Ljubav, rasipništvo, uspeh - niko u tome nije bolji od holivudskih supruga... Broj ocena: 90 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 6362 Poslednja cena bila je: 990 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Holivudske Supruge, Džeki Kolins Holivudske Supruge Pisac : Džeki Kolins Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 500 Opis proizvoda: Holivudske Supruge, Džeki Kolins *** O knjizi *** Ljubav, rasipništvo, uspeh - niko u tome nije bolji od holivudskih supruga... One su u svemu privilegovane, glamurozne, lepe i veoma, veoma jake. Kada je život tako brz, onda nema nikakvih garancija. Status je sve - a on zavisi od uspeha poslednjeg filma vašeg muža... Elejn Konti - supruga zvezde u zalasku, koja će učiniti sve da njegovu karijeru povrati u orbitu; Ejndžel Hadson - zapanjujuće lepa starleta koja ima ambicioznog lepotana za muža; Montana Grej - zanosna prevrtljivica, koja ne preza ni od čega da bi postigla uspeh u svetu sa druge strane kamere, u kojem dominiraju muškarci. Roman Holivudske supruge postigao je nezapamćen uspeh i na pravi način je prikazao glamurozni svet Beverli Hilsa kao nijedan do sada. Od prve do poslednje stranice on hita ka neočekivanom i upečatljivom završetku... *** O piscu *** Još od svog prvog romana (Svet je pun oženjenih muškaraca iz 1968.) Džeki Kolins je stekla titulu Šarlota Bronte bezobraznih misli, opravdavajući je u narednim ostvarenjima, čija se radnja uglavnom vrtela oko poročnih stanovnika Holivuda, njihovih odnosa, spletki, razvoda, osveta i svega onoga što je Kolinsovu učinilo stalno prisutnom na listama bestselera. Iako često u nemilosti kritike, Džeki Kolins se odaje priznanje na analitičnosti i autentičnosti u prikazivanju skrivenih i neretko amoralnih zbivanja iza kulisa Los Anđelesa i onoga što se naziva industrijom zabave. Ponekad su ovakva priznanja neumerena. Tako je za roman Američka zvezda glumac Džo Kvinan izjavio da nije ništa manje do lament nad raspadanjem američke porodice kao takve. Pojedini izvodi iz štampe možda najbolje oslikavaju rad Kolinsove. "Bilo bi lako proglasiti njene knjige bezvrednim", piše Detroit News, "ali ona ima talenat da čitaoca uvuče u krevet holivudskih magnata i natera ga da sanjari o tome pošto pročita knjigu. Namerno ili ne, ona jasno prikazuje ispraznost života onih koji naizgled imaju sve, francuske pudlice i meksičke kućne pomoćnice." Možda najbolji prikaz romana Džeki Kolins daje efektni moto koji je lansirao časopis People: "embarrassing to pick up, impossible to put down." *** Odlomak *** Stajao je u dnevnoj sobi male kuće u Filadelfiji. Stajao je i buljio u njih troje. Tri svinje. Tri nasmejana lica. Zubi, oči i kosa. Tri svinje. Bio je obuzet mračnim gnevom. Gnevom koji mu je dobovao u glavi. U sobi je bio uključen televizor. Arči Banker deklamuje svoje tričave šale. Čuje se studijski snimljen efekat smeha. I još smeha. U istoj sobi. Još više šupljeg smeha. Njegova majka. Smeđa kosa slična mišjem krznu. Mlohavo telo i mlohav mozak. Njegov otac. Proćelav. Mršav. Veštačka vilica koja ispada kad joj se hoće. Džoi. Mislio je da je ona drugačija. Tri svinje. Otišao je do televizora i pojačao ton. Nisu obratili pažnju. Bili su previše zaokupljeni smejanjem. Njemu. Da. Smejali su mu se. Bes je ključao u njemu, ali spolja je bio miran. Znao je kako da ih natera da prestanu. Znao je... Brzo i munjevito. Pre nego što budu imali vremena da prestanu da se smeju i počnu da misle... Brzo i munjevito. Mačeta je napravila smrtonosni luk. Brzo i munjevito, kao i krv koja je šikljala. Majka i otac pali su pod prvim ubistvenim zamahom. Ali Džoi. Brža, mlađa. Oči su joj izbuljene od užasa dok se hvata za ranjenu ruku teturajući se ka vratima. Sad se više ne smeješ, Džoi. Sada se više ne smeješ. Ponovo je zamahnuo mačetom oborivši je pre nego što je dospela ikuda dalje. Nisu vrištali. Niko od njih nije ni vrisnuo. Iznenadio ih je, baš onako kako se uči u vojsci. Samo što on nije vojnik, zar ne? Nije vojnik... Telo su mu protresli siloviti jecaji. Čudni, tihi jecaji grčili su mu telo dok je razmahivao mačetom. Obračunavajući se sa sve troje podjednako. Mahnito se prepuštajući jezivim smrtonosnim udarcima. Zvuk televizora prigušio je zvuke pokolja. Arči Banker. Studijski smeh. A mačeta je nastavila da kruži i seče, kao da je pokreće nekakva demonska sila. PRVA KNJIGA Elejn Konti se probudila u raskošnoj postelji u svojoj raskošnoj vili na Beverli Hilsu, pritisnula dugme da razmakne zavese i suočila se s prizorom mladića, u beloj majici i prljavim farmerkama, koji u savršenom luku piša u njen mozaikom popločani bazen. Skočila je iz kreveta, pozvonila služavki, Meksikanki Lini, istovremeno ogrćući svilenu kućnu haljinu s perjem marabua i obuvajući zagasitoružičaste papuče. Mladić je završio svoj posao, zakopčao farmerke i lagano odšetao iz njenog vidokruga. „Lina!“, vrisnula je Elejn. „Gde si?“ Služavka se pojavila, nedokučiva, smirena, potpuno nezainteresovana za to što njena gazdarica vrišti. „Neki uljez je napolju pored bazena“, uzbuđeno viknu Elejn. „Zovi Migela. Zovi policiju. I proveri da li su sva vrata zaključana.“ Nimalo uznemirena, Lina je počela da raščišćava hrpu otpadaka s Elejninog noćnog stočića. Prljave papirne maramice, dopola ispijenu čašu vina, ispreturanu bombonjeru. „Lina!“, povikala je Elejn. „Ne uzbuđivati se, senjora“, ravnodušno je rekla služavka. „Nema uljez. Samo dečko koga Migel poslao da očisti bazen. Migel bolestan. On ne dođe ove nedelje.“ Elejn je pocrvenela od besa. „Zašto mi to, do đavola, ranije nisi rekla?“, a zatim besno otišla u kupatilo, zalupivši vratima tako jako da je jedna uramljena grafika sletela sa zida i pala na pod, a staklo se razbilo. Glupa služavka. Glupa dupeglava žena. Čovek više ne može da pronađe dobru poslugu. Dođu i odu. Nije ih briga da li će neko da te siluje ili opljačka u rođenoj kući. I ovo je baš moralo da se desi dok je Ros na snimanju. Da je Ros u gradu, Migel se nikada ne bi usudio da se pravi da je bolestan. Elejn zbaci kućnu haljinu, izmigolji se iz spavaćice i stade pod osvežavajuću oštrinu ledenog tuša. Stegla je zube. Hladna voda je najbolja za kožu, sve lepo zategne; sam bog zna da je koži čak i pored teretane, joge i časova modernog plesa potrebno još zatezanja. Nije bila debela. Ni slučajno. Na njenom telu sve je bilo na svom mestu. Sasvim pristojno za tridesetdevetogodišnjakinju. Više nego pristojno. Sa trinaest sam bila najdeblja devojčica u školi. Zvali su me Slonica Eta. I zasluživala sam taj nadimak. Samo, kako je trinaestogodišnja klinka mogla da zna bilo šta o ishrani, dijeti, vežbanju i svemu tome? Kako je klinka od trinaest godina mogla da se odbrani kada ju je baka Stajnberg kljukala kolačima i palačinkama od krompira, dimljenim lososom i pecivom, štrudlama i pohovanom piletinom. Neprestano. Elejn se ljutito nasmešila. Slonica Eta, poreklom iz Bronksa, pokazala im je svima. Slonica Eta, bivša sekretarica u Njujorku, sada je bila vitka i vižljasta. Sada se zvala Elejn Konti i živela je u jebenom dvorcu na Beverli Hilsu, sa šest spavaćih soba i sedam kupatila. Nije se zaglavila u nekakvim brdima ili negde daleko u Brentvudu. U dolini je. Na najboljem zemljištu. Slonica Eta više nije imala šiljast nos, mišju kosu, zube na razdeljak, naočare s metalnim okvirom i ravne sise. Promenila se tokom godina. Nos joj je sada bio prćast i sladak. Zapravo, savršena kopija nosa Bruk Šilds. Mišja kosa sada je bila raskošno smeđa, kratko ošišana i prošarana zlatnim pramenovima. Koža joj bila bela poput alabastera i glatka, zahvaljujući redovnim tretmanima lica. Zubi su dobili navlake. Sad su beli i jednaki. Zaslugom Čarlijevih anđela. Neprikladne naočare odavno su zamenila meka kontaktna sočiva plave boje; bez njih su joj oči bile sive poput škriljca i čkiljila bi dok čita. Mada i nije mnogo čitala. Osim časopisa, naravno. Vog, Pipl, As. Prelistala bi časopise iz branše, Varajeti i Holivud riporter, koncentrišući se na Armija Arčerda i Henka Grenta. Gutala je Vimens vear dejli, ali je nije previše zanimalo ono što je zvala teškim vestima. Na politiku je pomislila jedan jedini put – onog dana kada je Ronald Regan izabran za predsednika. Ako može Ronald Regan, možda bi mogao i Ros? Sise su joj, mada ni blizu klase Rakel Velč, bile savršena četvorka, zahvaljujući pomoći njenog prvog muža, dr Džona Soltvuda. Stajale su prkosno isturene, nikakva sila Zemljine teže njima nije mogla da naudi. A ukoliko se to i dogodi, pa... otići će kod dobrog starog Džonija. Upoznala ga je u Njujorku dok je gubio vreme baveći se plastičnom hirurgijom u gradskoj bolnici. Sreli su se na jednoj zabavi i ona je prepoznala jednostavnog, usamljenog čoveka sličnog sebi. Venčali su se mesec dana kasnije i u roku od godinu dana sredila je nos i sise. Onda ga je nagovorila da se presele na Beverli Hils i da započne privatnu praksu. Tri godine kasnije bio je glavni čovek za sise, a ona se razvela i postala gospođa Konti. Čudno je kako se stvari okrenu. Ros Konti. Suprug. Filmska zvezda. Prvoklasno govno. A ona to zna. Napokon, u braku su dugih deset godina; nije sve bilo lako, niti je postajalo išta lakše. Znala je o Rosu Kontiju ponešto od čega bi pozlilo gospođama u godinama, koje su ga još volele jer, na kraju krajeva, imao je blizu pedeset i njegove obožavateljke nisu baš bile klinke. I kako je koja godina prolazila, tako je postajalo sve gore i gore, i sam bog zna da ni s parama ne stoje dobro kao nekada, a svaki film bi mogao da mu bude poslednji i... „Senjora“, Lina je lupala na vrata kupatila. „Dečko, sada on ići. On hoće pare.“ Elejn izađe ispod tuša. Pobesnela je. Za šta hoće pare? Za to što mi piša bazen? Ogrnula se debelim mekanim frotirskim ogrtačem i otvorila vrata. „Kaži mu“, rekla je kao da govori nešto značajno, „da odjebe!“ Lina je tupo buljila u nju. „Dvajes dolar, gospoja Konti. On dođe opet za tri dana.“ Ros Konti opsova u sebi. Bože. Šta mu se događa? Nije u stanju da zapamti taj jebeni tekst. Osam puta ponavljaju i on svaki put zajebe. „Samo mirno, Rose“, reče režiser polako, tapšući ga po ramenu. Jebeni režiser. Dvadeset i tri, ako ima i toliko. Kosa mu visi niz leđa kao da se maskirao za Noć veštica. Leviske su mu toliko uske da mu se sve nabudžilo kao svetionik. Ros strese ruku koja ga je ponižavala. „Potpuno sam miran. To je zbog gomile – odvlače mi pažnju.“ „Naravno“, smirivao ga je Čip, dajući znakove prvom asistentu. „Smiri ih, zaboga, oni su samo statisti, nisu na audiciji za mjuzikl.“ Prvi asistent klimu glavom i obrati im se preko megafona. „Jesi li spreman za još jedan pokušaj?“, upita Čip. Ros klimnu glavom. Režiser se okrenu preplanuloj plavuši. „Još jednom, Šeron, žao mi je, dušo.“ Ros je poludeo. Žao mi je, dušo. Taj mali kurac zapravo hoće da kaže: žao mi je, dušo, ali moraćemo da ugađamo starom prdežu zato što je on nekada bio najveća zvezda u Holivudu. Šeron se nasmeši. „Važi, Čipe.“ Naravno. Važi, Čipe. Ugađaćemo staroj budali. Moja mama ga je obožavala. Gledala je sve njegove filmove. I svaki put je vlažila gaćice. „Šminka“, zatraži Ros, a zatim glasom punim sarkazma dodade, „ako niko nema ništa protiv.“ „Naravno. Šta god hoćeš.“ Aha. Sve što hoću. Zato što je ovoj takozvanoj velikoj zverki potreban Ros Konti u njegovom filmu. Zato što Ros Konti znači gomilu prodatih ulaznica. Ko će da stoji u redu da bi video Šeron Ričmen? Ko je uopšte čuo za Šeron Ričmen, osim onih par miliona televizijskih manijaka koji uključuju televizor da bi gledali nekakvu glupu emisiju o devojkama instruktorima skijanja na vodi. Uglačano sranje. Šeron Ričmen je bila samo frizura i usta puna zuba. Ne bih je jebao čak ni da na kolenima dopuzi do moje prikolice i da me moli. Pa sad, možda i bih, ako bi baš molila. Šminkerka je došla da mu pomogne. Ona je već u redu. Zna ona ko je zvezda u ovom filmu. Užurbano se vrzmala oko njega, upijajući ogromnim jastučićem za puder sjaj od znoja oko nosa i češljićem mu popravljajući obrve. Površno je uštinu za dupe. Zahvalno mu se nasmešila. Dođi posle u moju prikolicu, dušo, da ti pokažem kako se puši jednoj zvezdi. „Dobro“, reče Čipid-bolid. „Jesmo li spremni, Rose?“ Spremni smo, seronjo. Klimnuo je glavom. „OK. Ajmo onda.“ Scena je dobro počela. Kratka scena u kojoj je Ros trebalo da kaže tri replike na Šeroninih šest, i da onda nemarno išeta iz kadra. Problem je bio u Šeron. Tupo je zurila u njega, terajući ga da svaki put zabrlja u drugoj rečenici. Kučka. Namerno to radi. Hoće da se pokažem loše. „Božjeg mu sina!“, prasnu napokon Čip. „Pa ovo nije jebeni monolog iz Hamleta.“ Tačno. E, sad je dosta. Obraća mi se kao da sam nekakav epizodista. Ros se okrenu i gordim korakom, ne osvrnuvši se nijednom, ode s mesta snimanja. Čip pogleda Šeron napravivši grimasu. „Evo šta se dešava kada imaš posla s nekim ko nema dara.“ „Moja mamica ga je obožavala“, budalasto se nasmešila. „Onda je tvoja mamica još veći kreten od svoje kćerke.“ Zakikotala se. Nisu joj smetale Čipove uvrede. U krevetu je on slušao nju, a to je ono što je zaista važno. Elejn Konti vozila je polako svoj svetloplavi mercedes niz Bulevar La Sijenega. Vozila je sporo kako ne bi pokvarila lak na noktima, koje je upravo sredila u senzacionalnom novom salonu za manikiranje pod imenom „Klinika za nokte – Oživljavanje noktiju“. Sjajno mesto. Zalepili su joj slomljeni nokat na palcu tako dobro da čak ni ona nije mogla da primeti razliku. Elejn je volela da pronalazi nova mesta, to joj je davalo dodatnu snagu. Pustila je Barbaru Strejsend i pitala se, kao i nebrojeno puta do sada, zašto draga Barbara nikada nije operisala nos. U gradu toliko opsednutom savršenim licem... a sam bog zna, ona barem ima para... Ipak... To očigledno nije škodilo njenoj karijeri... niti njenom ljubavnom životu. Elejn se namršti i poče da razmišlja o svom ljubavnom životu. Ros joj već mesecima nije ni prišao. Đubre. Samo zato što se njemu neće... Elejn je imala dve avanture za vreme braka. Nijedna je nije zadovoljila. Mrzela je ljubavničke odnose, na njih se gubi mnogo vremena. Usponi i padovi. Čas ovako, čas onako. Vredi li to uopšte svega toga? Ranije je bila odlučila da nije, ali je sada počinjala da se pita. Poslednja veza desila se pre dve godine. Pocrvenela bi kad se toga seti. Kakvim se besmislenim rizicima izlagala. I to s čovekom koji nije mogao ništa da učini za nju, osim da joj popravi zube, ionako već savršene. Milton Lengli, njen zubar i verovatno zubar svih ostalih imućnih stanovnika Beverli Hilsa. Kako je bilo neoprezno što je našla baš njega. Ali u stvari, on je nju našao. Jednog dana je poslao medicinsku sestru po neku narudžbinu pa su se na brzinu kresnuli na zubarskoj stolici. Dobro je pamtila taj dan, zato što je svršio na njenu novu suknju Sonje Rikel. Elejn se naglas zakikota na tu pomisao, iako joj tada nije bilo do smeha. Milton je prosuo tečnost za ispiranje usta po uništenoj odeći i kada se njegova sestra vratila, poslao ju je do Saksa da kupi novu suknju. Posle toga su se još dva strasna meseca sastajali dvaput nedeljno u nekom groznom motelu u Santa Moniki. A onda, jednog dana, Elejn je odlučila da ne ode. Bio je to kraj ove kratke epizode. O drugoj vezi nije vredelo ni da se razmišlja. Glumac u jednom od Rosovih filmova. Spavala je s njim dva puta i oba puta zažalila zbog toga. Kad god bi Rosu spomenula nedostatak seksualnog života, on bi pobesneo. „Šta sam ja, koji kurac? Mašina?“, zarežao bi. „Diže mi se kada se meni hoće, a ne samo zato što si ti čitala neki usrani ženski časopis u kome piše da treba da doživiš deset orgazama dnevno.“ To bi bilo odlično, ali nema šanse. Srećna je ako doživi deset za godinu dana. Poludela bi da nije bilo njenog vernog vibratora. Možda mu se vrati potencija ako film koji sada snima postane hit. Da. To je ono što mu treba – snažna injekcija uspeha. Pomogla bi oboma. Nema ničeg boljeg za erekciju od uspeha. Pažljivo je skrenula levo u Melrouz aveniju. Petkom je bio ručak u restoranu Ma Mezon. Svako ko je nešto značio, a bio je u gradu u tom trenutku, morao je da bude tamo. Elejn je imala stalnu rezervaciju. Skrenula je desno na mali parking i ostavila kola čuvaru. Patrik Terej, vlasnik Ma Mezona, pozdravio ju je na ulazu u malu baštu restorana. Nakon što ju je poljubio u oba obraza, krenula je za kelnerom do svog stola, usput pažljivo gledajući treba li u restoranu nekome da se javi. Marali Grej, jedna od njenih najboljih prijateljica, već ju je čekala. Pijuckala je špricer s kiselim izrazom na licu. Marali je u trideset i sedmoj zadržala više od senke svoje nekadašnje lepote. Svojevremeno je bila proglašena za najpopularniju devojku u srednjoj školi i za Mis Hot Roda 1962. Bilo je to pre nego što se upoznala sa, udala za i razvela od Nila Greja, filmskog režisera. Njen otac, sada u penziji, bio je vlasnik Sandersonovih studija. Novac nikada nije brinuo Marali. Samo muškarci. „Draga. Nisam valjda zakasnila?“, upita zabrinuto Elejn, ovlaš dodirnuvši obraz svoje prijateljice. „Ma, ne. Mislim da sam ja došla ranije.“ Razmenile su reči „Prelepo izgledaš“, divile se odeći one druge i preletale pogledom po restoranu. „I kako se Ros snalazi na snimanju?“, upita Marali, vadeći iz elegantne zlatne tabakere dugačak crni cigarilos. „Znaš ti Rosa – on se svuda snađe.“ Obe su se nasmejale. Jedna od starih holivudskih šala ticala se Rosove jebačke reputacije. „Zapravo, sve ga nervira“, poverila se Elejn. „Scenario, režiser, ekipa, hrana, klima – čitav taj šugavi projekat, kako ga on šarmantno zove. Ali, Marali, veruj mi…“, poverljivo se nagnula prema prijateljici, „biće prava bomba u ovom filmu. Stari Ros Konti – u punoj formi“ „Mogu da zamislim“, promrmlja Marali. „Znaš da ga ja nikada nisam otpisala.“ Elejn klimnu glavom. Marali je bila prava prijateljica, kakvih ovde nema baš mnogo. U Holivudu si zanimljiv koliko i tvoj poslednji hit – a prošlo je mnogo vremena između hitova. „Operisaću kapke“, dramatično je najavila Marali. „Kažem to samo tebi, a ti ne smeš nikome da spomeneš.“ „Znaš da neću!“, odgovori Elejn, prilično uvređena. „Ko će da te operiše?“ Marali se nasmeja. „Našla sam nekoga u Palm Springsu, naravno. Provešću onde nekoliko nedelja – ionako tamo imam kuću – a onda ću se vratiti i niko neće primetiti razliku. Svi će misliti da sam samo bila na odmoru.“ „Odlična ideja“, reče Elejn, misleći u sebi: Da li je Marali stvarno toliko glupa ili šta joj je? Niko ne odlazi na odmor u Palm Springs, čak i ako tamo ima kuću. Tamo se ide ili na vikend ili u penziju. „Kada?“, upita, dok je pogledom i dalje nemirno šetala po restoranu. Marali sleže ramenima. „Što pre. Sledeće nedelje ako uspe da me ubaci. Vrlo je zauzet.“ Obe su zaćutale da bi gledale Silvestera Stalonea kako ulazi. Elejn mu lagano mahnu, ali je on, izgleda, nije primetio. „Verovatno mu trebaju naočare“, frknula je. „Upoznali smo se na nekoj zabavi prošle nedelje.“ Marali je izvadila malu zlatnu pudrijeru i proverila šminku. „Neće on dugo“, sklanjajući trag karmina sa zuba, primetila je nemarno. „Nemojmo se zavaravati – on ipak nije Klerk Gejbl.“ „Oh, daaa, tako... nemoj da staneš... nemoj nikada da staneš. Oh, da, daa... samo nastavi, ljubavi, samo tako nastavi.“ Ros Konti je slušao reči koje su mu izlazile iz usta i pitao se koliko ih je puta do sada izgovorio. Mnogo. To je bilo sigurno. Klečeći, šminkerka Stela marljivo se trudila oko njegove slabe erekcije. Sisala ga je i cimala kao da pokušava da ga napumpa. Tehnika bi mogla da joj bude i bolja. Ali nekada, u njegovo vreme, Rosu su pušile neke od najboljih pušačica u poslu. Starlete čije je puko preživljavanje zavisilo od dobrog pušenja. Kurve koje su se specijalizirale za to. Dokone domaćice s Beverli Hilsa koje su sisanje kurca uzdigle na nivo umetnosti. Osetio je kako mu erekcija popušta i jako je zario prste u devojčinu glavu. Povikala je od bola i prestala s onim što je radila. Nije mu bilo žao. Brzinom munje sakrio ga je u pantalone i čvrsto zakopčao rajsferšlus. „Bilo je odlično!“ Zapanjeno je piljila u njega. „Ali, nisi svršio.“ Nije mogao da laže. „Ponekad je bolje ovako“, tajanstveno je promrmljao, uzimajući flašu tekile sa stola na kom je stajalo piće u njegovoj hotelskoj sobi. „Stvarno?“, nastavila je da zuri. „Naravno. Tako svi sokovi ostanu unutra. To me drži u napetosti. Kada radim, više volim ovako.“ Ako poveruje u to, onda može da poveruje u bilo šta. „Mislim da razumem na šta misliš“, počela je razdragano.“To je kao kod boksera pre meča – ne sme da izgubi dragocenu energiju. Umesto toga, mora da obezbedi da ta energija radi za njega.“ „Baš tako. Shvatila si!“, nasmešio se, lenjo otpio gutljaj tekile pravo iz flaše i poželeo da ona ode. „Da li bi hteo... još nešto od mene?“, pitala je iščekujući, nadajući se da će zaželeti da se ona skine i ostane. „Milion stvari bih voleo“, odgovorio je. „Ali zvezda mora malo i da spava. Razumeš?“ „Naravno, gospodine Kon... Rose.“ Nije joj rekao da sme da ga zove po imenu. Gospodin Konti bi bilo sasvim u redu. Žene. Daš im dvadesetak centimetara i one se jebeno usele. „Laku noć, Šila.“ „Ja sam Stela.“ „Da.“ Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Posledice oproštaja sa dečkom pred njegov odlazak na godinu dana mogu biti zaista nenadane ... Broj ocena: 97 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Komedije Šifra Proizvoda: 7290 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Devet Meseci, Sara Bol Naziv Knjige : Devet Meseci Autor: Sara Bol Format: 13x20 cm Broja strana: 316 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Devet Meseci, Sara Bol *** O Knjizi *** Tek kad je njen mladić Tom otputovao na čitavu godinu dana, Holi je shvatila koliko će joj nedostajati. Samo, Tom joj je ostavio nešto malo više od strasne uspomene na poslednju noć koju su proveli zajedno. Odeća joj je otešnjala, poprsjem može da se podiči prvi put u životu, a mučnine za koje misli da su posledica preterivanja od sinoć traju po ceo dan. Holi Pajper će imati bebu! Nenadano bačena u tuđinski svet priprema za porodilje, strija i velikih gaća za buduće mame, Holi jedino olakšanje oseća u društvu svojih prijateljica Alis i Megi, koje joj pružaju svesrdnu podršku. Ali šta je s Tomom? Holi čak nije sigurna ni šta zaista oseća prema njemu, a kamoli šta on oseća prema njoj. Osim toga, trenutno nema nikakav način da razgovara s njim. Godina njegovog odsustva je dugačka. Prvih devet meseci za Holi će biti najteži... *** O Autoru *** Sara Bol je nova autorka na britanskoj književnoj sceni, rođena 1973. u Lafborou, u pokrajini Lesteršir. Napustila je školu jer je želela da se bavi jedino pisanjem i posvetila se stvaranju poezije, sve dok je životne potrebe i zabrinuti roditelji nisu primorali da pronađe neki plaćeniji posao. Izvesno vreme radila je kao pomoćnica direktora jednog vegetarijanskog restorana, gde je i upoznala svog budućeg muža Dejvida. Kad je Dejvid premešten na novi posao u Češir, Sara se zatekla bez posla i trudna. U dokolici, napisala je svoj prvi roman, Devet meseci, i on se pokazao kao pun pogodak. Danas je Sara majka dveju devojčica i tiražan pisac, koji s velikim zadovoljstvom radi na svom novom romanu. *** Odlomak Iz Knjige *** POGLAVLJE JEDAN Dok sam krstarila beskrajnim kosmosom, moja kao bičem gonjena, duga svilenkasta kosa jurila je za mnom vitlajući tamo-amo. Uz vitko telo pripijala mi se svetlucava crvena haljina, otkrivajući impresivan dekolte naspram kojeg su grudi Pamele Anderson izgledale kao dve ping-pong loptice na terenu za golf. Srebrna zvona su se čula s mesta koje nisam mogla da otkrijem. Promenila sam pravac, tražeći izvor hipnotišućih nota, kad sekira iznenada pade s obližnje planete i rascepi mi glavu na dva jednaka dela. „Sranje!“ Uspravila sam se pokušavajući da sastavim delove lobanje i pala na nos s kreveta na hladni drveni pod. Lakat mi se susreo i upoznao s noćnim stočićem kad sam jurnula na budilnik koji je zvonio. Oborila sam ga brzo pored sebe na pod, i na tren smo oboje ležali u tišini kao žrtve svakodnevne borbe. „O, bože. Zašto ja moram da ustajem kad je napolju još mrak? To nije normalno.“ Podigla sam sat. „Pet i trideset. Kladim se da čak i Loren Keli slatko spava u ovo doba dana.“ Inače sam ranoranilac, ustajem kad i mlekadžije, da tako kažem. Ali poslednjih nekoliko dana otkrila sam da me to veoma podseća na rođenje, izbacivanje iz tople čaure na hladni decembarski vazduh. Uopšte me ne bi iznenadilo kad bi moje mušterije ušle i ispljeskale me po guzi dok se ne rasplačem. Osećala sam kako se Božić bliži, a kad su do praznika preostala još dvadeset dva dana, seme manije je konačno proklijalo. Bat su odjedared preplavile najezde lovaca na poklone i turista. Imati kafić u srcu grada u vreme Božića obično je uzbudljivo i podsticajno, ali me ove godine praznično raspoloženje još nije bilo zahvatilo. Ustala sam polako i oprezno protrljala slepoočnicu. „Sranje!“ – ponovo sam opsovala i trapavo jurnula prema kupatilu. U poslednjem trenutku sam stala pred klozetskom šoljom, gde mi je jako pozlilo. Pošto sam se onako malaksala jedva oprala, odvukla sam se ponovo u krevet i pozvala Megi. „Meg, ja sam.“ „Šta je bilo, drugarice? Zvučiš grozno.“ „Osećam se gore nego grozno. Upravo sam povratila sinoćnji kari.“ „Hvala, Holi, baš sam htela da doručkujem.“ „Ozbiljno, osećam se kao pred smrt.“ Oglasila se nekim neodređenim sažaljivim zvukom. „I učinilo mi se da si sinoć izgledala pripita.“ Nasmejala se, pa dodala: „Čekaj malo, jedva da si popila dve čaše vina, da nisi nešto krišom uzela kad nisam pazila?“ Skupila sam stopala, privlačeći kolena grudima, i pogladila stomak koji je bućkao kao mašina za veš. „Ne, zaista, nije mamurluk, gotovo ništa nisam ni pila. Mislim da ću se razboleti.“ „Jesi li sigurna da nije od karija?“ „Pa, kako se ti osećaš?“ „Odlično. Dobro, onda nije to. Mora da je virus.“ „Prva je subota u decembru. Ne mogu da budem bolesna“, zacvilela sam. „Moram da proverim zalihe i napišem božićni raspored. Nameravala sam da jutros okitim kafić, pre nego što sam pomislila na kuvanje za nekoliko stotina gostiju.“ U glavi sam imala osećaj kao da mi svi oni irski igrači skaču po mozgu. „Gledaj, ne uzbuđuj se. Nisam ja pomoćnik direktora tek tako, znaš. Doći ću i počeću da kuvam. Mogu da pozovem osoblje koje radi subotom da dođe ranije. Raspored i zalihe mogu da sačekaju još neki dan. Ako budeš imala sreće, možda i okačim neki ukras na šank. Svratiću za dva-tri sata da vidim kako ti je.“ Zvučala je žustro i umešno, što je samo pojačalo moju bespomoćnost. „Stvarno si drugar, jesi li sigurna da ćeš moći da postigneš?“ – uzdahnula sam zahvalno. „Naravno. A sad, nazad u krevet, pa se vidimo uskoro.“ Spustila je slušalicu pre nego što sam stigla da odgovorim. Duboko sam uzdahnula i zatvorila oči, zahvaljujući gospodu što Megi ima snage i za sebe i za mene. Megi Mej mi je jedna od najbližih prijateljica još iz nižih razreda osnovne škole. Svađale smo se više nego Kraka i gospođica Gica, ali sam je cenila više nego ikog živog. Kad je Meg imala deset godina, otac joj je pobegao s nekom daljom rođakom, i nikad ga više nisu videli. Megi često kaže da bi želela da i njena majka sledi njegov primer i, moram da kažem, ponekad je potpuno razumem. Obožavateljka Roda Stjuarta (po čijoj je pesmi i rođenu ćerku krstila imenom Megi Mej) sve do svojih kubanskih potpetica, Irena je za svoju kćer predstavljala nepresušni izvor velike sramote. Šepurila se naokolo kao Tina Tarner na zabavi popova i bludnica, s ogromnim grudima koje su se prelivale iz crnog kožnog prslučeta kao nekakve ćosave bilderske zadnjice i, nije joj bilo dosta što je izgledala, nego je i pila poput ogromnog morskog sisara. Mnoge nam je večernje izlaske upropastio strah da ćemo morati da se stidimo i crvenimo ako natrčimo na nju u nekom baru ili klubu. Ni prošlo veče nije bilo izuzetak. Izašla sam na kari s Megi i Alis. Posle smo srele Alisinog dečka Olivera i njegovog druga Noa (živi afrički Adonis) u Hramu, modernom novom klubu u centru grada. Ni pola sata nismo proveli tu, kad stiže Megina majka s jatom sredovečnih kurvi. Suviše pijane da bi zaigrale na stolu, okružile su nas sa svojim natapiranim frizurama i besramno flertovale s Oliverom i Noom. Irena je prešla sve granice kad je pokušala da zavuče ruku u Oliverove vojničke pantalone, zbog čega joj je Megi svašta izgovorila. Posle ovoga su se momci izgubili u masi i više se nisu pojavili, a Alis se borila sa suzama ubeđena da će je Oliver ostaviti. S obzirom na to kako sam se jutros osećala, žalila sam što sinoć nisam ostala kod kuće, uz džin-tonik i sa maskom na licu. Svi proizvodi iz: Komedije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, posveta na prvom listu Аутор - особа Радмиловић, Ана, 1974- Наслов Тезге, пумпе у брдима манастири / Ана Радмиловић Врста грађе роман Језик српски Година 2012 Издавање и производња Београд : Весна Инфо, 2012 (Београд : Графо сан) Физички опис 232 стр. : илустр. ; 21 cm ISBN 978-86-88147-04-0 (брош.) Напомене Тираж 500 Напомене уз текст. УДК 821.163.41-31 zoran radmilović Povodom nove knjige Ane Radmilović, u izdanju Vesne info doo, upoznaćemo čitaoce sa osnovnim pojmovima na kojima je knjiga građena. Napominjemo da je pisana u formi romana, da su mnoga lica izmišljena, uključujući i glavnu protagonistknjinju, nazovinovinarku Hadži-Raspopović kao i pripovedača, izvesnog Zapisničara koji je na osnovu materijala i građe koju je dobijao od lica sa terena, prilično nezadovoljan pomenutom, pokušao da sklopi jedan mozaik i prepriča čitaocu Srpsko Kosovo. „Kao planina Prokletije – paradigmatski simbol Kosova, koje svojim imenom „... ne samo da precizno opisuje mesto nego mu i proriče sudbinu, a smak sveta se jednostavno mora odigrati na mestu koje se tako zove...“ (opservacija jednog od lica knjige), Srpsko Kosovo na koje nailazimo podseća na mesto na kojem se smak sveta uveliko odigrao. Odlomci ...Na kraju, kada sam je napokon upoznao, došlo mi je da od svega odustanem. Nekakav strašan osećaj praznine i misli o besmislu su me obuzeli. Išetala je, ubrzo iz moje kuće, ušetala u moju knjigu – za šta sam čak dobio i dozvolu, koja mi doduše, nije bila potrebna. Kasnije je pričala na nekoj TV stanici da se više nikad neće baviti Kosmetom. Mesec dana nakon te emisije, bila je ponovo u Prištini. Očekivano. Budale se uvek vraćaju na mesto zločina, čak i kad nisu zločinci... ... Ja sam sa svoje strane ispao korektan i pošten, kao i uvek, i uplatio sam joj više nego pristojnu sumu na račun. Mislim da je, kada je videla da je uplata legla, morala da se seti svoje Kosovske opsesije – kurvi. Ravnodušna prema parama, a nikad ih nije odbijala. Ravnodušna prema dostojanstvu. Bez iluzija. Kao i Kosovo, uostalom. Ako je to što je donela sa sobom uopšte bilo Kosovo. Te noći – bar smo Anđelija i ja tako zamišljali, (u stvari Anđelija, a ja sam slušao) – izašla je iz naše zgrade, ušla u auto, okrenula ključ, dodala gas i vozila se kišnim beogradskim ulicama. Sama. Pevušila je neku tužnu pesmu koju je sama smislila. Složio sam se s Anđelijom da sto posto nije ni plakala. Mehanička radnja (kvačilo, menjač, prva, gas, žmigavac, malo brža vožnja preko mosta...) i brisači koji su ravnomerno išli levo-desno, levo-desno, verovatno su je umirili. I ta pesma, koja uopšte nije bila pesma, a koju je pevušila: Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri... I tezge i pumpe. U brdima moteli i bazeni... I tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku... I tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi. U dolini Turci i Cigani... I tezge i pumpe. Babe se sećaju, jedna Ciganka priča kako je pevala u Podujevu. Lepa žena, stara i mudra. Gleda u karte – Ciganka je, šta drugo da radi. Bivši vojnici sede po kafanama, sećaju se rata s nostalgijom. Sede s bivšim neprijateljima i piju. Pesme su na turskom i srpskom. Panduri se vozikaju džipovima. Niko nikoga ne nadgleda i svi sve nadgledaju. Ne čeka se više ništa, a deluje kao da se čeka. Kada su praznici, puca se iz kalašnjikova – veselje. I kad je neko ljut, hoće da stane na prozor ili izađe na terasu i zapuca u ništa. Upucano ništa pada mtrvo, na zemlju. Pojmovnik Ja. Zapisničar. Lice koje je sve ovo zabeležilo i prikuplio konfuznu građu, revno se trudeći da od jedne papazjanije napravi priču – iole moguću za čitanje. Star sam čovek, ako negde i pogrešim neka čitalac ne zameri. Posla sam se prihvatio jer sam mu vičan više no iko drugi. Pozvan sam da zabeležim, i pozivu sam se odazvao. Ponekad me, u mojim staračkim i usamljenim noćima, zabrine strašna pomisao kako nikakvog poziva nikada nije ni bilo, nego sam ga ja izmislio – jer sam jedan lenj čovek, na smrt preplašen od poštenog rada. I da sam se dohvatio tog zapisivanja ko pijan plota ne bih li izbegao, (meni zaista odvratne), dnevne obaveze. Ali, brzo ja oteram remetilačku misao, i vratim se pozivu – sve i da ga nije ni bilo. Neko mora da zapiše: ako ne ja – ko onda? Za sakupljača građe dali su mi neku nazovinovinarku. Ambivalentna je, lenja, površna i podmitljiva. Ali, nije važno, jer ona za ovu priču nije bitna. Veruje da je otišla da izveštava iz Južne srpske pokrajine i da će se vratiti u Prestonicu za par nedelja. Ispostavlja se da se neće vratiti nikad. Srpsko Kosovo, pojavljuje se, (u ovoj i ostalim dramama), nekad kao lice, često kao osobina, a najčešće kao ukleti pokojnik koji podseća pleme na nečistu savest. Ponekad se pojavljuje i kao geografski pojam, mada dosta neobičan. Nema granice. Pošto ne postoji, razni koji se pojavljuju uzimaju kartu Srbije i po njoj crtkaju nešto proizvoljno, za potrebe trenutka. Pa se tu i tamo pojavi, (ili nestane), i Kosovo. Srpsko Kosovo je najčešće entitet, mada je zapravo ideja. Nešto kao zlatno runo. Ili Sveti Gral. Kao lice, Srpsko Kosovo se javlja kao neko problematično i malo retardirano dete koje državnici u Srbiji, (koja takođe ne postoji, ali se svi prave da postoji, dok se oko Srpskog Kosova više niko i ne pravi da postoji), dete, koje dakle državnici RS kriju. I šutiraju ga. A ponekad, kad idu da prosjače, vode ga sa sobom ko Ciganka bolesnu bebu, i onda kamče pomoć. Posle se pohlepno otimaju među sobom o plen. Detetu bace ostatke. To dete je napušteno i povređeno. Ono se često ponaša delikventno. Nesnosno je i, kao sva napuštena deca, ume da privlači na sebe iritirajuću pažnju. Mnogo plače. I bije drugu decu. Da čita i piše ne ume – nisu hteli da ulažu u njegovo školovanje. Kad dođu fini gosti kriju ga u podrumu, da ih ne izbruka. Kao osobina, Srpsko Kosovo javlja se u ljudima koji proborave tamo neko vreme, pa im je onda potreban dug period resocijalizacije. Ogleda se u kršenju svih mogućih zakona, ponašanju kao da je sutra smak sveta pa je sve svejedno. Ogleda se u neredu i različitim oblicima rizičnog ponašanja. Za one koji su odande to ne važi – resocijalizacija je nepotrebna i nemoguća. Izgubljeni slučajevi. Kako postoji uverenje da su svi Srbi zapravo s Kosova, iz ovoga se bi se dao izvesti zaključak da celom tom plemenu nema spasa. I da ne moraju da brinu ni zbog čega. Tako se i ponašaju. Ludo pleme koje živi svoj smak sveta. Sve bitke su završene. Sve izgubljene. Mrtvih je više nego živih – a i ne razlikuju se. Živi se ponašaju ko upokojeni, a mrtvaci su živahniji nego ikad. Kao geografski pojam, Srpsko Kosovo bi se moglo uporediti sa Atlantidom. Svi verujući znaju da postoji ali niko ne zna gde je. Opšte je poznato da je odavno potonulo. Međutim, kao i ostali srpski mrtvaci, što je mrtvije – to je prisutnije. Jeretici sumnjaju da je ikada postojalo, a ateisti urlaju kako je to sve izmišljotina nekih pokvarenih popova i kako je Srpsko Kosovo jedan opijum za srpski narod. Kao parče zemlje, to je mesto koje se nalazi na rudama zlata i olova, na izvorima mineralne vode i planinama ispod čije trave postoji svakojako dragoceno kamenje. Srpskokosovski Metoh, crkveni posed, nalazi se na oko dve hiljade metara nadmorske visine. Tamo umesto crnogorice rastu razne mediteranske biljke. Pošto to izgleda nestvarno, nije čudno što mnogi ne veruju da postoji. Kao ideja, Srpsko Kosovo je specijalno srpski Novi Zavet koji niko drugi nema – kao ni krsnu slavu, lične svece, porodične svece, gradske, seoske i, uopšte, svece svih vrsta i značenja. Srpsko Kosovo je, dakle, ideja o izboru između dva carstva. Zemaljskog – otužno skučenog u ideji o tome da je život samo ovde i sada – i Nebeskog, ozbiljnog – koje zna da je mnogo manji problem izgubiti glavu nego svoju izgubiti dušu. Car Lazar, knez koji je poveo verne Srbe u izgubljenu bitku protiv Murata, (nečastivog), srpski je eksluzivni Hrist. Njegov arhi-Juda, Vuk Branković, čovek je koji je izdao braću, ostao je živ ali, proklet do kraja sveta i veka. Pošto su svi verni Srbi izginuli u Kosovskom boju, ovi koji sada žive – potomci su Vuka Brankovića i zato su prokleti. Premda sam Hrist kaže da ne sme da se kune ni proklinje, pravilo ne važi za srpskog kneza – koji je u ponekoj pesmi i Car. Naizgled deluje da je to u suprotnosti s Božjom zapovesti: Ne čini sebi drugih idola, ali nije. Lazar je i sam jedno je od lica Božjih. On je taj koji donosi odluku u odsudnom času, nakon srpske „Tajne večere“ na svojemu kneževskome dvoru. I kreće u unapred izgubljenu bitku. Na zemlji. Onu drugu, važniju i konačnu i koja je na nebu – on, naravno, dobija. Lazar gine sa svojim vitezovima – kao što je i najavio na svojoj kneževskoj večeri, gde je odlučio kojem će se prikloniti carstvu. To je ateistima i farisejima smešno jer oni ne veruju u Carstvo. Srpski književnici i ostali fariseji neretko pominju Srpsko Kosovo, uglavnom na dva načina. Kao lažni prepodobnici koji se kunu u svoje svetilište[1] ili kao predmet najgrublje poruge. Ponekad su u tome toliko strastveni da su u stanju da pucaju neistomišljeniku u leđa, mada su ove dve krajnosti suštinski istomišljeničke. Slepe vođe ne veruju u Srpsko Kosovo, kao što ni fariseji ne veruju u Boga – iako mu se mole. U tom smislu ateisti su pošteniji. Ali su dosta odvratni. Liče na besprizorne poklonike nekog čudnog kulta, koji, tako mahniti, idu uokolo po misionarskom poslu uvođenja i ostalih u tu svoju, kosovomrziteljsku, ateističku sektu.