Tv / 406 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleks Rejmond, rođen je kao Aleksandar Gilespi Rejmond (2. oktobar 1909. – 6. septembar 1956), bio je američki crtač stripova, a njegovi najpoznatiji likovi su Flaš Gordon, Rip Kirbi, Tajni agent Iks-9 i Džim iz Džungle. Biografija Aleks Rejmond je rođen u Nju Rošelu predgrađu Njujorka, kao najstariji od sedmoro dece. Nakon smrti oca, 1922. godine, prisiljen je da radi i tako pomaže izdržavanju porodice iako je tada imao svega 13 godina. Ubrzo je morao da se ispiše iz srednje škole, 1928. godine, jer je dobio posao u brokerskoj firmi, ali velika ekonomska kriza i krah berze 1929. ga prisiljavaju da potraži drugi posao. Od 1931. godine radi kao pomoćni crtač Rasa Vestovera na stripu `Mučenik Tili`, u studiju braće Jang. Za Čika radi na stripu `Blondi` a Lajmanu pomaže na stripu `Tim Tajlor`. Zadovoljni radom svog pomoćnika, braća Jang ga predstavljaju Džozefu Konoliju, direktoru King Fičers sindikejta, koji u Rejmondu prepoznaje talenatovanog crtača i traži da kreira nove likove junake avanturističkog stripa koji će biti konkurencija drugim tada popularnim strip junacima. Aleks Rejmond ubrzo kreira dva strip junaka Flaš Gordon kao pandan tada popularnom strip junaku Baku Rodžersu i Džim iz džungle kao pandan za Tima Tajlora. Prvu tablu Flaša Gordona objavio je 7. januar 1934. godine, a uspeh je bio ogroman i trenutan.[1] Godine 1936. snimljena je serija od 13 filmova, a tokom 1938. i 1939. snimljene su još dve serije filmova. Kasnije nastaje Tajni agent Iks-9 koji je trebalo da bude pandan strip junaku Diku Trejsiju. Tajni agent Iks-9 je prvi put objavljen 22. januara 1934. godine, ali Rejmond njime nije bio preterano zadovoljan, pa ga je posle samo godinu i po dana u potpunosti prepustio crtaču Ostinu Brigsu. Poslednji i najpopularniji Rejmondov strip junak je Rip Kirbi[2]. Prvi kaiš stripa o Ripu Kirbiju Rejmond je objavio 4. marta 1946. godine i crtao ga je sve do svoje smrti. `Hteo sam da se u svom novom stripu odmaknem od divlje avanture. Ovo je moj izbor. Želeo sam da radim nešto drugačije, da se spustim na zemlju` - rekao je Aleks Rejmond za Ripa Kirbija. Aleks Rejmond je poginuo u automobilskoj nesreći 1956. godine u svom sportskom automobilu marke Bandini[3]. Uzrok saobraćajne nezgode je neprilagođena brzina, kiša i klizav kolovoz, usled čega se survao sa litice. U vozilu se tada nalazio Sten Drejk, takođe crtač stripova, ali je on preživeo udes. Sahranjen je u Ferfildu u Konektikatu.

Drugi deo avantura Pipi Duge Čarape, jedne od najpopularnijih junakinja dečje književnosti. Tomi i Anika uživaju otkad se u kuću pored njihove doselila neobična devojčica Pipi Duga Čarapa. Ona živi sama u Vili Vilobrdi, bez mame, tate i pravila koja važe za svu drugu decu, pa čak ni u školu ne ide, osim kad učiteljica vodi na izlet. Pipi ima konja, majmuna, veliko dvorište, kovčeg pun zlatnika, neverovatnu snagu i mašte na pretek. U njenom društvu Aniki i Tomiju nikad nije dosadno, ni kad sede u šupljem drvetu i slušaju Pipine doživljaje sa putovanja širom sveta, ni kad obilaze prodavnice, a kakav je tek provod odlazak s njom na vašar ili kad se ceo vikend igraju brodoloma. Svaki dan sa Pipi je luda avantura, a šta bi se drugo i moglo očekivati od ćerke gusarskog kapetana? Kad se iznenada pojavi kapetan Jevrem Duga Čarapa i pozove Pipi da ponovo s njim luta morima, svi se raduju što je Pipi pronašla tatu i što će s njim doživeti mnogo novih avantura, ali su i tužni jer bez Pipi ništa neće biti isto u malom, maleckom gradu... „Pipi Duga Čarapa na brodu" je druga knjiga koju je Astrid Lindgren posvetila doživljajima neobične devojčice. Prva se zove „Pipi Duga Čarapa" a treća „Pipi Duga Čarapa u vodama Južnog mora". Pobunjena značka Mini Bookvice za Pipi Dugu Čarapu 29.10.2019. Pobunjene čitateljke su na 64. Međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga podelile pobunjene značke izabranim dečjim knjigama. Značku za pobunjenu junakinju dobila je Pipi Duga Čarapa, a Pipi je bila izbor Slavke Vlalukin. Detaljnije Prikaz romana ,,Pipi Duga Čarapa na brodu" 21.05.2019. Pipi je dosledna i u jezičkim izvrtanjima kao pokazatelju specifičnog poimanja stvari: za nju je, tako, tablica gloženja, od apatekara traži lak, ne persira odraslima, a čuvena je uzrečica Grom i kakao! U njenoj hrabrosti da se suoči sa malim i velikim opasnostima, ali i bude ono što jeste, posebno će Anika pronalaziti oslonac. Detaljnije Prikaz romana ,,Pipi Duga Čarapa na brodu" 19.09.2018. Bez obzira na to koliko je Pipi neobična, svaka priča o njoj dešava se u svetu koji je poznat čitalačkoj publici i taj mali, malecki gradić u kojem Pipi živi nije imenovan upravo zbog toga da bi svako u njemu prepoznao mesto u kome živi. Detaljnije Prikaz romana ,,Pipi Duga Čarapa na brodu" 30.08.2018. Negde u jednom malom, maleckom gradu devetogodišnja Pipi Duga Čarapa živi sama u Vili Vilobrdi, s konjem i majmunom. Izdržava se od sanduka zlatnika koji joj je ostavio tata, gusarski kapetan Jevrem Duga Čarapa. Njeno stalno društvo su komšijska deca Tomi i Anika, koji s njom provode svaki slobodni trenutak. Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi :`Primi manastir Iljinu ikonu Neiscrpna čaša, njegov posmrtni dar. Iščuđavahu se nastojnica i stare monahinje: dobro je Ilja poznavao ikonopisanje, a Prečistu je naslikao kao mučenicu, i bez Deteta. I zbunjenost beše u dušama njihovim. Ali jeromonah Segrej reče: Čaša ova i jeste Dete. I u starini su hrišćani slikali pomoću znakova: slikali su Ribu, i Dveri i Lozu Vinovu – znamenje skriveno od zlih....Analizirajući stvaralaštvo Šmeljova, Ivan Iljin ga je stavio u isti red sa stubovima ruske kulture: `Tako o Rusiji još niko nije govorio...Nju su pokazali i opravdali naši sveštenomučenici i ispovednici u još nam neizživljenoj revolucionarnoj eposi. I sad je kao niko pre, propevao Šmeljov`. Ono što je nama nemoguće Bogu je moguće. Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Neiscrpna čaša još uvek je mesto molitve i utehe za mnoge Ruse koji pred njom i od nje traže spas od strasti pijanstva. Ovo je priča o čoveku koji je naslikao baš tu ikonu.` Ivan Sergejevič Šmeljov (ruski: Ива́н Серге́евич Шмелёв, 3. oktobar 1873 - 24. jun 1950) bio je ruski pisac. Odrastao u moskovskoj trgovačkoj porodici, neko je vrijeme radio kao državni službenik, da bi nakon revolucije 1905. godine stekao popularnost svojim djelima koji je opisivao prilike u tadašnjoj Rusiji, uglavnom sa kršćanskog i konzervativnog stajališta. Podržavao je Februarsku revoluciju, ali se nakon Oktobarske revolucije okrenuo protiv boljševika te došao na Krim, gdje su mu na kraju građanskog rata pobjednički boljševici pogubili sina jedinca koji je služio kao belogardejski oficir. Nakon toga je otišao u Pariz u emigraciju, gdje je proveo ostatak života. Većina emigrantskih književnika mu je zamjerala preveliko idealiziranje predrevolucionarne Rusije, ali je nakon propasti SSSR-a ponovno stekao popularnost u domovini, gdje su mu 2009. preneseni posmrtni ostaci.

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

Knjiga poezije. Iz recenzija: ’’O, nije to čitalačko referentni usklik iz neke panslavističke kafane u kojoj mudrom dobrotom opterećeni i preotvoreni tvorci analitičkih refrena podstiču ono – Volga, Volga... Ovo je deo imenskog krova autorskog štita pesnikinje koja beskompromisno rastura kanone metafora i sintagmi, između simbola i večnosti, termina i bola, zna vezu između tek rođenog deteta i smrti zmije, cveta u jami i sobi duše, suštine i svesti i versičkoj dinamici boja dok svaka reč kopni, jer život je iznutra i tvrdnja nije više presudnija od uzvišene samouništive epifanijske semenke iz koje klija ne samo jednoznačnom asocijativnošću osmeh i kikot srećnog Jude. Čitati i potkrepljivati mentalno-receptivnim trzajem ovakvu poeziju, razliti stih kao izvor i ušće, izdići se iz zvuka olupine – „jer svaka je reč korak i sve što je živo plane“. Podvig je ova poezija, jer nju ne poznaješ kao sebe dok otkrivaš.’’ Radivoj Šajtinac ’’Pesme Lene Volgin u zbirci Cvet u jami nisu nimalo nalik na svoj naslov. Ovo su pesme kojima smo se konačno vratili i u kojima sve slike padaju, kako kaže sama pesnikinja. Ko traži sopstveni identitet i ko traga za hrišćanskim delom svoje duše ove su mu pesme neizbežne.’’ prof. dr Milena Vladić Jovanov ’’Suočenje sa tajnom ljudske egzistencije jeste drama koja u našim životima počinje sa zrenjem sopstva, a u tom periodu, po učenjima Štajnera i Junga, raste i astralno telo, telo osećajnosti gde dolazi i do uspostavljanja veza sa svekolikom stvarnošću životnih fenomena. Poezija Lene Volgin najverniji je odraz te transformacije, procesni kanal njenih faza i mena i najbolji svedok tog stanja svesti. Jastvo koje je žedno ispunjenja i spoznaje u večitoj je potrazi za Hramom kao ovaploćenjem povezanosti duše i Apsoluta. Cvet u jami je težnja da uspostavimo vezu sa Svestvaranjem, da ovladamo simboličkim jezikom prošlosti i budućnosti i ostavimo svoj trag u pesku večnosti, kao radoznala deca pred čarima Okeana, ne bismo li osetili Harmoniju i Ljubav u jedinstvu prirodnih i kosmičkih sila vatre i vode...’’ Vasilije Domazet ’’U predvorju poezije Lene Volgin stoje vatreni obruči i tiha ogledala čija refleksija nepoznatim predelima duše iscrtava nove oblike pre-daha. Kada jednom spoznate jedinstvo prirodnih elemenata tada ni rvanje sa anđelima neće biti težak posao, jer Cvet u jami neprestano menja svoju konačnost u odnosu na trenutak sadašnjosti i vice versa – neprestano koračanje od Ja-centričnost do Ruža-centričnost nije samo odabir puta ka Luciferu nego i vrlina.’’ Nemanja Veljović Subrosa

IGRA BESKONAČNE ZAKRIVLJENOSTI *- Zorana S. Jeann Mandić Beograd 2022278 str. ilustracije GRA BESKONAČNE ZAKRIVLJENOSTI – KNJIGA O NAMA, O LJUBAVI, IGRI I SLOBODI By Redakcija / 10. aprila, 2020 Pročitala sam deo knjige iz fajla tokom popodneva, sa jednim noćnim buđenjem. Negde oko dva sata ujutru sam nastavila, uz kafu naravno. A zatim sam ponovo nastavila tokom prepodneva. „Ah, blagodet zaborava i okrutnost pamćenja leže van naših vlasti,“ deo je iz knjige koji me je podsetio Vladana Desnice i podstakao da uzmem olovku i zapisujem kako bih možda lakše mogla da skiciram utiske. Glavni junak knjige Zoran Lalić je pisac, apsolvent književnosti i kasnije profesor koji se seća detinjstva. On pokušava da piše i da stvori ženu koju će voleti. O ljubavi je, dakle, knjiga. „Je li ljubav inspiracija i komunikacija jedne čestice sa drugom u kucima svemira?“ Posle ove zapitanosti lik traži prolaz u vremenu i prostoru, za koji naslućuje da se do njega stiže dijagonalnim putem. Katapultira se posle jedne vesele noći sa prijateljima, iako je najčešće usamljen i neshvaćen i doživljava putem svesti dublje uvide u poruke koje su na verbalnom nivou, verujući ponekad da su stvarne. Stiže na mesto odakle je moguće doživeti samo refleksiju vremena i prostora sa planete Zemlje. Glas mu govori da „naše i njihovo nebo su poput onih čestica što međusobno komuniciraju.“ U dubokoj kontemplaciji sa sobom shvata „da je svest matriks realnosti.“ Susret sa lepom Anom, pijanistkinjom, negde između jave i sna – za njega je jedini izvor sreće. Sve što piše ubuduće liči na pokret njenih ruku dok svira. Spava da bi sanjao nju. Želi da je materijalizuje i shvata da je „svest fundamentalna esencija samog kosmosa, fundamentalna kao vreme, kao prostor kao materija.“ Provejava jedan nihilistički stav: „Šta ako je čitav život jedna fikcija?“ Tu je naravno lik Doktorke, prve žene sa kojom je bio, koja ga prati čak i kada odlazi predaleko u svojim putovanjima. Azra je pre svih bila njegova mladalačka simpatija. Najvredniji deo knjige (koja je pisana na oba pisma, latinici i ćirilici) su sočne rasprave o metafizici, filozofiji, teorijama univerzuma i sl. Tu je naravno Albert Ajnštajn koji je svojevremeno uzburkao naučnu javnost svojim teorijama. Ali naziru se i zapisi drugih autora o paralelnim realnostima. Neki od junaka pokazuju plitkost poput brojnih teorija koje se danas pojavljuju na društvenim mrežama. Neke filozofske rasprave u romanu Igra beskonačne zakrivljenosti prevazilaze nivo i najnovijih naučnih otkrića. Briljantno. Šokantno i nadrealno deluje scena povratka u rodnu kuću. Televizor radi bez struje, poput današnjeg laptopa a on piše na mašini „Olimpija“ iz dedinog ormara, koju je napokon odlučio da otvori, piše na njoj i da se suoči sa uspomenama – smaknućem porodice pred njegovim očima, u Drugom svetskom ratu. Ili bilo kom ratu. Metafizički uspon dobija na snazi kada se nagoveštava da će knjiga koju piše preći u druge ruke koje će je dopisivati, što je sam zaplet unakrsnih događaja koje vešto vodi autorka knjige, saopštavajući nam na kraju da je ovde zapravo reč o trećoj knjizi, a da će ako se dobro sećam napisati, četvrti, peti pa šesti deo, a zatim prvi i drugi. K.D.S.3.1.

Autorica ima bogato iskustvo praćenja i savjetovanja pri iscjeljivanju velikog broja različitih bolesti a počela je učiti o prirodnim načinima liječenja tako što je izliječila svoja dva sina od autizma. Imala je dovoljno hrabrosti iznijeti svoja saznanja javno, samo da bi naučila kako je već odavno uspostavljen monopol u liječenju ljudi. Izloživši se, uspijela je izboriti se za sebe i svoju obitelj. U knjizi kroz više poglavlja Helena opisuje duhovnu stvarnost, izvanjsku stvarnost (kroz ljekovitu snagu biljaka i temeljnu prehranu voćem i povrćem), daje opis jednog od najljekovitijih spojeva – klorovog dioksida… Knjigu je dopunio Dalibor Petrinić sa svojim 60 recepata za zdravo hranjenje, da bi kraj knjige okrunila Helena s uputama i protokolima liječenja za veći broj današnjih tumorskih, kroničnih, autoimunih i neurodegenerativnih bolesti, a sam kraj krasi veći broj svjedočanstava izliječenih ljudi. Predgovor Baviti se s ljudima iziskuje najviše snage i napora. Ljudi mogu biti svakakvi, mladi i stari dobri i losi, zdravi i bolesni, radnici i rukovodioci, glasači i političari, muškarci i žene,... No’ svatko od nas želi biti zdrav, što u današnje vrijeme predstavlja veliki izazov jer ne samo da ima sve više novih bolesti, sve je više novih umjetnih spojeva i otrova oko nas,... Danas su ribe zagađene živom, zrak je ispunjen produktima izgaranja i zaprašivanja, slatkovodne tekućice su nakrcane patentiranim lijekovima, biljke se uzgajaju pomoću raznih biocida, životinjama se daju u hranu antibiotici. U podmorju izumiru periske (čistači vode), mijenja se naseljenost flore i faune, mnoge biljne i životinjske vrste izumiru zbog smanjenja životnog prostora (npr. orangutani) ili zbog nestanka njihove uobičajene hrane,... Sve su to razlozi zašto je sve veći broj Ijudi bolestan, no nažalost osobe koje su"zadužene"da nas čine zdravim na tom su planu zakazale. U ovom posvemašnjom kaosu sva živa bića vape za redom i streme k onom načinu života koji ih ispunjava unutrašnjim mirom, srećom, zadovoljstvom, namirenosti osnovnim potrebama poput hrane, stambenog prostora, duhovnog i fizičkog zdravlja. Svi znamo definiciju zdravlja: "Zdravlje je stanje potpunog tjelesnog, duševnog i duhovnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti." Ali ako je većina današnjeg stanovništva bolesno, onda nam nedostaje temelj svake nadogradnje na to osnovno blagostanje. Svaki čovjek polazi od sebe i malo tko će moći biti zadovoljan ako nije ispunjen za njega primarni uvjet blagosta nja, a to je da se on unutar svoje kože dobro osjeća. Unazad najmanje dvjesto dvadeset godina, a intenzivnije zadnjih 110 godina, alopatska (školska, konvencionalna) medicina je istiskivala i željela do kraja istisnuti sve druge načine medicinskog razmišljanja i proglasila se jedinom koja ima pravo tumačiti što je bolest, koje metode liječenja primijeniti i koje su osobe kvalificirane pomagati Ijudima da dođu u željeno, zdravo stanje. Vidimo danas da ona u tome nije uspjela, njeni predstavnici ne uspijevaju izliječiti svoje pacijente, u njihovim protokolima vladaju umjetni patentirani spojevi (nazivaju ih lijekovima) i propisuju se pretežito agresivni načini liječenja. A svako rješavanje problema započinje s njegovim opažanjem. Suvremena medicma se zakopala u svoje laboratorije i u obavljanje svojih visoko znanstvenih istrazivanja koja su postala sama sebi svrhom, i pritom zaboravila na onaj bliski i pnsm kontakt s pacijentom, njezinim primarnim objektom proučavanja. Zbog toga se sve više razvija i širi drugačiji način razmišljanja, traženje pravih, primarnih uzroka naših medicinskih problema. Zato se sve veći broj osoba, koji isprva traze rjesenja za svoje članove obitelji, nađe uvučeno u svijet medicine. Njih nece zabljesnuti medicmsk karijera, niti programirati medicinsko školovanje; om ce biti om pravi tragaci za istmom. Autorici knjige se upravo dogodio takav, odnosno sličan scenarij. Zahvaljujući njenom samoobrazolanju, neki bi reklf samoukosti ili pak neukosti, ona u vecoj mjen predstavlja PREDGOVOR medicinsku istinu. Nju ne privlači "filmski"sjaj medicinske profesije, većju je potreba usmjerila na taj put. Vjerojatno svi znate njenu priču o majčinskom nastojanju da svoje sinove izbavi iz magle autizma, o njenoj želji da uspjehe u skidanju te magle obznani "gradu i svijetu," o napadu establišmenta na nju i navodno štetne načine liječenja kojima se ona služila, te o svojevrsnoj pobjedi odustajanjem tog istog državno-pravnog aparata od daljnjeg progona jer štete zapravo nije ni bilo. To što su njeni sinovi izašli iz spektra autizma, taj isti establišment nije zanimalo, njima (toj bezobličnoj sivoj masi koja predstavlja vlast) to uopće nije bilo bitno, a ponajmanje zbog razloga da se i drugoj djeci pomogne na način sličan onome kojim je Helena uspješno izliječila svoju djecu. Potom je slijedilo njeno nastojanje da naučeno prenese drugim zainteresiranima jer se istinsko shvaćanje onog što dovodi do razvoja jedne bolesti, uspješno može prenijeti i na veliki broj drugih (vrsta) bolesti. Taj fundament nastajanja bolesti i načina liječenja alopatska medicina je odavno odbacila i u tome je pogriješila. Zbog toga gubi povjerenje i sama sebe sve više zatire. U današnje vrijeme društvene mreže vode glavnu riječ u informira nju, iako su pod kontrolom jedne vrste Velikog brata. Ali to je samo zbog toga što su se dosadašnji masovni mediji poput novina, radija i televizije toliko samoobezvrijedili da više ne predstavljaju istinu zbog koje su i nastali. A do konačnog razotkrivanja došlo je za vrijeme takozvane, "korona pandemije" jer svaka akcija traži reakciju, to je staro društveno, povijesno i znanstveno pravilo. Svaka laž se na kraju razotkrije. Na društvenim mrežama se Helena predstavila svojim znanjem, i svojim savjetima počela pomagati sve većem broju Ijudi. Samo zahvaljujući uspjesima u tom pomaganju, mogla je stjecati sve veći krug prijatelja ili sljedbenika. A to se postojećem redu i sustavu nikad nije i neće svidjeti da netko drugi ima uspjeha u onome što je smatrano osvojenim i zabetoniranim. "Njihovim." U ovoj velikoj knjizi naći ćete mnoga autoričina promišljanja, mnoštvo savjeta, mnogo prirodnih načina liječenja i protokola,... koja su nastala iz Ijubavi i empatije Helene Begenišić Schlachter prema svim Ijudima, dobrima i zlima. Osobe poput nje trebali bismo čuvati kao malo vode na dlanu i podržavati ih u njihovom nastojanju da svačiji život postane blagostanje. Nažalost, mnogi dobri Ijudi budu izvrgnuti izrugivanju i omalovažavanju od strane loših, pa čak i od onih kojima bi svrha postojanja trebala biti širenje istine, od medija. Tako su uspješno uspostavljene metode ocrnjivanja dobrih Ijudi od strane medija, da se malo tko želi izložiti njihovoj društvenoj torturi. Zato nam u društvu i ide sve lošije jer pravih, uspravnih Ijudi (npr. zviždača) koji će ustati u obranu istine, poštenja i pravde ima sve manje. Mrkva za poslušne i batina za neposlušne u današnjem iskrivljenom svijetu uspješno radi. Nadam se da ćete u ovoj knjizi naći dovoljno odgovora na vaša pitanja, i da ćete sa zad ovol jstvo m i ushitom listati i čitati njene stranice. Darko Vujnović

Tvrd povez, odlično stanje, zaštitne korice, 669 str „Vravela, že niečo videla v izbe, kde... sa stalo niečo zlé. V izbe číslo 217. Musíš mi sľúbiť, že do nej nikdy nevojdeš, Danny... vyhýbaj sa jej...“ Hotel Pekná vyhliadka určite patrí medzi najkrajšie horské letoviská na svete, ale nielen preto tu Jack Torrance, dramatik a bývalý alkoholik, prijal miesto správcu v mimosezónnom období. Považuje to najmä za príležitosť na nový začiatok a dúfa, že tu počas zimy napíše svoj nový román. Zúfalo totiž potrebuje uniknúť životnej smole a beznádeji, ktoré ho vytrvalo prenasledujú. Spolu s ním sem prichádza jeho manželka Wendy, aby v majestátnej samote starého hotela so zvláštnou atmosférou, postavenom na starom indiánskom pohrebisku, hľadala možnosť záchrany narušeného manželstva a rodiny. A napokon je tu Danny, päťročný syn s neobyčajným darom – je mimoriadne vnímavý, „žiari“, a má schopnosť predvídať udalosti, ktorým však vo svojom veku nerozumie. V stodesiatich prázdnych hotelových izbách sa totiž niečo deje, niečo, z čoho prechádza mráz po chrbte, skryté zlo, ktoré v hoteli odrezanom od sveta striehne a hrozí... Žiarenie (The Shining) prvýkrát vyšlo roku 1977. Dielo preslávil aj rovnomenný film režiséra Stanleyho Kubricka z roku 1980 v hlavnej úlohe s nezabudnuteľným Jackom Nicholsonom. „Kráľ hororu“ Stephen King sa po rokoch k téme vrátil v románe Doctor Sleep, ktorý vychádza v slovenskom preklade s názvom Doktor Spánok. „Rekla je da je videla nešto u prostoriji gde se... desilo nešto loše. U sobi broj 217. Moraš mi obećati da nikada nećeš ući u nju, Deni... kloni se...“ Hotel Pekna hlizladka je svakako jedno od najlepših planinskih odmarališta na svetu, ali to nije jedini razlog zašto je Džek Torans, dramaturg i bivši alkoholičar, prihvatio mesto administratora van sezone. On to posebno vidi kao priliku za novi početak i nada se da će svoj novi roman ovde napisati tokom zime. Zato što očajnički treba da pobegne od životne nesreće i beznađa koji ga uporno proganjaju. Zajedno sa njim, ovde dolazi i njegova supruga Vendi da u veličanstvenoj samoći starog hotela sa posebnom atmosferom, sagrađenog na starom indijanskom groblju, traži mogućnost spasavanja razorenog braka i porodice. I na kraju, tu je Deni, petogodišnji sin neobičnog dara – izuzetno je pronicljiv, „blista“, ima sposobnost predviđanja događaja, što u njegovim godinama ne razume. Nešto se dešava u sto praznih hotelskih soba, nešto od čega se jeze niz kičmu, skriveno zlo koje vreba i preti u hotelu odsečenom od sveta... The Shining je prvi put objavljen 1977. Delo je takođe postalo poznato istoimenim režiserskim filmom Stenlija Kjubrika iz 1980. u kojem je glumio nezaboravni Džek Nikolson. „Kralj horora” Stiven King vratio se na temu godinama kasnije u romanu Doktor Spavanje, koji je objavljen u slovačkom prevodu pod naslovom Doktor Spanok.

Žak Konfino Nove humoreskeTvrdi povezIzdavač MinervaДр Жак Конфино (Лесковац, 22. јун 1892 — Београд, 16. август 1975) био је лекар и писац, један од најпознатијих и највиђенијих Лесковчана свога доба. Објавио је десетак књига, приповедака, романа и позоришних дела.[1]БиографијаЊегови преци протерани су из Шпаније у XV веку и живели су као сефардски Јевреји у Цариграду и Солуну да би се крајем XVIII и почетком XIX века доселили у Лесковац, где се Жак и родио 22. јуна 1892. Отац му је био лимар а мајка прва модерна кројачица у тадашњој варошици. Студирао је медицину у Бечу (1910—1914.) и Берну (1916—1918), где је завршио студије. У току Првог светског рата служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу и са српском војском доспео у Албанију.У родном граду провео је период од 1920 до 1936. године као лекар, а након тога прешао је у Београд, где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину, Лесковац је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу.[2]Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи Светлану Велмар-Јанковић на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван Жакили, и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које ињекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.[3]Други светски рат провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице.[1] Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "Политици", "Српском књижевном гласнику", "НИН"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске.[2] Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.Конфино се први пут јавља у књижевности тек у својим четрдесетим годинама, и то хумористичким причама.У оквиру сталне етнолошке поставке Градске куће у Лесковцу постоји соба посвећена Жаку Конфину.5/4

Žak Konfino Krv nije vodaTvrdi povezДр Жак Конфино (Лесковац, 22. јун 1892 — Београд, 16. август 1975) био је лекар и писац, један од најпознатијих и највиђенијих Лесковчана свога доба. Објавио је десетак књига, приповедака, романа и позоришних дела.[1]БиографијаЊегови преци протерани су из Шпаније у XV веку и живели су као сефардски Јевреји у Цариграду и Солуну да би се крајем XVIII и почетком XIX века доселили у Лесковац, где се Жак и родио 22. јуна 1892. Отац му је био лимар а мајка прва модерна кројачица у тадашњој варошици. Студирао је медицину у Бечу (1910—1914.) и Берну (1916—1918), где је завршио студије. У току Првог светског рата служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу и са српском војском доспео у Албанију.У родном граду провео је период од 1920 до 1936. године као лекар, а након тога прешао је у Београд, где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину, Лесковац је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу.[2]Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи Светлану Велмар-Јанковић на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван Жакили, и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које ињекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.[3]Други светски рат провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице.[1] Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "Политици", "Српском књижевном гласнику", "НИН"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске.[2] Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.Конфино се први пут јавља у књижевности тек у својим четрдесетим годинама, и то хумористичким причама.У оквиру сталне етнолошке поставке Градске куће у Лесковцу постоји соба посвећена Жаку Конфину.7/19

Autor - osoba Mustajbegović, Saida, 1976- Naslov Nenošeni snovi / Saida Mustajbegović Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2022 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 93 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka ǂSavremena ǂbh. književnost ISBN 978-9926-31-000-4 (Sarajevo) Napomene Slika autorice O autorici: str. 89. „(...) Naslov knjige je odličan, privlačeći, vidljiv, i svojim volumenom zahvaća veliku paletu emocija koje će biti unutar korica knjige. Podjela na pet dijelova vrlo je promišljena, poput pet zagrljaja, koji dozivaju bruj ugasle ljudskosti.” – Darko Cvijetić „Saida Mustajbegović ispisuje ovu zbirku o gubljenju tla pod nogama, uznemirenu zbirku o svim našim lutanjima. Intimistička i lirska, poezija nam uzgred otkriva svoju intimnu geografiju, geografiju malih ulica, kućnog praga, prozora, komšiluka i sete, sećanja i čekanja. (...) Gradeći pažljivo i minimalistički metafore i poređenja, ova nas zbirka vodi kroz prošlost koja vrlo lako može biti naša, kao i sadašnjost u kojoj se često nalazimo nesnađeni, pronalazeći ipak lepotu u prirodi.” – Ana Pejović „Bolna, ponekad brutalna knjiga koja uzdiže poeziju, i bavi se vrstom spoja univerzalnog i kosmičkog. Nije vrijeme za poeziju, kao što nije vrijeme ni za nošenje snova, ali, kao u pjesmi mišić – `izopći se ako se ne koristi`. Vjerujem da je ovo još jedan glas koji će u budućnosti imati šta reći, jer smo autoricu dosad prepoznavali kao novinarku, a ti se poslovi često susreću: novinarstvo je zemaljska, a poezija „nebeska” stvar. Okrenite zato stranice ove knjige i zavirite u nju. Neki od stihova u njoj imaju efekt ogledala.” – Ahmed Burić „Prije svega, Saida je pjesnikinja svojeg vremena (i svojeg stila) i ona se kreativno hvata u koštac sa svim bitnim društvenim fenomenima postgenocidnog društva, podsjećajući nas da umjetnost ne smije ostati neutralna ili indiferentna pred licem zla. (...) Poezija Saide Mustajbegović konfrontira zlo koje je osakatilo njenu generaciju te, kroz svoju poeziju, nudi dinamiku u kojoj estetika i etika nisu u antagonizmu, niti u nekom „dejtonskom” kompromisu, nego objedinjene istovremeno slave život i traže odgovornost – ljudsku i generacijsku – za svijet koji smo naslijedili, koji dijelimo i koji ostavljamo onima koji dolaze iza nas.” – Hariz Halilović Saida Mustajbegović je istraživačica, pripovjedačica i pjesnikinja, novinarka, kolumnistkinja i urednica u nekoliko bosanskohercegovačkih medija. Danas profesionalno fokusirana uglavnom na društvena i humanistička istraživanja. Bavi se i dokumentarnim filmom. MG24 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NOLIT, Beograd 1970. godine na 328. strana, u tvrdom povezu sa zastitnim omotom. - Edip - Berenika - Tristan i Izolda - Hamlet - Aveti - Visnjik - Sest lica traze pisca - Paklena Masina - Noje - Ubistvo u katedrali Frensis Ferguson (21. februar 1904, Albukerki, Novi Meksiko, † 19. decembar 1986, Prinston (Nju Džersi)[1]) je bio uticajni američki književni kritičar, teoretičar drame i mitova i univerzitetski profesor. Fergusonov otac Harvi Batler Ferguson (1848-1915) bio je profesor klasičnih studija iz Alabame. Kasnije je postao advokat, partner u rudniku srebra u Novom Meksiku i kongresmen. Fransisova majka, Klara Marija Huning (amerikanizovano: Huning), ćerka vestfalskih imigranata u Novi Meksiko, jedno vreme je odrasla u Nemačkoj pre nego što se vratila u Novi Meksiko. Nakon što otac nije ponovo izabran, obesio se 1915. godine, što je Francisa gurnulo u duboku psihičku krizu koja je trajala godinama. Četiri godine je gladovao, što je rezultiralo iskrivljenjem kičme zbog neuhranjenosti.[2] Frensis Ferguson je prvo studirao biologiju i filozofiju na Univerzitetu Harvard i kratko na Oksfordu. Kao student sprijateljio se sa J. Robertom Openheimerom. U Parizu je upoznao uticajnu Silviju Bič u knjižari Šekspir i kompanija. Po povratku u Njujork, uzeo je časove glume kod Ričarda Boleslavskog i pisao pozorišne kritike za Herald Tribune. Tridesetih godina prošlog veka osnovao je pozorišni odsek na Benington koledžu u Vermontu, gde je režirao najmanje dve predstave godišnje. Nakon što je tamo radio skoro deset godina, otišao je na Univerzitet Indijana, a kasnije na Univerzitet Rutgers, gde je predavao komparativnu književnost. Među njegovim učenicima bili su pesnik Robert Pinski[3] i američki pisac Alan Čez (1940-2015). Godine 1969. izabran je za člana Američke akademije nauka i umetnosti. Nakon smrti mlade supruge 1959. godine, sa kojom je imao dvoje dece, ponovo se oženio. Spisi Fergusonova ideja o pozorištu (1949) je verovatno najuticajnija i najkorišćenija knjiga o pozorištu koju je ikada napisao Amerikanac.[4] Kritičar Alen Tejt uporedio je njegovo glavno delo sa mimezisom Eriha Auerbaha.[5] Teoretski, Ferguson se povezuje sa teorijom mitova Džejmsa Džordža Frejzera, koji je poreklo tragedije video u ritualu žrtvovanja (takozvana tragedija kralja mora da umre, koju je Ferguson, međutim, više posmatrao kao duhovnu žrtvu u korist žrtve). ljudi nego kao fizička žrtva). Teorije tragedije Aristotela, Ničea, Keneta Burka i Žaka Maritena takođe su mu dale dalju inspiraciju. Standardno delo je i Fergusonovo izdanje Poetike Aristotela (1961) sa komentarima, koje je on uveo. U Shakespeare: The Pattern in His Carpet on izoluje teme i motive u Šekspirovim dramama kao npr. B. monarh kao zemaljsko oličenje Boga, romantična ljubav sa svojom smrtonosnom i životvornom magijskom moći ili par suprotnosti odanosti i izdaje. Njegovi komentari o Danteovoj Božanstvenoj komediji u Danteovoj Drami uma: Moderno otkrivanje Čistilišta pokazuju kroz brojne unakrsne veze sa modernom poezijom, estetikom i psihologijom aktuelnost Danteove poetike, kao i njegovu dramsku snagu i koherentnost dela u koje poredi sa Šekspirom, T.S. Eliotom, Ezrom Paundom i drugima. Fergusonove knjige se lako čitaju; uvek su usmereni na laike.

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan

Iz recenzije: „Malo je autora kod nas koji na tako promišljen i studiozan način prilaze ostvarivanju književnog dela kao sto je to slučaj sa Lebrechtom Gasparom. Kao i u prethodnim Gasparevim romanima, zlo u ljudskoj prirodi je tema koja ga okupira i njegova sveprisutnost, s tim što ovaj put smešta radnju u tragične godine balkanskog “opsanog življenja”. Gaspar, prateći sudbinu glavne junakinje, Varvare, ogoljavajući njeno sećanje i bojeći ga prepoznatljivo ljudskim, dakle, nesavršenim bojama, opisujući brutalnost sitacija, otkriva nam Varvarinu ličnost lišenu onih korena koji su joj brutalno iščupani kao što joj je zgažena i njena ljudska ontološka bit i ženska samobitnost u ni malo lepom svetu koji nas okružuje. Kroz apatridska lutanja svoje junakinje evropskim gradovima sa sećanjem, moralnošću i odgovornošću, Lebrecht Gaspar traži odgovore na sopstvena pitanja, pre svega, da li je moguće ne mrzeti. I upravo to pitanje je zapravo etička i teološka nit koja čini okosnicu filozofskih i egzistencijalističkih promišljanja koja se provlače kroz sve njegove objavljene romane, Pustinju, Obalu i evo, sada i kroz jedan od možda najbrutalnih romana napisan na Srpskom jeziku, Muke po Varvari. Varvara, živi u malom mestu na portugalskoj obali Atlantika. 1999. godine, u vreme bombardovanja, putuje na očevu sahranu. Nakon dugog puta evropskim kontinentom stiže na železničku stanicu nadomak granice otadžbine i dan provodi iščekujući voz koji za koji se nikada ne zna kada će doći. Dok čeka pisac nam otkriva Varvarin životni put, uzroke i teskobu koja je goni na putovanje, zapravo nemir, od jedne do druge evropske metropole i konačno, do obale Atlantika gde je od samoubistva pukim sluščajem ali i sudbonosno spašava mladi par Portugalaca. Sa pričom o njenom provratku paralelno se odvija i priča koja kreće u predveče zimskog dana u Dubrovniku pod opsadom 1991. godine. Isprva sa Varvarinom životnom pričom zaokružujemo svoju spoznaju o njoj, osobi sa kojom bi se bezmalo svaka žena mogla na stanovit i ličan način poistovetiti. Nalazimo Varvaru u njenoj praznoj galeriji, na čijim zidovima su se zadržale još samo njene slike, tuđe su drugi davno odneli, iz kojoj izlazi i kreće ka kući udaljenoj 666 koraka. Iznenadno granatiranje u njoj izaziva strah. Prepoznaje je grupa muškaraca i progoni do same kapije njene kuće, gde je sustižu i siluju. U toku bestijalnog i apsurdnog pira nemoćnih i besnih očajnika u neposrednoj blizini eksplodira granata i ubija i ranjava nasilnike a oslobođena Varvara shvata da je njena kuća pogođena; traga za detetom i pronalazi ga mrtvog u kupatilu. Sledećeg jutra Varvara pomračenog uma lutajući bespućem planina nad Dubrovnikom naleće na stražu koja otkriva da u naručju nosi mrtvo dete i oduzimaju joj ga i sahranjuju u neobeležnom grobu a nju smeštaju u umobolnicu. Nakon izvesnog vremena brat je pronalazi i oni nakon njenog izlaska iz bolnice tragaju za detetovim grobom. Bez uspeha. Konačno, Varvara napušta zemlju. Krug se zatvara. Nakon prelaska granice po pasoškoj kontroli, iznenada dolazi do eksplozije, voz biva pogođen projektilom i ona biva zarobljena u smrskanom vagonu. Povređena i u polusvesnom stanju. Pre nego što do nje stižu spasioci u bunilu ili u stvarnosti, razgovora sa bićem je asocira i na Hrista ali i na lik nepoznatog gubitnika iz mladosti.“

Kategorije: Trileri / Čiklit / Erotski Format: 13x20 cm Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 13. septembar 2013. ISBN: 978-86-521-1328-6 Saša Grej – „Klub Žilijet“: Prljav jezik i zabranjene strasti sasa_grej_klub_zilijet_prljav_jezik_i_zabranjene_strasti Saša Grej (1988), bivša porno zvezda, napisala je erotski roman. Ili Saša Grej zaista ume da piše ili je imala odličnog urednika, jer je „Klub Žilijet“ (Laguna, 2013) mnogo više od pisanog materijala za masturbaciju, kako obično na ovu vrstu literature gledamo. „Klub Žilijet“ je priča o seksualnosti, preciznije, ženskoj seksualnosti, još preciznije, o ženskoj seksualnosti u eri postfeminizma, interneta, pornografskih sajtova i BDSM klubova, mesta specijalizovanih za seksualne prakse dominacije i potčinjavanja. Glavna junakinja Ketrin, na završnoj godini fakulteta za film, u srećnoj je vezi sa Džekom, takođe studentom, koji danonoćno radi u predizbornoj kampanji za senatora Boba de Vila. Zbog Džekove iscrpljenosti, međutim, njihov seksualni život je nepostojeći, što Ketrin čini frustriranom. Poznanstvo sa Anom, devojkom koja zarađuje snimajući klipove za BDSM sajtove i aktivno učestvuje u životu BDSM zajednice, odvodi Ketrin na egzotičan i mračan put istraživanja svoje seksualnosti, granica između zadovoljstva i bola, kontrole i podređenosti. Ovo nije „Pedeset nijansi – Siva“. Ketrin nije naivna školarka koja se stidi sopstvenog seksualnog uzbuđenja. Naprotiv, čitajući „Klub Žilijet“, čitalac stiče utisak da je reč o odrasloj ženi od dvadeset i nešto, koja ima odrasle želje i traži način da sebi te želje ispuni. Opisujući scene seksa i Ketrininih seksualnih fantazija, Grej koristi eksplicitan jezik, onaj koji odrasli ljudi obično koriste kada pričaju o seksu. Komični pokušaji metaforičkog govora o seksu ne postoje, sve je na tanjiru, jer „vulgarnost i uzbuđenje su dve strane istog novčića“, kaže Ketrin. I još – „Pristajem samo na kurac. Penisu je mesto na času biologije, a svako ko mi ponudi ‘đoku’, ‘pevca’, ‘batinu’ ili ‘koplje’, može slobodno da ga zadrži u gaćama.` Svakome ko je iole upućen u pornografski opus Saše Grej, ovakav pristup nije iznenađenje. Zapravo, stranice knjige u kojima se opisuje seks najviše liče na prepričavanje scena iz njenih filmova. „Prljav jezik“ je obavezan deo njenog nastupa, a bog i fanovi znaju koliko je Grej u stanju da priča tokom seksa, čak i sa punim ustima. Počev od toga kako Ketrin izgleda, šta studira, do puta koji prelazi istražujući sopstvenu seksualnost, nema sumnje da je Grej glavnu junakinju napravila prema sopstvenom liku. Za neupućene: tokom pet godina u pornografskom biznisu, Saša Grej je postala neprikosnovena zvezda američke porno-industrije, a za tu karijeru nisu je preporučili ogromne grudi (koje i nema) i prazna glava (kao što je često slučaj), već isključivo, iako može da zvuči smešno, jer je reč o pornografiji – talenat i seksualna radoznalost. Gledajući stvari koje je Grej radila pred kamerama, iole stidljivija osoba pocrveni, a nisu isključeni ni napadi gađenja i mučnine. Ona je, međutim, i to je očigledno u svakoj sceni koju je snimila, uživala u svakoj sekundi, a jedna je od najzaslužnijih za to što je BDSM žanr prešao u pornografski mejnstrim. Upravo je takva i Ketrin. U literaturi i filmovima sa sličnom tematikom, kojih nije malo, glavni junaci, vođeni svojim mračnim seksualnim porivima, uvek završe tragično, ili je krajnja poruka da sa njima nešto nije u redu, da su defektni, devijantni i da ih to navodi da srljaju i da na kraju plate cenu svoje nastranosti. Ovde to nije slučaj, jer je Saša Grej put istraživanja svojih „mračnih“ opsesija prešla pešaka, a knjiga je posvećena svima onima koji su, kaže autorka, za istraživanje svoje seksualnosti imali na raspolaganju samo knjige i filmove. Zato obiluje referencama na literaturu i kinematografiju, od Biblije i Markiza de Sada, do „Građanina Kejna“ i „Lepotice dana“. Iz upotrebe ove poslednje, jasno je i kako je Grej, sa svojim pornografskim iskustvom, postala ikona poslednjeg talasa feminizma u Americi. Belle de jour, kontemplira Ketrin, naslov je neprevodiv na engleski; lepotica dana zvuči joj kao ponuda restoranskog menija, kao „danas na jelovniku“, komad mesa na tanjiru, dehumanizovano žensko meso koje treba da zadovolji mušku seksualnu glad. Iako su žene svesnije nego ikada pre svoje seksualnosti, Grej ne zatvara oči pred činjenicom da se na žensku seksualnost i dalje gleda sa osudom. Zato je u „Klub Žilijet“ važna epizoda o tinejdžerki koja se odlučuje na samoubistvo kada momak u kog je imala poverenja, bez njenog znanja postavi snimak njihovog seksa na internet, a ona prođe tipičnu „slut-shaming“ torturu na Fejsbuku, što je agonija koju milioni devojaka proživljavaju svakodnevno. Na putešestviju kroz BDSM klubove i seksualne perverzije, Ketrin uviđa ono što je u vezi sa seksom poznato u literaturi valjda još od Biblije – da je seks igra moći, dinamika odnosa kontrole i podređenosti. Ketrin će spoznati svoje granice i zato je kraj za nju srećan: vraća se svom pređašnjem životu sa Džekom, a njene seksualne avanture njihovoj vezi daju novi kvalitet, onaj koji je nedostajao. To se ne može reći za Anu, koja stalno traži nova, sve opasnija i opasnija uzbuđenja i umire tako što biva slučajno zadavljena tokom bizarne sado-mazo igre. Poenta je jasna: nije reč o potčinjavanju ili uspostavljanju kontrole nad partnerom, već nad sobom i sopstvenim željama.

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Snovi i prah Budućnost Sedam kraljevstava visi o koncu. Na istoku Deneris, poslednji izdanak kuće Targarjena, čiji su zmajevi sada već izrasli u strašne zveri, vlada kao kraljica grada podignutog na prahu i smrti, opkoljena neprijateljima. Pošto se napokon pročulo gde je ona, mnogi traže Deneris i njene zmajeve. Među njima je kepec Tirion Lanister, koji je pobegao iz Kraljeve luke ucenjene glave, osuđen na smrt zbog ubistva svog sestrića kralja Džofrija, posle čega je ubio i svog omraženog oca lorda Tivina. Na severu se pruža veliki Zid od leda i kamena – prepreka snažna tek koliko ljudi koji ga brane. Kopile lorda Edarda Starka, Džon Snežni, izabran je za 998. lorda zapovednika Noćne straže, ali on ima neprijatelje i u samoj Straži i s one strane Zida, gde se okupljaju sile neizrecivog užasa. Na sve strane ponovo izbijaju ogorčeni sukobi, a u njih su upleteni brojni, nezaboravni i neodoljivi likovi, od odmetnika do sveštenika, od vojnika do volšebnika, od plemića do robova. Plime sudbine neumitno vode ka najvećem plesu do sada... Drugi deo: Posle gozbe „Među piscima epske fantastike Martin je daleko najbolji...ovo je napeta, burna knjiga koja izaziva nesanicu.“ Time Magazine „Suočeni sa neshvatljivim zamahom ovog epa mnogi drugi pisci fantastike mogu samo s nevericom da odmahuju glavom... Njegova ambicija: da stvori Svetonijevih Dvanaest cezara epske fantastike, s likovima tako otrovnim da bi pojeli Bordžije.“ Guardian „Kolosalno, zapanjujuće... Martin u svom izmaštanom svetu pruža svu opojnu zapletenost Ratova ruža ili carskog Rima.“ SFX „Džordž R. R. Martin je jedan od naših najboljih pisaca, a ovo je jedna od njegovih najboljih knjiga.“ Rejmond E. Fajst „Ovo je jedna od onih retkih knjiga koja se čita s lakoćom.“ Robin Hob „Kakva čudesna povest. Nisam mogla da stanem dok je u zoru nisam završila.“ En Mekafri Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Prva ruka - Milorad Tomić nova knjiga „Roman sa kojim Milorad Tomić stupa na književnu scenu prati tragove barouzovske ogoljenosti, keruakovskog “on the road” avanturizma, negujući izvorni duh vremena u kojem dorćolska faca Miki traži put identitetskog sazrevanja u raznolikoj paleti društva koje mu se otvara. Iskačući iz ustaljenih stilskih obrazaca, Milorad Tomić nas svojim junakom vraća neprikosnovenim kodeksima “ulične časti”, ali i sa blagom setom podseća da su se prvi mangupi okupili tada i tamo, te se njihovim zalaskom ne gasi samo kultni momenat kafea Statut, već celokupan stil jedne metropole. Ova knjiga govori tonom koji se nikome ne izvinjava, pozicionira drogu kao stil života generacije koja je u začetku otkriva, te pruža odvažno svedočanstvo mladosti u vrtlogu poroka, lečenja, dilovanja, prostitucije, zatvora, ali i sporta, strasti, erotike i ljubavi.“ Lola Stojanović „Postoje neki ljudi koji su drugačiji, svoji, ljudi kojima se najčešće, kada ih upoznamo, iskreno divimo i zavolimo ih, bilo da se ta poznanstva dogode u svakodnevnom životu, bilo da ih upoznamo u literaturi, pozorištu, stripu, filmu…To su ljudi koji se drže i svojih i naših principa i svojih pravila, pre svega, i žive životima drugačijim od naših, a o tim životima uglavnom ili ne znamo ili malo znamo, i tek zahvaljujući njima te živote upoznajemo iz prve ruke. Jedan od takvih junaka posebnih i u svemu svojih je i glavni junak Tomićeve Prve Ruke, Milan Stošić. Milan Stošić je dvadestogodišnjak koji živi svoj život, po svojim pravilima, birajući da bude svoj i slobodan, birajući svoje demone slobode, neke svesno, a neke i ne, od kojih neki postaju oni za koje će se boriti svom snagom, a neki postaju oni protiv kojih će se boriti svom snagom.“ Milorad Novaković „Ovo je otvorena knjiga, jakom rečenicom stisnut, autentičan roman o subkulturnom svetu droge, uličnim tučama i kriminalu, očešan sportom, prožet prolaznim ljubavima, ojačan upečatljivom notom tvrdog karaktera i ljudskosti. Roman nije ispovest, ne ispovedam se nikome i ne kajem se ni zbog čega. Suštinska potka romana je u komadiće razbijena svest, koja se posle mnogo godina vratila u obliku mozaika. Iz bliza, tokom čitanja, vide se crtice koje su deo tog mozaika, ožiljci koji nikada ne prolaze. Tematski gledano, roman je vanvremenski, smešten sigurnom rukom u osamdesete godine prošlog veka. Primarno mesto dešavanja radnje romana je Beograd, sekundarna mesta dešavanja su veće Evropske metropole, ali i provincijski gradovi i skijaški centar u državi koja se zvala Jugoslavija. Možda je cela ova priča mogla da se desi i nekome drugome. Imali su sreće, nije im se desila. Oni kojima jeste, nisu više među živiima. U knjizi seks ne postoji. Postoji jahanje na ogromnom morskom talasu sa velikom penastom krestom na vrhu. Lagano jahanje na talasu koji se obasjan suncem polako i sve brže valja ka steni, razbija se o nju eksplozijom u milionima svetlećih kapi, ali razbija i samu stenu, pretvara je u sitan pesak i ostavlja mir svojim povlačenjem. Ako je to seks, onda je na sličan način opisan. Ulični obračuni ne traju letnji dan do podne. Oseti se nečija hrabrost, oseti se i kukavičluk, ukus krvi. Ne ulazi se u psihološke aspekte. Na ulici ubija adrenalin, ovde toga nema. Adrenalinsko pražnjenje je autoru nepoznato, on sve to doživljava potpuno indiferentan prema eventualnoj pobedi. Bavljenje nekim oblikom kriminala je osamdesetih godina bilo pitanje prestiža u svakom tvrdom, kompaktnom društvu mladih muškaraca koji su odrasli na Beogradskom asfaltu, pa ga ima i u knjizi. Pustoš koju ostavlja droga za sobom je toliko strašna, da ne postoji dovoljno jaka reč koja bi opisala doživljenu emociju posle viđenog stanja uništenja čitavih porodica kada je HIV virus vladao Beogradom. Autor se osmelio da se potrudi, da takav pakao vidite i prođete kroz njega čitajući. Džanki svet je baš tako opisiv, kao samo boravljenje u paklu. Izlaza nema. Konkretni događaji su deskripcijom ipak dovoljno intenzivni, i ostaju van okvira bilo kakve mistifikacije. Sigurna Prva Ruka vas dovodi među suprotstavljene svetove kojima je autor pripadao, sukobljene međusobno u samoj svojoj suštini, pokušavajući sebi da stvori jedan svet od svih njih, vodi vas do kraja.“ Autor

MUKE PO VARVARI - Lebreht Gaspar Broj strana: 132 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2022. „Malo je autora kod nas koji na tako promišljen i studiozan način prilaze ostvarivanju književnog dela kao sto je to slučaj sa Lebrechtom Gasparom. Kao i u prethodnim Gasparevim romanima, zlo u ljudskoj prirodi je tema koja ga okupira i njegova sveprisutnost, s tim što ovaj put smešta radnju u tragične godine balkanskog “opsanog življenja”. Gaspar, prateći sudbinu glavne junakinje, Varvare, ogoljavajući njeno sećanje i bojeći ga prepoznatljivo ljudskim, dakle, nesavršenim bojama, opisujući brutalnost sitacija, otkriva nam Varvarinu ličnost lišenu onih korena koji su joj brutalno iščupani kao što joj je zgažena i njena ljudska ontološka bit i ženska samobitnost u ni malo lepom svetu koji nas okružuje. Kroz apatridska lutanja svoje junakinje evropskim gradovima sa sećanjem, moralnošću i odgovornošću, Lebrecht Gaspar traži odgovore na sopstvena pitanja, pre svega, da li je moguće ne mrzeti. I upravo to pitanje je zapravo etička i teološka nit koja čini okosnicu filozofskih i egzistencijalističkih promišljanja koja se provlače kroz sve njegove objavljene romane, Pustinju, Obalu i evo, sada i kroz jedan od možda najbrutalnih romana napisan na Srpskom jeziku, Muke po Varvari. Varvara, živi u malom mestu na portugalskoj obali Atlantika. 1999. godine, u vreme bombardovanja, putuje na očevu sahranu. Nakon dugog puta evroskim kontinentom stiže na železničku stanicu nadomak granice otadžbine i dan prvodi iščekujući voz koji za koji se nikada ne zna kada će doći. Dok čeka pisac nam otkriva Varvarin životni put, uzroke i teskobu koja je goni na putovanje, zapravo nemir, od jedne do druge evropske metropole i konačno, do obale Atlantika gde je od samoubistva pukim sluščajem ali i sudbonosno spašava mladi par Portugalaca. Sa pričom o njenom provratku paralelno se odvija i priča koja kreće u predveče zumskog dana u Dubrovniku pod opsadom 1991. godine. Isprva sa Varvarinom životnom pričom zaokružujemo svoju spoznaju o njoj, osobi sa kojom bi se bezmalo svaka žena mogla na stanovit i ličan način poistovetiti. Nalazimo Varvaru u njenoj praznoj galeriji, na čijim zidovima su se zadržale još samo njene slike, tuđe su drugi davno odneli, iz kojoj izlazi i kreće ka kući udaljenoj 666 koraka. Iznenadno granatiranje u njoj izaziva strah. Prepoznaje je grupa muškaraca i progoni do same kapije njene kuće, gde je sustižu i siluju. U toku bestijalnog i apsurdnog pira nemoćnih i besnih očajnika u neposrednoj blizini eksplodira granata i ubija i ranjava nasilnike a oslobođena Varvara shvata da je njena kuća pogođena; traga za detetom i pronalazi ga mrtvog u kupatilu. Sledećeg jutra Varvara pomračenog uma lutajući bespućem planina nad Dubrovnikom naleće na stražu koja otkriva da u naručju nosi mrtvo dete i oduzimaju joj ga i sahranjuju u neobeležnom grobu a nju smeštaju u umobolnicvu. Nakon izvesnog vremena brat je pronalazi i oni nakon njenog izlaska iz bolnice tragaju da detetovim grobom. Bez uspeha. Konačno, Varvara napušta zemlju. Krug se zatvara. Nakon prelaska granice po pasoškoj kontroli, iznenada dolazi do eksplozije, voz biva pogođen projektilom i ona biva zarobljena u smrskanom vagonu. Povređena i u polusvesnom stanju. Pre nego što do nje stižu spasioci u bunilu ili u stvarnosti, razgovora sa bićem je asocira i na Hrista ali i na lik nepoznatog gubitnika iz mladosti.“ L.1.POL.1.

Đovani Papini, Istorija o Hristu, Narodno delo, Beograd 1929. Tvrd povez, strana 508, bogato ilustrovano, očuvano 7,5 od 10 (hrbat je delimično izguljen od godina, unutrašnjost je skoro savršena. Zlatotisak na koricama, ilustracije su u koloru i crno-bele, kada su na osnovu bakroreza. Dimenzija 23,2 x15,1 cm. Nema podvlačenja niti potpisa. Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... hrišćanstvo isus hrist religija biblija novi zavet

Autori: Ratko Lazarević Dragi Lazarević tvrd povez, B5 format, 220 str. Поштовани, Овај текст је намењен Вама. Жеља нам је да се упознате кроз један дуги период уназад (кроз векове) какву је улогу и значај сточарство имало за српски народ и државу Србију, затим о традицији и односу српског сељака према животињама, као и о земљи Србији, једној од највећих извозника животиња и сточних производа у Европи у 19. и почетком 20. века. На крају, нажалост, да се упознате с чињеницом како српско сточарство доживљава и преживљава тешке дане борбе за опстанак, односно, како, може се слободно рећи, пропада. Стање сточарства на крају 20. века, а нарочито на почетку 21. века, забрињава, посебно оне који се баве струком, одгајиваче-фармере и грађане-потрошаче. Ово с разлогом, јер су увезени производи сточарства знатно скупљи, лошијег квалитета, а често и сумњиве здравствене исправности. С друге стране, смањење бројног стања сточарства директно утиче на развој и опстанак села и становника на селу, посебно младих. То значи да долази онај трећи, најгори период, када се одлази са села, траже се бољи услови (сигурнији) за живот, а села се гасе, остају пуста. Пропадање сточарства одражава се и на укупан развој пољопривреде и привреде наше земље. Због немања млека, меса, јаја и др. запоставља се и рад прехрамбене индустрије (млекаре, кланице, индустрија сточне хране), умањује се приход државе, смањује се број запослених, опада стандард грађана и слично. Поред тога, значај сточарства огледа се и у одржавању плодности земљишта: стајњак оплемењује земљиште, одржава структуру земљишта, обезбеђује стабилне приносе и чува агро и еко систем за разлику од употребе хемијских ђубрива и других средстава која нарушавају плодност земљишта и еколошку средину. 6 СРПСКО СТОЧАРСТВО КРОЗ ВЕКОВЕ И У БУДУЋНОСТИ На крају, да ли треба подсећати на чињеницу да ниједна земља у свету није просперирала ако није обезбедила довољно хране за своје становништво, односно, није унапредила економију без одрживе производње хране. Кроз критичко сагледавање стања сточарства никада нисмо били критизери већ, напротив, увек смо давали и наш предлог шта треба чинити да се стање поправи што чинимо и овај пут. Србија је позната сточарска земља, она је то и данас (иако је знатно ослабила), сељак и српски народ је традиционално везан за животиње, што треба користити и развијати, а држава је увек имала користи. Даље, постоје сви други услови за организовано – фармско гајење животиња, за разлику од многих других земаља у окружењу и свету, а имају развијеније сточарство. Шта немамо? Немамо јасну стратегију развоја производње хране, држава се дистанцирала, односно, удаљила од мишљења струке, село је заборављено, постоје мишљења (нажалост) да је боље увозити храну него у њу улагати. Једном речју, државне мере су затајиле, што нас све кошта, а коштаће много више ако се садашњи однос према пољопривреди не промени. И то што пре! Аутори

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura

Lepo očuvano Retko Ksenija Atanasijević FILOZOFSKI FRAGMENTI Dr Ed. Klapared - Izbor zvanja Kratak kineske, vavilonsko-asirske, jevrejske, misirske, arapske, persijske, italijanske i engleske pregled književnosti Clenton Logio SOCIJALNE STUDIJE Slavko Kosić SOCIJALNA POLITIKA SELA Dragoslav Đorđević FILOZOFSKA NASTAVA U ŠKOLI Dinko Tomašić ZAKONI PORASTA STANOVNIŠTVA Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) bila je srpski filozof i prevodilac[1], prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.[2] Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija).[3][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Ksenija Atanasijević, slika Nadežde Petrović, 1912. godine (Spomen zbirka Pavla Beljanskog) Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Doktorat[uredi | uredi izvor] Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[4] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem[1], 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.[5][6] Promovisana je u doktora 5. marta iste godine.[7] U oktobru 1923. izabrana je za docenta filozofije na Filosofskom fakultetu, čime je postala prva univerzitetska nastavnica.[8] Progon[uredi | uredi izvor] Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provokativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci. Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnom anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta - s katedre Filosofskog fakulteta je uklonjena 24. oktobra 1935.[9] Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Konferencija intelektualaca traži da se utvrdi ko je u pravu.[10] Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. (ili već 1935.[11]) godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“. Osvrćući se na slučaj, rektorat univerziteta je zaključio da `Za svoj neuspeh na Univerzitetu g-ca Atanasijević ima da zahvali samo sebi`,[12] na šta je Atanasijević odgovorila da može zahvaliti `podmuklim intrigama, prikrivenim univerzitetskom `autonomijom``.[13] U decembru 1939. postavljena je za nastavnog inspektora.[14] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.[15] Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.[16][6] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.[6] Zoran Penevski je napisao roman „Elegija o beloj devojčici” o Kseniji Atanasijević.[17] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Brunovo učenje o najmanjem, Beograd, 1922. Počeci filozofiranja kod Grka, Beograd, 1928. Filozofski fragmenti I-II, Beograd, 1929-30. La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno,Beograd i Pariz, 1923. L`Atomisme d’Epicure, Pariz, 1928.[18] Un fragment philosophique, Beograd, 1929. Considération sur le monde et la vie dans la littérature populaire des Yougoslaves, Pariz 1929/30. Die gegenwärtigen philosophishen Strömungen in Jugoslawien – Der russische Gedanke, Internationale Zeitschrift für Philosophie, Bon, 3, 1930. Die Anfänge des Philosophiernes bei den Griechen, 1928. Organon, prevod Etika, prevod tags: antikvarne knjige stare srpska prva izdanja

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’Evokacija života Latinke Đorđević poetskom zbirkom „Cvetovi starog panja" Stasavajući kroz vekove i prateći sve mene čovekovog evolucijskog razvoja, književnost je bila predodređena da se bavi pitanjem egzistencije i suštine čovekovog bića. Savremeni pesnici ophrvani naprednim civilizacijskim tekovinama sve više poniru u sebe u pokušaju da daju odgovore na pitanja sopstvene duše i sopstvenog suštastva. Poetski rukopis Latinke Đorđević predočiće traganje koje se meri sećanjem i osećanjem života u svoj njegovoj punoći. U pokušaju da izmiri večne antagonizme, koji prate univerzalni ljudski kod, Latinka Đorđević će svojim pesničkim izrazom izliti posebnu temporalnu filosofemu kao želju da poveže prošlost i budućnost sećanjima koja za večnost ostaju. Tu večnost pesnikinja neumorno gradi u svom srcu, pokušavajući da premosti jaz među svetovima koji anticipiraju drugačiji odnos prema životu i vrednostima. Ne dozvolivši da sve što nosi predznak novog bude suprotstavljeno ideji starog, poezija smeštena među korice ove knjige može se sagledati i kao most koji povezuje obale na kojima stoje detinjstvo i mladost s jedne i zrelo doba s druge strane. Dvojnost stihovanog prikaza sveta kod Latinke Đorđević implicira dijahronijsko raslojavanje zamišljenog i željenog, kroz univerzalne sukobe dobra i zla, morala i nemorala, svetlosti i tame. U takvom poetskom diskursu nema grotesknih momenata, iako će emocionalni korpus biti obogaćen nijansiranim suplementima raspoloženja i perspektive. Lirski subjekt ima stajnu tačku srca, koja u mnogome određuje ton i intenzitet emotivnih opservacija, od onih koje su pesimistički spremne u otpozdrav životu do onih koje optimistički grade verovanje u vreme koje implicite objašnjava ljude u njihovoj biti. Latinka Đorđević ne plaši se da se zagleda u svoju senku, jer kroz nju konturiše život bez lažnog vitalizma i nesmislenog poleta i gradi svest o položaju sopstvenog bića u opštem bivstvu. Pesnikinja svojim poetskim vezom ispisuje apoteozu uspomenama kao vrednosti kojoj ni zaborav ništa ne može. Uspomene su za nju beg i sklonište od maglene vizije sadašnjosti, u kojoj nema pravih prijatelja, postojane ljubavi i iskrenog poštovanja. Realnost guši svaku mogućnost nežnog srca da se održi nevinim i čistim, pa je sakrivanje u neka izmaštana vremena preko potrebno. Direktne kauzalnosti za to u ovim stihovima nema, ali se u svakom izgovorenom glasu i napisanom slovu oseća težina nepripadanja svetu koji nudi kameleonovsku zaostavštinu, u kojoj prepoznavanje iziskuje samo formu čoveka. Latinka Đorđević se ne plaši da peva o zrelom dobu, o intimnom proživljavanju smrti kao neminovnosti, ali se njena poezija ne svodi na postegzistencijalistički izraz nihilističkog poniranja u ništavnost. Nasuprot tome, Latinka se nada, želi, proživljava i traži, a njeni životni i stvaralački impulsi bivaju sve jači i utemeljeniji u ono što život kroz brojne metamorfoze sa sobom nosi. Stari panj u viziji pesnikinje ima višestruku simboličku vrednost. On je koren, tradicija, vezanost, pripadnost, ali i postojanost, trajanje, nezaborav. Svaka pesma ove zbirke mogla bi biti po jedan god starog panja, koji ne samo da će iscvetati lepotom umetničkog oblikovanja stihovanjem, nego će biti i zalog za budućnost generacijama koje dolaze. Iako okrenuta prošlosti, kroz tihu bojazan za budućnost, ova poetska zbirka vrlo dobro korespondira i sa sadašnjošću. Svet koji sublimiše utiske iz svakodnevice ima svoj duhovni aspekt i nije lišen metafizičkog prizvuka. U potpuno izgrađenoj kosmogonijskoj viziji, koja se u pesmama prepoznaje, nema generalizacije osećaja, ni uopštavanja stavova, već se insistira na intimnim preživljavanjima lirskog subjekta, koga često postavljamo kao ekvivalent pesnikinji. Ona racionalno vidi sve mane i vrline sveta, ali ih iracionalno ne prima, jer je iz svog duhovnog zavičaja ponela u dubini duše sliku koja nije utopistički idealna i ne predstavlja opšteljudsku harmoniju, ali je građena na visokim normama časti, morala i poštenja. Verna tim principima, Latinka će ispisivati pesme koje su daleko od gorkog ukusa i gnušanja nad anomalijama savremenog života, već pesme koje i razočarenje čine kritički prepoznatljivim. Kroz pojedine gotovo satirične stihove, ona će se uhvatiti u koštac i sa ironijom koja zahvata duh prolaskom neispunjenog vremena, pa su pojedine pesme defetistički obojene, ali one ne predstavljaju jeftin bunt, već su izraz tihog narastajućeg nezadovoljstva koje prati potraga za istinom, kao nepatvorenom vrednosti. Mnoge pesme, kao i sam naslov ove zbirke, motivski se vezuju za prirodu. Ona nije samo scenografija za osećanja, već ih metaforički prati i upotpunjuje. Pesnikinja dokazuje da je čovek apstrahovan kroz svoju prirodnost, a iskonska prirodnost podrazumeva njegovu nesputanost u mislima, osećanjima i htenjima. Ovladavati sopstvenom prirodom značilo bi stopiti se s pejzažima u kojima ima varnica najintimnijih proživljavanja. Poetska treperenja Latinke Đorđević su zato vrlo pitoreskna, tako da se može steći utisak da ona pušta emocije da slobodno šetaju poljanama, druže se s pticama, osluškuju šum vetra i žubor vode, budu vođene olfaktivnom magijom cvetanja, ali i da sebe tako pročišćavaju i svode na apsolutnu esenciju. Samo takve emocije u sadejstvu s moćima prirode, u viziji pesnikinje dostojne su pravog čoveka. Večna tema ljubavi u stvaranju Latinke Đorđević zauzima značajno mesto. Pesme ove knjige predstavljaju ljubav kao svevremenu kategoriju i kao fenomen koji obezbeđuje trajanje. Zanesena čarolijom mesečine, penikinja postojanje prepoznaje kroz ljubav koja svoju magiju postiže samo ako se daruje i dar voljenja čistim srcem primi. Nežnost kao lajtmotiv postaje drhtaj duše koja kroz najsakrivenije želje strepi, nada se i čezne, pa pesme postaju zatvorenije, tiše, suptilnije. Ljubav za Latinku nije jednosmerna, iako se ona skoro autobiografski u svojoj poeziji stavlja u ulogu davaoca. Takođe, ljubav nije predočena samo u muško - ženskom smislu, već je izraz opšteg, koje stasava u vrlinu. Nema divnije ljubavi od one koja se prepozna u bajkovitim jezerima majčinih očiju, ni veće ushićenosti od one koja zaiskri između behara mladalačkih nemira. Iako poetski kontekst sve kvalifikuje u domenu uspomena, pesnikinja prevladava i sopstveni koncept sećanja, računajući na život koji je celovit i jedinstven samo ako se segmentima sazdanim od trenutaka duboke posvećenosti gradi. Iako jako emotivno obojena, zbirka pesma „Cvetovi starog panja" nudi i složenu refleksivnost, posebno naglašenu u neimenovanim lirskim minijaturama. Pesnikinja se bavi pitanjima kojima su se bavili još drevni filosofi, iako skromno napominjući da takvi spisi nisu premudrost, već čovekova težnja da se odredi. Lirske minijature namerno ostaju neimenovane kako bi metaforički smisao dobio opšti karakter i kroz recepciju upio široko iskustvo čitalaca. Međutim, u ovim stihovima nema naglašene pojedinačne empirijske note, već se individualizovanom semantikom dolazi do mogućih rešenja, pa mnogi zapisi ovog tipa nose sličnosti sa haiku formom, ili se karakterišu izraženom apoftegmičnošću. Invencija pesnikinje omogućiće pogled na ljudske fenomene kroz ono što metonimijski izmiče površnom opažanju. Taj misaoni put polazi od problemskog pristupa začetku života, pa seže sve do problematizovanja isticanja životnih sokova, kada se ovostranost preobraća u svoje janusovsko lice. Pesnički jezik Latinke Đorđević je lak, jasan, precizan, tako da predstavlja izazov za kodifikovanje metafora. Ona se poigrava sintagmatskim spojevima, tražeći od čitaoca da u sopstvenoj imaginaciji usložne jednostavne prikaze slojevitim raščlanjivanjem smisla. Jezgrovitim iskazom i emotivnom zgusnutošću stil ove zbirke ima specifično umetničko oblikovanje, koje ne robuje stihu i ritmu, ali svojom punoćom nudi koncentrisanje na sadržinu kao glavni element pevanja. U iščitavanju poetske zbirke Latinke Đorđević može se primetiti težnja da se čovek situira misaono, emotivno, duhovno, ali i da ostane veran sebi nekadašnjem da bi sazdao sebe budućeg. Evokacijom prošlosti ove pesme treba da nam pokažu put kojim ćemo hrabro, podignutih glava koračati kroz vreme koje se ne meri danima, godinama, vekovima, već otkucajima srca i teperenjem duše, a pesnikinja nam cvetovima ove zbirke nudi bogatstvo svog unutrašnjeg sveta kao zaklon od surovosti svakodnevnog života. Baš taj iskren pristup stvaranju i čitalačkoj publici Latinku Đorđević dovodi u sam vrh poetesa dvadeset prvog veka, a ova knjiga samo je još jedna u nizu koje to potvrđuju.’’ Aleksandra Stojaković, diplomirani filolog za književnost i srpski jezik

Detalji predmeta Stanje Polovno Bilješke o piscu: August Šenoa rođen je 14. studenoga 1838. godine u Zagrebu. U roditeljskom domu stekao je ljubav prema umjetnosti: Otac mu je rado išao na koncerte i u kazalište, a mati je voljela književost. Poslje smrti majke 1848. god., svršivši u Zagrebu osmi razred, odlazi u Pečuh k rođacima, gdje završava prvi razred gimnazije 1850. god. Vraća se u Zagreb gdje maturira 1857. god. u gornjogradskoj gimnaziji, i upisuje se na Pravoslovnu akademiju. Od početka listopada 1859. god. nastavlja pravni studj u Pragu. Tu ostaje do 1865. godine. Ne položivš na vrijeme odrđene spite bio je prisiljen baviti se žurnalistikom, te se vraća u Zagreb i radi u redakciji “Pozor”. 1868. godine postaje gradski bilježnik. Iste godine vjenča se sa Slavom pl. Ištvanić. Postaje ravnatelj hrvatskoga zemaljskog kazališta 1870. god. Postaje i dramaturg. Njegov prvi roman Zlatarevo zlato izlazi 1871. god. Dvije godine kasnije, 1873. godine, postao je gradski senator i napušta kazalište. Od 1874. godine do smrti uređuje hrvatski književni časopis “Vijenac”. Umro je 13. prosinca 1881. godine. Ležeći bolestan diktirao je “Kletvu” i rekao je “Nedajte mi umrjeti, imam još toliko toga za napisati”. Najpoznatija djela su mu: “Seljačka buna”, ”Zlaterovo zlato”, “Prosjak Luka”, “Mladi gospodin”, “Prijan Lovro”, “Diogenes”, “Kanarinčeva ljubovca”, “Vječni Žid” i “Zagrebulje”. Zlatarevo zlato Kratki sadržaj: Radnja se odvija u 16 st. u Zagrebu. Plemić Pavao Gregorijanec spašava Doru Krupićevu prilikom jedne gužve u gradu i odvodi je njenom ocu, zlataru Petru Krupiću. Pavao se odmah u nju zaljubio. Prilikom iste nevolje u gradu smili mu se nijemi prosijak Jerko i zamoli svoje sluge da ga odnesu na njegove dvore da se izliječi. Dora je slovila kao lijepa, vrijedna, skrušena i vjerna bogu i domu, iako je rano ostala bez majke pa ju je uz oca odgajala kuma Magda. Brijač Grga Čokolin nije uspio isprositi Doru za ženu pa se zakleo da će Krupićevoj obitelji nanijeti sva zla. Pokušao je djevojku u gradu oklevetati zbog čega ju je otac otjerao kod rođaka van grada. Putem su ju presreli plaćenici Stjepka Gregorijanca s namjerom da ju otmu i osramote, ne bi li tako onemogućili da se Pavao njome vjenča. Kao što je brijač Grga bio doušnik Stjepku, tako se prosjak Jerko zajedno sa plemićem Pavlom urotio protiv Grge i oca Gregorijanca. Dodatnu nevolju čini barunica Klara koja je rano ostala samoborska udovica i smrtno se zaljubila u lijepog Pavla. Jerko je objasnio Pavlu da nije nijem, da imaju zajedničkog oca, da mu je majka bila služavka na očevom dvoru, da ju je Stjepko napastovao i kad je vidio da je trudna protjerao ju je sa dvora. Umrla je u teškoj bjedi, a on joj se zakleo da će cijeli život šutjeti, kako nitko ne bi saznao ništa o njemu. Do sada mu je pomagao rođak fratar u samostanu. Kad su nastale svađe između vlastele i građana, u vrijeme kad je Petar bio na ratištu protiv turaka, Klara je unajmila jednog zlobnika koji se pojavio u Dorinoj kući za vrijeme dok je bila sama. Prethodno je taj zlobnik ranio Janka koji je čuvao Dorina ulazna vrata. Dori se predstavio kao čovjek koji traži zaštitu, u nevolji je i bježi. Smilio se Dori, donijela mu je vode i dok je gledala kroz prozor zlobnik joj je podmetnuo otrov. Kratko nakon što je probala tu vodu preminula je. U taj čaš došao je nesretni Pavao koji nije ništa mogao napraviti protiv toga. Idućeg dana Dora je bila sahranjena. Za vrijeme dok je ležala na odru u crkvi Pavao se sreo sa Klarom i obećao joj najljuće nevolje za sve što je učinla. Pavao je otišao na ratište sa turcima. Vratio se tek na samrti oca Stjepa, kojeg ispovijeda svećenik Jerko. Otac se na samrti ispovijeda svećeniku i kaje se za vanbrčnog sina. Svećenik otkriva da je on taj sn. Iza obitelji Gregorijanec u kojoj su bila tri sina nije ostao niti jedan nasljednik. Pavao se nije ženio i pognuo je na ratištu. Niko je mao samo jednu kćerku, a Jerko je bio svećenik.