Autor: Mark Barouklif Format: 20 cm. Broj strana: 385 Povez: Broširani povez Od svoje desete godine, Hari želi samo jedno... Da pronađe za sebe savršenu devojku, 43 žene i dvadeset godina kasnije nije prišao bliže svom cilju. Ne traži previše; samo lepu intelektualku kojoj neće smetati njegova neprekidna neverstva. Harijev najbolji drug i cimer Džerard je jednom pronašao pravu ljubav - ali to nije shvatio do dana kada ga je ostavila. Samo dve žene su ispunile njegove kriterijume, a on se nada da će pronaći još jednu. Čak i ako uspe, nije siguran da može da ima toliko poverenja u nju da jednog dana neće ostariti. A onda su upoznali Alis... Alis je savršena devojka. Ona je jedina žena na svetu oko koje se Hari i Džerard slažu. Na žalost, izgleda da se njoj sviđaju obojica...

Izdavač: Evro Giunti Format: 13x20 cm Broj strana: 433 Pismo: latinica Povez: broširan Opis: Vatrena dvadesetdevetogodišnjakinja, željna uzbuđenja, traži nov plamen da obnovi vatru. Zabava, prijateljstvo – ko zna – možda i nešto više od toga... Brajs Loran je upoznao zgodnu, šarmantnu i imućnu Red Kameron preko interneta. Dok njihova ljubav cveta, iz dubine se pomalja istina o njegovoj prošlosti, a s istinom na površinu izbija i Brajsova mračna strana. Sve što je Brajs rekao o sebi satkano je od laži i Red malo-pomalo shvata da je njena opčinjenost velika greška. Kad ga je, pod zaštitom policije, udaljila iz svog života, njen košmar je tek počeo. Brajs uništava sve one koje Red voli, ostavljajući nju za kraj. Inspektor Roj Grejs mora na vreme da ga zaustavi.. ***Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu***

Herman Hese Igra đinđuvamaMeki povezIzdavač BigzDžepni formatHese ju je napisao 1943-te; Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka.Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju. Kritikuje savremeni svet, `feljtonističku civilizaciju` kojoj suprotstavlja svet duha i kulture.Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu.Citat: `Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.``Muziku sfera i majstora davnihslušamo s poštom, tonuć u milinu,i prezivamo iz vremena slavnihsve duhove na čistu svetkovinu.Uzdižemo se zahvaljujuć tajničarobnog pisma, u čijoj se sržisav ćivot uzburkani i beskrajnizgrušan u jasna znamenja sadrži.`12/2

Herman Hese Igra đinđuvama Meki povez Izdavač Bigz Džepni format Hese ju je napisao 1943-te; Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka. Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju. Kritikuje savremeni svet, `feljtonističku civilizaciju` kojoj suprotstavlja svet duha i kulture. Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu. Citat: `Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.` `Muziku sfera i majstora davnih slušamo s poštom, tonuć u milinu, i prezivamo iz vremena slavnih sve duhove na čistu svetkovinu. Uzdižemo se zahvaljujuć tajni čarobnog pisma, u čijoj se srži sav ćivot uzburkani i beskrajni zgrušan u jasna znamenja sadrži.`

U IME LJUBAVI - Ema Garsija Postoje neke stvari koje ne bi trebalo nikada da uradite... Kraj jedne ljubavne priče nikada nije bio ovako zabavan Ako pitate Vivijen, ona i njen verenik Rob samo su na pauzi, nakon što je on po treći put pobegao na korak do oltara. Ona radi ono što bi uradila i svaka druga devojka: traži po internetu priče o raskidima i slomljenim srcima. Suočena sa svim tim tužnim iskustvima, odlučuje da napravi sopstveni veb-sajt, kao neku vrstu utočišta u kojem bi oni koji pate zbog ljubavi mogli da podele svoja iskustva i razmene korisne savete. I dok `pauza` predugo traje, telefon ne zvoni, a Viv prolazi kroz tri čuvene faze posle raskida (negiranje istine, alkohol u velikim količinama i užasna promena frizure), saveti ljudi sa mreže kao da joj pale lampicu u glavi. Možda savršeni Rob, koji je sada mejlom obaveštava o tome da će se uskoro oženiti drugom, nikada nije ni bio onaj pravi? A možda je Maks, slikar bez prebijene pare i Vivin najbolji prijatelj, koji je uvek bio njeno rame za plakanje, zaljubljen u nju još od studentskih dana? Kada je shvatila da ne može da živi bez njega i da joj je prava stvar sve vreme bila pred nosom, već mu je slomila srce. Vivijen sada mora da se suoči sa pitanjem: koja je najluđa stvar koju biste uradili zbog ljubavi? Povez Broš Format 14,5x20,5 Godina 2013.

Pjetro je u burnoj vezi sa Terezom. Posle još jedne od brojnih svađa, njoj sine ideja: ispričaj mi nešto što nikad nikome nisi rekao, ispričaj mi ono čega se najviše stidiš i ja ću uraditi to isto. Tako ćemo zauvek ostati povezani. Ubrzo će se, naravno, rastati. Posle godina provedenih sa samosvesnom i bučnom ženom koja ga je zamorila, a ipak željan da se neprestano dokazuje, Pjetro će se, čim sretne Nadiju, zaljubiti u njenu stidljivost i krotkost. Nekoliko dana pre njihovog venčanja, Tereza se, međutim, ponovo pojavljuje. A sa njom i senka onoga što su jedno drugom rekli u poverenju. Od tog dana Pjetra će stalno proganjati jednom poverena tajna: njegov miran život počiva na nemirnoj savesti i on to neće nikada moći da zaboravi. Između ostalog i zato što se Tereza uvek pojavljuje u prelomnim trenucima njegovog života. Ili možda on nju uporno traži? „ Tajna je još jedan dokaz jezičkog, stilskog i kreativnog majstorstva Domenika Starnonea, koji u središte svog pripovedanja stavlja ljubav. Prepoznaćete se u glavnom junaku zato što Pjetro postoji u svakome od nas kad volimo, kad se predajemo drugom i prepuštamo ljubavi.“ Social Up Magazine „Sa pogledom koji je u isti mah saučesnički i objektivan i sa britkom lakoćom kakvu poseduju samo najbolji pripovedači, Starnone nam govori o čoveku koji ne uspeva da se izbori ni sa samim sobom ni sa svojim ambicijama. Pritom nam zapravo priča o nama, o tome koliko je trusan teren na kojem smo izgradili svoj identitet.“ www.qlibri.it Format: 13x20 cm Broj strana: 268 Pismo: latinica Povez: Mek

Opis "Tajna - Domeniko Starnone" Pjetro je u burnoj vezi sa Terezom. Posle još jedne od brojnih svađa, njoj sine ideja: ispričaj mi nešto što nikad nikome nisi rekao, ispričaj mi ono čega se najviše stidiš i ja ću uraditi to isto. Tako ćemo zauvek ostati povezani. Ubrzo će se, naravno, rastati. Posle godina provedenih sa samosvesnom i bučnom ženom koja ga je zamorila, a ipak željan da se neprestano dokazuje, Pjetro će se, čim sretne Nadiju, zaljubiti u njenu stidljivost i krotkost. Nekoliko dana pre njihovog venčanja, Tereza se, međutim, ponovo pojavljuje. A sa njom i senka onoga što su jedno drugom rekli u poverenju. Od tog dana Pjetra će stalno proganjati jednom poverena tajna: njegov miran život počiva na nemirnoj savesti i on to neće nikada moći da zaboravi. Između ostalog i zato što se Tereza uvek pojavljuje u prelomnim trenucima njegovog života. Ili možda on nju uporno traži? „Tajna je još jedan dokaz jezičkog, stilskog i kreativnog majstorstva Domenika Starnonea, koji u središte svog pripovedanja stavlja ljubav. Prepoznaćete se u glavnom junaku zato što Pjetro postoji u svakome od nas kad volimo, kad se predajemo drugom i prepuštamo ljubavi.“ Social Up Magazine „Sa pogledom koji je u isti mah saučesnički i objektivan i sa britkom lakoćom kakvu poseduju samo najbolji pripovedači, Starnone nam govori o čoveku koji ne uspeva da se izbori ni sa samim sobom ni sa svojim ambicijama. Pritom nam zapravo priča o nama, o tome koliko je trusan teren na kojem smo izgradili svoj identitet.“ www.qlibri.it Format: 13x20 cm Broj strana: 268 Pismo: latinica Povez: Mek

Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 10. jun 2020. Broj strana: 168 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Pjetro je u burnoj vezi sa Terezom. Posle još jedne od brojnih svađa, njoj sine ideja: ispričaj mi nešto što nikad nikome nisi rekao, ispričaj mi ono čega se najviše stidiš i ja ću uraditi to isto. Tako ćemo zauvek ostati povezani. Ubrzo će se, naravno, rastati. Posle godina provedenih sa samosvesnom i bučnom ženom koja ga je zamorila, a ipak željan da se neprestano dokazuje, Pjetro će se, čim sretne Nadiju, zaljubiti u njenu stidljivost i krotkost. Nekoliko dana pre njihovog venčanja, Tereza se, međutim, ponovo pojavljuje. A sa njom i senka onoga što su jedno drugom rekli u poverenju. Od tog dana Pjetra će stalno proganjati jednom poverena tajna: njegov miran život počiva na nemirnoj savesti i on to neće nikada moći da zaboravi. Između ostalog i zato što se Tereza uvek pojavljuje u prelomnim trenucima njegovog života. Ili možda on nju uporno traži? „Tajna je još jedan dokaz jezičkog, stilskog i kreativnog majstorstva Domenika Starnonea, koji u središte svog pripovedanja stavlja ljubav. Prepoznaćete se u glavnom junaku zato što Pjetro postoji u svakome od nas kad volimo, kad se predajemo drugom i prepuštamo ljubavi.“ Social Up Magazine „Sa pogledom koji je u isti mah saučesnički i objektivan i sa britkom lakoćom kakvu poseduju samo najbolji pripovedači, Starnone nam govori o čoveku koji ne uspeva da se izbori ni sa samim sobom ni sa svojim ambicijama. Pritom nam zapravo priča o nama, o tome koliko je trusan teren na kojem smo izgradili svoj identitet.“

Le repos du guerrier Christiane Rochefort Типови превода Превођење текста ОТКРИЈ ЈЕЗИК ЕНГЛЕСКИ ФРАНЦУСКИ ИТАЛИЈАНСКИ СРПСКИ ЕНГЛЕСКИ НЕМАЧКИ Изворни текст Le repos du guerrier Une jeune femme de la bourgeoisie, Geneviève Le Theil, sauve un homme du suicide. Il reste en contact avec elle et ils ont une liaison. Pour elle, c`est une histoire d`amour, mais Renaud croit qu`elle ne cherche que le plaisir sexuel. Renaud s`attache à une de ses amies, Rafaele, qui vit avec un sculpteur. Geneviève tombe enceinte et Renaud décide de l`épouser. Le repos du guerrier Une jeune femme de la bourgeoisie, Geneviève Le Theil, sauve un homme du suicide. Il reste en contact avec elle et ils ont une liaison. Pour elle, c`est une histoire d`amour, mais Renaud croit qu`elle ne cherche que le plaisir sexuel. Renaud s`attache à une de ses amies, Rafaele, qui vit avec un sculpteur. Geneviève tombe enceinte et Renaud décide de l`épouser. 385 / 5.000 Резултати превода Остатак ратника Млада жена из средње класе, Женевјев Ле Тејл, спасава човека од самоубиства. Он остаје у контакту са њом и имају аферу. За њу је то љубавна прича, али Рено верује да она тражи само сексуално задовољство. Рено се везује за једног од својих пријатеља, Рафаела, који живи са вајаром. Женевјев остаје трудна и Рено одлучује да је ожени. odlično očuvana TOR.3

61672) SABRANA DELA EJ DŽEJ FIKRIJA , Gabrijela Zevin , Laguna Beograd 2014 , ljubavni roman ; Napisano s ljubavlju. O ljubavi. Za knjigoljupce. Bestseler broj 1 New York Timesa. Izbledeli natpis iznad trema viktorijanske kuće u kojoj je smešteno Ostrvo knjiga. Na natpisu piše: Nijedan čovek nije ostrvo; Svaka knjiga je jedan svet. Ej Džej Fikri upravo će otkriti šta to znači. Ej Džej Fikri je vlasnik oronule knjižare i antikvarnice Ostrvo knjiga. Nedavno mu je preminula žena. Ukrali su mu omiljeni primerak prvog izdanja Kolridževog Tamerlana. Život mu se raspada. Amelija takođe trguje knjigama. Ima veliko srce i dosadan život. Maju je neko ostavio u Fikrijevoj knjižari. Ona je beba. Uz nju je ostavljena samo poruka. Šta se to dogodilo u knjižari što je zauvek promenilo sudbine ovo troje naizgled običnih, ali izuzetnih likova? Ovo je priča o tome kako neočekivana ljubav može da vas spase i vrati u život, smeštena u svetu koji nećete želeti da napustite, sa junacima koje ćete odmah zavoleti. „U ovom romanu ima humora, romanse, malo napetosti, ali najviše ljubavi – ljubavi prema knjigama i knjigoljupcima, i, uistinu, prema čitavom čovečanstvu u svoj njegovoj nesavršenoj veličanstvenosti.“ Ejovin Ajvi, autorka knjige Snežno dete „Duhovito i zabavno, ali uvek verno životu. Ljubavna priča u koju će se zaljubiti ljubitelji knjiga i oni koji traže ljubav.“ Kirkus Reviews mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 250 strana

IGRA BESKONAČNE ZAKRIVLJENOSTI *- Zorana S. Jeann Mandić Beograd 2022278 str. ilustracije GRA BESKONAČNE ZAKRIVLJENOSTI – KNJIGA O NAMA, O LJUBAVI, IGRI I SLOBODI By Redakcija / 10. aprila, 2020 Pročitala sam deo knjige iz fajla tokom popodneva, sa jednim noćnim buđenjem. Negde oko dva sata ujutru sam nastavila, uz kafu naravno. A zatim sam ponovo nastavila tokom prepodneva. „Ah, blagodet zaborava i okrutnost pamćenja leže van naših vlasti,“ deo je iz knjige koji me je podsetio Vladana Desnice i podstakao da uzmem olovku i zapisujem kako bih možda lakše mogla da skiciram utiske. Glavni junak knjige Zoran Lalić je pisac, apsolvent književnosti i kasnije profesor koji se seća detinjstva. On pokušava da piše i da stvori ženu koju će voleti. O ljubavi je, dakle, knjiga. „Je li ljubav inspiracija i komunikacija jedne čestice sa drugom u kucima svemira?“ Posle ove zapitanosti lik traži prolaz u vremenu i prostoru, za koji naslućuje da se do njega stiže dijagonalnim putem. Katapultira se posle jedne vesele noći sa prijateljima, iako je najčešće usamljen i neshvaćen i doživljava putem svesti dublje uvide u poruke koje su na verbalnom nivou, verujući ponekad da su stvarne. Stiže na mesto odakle je moguće doživeti samo refleksiju vremena i prostora sa planete Zemlje. Glas mu govori da „naše i njihovo nebo su poput onih čestica što međusobno komuniciraju.“ U dubokoj kontemplaciji sa sobom shvata „da je svest matriks realnosti.“ Susret sa lepom Anom, pijanistkinjom, negde između jave i sna – za njega je jedini izvor sreće. Sve što piše ubuduće liči na pokret njenih ruku dok svira. Spava da bi sanjao nju. Želi da je materijalizuje i shvata da je „svest fundamentalna esencija samog kosmosa, fundamentalna kao vreme, kao prostor kao materija.“ Provejava jedan nihilistički stav: „Šta ako je čitav život jedna fikcija?“ Tu je naravno lik Doktorke, prve žene sa kojom je bio, koja ga prati čak i kada odlazi predaleko u svojim putovanjima. Azra je pre svih bila njegova mladalačka simpatija. Najvredniji deo knjige (koja je pisana na oba pisma, latinici i ćirilici) su sočne rasprave o metafizici, filozofiji, teorijama univerzuma i sl. Tu je naravno Albert Ajnštajn koji je svojevremeno uzburkao naučnu javnost svojim teorijama. Ali naziru se i zapisi drugih autora o paralelnim realnostima. Neki od junaka pokazuju plitkost poput brojnih teorija koje se danas pojavljuju na društvenim mrežama. Neke filozofske rasprave u romanu Igra beskonačne zakrivljenosti prevazilaze nivo i najnovijih naučnih otkrića. Briljantno. Šokantno i nadrealno deluje scena povratka u rodnu kuću. Televizor radi bez struje, poput današnjeg laptopa a on piše na mašini „Olimpija“ iz dedinog ormara, koju je napokon odlučio da otvori, piše na njoj i da se suoči sa uspomenama – smaknućem porodice pred njegovim očima, u Drugom svetskom ratu. Ili bilo kom ratu. Metafizički uspon dobija na snazi kada se nagoveštava da će knjiga koju piše preći u druge ruke koje će je dopisivati, što je sam zaplet unakrsnih događaja koje vešto vodi autorka knjige, saopštavajući nam na kraju da je ovde zapravo reč o trećoj knjizi, a da će ako se dobro sećam napisati, četvrti, peti pa šesti deo, a zatim prvi i drugi. K.D.S.3.1.

Žak Konfino Krv nije vodaTvrdi povezДр Жак Конфино (Лесковац, 22. јун 1892 — Београд, 16. август 1975) био је лекар и писац, један од најпознатијих и највиђенијих Лесковчана свога доба. Објавио је десетак књига, приповедака, романа и позоришних дела.[1]БиографијаЊегови преци протерани су из Шпаније у XV веку и живели су као сефардски Јевреји у Цариграду и Солуну да би се крајем XVIII и почетком XIX века доселили у Лесковац, где се Жак и родио 22. јуна 1892. Отац му је био лимар а мајка прва модерна кројачица у тадашњој варошици. Студирао је медицину у Бечу (1910—1914.) и Берну (1916—1918), где је завршио студије. У току Првог светског рата служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу и са српском војском доспео у Албанију.У родном граду провео је период од 1920 до 1936. године као лекар, а након тога прешао је у Београд, где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину, Лесковац је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу.[2]Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи Светлану Велмар-Јанковић на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван Жакили, и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које ињекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.[3]Други светски рат провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице.[1] Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "Политици", "Српском књижевном гласнику", "НИН"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске.[2] Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.Конфино се први пут јавља у књижевности тек у својим четрдесетим годинама, и то хумористичким причама.У оквиру сталне етнолошке поставке Градске куће у Лесковцу постоји соба посвећена Жаку Конфину.7/19

Sofokle Antigona Tvrdi povez Sofokle je napisao ovu tragediju 442. ili 441. godine pre nove ere. U njoj se Antigona suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu da sahrani brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu. Žena ustaje protiv muškarca, i protiv vladara. Usuđuje se, u ime večnih, božanskih zakona, da prekrši ljudske zakone sile i vlasti, zbog čega biva kažnjena. Ali još surovije će biti kažnjen njen sudija, čime se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega sledi neminovna kazna. Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u “Antigoni” pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”. Grčka tragedija doživljava procvat u petom veku pre nove ere -tad stvaraju Eshil, Sofokle i Euripid - a nastala je, po svemu sudeći, vek ranije, i to, po tumačenju i svedočenju Aristotela -iz ditiramba, horskih pesama u slavu boga Dionisa, razvojem pratećih „improvizacija`, odnosno pripovednih i dijaloških delova i odbacivanjem šaljivih govora. Sofokle (grč. Σοφοκλης) (rođen oko 496. p. n. e. na Kolonu Hipiju,[1][2] umro 406. p. n. e. u Atini),[1] je jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle je pravi predstavnik Periklovog vremena — razdoblja najvećeg procvata Atine kako u političkom i intelektualnom životu tako i u materijalnoj kulturi. Eshil je pesnik atinskog poleta u vremenu grčko-persijskih ratova kada se počela rađati atinska demokratija, Euripid je pesnik njene krize i burnog razdoblja peloponeskog rata, a Sofokle je pesnik atinskog procvata Periklovog doba, tzv. pentekontaetije. Rodio se oko 497. godine u Kolonu Hipiju, pokraj Atine, u imućnoj porodici.[1][4] Njegov otac, vlasnik radionice oružja, pobrinuo se da mu sin dobije muzičko i gimnastičko obrazovanje kakvo je onda bilo uobičajeno. Pesnikovo detinjstvo i mladost padaju u doba kada je besneo rat protiv Persijanaca, u doba kada je Atina polako postavljala temelje svojoj kasnijoj pomorskoj snazi. U tragičkoj umetnosti bio mu je uzor, a verovatno i učitelj, Eshil koji je, uzevši drugog glumca, stvorio dijalog i time pravu dramu. Sofokle se bavio i državnim poslovima, ali na tom polju nije pokazao naročite sposobnosti.[5] Tako je 443/2. bio jedan od helenotamija, tj. blagajnika savezničke blagajne. Dve godine nakon toga došlo je do rata s ostrvom Samosom (441—439). U tom ratu, nakon prikazivanja Antigone, izabran je Sofokle člana strateškog tima zajedno sa Periklom. Posle sicilijske katastrofe (413) bio je član komisije Desetorice savetnika, koja je 411. godine utrla put oligarhijskoj vlasti. Zbog toga se morao kasnije pred obnovljenom demokratijom braniti. Osim toga bio je i sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Odtale izvire njegova ljubav prema religiji koja, uz veru u snagu čoveka, čini osnovne karakteristike njegovog pogleda na svet. Godine 468. odneo je prvu nagradu u dramskim takmičenjima: pobedio je Eshila koji otada preuzima trećeg glumca i još neke novine u drami.[1][6] Sofokle se družio s mnogim književnicima i umetnicima onoga vremena, pa se sprijateljio i s Herodotom. Kao što je i sam uticao na starijega Eshila, tako je i na njega uticao mlađi Euripid. Sofokle je umro 406. godine. Posle smrti bio je uvršten u heroje (pod imenom Deksion — onaj koji dočekuje, jer je boga Asklepija poštovao i dočekivao u svojoj kući), a po odluci atinskog demosa prinosile su mu se svake godine na grobu žrtve. Sačuvane drame Sofokle je napisao oko 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu. Sačuvalo se sedam tragedija koje u rukopisima dolaze ovim redom: Ajant, Elektra, Kralj Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.[7] Godine 1911. nađen je na jednom egipatskom papirusu najveći deo njegove satirske igre Tragači (Ἰχνευταί, oko 440. god.). Pored toga što je uveo trećega glumca, povećao je Sofokle i broj lica u horu sa dvanaest na petnaest. Ajant Ajant priprema samoubistvo Drama Ajant (Αἴας, 466. god.) najverovatnije je najstarija od sačuvanih Sofoklovih tragedija, s obzirom na to da je najsličnija Eshilovim tragedijama. Ajant se nadao da će njemu kao najjačem grčkom junaku pod Trojom nakon Ahilejeve smrti pripasti Ahilejevo oružje. No presudom ahejskih vojskovođa oružje je dodeljeno Odiseju. U velikoj gorčini zbog povređene časti plane Ajant gnevom i odluči da ubije Agamemnona, Menelaja i druge koji su dosudili oružje Odiseju. Boginja Atena mu u nastupu besa pomuti um te on pokolje stoku umesto sudija. Kad je došao svesti, vidi da se osramotio, pa očajan i duboko postiđen odluči da se ubije jer mu je život izgubio svaku vrednost. Hor i Ajantova supruga Tekmesa uzalud pokušavaju da ga umire. Ajant se oprašta sa sinčićem Eurisakom i u dvoličnom govoru vara ženu i hor govoreći im da će ih poslušati, ali da će prvo na moru isprati krv i očistiti se od pokolja. Na obali se oprašta u snažnom monologu od života i zavičaja i baca se na mač. Tekmesa i hor nađu Ajanta mrtvog. Njegov brat Teukro hoće da ga sahrani, ali mu to brane Menelaj i Agamemnon. Odisej se zauzima za Ajanta. Drama se završava prizorom u kojem Teukro, Tekmesa i Ajantovi prijatelji spremaju sahranu. Drama obrađuje tragičnu sudbinu snažnog individualizma, u strasnoj, nesalomljivoj i besprekornoj herojskoj ličnosti. Ajant je surov ali iskren ratnik koji se u svom radu uvek upravlja osećajem časti. On je u svojoj tvrdoglavosti i preteranom samopouzdanju otišao predaleko, te njegov ponos prelazi u oholost. U takvom stanju izgubio je duševnu snagu i sposobnost da se obuzda. Elektra Detaljnije: Elektra (Sofoklo) Elektra i Orest, iz Priča grčkih tragičara, Alfred Church, 1897 U drami Elektra (Ἠλέκτρα, između 430. i 420. godine) pesnik obrađuje istu temu kao i Eshil u Hoeforama, tj. smrt Klitemnestre i Egista, koje je ubio Orest, osvećujući ubistvo svoga oca Agamemnona. Orest dolazi pred kraljevski dvor u Mikeni s vernim prijateljem Piladom i starim učiteljem kome je, nakon Agamemnonova ubistva, Elektra predala malog brata Oresta, da ga spasi od sigurne smrti koja mu je pretila od majke i Egista. Stari učitelj odveo je Oresta u Fokidu kralju Strofiju, Piladovom ocu, koji ga je rado primio. Na Elektrin poziv vratio se Orest kući da se po Apolonovom nalogu osveti ubicama svoga oca. Starog učitelja šalje Orest preobučenog kao tuđinca u dvor da javi Klitemnestri i Egistu da je Orest poginuo. Dotle odlazi Orest s Piladom na očev grob da prinese žrtvu i zamoli mrtva oca za pomoć. Iz dvora izlazi Elektra, žali se na grubo ponašanje svoje majke i Egista i moli bogove za osvetu. Hor, sastavljen od njenih prijateljiica, teši je u teškom bolu. Tada iz dvora izlazi Elektrina sestra Hrizotemida koju je majka, uplašena snom, poslala sa žrtvom na Agamemnonov grob. Elektra moli sestru da ne prinosi žrtvu jer će uvrediti mrtvog oca, već da se na grobu pomoli za osvetu. Dolazi Klitemnestra, koja oštro grdi Elektru i moli Apolona da odvrati od nje nesreću, jer se još uvek boji svoga sna. Učitelj obaveštava Klitemnestru o Orestovoj smrti; ona se raduje jer se nada da će biti slobodna od osvete. Klitemnestra odlazi s učiteljem u dvor, a Hrizotemida se vraća s veselom vešću da se Orest vratio, jer je na očevom grobu videla svežu žrtvu i uvojak kose. Njena radost prestaje kad joj Elektra otkriva najnoviju vest o Orestovoj smrti. Sada Elektra odlučuje da se sama osveti za očevo ubistvo i poziva sestru da joj u tome pomogne. Hrizotemida odbija pomoć jer se boji. Dolaze Orest i Pilad; Orest drži urnu s tobožnjim pepelom mrtva Oresta. Elektra počne da jadikuje, a Orestu bude žao sestre, te joj se otkriva. Presrećna Elektra grli brata, ali ih stari učitelj opominje na oprez. Svi ulaze u dvor, ali Elektra brzo izlazi i pazi da ne bane iznenada Egist koji je bio odsutan. Iz kuće se čuju Klitemnestrini jauci. Orest je ubio majku i izašao iz dvora. Eto i Egista. Kad on čuje za Orestovu smrt, zahteva da mu se donese njegovo telo. Egist dolazi do pokrivena Klitemnestrina tela, otkriva ga i odmah shvata da je i njemu kucnuo poslednji čas. Orest vodi Egista, u dvor da ga ubije na onome mestu gde je on ubio njegova oca Agamemnona. U obradi ovoga motiva Sofokle se nmogo udaljio od Eshila. Kod Eshila se sukobljuje očinsko pravo s majčinskim, a Sofokle stoji potpuno na stajalištu očinskog prava. Kod Eshila Orest se koleba i nakon osvete progone ga Erinije, a kod Sofokla on izvršava osvetu bez oklevanja. On ne oseća grižu savesti i ne progone ga Erinije. Elektra je kod Eshila sporedno lice, a kod Sofokla glavno. Sofokle je Elektri dao gotovo iste karakteristike kao Antigoni. Elektra je herojski lik koji svesno odabire trpnju. Do pojave brata Oresta ona je jedini nosilac protesta protiv gospodstva svoje majke i Egista. Kad čuje za bratovljevu smrt, odlučuje žrtvovati svoj život samo da izvrši delo osvete. Njen lik je još jače istaknut time što joj je suprotstavljen lik njene krotke, bojažljive i majci poslušne sestre Hrizotemide, koja je vrlo slična Ismeni u Antigoni. Osim toga, Klitemnestrin lik nema one tragičke veličine kao kod Eshila. Sofokle je u svojoj drami pojačao odbojne crte Klitemnestrinog karaktera. Kralj Edip Detaljnije: Kralj Edip Antigona izvodi slepog Edipa iz Tebe, Šarl Žalaber, Muzej lepih umetnosti u Marselju Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim. Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije. Antigona Detaljnije: Antigona (tragedija) Antigona i Polinikovo telo Sadržaj Antigone (Ἀντιγόνη, 441. god.) uzet je iz tebanske priče. Antigona je zapravo nastavak Eshilove drame Sedmorica protiv Tebe. Antigona, kćerka Edipova, poziva sestru Ismenu i saopštava joj da je novi tebanski kralj Kreont zabranio da se sahrani njihov brat Polinik jer se borio protiv Tebe, dok je Eteokle koji se borio za grad dostojno sahranjen. Ona je čvrsto odlučila da sahrani brata, a Ismena pokušava da je od toga odvrati jer je određena smrtna kazna za onoga ko sahrani Polinikovo telo. No Ismena ne uspeva da odvrati sestru od njene čvrste odluke. Dok Antigona ide da ostvari svoju odluku, ulazi hor tebanskih staraca i peva veselu pesmu od radosti što je pobeđeni neprijatelj ostavio Tebu. Dolazi Kreont i ponavlja starcima svoju zabranu i traži od njih da mu budu u pomoći. Uto stiže jedan od stražara koje je Kreont odredio da čuvaju mrtvo Polinikovo telo i javlja da je neko sahranio Polinika. Kreont preti stražaru smrću ako ne dovede krivca. Uskoro stražar dovodi Antigonu koja je bila uhvaćena kako ponovo vrši simboličku sahranu, posipajući bratovljevo telo zemljom. Strašan vetar i stražari skinuli su zemlju kojom je Antigona već jedanput posipala bratovo telo. Antigona bez straha priznaje svoje delo i uvereno brani pravednost svoga postupka pozivajući se na krvno srodstvo i nepisane `božanske` zakone koji vrede više od onih koje su ljudi stvorili. Kad Ismena vidi da joj je sestra izgubljena, spremna je i ona snositi sestrinu sudbinu, ali Antigona to odbija. Kreont stavlja devojke pod stražu, a hor peva pesmu o žalosnoj sudbini labdakidske kraljevske kuće. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, doznaje za njeno delo pa odlazi ocu i upozorava ga da su simpatije tebanskog naroda na Antigoninoj strani. No Kreont ne popušta, i nakon oštrog sukoba Hemon odlazi besan, te Kreont određuje da se Ismena pusti, a Antigona živa sahrani u kamenoj grobnici. Hor slavi ljubav, Antigona polazi u grob žaleći što mora mlada i neudata umreti, ali je potpuno uverena da je postupila pobožno. Slepi vrač Tiresija objavljuje Kreontu da su bogovi na njega ljuti i proriče mu strašne muke ako ne sahrani Polinika i oslobodi Antigonu. Kreontov otpor je slomljen. On se boji Tiresijinih reči i zato sada žuri da sahrani Polinika i oslobodi Antigonu, ali je već kasno. Iz glasnikovih reči, upućenih horu i Kreontovoj ženi Euridici, saznajemo da se Antigona obesila u grobnici, a Hemon se na očeve oči probo mačem i izdahnuo kraj tela svoje mrtve verenice. Vraća se Kreont s mrtvim telom svoga sina i saznaje da mu se žena Euridika ubila proklinjući ga kao ubicu njihovog deteta – Hemona. Tragediju završava hor opomenom da se ne smeju vređati božanski zakoni. Predmet u Antigoni je tragična sudbina autokratske zaslepljenosti: Kreontovo naređenje sukobljava se sa opštim zakonom zasnovanim na ljudskoj prirodi. Antigona svesno ustaje protiv sile koja gazi osnovne ljudske principe na kojima se temelji društveni poredak i domovina, i bez straha od smrti ispunjava svoju dužnost prema mrtvom bratu. Ona je kažnjena smrću, a Kreont, s čijim se naređenjem niko ne slaže, izgleda samo načas pobednik, ali se uskoro pojavljuje kao slomljeni, bedni vlastodržac koji je tvrdoglavošću i umnom zaslepljenošću razorio sreću svoje porodice. Kreont je nasilnik koji u apsolutnoj moći kao jedinom merilu države vidi svoju veličinu i vrednost. Za njega sve drugo ima vrednost samo ako služi njegovoj apsolutnoj moći. On je opijen vlašću te u uverenju da postupa pravo čini najveću nepravdu. Zato i propada i priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju vređanje mrtvih. Antigonina smrt je ujedno i njena pobeda koja uzrokuje i potpuni Kreontov poraz. Državne zakone treba poštovati, ali oni pre svega moraju biti takvi da ne vređaju dostojanstvo čoveka, a često mogu biti zastareli u odnosu na razvoj društva, pa ih onda treba promeniti i prilagoditi novom vremenu. Sofoklovi junaci u Antigoni su pravi ljudi s jasno izraženim individualnim karakterom. Njihovo delovanje potpuno zavisi od njihove slobodne volje. Edip na Kolonu Detaljnije: Edip na Kolonu Edip na Kolonu Tragediju Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. god.) napisao je pesnik napisao u 90. godini života, a prikazao ju je nakon njegove smrti njegov istoimeni unuk 401. godine. U njoj se nastavlja Kralj Edip, dok se u Antigoni nastavlja Edip na Kolonu. Međutim, ove tri tragedije nisu činile trilogiju. Drama se zbiva u pesnikovom rodnom mestu. U gaju Eumenida nalazi se ulaz u podzemni svet. Ovamo dolazi iz Tebe prognani Edip u pratnji kćerke Antigone i seda na kamen u svetom gaju. Apolon je obećao Edipu da će u tom gaju napokon naći smirenje. Hor, sastavljen od kolon[potrebna odrednica]skih staraca, traži od Edipa da napusti sveto mesto i ode iz njihove zemlje. Na Antigoninu molbu ostavlja hor Edipa na miru. Po Edipovoj želji šalje hor po kralja Tezeja jer Edip želi da govori s njim. Pojavljuje se Ismena, druga Edipova kćerka, i javlja ocu da se njegov sin Polinik, svrgnut s vlasti u Tebi od brata Eteokla, sprema s velikom vojskom na svoj rodni grad Tebu. Proročište je odredilo pobedu onome uz koga bude Edip. Zato će k njemu doći Kreont da ga privoli da se vrati u Tebu i tako sačuva Eteoklovu vlast. No Edip neće da pomaže onima koji su ga svojevremeno proterali iz Tebe, ali se boji da će Kreont upotrebiti silu, pa zato traži zaštitu Atinjana. Kad je došao Tezej, atinski kralj, moli ga Edip za zaštitu, a kao nadoknadu obećava mu svoje mrtvo telo koje će štititi Atinu od neprijatelja. Tezej mu obećava svoju zaštitu, a hor peva prekrasnu pesmu u kojoj Sofokle slavi lepotu rodnog mesta Kolona. Dolazi i Kreont. Edip odbija da pođe s njim, a Kreont mu otima njegove kćerke i preti da će i njega na silu odvesti sa sobom. Na poziv hora dolazi kralj Tezej te izbavlja devojke i štiti Edipa. Uto se pojavljuje Polinik i moli oca da pođe s njegovom vojskom protiv Tebe. Edip proklinje sina i proriče sigurnu smrt i njemu i njegovom bratu Eteoklu. Polinik ne odustaje od svog poduhvata i moli sestru Antigonu da ga sahrani ako pogine u borbi. Polinik odlazi i u taj čas se čuje grmljavina. To je bio znak za Edipa da mu je došao čas konačnog smirenja. On se udaljuje s kćerkama i Tezejem. Glasnik javlja da se Edip dirljivo oprostio s kćerkama i zamolio Tezeja da se pobrine za njih. Tada se začuo glas božji, devojke su se odstranile, a Tezej je ostao sam s Edipom koji je odjednom nestao. Hor teši devojke. Uto se vraća Tezej. Antigona ga moli da im pokaže očev grob, ali joj Tezej odgovara da mu je Edip rekao da se niko ne približava tom mestu i ujedno mu naredio da čuva tajnu njegove smrti, pa će zemlja biti uvek srećna. Na Antigoninu molbu obeća Tezej da će ih vratiti u Tebu, jer Antigona želi da spreči međusobnu borbu i smrt braće. Hor poziva Edipove kćerke da ne nariču više za nestalim ocem. Resnik je u toj drami ublažio tamnu sliku ljudske sudbine koju je ocrtao u Kralju Edipu. Slepi izgnanik Edip doživeo je u svojim patnjama pročišćenje i našao potpuno smirenje. Edip radosno i ponosno prima svoju sudbinu i hrabro podnosi sve udarce, nevolje i boli koje su mu više sile odredile. On je svestan da je počinio težak zločin u neznanju i zato se ne oseća krivim. U toj drami proslavio je Sofokle prosvetu svoga grada koja je oličena u pravednosti, moralnoj čistoći i čovekoljubivosti mitološkog atinskog kralja Tezeja. Pesnik je u ovoj drami prikazao junake svojih drugih tebanskih tragedija. Antigona je ovog puta nežna kćerka, verna pratilja slepoga oca, puna ljubavi i osećanja. Ismena je takođe odana svome ocu, a Kreont sklon nasilju. Lirski delovi tragedije ne zaostaju nimalo za onima u ranijim pesnikovim delima. Posebno je lepa himna u čast Kolona, pesnikovog zavičaja. Ta drama je dokaz da je Sofoklo i u dubokoj starosti bio pun stvaralačke snage i svežine. Trahinjanke Heraklovo telo na lomači, gravura iz 1546, Hans Zebal Beham (1500-1550) U drami Trahinjanke (Tραχίνιαι, između 450. i 440. god.) obrađuje pesnik nehotičan zločin Dejanire, žene Heraklove. Radnja se zbiva u Tesaliji pred dvorom kralja Keika kod kojega boravi Heraklova supruga. Ona se žali da već petnaest meseci nema nikakvog glasa od svoga muža. Nju teši hor, sastavljen od trahinskih devojaka. Dejanirina sluškinja joj savetuje da pošalje sina Hila u potragu za ocem. Hil otkriva majci da Herakle vojuje na Ehaliju, grad Euritov na Eubeji. Dejanira šalje sina Heraklu. Uto stiže Heraklov glasnik Liha i vodi zarobljenike među kojima se nalazi i lepa Jola, kćerka Euritova. Liha javlja Dejaniri da će se Herakle vratiti kad na Eubeji prinese pobednu žrtvu Zevsu. Dejanira je srećna, ali njenu sreću pomućuje glasnik koji joj priznaje da je Herakle razorio Ehaliju radi lepe Jole. Želeći da sačuva sebi ljubav muža, šalje Dejanira mužu košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa. No uskoro je zažalila zbog ovoga, jer je vunu koju je umočila u kentaurovu krv da njome natopi košulju izgrizao otrov. Ona sluti nesreću i spremna je umreti ako se nešto dogodi Heraklu. Vraća se Hil i javlja majci da je Herakla obuzela strašna bol kad je obukao košulju, i da ju je zato prokleo, a njima naredio da ga odvedu kući. Dejanira odlazi u dvor ne rekavši ništa. Prijatelji donose Herakla koji u strašnim bolovima traži ženu da je kazni. Sin Hil javlja da se ona ubila. Sada Herakle uvidi da je i njemu došao poslednji čas. Zevs mu je bio rekao da će ga ubiti neko ko je već mrtav. Proročanstvo se ispunjuje, jer mu je to osveta od kentaura Nesa, koga je Herakle ubio kad mu je mladu ženu Dejaniru prenosio preko reke. (Umirući kentaur savetovao je Dejaniri da uzme njegove krvi jer će time očuvati vernost muža.) Herakle moli sina da mu spremi lomaču. On to obećava, ali neće da je zapali svojom rukom. Tada još traži od sina da Jolu uzme za ženu. Na kraju nose Herakla na goru Etu da ga spale na lomači. U Trahinjankama prikazuje Sofokle sudbinu plemenite i verne Heraklove žene i tragičnu sudbinu nevernoga Herakla. Kad Dejanira sazna da joj je muž neveran, ona želi sačuvati njegovu ljubav, pa mu zato šalje košulju, natopljenju krvlju kentaura Nesa, jer joj je taj nekada rekao da će tako sačuvati ljubav muža. Kad je videla da ju je kentaur prevario, ispašta dobrovoljnom smrću svoj nehotični zločin. Herakle je neobuzdani muškarac koji vrši nasilja da zadovolji svoje strasti. On je grubi nasilnik koji ne pokazuje nimalo osećanja za vernu Dejanirinu ljubav ni u onom času kad saznaje da je zapravo nevina pogodena strašnom smrću. On se u taj čas brine samo za svoju ljubavnicu Jolu zbog koje je razorio i njen rodni grad. Trahinjanke zapravo obrađuju brak kao osnovni temelj ljudske zajednice. S jedne strane je verna i nežna žena koje nehotice ubija voljenoga muža i sebe, a s druge muž koji se potpuno prepustio strastima, pa svojim postupkom razara vernost i porodičnu sreću. Filoktet Filoktet, ulje na platnu, 1786-1788 Žan-Žermen Drue Sadržaj drame Filoktet (Φιλοκτήτης, 409. god) uzet je iz trojanskog ciklusa. Na pustom ostrvu Lemnosu živi već deset godina Filoktet, Peantov sin, koji ima luk i strele Heraklove, a dobio ih je na dar od Herakla kad je potpalio njegovu lomaču. Filokteta je ujela zmija, pa je bolnom vikom ispunjavao grčki tabor, a osim toga počela mu je rana zaudarati. Zato su ga Grci, polazeći na Troju, ostavili na Lemnosu. Međutim, proročište im je javilo da će Troju zauzeti Neoptolem, Ahilejev sin, pomoću Heraklova luka i strela zajedno s Filoktetom. Ako oni ne budu prisutni, Troja neće pasti. Stoga su od Troje došli na Lemnos Odisej i Neoptolem u pratnji mornara, koji čine hor, da Filokteta odvedu pod Troju. Kad stignu do pećine u kojoj boravi Filoktet, kaže Odisej Neoptolemu da će samo lukavstvom postići cilj, a posebno se treba čuvati Filoktetova luka i strela. Hor žali strašnu sudbinu Filoktetovu kome rana trune i zadaje teške boli. Odisej se sakriva jer se boji, a Neoptolem se sastaje s Filoktetom. Kad ovaj čuje da su došljaci Grci, spominje im svoju nesreću u koju su ga bacili Atrejevići i lukavi Odisej. Neoptolem, po Odisejevom uputstvu, vara Filokteta da su i njega uvredili pa se sada vraća kući jer ne želi više pomagati Atrejevićima u boju. Filoktet preklinje Neoptolema da i njega povede kući na svojoj lađi, što mu on i obećava. Kad su se spremali na polazak, zaboli Filokteta rana, te on načas gubi svest, ali čas pre poverava Neoptolemu na čuvanje luk i strele. Dok Filoktet spava, hor savetuje Neoptolemu da beži s lukom i strelama, ali on to odbija jer ga je Filoktetova nevolja toliko ganula da mu odluči reći pravu istinu. Kad je Filoktet od Neoptolema čuo svrhu njegovog dolaska, traži natrag luk i strele koje mu Neoptolem spremno vraća premda ga Odisej, koji se sada pojavljuje, odvraća od toga. I pored svih nagovaranja, Filoktet neće da s njima pode pod Troju. Uto se pojavljuje Herakle (deus ex machina). On kazuje Filoktetu konačnu odluku bogova: da mora otići pod Troju gde će i ranu izlečiti. Filoktet se rado pokorava božanskoj zapovesti. U toj drami pesnik obrađuje borbu izmedu intrige, laži i otvorene čestitosti. Predstavnik prve dve je lukavi Odisej, a treće pošteni Neoptolem. Filoktet gaji u sebi mržnju prema Atrejevićima i Odiseju koji su ga sramotno napustili, i zato neće nikako da popusti. Drama je sagrađena na sukobu tri različita karaktera. Odisej je lukav i bezobziran političar koji ne preza ni od laži ni od prevare samo da postigne cilj. Njemu je svako sredstvo za postizanje cilja opravdano. Neoptolem je iskren i otvoren lik koji po svojoj prirodi ne može činiti zlo. On doduše popušta u prvi mah Odiseju jer ga je savladala čežnja za slavom, ali uskoro pokazuje svoju iskrenost i čestitost, vrline koje nosi u sebi. Filoktet je uporan u svojoj nepopustljivosti. U sukobu takva tri različita karaktera situacija se tako zaoštrava da je može razrešiti samo božanska intervencija. Poetičke odlike Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona. Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače. Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje. Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima. Značaj i uticaj Sofoklov pesnički rad predstavlja veliki korak napred u razvoju drame..[8] On je prebacio osnovu tragične radnje na čoveka i njegovo delovanje. U njegovim delima ne pokreće više radnju direktno božanstvo, nego slobodna ljudska volja. Zato on s mnogo više pažnje crta karaktere svojih likova i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava. Svojim pesničkim sposobnostima stvorio je monumentalne likove kao što su Edip, Antigona, Elektra i Filoktet. Sofoklovi junaci, upoređeni s Eshilovim, imaju mnogo složeniji i bogatiji duševni život. Veštim preplitanjem radnje i izmenama situacije Sofokle je u doživljaje svojih lica uneo mnogo više raznolikosti i dao potpunije crte njihovih karaktera. Snaga volje njegovih protagonista uvek je tako jaka da nikada ni časa ne oklevaju u svojim postupcima da bi sačuvali svoju čvrstu odluku. Da je pesnik svesno idealizovao svoje likove, dokazuje nam njegova izjava, a nju nam prenosi Aristotel, koji u Poetici kaže: `Sofokle reče da on prikazuje ljude kakvi treba da budu, a Euripid kakvi jesu`. Sofoklovi su, dakle, junaci likovi za kojima se treba povoditi, a Euripidovi slaba stvorenja poput tadašnjih savremenika sa svim njihovim strastima i manama. Svaka Sofoklova drama odlikuje se bogatstvom lica vrlo različita karaktera. Da bi što plastičnije ocrtao i što snažnije istakao karakter glavnoga junaka, pesnik uz glavnog junaka prikazuje i lice potpuno suprotnog karaktera: bojažljiva Ismena – odvažna Antigona, poslušna Hrizotemida – nepopustljiva i junačka Elektra, ljupka Tekmesa – tvrdoglav i grub Ajant, lukavi i verolomni Odisej – čestiti Neoptolem. Posebno velika pažnja posvećena je ženskim likovima. Uz herojske likove Antigonu i Elektru, prikazao je Sofokle i skromne žene Dejaniru i Tekmesu, koje se u svojim svojstvima približavaju običnim, pravim ženama. Sofokle je posebno voleo tzv. tragičnu ironiju, za koju je dobar primer dao u liku Klitemnestre u Elektri. Klitemnestra je pomislila da joj Orestova smrt osigurava duševni mir, i prerano se poveselila da se zauvek rešila straha od osvete, kad odjednom dolazi Orest koji je ubija. Dramska kompozicija Sofoklovih tragedija veoma je jasna. Na početku svake tragedije vidi se tačno izrađen plan ponašanja glavnog junaka koji svojom čvrstom voljom jamči da će do kraja izvršiti svoj zadatak. Dramska radnja čas raste čas se usporava, dok odjednom ne dođe do prekretnice nakon koje nastupa katastrofa koja raspliće čvor. Hor kod Sofokla nema onu ulogu koju je imao kod Eshila i ne iznosi, osim retko, pesnikove misli, kako je to kod Eshila. Pesme hora su uvek povezane s glavnom radnjom: one su skladan deo celine jer su kao neka pratnja glavne radnje. Kod Euripida su, naprotiv, horske pesme u slaboj vezi s glavnim sadržajem, pa bi često pojedina horska pesma mogla pristati svakoj tragediji. Kod Sofokla je hor predstavnik naroda: on teši, izmiruje, upućuje, prekoreva, odvraća. Često je hor potreban da svojom pesmom ispuni vreme dok se ne pojavi novo lice, tj. dok se glumac preobuče, a često je jedini slušalac monologa nekoga glumca. Jezik Sofoklov je lep, dikcija jasna, laka i gipka. Sve te osobitosti odaju vrsnog dramatičara. Uvođenjem trećeg glumca dao je on antičkoj tragediji konačan oblik. Uz povećanje hora na petnaest članova, treća mu je novina uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Sofokle je ušao u svetsku književnost kao stvaralac monumentalnih likova.

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

Milica Jakovljević Mir Jam Devojka sa zelenim očimaMeki povezIzdavač Tea booksNaizgled površno i lepršavo štivo, protkano nežnim osećanjima i večitom temom svih pisaca - ljubavlju - nudi presek zbivanja u Srbiji tridesetih godina ovog veka. Suptilno, nenametljivo i s izraženim osećanjem za lepo, upućivala je hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života. Sa stranica Milice Jakovljević u srpsku književnost ulaze žena i grad. Ako su našu raniju prozu obeležili selo i muškarci, Mir-Jam se otvara za čitav jedan malo poznati svet. Za ubrzano bilo urbane sredine i za suptilne titraje duše žene, koja više nikada neće biti samo seoska domaćica i majka, već osvaja novi životni prostor, traži nove izatove, bori se za nove vidike.Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)8/8

DOBRICA ĆOSIĆ DALEKO JE SUNCE Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер