде, постаје тутор малолетноме Нерону, његов васпитач и главни саветник у државним пословима. У ствари, у прво време док се Нерон није осамосталио и сасвим распојасао, Сенека је био стварни владар у Риму, нешто налик на првог министра. То прво време Неронове владавине, када је Сенека постао и конзул, било прилично мирно и подношљиво, свакако и захваљујући личном утицају Сенекину. Временом је Сенака постајао Нерону све неугоднији, и не само као васпитач већ нарочито као моћни први министар. Тако се Сенека све више претварао у дворјанина, попустљива и смерна. Када је Нерон убио своју мајку Агрипину године 59. н. е., књишки моралиста Сенека, којега је Агрипина довела из прогонства на највише државне положаје, саставио је за Нерона беседу у којој се Нерон оправдавао и бранио. Када је умро или када је можда „уклоњен” и Бур, године 62. н. е., изгубио је Сенека свој главни ослонац, преторијанску гарду. Био је стекао огромно имање па је покушао да се на леп начин разиђе с Нероном. Повукао се у Кампању на своја добра. Али му није пошло за руком да измакне неповерљивом и окрутном Нерону, кога је већ огромно имање Сенекино изазивало. Уплетен — стварно или не, то се не зна — у Пизонову заверу против Нерона, добио је Сенека милостиву дозволу да изврши самоубиство године 65. н. е. И тада је, на крају, овај богаташ, политичар, и дворјанин доиста постао и у животу, а не само у књигама, храбар стоичар. Мирно и достојанствено се повукао из живота, као „засићени гост” (conviva satur) (стоичка терминологија). Био је моралиста Салустијева стила, познавао је као политичар добро све људске слабости и себе је самога сматрао тек за човека. Казивао је да пише оно што треба чинити и како ваља живети, а не оно што чини и како живи. То је била згодна формула да се моралне поуке његових списа споје како тако са његовим животом дипломате и мултимилионара. Па ипак Сенека се као сложена личност не сме свести на једноставну формулу придворице и лицемера, иако је истинита стара оптужба: „другачије говориш а другачије живиш” (aliter loqueris, aliter vivis). Његова љубав за стоичку филозофију и научну проблематику била је реална, а никакве нарочите користи или практичне потребе није имао да велик део свога слободнога времена поклони књижевној делатности, филозофији и науци. Научни рад[уреди | уреди извор] Изгубљена дела[уреди | уреди извор] Књижевни рад Сенеке Филозофа био је веома опсежан и прилично разнолик. Бавио се пре свега писањем филозофских дијалога, расправа и писама, затим природним наукама, које су увек привлачиле стоичаре, етнографијом и географијом, па песништвом, као писац епиграма и трагедија, да и не говоримо о појединим делима и о Сенекину беседништву, које није познато. Осим беседа су изгубљена дела филозофска и научна, чији наслови говоре о ширини Сенекина интересовања. То су Филозофија морала (Moralis philosophiae libri), О моралним обавезама (De officiis), Позиви на филозофирање (Exhortationes), О прераној смрти (De immatura morte), О празноверју (De superstitione), О браку (De matrimonio), Како треба чувати пријатељство (Quomodo amicitia continenda sit), па географски и природњачки списи О положају Индије (De situ Indiae), О положају Египта и његовим храмовима (De situ et sacris Aegyptiorum), O земљотресу (De motu terrarum), O облику света (De forma mundi), O природи камења (De lapidum natura), О природи риба (De piscium natura). Сачувана дела[уреди | уреди извор] Велики корпус који чине Сенекина сачувана дела обухвата списе груписане и под заједничким насловима. Десет списа састављено је под заједничким насловом Дијалози (Dialogi, 12 књ.) нетачним стога што они немају сви редом дијалошки облик. Три „дијалога“ су реторске утехе — consolationes — и назване су према лицима којима су упућене. Мада су предмети ових „утеха“ узети из животне стварности, чак и из живота самога писца, то су ипак претежно есеји у којима се теоријски расправља о људској природи, о болу и тузи, о „лековима“ које ваља применити да би се човек утешио. Махом Сенека само износи општа места стоичке мудрости. Ипак је сваки од ових есеја везан различитим нитима за живот, а у свакоме се циљ пишчев и његов тон мењају. Дијалози[уреди | уреди извор] Прва утеха упућена је Маркији, кћери историчара републиканца Кремутија Корда, и то поводом смрти њеног детета. Слави Сенека слободни дух и слободну реч Кремутија Корда, слави његову смрт, и смрт уопште. Ha овоме раном примеру Сенекине уметничке прозе већ се јасно могу уочити његове декламаторске, морализаторске и стоичке црте, које су потом добродошле хришћанским беседницима и њиховим предикама. Друга утеха упућена утицајном ослобођенику цара Клаудија, Полибију, поводом смрти Полибијева брата, у ствари је покушај Сенеке да се из изгнанства додвори овоме моћном човеку и самоме цару Клаудију. Из изгнанства пише и трећу утеху, мајци Хелвији. Мада у њој има доста места која звуче искрено и она је крцата конвенционалним и шаблонским елементима стоичке филозофије и завршава понешто комичним саветом мајци, растуженој због његова прогонства, да потражи утеху у изучавању филозофије. Осталих седам „дијалога“ су монографије о моралним и филозофским питањима, све према уобичајеним стоичким шаблонима: О провиђењу (De providentia), О постојаности мудраца (De constantia sapientis), O гневу.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najoriginalnije i najučenije misli o moralu, životu i iskrenosti jednog od najvećih učitelja morala svih vremena. Seneka daje obilje dokaza o svom produbljenom poznavanju filozofije i nauka onog doba, kao i o svojoj raskošnoj obdarenosti da stvara originalne etičke teorije i poglede. Lucije Enej Seneka Filozof (lat. Lucius Annaeus Seneca; rođen oko 4. p. n. e. u Kordobi – umro 65), rimski književnik, glavni predstavnik modernog, „novog stila“ u vreme Neronove vladavine. Njegovo književno delo je veoma značajna pojava u istoriji rimske književnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u potonjim vekovima ne samo rimske već i evropske književnosti uopšte. Čuvene njegove reči su: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste-“ Poreklom iz bogate viteške porodice Seneka Filozof je imao lak i ugodan život u kome su neprilike dolazile samo od Senekinih političkih neprijatelja i državničkih ambicija. Pod okriljem svoga učenoga oca Seneke Retora studirao je retoriku i filozofiju u Rimu. Ceo niz moćnih i uvaženih Anaja, članova njegove uže porodice, nalazio se na visokim državnim položajima u Rimu i u provincijama. Tako je Seneka Filozof, rođen kao i njegov otac u španskoj Kordovi (Corduba), imao sve uslove da dođe do najboljeg obrazovanja koje mu je njegovo vreme moglo pružiti i da brzo napreduje po lestvici visokih i najviših državnih položaja. Od kuće već je poneo ljubav za retoriku i poeziju, kojoj se pridružila i sklonost za filozofiju i nauku, naročito fiziku i etnografiju. Od filozofskih pravaca naročito ga je privlačila moralistička ozbiljnost i gotovo asketska strogost koju su propovedali mlađi stoičari, a u Rimu sprovodili u delo sekstijevci, spajajući stoička shvatanja sa platonskim i novopitagorskim. Pored sekstijevca Papirija Fabijana i Senekina sekstijevcima bliskog učitelja Sotiona (Sotio), na Seneku Filozofa utiče naročito stoičar Atal (Attalus) koji je bio prijatelj njegova oca. Efektnu besedničku rečitost staviće u službu svojih moralnih pouka i Seneka Filozof, pa u toj besedničkoj veštini i novoj stilistici leži glavni umetnički značaj Senekina filozofskog dela. Poznato je da je mladi Seneka sa velikim oduševljenjem prihvatio učenja mlađih stoičara, pa i novopitagorsko učenje o selidbi duša i vegetarijanstvo. Ali bogati gospodin otac, koji nije mario mnogo za filozofiju (philosophiam oderat) vratio je sina „životu zajednice“ (ad civitatis vitam). A taj život znači za rimsku aristokratiju krenuti putem državnih službi, dokopati se što višeg i što uglednijeg položaja. Seneka Filozof će do smrti ostati u svakodnevnom životu umeren i skroman, čovek malih ličnih potreba. Ali njegove asketsko-filozofske tendencije presekao je njegov otac. Seneka Retor pošalje svoga odviše asketski i filozofski raspoloženog sina na neko vreme u Egipat, rođaku koji je bio prefekt te rimske provincije. Po povratku u Rim sasvim se predao državnoj službi i besedničkom poslu. Već za vreme Kaliguline vladavine istakao se kao pisac i besednik, ali je zbog nekih beseda u Senatu, pao u nemilost. Od smrtne kazne kao da ga je spaslo samo to što se činilo da će ga uskoro sahraniti tuberkuloza. I u vreme Klaudijevo bio je upleten u neke dvorske intrige, pa je na želju Klaudijeve žene Mesaline poslat u izgnanstvo na Korziku godine 41. n. e. Bio je prognan zbog nemorala, odnosno vanbračnih veza sa Julijom Livilom, sestrom Kaligulinom. Na Korzici ostaje sve dok se prilike na dvoru nisu promenile. Neronova majka Agripina izdejstvovala je njegov povratak u Rim, pa i mnogo više: Seneka Filozof zajedno sa Afranijem Burom, prefektom pretorijanske garde, postaje tutor maloletnome Neronu, njegov vaspitač i glavni savetnik u državnim poslovima. U stvari, u prvo vreme dok se Neron nije osamostalio i sasvim raspojasao, Seneka je bio stvarni vladar u Rimu, nešto nalik na prvog ministra. To prvo vreme Neronove vladavine, kada je Seneka postao i konzul, bilo prilično mirno i podnošljivo, svakako i zahvaljujući ličnom uticaju Senekinu. Vremenom je Senaka postajao Neronu sve neugodniji, i ne samo kao vaspitač već naročito kao moćni prvi ministar. Tako se Seneka sve više pretvarao u dvorjanina, popustljiva i smerna. Kada je Neron ubio svoju majku Agripinu godine 59. n. e., knjiški moralista Seneka, kojega je Agripina dovela iz progonstva na najviše državne položaje, sastavio je za Nerona besedu u kojoj se Neron opravdavao i branio. Kada je umro ili kada je možda „uklonjen“ i Bur, godine 62. n. e., izgubio je Seneka svoj glavni oslonac, pretorijansku gardu. Bio je stekao ogromno imanje pa je pokušao da se na lep način raziđe s Neronom. Povukao se u Kampanju na svoja dobra. Ali mu nije pošlo za rukom da izmakne nepoverljivom i okrutnom Neronu, koga je već ogromno imanje Senekino izazivalo. Upleten — stvarno ili ne, to se ne zna — u Pizonovu zaveru protiv Nerona, dobio je Seneka milostivu dozvolu da izvrši samoubistvo godine 65. n. e. I tada je, na kraju, ovaj bogataš, političar, i dvorjanin doista postao i u životu, a ne samo u knjigama, hrabar stoičar. Mirno i dostojanstveno se povukao iz života, kao „zasićeni gost“ (conviva satur) (stoička terminologija). Bio je moralista Salustijeva stila, poznavao je kao političar dobro sve ljudske slabosti i sebe je samoga smatrao tek za čoveka. Kazivao je da piše ono što treba činiti i kako valja živeti, a ne ono što čini i kako živi. To je bila zgodna formula da se moralne pouke njegovih spisa spoje kako tako sa njegovim životom diplomate i multimilionara. Pa ipak Seneka se kao složena ličnost ne sme svesti na jednostavnu formulu pridvorice i licemera, iako je istinita stara optužba: „drugačije govoriš a drugačije živiš“ (aliter loqueris, aliter vivis). Njegova ljubav za stoičku filozofiju i naučnu problematiku bila je realna, a nikakve naročite koristi ili praktične potrebe nije imao da velik deo svoga slobodnoga vremena pokloni književnoj delatnosti, filozofiji i nauci. Naučni rad Izgubljena dela Književni rad Seneke Filozofa bio je veoma opsežan i prilično raznolik. Bavio se pre svega pisanjem filozofskih dijaloga, rasprava i pisama, zatim prirodnim naukama, koje su uvek privlačile stoičare, etnografijom i geografijom, pa pesništvom, kao pisac epigrama i tragedija, da i ne govorimo o pojedinim delima i o Senekinu besedništvu, koje nije poznato. Osim beseda su izgubljena dela filozofska i naučna, čiji naslovi govore o širini Senekina interesovanja. To su Filozofija morala (Moralis philosophiae libri), O moralnim obavezama (De officiis), Pozivi na filozofiranje (Exhortationes), O preranoj smrti (De immatura morte), O praznoverju (De superstitione), O braku (De matrimonio), Kako treba čuvati prijateljstvo (Quomodo amicitia continenda sit), pa geografski i prirodnjački spisi O položaju Indije (De situ Indiae), O položaju Egipta i njegovim hramovima (De situ et sacris Aegyptiorum), O zemljotresu (De motu terrarum), O obliku sveta (De forma mundi), O prirodi kamenja (De lapidum natura), O prirodi riba (De piscium natura). Sačuvana dela Veliki korpus koji čine Senekina sačuvana dela obuhvata spise grupisane i pod zajedničkim naslovima. Deset spisa sastavljeno je pod zajedničkim naslovom Dijalozi (Dialogi, 12 knj.) netačnim stoga što oni nemaju svi redom dijaloški oblik. Tri „dijaloga“ su retorske utehe — consolationes — i nazvane su prema licima kojima su upućene. Mada su predmeti ovih „uteha“ uzeti iz životne stvarnosti, čak i iz života samoga pisca, to su ipak pretežno eseji u kojima se teorijski raspravlja o ljudskoj prirodi, o bolu i tuzi, o „lekovima“ koje valja primeniti da bi se čovek utešio. Mahom Seneka samo iznosi opšta mesta stoičke mudrosti. Ipak je svaki od ovih eseja vezan različitim nitima za život, a u svakome se cilj piščev i njegov ton menjaju. Dijalozi Prva uteha upućena je Markiji, kćeri istoričara republikanca Kremutija Korda, i to povodom smrti njenog deteta. Slavi Seneka slobodni duh i slobodnu reč Kremutija Korda, slavi njegovu smrt, i smrt uopšte. Ha ovome ranom primeru Senekine umetničke proze već se jasno mogu uočiti njegove deklamatorske, moralizatorske i stoičke crte, koje su potom dobro došle hrišćanskim besednicima i njihovim predikama. Druga uteha upućena uticajnom oslobođeniku cara Klaudija, Polibiju, povodom smrti Polibijeva brata, u stvari je pokušaj Seneke da se iz izgnanstva dodvori ovome moćnom čoveku i samome caru Klaudiju. Iz izgnanstva piše i treću utehu, majci Helviji. Mada u njoj ima dosta mesta koja zvuče iskreno i ona je krcata konvencionalnim i šablonskim elementima stoičke filozofije i završava ponešto komičnim savetom majci, rastuženoj zbog njegova progonstva, da potraži utehu u izučavanju filozofije. Ostalih sedam „dijaloga“ su monografije o moralnim i filozofskim pitanjima, sve prema uobičajenim stoičkim šablonima: O proviđenju (De providentia), O postojanosti mudraca (De constantia sapientis), O gnevu.

U dobrom stanju! Posveta! Najoriginalnije i najučenje misli o moralu, životu i iskrenosti jednog od najvećih učitelja morala svih vremena. Seneka daje obilje dokaza o svom produbljenom poznavanju filozofije i nauka onog doba, kao i o svojoj raskošnoj obdarenosti da stvara originalne etičke teorije i poglede. Lucije Enej Seneka Filozof (lat. Lucius Annaeus Seneca; rođen oko 4. p. n. e. u Kordobi — umro 65), rimski književnik, glavni predstavnik modernog, „novog stila“ u vreme Neronove vladavine. Njegovo književno delo je veoma značajna pojava u istoriji rimske književnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u potonjim vekovima ne samo rimske već i evropske književnosti uopšte. Čuvene njegove reči su: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste“. Poreklom iz bogate viteške porodice Seneka Filozof je imao lak i ugodan život u kome su neprilike dolazile samo od Senekinih političkih neprijatelja i državničkih ambicija. Pod okriljem svoga učenoga oca Seneke Retora studirao je retoriku i filozofiju u Rimu. Ceo niz moćnih i uvaženih Anaja, članova njegove uže porodice, nalazio se na visokim državnim položajima u Rimu i u provincijama. Tako je Seneka Filozof, rođen kao i njegov otac u španskoj Kordovi (Corduba), imao sve uslove da dođe do najboljeg obrazovanja koje mu je njegovo vreme moglo pružiti i da brzo napreduje po lestvici visokih i najviših državnih položaja. Od kuće već je poneo ljubav za retoriku i poeziju, kojoj se pridružila i sklonost za filozofiju i nauku, naročito fiziku i etnografiju. Od filozofskih pravaca naročito ga je privlačila moralistička ozbiljnost i gotovo asketska strogost koju su propovedali mlađi stoičari, a u Rimu sprovodili u delo sekstijevci, spajajući stoička shvatanja sa platonskim i novopitagorskim. Pored sekstijevca Papirija Fabijana i Senekina sekstijevcima bliskog učitelja Sotiona (Sotio), na Seneku Filozofa utiče naročito stoičar Atal (Attalus) koji je bio prijatelj njegova oca. Efektnu besedničku rečitost staviće u službu svojih moralnih pouka i Seneka Filozof, pa u toj besedničkoj veštini i novoj stilistici leži glavni umetnički značaj Senekina filozofskog dela. Poznato je da je mladi Seneka sa velikim oduševljenjem prihvatio učenja mlađih stoičara, pa i novopitagorsko učenje o selidbi duša i vegetarijanstvo. Ali bogati gospodin otac, koji nije mario mnogo za filozofiju (philosophiam oderat) vratio je sina „životu zajednice“ (ad civitatis vitam). A taj život znači za rimsku aristokratiju krenuti putem državnih službi, dokopati se što višeg i što uglednijeg položaja. Seneka Filozof će do smrti ostati u svakodnevnom životu umeren i skroman, čovek malih ličnih potreba. Ali njegove asketsko-filozofske tendencije presekao je njegov otac. Seneka Retor pošalje svoga odviše asketski i filozofski raspoloženog sina na neko vreme u Egipat, rođaku koji je bio prefekt te rimske provincije. Po povratku u Rim sasvim se predao državnoj službi i besedničkom poslu. Već za vreme Kaliguline vladavine istakao se kao pisac i besednik, ali je zbog nekih beseda u Senatu, pao u nemilost. Od smrtne kazne kao da ga je spaslo samo to što se činilo da će ga uskoro sahraniti tuberkuloza. I u vreme Klaudijevo bio je upleten u neke dvorske intrige, pa je na želju Klaudijeve žene Mesaline poslat u izgnanstvo na Korziku godine 41. n. e. Bio je prognan zbog nemorala, odnosno vanbračnih veza sa Julijom Livilom, sestrom Kaligulinom. Na Korzici ostaje sve dok se prilike na dvoru nisu promenile. Neronova majka Agripina izdejstvovala je njegov povratak u Rim, pa i mnogo više: Seneka Filozof zajedno sa Afranijem Burom, prefektom pretorijanske garde, postaje tutor maloletnome Neronu, njegov vaspitač i glavni savetnik u državnim poslovima. U stvari, u prvo vreme dok se Neron nije osamostalio i sasvim raspojasao, Seneka je bio stvarni vladar u Rimu, nešto nalik na prvog ministra. To prvo vreme Neronove vladavine, kada je Seneka postao i konzul, bilo prilično mirno i podnošljivo, svakako i zahvaljujući ličnom uticaju Senekinu. Vremenom je Senaka postajao Neronu sve neugodniji, i ne samo kao vaspitač već naročito kao moćni prvi ministar. Tako se Seneka sve više pretvarao u dvorjanina, popustljiva i smerna. Kada je Neron ubio svoju majku Agripinu godine 59. n. e., knjiški moralista Seneka, kojega je Agripina dovela iz progonstva na najviše državne položaje, sastavio je za Nerona besedu u kojoj se Neron opravdavao i branio. Kada je umro ili kada je možda „uklonjen“ i Bur, godine 62. n. e., izgubio je Seneka svoj glavni oslonac, pretorijansku gardu. Bio je stekao ogromno imanje pa je pokušao da se na lep način raziđe s Neronom. Povukao se u Kampanju na svoja dobra. Ali mu nije pošlo za rukom da izmakne nepoverljivom i okrutnom Neronu, koga je već ogromno imanje Senekino izazivalo. Upleten — stvarno ili ne, to se ne zna — u Pizonovu zaveru protiv Nerona, dobio je Seneka milostivu dozvolu da izvrši samoubistvo godine 65. n. e. I tada je, na kraju, ovaj bogataš, političar, i dvorjanin doista postao i u životu, a ne samo u knjigama, hrabar stoičar. Mirno i dostojanstveno se povukao iz života, kao „zasićeni gost“ (conviva satur) (stoička terminologija). Bio je moralista Salustijeva stila, poznavao je kao političar dobro sve ljudske slabosti i sebe je samoga smatrao tek za čoveka. Kazivao je da piše ono što treba činiti i kako valja živeti, a ne ono što čini i kako živi. To je bila zgodna formula da se moralne pouke njegovih spisa spoje kako tako sa njegovim životom diplomate i multimilionara. Pa ipak Seneka se kao složena ličnost ne sme svesti na jednostavnu formulu pridvorice i licemera, iako je istinita stara optužba: „drugačije govoriš a drugačije živiš“ (aliter loqueris, aliter vivis). Njegova ljubav za stoičku filozofiju i naučnu problematiku bila je realna, a nikakve naročite koristi ili praktične potrebe nije imao da velik deo svoga slobodnoga vremena pokloni književnoj delatnosti, filozofiji i nauci. Naučni rad Izgubljena dela Književni rad Seneke Filozofa bio je veoma opsežan i prilično raznolik. Bavio se pre svega pisanjem filozofskih dijaloga, rasprava i pisama, zatim prirodnim naukama, koje su uvek privlačile stoičare, etnografijom i geografijom, pa pesništvom, kao pisac epigrama i tragedija, da i ne govorimo o pojedinim delima i o Senekinu besedništvu, koje nije poznato. Osim beseda su izgubljena dela filozofska i naučna, čiji naslovi govore o širini Senekina interesovanja. To su Filozofija morala (Moralis philosophiae libri), O moralnim obavezama (De officiis), Pozivi na filozofiranje (Exhortationes), O preranoj smrti (De immatura morte), O praznoverju (De superstitione), O braku (De matrimonio), Kako treba čuvati prijateljstvo (Quomodo amicitia continenda sit), pa geografski i prirodnjački spisi O položaju Indije (De situ Indiae), O položaju Egipta i njegovim hramovima (De situ et sacris Aegyptiorum), O zemljotresu (De motu terrarum), O obliku sveta (De forma mundi), O prirodi kamenja (De lapidum natura), O prirodi riba (De piscium natura). Sačuvana dela Veliki korpus koji čine Senekina sačuvana dela obuhvata spise grupisane i pod zajedničkim naslovima. Deset spisa sastavljeno je pod zajedničkim naslovom Dijalozi (Dialogi, 12 knj.) netačnim stoga što oni nemaju svi redom dijaloški oblik. Tri „dijaloga“ su retorske utehe — consolationes — i nazvane su prema licima kojima su upućene. Mada su predmeti ovih „uteha“ uzeti iz životne stvarnosti, čak i iz života samoga pisca, to su ipak pretežno eseji u kojima se teorijski raspravlja o ljudskoj prirodi, o bolu i tuzi, o „lekovima“ koje valja primeniti da bi se čovek utešio. Mahom Seneka samo iznosi opšta mesta stoičke mudrosti. Ipak je svaki od ovih eseja vezan različitim nitima za život, a u svakome se cilj piščev i njegov ton menjaju. Dijalozi Prva uteha upućena je Markiji, kćeri istoričara republikanca Kremutija Korda, i to povodom smrti njenog deteta. Slavi Seneka slobodni duh i slobodnu reč Kremutija Korda, slavi njegovu smrt, i smrt uopšte. Ha ovome ranom primeru Senekine umetničke proze već se jasno mogu uočiti njegove deklamatorske, moralizatorske i stoičke crte, koje su potom dobro došle hrišćanskim besednicima i njihovim predikama. Druga uteha upućena uticajnom oslobođeniku cara Klaudija, Polibiju, povodom smrti Polibijeva brata, u stvari je pokušaj Seneke da se iz izgnanstva dodvori ovome moćnom čoveku i samome caru Klaudiju. Iz izgnanstva piše i treću utehu, majci Helviji. Mada u njoj ima dosta mesta koja zvuče iskreno i ona je krcata konvencionalnim i šablonskim elementima stoičke filozofije i završava ponešto komičnim savetom majci, rastuženoj zbog njegova progonstva, da potraži utehu u izučavanju filozofije. Ostalih sedam „dijaloga“ su monografije o moralnim i filozofskim pitanjima, sve prema uobičajenim stoičkim šablonima: O proviđenju (De providentia), O postojanosti mudraca (De constantia sapientis), O gnevu.

CANE CORSO stenci – na prodaju cetiri nedelje stari, odnegovani u vrhunskim uslovima, vakcinisani, ociseni od parazita, sa svim urednim papirima. Otac: JCH I CH SRBIJE STEON (NERONE DI CASA CESARO X SFORZA ANNABELA), Majka: ASIA (SFORZA ERCOLE X SFORZA HELA). Roditelji izuzetnih krvnih linija i jakok karaktera.

Cane Corso Stenci Na Prodaju! Izlozbenog kvaliteta, izuzetnih krvnih linija - 4 Meseca s tari, Odnegovani U vrhunskim uslovima. Vakcinisani, ocisceni od parazita. Svi uredni p apiri Otac : JCH,CH Srbije , CH BiH Steon (Nerone Di Casa Cesaro x Sforza Annabele) Majka : Anika ( Barnabas Colins x Beti).

CANE CORSO stenci – na prodaju cetiri nedelje stari, odnegovani u vrhunskim uslovima, vakcinisani, ociseni od parazita, sa svim urednim papirima. Otac: JCH I CH SRBIJE STEON (NERONE DI CASA CESARO X SFORZA ANNABELA), Majka: ASIA (SFORZA ERCOLE X SFORZA HELA). Roditelji izuzetnih krvnih linija i jakok karaktera.

Cane Corso Stenci Na Prodaju! Izlozbenog kvaliteta, izuzetnih krvnih linija - 4 Meseca s tari, Odnegovani U vrhunskim uslovima. Vakcinisani, ocisceni od parazita. Svi uredni p apiri Otac : JCH,CH Srbije , CH BiH Steon (Nerone Di Casa Cesaro x Sforza Annabele) Majka : Anika ( Barnabas Colins x Beti).

Trideset godina posle Pontija Pilata, namesnik Judeje je Lucije Albi! Na zahtev svog ujaka, Balba Pizona, rimskog senatora, potajnog hrišcanskog obracenika, Albin pokušava da dešifruje kriptogram Sator, tajni sveti spis, koji ce prvim progonjenim hrišcanima služiti kao uporište pred Neronom. Kroz buru prvih jevrejskih pobuna protiv rimske vladavine, Albina trag odvodi do izjava poslednjih preživelih svedoka prisutnih na Hristovom sudenju. U meduvremenu, u Rimu, Balb ponovo priprema zaveru protiv okrutnog imperatora Nerona, pokušavajuci da i u hrišcanima pronade oslonac za svoju stvar. Kriptogram je iskopan iz ruševina Pompeje 1936. godine i datira iz vremena Albinove istrage, 62. godine posle Hrista. Još od antickih zapisa poznat je pod imenom Sator kvadrat; kao takav, otkriva znacajne momente o životu ranih hrišcana, ali nikada nije dešifrovan. Pripovest o Luciju Albinu, koja je pred nama, otkrice je koje na nov nacin osvetljava ovu staru enigmu hrišcanske arheologije. Čitaj dalje

Na prodaju CANE CORSO stenci 1 m + 2 z stari dva I po meseca, ocisceni od parazita, vakcinisani I revakcinisani – vrhunskog pedigrea. Otac: JCH I CH Srbije STEON (NERONE DI CASA CESARO X SFORZA ANABELA) Majka: ASIA odlicno ocenjena (SFORZA ECOLE X SFORZA HELA). Roditelji rusticnih krvnih linija I izuzetnog karaktera.

Na prodaju CANE CORSO stenci 1 m + 2 z stari dva I po meseca, ocisceni od parazita, vakcinisani I revakcinisani – vrhunskog pedigrea. Otac: JCH I CH Srbije STEON (NERONE DI CASA CESARO X SFORZA ANABELA) Majka: ASIA odlicno ocenjena (SFORZA ECOLE X SFORZA HELA). Roditelji rusticnih krvnih linija I izuzetnog karaktera.

Klaudije bog i njegova žena Mesalina, nemirna vladavina Tiberija Klaudija Cezara, rimskog cara (rođenog 10. g. p. n. e, umrlog 54. g. n. e), onako kako je sam opisao, kao i njegovo ubistvo od strane ozloglašene Agripine (majke cara Nerona) i njegova kasnija deifikacija, kako su to drugi opisali. Čitaj dalje

Pred vama se nalazi knjiga Životi i naravi dvanaest rimskih careva (De vita Caesarum), prvo integralno izdanje jedne od najzanimljivijih antičkih istorija, koja vekovima privlači pažnju najšire čitalačke publike. Do sada je na srpskom jeziku postojao samo jedan drastično skraćeni i, rekli bismo, previše slobodan prevod, u kom je bilo izostavljeno više od 250 stranica iz izvornog teksta. Osim toga, ovo izdanje je obogaćeno kritičkim materijalom, koji će savremenom čitaocu pomoći u boljem razumevanju i preciznijem kontekstualizovanju Svetonijevog dela. Knjiga je napisana 121. godine, za vreme Hadrijanove vladavine, a obrađuje živote Julija Cezara i prvih jedanaest rimskih careva, zaključno sa Domicijanom. Svetonije je mnoge informacije dobio iz prve ruke, od očevidaca, pažljivo proveravajući svaki podatak u carskim državnim arhivama, kojima je jedno vreme imao pristup. Ovo delo obiluje izuzetno zanimljivim i dramatičnim detaljima, pa čak i ondašnjim tračevima: saznaćemo kako je Julije Cezar imao epileptične napade, kako se veliki Avgust bojao grmljavine, kao i da je uz sebe stalno nosio parče kože od foke kao zaštitu; Kaligula je spavao sa svojom majkom i sestrom, a Neron proterao lakrdijaše i cirkuzante iz Rima. Autor nam uvek naglašava kada se služi neproverenim glasinama kao izvorom informacija. Uprkos tome, ova knjiga pruža dragocene informacije o nasleđu, ličnim navikama, fizičkom izgledu, životima i političkim biografijama prvih rimskih careva. Čitaj dalje

Pred vama se nalazi knjiga Životi i naravi dvanaest rimskih careva (De vita Caesarum), prvo integralno izdanje jedne od najzanimljivijih antičkih istorija, koja vekovima privlači pažnju najšire čitalačke publike. Do sada je na srpskom jeziku postojao samo jedan drastično skraćeni i, rekli bismo, previše slobodan prevod, u kom je bilo izostavljeno više od 250 stranica iz izvornog teksta. Osim toga, ovo izdanje je obogaćeno kritičkim materijalom, koji će savremenom čitaocu pomoći u boljem razumevanju i preciznijem kontekstualizovanju Svetonijevog dela. Knjiga je napisana 121. godine, za vreme Hadrijanove vladavine, a obrađuje živote Julija Cezara i prvih jedanaest rimskih careva, zaključno sa Domicijanom. Svetonije je mnoge informacije dobio iz prve ruke, od očevidaca, pažljivo proveravajući svaki podatak u carskim državnim arhivama, kojima je jedno vreme imao pristup. Ovo delo obiluje izuzetno zanimljivim i dramatičnim detaljima, pa čak i ondašnjim tračevima: saznaćemo kako je Julije Cezar imao epileptične napade, kako se veliki Avgust bojao grmljavine, kao i da je uz sebe stalno nosio parče kože od foke kao zaštitu; Kaligula je spavao sa svojom majkom i sestrom, a Neron proterao lakrdijaše i cirkuzante iz Rima. Autor nam uvek naglašava kada se služi neproverenim glasinama kao izvorom informacija. Uprkos tome, ova knjiga pruža dragocene informacije o nasleđu, ličnim navikama, fizičkom izgledu, životima i političkim biografijama prvih rimskih careva. Čitaj dalje

Nova knjiga tvrd povez 88 str VOLJA 1. Koji je to čovek nepobediv? Onaj koji je postojan i koji ne može biti pokoleban nijednom stvari koja je u njegovoj vlasti. Ja ga zamišljam kao rvača: eno, izdržao je prvu borbu, da li će izdržati drugu? Odoleo je novcu, može li odoleti lepoj ženi? Odoleo je danju, pred svetom, može li odoleti kad bude sam i noću? Može li odoleti slavi, kleveti, pohvalama, smrti? Odoleva li svim patnjama, svim nevoljama, svim žalostima? Jednom rečju, pobeđuje li svoje snove i težnje? Takvog rvača, takvog pobednika tražim. 2. Da li bi Herkul bio Herkul, bez lavova, bez tigrova, bez divljih veprova, bez razbojnika i svih drugih čudovišta od kojih je očistio ovu zemlju? I bez tih čudovišta, čemu bi služile njegove okretne ruke, njegova džinovska snaga, njegova lavovska hrabrost, njegovo nepobedivo strpljenje i sve ostale njegove vrline? 3. Opomeni se uvek smelosti Lateranove. Neron posla jednom svog oslobođenika Epafrodita da ga zapita o nekoj zaveri u koju i Lateran beše umešan. Ovaj odgovori Neronovom oslobođeniku samo ovo: „Kad bih imao štogod da kažem, ja bih to kazao jedino tvome gospodaru.“ „Oteraću te u zatvor“, zagrme Epafrodit. „Ali zar ću tamo stići ogrezao u suzama?“ „Prognaću te iz zemlje!“ „Šta me to sprečava da ne odem veselo, pun nade i zadovoljan svojom sudbinom?“ „Osudiću te na smrt!“ „Ali, zar moram umreti gunđajući i lekečući?“

Philippa Wait BoadiceaBroj stranica: 222Povez: tvrdi sa zaštitnim omotomGodina izdanja: 1981Izdavač: AlfaOne su vladale svijetomBoadicea, je bila kraljica Ikena i drugih britanskih plemena. Predvodila je pobunu protiv rimskih okupatora u Britaniji 60. i 61. godine u doba vladavine cara Nerona, u kojoj je ubijeno 70.000 Rimljana. Međutim, pobuna je ipak slomljena.4/4

Philippa Wait BoadiceaBroj stranica: 222Povez: tvrdi sa zaštitnim omotomGodina izdanja: 1981Izdavač: AlfaOne su vladale svijetomBoadicea, je bila kraljica Ikena i drugih britanskih plemena. Predvodila je pobunu protiv rimskih okupatora u Britaniji 60. i 61. godine u doba vladavine cara Nerona, u kojoj je ubijeno 70.000 Rimljana. Međutim, pobuna je ipak slomljena.4/4

,,Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji je ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu.``

Deset cezara Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji je ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu. Prikaži više

Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu.

Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji je ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu.

Opis proizvoda Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu.

Rimsko carstvo – sve od njegovog uspona, odnosno od prvog imperatora Avgusta, koji je ga je osnovao, do Konstantina, koji je carstvo preobratio u hrišćanstvo i podigao Konstantinopolj, novi glavni grad na istoku. Period tokom kojeg je Rim stekao sjaj i teritoriju, a potom izgubio i jedno i drugo. Ova knjiga predstavlja priču o desetorici vladara. Bili su najsposobniji i najuspešniji rimski imperatori, s izuzetkom Nerona, verovatno najintrigantnijeg rimskog imperatora, ali je čak i on bio veliki neimar. Iako se uspeh definiše na razne načine – s obzirom na okolnosti i na individualni talenat – ono što je karakterisalo sve imperatore bilo je da su želeli da uspostave političku kontrolu kod kuće, da demonstriraju vojnu moć u inostranstvu, da njihova vladavina bude upamćena kao prosperitetno vreme, da grade Rim i da imaju dobre odnose s božanstvima. I svaki imperator želeo je da umre u postelji i lično preda vlast nasledniku koga je sam izabrao. Zaostavština Rima i dalje istrajava na toliko različitih načina – od jezika, preko zakona i arhitekture, do sedišta Rimokatoličke crkve. Štraus revidira ovo trajno nasleđe kroz živote onih ljudi koji su ga oblikovali, a to su: Avgust, Tiberije, Neron, Vespazijan, Trajan, Hadrijan, Marko Aurelije, Septimije Sever, Dioklecijan i Konstantin. Tokom vekova naučili su da održavaju porodični posao – vladavinu carstvom – prilagođavajući se onda kada je neophodno i uvek istrajavajući, bez obzira na cenu. Jer Rimljani i danas žive, i to ne samo u mašti noćnog šetača po Palatinu.