Роберт Ломакс је млади Британац који, након завршетка националне службе , одлази да ради на плантажи у британској Малаји . Током свог боравка у Малаји, Ломакс одлучује да годину дана настави нову каријеру уметника. Ломакс посећује Хонг Конг у потрази за инспирацијом за своје слике. Он се пријављује у хотел Нам Кок, не схватајући у почетку да је то бордел који служи углавном британским и америчким морнарима. Међутим, ово само чини хотел шармантнијим у Ломаксовим очима и бољим извором тема за његове слике. Ломакс се брзо спријатељи са већином хотелских барских девојака , али је фасциниран архетипском „ курвом са златним срцем “, Сузи Вонг. Вонг му се раније представила као Вонг Ми-линг, богата девица чији отац поседује четири куће и више аутомобила него што она може да изброји, а која се касније претвара да га не препознаје у хотелу. Ломакс је првобитно одлучио да неће имати секс ни са једном од девојака у хотелу јер му недостају средства да плати њихове услуге. Међутим, убрзо се испоставило да је Сузи Вонг заинтересована за њега не као муштерију, већ као озбиљно љубавно интересовање. Иако Вонг постаје задржана женаод двојице других мушкараца, а Роберта Ломакса накратко привлачи млада британска медицинска сестра, Ломакс и Вонг су на крају уједињени и роман се завршава срећно њиховим венчањем. Izdavač:BRATSTVO-JEDINSTVO Novi Sad Godina: 1961 Broj strana:386 Povez:TVRDOKORIČENO Pismo:Latinica Dimenzije knjige:20 cm

Miodrag Bulatović Heroj na magarcu Meki povez Izdavač Bigz Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena `kopiletu, kurvaru i komunisti` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je `spasenje`, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih `istina`. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na `pogrešnoj`, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i `spasava` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u `merdoznom` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, `merdoznu` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i `binjadžija`, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju `novi svetski poredak`, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov `superiorni` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu `govnarnica istorije`, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu `govnarnicu istorije`, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja `svete i slavne prošlosti`: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog `mosta` i `zajedničke teritorije` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i `zborit i tvorit`, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu `merdoznog` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno `uneređena`, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao `normom` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, `merdoznih` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca