SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384

SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384

SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384

SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384

detached Sobe: 3 Površina: 140m2 Lokacija: Beograd,Voždovac srSVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384

Detalji Podaci o nekretnini Transakcija: Prodaja Kategorija: Dvosoban stan Kvadratura: 58 m² Godina izgradnje: 2009 Stanje nekretnine: Standardna gradnja Ukupan broj soba: 2 Spratnost: Suteren Ukupan brој spratova: 3 Dodatna opremljenost Terasa Tehnička opremljenost Telefon Sigurnosna oprema Video nadzor / Interfon Ostalo Grejanje: Ostalo Opis (e)Nikole Beševića, psut/3, eg,-Stvarna površina-58m2 , ugovorna površina-56.57m2, Na prodaju dvosoban stan u polusuterenu zgrade sa građevinskom dozvolom. Stan ima dva ulaza, iz zgrade i iz dvorišta. U sastavu stana je i natkrivena terasa od 16m2 koju koristi samo ovaj stan. Zgrada je iz 2009. godine, u stanu je pvc stolarija, nema vlage i stan je u dobrom stanju. Parking u dvorištu zgrade. Na 600 metara od Super Vera i okretnice autobusa 26. Stan se prodaje prazan, trenutno je izdat. Agencijska provizija koju plaća kupac pri kupovini ove nepokretnosti iznosi 2% od dogovorene kupoprodajne cene Oznaka na mapi pokazuje približnu lokaciju nekretnine ali ne i tačnu adresu Hodnik, dnevni boravak sa kuhinjom i trpezarijom, spavaća soba, kupatilo, natkrivena terasa 16m2. Vidite više

Lepo očuvano. Iz sadržaja: Milan Stanković Ana Ivanović i Bastijan Švajnštajger Novak Đoković Severina i Milan Popović Bobi Kristina Braun Slađana Tomašević Predrag Damnjanović Milica Todorović Nikola Rebić Svetislav Božić Ivana Rašić Daniel Kajmakoski feljton: Džej Kej Rouling Maja Gojković Branka Bešević Gajić Džibon Dženifer Lopez

DUSAN MISKOVIC - Iz Pomoravlja, akvarel `44 godina. Rad kupujete uz sertifikat, prilozen, prema kome rad ima svojstva Kulturnog dobra. Dimenzije rada 20,5x29,5cm, sa ramom 42x52cm. Signirana dole desno, godina dole levo. Uramljena. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `DUSAN MISKOVIC- Rodjen u Aleksincu 1915. godine. Umetničku školu u Beogradu pohadjao je od 1935 do 1939 godine kod profesora Bete Vukanović, Ivana Radovića, Ljube Ivanovića i Nikole Beševića. U likovnom životu Beograda prisutan je od 1938. godine. Izlagao je na prolećnim i jesenjim izložbama jugoslovenskih umetnika u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 1938, 1939. i 1940. Posle II svetskog rata, u periodu od 1948 do 1955 godine, Mišković živi u Nišu, gde osniva Školu primenjenih umetnosti u kojoj je radio kao direktor i predavač. 1955 godine prelazi u Beograd , gde živi i radi sve do svoje smrti 1993. godine. U posleratnom periodu njegovo bavljenje slikarstvom dobija pun intenzitet. Izlaže na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja.`

Opis SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. RAICEVIC NEKRETNINE 011/407... Prikaži broj Kontakt podaci Slične nekretnine Kuće do 10.000 eura Kuće do 20.000 eura Kuće do 30.000 eura Kuće do 50.000 eura

Naslov: Državna druga muška realna gimnazija u Beogradu : izveštaj za školsku 1934-35 godinu Pismo: ćirilica Br. strana: 89 Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je vrlo lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina: listovi su čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja i sl.; na zadnjoj strani korica stari, neupadljiv trag kvašenja. Te školske 1934-35 godine su u ovoj gimnaziji predavali Nikola Bešević, slikar, Josip Slavenski, kompozitor... Iz sadržaja (kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko treću sliku uvećate do pune veličine): ◾ Nastavno i službeno osoblje ◾ Klasifikacija redovnih učenika (spiskovi učenika po razredima i odeljenjima i uspeh) ◾ Klasifikacija privatnih učenika (spiskovi učenika po razredima i uspeh) ◾ Tečajni ispit (niži i viši) Štampano 1935. godine u štampariji `Radenković` Pavlovića i druga - Beograd, Kosmajska 35 Istorijat ove gimnazije: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0_%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0 Druga beogradska gimnazija, danas Filološka gimnazija, osnovana je ukazom Namesništva, a u ime maloletnog kneza Milana Obrenovića, 11. avgusta 1870. godine pod nazivom Palilulska polugimnazija. ... Državna Druga muška realna gimnazija (1930–1944) Škola je zajedno sa imenom menjala i lokacije na kojima se nalazila. ...Godine 1910, preseljena je u veoma lepu novopodignutu zgradu u Makedonskoj ulici, gde je ostala do 1941. godine. Zgrada je tada oštećena za vreme aprilskog bombardovanja, a škola preseljena u zgradu Realke u Uzun Mirkovoj. U međuvremenu, decembra 1938, zgrada je imala manji požar na tavanu. Posle Drugog svetskog rata škola je pola godine radila u prostorijama Prve ženske gimnazije kod Tašmajdana, a zatim u Trećoj muškoj u Njegoševoj. Zgrada u Makedonskoj je delimično obnovljena i gimnazija se vratila u svoju kuću septembra 1947. godine, ali je srušena 1961. godine i na njenom mestu je podignut soliter „Politike“. To je ponovo dovelo do serije seoba gimnazije. Jedno vreme se nalazila u zgradi Pete beogradske gimnazije na Tašmajdanu (1961—1964), potom u zgradi srednje elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u ulici narodnog fronta (1964—1965), da bi se na kraju preselila u zgradu Osnovne škole „Boris Kidrič” u Kameničkoj 2, na Zelenom vencu. Pogledajte i ostale izveštaje raznih predratnih prosvetnih ustanova koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1&Pretraga=izve%C5%A1taj+za&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Informacije o Proizvodu Brend: dusan miskovic Grad: Beograd Materijali: akvarel Tagovi: umetnicka slika akvarel dusan miskovic slika Stanje predmeta: novo bez etikete DUSAN MISKOVIC - Iz Pomoravlja, akvarel '44 godina. Rad kupujete uz sertifikat, prilozen, prema kome rad ima svojstva Kulturnog dobra. Dimenzije rada 20,5x29,5cm, sa ramom 42x52cm. Signirana dole desno, godina dole levo. Uramljena. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. "DUSAN MISKOVIC- Rodjen u Aleksincu 1915. godine. Umetničku školu u Beogradu pohadjao je od 1935 do 1939 godine kod profesora Bete Vukanović, Ivana Radovića, Ljube Ivanovića i Nikole Beševića. U likovnom životu Beograda prisutan je od 1938. godine. Izlagao je na prolećnim i jesenjim izložbama jugoslovenskih umetnika u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 1938, 1939. i 1940. Posle II svetskog rata, u periodu od 1948 do 1955 godine, Mišković živi u Nišu, gde osniva Školu primenjenih umetnosti u kojoj je radio kao direktor i predavač. 1955 godine prelazi u Beograd , gde živi i radi sve do svoje smrti 1993. godine. U posleratnom periodu njegovo bavljenje slikarstvom dobija pun intenzitet. Izlaže na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja."

Detalji Podaci o nekretnini Transakcija: Prodaja Kategorija: Porodična kuća Kvadratura: 140 m² Uknjiženo: Da Stanje nekretnine: Standardna gradnja Ukupan broj soba: 4 Spratnost: Prizemlje Ukupan brој spratova: 1 Dodatna opremljenost Terasa Tehnička opremljenost Telefon Kablovska TV Sigurnosna oprema Video nadzor / Interfon Ostalo Grejanje: Ostalo Opis SVI NASI KUPCI DOBIJAJU VREDAN POKLON! Brace Jerkovic, Nikole Besevica, 4.0 vertikala kuce, 140 m2, 3 terase, na 2.4 ara placa, SUT + PR + I, eg/gas, telefon, interfon, ktv, internet, klima, uknjizena na 107 m2 (bez pomocnih prostorija), parking za 3 vozila. Vertikala sa zasebno odvojenim i pregradjenim dvoristem, asfaltirani prilaz i osvetljenje do kuce, parking za 3 vozila, uredjeno dvoriste sa travnjakom i ukraseno tujama. Kuca se sastoji iz 3 nivoa: Suteren od 23 m2. Prizemlje od 51 m2 (dnevna soba sa kuhinjom, spavaca soba i kupatilo), zajedno sa kotlarnicom od 2 m2 kao i 2 terase od po 1.5 m2. Sprat 51 m2 (2 spavace sobe i kupatilo) sa terasom od 7 m2. U blizini su linije gradskog prevoza 18, 26 i 50. Cena 280 000 evra. Kupite ovu nekretninu preko agencije Raicevic nekretnine i POKLANJAMO VAM idejno resenje dizajna enterijera! Pozovite nas za vise informacija. Agencijska provizija koju placa KUPAC iznosi 2 % od dogovorene kupoprodajne cene. -2ariRAICEVIC NEKRETNINE 011/4076384 Vidite više

Opis Slika Branka Stankovića – Pejsaž, je stara slika iz 1958. godine. Ovo umetničko delo, naslikano uljem na platnu. Dimenzije su 50 x 70 cm (bez rama) i 74 x 94 cm ( ra ramom). Cena slike Branka Stankovića – Pejsaž je sa ramom. Ram slike Branka Stankovića – Pejsaž je prilagođen slici. Ram je originalan prljavo beli široki a paspartu je tanak prljavo beli ram. Ram je odabran sa stilom i u skladu sa bojama na slici. Glavni motivi njegovog slikarstva su enterijeri a ređe portreti i pejsaži. Poznate su i njegove slike na kojima su prikazani pejzaži primorskih gradova Evrope i Amerike kao i ciklus slika na kojima je prikazana izgradnja hidrocentrale Đerdap. Na njegovim slikama primetan je postimpresionistički uticaj sa naglaskom na koloritu. Stanković Branko Lale je rođen 10. februara 1915. godine u selu Bresnica kod Čačka. Slikarstvo i likovnu pedagogiju završio je u Umetničkoj školi u Beogradu, a nastavnici su mu bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Dragi Stojanović. Usavršavao se, zatim, na akademskom tečaju kod Ivana Radovića i Nikole Beševića, a vajarstvo je izučavao kod Simeona Roksandića. Bio je profesor likovnih umetnosti u Požarevcu, Knjaževcu i Beogradu. Učestvovao je na više grupnih izložbi u svim većim gradovima Jugoslavije, a priredio je i više od 30 samostalnih izložbi. Radio je neko vreme kao profesor, a potom kao sekretar ULUS-a na afirmaciji moderne umetnosti u Jugoslaviji. Izlagao je na mnogim kolektivnim izložbama u gotovo svim značajnim centrima u zemlji i svetu. Dobitnik je nagrade ULUS-a i Plakete Skupštine grada Beograda. 1969. godine. Stanković Branko Lale je umro u Beogradu 24. avgusta 1989. godine. Slika Branka Stankovića – Pejsaž dolazi sa sertifikatom o autentičnosti i originalnosti. To ga čini idealnim izborom za ljubitelje umetnosti koji traže originalna umetnička dela. Zato se spremite da budete opčinjeni ovim prelepim umetničkim delom. Dajte dašak sofisticiranosti svom prostoru uz sliku Branka Stankovića – Pejsaž

12 knjiga iz edicije Savremenik, Srpska književna zadruga Beograd, tvrdi povezi, uglavnom domaća proza i poezija. U proseku knjige dobro očuvane, poneko manje oštećenje korica, stari pečat ili potpis, neke su i bez mane, nijedna nema teških oštećenja, naslovi su: Branko Đukić - Četvrti jahač apokalipse (100 strana, 1932. god) Milan Grol - Pozorišne kritike (214 strana, 1931. god) Petar S. Petrović - Rođa (roman, 166 strana, 1934. god) Nikola Lopičić - Seljaci (pripovetke, 142 strane, 1939. god) Dušan Radić - Na sto ognjeva (pripovetke, 108 strana, 1935. god) Nikola Šop - Od ranih do kasnih pijetlova (pesme, 96 strana, 1939. god) Stevan P Bešević - U gradu radost (pesme, 144 strane, 1940. god) Stojan Živadinović - Trideset godina ćutanja (roman, 258 strana, 1939g) Ahmed Muradbegović - Svijet u opancima (pripovetke, 96 strana, 1936. god) Ljubomir Petrović - Studije iz francuske književnosti (126 strana, 1935. god) Frano Alfirević - Pesme (144 strane, 1934. god) Risto Ratković - Nevidibog (154 strane, 1933. god)

Opis Slika Branka Stankovića – U enterijeru, je stara slika iz 1954. godine. Ovo umetničko delo, naslikano uljem na platnu. Dimenzije su 95 x 65 cm (bez rama) i 115 x 85 cm ( ra ramom). Cena slike Branka Stankovića – U enterijeru je sa ramom. Ram slike Branka Stankovića – U enterijeru je prilagođen slici. Ram je originalan široki staro zlato a paspartu je tanak prljavo beli ram. Ram je odabran sa stilom i u skladu sa bojama na slici. Glavni motivi njegovog slikarstva su enterijeri a ređe portreti i pejsaži. Poznate su i njegove slike na kojima su prikazani pejzaži primorskih gradova Evrope i Amerike kao i ciklus slika na kojima je prikazana izgradnja hidrocentrale Đerdap. Na njegovim slikama primetan je postimpresionistički uticaj sa naglaskom na koloritu. Stanković Branko Lale je rođen 10. februara 1915. godine u selu Bresnica kod Čačka. Slikarstvo i likovnu pedagogiju završio je u Umetničkoj školi u Beogradu, a nastavnici su mu bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Dragi Stojanović. Usavršavao se, zatim, na akademskom tečaju kod Ivana Radovića i Nikole Beševića, a vajarstvo je izučavao kod Simeona Roksandića. Bio je profesor likovnih umetnosti u Požarevcu, Knjaževcu i Beogradu. Učestvovao je na više grupnih izložbi u svim većim gradovima Jugoslavije, a priredio je i više od 30 samostalnih izložbi. Radio je neko vreme kao profesor, a potom kao sekretar ULUS-a na afirmaciji moderne umetnosti u Jugoslaviji. Izlagao je na mnogim kolektivnim izložbama u gotovo svim značajnim centrima u zemlji i svetu. Dobitnik je nagrade ULUS-a i Plakete Skupštine grada Beograda. 1969. godine. Stanković Branko Lale je umro u Beogradu 24. avgusta 1989. godine. Slika Branka Stankovića – U enterijeru dolazi sa sertifikatom o autentičnosti i originalnosti. To ga čini idealnim izborom za ljubitelje umetnosti koji traže originalna umetnička dela. Zato se spremite da budete opčinjeni ovim prelepim umetničkim delom. Dajte dašak sofisticiranosti svom prostoru uz sliku Branka Stankovića – U enterijeru

LUIĐI PIRANDELO POKOJNI MATIJA PASKAL Tvrdi povez Edicija Vek Politike Glavni junak romana, Matija Paskal, odlučuje da napusti kuću, porodicu, grad, jednom rečju − sve, usled nesreća koje su ga zadesile. Matija smatra da mu od te odluke zavisi sreća, a i sam život. Jednoga dana, u kockarnici u Monte Karlu, osvaja pozamašnu svotu novca i počinje da se premišlja, da ponovo preispituje svoju odluku i na kraju odlučuje da se ipak vrati kući. Ali kako to obično biva, sudbina ima druge planove, i naš junak u novinama saznaje da je − umro! Tačnije, u njegovom gradiću je pronađen leš i njegova supruga i njegova tašta su nesrećnika identifikovale kao − Matiju Paskala! Shvativši da je službeno mrtav, te time i slobodan čovek, prepoznao je šansu da započne novi život i da napokon živi onako kako on smatra da treba. Menja identitet, menja i svoj lični opis i započinje novi život, nadajući se da će biti srećniji od prethodnog. Sjajan novelista, romanopisac i dramatičar, Luigi Pirandello svakako je najznačajniji talijanski pisac dvadesetog stoljeća, a moderna evropska književnost nezamisliva je bez njegova udjela. Pirandello spada u one autore koji su nam otkrili da čovjekova osobnost nije ni izbliza jednom zauvijek dana, da su ličnosti mnogostruke, da „gola istina“ o jednom čovjeku ne postoji, da ljudsko biće ima u sebi mnoge, pa i oprečne živote koji svi traže svoje pravo. S tom činjenicom dolazi u sukob utvrđeni moral društva i konvencije sredine, pa to uzrokuje niz najneobičnijih slučajeva i sudbina. „Pokojni Mattia Pascal“, najbolji Pirandellov roman, priča je o jednoj takvoj sudbini, uhvaćenoj u procjep između stvarnih životnih činjenica i konvencija sredine. Riječ je o čovjeku koji je službeno proglašen mrtvim. Za društvo, on je mrtav. Ali on je živ, to je činjenica. On, međutim, ne može nastaviti svoj raniji život: društvo mu kao službeno mrtvom onemogućava sve ono što dopušta službeno živima! Tako je on prisiljen boraviti svoje dane kao živi pokojnik koji posjećuje svoj vlastiti grob, u kojem je za društvo i pokopan. Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 – Rim, 10. decembar 1936), bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove “hrabre i briljantne obnove drame i scene”. Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije... Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu. Matija Mate Zlamalik rođen je u Sarajevu 1905. godine u skromnoj činovničkoj porodici češkog porekla. Umetničku školu u Beogradu završio je 1935. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu radio je kao predavač, od njenog osnivanja 1949. godine sve do penzionisanja 1964. zbog bolesti. Godine 1959. američki časopis Life je njegove marke iz serije Flora i fauna Jugoslavije uvrstio u fond najlepših maraka sveta. Profesori Matije Zlamalika na Umetničkoj školi u Beogradu bili afirmisani umetnici : Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Status slobodnog umetnika ostvaruje 1. jula 1933. Putuje u Pariz na kratko, o sopstvenom trošku. Obilazi muzeje, prati aktuelnosti. I taj blaženi period od nekoliko godina pred rat, druženje, žurevi, čajanke, koncerti… deli njegov život na prvu i drugu polovinu. Tih godina redovno izlaže na svim većim likovnim manifestacijama. Zbog sve otežanijeg učešća, visokih cena koje su morali da plaćaju i izlagači i publika Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, stvara se jezgro pobunjenika, koji su sebe nazvali „Nezavisni” . Pošto su uslovi ispunjeni samo delimično, većina potpisnika je bojkotovala redovnu Jesenju izložbu udruženja „Cvijeta Zuzorić” , priređujući svoju, samostalnu. Na toj „Bojkotaškoj izložbi” učestvovalo je 37 umetnika. Među njima su bili: Mate Zlamalik, Vinko Grdan, Šana Lukić, Mihajlo Petrov, Mirko Kujačić, Đurđe Teodorović i Nikola Martinoski. Ovi umetnici su bili jezgro nove stvaralačke grupe koja će, pod imenom „Nezavisni umetnici”, okupiti napredne slikare i vajare i delovati do poslednjih godina pred rat. Ta vrsta slobode i vaninstitucionalnog bivstvovanja podrazumeva odricanje od mnogo čega da bi se opstalo. Žana Gvozdenović, istoričarka umetnosti, lepo je primetila: „U svoju ikonografiju uvodi jednu izuzetno retku pojavu u srpskom slikarstvu – muzičku temu. Van svake tradicije srpske sredine, kao odjek dalekog duha holandskog poznog sedamnaestovekovnog žanr slikarstva…S vežina i spontanost, neposrednost opažanja uz prosvetljeni kolorit i omekšanu formu, sa svetlom koje se preliva po formi i prostoru postiže posebnu, intimnu atmosferu...

Luiđi Pirandelo Pokojni Matija Paskal Tvrdi povez Edicija Vek Politike Glavni junak romana, Matija Paskal, odlučuje da napusti kuću, porodicu, grad, jednom rečju − sve, usled nesreća koje su ga zadesile. Matija smatra da mu od te odluke zavisi sreća, a i sam život. Jednoga dana, u kockarnici u Monte Karlu, osvaja pozamašnu svotu novca i počinje da se premišlja, da ponovo preispituje svoju odluku i na kraju odlučuje da se ipak vrati kući. Ali kako to obično biva, sudbina ima druge planove, i naš junak u novinama saznaje da je − umro! Tačnije, u njegovom gradiću je pronađen leš i njegova supruga i njegova tašta su nesrećnika identifikovale kao − Matiju Paskala! Shvativši da je službeno mrtav, te time i slobodan čovek, prepoznao je šansu da započne novi život i da napokon živi onako kako on smatra da treba. Menja identitet, menja i svoj lični opis i započinje novi život, nadajući se da će biti srećniji od prethodnog. Sjajan novelista, romanopisac i dramatičar, Luigi Pirandello svakako je najznačajniji talijanski pisac dvadesetog stoljeća, a moderna evropska književnost nezamisliva je bez njegova udjela. Pirandello spada u one autore koji su nam otkrili da čovjekova osobnost nije ni izbliza jednom zauvijek dana, da su ličnosti mnogostruke, da „gola istina“ o jednom čovjeku ne postoji, da ljudsko biće ima u sebi mnoge, pa i oprečne živote koji svi traže svoje pravo. S tom činjenicom dolazi u sukob utvrđeni moral društva i konvencije sredine, pa to uzrokuje niz najneobičnijih slučajeva i sudbina. „Pokojni Mattia Pascal“, najbolji Pirandellov roman, priča je o jednoj takvoj sudbini, uhvaćenoj u procjep između stvarnih životnih činjenica i konvencija sredine. Riječ je o čovjeku koji je službeno proglašen mrtvim. Za društvo, on je mrtav. Ali on je živ, to je činjenica. On, međutim, ne može nastaviti svoj raniji život: društvo mu kao službeno mrtvom onemogućava sve ono što dopušta službeno živima! Tako je on prisiljen boraviti svoje dane kao živi pokojnik koji posjećuje svoj vlastiti grob, u kojem je za društvo i pokopan. Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 – Rim, 10. decembar 1936), bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove “hrabre i briljantne obnove drame i scene”. Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije... Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu. Matija Mate Zlamalik rođen je u Sarajevu 1905. godine u skromnoj činovničkoj porodici češkog porekla. Umetničku školu u Beogradu završio je 1935. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu radio je kao predavač, od njenog osnivanja 1949. godine sve do penzionisanja 1964. zbog bolesti. Godine 1959. američki časopis Life je njegove marke iz serije Flora i fauna Jugoslavije uvrstio u fond najlepših maraka sveta. Profesori Matije Zlamalika na Umetničkoj školi u Beogradu bili afirmisani umetnici : Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Status slobodnog umetnika ostvaruje 1. jula 1933. Putuje u Pariz na kratko, o sopstvenom trošku. Obilazi muzeje, prati aktuelnosti. I taj blaženi period od nekoliko godina pred rat, druženje, žurevi, čajanke, koncerti… deli njegov život na prvu i drugu polovinu. Tih godina redovno izlaže na svim većim likovnim manifestacijama. Zbog sve otežanijeg učešća, visokih cena koje su morali da plaćaju i izlagači i publika Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, stvara se jezgro pobunjenika, koji su sebe nazvali „Nezavisni” . Pošto su uslovi ispunjeni samo delimično, većina potpisnika je bojkotovala redovnu Jesenju izložbu udruženja „Cvijeta Zuzorić” , priređujući svoju, samostalnu. Na toj „Bojkotaškoj izložbi” učestvovalo je 37 umetnika. Među njima su bili: Mate Zlamalik, Vinko Grdan, Šana Lukić, Mihajlo Petrov, Mirko Kujačić, Đurđe Teodorović i Nikola Martinoski. Ovi umetnici su bili jezgro nove stvaralačke grupe koja će, pod imenom „Nezavisni umetnici”, okupiti napredne slikare i vajare i delovati do poslednjih godina pred rat. Ta vrsta slobode i vaninstitucionalnog bivstvovanja podrazumeva odricanje od mnogo čega da bi se opstalo. Žana Gvozdenović, istoričarka umetnosti, lepo je primetila: „U svoju ikonografiju uvodi jednu izuzetno retku pojavu u srpskom slikarstvu – muzičku temu. Van svake tradicije srpske sredine, kao odjek dalekog duha holandskog poznog sedamnaestovekovnog žanr slikarstva…S vežina i spontanost, neposrednost opažanja uz prosvetljeni kolorit i omekšanu formu, sa svetlom koje se preliva po formi i prostoru postiže posebnu, intimnu atmosferu...

Retko u ponudi s omotom koji je izradio Mate (Matija) Zlamalik. Omot je repariran, stanje kao na slici, knjiga unutra odlično očuvana bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Pirandelo, Luiđi, 1867-1936 = Pirandello, Luigi, 1867-1936 Naslov Pokojni Matija Paskal / Luiđi Pirandelo ; preveo Miodrag Ristić Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija A. D., 1940 (Beograd : Planeta) Fizički opis 298 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ristić, Miodrag Zbirka Biblioteka dobitnika Nobelove nagrade ISBN (Plat.) Predmetne odrednice Pirandelo, Luiđi, 1867-1936 -- `Pokojni Matija Paskal` Glavni junak romana, Matija Paskal, odlučuje da napusti kuću, porodicu, grad, jednom rečju − sve, usled nesreća koje su ga zadesile. Matija smatra da mu od te odluke zavisi sreća, a i sam život. Jednoga dana, u kockarnici u Monte Karlu, osvaja pozamašnu svotu novca i počinje da se premišlja, da ponovo preispituje svoju odluku i na kraju odlučuje da se ipak vrati kući. Ali kako to obično biva, sudbina ima druge planove, i naš junak u novinama saznaje da je − umro! Tačnije, u njegovom gradiću je pronađen leš i njegova supruga i njegova tašta su nesrećnika identifikovale kao − Matiju Paskala! Shvativši da je službeno mrtav, te time i slobodan čovek, prepoznao je šansu da započne novi život i da napokon živi onako kako on smatra da treba. Menja identitet, menja i svoj lični opis i započinje novi život, nadajući se da će biti srećniji od prethodnog. Sjajan novelista, romanopisac i dramatičar, Luigi Pirandello svakako je najznačajniji talijanski pisac dvadesetog stoljeća, a moderna evropska književnost nezamisliva je bez njegova udjela. Pirandello spada u one autore koji su nam otkrili da čovjekova osobnost nije ni izbliza jednom zauvijek dana, da su ličnosti mnogostruke, da „gola istina“ o jednom čovjeku ne postoji, da ljudsko biće ima u sebi mnoge, pa i oprečne živote koji svi traže svoje pravo. S tom činjenicom dolazi u sukob utvrđeni moral društva i konvencije sredine, pa to uzrokuje niz najneobičnijih slučajeva i sudbina. „Pokojni Mattia Pascal“, najbolji Pirandellov roman, priča je o jednoj takvoj sudbini, uhvaćenoj u procjep između stvarnih životnih činjenica i konvencija sredine. Riječ je o čovjeku koji je službeno proglašen mrtvim. Za društvo, on je mrtav. Ali on je živ, to je činjenica. On, međutim, ne može nastaviti svoj raniji život: društvo mu kao službeno mrtvom onemogućava sve ono što dopušta službeno živima! Tako je on prisiljen boraviti svoje dane kao živi pokojnik koji posjećuje svoj vlastiti grob, u kojem je za društvo i pokopan. Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 – Rim, 10. decembar 1936), bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove “hrabre i briljantne obnove drame i scene”. Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije... Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu. Matija Mate Zlamalik rođen je u Sarajevu 1905. godine u skromnoj činovničkoj porodici češkog porekla. Umetničku školu u Beogradu završio je 1935. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu radio je kao predavač, od njenog osnivanja 1949. godine sve do penzionisanja 1964. zbog bolesti. Godine 1959. američki časopis Life je njegove marke iz serije Flora i fauna Jugoslavije uvrstio u fond najlepših maraka sveta. Profesori Matije Zlamalika na Umetničkoj školi u Beogradu bili afirmisani umetnici : Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Status slobodnog umetnika ostvaruje 1. jula 1933. Putuje u Pariz na kratko, o sopstvenom trošku. Obilazi muzeje, prati aktuelnosti. I taj blaženi period od nekoliko godina pred rat, druženje, žurevi, čajanke, koncerti… deli njegov život na prvu i drugu polovinu. Tih godina redovno izlaže na svim većim likovnim manifestacijama. Zbog sve otežanijeg učešća, visokih cena koje su morali da plaćaju i izlagači i publika Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, stvara se jezgro pobunjenika, koji su sebe nazvali „Nezavisni” . Pošto su uslovi ispunjeni samo delimično, većina potpisnika je bojkotovala redovnu Jesenju izložbu udruženja „Cvijeta Zuzorić” , priređujući svoju, samostalnu. Na toj „Bojkotaškoj izložbi” učestvovalo je 37 umetnika. Među njima su bili: Mate Zlamalik, Vinko Grdan, Šana Lukić, Mihajlo Petrov, Mirko Kujačić, Đurđe Teodorović i Nikola Martinoski. Ovi umetnici su bili jezgro nove stvaralačke grupe koja će, pod imenom „Nezavisni umetnici”, okupiti napredne slikare i vajare i delovati do poslednjih godina pred rat. Ta vrsta slobode i vaninstitucionalnog bivstvovanja podrazumeva odricanje od mnogo čega da bi se opstalo. Žana Gvozdenović, istoričarka umetnosti, lepo je primetila: „U svoju ikonografiju uvodi jednu izuzetno retku pojavu u srpskom slikarstvu – muzičku temu. Van svake tradicije srpske sredine, kao odjek dalekog duha holandskog poznog sedamnaestovekovnog žanr slikarstva…S vežina i spontanost, neposrednost opažanja uz prosvetljeni kolorit i omekšanu formu, sa svetlom koje se preliva po formi i prostoru postiže posebnu, intimnu atmosferu... MG34 (N)

ISTORIJA AFOKALIPSE - antologija srpskog satiričnog aforizma Priredio - Aleksandar Baljak Pogovor - Predrag Marković Izdavač - `Filip Višnjić`, Beograd Godina - 1987 184 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Albatros ISBN - 86-7363-032-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U KNJIZI: Jovan Jovanović Zmaj Ilija Ognjanović Abukazem Božidar Knežević Stevan P. Bešević Milan Vukasović Stanislav Vinaver Ljubiša Manojlović Dušan Radović Vlada Bulatović Vib Branislav Crnčević Dejan Lopičić Pavle Kovačević Rastko Zakić Vitomir Teofilović Milovan Vitezović Radivoje Dangubić Vuk Gligorijević Milan Todorov Petar Lazić Aleksandar Čotrić Milan Cvetković Vladimir Jovićević Jov Milenko Pajović Zoran Spasović Mihailo Veljković Aleksije Marjanović Milovan Ilić Nenad Crnčević Dušan Puača Lazar Dovniković Rade Petković Radivoje Bojičić Zoran Stanojević Jovan Hadži-Kostić Milovan Vržina Anđelko Erdeljanin Radomir Racković Zoran Bogdanović Nikola Grujić Filip Mladenović Pavle Janković Šole Miodrag Milojević Iva Mažuranić Milenko Vučetić Ranko Guzina Ratko Orozović Slobodan Janković Aco Dogandžić Radomir Kundačina Duško Milošević Branislav Matić Pero Jojić Slobodan Simić Dragoljub Stošić Milan Beštić Momčilo Mihajlović Vesna Denčić Mihailo Varacković Miroslav Lazić Slobodan Dobrić Srđan Radulović Ilija Marković Draško Klikovac Rade Jovanović Milivoje Mlađenović Mile Stanković Zoran Ljubičić Ilija Milovanov Aleksej Petrujkić Miroslav Dimitrijević Vladimir Manojlović Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor: Liza Križanić (1905-1982) Tehnika: Ulje na platnu Naziv dela: Ruže Godina nastanka: Oko 1950-te god. Dimenzije: 74x55cm-ram 73x54cm-rad Rođena kao Draginja Marić 1905. godine u Kosjericu, od najranije mladosti s nadimcima Draga i Liza, udajom (1926) za karikaturistu i slikara Pjera Križanića postala je, i posle razvoda (1950) ostala, poznata pod njegovim prezimenom. Prve likovne pouke dobila je u skopskoj gimnaziji (1919–1923) od Hristifora Crnilovića, da bi tokom boravka u Parizu (1925–1926), deleći stan s prijateljicom Desankom Maksimović, učila francuski jezik, malo slikala u ateljeu Andrea Lota uz savete tada svog budućeg supruga, obilazila muzeje i galerije, pohađala časove estetike i istorije umetnosti na Sorboni. Studirala je i diplomirala (1931) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Slikarski se obrazovala (1931–1936) i kod Miloša Vuškovića i drugih prijatelja umetnika, od kojih su mnogi uradili njene portrete i aktove (Kumrić, Zora Petrović, Job, Uzelac, Milunović, Dobrović, Bešević, Gecan…). Kratko je pohađala Dobrovićev kurs crtanja; pola godine se usavršavala u Londonu i posetila Rim (1937). Slikala je uglavnom uljem, znatno manje temperom, pastelom i akvarelom, pre svega cveće, zatim motive Beograda i Dubrovnika, predele, portrete i samo nekoliko enterijera, mrtvih priroda i figura. Uz delo ide stručno mišljenje g. Nikole Kusovca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Korice: M. Zlamalika / Matija Zlamalik Smještena u rane tridesete godine, ova izvrsna priča za dječake dolazi od autora koji je poznatiji kao dramatičar i bavi se eskapadama Corkyja i Ginger, dvojice iz grupe Pony Boysa koji su uposleni za dostavu lakih tereta - što je uobičajena pojava u Gradske ulice tih dana. U kasnijim poglavljima poriv vodi dječake da vide svijet i oni kreću u Liverpool s idejom da dobiju posao na koćarici. Napisana s humorom i razumijevanjem, knjiga je autentična, ali nikad staromodna. William John Francis Naughton ili Bill Naughton (12. jun 1910 – 9. januar 1992) bio je britanski književnik rodom iz Irske, najpoznatiji po drami Alfie koja je poslužila kao predložak za popularni istoimeni film iz 1966. godine. Naughton se u svom opusu uglavnom bavio prikazom života britanske radničke klase i nižih slojeva. Za svoj rad je dobio niz prestižnih nagrada. Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 — 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950—1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma. Biografija Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici.[1] Imao je četiri sestre i jednog brata.[2] U detinjsvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice.[3] Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac.[2] U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog.[1] U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim.[3] Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf.[1] Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika.[1] Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd.[3] Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka.[3] Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928).[1] Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost,[3] pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. [3] Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo[1] i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima.[3] Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević.[1] Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže.[3] Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu.[1] Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti.[4] Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike.[5] Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat.[1] Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”,[5] sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi,[1] u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu.[4] Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd.[1] Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumanta. [6] Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica.[1] Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića.[2] U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju.[1] Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”.[1] Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije.[1] Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942—1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju.[1] Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika.[2] Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život.[2] Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih,[5] poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći.[3] Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947—2004. [5] Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. - Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu.[1] U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata[7] i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije.[5] Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom,[1] sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti.[5] Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova.[1] Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1] Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik.[8] Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti.[1] Nije prisustvovao otvaranju izložbe. [8] Umro je 23. oktobra 1965.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1939. Izuzetno retko sa omotom koji je izradio Mate Zlamalik. Omot minimalno iskrzan i repariran. Unutra knjiga odlično očuvana, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Silanpe, Frans Emil Naslov Sveta beda / F. E. Silanpe ; preveo M. Vučković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija A. D., 1940 (Beograd : `Planeta`) Fizički opis 372 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, M. Bogdanović, Milan = Bogdanović, Milan Zbirka Biblioteka dobitnika nobelove nagrade / Urednik Milan Bogdanović Sadržaj Sadrži i: Ljudi u letnjoj noći ISBN (Pl.) Napomene Str. 3-6: F. E. Silanpe / M. Bogdanović. Predmetne odrednice Silanpe, Frans Emil, 1888-1964 -- `Sveta beda` Sillanpää [si`l:ampæ:], Frans Eemil, finski književnik (Hämeenkyrö, 16. IX 1888 – Helsinki, 3. VI 1964). Živio kao poljodjelac i pisac. Smatrao je da su ljudi malen, ali bitan dio prirode, a instinkt temelj ljudskih postupaka. U prvome romanu Život i sunce (Elämä ja aurinko, 1916) živote ljudi stopio je s prirodom u jedinstvenu sliku; o patnjama u građanskome ratu pisao je u romanu Ponizno nasljedstvo (Hurskas kurjuus, 1918). Najpoznatiji je njegov roman Silja (poznat i kao Rano preminula – Nuorena nukkunut, 1931), pripovijest o sluškinji Silji, njezinoj ljubavi i preranoj smrti. U realističkome romanu Čovjekov put (Miehen tie, 1932) pisao je o sazrijevanju mladoga seljaka, uspoređujući njegove životne mijene s mijenama u prirodi, a u romanu Ljudi u ljetnoj noći (Ihmiset suviyössä, 1934) o sudbinama skupine ljudi povezanih u jednoj ljetnoj noći. Romani koje je pisao 1950-ih sadrže niz autobiografskih sjećanja. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1939. Frans Emil Silanpe (fin. Frans Eemil Sillanpää; Hamenkiro, 16. septembar 1888 – Helsinki, 3. jun 1964), bio je jedan od najpoznatijih finskih pisaca. Za svoje radove nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1939. godine. U obrazloženju je rečeno da se nagrada dodeljuje za: „Duboko razumevanje seljaštva svoje zemlje i izuzetnu umetničku veštinu kojom je portretisao njihov način života i odnos sa prirodom“. Radovi Elämä ja aurinko (1916) Ihmislapsia elämän saatossa (1917) Hurskas kurjuus (1919) Rakas isänmaani (1919) Hiltu ja Ragnar (1923) Enkelten suojatit (1923) Omistani ja omilleni (1924) Maan tasalta (1924) Töllinmäki (1925) Rippi (1928) Kiitos hetkistä, Herra... (1930) Nuorena nukkunut (1931) Miehen tie (1932) Virranpohjalta (1933) „Ljudi u ljetnoj noći“ Ihmiset suviyössä (1934) Viidestoista (1936) Elokuu (Mesec žetve) (1941) Ihmiselon ihanuus ja kurjuus (1945) Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 – 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950–1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma. Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici. Imao je četiri sestre i jednog brata. U detinjstvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice. Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac. U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog. U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim. Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf. Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika. Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd. Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka. Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928). Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost, pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima. Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže. Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu. Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti. Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike. Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”, sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi, u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu. Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd. Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumenta. Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica. Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića. U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju. Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”. Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije. Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942–1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju. Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika. Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život. Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih, poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći. Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947–2004. Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. – Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu. U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom, sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti. Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova. Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1] Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik. Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti. Nije prisustvovao otvaranju izložbe. Umro je 23. oktobra 1965. (Ne)Priznanja Dva puta je predložen za Oktobarsku, jednom za Sedmojulsku nagradu. Nagrade nije dobio, zbog neslaganja sa Komunističkom partijom Jugoslavije, čiji član nikada nije bio. MG78 (K)

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1933. Izuzetno retko sa omotom koji je izradio Mate Zlamalik. Omot mestimično iskrzan i repariran. Unutra knjiga odlično očuvana, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Bunjin, Ivan Aleksejevič Naslov Selo / Ivan Bunjin ; [preveo Petar Dragović] Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1941 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija, 1941 (Beograd : Planeta) Fizički opis 282 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dragović, Petar Ž. Zbirka Biblioteka dobitnika Nobelove nagrade ISBN (Pl.) Napomene Ivan Bunjin / Petar Ž. Dragović: str. [5-8]. Predmetne odrednice Bunjin, Ivan Aleksejevič, 1870-1953 -- `Selo` Ivan Aleksejevič Bunjin, (rus. Iván Alekséevič Búnin, Voronjež, 22. oktobar 1870. Pariz, 8. novembar 1953), bio je ruski književnik. Bio je pesnik, romanopisac i novelist. Među njegovim precima su pesnici A. P. Bunjina i V. A. Žukovski. Nakon Oktobarske revolucije, bio je u emigraciji. Za prevode s engleskog (Longfelou, Bajron) nagrađen je premijom Ruske akademije umetnosti, a 1933. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Individualist je, oplakuje propadanje plemićkog svijeta, traži i kultivira lepotu, a rusko selo nakon 1905. gleda samo u mračnim bojama. Ivan Bunjin je rođen na svom roditeljskom imanju u Voronježskoj provinciji u centralnoj Rusiji, treći i najmlađi sin Alekseja Nikolajeviča Bunjina (1827–1906) i Ljudmile Aleksandrovne Bunjine (rođena Čubarova, 1835–1910). Imao je dve mlađe sestre: Mašu (Marija Bunjina-Laskarzhevskaja, 1873–1930) i Nađu (koja je umrla vrlo mlada) i dva starija brata, Jurija i Jevgenija. Potičući iz dugog niza seoskog plemstva,[6] Bunjin je bio posebno ponosan što su pesnici Ana Bunjina (1774–1829) i Vasilij Žukovski (1783–1852) bili njegovi preci. U svojoj autobiografiji iz 1952. napisao je: Dolazim iz stare i plemenite kuće koja je Rusiji dala mnogo poznatih ličnosti u politici i umetnosti, među kojima se posebno ističu dva pesnika s početka devetnaestog veka: Ana Bunjin i Vasilij Žukovski, jedno od velikih imena u ruskoj književnosti, sin Atanasa Bunjin i Turk Salme. „Bunjini su direktni preci Simeona Bunkovskog, plemića koji je došao iz Poljske na dvor velikog kneza Vasilija Vasiljeviča“, on je napisao 1915, citirajući Heraldičku knjigu ruskog plemstva. Čubarovi su, prema Bunjinu, „znali vrlo malo o sebi, osim da su njihovi preci bili zemljoposednici u Kostromskoj, Moskovskoj, Orlovskoj i Tambovskoj guberniji”. „Što se mene tiče, od ranog detinjstva bio sam toliko razuzdan da sam bio potpuno ravnodušan i prema sopstvenoj `visokoj krvi` i prema gubitku svega što je s tim moglo biti povezano“, dodao je on. Ivan Bunjinovo rano detinjstvo, provedeno u Butirki hutoru, a kasnije u Ozerkiju (iz okruga Jelec, Lipecka oblast), bilo je srećno: dečak je bio okružen inteligentnim i srdačnim ljudi. Bunjin je svog oca Alekseja Nikolajeviča opisao kao veoma jakog čoveka, fizički i psihički, ćudljivog i zavisnog od kockanja, impulsivnog i velikodušnog, elokventnog na pozorišni način i potpuno nelogičnog. „Pre Krimskog rata nije ni poznavao ukus vina, dok je po povratku postao žestok pijanac, iako nikada nije bio tipičan alkoholičar”, napisao je. Lik njegove majke Ljudmile Aleksandrovne bio je mnogo suptilniji i nežniji: to Bunjin pripisuje činjenici da je „njen otac proveo godine u Varšavi, gde je stekao određene evropske ukuse, po čemu se prilično razlikovao od ostalih lokalnih zemljoposednika.“ Ljudmila Aleksandrovna je svog sina uvela u svet ruskog folklora. Starija braća Juli i Jevgenij pokazivali su veliko interesovanje za matematiku i slikanje, njegova majka je kasnije izjavila, ali, prema njenim rečima, „Vanja se razlikovao od trenutka rođenja ... niko od ostalih nije imao dušu poput njegove.” Podložnost mladog Bunjina i sklonost nijansama prirode bili su izuzetni. „Kvalitet mog vida bio je takav da sam video svih sedam zvezda Plejada, čuo zvižduk mrmota sa udaljenosti od jedne vrste, i mogao da sam se opiti od mirisa hurđevka ili stare knjige“, sećao se kasnije. Bunjinova iskustva seoskog života imala su dubok uticaj na njegovo pisanje. „Tamo sam, usred duboke tišine prostranih polja, među poljima kukuruza - ili, zimi, ogromnim snežnim nanosima koji su dosezali do naših pragova - proveo detinjstvo koje je bilo puno melanholične poezije“, kasnije je pisao Bunjin o svojim danima u Ozerkiju. Prvi kućni učitelj Ivana Bunjina bio bivši student po imenu Romaškov, koga je kasnije opisao kao „pozitivno bizarnog lika“, lutalicu punu fascinantnih priča, „koji uvek izaziva misli, čak i ako nije sasvim razumljiv“. Kasnije je univerzitetski obrazovani Juli Bunjin (deportiran kući kao aktivista a) podučavao mlađeg brata u oblastima psihologije, filozofije i društvenih naukama kao deo njegovog privatnog, domaćeg obrazovanja. Juli je ohrabrivao Ivana da čita ruske klasike i da piše. Do 1920. Juli (koji je jednom opisao Ivana kao „nerazvijenog, ali nadarenog i sposobnog za originalnu nezavisnu misao”) bio je kasnije njegov najbliži prijatelj i mentor. „Imao sam strast prema slikanju, što se, mislim, pokazuje u mojim spisima. Poeziju i prozu sam pisao prilično rano, i moja dela su takođe bila objavljivana od ranog datuma”, napisao je Bunjin u svojoj kratkoj autobiografiji. Do kraja 1870-ih, Bunjini su usled kockarskih navika glave porodice, izgubili većinu svog bogatstva. Godine 1881. Ivan je poslat u državnu školu u Jeletu, ali nije završio kurs: izbačen je marta 1886. jer se nije vratio u školu nakon božićnih praznika zbog finansijskih poteškoća porodice. Književna karijera U maju 1887. Bunjin je objavio svoju prvu pesmu „Seoski siromasi” u Sankt Peterburškom književnom časopisu Rodina (Otadžbina). Godine 1891. njegova prva pripovetka „Skica o zemlji” (Derevenskiй эskiz) pojavila se u časopisu Rusko bogatstvo koji je uređivao Nikolaj Mihajlovski. U proleće 1889. Bunjin je pratio svog brata u Harkov, gde je postao službenik u vladi, zatim pomoćnik urednika lokalnog lista, bibliotekar i sudski statističar. U januaru 1889. preselio se u Orel da radi u lokalnim novinama Orlovski vestnik, prvo kao pomoćnik urednika, a kasnije kao de fakto urednik; to mu je omogućilo da objavi svoje kratke priče, pesme i kritike u književnom odeljku lista. Tamo je upoznao Varvaru Paščenko i strastveno se zaljubio u nju. U avgustu 1892. par se preselio u Poltavu i nastanio se u kući Julije Bunjin. Ova potonja je pomogla njegovom mlađem bratu da nađe posao u lokalnoj upravi. Prva knjiga poezije Ivana Bunjina Pesme, 1887–1891, objavljena je 1891. godine u Oriolu. Neki od njegovih članaka, eseja i kratkih priča, objavljenih ranije u lokalnim novinama, počeli su da se pojavljuju u periodičnim publikacijama u Sankt Peterburgu. Bunjin je prvu polovinu 1894. proveo putujući po Ukrajini. „To su bila vremena kada sam se zaljubio u Malorosiju (Malu Rusiju), njena sela i stepe, sa nestrpljenjem upoznavao njen narod i slušao ukrajinske pesme, samu dušu ove zemlje“, kasnije je napisao. Bunjin je 1895. godine prvi put posetio rusku prestonicu. Tamo je trebalo da se sretne sa narodnicima Nikolajem Mihajlovskim i Sergejem Krivenkom, Antonom Čehovim (sa kojim je započeo prepisku i postao bliski prijatelj), Aleksandrom Ertelom i pesnicima Konstantinom Balmontom i Valerijem Brjusovim. Godine 1899, počinje Bunjinovo prijateljstvo sa Maksimom Gorkim, kome je posvetio svoju zbirku poezije Opadanje lišća (1901) i koga je kasnije posetio na Kapriju. Bunjin se uključio u Gorkijevu grupu Znanie (Znanje). Drugi uticaj i inspiracija bio je Lav Tolstoj, koga je upoznao u Moskvi u januaru 1894. Opčinjen njegovom prozom, Bunjin je očajnički pokušavao da prati i način života velikog čoveka, posećujući sektaška naselja i radeći mnoge teške poslove. Čak je bio i osuđen na tri meseca zatvora zbog ilegalnog distribuiranja tolstojanske književnosti u jesen 1894. godine, ali je izbegao zatvor zbog opšte amnestije proglašene povodom nasledstva prestola Nikolaja II. Očigledno je da je sam Tolstoj bio taj koji je obeshrabrio Bunjina da sklizne u ono što je nazvao „potpuno poseljačivanje”. Nekoliko godina kasnije, i dalje se diveći Tolstojevoj prozi, Bunjin je promenio svoje poglede na svoju filozofiju koju je sada smatrao utopijskom. Tokom 1895–1896 Bunjin je svoje vreme podelio između Moskve i Sankt Peterburga. Godine 1897, objavljena je njegova prva zbirka kratkih priča Do ruba sveta i druge priče, a godinu dana kasnije usledila je Pod otkritim nebom (1898), njegova druga knjiga stihova. U junu 1898. Bunjin se preselio u Odesu. Ovde se zbližio sa Društvom slikara južne Rusije, i sprijateljio se sa Jevgenijem Bukovetskim i Petrom Nilusom. U zimu 1899–1900 počeo je da uzima učešća u književnoj grupi Sreda u Moskvi, sklapajući prijateljstvo, između ostalih, sa Nikolajem Telešovom. Ovde je mladi pisac stekao reputaciju beskompromisnog zagovornika realističkih tradicija klasične ruske književnosti. „Bunjin je prema svima bio neprijatan. Imajući moćno i oštro oko za pravu umetnost, osetivši snažno moć reči, on je bio pun mržnje prema svakoj vrsti umetničkog viška. U vreme kada je (citiranje Andreja Belija) „bacanje ananasa na nebo” bio na dnevnom redu, samo Bunjinovo prisustvo je nateralo ljude da tegobno izgovaraju reči`, sećao se kasnije Boris Zajcev. On je upoznao Antona Čekova 1896. godine i nastalo je čvrsto prijateljstvo. Dela „Selo“ „Gospodin iz San Franciska“ „Suhodol“ „Mitjina ljubav“ „Život Arsenjeva“ „Tamni drvoredi“ memoari „Uspomene“ Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 – 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950–1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma. Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici. Imao je četiri sestre i jednog brata. U detinjstvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice. Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac. U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog. U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim. Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf. Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika. Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd. Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka. Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928). Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost, pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima. Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže. Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu. Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti. Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike. Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”, sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi, u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu. Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd. Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumenta. Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica. Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića. U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju. Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”. Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije. Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942–1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju. Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika. Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život. Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih, poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći. Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947–2004. Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. – Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu. U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom, sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti. Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova. Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1] Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik. Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti. Nije prisustvovao otvaranju izložbe. Umro je 23. oktobra 1965. (Ne)Priznanja Dva puta je predložen za Oktobarsku, jednom za Sedmojulsku nagradu. Nagrade nije dobio, zbog neslaganja sa Komunističkom partijom Jugoslavije, čiji član nikada nije bio. MG78 (K)

Dobrica Cosic - Koreni Drugo izdanje Prosveta, Beograd, 1954. Tvrd povez, 295 strana. POSVETA I POTPIS DOBRICE COSICA! RETKO! Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je jugoslovenski[1] i srpski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[2] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[3] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[6] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[7] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[8][1] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[9] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[2] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[10] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[11] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[12] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[13] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[14] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[15][16] Rezultati na izborima Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Izbori Izglasalo Glasalo poslanika Za Protiv Rezultat Detalji 1992. (maj) Veće građana i Veće republika 168 od 176 154 14 izabran Nestranačka ličnost Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[17] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[18] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[19] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[19] Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica, pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[20] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[21] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[22] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[23] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![24] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[25] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[26][27] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[28][29] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[30] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[31][32] i 2011.[33][34] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[35] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[35] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[36] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[37][38] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[39] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[39] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[40] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[41] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[42] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[43] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[44] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[45] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[46] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[47] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber