Dobrica Ćosić Vreme smrti 4 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Vreme smrti 3 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DEOBE Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DEOBE Tvrdi povez Kompletan roman u jednoj knjizi Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DALEKO JE SUNCE Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ VREME SMRTI 3 Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Knjaževac Otokar Keršovani, 1982. Odlično očuvana. Koreni su drugi roman srpskog pisca Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Ovim romanom Ćosić je započeo svojevrsni ciklus romana („Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme vlasti“) u kojima se kao likovi javljaju „sinovi, unuci i praunuci junaka „Korena“, sa osnovnom idejnom težnjom prikazivanja „romansirane istorije moderne Srbije“.[1] Roman se odigrava u izmišljenom selu Prerovo u poslednjim decenijama 19. veka za vreme kralja Milana i u njemu se prikazuje život bogate seoske porodice Katić i njihovih sluga. U mnoštvu motiva i tema posebno se izdvajaju: motiv porodice i porodičnog sukoba između očeva i sinova, porodično poreklo i problem identiteta, održavanje kultova srpske nacionalne mitologije, politički sukobi koji dovode do narodnog i porodičnog raskola i iskorišćavanje srpskog seljaštva za niske političke pobune, oblikovanje srpskih intelektualaca školovanih u inostranstvu, patrijarhalna despotija kao kult, uloga i položaj žene u porodici, i mnogi drugi. Tematsko-motivski slojevi usko su vezani za predstavljanje sporog i bolnog preobražaja srpskog sela sa prelaska iz 19. u 20. vek. Jovan Deretić „Korene“ žanrovski određuje kao „poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavaju iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje““.[1] „Koreni“ takođe imaju elemente porodičnog, istorijskog, društvenog i filozofsko-kulturološkog romana. Ova eklektična i sintetična forma romana je po rečima Milana Radulovića „inspirisana traganjem za integralnim umetničkim delom, onim u kojem bi stvarni život i realni svet bili duboko sagledani, istinito dočarani i višom pravdom samereni, i u kojem bi umetnikova slika sveta postala živ sadržaj socijalne i kulturne svesti čitalaca“.[2] Za ovaj roman Ćosić je 1954. nagrađen NIN-ovom nagradom, koja je te godine prvi put dodeljena. Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju dodelili su „Korenima“ deveto mesto na listi najboljih romana nagrađenih ovom nagradom.[3] Danas ima status klasika srpske književnosti dvadesetog veka i deo je obavezne lektire u srednjim školama u Srbiji. Radnja UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Dobrica Ćosić Fabula je smeštena na kraj devetnaestog veka u jednom srpskom selu i prati živote Aćima Katića, jednog od radikalskih vođa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa. Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francuskoj i na početku romana se vraća kući kod oca i brata mu Đorđa da bi im saopštio da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja. Aćim ga se odriče i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, Đorđe i njegova supruga Simka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. Đorđe se sve češće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Simku iz kuće. Aćim je očajan zbog svađe sa sinom, miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od očaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka. Istovremeno, Simki na um pada spasonosna ideja - da zatrudni sa jednim od Đorđevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Simka trudna, a Đorđe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Simka rađa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam brzo raste, sve manje liči na oca Đorđa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo 5 godina, majka Simka se razboljeva i umire, a on jedva preživljava. Ovaj događaj konačno navodi Aćima i Đorđa da Adama prihvate kao svojega.[4] Analiza likova Aćim – glavni lik u delu i gazda, domaćin i predstavnik radikalnog pokreta, privržen mitovima i legendama i ustaničkim buntom. Jakog duha, ume da se postavi kao vođa naroda i zna kako da ostvari svoje političke ciljeve zasnovane na osećaju. Ipak, sa druge strane ne može da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme, ali ni sa porodičnim problemima kao što su izdaja sinova i razočaranje u rukovodstvo partije. Doživljava niz poraza i utehu pronalazi u svom unuku Adamu kome će posvetiti ostatak svog života. Vukašin – je predstavnik nove generacije, mladi gospodin školovan u Parizu, perspektivan sa jedne strane, sledbenik evropskog duha. Ali, on je i Aćimov sin, koji je zadojen tradicijom i nacionalnim mitom što dovodi do unutrašnje borbe, preispitivanja i sopstvenog nezadovoljstva. Đorđe – svojim poslovnim uspesima, bogatstvom i ugledom je moćan čovek, ali kao jalov čovek koji ne može da obezbedi potomstvo je nesrećnik, ne može da nastavi lozu ali ni da pridobije očevu ljubav koja je rezervisana za Vukašina. On je raspolućena ličnost, posednik i jalov muškarac, gazda i impotentni muž željan očeve ljubavi, svestan svojih nedostataka unižava se u sopstvenim očima. Simka – izuzetan ženski lik u srpskoj književnosti. Lepa i snažna, tim više akcentuje Đorđevu jalovost. Potpuno svesna svog porekla, položaja i uloge u domu porodice Katić. Ona zdravo rezonuje, trpi Đorđeve uvrede jer je vodi instinkt sopstvenog preživljavanja. I kada se odluči da postane preljubnica sa slugom, iako je vrlo moralna i užasava je sama pomisao preljube, ona ubeđuje sebe da to čini zarad višeg cilja, zbog održavanja loze Katića što je iznad svega, što prevazilazi i nju i preljubu kao čin, jer sam čin doživljava kao obavezu a ne kao emociju ili neobuzdanu strast. Od te odluke zavisi njena sudbina ali i ključno, sudbina loze Aćima Katića. Književni uticaj Delo je objavljeno u jeku književnih rasprava između zastupnika realističke i pristalica modernističke koncepcije književnosti.[5] Ćosić je u ovom romanu ostvario ambiciju spajanja realističke prozne retorike i moderne romaneskne strukture, i na taj način ujedinio ove dve suprotstavljene struje književnog oblikovanja. Televizijska adaptacija Glavni članak: Koreni (TV serija) Na temelju Ćosićevog romana snimljena je serija „Koreni”. Seriju je režirao Ivan Živković, scenario napisao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge tumače Žarko Laušević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović i Nenad Jezdić. Prva epizoda je premijerno prikazana 21. oktobra 2018. Reference Deretić 2004, str. 1154. Radulović 2013, str. 16. Značajan sadržaj postojanja, NIN, (pristupljeno: 25. novembar 2015) Koreni analiza Radulović 2013, str. 255. Literatura Radulović, Milan (2013). „Predgovor“ i „Pogovor“ u: D. Ćosić, Koreni. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Deretić, Jovan (2004). Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta. Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[2] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[3] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[4] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[5] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[7] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[8] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[9] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[10] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[11] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[12] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[13] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[14][15] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[16] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[17] Ubrzo je preminuo. Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica , pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[18] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[19] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[20] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[21] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![22] Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[23] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[23] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[24] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[25][26] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[27][28] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[29] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[30][31] i 2011.[32][33] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[34] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[34] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[35] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[36][37] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[38] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[38] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[39] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[40] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[41] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[42] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[43] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[44] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[45] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[46] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber

ovo je razglednica Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.

`putovala` 08.04.1902 ! orden, ordenje Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954. Vidi još

ovo je razglednica nemacko izdanje Fr. Schardt, Nurnberg Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine.[3] Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, čime je prekinuta loza dinastije Obrenovića. Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske. Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat. Grupa nižih oficira, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[6] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da se ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru. Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna. Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije. Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su: Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji. Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug. Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“. Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj. Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću. Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su: Ilija Radivojević Bogdan Radenković Čedomilj A. Popović Velimir Vemić Ljubomir S. Jovanović Dragutin Dimitrijević Apis Vojislav Tankosić Ilija Jovanović Pčinjski Risto Čereković Milan Vasić Milan Gr. Milovanović Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije. U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova. Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade. Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini. Pašić je na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apis je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917. Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ. Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine. Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva. ---------------------------- -------------------------- Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.