Vatrena dvadesetdevetogodišnjakinja, željna uzbuđenja, traži nov plamen da obnovi vatru. Zabava, prijateljstvo – ko zna – možda i nešto više od toga... Brajs Loran je upoznao zgodnu, šarmantnu i imućnu Red Kameron preko interneta. Dok njihova ljubav cveta, iz dubine se pomalja istina o njegovoj prošlosti, a s istinom na površinu izbija i Brajsova mračna strana. Sve što je Brajs rekao o sebi satkano je od laži i Red malo-pomalo shvata da je njena opčinjenost velika greška. Kad ga je, pod zaštitom policije, udaljila iz svog života, njen košmar je tek počeo. Brajs uništava sve one koje Red voli, ostavljajući nju za kraj. Inspektor Roj Grejs mora na vreme da ga zaustavi... Autor sa 15 miliona prodatih knjiga!

Vatrena dvadesetdevetogodišnjakinja, željna uzbuđenja, traži nov plamen da obnovi vatru. Zabava, prijateljstvo – ko zna – možda i nešto više od toga... Brajs Loran je upoznao zgodnu, šarmantnu i imućnu Red Kameron preko interneta. Dok njihova ljubav cveta, iz dubine se pomalja istina o njegovoj prošlosti, a s istinom na površinu izbija i Brajsova mračna strana. Sve što je Brajs rekao o sebi satkano je od laži i Red malo-pomalo shvata da je njena opčinjenost velika greška. Kad ga je, pod zaštitom policije, udaljila iz svog života, njen košmar je tek počeo. Brajs uništava sve one koje Red voli, ostavljajući nju za kraj. Inspektor Roj Grejs mora na vreme da ga zaustavi... Autor sa 15 miliona prodatih knjiga!

Opis Vatrena dvadesetdevetogodišnjakinja, željna uzbuđenja, traži nov plamen da obnovi vatru. Zabava, prijateljstvo – ko zna – možda i nešto više od toga... Brajs Loran je upoznao zgodnu, šarmantnu i imućnu Red Kameron preko interneta. Dok njihova ljubav cveta, iz dubine se pomalja istina o njegovoj prošlosti, a s istinom na površinu izbija i Brajsova mračna strana. Sve što je Brajs rekao o sebi satkano je od laži i Red malo-pomalo shvata da je njena opčinjenost velika greška. Kad ga je, pod zaštitom policije, udaljila iz svog života, njen košmar je tek počeo. Brajs uništava sve one koje Red voli, ostavljajući nju za kraj. Inspektor Roj Grejs mora na vreme da ga zaustavi... Autor sa 15 miliona prodatih knjiga! Povez knjige : broširani Strana : 433 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Putovanje u središte avangarde. Neobična ljubavna priča smeštena u novotalasni Beograd i London osamdesetih. Jan se uči mistici kod dede Silana koji je šaman na Homolju. Kad se vrati u rodni Beograd, postaće pozorišni i filmski aktivista i zaljubiće se u mladu glumicu Klaru. Razapet između pitanja srca i svog nemirnog i radoznalog duha, Jan odlučuje da se oproba i u središtu avangarde: Londonu. Klara pak odlučuje da sledi svoja osećanja i tragove izabranika svoje duše. Urbani roman za one koji traže odgovore na suštinska pitanja o životu. Šamanizam, seksualna magija, nju ejdž, Kastaneda, Hese, Endi Vorhol, muzika Šarla i Idola – sve je to pozadina ovog neobičnog proznog dela, čija je radnja smeštena u novotalasni Beograd i London osamdesetih godina 20. veka.

Putovanje u središte avangarde. Neobična ljubavna priča smeštena u novotalasni Beograd i London osamdesetih. Jan se uči mistici kod dede Silana koji je šaman na Homolju. Kad se vrati u rodni Beograd, postaće pozorišni i filmski aktivista i zaljubiće se u mladu glumicu Klaru. Razapet između pitanja srca i svog nemirnog i radoznalog duha, Jan odlučuje da se oproba i u središtu avangarde: Londonu. Klara pak odlučuje da sledi svoja osećanja i tragove izabranika svoje duše. Urbani roman za one koji traže odgovore na suštinska pitanja o životu. Šamanizam, seksualna magija, nju ejdž, Kastaneda, Hese, Endi Vorhol, muzika Šarla i Idola – sve je to pozadina ovog neobičnog proznog dela, čija je radnja smeštena u novotalasni Beograd i London osamdesetih godina 20. veka.

O knjizi: Napisano s ljubavlju. O ljubavi. Za knjigoljupce. Bestseler broj 1 New York Timesa. Izbledeli natpis iznad trema viktorijanske kuće u kojoj je smešteno Ostrvo knjiga. Na natpisu piše: Nijedan čovek nije ostrvo; Svaka knjiga je jedan svet. Ej Džej Fikri upravo će otkriti šta to znači. Ej Džej Fikri je vlasnik oronule knjižare i antikvarnice Ostrvo knjiga. Nedavno mu je preminula žena. Ukrali su mu omiljeni primerak prvog izdanja Kolridževog Tamerlana. Život mu se raspada. Amelija takođe trguje knjigama. Ima veliko srce i dosadan život. Maju je neko ostavio u Fikrijevoj knjižari. Ona je beba. Uz nju je ostavljena samo poruka. Šta se to dogodilo u knjižari što je zauvek promenilo sudbine ovo troje naizgled običnih, ali izuzetnih likova? Ovo je priča o tome kako neočekivana ljubav može da vas spase i vrati u život, smeštena u svetu koji nećete želeti da napustite, sa junacima koje ćete odmah zavoleti. „U ovom romanu ima humora, romanse, malo napetosti, ali najviše ljubavi – ljubavi prema knjigama i knjigoljupcima, i, uistinu, prema čitavom čovečanstvu u svoj njegovoj nesavršenoj veličanstvenosti.“ Ejovin Ajvi, autorka knjige Snežno dete „Duhovito i zabavno, ali uvek verno životu. Ljubavna priča u koju će se zaljubiti ljubitelji knjiga i oni koji traže ljubav.“ Kirkus Reviews

O knjizi: Napisano s ljubavlju. O ljubavi. Za knjigoljupce. Bestseler broj 1 New York Timesa. Izbledeli natpis iznad trema viktorijanske kuće u kojoj je smešteno Ostrvo knjiga. Na natpisu piše: Nijedan čovek nije ostrvo; Svaka knjiga je jedan svet. Ej Džej Fikri upravo će otkriti šta to znači. Ej Džej Fikri je vlasnik oronule knjižare i antikvarnice Ostrvo knjiga. Nedavno mu je preminula žena. Ukrali su mu omiljeni primerak prvog izdanja Kolridževog Tamerlana. Život mu se raspada. Amelija takođe trguje knjigama. Ima veliko srce i dosadan život. Maju je neko ostavio u Fikrijevoj knjižari. Ona je beba. Uz nju je ostavljena samo poruka. Šta se to dogodilo u knjižari što je zauvek promenilo sudbine ovo troje naizgled običnih, ali izuzetnih likova? Ovo je priča o tome kako neočekivana ljubav može da vas spase i vrati u život, smeštena u svetu koji nećete želeti da napustite, sa junacima koje ćete odmah zavoleti. „U ovom romanu ima humora, romanse, malo napetosti, ali najviše ljubavi – ljubavi prema knjigama i knjigoljupcima, i, uistinu, prema čitavom čovečanstvu u svoj njegovoj nesavršenoj veličanstvenosti.“ Ejovin Ajvi, autorka knjige Snežno dete „Duhovito i zabavno, ali uvek verno životu. Ljubavna priča u koju će se zaljubiti ljubitelji knjiga i oni koji traže ljubav.“ Kirkus Reviews

Autor - osoba Mustajbegović, Saida, 1976- Naslov Nenošeni snovi / Saida Mustajbegović Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2022 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 93 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka ǂSavremena ǂbh. književnost ISBN 978-9926-31-000-4 (Sarajevo) Napomene Slika autorice O autorici: str. 89. „(...) Naslov knjige je odličan, privlačeći, vidljiv, i svojim volumenom zahvaća veliku paletu emocija koje će biti unutar korica knjige. Podjela na pet dijelova vrlo je promišljena, poput pet zagrljaja, koji dozivaju bruj ugasle ljudskosti.” – Darko Cvijetić „Saida Mustajbegović ispisuje ovu zbirku o gubljenju tla pod nogama, uznemirenu zbirku o svim našim lutanjima. Intimistička i lirska, poezija nam uzgred otkriva svoju intimnu geografiju, geografiju malih ulica, kućnog praga, prozora, komšiluka i sete, sećanja i čekanja. (...) Gradeći pažljivo i minimalistički metafore i poređenja, ova nas zbirka vodi kroz prošlost koja vrlo lako može biti naša, kao i sadašnjost u kojoj se često nalazimo nesnađeni, pronalazeći ipak lepotu u prirodi.” – Ana Pejović „Bolna, ponekad brutalna knjiga koja uzdiže poeziju, i bavi se vrstom spoja univerzalnog i kosmičkog. Nije vrijeme za poeziju, kao što nije vrijeme ni za nošenje snova, ali, kao u pjesmi mišić – `izopći se ako se ne koristi`. Vjerujem da je ovo još jedan glas koji će u budućnosti imati šta reći, jer smo autoricu dosad prepoznavali kao novinarku, a ti se poslovi često susreću: novinarstvo je zemaljska, a poezija „nebeska” stvar. Okrenite zato stranice ove knjige i zavirite u nju. Neki od stihova u njoj imaju efekt ogledala.” – Ahmed Burić „Prije svega, Saida je pjesnikinja svojeg vremena (i svojeg stila) i ona se kreativno hvata u koštac sa svim bitnim društvenim fenomenima postgenocidnog društva, podsjećajući nas da umjetnost ne smije ostati neutralna ili indiferentna pred licem zla. (...) Poezija Saide Mustajbegović konfrontira zlo koje je osakatilo njenu generaciju te, kroz svoju poeziju, nudi dinamiku u kojoj estetika i etika nisu u antagonizmu, niti u nekom „dejtonskom” kompromisu, nego objedinjene istovremeno slave život i traže odgovornost – ljudsku i generacijsku – za svijet koji smo naslijedili, koji dijelimo i koji ostavljamo onima koji dolaze iza nas.” – Hariz Halilović Saida Mustajbegović je istraživačica, pripovjedačica i pjesnikinja, novinarka, kolumnistkinja i urednica u nekoliko bosanskohercegovačkih medija. Danas profesionalno fokusirana uglavnom na društvena i humanistička istraživanja. Bavi se i dokumentarnim filmom. MG24 (L)

Prva ruka - Milorad Tomić nova knjiga „Roman sa kojim Milorad Tomić stupa na književnu scenu prati tragove barouzovske ogoljenosti, keruakovskog “on the road” avanturizma, negujući izvorni duh vremena u kojem dorćolska faca Miki traži put identitetskog sazrevanja u raznolikoj paleti društva koje mu se otvara. Iskačući iz ustaljenih stilskih obrazaca, Milorad Tomić nas svojim junakom vraća neprikosnovenim kodeksima “ulične časti”, ali i sa blagom setom podseća da su se prvi mangupi okupili tada i tamo, te se njihovim zalaskom ne gasi samo kultni momenat kafea Statut, već celokupan stil jedne metropole. Ova knjiga govori tonom koji se nikome ne izvinjava, pozicionira drogu kao stil života generacije koja je u začetku otkriva, te pruža odvažno svedočanstvo mladosti u vrtlogu poroka, lečenja, dilovanja, prostitucije, zatvora, ali i sporta, strasti, erotike i ljubavi.“ Lola Stojanović „Postoje neki ljudi koji su drugačiji, svoji, ljudi kojima se najčešće, kada ih upoznamo, iskreno divimo i zavolimo ih, bilo da se ta poznanstva dogode u svakodnevnom životu, bilo da ih upoznamo u literaturi, pozorištu, stripu, filmu…To su ljudi koji se drže i svojih i naših principa i svojih pravila, pre svega, i žive životima drugačijim od naših, a o tim životima uglavnom ili ne znamo ili malo znamo, i tek zahvaljujući njima te živote upoznajemo iz prve ruke. Jedan od takvih junaka posebnih i u svemu svojih je i glavni junak Tomićeve Prve Ruke, Milan Stošić. Milan Stošić je dvadestogodišnjak koji živi svoj život, po svojim pravilima, birajući da bude svoj i slobodan, birajući svoje demone slobode, neke svesno, a neke i ne, od kojih neki postaju oni za koje će se boriti svom snagom, a neki postaju oni protiv kojih će se boriti svom snagom.“ Milorad Novaković „Ovo je otvorena knjiga, jakom rečenicom stisnut, autentičan roman o subkulturnom svetu droge, uličnim tučama i kriminalu, očešan sportom, prožet prolaznim ljubavima, ojačan upečatljivom notom tvrdog karaktera i ljudskosti. Roman nije ispovest, ne ispovedam se nikome i ne kajem se ni zbog čega. Suštinska potka romana je u komadiće razbijena svest, koja se posle mnogo godina vratila u obliku mozaika. Iz bliza, tokom čitanja, vide se crtice koje su deo tog mozaika, ožiljci koji nikada ne prolaze. Tematski gledano, roman je vanvremenski, smešten sigurnom rukom u osamdesete godine prošlog veka. Primarno mesto dešavanja radnje romana je Beograd, sekundarna mesta dešavanja su veće Evropske metropole, ali i provincijski gradovi i skijaški centar u državi koja se zvala Jugoslavija. Možda je cela ova priča mogla da se desi i nekome drugome. Imali su sreće, nije im se desila. Oni kojima jeste, nisu više među živiima. U knjizi seks ne postoji. Postoji jahanje na ogromnom morskom talasu sa velikom penastom krestom na vrhu. Lagano jahanje na talasu koji se obasjan suncem polako i sve brže valja ka steni, razbija se o nju eksplozijom u milionima svetlećih kapi, ali razbija i samu stenu, pretvara je u sitan pesak i ostavlja mir svojim povlačenjem. Ako je to seks, onda je na sličan način opisan. Ulični obračuni ne traju letnji dan do podne. Oseti se nečija hrabrost, oseti se i kukavičluk, ukus krvi. Ne ulazi se u psihološke aspekte. Na ulici ubija adrenalin, ovde toga nema. Adrenalinsko pražnjenje je autoru nepoznato, on sve to doživljava potpuno indiferentan prema eventualnoj pobedi. Bavljenje nekim oblikom kriminala je osamdesetih godina bilo pitanje prestiža u svakom tvrdom, kompaktnom društvu mladih muškaraca koji su odrasli na Beogradskom asfaltu, pa ga ima i u knjizi. Pustoš koju ostavlja droga za sobom je toliko strašna, da ne postoji dovoljno jaka reč koja bi opisala doživljenu emociju posle viđenog stanja uništenja čitavih porodica kada je HIV virus vladao Beogradom. Autor se osmelio da se potrudi, da takav pakao vidite i prođete kroz njega čitajući. Džanki svet je baš tako opisiv, kao samo boravljenje u paklu. Izlaza nema. Konkretni događaji su deskripcijom ipak dovoljno intenzivni, i ostaju van okvira bilo kakve mistifikacije. Sigurna Prva Ruka vas dovodi među suprotstavljene svetove kojima je autor pripadao, sukobljene međusobno u samoj svojoj suštini, pokušavajući sebi da stvori jedan svet od svih njih, vodi vas do kraja.“ Autor

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Imoralistu, Andre Žid predstavlja ispovedni izveštaj o čoveku koji traži istinu o svojoj prirodi. Glavni junak priče, Mišel, ne zna ništa o ljubavi kada se oženi nežnom Marselin iz dužnosti prema svom ocu. Na medenom mesecu para u Tunis, Mišel se teško razboli, a tokom oporavka upoznaje mladog arapskog dečaka čije ga blistavo zdravlje i lepota plene. Probuđenje za njega i seksualno i moralno, Mišel otkriva novu slobodu u traženju da živi u skladu sa sopstvenim željama. Ali, kako on takođe otkriva, sloboda može biti teret. Iskrena odbrana homoseksualizma i izazov preovlađujućim etičkim konceptima, Imoralista je književni orijentir, obeležen Gidovim majstorskim, čistim, jednostavnim stilom. Andre Pol Gijom Žid (franc. André Paul Guillaume Gide; Pariz, 22. novembar 1869 — Pariz, 19. februar 1951), bio je francuski književnik, poznat po romanima Imoralist, Uska vrata, Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, zbirci eseja Koridon, kao i po svome višetomnom dnevniku. Godinama je je bio glavni urednik književnog časopisa Francuska nova revija. Dobitik je Nobelove nagrade za književnost 1947. Andre Žid sa svojim pogledima na moral, religiju i društvo ostao je jedna od najkontraverznijih figura svetske književnosti dvadestog veka. U prvim decenijama stvaralaštva tokom kojih je sam finansirao objavljivanje svojih knjiga, ostao je nepoznat van uskog kruga prijatelja i poštovalaca, da bi tek nakon Prvog svetskog rata postao cenjena figura pisane reči u širem krugu evropskih intelektualaca. Sa druge strane, književno priznanje bilo je propraćeno i mnogobrojnim skandalima i zabranama. Tako je nakon Povratka iz SSSR, knjige kojom je iskazao razočarenje u Oktobarsku revoluciju, bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, zatim je zabranjen u nacistističkoj Nemačkoj, da bi godinu dana nakon smrti Vatikan čitav opus stavio na listu zabranjenih knjiga, kao deo književnih ostvarenja kojih bi se svaki rimokatolik pod pretnjom smrtnog greha valjao kloniti.[1] Žid je bio izrazito popularan i kod srpskih intelektualaca, o čemu svedoči činjenica da su pojedina Židovljeva ostvarenja prevedena od strane značajnih imena srpske književnosti: Sime Pandurovića, Mladena Leskovca, Marka Ristića i Vladana Desnice. Glavni junak njegovih romana je pojedinac, često oblikovan autobiografski, koji se suočava sa nizom moralnih problema. Istražujući probleme religioznosti, ateizma, seksualnosti, politike i građanstva, Židovljeva dela svedoče o moralnom razvitku modernog intelektualca u prvoj polovini dvadestog veka.[2] Pored raznolikosti sadržaja stvaralaštvo ovog francuskog nobelovca odlikuje i raznolikost forme i interesovanje za obnavljanje starijih književnih žanrova poput sotije i trakta. Anre Žid je rođen u Parizu 1869. Njegov otac, univerzitetski profesor prava, umro je 1880. Andre je odrastao u Normandiji, uglavnom kao usamljenik. Posle smrti majke 1895, oženio se rođakom Madlen Rondo, ali ovaj brak je bio samo formalan. Godine 1891. Žid je objavio svoj prvi roman, „Sveske Andre Valtera“ (u originalu: Les Cahiers d`André Walter). Od 1893. do 1894. putovao je u severnu Afriku. U Alžiru je postao prijatelj Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju. Zrelo doba Žid je učestvovao u formiranju književnog časopisa „Nova francuska revija“ 1908. (Nouvelle Revue française). Roman „Podrumi Vatikana“ (Les caves du Vatican) objavio je 1914. To je satira o lažima i prevarama života buržoazije. Dvadesetih godina 20. veka, Žid je postao inspiracija za pisce poput Alber Kamija i Žan Pol Sartra. Objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom 1923. Kad je u svojim delima branio svoju seksualnu opredeljenost, kao u zbirci eseja „Koridon“ (1924), to je izavalo jake kritike javnosti. Žid je ovo svoje delo smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem. Imao je kći Katarinu, rođenu 1923, iz vanbračne veze. Svoju autobiografiju, Žid je objavio 1926. pod imenom „Ako zrno ne umre“ (Si le grain ne meurt). Kasnije je putovao po centralnoj Africi, Kongou i Čadu. Kritikovao je francuske kolonijalne metode eksploatacije. Tokom tridesetih godina, kratko je bio zanesen idejom komunizma, ali se u nju razočarao posle posete Sovjetskom Savezu. Žid je ponovo otišao u Afriku 1942. i tamo živeo za vreme Drugog svetskog rata. Seksualna orijentacija U svom dnevniku Žid pravi razliku između „sodomita“, privlačnosti prema odraslom muškarcu, i „pederastije“, zaljubljenost u mlađeg muškarca, gde je sebe identifikovao kao ovog drugog. Pederastom nazivam muškarca koji se, kako sama reč inicira, zaljubljuje u mladiće. Sodomitom nazivam muškarca čija je želja okrenuta prema starijem muškarcu.[3] Velika ljubav njegovog života bio je Mark Alegre (sin protestantskog pastora). Ova veza je bila model za odnos Eduara i Olivijea u Židovom romanu Kovači lažnog novca.[4]

Naslov Bez uzla na jezik : crnogorski narodni humor u anegdotama / [priredio] Đorđije Radonjić Vrsta građe humor, satira, parodija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1997 Izdanje (2., dopunjeno izd.) Izdavanje i proizvodnja Cetinje : Grafos, 1997 (Cetinje : Grafos) Fizički opis 418 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radonjić, Đorđije Zbirka ǂBiblioteka ǂNovellistica Montenegrina Napomene Tiraž 1000 Plemeniti cinizam / Rajko Cerović: str. 9-12 O autoru: str. 408 Rječnik manje poznatih riječi i izraza: str. 387-398 Bibliografija: str. 401-407. Bilješka o autoru Đorđije Milov RADONJIĆ rođen je na Njegušima 1953. godine. Đetinjstvo je proveo i školovao se prvo na Njegušima, a onda na Cetinju i u Nikšiću. Predavao je maternji jezik u osnovnim školama na Cetinju i u Kotoru, a sada radi kao bibliotekar u osnovnoj školi u Dobroti. Književne radove, reportaže, intervjue, komentare i novinske tekstove objavljivao je u mnogim listovima i časopisima. Član je Udruženja profesionalnih novinara Crne Gore, Crnogorskog društva nezavisnih književnika i Matice crnogorske. Bez uzla na jezik prva je njegova knjiga. Po izboru urednika Veljka Rajkovića ŽIVI MORAJU DA ŽIVE LAKO ĆEŠ UMRIJETI Eto ga као da je na bačvu jahao! Živo se u zemlju ne može! Niko Vasov i Krsto Raut su bili iz istoga sela, a ljeti kada bi izdizali u planinu, bili su još bliže jedan drugome - koliba do kolibe. Niko nije imao jednoga oka, izgubio ga je neđe u mladosti u Ivan-planini, a Krsto nije imao jedne noge, i služio se rasklimtanom drvenom protezom. Śede Niko i Krsto jedne večeri u kolibi, na Lovćenu, uz ognjište. Odjednom će Krsto: E, moj Niko, lako li ćeš ti umrijeti! A kako? - obrecnu se Niko. Lijepo! Zatvorićeš samo jedno oko! - reče Krsto. Ne bi Niku pravo, ali ne reče ništa. Prođe cijela godina i pri jednom ponovnom śedniku, Niko će: E, moj Krsto, lako li će biti tvojima ako umreš ovđe, u planinu! A kako? - pripita Krsto. Lijepo! - dodade Niko. Rašarafiće te i u košine na kakvo magare, lako snijeti u selo! KAKVA JOJ JE OBUĆA Zemlja joj kosti ne primala! Da Je ljeto, ne bi da đaolja muha na nju pala! Sve ti odilo nazad, a pete naprijed! Umrla na Cetinju neka sirota. Kako nije imala nikoga, komšije kupiše sve što mrcu treba, ali umjesto crevalja, obuju joj jeftine patike. Jedna od komšinica - naricaljka, hvaleći pokojnicu, reče da je zaslužila da joj duša pođe u raj. Neko od prisutnih primijeti: - Kakva joj je obuća, neće stići ni do Rijeke Crnojevića! OVAMO NIJE DODILA Prije zarasta rana i od noža, no od jezlka! Imah te - nemah te, izgublh te - poznah te! Ide od voljnoga do nevoljnoga! Cetinjaninu Peśu Gavrilovome umrla majka. Misli on kako da javi bratu u Budvi, ali da to bude što bezbolnije, da ovaj, ne daj Bože, ne učini što od sebe, pa odluči da mu pošlje telegram: „Dragi brate, mama nas je napuštila jutros u šest!“ Umjesto brata, došao mu je, poslije sat-dva, povratni telegram: „Ovamo nije dodila, no javi odmah ako što čuješ novo!“ KAO PECIVO Eto je, kao da je grobaru ispod lopate pobjegla! Grob joj se ambisao u sto lakata! Ne bi ni gavran na njega kljun otvorio! Umrla na Cetinju neka baba, pa kako nije imala bližnjijeh, nije se previše o njoj ni mislilo. Zaboravili čak da joj krpom podvežu glavu, pa mrcu usta ostala otvorena. Trojica babinih poznanika – Vojo Lauš (Martinović), Sveto Fugile (Marković) i Pero Borozan - pošli da izjave saučešće, pa kada izadoše iz kuće, prvi će Sveto: - Kuku onome ko nemа svojega! - Dobro veliš! – dodade Vojo. Viđeste li ovoj babi usta otvorena? - Jes, vala! – nadoveza se odmah Pero. Da joj staviš jabuku u usta, bila bi ka pecivo! OOO, RIBE! Srećnoj đeci roditelj lako umire! U devet (sinova) je fala, a ujednoga je hrana! Bonome se nudi, a zdravome se daje! Umirala Pokrajvođaninu i šaljivdžiji Miśu Đuraševu majka. Bogu dušu, Bog je neće, ali nije ni to jedina njena i njegova muka. Što joj god ponudi, ona neće, nego uvijek traži nešto čega nema, ili što se ne može nabaviti. Po ko zna koji put, nudi je sin: - Majko!? - Evo me, sine! - Bi li što obišla? - Bih ribe, sine! - Ooo, ribe, i ja, mama, bogami! - odvrati on. KILO TATE Svi smo zemlja! Roditelja je žao da je kao žaba u koru! Bog dao, Bog uzeo! Umro Vasu Vidakovu otac. Poslije skoro godinu dana u Vasovoj se fabrici na śednici sindikata razgovara i utvrđuje visina nadoknade onijema kojima neko bližnji u porodici umre. Troškovi su veliki i ljudi sami, od radničkih plata, teško mogu sve to podnijeti. Svako ima svoje mišljenje i svako predlaže, ali nikako da se dogovore o konačnoj, pristojnoj visini nadokande. Vaso ne priča ništa i sve mu već dosadilo. Ipak, poslije sat-dva, nekako se dogovoriše. Predśednik sindikata pročita zaključak: - „Da visina nadoknade za one radnike kojima neko u porodici umre, bude dvjesta dinara!“ Tek tada se za riječ javi Vaso: - To je malo! Mene je prošle godine kilo tate koštalo trideset dinara! ISKRCAJ GA VIŠE Danas će i crkva protočiti (kad pada velika kiša)! Turčin na konju i baba na toljagu, jedanak na konak! Kako si? Kao јаrе nа kiši! Umro Krcun, prijatelj Mirka Tomova i Petra Simova Popovića. Po dobrom običaju, ovi pokupe dosta pokajnica, pa iako je bilo neko zlo vrijeme i vrhla šuljaga, pođu na pokajanje pješke na opanke. Kad su bili blizu pokojnikove kuće, Mirko po običaju stade, podboči se, pa iako malo teže govori, poče da leleče: - Lele mene Kr... Kr... Kr... - Ajde iskrcaj ga više, e se pometosmo! – dobači mu, s vrh jezika, Petar. ZALELEČI Od zla oca i od gore majke! I zа onaj dan treba nešto ostaviti! Što pređe dvadeset i četiri zuba, to čuju dvadeset i četiri druga! Vije mećava bolje li može. Nikola Blažov Bogdanović krenuo sa dva - tri druga na saučešće jednome plemeniku. Kako je već bila duboka noć, kad dođoše blizu kuće, ne znavahu tačno kuđ da krenu, jer od kapije su naprijed vodile dvije prtine. Pošto zastadoše malo, neko od Nikolinih saputnika priupita: - Ma, kojom ćemo, stranom sad, zaboga? - Zaleleči, pa odakle ti se ozovu! – dodade brzo Nikola. UZDANICA Ko nema doma, nema ni dobra! Još mu ni oči u glavu nijesu umrle! Sveto Marković je jedan od onijeh ljudi koji znaju lijepo i odmjereno zalelekati. Ali uvijek i samo onoga koga je smatrao istinskim prijateljem, i dobrim čoekom. Živio je nekada i radio na Cetinju trgovac Šeko iz Tuzi, poštovan među Cetinjanima. Bio je i Svetov dobar prijatelj. Kada je umro, Svetu ga je bilo iskreno žao i zato riješi da ide u Tuzi na Šekovu sahranu, pa da će požebučke. Pođe iz Cetinja dosta pokajnica, a među njima i on. Kad su bili blizu Šekove kuće, neko opomenu Sveta: - Znam da ti je Šeka žao, ali se nemoj prevariti da ga zalelečeš! Ovđe nije to običaj! - A vidiš, baš si mi dobro i na vrijeme skrenuo pažnju! – reče Sveto ovome, pa poslije desetak koraka, zastade, podboči se i zaleleka: - Aj, lele, Šeko, uzdanice tuška i cetinjska! Ne da nije bio red, nego je kasnije porodica posebno zahvalila lelekaču sa Cetinja. NA NADNICU Ničija nije gorela do zore! Miriše na panahiju! Iz kafhne ne možeš donijeti ni korist ni poštenje! U cetinjskoj kafani śede Sveto Fugile i Vojo Krstov. Platili sve što su popili, ili popili sve što su platili - svejedno. Ali, nije im svejedno što bi još mogli piti, ali ne mogu plaćati. Niđe pare ni dinara, a na udugu i „na lapis“, piti se ne može. Ćute, a isto misle. Prvi će pođesti priču Sveto: - Što da se čini, Vojo, bez раrе i dinara? - Lako ćemo, Sveto, samo ako ti oćeš! - Lako!? Nije, bogami, lako doći do para! - Jeste! Ti dobro lelečeš, a ja znam pomalo, pa ajde da treniramo dva dana u Škrku i da lelečemo na nadnicu po Katunskoj nahiji! Sveto se zbog ovoga bio gadno naijedio, pa sa Vojom nije godinama pričao. MG116 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Knjaževac Narodna knjiga, Rad, 1978. Bibliotečki primerak, dva-tri mala pečata, lako se uklanjaju, inače odlično očuvana. Ilija Bakić: Izbor iz pesničkog opusa čin je koliko izazovan toliko i problematičan. Unekoliko se može govoriti i o, nazivimo je tako, svojevrsnoj sudbonosnosti takvog poduhvata jer, u ovdašnjoj kulturi koja se prema literarnoj istoriji odnosi krajnje nemarno, knjiga odabranih ili izabranih pesama nekog autora vrlo lako (takoreći redovno) ostaje i jedini napor u tom smeru (koji, kao relevantan, preuzimaju potonji kritičari i retki čitaoci). Stoga je na onome koji bira pesme velika odgovornost koja, čak, prevazilazi značaj samog čina (jer, istina samo hipotetički, istim povodom može se okušati i kakav drugi ’odabirač’). S druge strane pak, (ne)postojeći ’obavešteniji’ ili ’pažljiviji’ čitalac uvek će za knjigom probranih stihova posegnuti sa mešanim emocijama. Za očekivati je radost susreta sa najboljim delovima nečijeg opusa (ili barem dotadašnjeg opusa jer nisu retke ni knjige koje odabiru pesme autora koji još uvek stvaraju); no, prisutna je i zebnja da će, iz bilo kog razloga, biti izostavljene važne, kvalitetne ili čitaocu drage pesme. Na prvi pogled ova mešavina strahova i nadanja trebala bi biti najmanja kada je odabir sačinio sam pesnik. Jer, ko bi bolje od njega poznavao njegovo delo? Zvuči logično, no, ovome se suprotstavlja ona stara koja kaže da ’pesma zna više od svog tvorca’. Otuda je sasvim moguće da pesnik precenjuje ili potcenjuje domete nekih pesama na uštrb drugih prema kojima bi neki kritičar bio strožiji ili blaži (neslaganja među kritičarima se, pak, maltene podrazumevaju). Čitav ovaj uvod samo je pokušaj da se objasne dileme koje se otvaraju posezanjem za knjigom ’izabranih pesama’. Ali, slučaju „Izabranih i novih pesama“ Petra Cvetkovića (1939) ovaj uvod je podloga za ocenu-stav da je pesnik sačinio vrlo dobar izbor iz svog (dosadašnjeg) opusa, izbor kome se malo šta može oduzeti ili dodati. Očito je Cvetković vrlo trezveno sagledao sve što je objavio i bez sentimentalnosti sačinio odabir. Svest od napisanom i vrednovanje istog vidljivo je i iz konstrukcije knjige, odnosno iz opredeljenja da se pesme dele prema vremenu objavljivanja, u celine ’Pesme (1962-1982)’ i ’Pesme (1981-2006)’. Prvi segment nije dodatno podeljen dok drugi čine, kao podceline, zbirke „Grčka loza“ (drugo izdanje iz 1994.), „Božićne pesme“ (1998) i „Pesme iz autobusa“(1997, 2005). Očigledno pesnik ove zbirke smatra težišnim u svom opusu pa ih izdvaja i donosi u celini odnosno minimalno skraćene. Sve te pojedinosti znaci su čitaocima ali i onima koji tumače Cvetkovićevo pesništvo i na (in)direktan ali vrlo sugestivan način usmeravaju (ili makar sugerišu) pažnju i zaključivanje. Čini se da je u slučaju ove knjige težište na sintetičkom sagledavanju, na pronalaženju konstanti u opusu te, sledstveno, na praćenju razvoja tih konstanti. ’Pesme (1962-1982)’ čine stihovi iz zbirki „Pozorište“ (1965), „Pesme i bajke“ (1971), „Vaga“ (1978), „Jednina“ (1981), „Mala svetlost“ (1982) sa još nekoliko pesama iz prvih izdanja zbirki „Grčka loza“ (1989) i „Pesme iz autobusa“ (1997). Ono što se zapaža na prvi pogled jeste tematska raznovrsnost pesama; ovo bogatstvo, pak, sledi unutrašnju logiku koja svoje temelje nalazi u fascinaciji pojavnošću telesnog i materijalnog. Bilo da se stihovi u svom prvom, narativnom sloju, bave opisom leta divljih gusaka, pijačnim i uličnim susretima, lubenicama ili železničkom stanicom, raskršćima, gradom ili selom, čekaonicama u bolnici ili šalterima, pčelama i osama, zavodljivost predmeta, objekata, trivijalnih radnji, pokreta i rečenica nagoni pesnika da im posveti pažnju-stihove, da ih zabeleži onakvima kakvi jesu. U mogućim konceptima verističkog stihovanja Cvetković se opredelio za primarno-pretežno ’uobičavanje’ stvarnog (za razliku od mogućeg oneobičavanja). Otuda se u nizu pesama slučaj viđenog-zapaženog zaustavlja na opisu, na konstataciji koja, upravo tom činjenicom, biva izdvojena i fiksirana-fokusirana. Pesnik tada nije sklon zaključivanju, višesmislenim poentama već ostavlja da pesma stoji sama za sebe i bori se sasvim pasivno (samim faktom svog postojanja) za moguća tumačenja (na kojima se, međutim, ne insistira). Na drugim mestima, usred nizanja reči-slika, pesnik veštim okretom, poigravanjem rečima i aluzijama lako senči prizor i tako mu daruje dubinu koja će dozvoliti otkrovenje i sagledavanje različitih dimenzija, od prošlosti prema budućem, od pojedinačnog prema opštom, od mikro ka makro kosmosu. Ovaj (varljivo lak) postupak zahteva od stvaraoca da se liši svih namera umetničarenja, pouka ili mudrovanja. Narečeni postupak traži popriličnu disciplinu; mada nju, u konačnom sagledavanju, nije uvek i moguće konsekventno sprovesti, Cvetković, ipak, istrajava u svom naumu. U drugom delu knjige koji sadrži pesme nastale-objavljene između 1981. i 2006. godine, sam odabir kompletnih zbirki (ili barem najvećeg dela njihovih sadržaja), skreće pažnju na njihovu celovitost kao niz zaokruženih doživljaja spoznavanih iz posebne perspektive. U dva slučaja („Grčka loza“, „Božićne pesme“) reč je o jasnim polazišnim tačkama, koje su (nazovimo je tako) primarno materijalna prošlost odnosno njeni duhovni odsevi. Izazov pogleda unazad, u bivša vremena, narode i carstva, pesnik razrešava tako što istoriju vidi kao niz epizoda o ratovima, traganjima, mukama, nadmudrivanjima i, postrani od te halabuke, kao stalni pokušaj da se upiše trag lepote koja će ostati za telom, nalik spomenu ali i opomeni. Sred prizora vojskovođa i isposnika, naučnika i živopisaca, nije uvek jasno jesu li veliki događaji važniji od pojedinačnih stradalništava i otkrovenja. Sila, naravno, pobeđuje slabe ali snaga njihove domišljatosti ostaje i, čudom nekim, rečju zapisanom i ispevanom ili slikom, dostiže potomke. Pesme o Božiću jesu o velikom prazniku ali i o onome što stoji iza njega, one se iz tog civilizacijkog okvira, iz tog korena, bokore i šire na svekoliko postojanje jedinke, na njeno sagledavanje, u tišini susreta sa samim sobom, onoga što je bilo, što jeste i možda će biti. Ta (samo)spoznaja nije lišena gorčine ali ni zanosa koji, sveukupno, vode ravnoteži telesnog i duhovnog. Konačno, završna zbirka izbora, „Pesme iz autobusa“, originalno objavljena pa dopunjena i proširena, pojavljuje se kao konačno zakrivljenje kojim se sklapa (sadašnji) krug pesničkih inspiracija i fascinacija, vračajući se verizmu ali sa novim nanosima životne mudrosti koji donose smirenost, preciznost i izbalansiranost u tvrdnjama i zaključcima. Putovanje, kao univerzalni čin otvaranja prema svetu ali i zavirivanja u unutrašnji svemir sopstvenog bića, vodi pesnika i čitaoca na različite meridijane, u drugojačije civilizacije. U tuđini doživljaji su oštriji, sa mnogo jačim kontrastima koji, pak, daruju (ali i nameću sopstvenim postojanjem) mogućnost da se ono što je do tada bilo znano ili što se podrazumevalo sada stavi pod znak pitanja, da se temelji ličnih sudova i vrednosnih sistema pokušaju (često bezuspešno) razapeti na druge prostore. Susret civilizacija koji se prelama u duhu neće uvek moći biti kompenzovan, odnosno neće uvek biti razumevanja ali će otvarati ’oči i um’. Izaći iz te situacije obogaćen moguće je samo ako se čine kompromisi, ako se ultimativno ne insistira na sopstvenim pravilima. „Pesme iz autobusa“ vraćaju pojavnu i fizičku stvarnost u pesnikovu žižu. Tu je ono misaono, emotivno i duhovno iznova skriveno dešavanjima u realnom vremenu, fascinacijom tim običnim a, opet, neponovljivim i nepovratnim pokretima, pogledima i rečima. Putevi, pejzaži, gradovi, ulice, prašina i znoj, ljudi u pokretu zaposedaju stihove, noseći svoje neponovljive priče. Pesnik ih beleži, katkad oduševljen, katkad ravnodušan ili čak rezigniran, umoran i iscrpljen, otupeo pred navalama utisaka. No, iza odabira reči, iza načina na koji se gleda i šta se vidi, umeju da prosevaju ili daa, kao razotkrivena, tanka nit, zablistaju temeljni vrednosni stavovi, etička i moralna načela, te, uvek kao izvidnica i pratnja lepote stihova, obznane njihov sklad, umerenost i primirenost lepote koju nose. U „Pesmama iz autobusa“ Cvetković je pesnik u punoj snazi, jednako ubedljiv u stihovanju (kao zanatskoj veštini) i umetničkoj uverljivosti (koja, inače, nije obavezna da prati zanat). Otuda poslednja celina-zbirka ovog izbora predstavlja, čini se, krunu dosadašnjeg pesnikovog rada i stvaranja, krunu do koje je put u spoznaju poezije (i življenja) bio dug i naporan ali su upravo otuda i plodovi putovanja valjaniji. „Pesme, izabrane i nove“ nesporni su i neoborivi dokaz-potvrda da je Petar Cvetković jedan od značajnih, pažnje vrednih poetskih glasova srpske poezije poslednje četvrtine prošlog, XX veka i prvih godina novoga, XXI veka. Petar Cvetković rođen je 1939. godine u Masurovcima kod Babušnice.[1] Studirao je i diplomirao na grupi za jugoslovenske i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je saradnik i član redakcije studentskog časopisa „Vidici“, kao i lista „Književna reč“. Duži niz godina bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika odnosno glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, glasila Udruženja književnika Srbije, a potom prvi od osnivača i glavni urednik „Književnog lista“[2], danas „Srpskog književnog lista“.[3] Cvetkovićev poetički identitet zasniva se kako na tematizaciji doživljaja svakodnevnog života, motiva iz prirode i životinjskog sveta, tako i na oživljavanju opštih i nacionalnih kulturno-istorijskih tema u stilskom prosedeu moderne lirske naracije. Cvetković je zastupljen u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, a njegove pesme prevođene su i na više svetskih jezika. Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva.[4] Nagrade Dobio je više književnih nagrada za poeziju: BIGZ-ova nagrada, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Pesme iz autobusa, 1997.[1] Nagrada „Žička hrisovulja”, 2013.[5][6] Knjige Objavio je knjige pesama[7][1]: Pozorište (1965) Pesme i bajke (1971) Osam slatkih spavanja i druge priče (1974) Vaga (1978) Jednina (1981) Mala svetlost (1982) Grčka loza (1989) Pesme (1992) Grčka loza, izabrane i nove pesme (1994) Pesme iz autobusa (1997) Božićne pesme (1998) Pesme iz autobusa I i II (2005) Pesme, izabrane i nove (2007) Kapija, izabrane i nove pesme (2012).

Autor - osoba Acker, Kathy, 1947-1997 = Aker, Keti, 1947-1997 Naslov Don Kihot : roman / Keti Aker ; prevod sa engleskog Nina Živančević Jedinstveni naslov Don Quixote. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Niš : Gradina, 1986 Fizički opis 190 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živančević, Nina Zbirka Otkrivanja ; 23 Napomene Prevod dela: Don Quixote / Kathy Acker. Keti AKER pripada najzanimljivijim i najprovokativnijim američkim piscima koji stvaraju sedamdesetih i osamdesetih. Stil Keti AKER jeste svojstven samo njoj – generaciji grube erotike osamdesetih. Njena prodornost viđenja graniči se sa bezumnom silinom i prodornošću videa, pop-kulture i koncerata suvremenih rok muzičara. U romanu „DON KIHОТ“ Keti AKER razlaže samu sebe, spajajući „pikarstvo“ svog pisanja sa iskrenošću slikanja svoje erotske i seksualne žudnje. Keti AKER je u Americi hvaljena, uzdizana i istovremeno osporavana od strane kritičara isto koliko i Čarls Bukovski. Avangardna spisateljica Keti Aker volela je da kaže da ona nije jedna osoba, nego mnoge: „Sigurna sam da postoje stotine Keti Aker”, rekla je u jednom intervjuu pred kraj karijere. Već letimično upoznavanje sa njenim životom to i potvrđuje. Bila je prvo razočaravajuća Karen Aleksander, samu sebe je opisala kao „dobru devojčicu” koja se nije usuđivala da izaziva roditelje sve dok nije došla u tinejdžerske godine. Bila je žena koja širi nelagodu na žurci u potkrovlju svojom „grubo nanetom šminkom i zapanjujućom pank frizurom”, ali je pažljivije posmatrače ipak ostavljala zatečene kao „fragilna” i „detinjasta”. Bila je seksualna radnica, radila je na zameni u kancelariji, bila je instruktorka na koledžu i jedna od najpoznatijih spisateljica na londonskoj sceni. Kasnije u životu bila je nešto poput feminističke ikone, nabildovana motociklistkinja koja je uživala da je fotografišu u toplesu, da bi se bolje šepurila sa svojim tetovažama. Akerova je ovu raznolikost, koju je povremeno nazivala „šizofreničnim” kvalitetom, načinila glavnu temu svoje transgresivne, ponekad otuđujuće književnosti. U 14 romana, raznovrsnim kratkim pričama i zbirci eseja meta su joj bili veliki i mali nitkovi: nemarni roditelji, momci zlostavljači, agresivne i ambiciozne gazde, Nikson, Regan i sam kapitalizam. Pod uticajem konceptualnih umetnika iz 1960-ih i 1970-ih, rešena da ispita revolucionarni potencijal književnog jezika, odbacila je književne konvencije (doslednu karakterizaciju, jasan zaplet) i zamenila ih ukradenim tekstovima, nestalnim protagonistima, eksplicitnim scenama seksa i crtežima mapa svojih snova. Cilj je bio da se probije kroz represivne političke strukture koje su ljude svodile na jedno ime, jedan pol, jednu društveno determinisanu sudbinu. Njena književnost nije pitala „ko sam ja”, nego, pre svega, u filozofskijem ključu, šta to znači imati svoje „ja”, jedno ili nekoliko. Danas je već opšte mesto reći da je ličnost društveni konstrukt. Ali je Akerova jedna od prvih ljudi koji su to prihvatili kao aksiom, spisateljica koja ne samo što je intuitivno prihvatila promenljivost ličnosti, nego je to uzela i za svoj kredo. Nesigurna u to ko je bila, a indignirana pretpostavkom da bi trebalo da ostane nepromenljiva, uvek je bila spremna da napusti određeni grad ili vezu i potraži sebe na nekom novom mestu, u nečemu novom. Ishod toga bio je da je prijateljima i poznanicima delovala kao kontradiktorna osoba koju je nemoguće upoznati. „Ketina kompletna persona zavisila je od beskrajnog niza odraza fiktivnih persona, poput hodnika sa ogledalima”, rekla je umetnica Marta Rozler. Naučnik Mekenzi Vork, koji je bio u vezi sa Akerovom sredinom devedesetih, ponovio je njene reči: „Postoje samo Akerove, u množini”. U novoj biografiji, Pojedi svoj um: Radikalni život i delo Keti Aker (Sajmon & Šuster), Džejson Mekbrajd piše da je Akerova „upravljala kontradikcijama i na njima se razvijala”. U ovoj oštroj, živoj knjizi, saznajemo da je Akerova bila skeptična prema autobiografijama, a ipak je iznova i iznova crpela iz sopstvenog života; osećala je da je književni kanoni oslobađaju, a ipak se osećala porobljeno u njima; očajnički su joj bili potrebni ljudi, a ipak ih je gurala od sebe. Mekbrajd, koji je podrobno istražio život svog subjekta, nema nameru da razrešava ove kontradikcije i objašnjava da Akerova „nije tražila da bude razrešena”. Pošteno. Ali biografija, u najboljem slučaju, ne nudi samo portret, nego i teoriju o svom subjektu. Ne možemo a da se ne zapitamo zašto se Akerova toliko opirala ideji o stabilnoj ličnosti i kako se taj strah odrazio na njen život i na njeno delo. Srećom, njena fikcija nudi mnoštvo tragova. Njeni romani, puni siročadi, prostitutki, mornara i pirata, govore o ljudima u bednim okolnostima koji nemaju drugog izbora nego da se menjaju. Oni beže; napuštaju stare ljubavi; transformišu se iz nečega u nešto drugo. U njenom najoptimističnijem delu, Mačkica, kralj pirata (Pussy, King of the Pirates, 1996), poslednjem romanu, takvi neprilagođeni likovi se udružuju i nalaze načina da prežive u surovom svetu. Ali u mnogim drugim njenim knjigama begunci uspevaju da pobegnu iz sobe za mučenje samo da bi otkrili da ih čeka sledeća; ona izlazi iz loše veze i završava kao seksualna robinja ili se ratosilja grube porodice samo da bi završila sa zlostavljačem. „Bežim od bola”, kaže naratorka Velikih očekivanja (The Great Expectations), romana Keti Aker iz 1982. godine. A naratorka zna i da „jedinu muku stvara bežanje”. Ako život i delo Akerove nude lekciju o tome kako se izvući iz zamki okoštalog identiteta, one služe i kao upozorenje šta može da usledi ako se u tome uspe. „Pokušala sam da pobegnem od patnje zvane detinjstvo”, piše Akerova u knjizi Moja majka: Demonologija (My Mother: Demonology), romanu iz 1993. Patnja je, po svemu sudeći, počela pre nego što je Akerova uopšte i rođena. Njena majka, Kler, lepo dete iz imućne jevrejske porodice, zatrudnela je posle kratke romanse; otac je otišao pre nego što se porodila. Kler je srela Alberta (Bada) Aleksandera, a onda se na brzu ruku i udala za njega, nežnog, iako ne baš impresivnog, čoveka, koji se saglasio da će se prema detetu odnositi kao prema svom. Akerova je rođena na Mehnetnu 18. aprila 1947. godine; dobila je ime Karen, po Badovoj sestri, ali se ono nije dopadalo Kler i nije htela svoju ćerku da zove tako, nego ju je zvala Keti. Ubrzo nakon porođaja, kod Kler je dijagnostikovana upala slepog creva, što je poslednja trauma u priči o poreklu Akerove. Akerova je za ovaj deo svoje prošlosti saznala kao tinejdžerka i opsesivno mu se vraćala u svojim književnim delima. „Pre nego što sam rođena, majka me je mrzela jer ju je otac napustio (jer je zatrudnela?), a i zato što je moja majka htela da ostane dete svoje majke više nego da meni bude majka”, piše ona u Velikim očekivanjima, koji predstavljaju elegiju za Kler, koja se ubila 1978. godine. „Slika moje majke u meni izvor je moje kreativnosti”. Kler je oblikovala detinjstvo svoje ćerke, kao i njenu književnost. Bila je inteligentna, ali slabo obrazovana, zbog čega joj se njen blesavi muž rugao, nezadovoljna svojim životom matrone Saton plejsa i majke dve devojčice. Prema sećanju Akerove, njena majka iskaljivala je frustracije na svojoj starijoj ćerki zadubljenoj u knjige, podstičući je da bude manje promišljena, manje emotivna, više nalik svima drugima. Ali u Lenoksu, privatnoj školi za devojčice sa Aper Ist Sajda, Akerova se izdvajala među bogatim školskim drugovima iz konzervativnih belačkih protestantskih porodica. Nije baš bila privlačna, sećaju se njeni vršnjaci; razbarušena, neprijatna. Takođe je rano počela da upražnjava seks i razmetala se time kao neki dečak u adolescenciji. Kada je preskočila probu za bal novajlija da bi se videla sa starijim dečkom, majka ju je ošamarila i nazvala je kurvom. „Moji roditelji su prema meni bili kao čudovišta”, sećala se Akerova u intervjuu iz 1997. godine. „Jedino kada sam mogla da imam malo slobode ili radosti bilo je kada sam bila sama u sobi” i pisala. Drugačiju vrstu slobode pronaći će u peripatetičkom spisateljskom životu, onakvom kakav će je voditi tamo-amo po obe obale, a povremeno i po svetu. Takav život počeo je u Brandajsu, u druženju sa bitnicima i mladim intelektualcima na koledžu na koji se Akerova upisala 1964. Studirala je klasike, ta oblast će uticati na njenu fikciju, prevashodno joj nudeći estetičarske teorije da ih preispituje, a koristila je to što su stege popustile i odlazila je na orgije koje su priređivali klinci iz pozorišta. Na kraju se skrasila u vezi sa studentom istorije Bobom Akerom. Par se venčao i preselio u San Dijego, gde je Bob počeo studije na Kalifornijskom univerzitetu, a Akerova je diplomirala. Nije bila oduševljena njihovim novim domom. Kasnije je pisala: „Sunčana Kalifornija je totalno dosadna; ima previše plavoguzih surferskih ložana”. Ali baš u San Dijegu se Akerova srela sa dve osobe koje imale najveći formativni uticaj na nju: pesnik Dejvid Antin i njegova žena Elinor, konceptualna umetnica. Eli je istraživala „transformativnu prirodu ličnosti” preko nekonvencionalnih metoda portretisanja. Dejvid je u međuvremenu svoje studente poezije učio kontroverznom pristupu kompoziciji: podsticao ih je da odu u biblioteku, pronađu knjige na teme koje iz zanimaju i „kradu” im sadržaj. Onda bi sklapali odlomke iz različitih dela, „kao film” ili kao „saobraćajne nesreće na putu I-5”. Za samo nekoliko nedelja, studenti su stvarali „predivno brze, promenljivo lepe stvari, kao što vozači na trkama menjaju opremu”. Ovaj metod, koji je Akerova prvo zvala „prisvajanje”, a kasnije, znatno provokativnije, „plagiranje”, definisao je kasnije njenu karijeru. Ako su joj Antini obezbedili formu za ranu fikciju, godine života u Njujorku, gde se preselila 1970. godine ostavljajući Boba za sobom, obezbedile su joj sadržinu. Otuđena od porodice, a tražeći načina da plati račune tako da joj to ne ugrozi vreme za pisanje, Akerova i njen tadašnji momak našli su posao u industriji seksa. Počeli su da glume u porno filmovima, a potom su se okrenuli živim nastupima u seks-šouovima na Tajms skveru. Bili su dobro plaćeni, 20 dolara po nastupu, ali je Akerova bila ambivalentna u vezi s takvim iskustvom. Kako je rekla, šou joj je otkrio „politiku ulice”, to jest brz i naopak način da razume „odnose moći u društvu”. U Detinjastom životu Crne Tarantule (The Childlike Life of the Black Tarantula), delu sa kojim se probila, a objavila ga je sama u nastavcima 1973. godine, Akerova je ponudila poduži opis šoua: Iznenada, kad sam krenula da se poljubim u bradavicu, stanem; vidim kako me stotine muškaraca gleda. Spopadaju me deluzije: muškarci me prate, muškarci hoće da me povrede, muškarci žele da imaju seksualne aktivnosti sa mnom bez mog pristanka i želje… Psihijatar mi kaže da čujem deluzije; sečem svoju kosu; Jovanka Orleanka sam. Predvodim vojnike u povlačenju i pobijem svakoga. Postajem vrela: cepam odeću sa sebe, počinjem da masturbiram, muškarci me čine ooo takoo vrelom. Psihijatar me jebe, oboje svršavamo pet miliona puta. OOOO O da da to je to ne ne? o molim te o da o hajde brže… brže daj mi ga sad SAD oooo (nisko) ooooo (više) oooo oooo oah auahhh oahh eha (ponovo nisko). Sve moje bolesti ko rukom odnete. Uprkos žestokom stilu, odlomak nudi pažljivu analizu seksualnog egzibicionizma. Naratorka je na sceni, izložena, ugrožena („muškarci hoće da me povrede”), ali je istovremeno, paradoksalno, i osnažena. Seks je predstavljen kao lekovit, ali ipak komika poslednjih nekoliko redova (orkestracija groktanja i uzdaha koji autorka kontroliše poput dirigenta) otežava nam da taj opis prihvatimo kao ozbiljan. On zvuči kao da Akerova i dalje nastupa pred publikom, pružajući joj šou kakav želi. Ovakva proza, povremeno proganjajuće direktna i poremećena, karakteriše dobar deo Tarantule. Akerova je, prema njenim beleškama, verovala da će joj knjiga omogućiti da „eliminiše identitet”. Pa ipak, tekst sadrži mnoge priče iz života same Akerove, a neke su čak prepisane iz njenog dnevnika. One su stavljene u zagrade, kao sekundarne; glavna priča sastavljena je od napisa u prvom licu, izvučenih pravo iz dela V. B. Jejtsa, Markiza de Sada i Violet Leduk, između ostalih. Ponekad se dva pripovedačka modela u knjizi tematski nadovezuju. Na primer, na jednom mestu se scena sa novinarom iz devetnaestog veka, u kojoj žena opisuje svoj košmar, glatko preliva u deo dat u zagradama koji počinje sa „Svake noći imam košmare”. Drugde Akerova ističe diskontinuitet: halucinacija žene ubice se prekida, usred rečenice, refleksijom o ponižavajućoj vezi, datom u zagradama. Ova knjiga je briljantan primer za to kako tehnika prisvajanja može da identitet autora/ke istovremeno i podrije i učvrsti. Akerova nikada nije verovala u „pronađi svoj glas” školu pisanja, ali je sa Tarantulom pronašla glas koji je mogla da iskoristi da bi opisala snažne emotivne doživljaje bez toga da zapadne u nešto što je sa podsmehom nazivala „autoekspresivnošću”. Za razliku od mnogih autora i autorki autobiografske fikcije, Akerovu nije zanimalo da širi priče o sebi da bi drugi mogli da im se čude ili da se u njima pronalaze. Niti je prvo lice videla kao katarzično. Njen cilj uvek je bio da poništi sopstveni identitet, da dozvoli sebi da drugi prodiru u nju. „Zanimaju me moje veze sa drugim ljudima, mogućnost da izađem sama iz sebe”, napisala je jednom prijatelju ubrzo nakon što je poslala poštom poslednje poglavlje Tarantule. Da bi podvukla tu poentu, svoja dela je objavljivala sama, pod pseudonimom Crna Tarantula. Akerova je ubrzo, na svoje zadovoljstvo, saznala da je postala „neka vrsta zvezde” na Menhetnu, gde su umetnici sa uzbuđenjem govorili o spisateljici nepoznatog imena. „Moj stil me primorava da živim u San Francisku ili u Njujorku”, napisala je Akerova u Tarantuli. Nakon kratkog perioda u San Francisku ranih sedamdesetih, vratila se u Njujork sa Piterom Gordonom, muzičarem koji će joj kasnije biti drugi muž. Bili su više cimeri nego ljubavnici (retko su imali seks, a oboje su imali druge partnere), ali se Akerova oslanjala na to da Gordon finansira njihov način života. „Običan posao bi mi došao kao lobotomija”, rekla je. Teško je zamisliti bolje mesto za mladu Akerovu od donjeg Menhetna sredinom sedamdesetih. Kirija je bila niska; galerije i izvođački prostori pristupačni; tržište širom otvoreno. Akerova je napredovala. Ispunjena nekolikim ljubavnim aferama počela je da piše Život odraslog Tuluz Lotreka, knjigu izraslu iz istraživanja seksa i sopstvene ličnosti, što je već počela u Tarantuli i njenom nastavku Sanjala sam da sam nimfomanka! Maštanje. (Prva rečenica: „Apsolutno volim da se jebem”.) Podržavala ju je zajednica umetnica među kojima su bili Lesli Dik, Bernadet Majer, Ajlin Majls i Lin Tilman. Mnoge od ovih spisateljica, koje su se poigravale žanrovima i formama, čitale su svoje radove u okviru projekta čitanja poezije u crkvi Svetog Marka ili u prostoru zvanom Kičen (eng. kuhinja, prim. prev). Akerova, već iskusna performerka, na sceni se osećala sasvim opušteno. Tilmanova se seća kako je sebi davala „mnogo slobode” tokom čitanja, nagovarala je publiku da ustane sa sedišta i priđe joj ili se izvijala preko stola, verovatno da bi videla određene ljude koje je prikazivala u svojim delima. Prekoračivala je vremenska ograničenja i insistirala na tome da nastupa poslednja. „Pomišljala sam: kako može tako nešto da radi”, seća se Majlsova. Ali „ljudi su bili zaneti”. Ako je Akerova delovala ambiciozno, samouvereno, ponekad čak i manipulativno, bila je takođe i ranjiva i nesigurna, posebno u romantičnim vezama. (Izjašnjavala se kao kvir.) Čeznula je za tim da izlazi sa poznatim umetnicima (u Tarantuli je napisala da je jedna od prednosti kada si slavan to što su „umetnici u koje sam se zaljubljivala hteli da me pojebu”) i to joj je povremeno i polazilo za rukom. Ali te veze, obično kratkog daha, često su uticale na to da se potom oseća gore nego pre njih. „Tako sam nepodnošljivo željna da ne mogu ni da mislim na umetnost”, napisala je u Tuluz Lotreku. „Ne bi trebalo da toliko želim da budem sa drugom osobom”. Njen očaj otkrio je i drugu stranu njenog anti-identitetskog projekta: ako je postojala „samo kada neko traži da me dodirne”, kao što je napisala u Tarantuli, onda se bez posvećenog ljubavnika osećala kao da nestaje. Upravo je taj sklop teskoba, o tome da je neželjena, ili napuštena, predstavila tako uverljivo u Krvi i utrobama u srednjoj školi (Blood and Guts in High School), romanu koji je napisala krajem sedamdesetih. Sa didaskalijama, pornografskim crtežima i arapskim pisanim slovima, ta knjiga je do danas ostala njeno najpriznatije delo. Počinje dijalogom devojčice Džejni i njenog oca, zapravo njenog „dečka, brata, sestre, novca, zabave i oca”, za kojeg Džejni veruje da je rešen da je ostavi zarad starije žene. Džejni pokušava da ostane pribrana i „racionalna”, ali što više nastoji da potisne svoju intuiciju, to više njeni strahovi počinju da „izbijaju i poplavljuju”. Ona uskoro provocira oca (koji je, da ne bude zabune, ujedno i njen ljubavnik) da joj saopšti sve šta joj zamera. Džejni sluša njegovu dugu listu primedbi, zamišljajući sebe „kao konja u Zločinu i kazni, delimično odrane kože, tako da se vidi crveno meso. Muškarci dugim štapovima tuku konja”. Džejnina vizija pretučenog konja samo je jedna od mnogih prizvanih slika bola, koji postaje glavna tema knjige. Pošto otac ostavi Džejni („JA VIŠE NISAM JA”, razmišlja za sebe), ona se priseća mučnog doživljaja iz klinike za abortuse. „Narandžasti zidovi bili su dovoljno debeli da priguše vrisku što izbija iz operacione sale”, piše Akerova, koja je imala nekoliko abortusa. Zahvat je predstavljen kao stravičan, a opet nekako nežan i utešan: Obavljanje abortusa je očigledno baš kao jebanje. Ako zažmurimo i raširimo noge, pobrinuće se za nas. Poskidali su nam odeću. Dali nam bele čaršave da pokrijemo golotinju. Odveli nas nazad u bledo zelenu prostoriju. Volim kada se muškarci pobrinu za mene. Ali uskoro to prerasta u nasilje: lokalna anestezija ne uspeva da deluje „tamo gde boli”; „slabašna plavuša” prolazi kroz zahvat u agoniji, a oči su joj „otvorene široko ko kod ribe”. U ostatku romana, Džejni biva pretučena, naterana da se prostituiše, bačena iza rešetaka, a onda dobije rak. Knjiga se završava golubicama koje guguču kraj njenog groba. „Uskoro će mnoge druge Džejni biti rođene i te Džejni će pokriti zemlja”, piše Akerova. Lepa je to slika umnožavanja, ali je zasenjena užasom. Ako je život originalne Džejni bio toliko bolan, šta li će tek njene naslednice morati da preguraju? Danas, više od 40 godina od kako je napisana, Krv i utroba u srednjoj školi nesumnjivo je najpoznatije delo Keti Aker, delimično možda i zbog onoga zbog čega je bilo zabranjeno u Zapadnoj Nemačkoj kao „štetno po maloletne”. Ali je tek roman koji je potom napisala, Velika očekivanja skrenuo pažnju kritike i šire publike na Akerovu. (U Grouv presu su 1982. godine pristali da objave Velika očekivanja i ostale knjige Keti Aker uz ukupnu naknadu od 5.000 dolara.) Napisan posle smrti oba roditelja (Bad je umro od srčanog udara godinu pre nego što je Kler oduzela sebi život), roman je natopljen bolom i liričan je, sa meditacijama o detinjstvu, nasilju, napuštanju i gubitku. Kliford, zasnovan na jednom od autorkinih nasilnih ljubavnika, zauzima svoje mesto među negativcima u panteonu Keti Aker, a njegovi unutrašnji monolozi svedoče o njenom dubokom razumevanju samozavaravanja. Ona je mogla, kad je to htela, da predstavi heteroseksualnog muškarca bolje od bilo kog pisca svog doba. Velika očekivanja označila su evoluciju u namerama Keti Aker, ako ne i u njenom pristupu. Ona ponovo pozajmljuje od drugih pisaca (Dikensa, Melvila, Pjera Gijote) da bi ispričala duboko ličnu priču. Ali, dok njene rane knjige slave rasipanje identiteta, Velika očekivanja predstavljaju iskorenjivanje lične prošlosti, a i čvrstog „ja”, kao gubitak: Shvatam da je ceo moj život u završecima. Ne završecima, to su samo događaji; nego u rupama. Na primer, kada mi je umrla majka, to „ja” koje sam uvek poznavala je propalo. Celokupna moja prošlost je iščilela. Atmosfera je ovde setna, daleko od trijumfa iz Tarantule. Sve vreme se provlači osećaj da naratorkina usamljenost i bol izviru iz toga što je bila neželjeno dete koje nikada nije saznalo odakle potiče, pa tako nije znala ni ko je. „Nemam predstavu kako da počnem da opraštam nekome ko mi je mnogo manje od majke”, lamentira naratorka na jednom mestu. „Nemam predstavu kako da počnem”. Akerova nikada nije bila sklona frojdovskoj psihologiji, ali u Velikim očekivanjima nudi nam pronicljivu studiju o tome kako nas uskraćenost u detinjstvu uslovljava da se nosimo sa budućim bolom, pa čak i da ga očekujemo. Ipak, Akerova je imala smisla za to da gubitak pretvori u oslobađanje. Bez roditelja, stoga oslobođena porodice iz koje potiče, rastavljena od Gordona, a uz iznenadni priliv nasledstva od bake sa majčine strane, mogla je da gradi sopstveni imidž, i da živi, jedan ili više života, po svome. Počela je da diže tegove i da telo oblikuje do detalja onako kako je htela. (Volela je da se pojavljuje u teretani nakon sadomazohističkih sesija sa svojim ljubavnikom, tako da druge žene mogu da zure u njena izbrazdana leđa.) Zainteresovala se za odeću modnih dizajnera i punila je garderober komadima Betsi Džonson i Žan-Pola Gotjea. Preselila se 1983. godine u London, gde je bila predmet divljenja mladih pankera, ali i starijih ljubitelja književnosti. Akerovoj je ta pažnja uglavnom prijala; jednom sagovorniku je rekla da voli da je fotografišu, pošto je to podseća „na istu vrstu igre sa identitetom koju ona primenjuje u onome što piše… Uvek me zanima da vidim kako se imidž pretapa u drugačiji imidž”. Ali samo nekoliko godina kasnije delovalo je da je brine to što ta persona ometa njene čitaoce i što više ne može da je kontroliše. „Da kažem da vole ono što radim, ne, ne bih rekla”, ispričala je u intervjuu, misleći na svoju britansku publiku. „Oni od onoga što radim prave fetiš”. Pa ipak, rado je dočekivala fotografe, novinare i dokumenariste koji su nastojali da uhvate tu čvrstu, seksi spisateljicu sa „energijom rok zvezde”. Kada je bila pozvana na turneju u tri grada u Australiji, u leto 1995. godine, bila je predstavljana kao „Keti Aker, američka superstar pank feministička spisateljica”. Bio joj je to imidž koji nije do kraja priznavala, ali ga je ipak prihvatila. Akerovoj je 1995. godine, dok je predavala u San Francisku, otkriven rak dojke. Bolest joj se proširila na limfne čvorove, pa joj je lekar preporučio hemoterapiju, što bi joj povećalo izglede za 10 odsto. Akerova, koju su doktori loše lečili u prošlosti, bila je skeptična: zašto bi patila zarad tako malo efekta? Kako je napisala u eseju za Gardijan, odlučila je „da se udalji od konvencionalne medicine” i time se „udalji od normalnog društva”. Umrla je sledeće godine u alternativnom centru za tretmane protiv kancera u Meksiku. Imala je 50 godina. Iako je Pojedi svoj um predstavljen kao prva „kompletno autorizovana biografija”, ona donosi umnogome istu priču, koristeći se mnogim istim izvorima, kao i knjiga Posle Keti Aker Krisa Krausa iz 2017. godine. Glavna razlika je u tonu. Tamo gde Kraus, koji se kretao u istim kreativnim krugovima kao i Akerova, a i oženio se jednom od njenih bivših ljubavnica, piše sa ambivalentnošću nekog ko joj je blizak, Mekbrajd piše sa divljenjem fana. (Akerova ga je inspirisala da uradi svoju prvu tetovažu.) Obojica primećuju da je Akerova iritirala mnoge ljude na gradskoj sceni; da je ohrabrivala koleg(inic)e po peru, a onda se iznenada okretala protiv njih; da je imala lošu naviku da zavodi partnere drugih. (Njeni potezi inspirisali su jednu njenu poznanicu da napiše Bluz nesigurne devojke ili Ne kradi mi dečka.) Dok je Mekbrajd sklon tome da Akerovoj oprašta na indiskrecijama, Kraus ume da bude i kritički nastrojen. On navodi da je Akerova bila odrešita, da nije bila ranjiva devojka nego ambiciozna žena, spremna da uradi sve što je potrebno da bi postala slavna. „Akerova je, u neku ruku, tačno znala šta radi”, piše Kraus. „Ako bismo se pretvarali da je drugačije, to bi značilo nipodaštavanje lude hrabrosti i širine zamaha njenog dela”. Ali Akerova je bila odrešita upravo zato što je bila toliko ranjiva. Malo je pisaca koji su toliko ogoljavali sopstvenu patnju onako kako je ona to radila; još je manje onih koji su to radili tako da im delo provocira ili zapanjuje umesto što samo izaziva saosećanje. „Želim ljubav”, objavljuje devojka u njenom romanu Don Kihot, što je bio san (Don Quixote, Which Was a Dream): Nećeš dobiti ljubav. OK. Nego ćeš ponovo biti povređena. Znam. Glavna stvar je da se uvek kikoćeš. Cele prošle nedelje kada sam bila zaista povređena osećala sam se kao da sam se razbolela. Biti povređena znači razboleti se. Ovaj pasus odiše očajem i samokritičnošću, ali je i blago satiričan i radoznao, kao da nečije autodestruktivne sklonosti mogu da budu generativne. Nakon što je objavila Don Kihota, Akerova je objavila da je završila sa kopiranjem starih priča. Htela je da stvori nešto novo, nešto što je zvala „mit kakav bi ljudi mogli da ižive”. Njena proza je postala harmoničnija; likovi u njenim poslednjim romanima su tragači, a ne begunci. Kao da se i sama Akerova promenila. Poveravajući se timu „vidara”, uključujući tu i nutricionistu, duhovnog savetnika i terapeuta koji je ljude vodio kroz regresije prošlih života, napisala je da se ona ne suprotstavlja toliko kanceru koliko se „suprotstavlja sebi”. Ako je taj proces bolan, neka tako i bude. „Postepeno će”, pisala je, „i strahu doći kraj”. Piše: Megi Doerti Keti Aker (Kathy Acker; 1947, Njujork, SAD – 1997, Tihuana, Meksiko), američka spisateljica eksperimentalnih romana, pank poezije, drama i eseja. Pohađala je osnovne klasične studije na Univerzitetu Brandeis i klasične postdiplomske studije na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (1974), Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986, Don Kihot: roman, prevela Nina Živančević, Niš: Gradina, 1986), Empire of the Senseless (1988), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996), Bodies of Work: Essays (1997). Dobitnica je Puškartove nagrade (Pushcart Prize) za 1979. godinu. MG69 (N)

Danilo Kiš Grobnica za Borisa Davidovića Meki povez Izdavač Bigz Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.[3] Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima. Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.[4] Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,[5] a prevedena je na više od dvadeset jezika.[6] Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Pozadina Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.[8][9] S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.[10] Sadržaj priča Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku. Nož sa drškom od ružinog drveta Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine. Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti. Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku. Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije. Krmača koja proždire svoj okot Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls Priča je posvećena Borislavu Pekiću. Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.) Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate. Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga. Mehanički lavovi Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: Hommage à André Gide), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine. A. L. Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent. Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete. Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu. Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.[11] Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost. Kijów - Sobór Mądrości Bożej 01.jpg Kijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje Édouard Herriot 01.jpg Istorijski Eduar Erio Magijsko kruženje karata Priča je posvećena Karlu Štajneru. Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi. Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu. U jednoj kartaškoj partiji odigranoj u ćeliji, Koršunidze gubi od Segidulina i time preuzima na sebe obavezu da ubije doktora Taubea. Doktor, međutim, saznaje za pretnju (verovatno od samog Segidulina) te biva već sutradan premešten u drugi, udaljeni logor, i Koršunidze ne uspeva da dopre do njega narednih osam godina. Najzad, Koršunidze slučajno saznaje da je Taube rehabilitovan i da je postao upravnik u jednoj udaljenoj bolnici, odmah potom odlazi tamo i ubija Taubea u kancelariji, sleđa. Grobnica za Borisa Davidoviča Priča je posvećena „uspomeni Leonida Šejke“. Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost revolucije, koju istorija nije dostojno upamtila. Rođen je iz veze kćerke lokalnog učitelja i Davida Abramoviča, jedinog Jevrejina u svojoj regimenti. Već u ranoj mladosti, bio je buntovan: bežao je od kuće, potom je kojekuda nadničio, a sa dvadesetak godina ulazi u petrogradsko visoko društvo gde se predstavlja kao Zemljanikov i šarmira dame. Ipak, ubrzo pada na niske grane, nakon što je par puta uhapšen zbog učešća u krijumčarenju oružja, u jednoj velikoj pljački, i u revolucionarnim bombaškim akcijama, te biva zatvoren u ludnici, iz koje uspeva da pobegne i da se prebaci u Pariz gde postaje sindikalni funkcioner. Po početku Prvog svetskog rata, sklanja se na jug Francuske gde ponovo biva uhapšen, a potom se obreva u Berlinu gde u novinama objavljuje socijalističke tekstove. Nakratko se primiruje u Švajcarskoj, a po vesti da je u Petrogradu izbila revolucija, ponovo se aktivira, na strani boljševika, te se bori u građanskom ratu gde je i lakše ranjen. U ovom periodu se i ženi, ali je brak trajao kratko. Novski službuje i kao diplomata, a po okončanju rata nastupa kao predstavnik na pregovorima sa Engleskom i stupa u kontakt sa tamošnjim sindikatima. Boris Davidovič Novski je uhapšen krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li podneo lažno priznanje na svoju štetu. Novski se, sada u svojim poznim tridesetim, iscrpljen i izmučen, ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju bogatu biografiju. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom; ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte. Treće večeri, Novski pristaje na razgovor, ali biva odmah smešten u bolnicu. Po delimičnom oporavku, suočava se sa Fedjukinom i dvojac provodi noći u rapravi oko teksta priznanja (prvobitna optužnica o špijuniranju za Engleze je odbačena); nakon dve sedmice ubeđivanja, Novski je najzad zadovoljan postignutom verzijom svog priznanja. Dva meseca kasnije, Fedjukin, neočekivano, ponovo menja optužnicu jer je u međuvremenu iznudio lažna priznanja od neke druge dvojice zatvorenika. Na to, Novski u ćeliji pokušava da se ubije, ali ga spasavaju i Fedjukin ponovo menja optužnicu u kojoj ovog puta imenuje Novskog za vođu grupe sabotera, smatrajući da mu, uzdizanjem na bitniju ulogu, čini uslugu. Najzad, na suđenju, Novski se nada smrtnoj kazni streljanjem kao časnom skončanju, ali ipak, nakon još godinu dana tamnovanja, biva izgnan u Sibir. U zimu 1937. godine, Novski je ponovo uhapšen, ali iz gulaga uspeva da ponovo pobegne. Četvrtog dana bekstva, stražari ga nalaze kod neke livnice, žure da ga uhapse, ali on umire skočivši sa skele u kotao topljene šljake. Pseudonimi Borisa Davidoviča Melamuda Mapa dokumentovanog kretanja Borisa Davidoviča pre hapšenja Psi i knjige Prizor spaljivanja Jevreja na jugu Francuske, 1320. godine Priča je posvećena Filipu Davidu i zapravo je prevod zapisa jednog sveštenika iz vremena inkvizicije na jugu Francuske. Krajem 1330. godine, monsinjor Žak Furnije, biskup od Pamjea,[12] saznaje da se Baruh David Nojman, lokalni rabin, nakon što je bio pokršten, vratio judaizmu, i hapsi ga.[13] Nojman tokom isleđivanja prepričava događaje koji su doveli do njegovog krštenja: Mesec dana ranije, u Grenadi kraj Tuluza silom su pokrštena dvojica Jevreja koji potom dolaze u Tuluz da se s Nojmanom posavetuju oko toga da li je nasilno krštenje važeće. Nojman se raspituje kod lokalnog katoličkog sveštenika i, po odobrenju ovog, dvojica ipak bivaju vraćena judaizmu. Nedelju dana nakon toga, vlasti Tuluza dovode u grad desetine uhapšenih za pokolj nad Jevrejima u jednom drugom gradu. Kako su ih provozili kroz grad, ovi počeše da dozivaju upomoć, na šta im građani pomogoše da se oslobode, te svi zajedno pohrliše u jevrejsku četvrt, željni krvi. Dolaze tako do Nojmanove kuće, upadaju u nju i uništavaju mu dragocene knjige, a njega odvode na krštenje. On najpre odugovlači, ali ipak pristaje nakon što uviđa da bivaju odmah ubijeni svi koji krštenje odbiju. Pogrom traje ceo dan, a počev od večeri, Baruh traži načina da poništi svoje nasilno krštenje i odlazi u obližnji Monžiskar po savet. Tamo ga ponovo zarobljava rulja i sutradan ga sprovode u Pamje, gde su Jevreji imali određene građanske slobode. Tokom dugotrajnog isleđivanja od strane biskupa Furnijea, dolazi do obimne rasprave o postulatima vere i Nojman najzad, pod mukama, pristaje da se odrekne judaizma. Godinu dana kasnije, Nojman je ponovo suđen jer je posumnjao u svoju novu veru, a još šest godina kasnije, biva ponovo suđen, kojom prilikom verovatno umire na mukama. U napomeni nakon priče, Kiš tvrdi da je na ovaj zapisnik naišao nakon završetka pisanja naslovne novele, i navodi mnoge sličnosti između Baruha Davida Nojmana i Borisa Davidoviča Novskog – njihova imena, istrajnost, tematiku, datume hapšenja, itd. Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968) A. A. Darmolatov je pesnik revolucije, od minornog značaja, premda doseže određene pesničke domete koji „nisu bez draži“. Sarađuje sa B. D. Novskim koji mu je neka vrsta političkog zaštitnika. Kada je Novski uhapšen, i Darmolatov strahuje za svoju sudbinu i počinje da fizički i umetnički propada, ali ipak ne biva hapšen. Na Cetinju, autor priče, tada još uvek dete, prisustvuje Darmolatovljevoj poseti lokalnom muzeju gde ovaj seda na izloženu Njegoševu stolicu. U postskriptumu priče, navodi se da je elefantijaza koja je već tada bila zahvatila Darmolatovljeve mošnice kasnije bila toliko odmakla da je fotografija istih preštampavana u udžbenicima patologije širom sveta. Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Reakcije Knjiga je bila odlično primljena i od publike i od kritičara, i u samo četiri godine od objavljivanja izašlo je sedam izdanja.[5] „Pisana briljantno i mudro, Grobnica za Borisa Davidoviča zaista je remek-delo.” – Politika[14] „Nesvakidašnji trenutak naše savremene proze.” – Borba[14] „Vanserijska proza koju će, siguran sam, čitati i vrlo širok krug ljubitelja književnosti.” – Večernje novosti[14] „Himna ljudskom dostojanstvu i istrajnosti... Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.” – Slobodna Dalmacija[14] „Grobnica za Borisa Davidoviča otvara izvesne nove, ne samo tematske nego i estetske tokove u savremenom tkivu srpske književnosti.” – Polja[14] „Ovo je maestralno djelo pisca koji, sa svakim novim radom, pomjera granice svog umjetničkog domjeta.” – Pobjeda[15] Juna 1977. godine, knjiga je nagrađena Goranovom nagradom.[5] Polemika oko optužbi za plagijat Par meseci po objavljivanju, knjiga se našla u kontroverzi povodom optužbi za plagijat iz kojih se razvila jedna od najvećih i najžešćih književnih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Napadi i optužbe su trajali mesecima i bili su između ostalog vezani i za navodno plagiranje romana „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera. Sam Štajner nije reagovao,[16] a Kiš je 1978. godine objavio obimnu polemičku odbranu na napade, pod naslovom „Čas anatomije“. Prvi napad na autentičnost knjige objavio je novinar Dragoljub Golubović u zagrebačkom dvonedeljniku Oko u kojem je, pod naslovom „Ogrlica od tuđih bisera” optužio Kiša da je, koristeći motive iz već napisanih dela, zapravo napisao plagijat. Kiš je na ovo odgovorio u istom broju časopisa i, u eseju naslovljenom „Niska od niskih pobuda” branio svoj metod pisanja te optužio Golubovića da je svoj tekst zapravo napisao u tuđe ime i iz ideoloških pobuda. Već u narednom broju istog magazina, književnici Visković i Kulenović istakli su besmislenost Golubovićevih optužbi. Golubović je istom prilikom pokušao da pruži dokaze za svoje tvrdnje, a Kiš mu je i na to odgovorio odbacivši ih.[17] U jednom od narednih brojeva Oka, na Golubovićeve optužbe odgovorio je i Predrag Matvejević. On je u tekstu pod naslovom „U znaku ovna, u sjeni Nerona” opovrgao Golubovićeve navode te ga je optužio da je petparački novinar, takođe navevši da je ovaj napao Kiša po nečijem tuđem nalogu. Matvejević je naveo i imena Šćepanovića, Bulatovića i Dragana Jeremića, pri čemu se prisetio kako je Jeremić jednom prilikom, dok su zajedno bili u žiriju za dodelu Andrićeve nagrade, odbacio mogućnost da Kiš dobije nagradu iz, kako je tad naveo, „moralnih razloga”. Nadalje je naveo kako su u finalu izbora za Oktobarsku nagradu jednom bili Kiš i Jeremić dok je u žiriju bio Šćepanović, a nagrada je pripala Jeremiću premda mu nagrađena knjiga još nije ni bila izašla u prodaju.[18] Dragan Jeremić je u to vreme bio član ili lider mnogobrojnih udruženja, komisija i žirija za dodelu nagrada, pa je bio jedna od najmoćnijih osoba jugoslovenske književnosti. Međutim, ovo je bila prva javna optužba na njegov rad i na, uopšte, hijerarhijski sistem koji je u domaćoj književnosti bio na snazi.[19] U Književnim novinama iz decembra 1976, u tekstu „Niski udarci tuđom rukom” on se najpre zgrozio nad Matvejevićevim optužbama, a potom je ponovio Golubovićeve optužbe spram „Grobnice”. Tekst je zaključio opaskom da ljudi koji žive 400 kilometara daleko (aludirajući na Zagreb, mesto izdavanja Oka) ne treba da se bave beogradskim poslovima.[20] Rasprava između Matvejevića i Jeremića se nastavila Matvejevićevim tekstom „Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić” u kojem optužuje ovog da je loš filozof i aparatčik, te donosi kritiku njegove „zbirke mislî i maksimâ” koju ocenjuje kao osrednju. Zatim je, nakon što je Jeremić istog meseca dobio Andrićevu nagradu za drugu svoju knjigu, kritikovao i nju da je jednako loša. Ubrzo su se za način dodele ove nagrade zainteresovale i vlasti i ispostavilo se da su članovi žirija odluku doneli pod pritiskom.[21] Nakon ovoga, protiv korumpiranosti u domaćoj književnosti oglasili su se i drugi književnici, kao Nikola Milošević i Dimitrij Rupel. U odgovorima na ove napade, Jeremić je redovno ponavljao optužbe protiv Kiša i „Grobnice”.[22] Kiš se tokom većeg dela ove polemike držao po strani, a zatim je u proleće 1978. objavio obimnu raspravu pod naslovom „Čas anatomije“. U ovoj knjizi on je ukazao na nelogičnosti argumenata i licemerje onih koji su napadali integritet „Grobnice”, posebno se osvrnuvši na Jeremića i Bulatovića.[23] Ova knjiga je takođe bila odlično primljena i od publike i od kritike, i do danas je prevedena na više od 30 jezika.[5] Međutim, avgusta iste godine, Golubović je podneo krivičnu prijavu protiv Kiša zbog navodne uvrede nanesene mu u ovoj knjizi, ali je ta tužba u proleće 1979. godine odbijena.[24] Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj kojeg je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu.[25] Adaptacije U pozorištu Godine 1987, u pozorištu Dadov izvedena je istoimena predstava u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skerlića.[26] Godine 1996, knjiga je adaptirana za istoimenu pozorišnu predstavu francuskog pozorišta Efemerid.[26] Godine 2014, u istoimenoj pozorišnoj predstavi reditelja Ivice Buljana, izvedena je interpretacija po motivima iz naslovne novele, u koprodukciji nekoliko pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Srbije.[27] Po motivima knjige rađene su i predstave pozorištâ u Zenici, Prištini, Prijedoru i Mađarskoj.[28] U muzici Knjiga se spominje u naslovnoj pesmi dvostrukog albuma Azre „Filigranski pločnici“ iz 1982. godine.[29]U filmu Po motivima knjige, 2015. godine snimljen je film u realizaciji studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.[30] Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik o Čarnojeviću je lirski roman Miloša Crnjanskog, koji je objavljen prvi put 1920. godine. Pripovedač romana jeste Petar Rajić koji priča jednu priču u kojoj ne postoji jasno oformljen narativni tok, niti su zbivanja povezana po uzročno-posledičnom modelu. Dnevnik o Čarnojeviću nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe. Dnevnik ima stalnu aktuelnost, stvaran je, kako to mogu biti samo duboko proživljena, misleća dela. Ovo delo je građeno isključivo na jednoj velikoj temi borbe za nacionalno oslobođenje. Ono što uslovljava stalno stvaralačko interesovanje za Dnevnik jeste slutnja da je taj tekst na tragu jednoj velikoj temi, uistinu sudbinskoj. Draž njegova je u tome što je sadržao u sebi nekoliko najvažnijih pitanja epohe, i što na njih nije dao nijedan odgovor. Draž je u toj iskrenosti, u tom nepristajanju na zabludu, u pameti da se ne uhvati na lepak. Jer pitanja postoje već pedeset i više godina, a pravog odgovora nema, i pored svih pokušaja. Dnevnik o Čarnojeviću je prosto prisutan, govori ono što može i koliko može, i traži sebi druga. Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog