Admiral Books, 2014. Udžbenički format, 204 strane. Lepo očuvana, listovi požuteli, spolja sa sitnim `pegicama`. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S ONE STRANE Šta li ima s one strane reke smrti? To je jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja učiteljima istočnjačke mudrosti, ali koliko god da su oni dobri stručnjaci i na visokom stupnju razvoja, spomenuto pitanje im je isto tako neobično kao što bi prolazniku izgledalo čudno pitanje o izgledu suprotne strane ulice. Ono što ih iznenađuje je pretpostavka da tu uopšte može biti govora o nekoj potrebi podučavanja, a iz prostog razloga, što je dovoljno pogledati da bi se videlo. Izvor neprekidnog čuđenja za učitelje sa Istoka je da do takvih rezultata u mnogim slučajevima vode čisto teorijske i dogmatske metode Zapada. Ti takozvani učitelji su slepi, a vode druge slepce, jer nemaju mogućnosti da utvrde Istinu, iako to tvrde, pa se ograničavaju na pasivno predavanje znanja i načela koje su primili od drugih, koji su na isti način do njih došli. Naprotiv, na Istoku ima mnogo ljudi nadarenih psihičkim i spiritualnim sposobnostima, za koje je život s one strane isto tako običan i blizak kao i ovaj zemaljski. Za istočnjake na visokom stupnju razvoja život s one strane nema ničeg neobičnog ni misterioznog kao ni neistražene dubine okeana, jer oni poznaju struje, ponore i ostrva. Opšte činjenice s one strane života su jasno shvaćene, isto tako kao što zapadnjački moreplovac shvata i poznaje uslove za plovidbu u Atlantskom okeanu. Štaviše, svaki istočnjak na izvesnom stupnju razvoja već od rane mladosti zna da se fenomen života posle smrti ne prima kao neka dogma, jer može da postane predmet sigurnog saznanja onih, koji odluče da posvete potrebno vreme i izučavanje za razvoj viših sposobnosti duha, koje su posed i dobro celog ljudskog roda. Međutim, baš radi spomenutog razloga, odluka da se pokuša pomoći zapadnjaku kako bi shvatio ovo područje, za naprednog istočnjaka i okultistu znači prihvatiti se vrlo teškog, gotovo obeshrabrujućeg poduhvata. Zapadnjak instiktivno odbija da shvati Istinu onako kako je istočnjaci primaju. Pošto mu nedostaje iskustveno znanje tolikih psihičkih i spiritualnih činjenica, koje su osnovni temelj za dublje izučavanje, duh zapadnjaka sasvim prirodno zahteva konkretan dokaz pre nego što oseti raspoloženje da prosledi dalje. Međutim, pošto se tu radi o činjenicama, koje mogu da se upoznaju samo direktnim iskustvom, nikakav dokaz ne bi mogao da pobudi oduševljenje, koje je potrebno za tako posebno izučavanje. Zbog toga sledi da zapadnjak osnovna učenja Istoka ili prihvata na osnovu poverenja u Učitelja, ili ih smatra čistim spekulacijama i pretpostavkama. Pošto je Zapad prepun takvih hipoteza i premišljanja, lako je razumeti da ih zapadnjački učenik ne uzima suviše ozbiljno zbog toga jer – kao što se često zaključuje – jedna hipoteza vredi koliko i druga. Učenik stalno mora da ima u vidu da pri izlaganju činjenica o drugom životu, čemu je ova knjiga namenjena, nije moguće pružiti nikakve dokaze, ako njegove lične spiritualne i psihičke sposobnosti nisu dostigle visok stepen razvoja. U tom položaju je on sličan slepcu, koji zahteva dokaz za crvenu boju nekog predmeta, ili gluvome koji traži dokaz za postojanje harmonije u muzici. Radi istog razloga pružanje dokaza u oba slučaja nije moguće. Isto tako ne bi mogli da objasnimo ukus šećera nekome, ko nikada nije okusio slatko....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U rukama držite jednu od brojnih značajnih knjiga dr. Josepha Murphyja, čuvenog američkog duhovnjaka koji je svojim propovijedima silno utjecao na mišljenje ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama, a knjigama i na znatan dio zapadnjački orijentiranog svijeta. Njegove riječi unose u slušatelje i čitatelje pouzdanje u Boga. ali i u sebe same, donose mir, stabilnost i sreću. Njegova interpretacija Boga originalna je i u mnogome sukladna suvremenom znanstvenom poimanju Boga. Takva koncepcija Boga otvara mnogo veće mogućnosti Njegove intervencije u čovječjem životu. Iako Murphy preporuča molitvu i pouzdanje u Boga kao važne činitelje osobnog napretka, ne zaboravlja naglasiti važnost vlastitog nastojanja, upornosti, i rad na promjeni svog bića u bolje, savršenije, uspješnije ljudsko biće. U tome su njegove postavke u skladu s najboljom tradicijom američkog suvremenog i psihološki utemeljenog propovjedništva. Džozef Marfi (20. maj 1898. - 16. decembar 1981.) je irski, naturalizovani američki autor i predvodnik nove misli, orijentisan ka božanskoj i religioznoj nauci. Džozef Denis Marfi rođen je u Bejlidahobu, u okrugu Kork, u Irskoj, kao sin direktora privatne dečačke škole i odgajaen je kao rimokatolik . Pridružio se jezuitima . U dvadesetim godinama, pre nego što je postavljen za sveštenika, iskustvo lekovite molitve navelo ga je da napusti jezuite i emigrira u Sjedinjene Države 1922; putovao je kao kormilar na brodu RMS Sedrik, ploveći iz Liverpula u Engleskoj do luke Njujork; na brodskom manifestu za putnike njegovo zanimanje navedeno je kao hemičar, britanski termin za farmaceuta. U Njujorku je postao profesionalni farmaceut (do tada je diplomirao hemiju ). Ovde je pristupio Crkvi Isceljujućeg Hrista (deo Crkve Božanske nauke ), gde je Emet Fok postao poglavar 1931. [1] Karijera Marfi je putovao u Indiju i proveo dosta vremena sa indijskim mudracima, učeći hinduističku filozofiju . Kasnije je u Americi formirao novu crkvu sa hinduističkim ideologijama. Sredinom četrdesetih godina preselio se u Los Anđeles, gde je upoznao osnivača religiozne nauke Ernesta Holmsa, a Holms ga je 1946. zainteresovao za religijsku nauku, nakon čega je predavao u Ročesteru, u Njujorku, a kasnije i na Institutu za religijsku nauku u Los Anđelesu. Sastanak sa predsednikom Udruženja za božansku nauku Ervinom Gregom doveo ga je do premeštanja u Božansku nauku, a on je postao poglavar Crkve Božanske nauke Los Anđelesa 1949., koju je izgradio u jednu od najvećih kongregacija Nove misli u zemlji.[traži se izvor] [ цитирање потребно ] Privatni život i smrt U sledećoj deceniji Marfi se oženio, doktorirao psihologiju na Univerzitetu Južna Kalifornija i počeo da piše. Nakon što mu je prva supruga umrla 1976. godine, oženio se svojom dugogodišnjom sekretaricom. Preselio je svoje poglavarstvo u Laguna Hils u Kaliforniji, gde je i umro 1981. godine. Njegova supruga, dr. Džin Marfi, nastavila je da radi u ovom poglavarstvu nekoliko godina nakon toga. Bibliografija To je to ili umetnost metafizičke demonstracije (1945) Točkovi istine (1946) Savršeni odgovor (1946) Vrhovno majstorstvo straha (1946) Sveti Džon Spiks (1948) Ljubav je sloboda (1948) Mistično objašnjeno ( dvanaest sila) (1948) Bogatstvo je vaše pravo (posebne meditacije za zdravlje, bogatstvo, ljubav i izražavanje) (1952) Čuda vašeg uma (1953) Božiji miris (1953) Magija verovanja (1954) Značenje reinkarnacije (1954) Veruj u sebe (1955) Kako privući novac (1955) Putovanje sa Bogom (1956) Mir u sebi (revidiran Sveti Džon Spiks) (1956) Molitva je odgovor (1956) Kako koristiti svoju isceljujuću moć (1957) Tihi trenuci s Bogom (1958) Moli svoj put kroz to (1958) Lekovita moć ljubavi (1958) Ostanite mladi zauvek (1958) Mentalni otrovi i njihovi antidoti (1958) Kako se moliti s špilom karata (1958) Živeti bez naprezanja (1959) Tehnike molitvene terapije (1960) Nuklearna religija (1961) Gospod nas uči da se molimo (drugo poglavlje putovanja sa Bogom) (1962.) Zašto se ovo dogodilo meni? (1962) Moć vašeg podsvesnog uma (1963) Čudesa umne dinamike (1964) Neverovatni zakoni moći kosmičkog uma (1965) Vaša beskrajna moć da budete bogati (1966) Kosmička snaga unutar vas (1968) Beskonačna moć za bogatije življenje (1969) Tajne prvog Činga (1970) Psihička percepcija: magija ekstrasenzorne percepcije (1971) Čudesna moć za beskonačno bogatstvo (1972) Telefizika: Čarobna moć savršenog življenja (1973) Kosmički enerdžajzer: Čudesna snaga univerzuma (1974) Velike biblijske istine za ljudske probleme (1976) Moć je u vama (1977) Božije pesme (1979) Kako koristiti zakone uma (1980) Ove istine mogu vam promeniti život (1982) Zbirka eseja Džozefa Marfija (1987)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karma i bolesti Pobeda nad besom Pobeda nad strahom Filozofija snova Svami Sivananda Karme i bolesti – Svami Šivananda Karme i bolesti: Četiri knjige u jednoj! Jedan od najvećih indijskih mudraca 20. veka pomaže nam da shvatimo uzročno-posledičnu vezu između naših postupaka i raznih vrsta oboljenja koja iz njih proističu. “”Sve bolesti od kojih od rođenja patimo su proizvodi postupaka koje smo učinili u prethodnim vremenima… Loša dela ne prolaze bez gorkih posledica po počinioca. Ovde su navedeni neki od brojnih žalosnih životnih uslova u kojima čovek mora da živi usled svojih nepažljivih grešnih dela.””””Strah je veliki neprijatelj čoveka. On je protivnik njegovog napretka. On remeti njegov mir i sklad. Sisa i crpi njegovu vitalnost i energiju. Psiholozi su mišljenja da ne može biti apsolutne neustrašivosti i da se jedino može uložiti odlučan napor da se savlada strah. To je netačno. Psiholozi nemaju transcendentalno iskustvo. Savršen mudrac koji ima znanje o Bramanu je apsolutno neustrašiv.”” Ova knjiga baca mnogo svetla na uzroke i karakteristike straha. Ona predlaže delotvorne lekove za istrebljenje straha i razvijanje hrabrosti i moralne čvrstine.””Uzrok greha ili pogrešnog postupanja u ovom svetu je želja. Bes je samo oblik želje. Bes je zapravo sama želja. Jer, kada želja nije zadovoljena, čovek postaje ljut na one koji stoje kao prepreka na putu ispunjenja.” “Sri Svami Šivanandađi Maharadž pruža nam dragoceno uputstvo za metode za vođenje rata protiv ovog kobnog neprijatelja čoveka. Duboka mudrost dolazi kroz razmišljanje o snovima. Niko nije zaista sebe upoznao ako nije izučavao svoje snove. Izučavanje snova pokazuje kako je tajanstvena naša duša. Svaka predstava u snu ima značenje. San je poput pisma napisanog na nepoznatom jeziku. Snovi imaju svrhu ili razveseljavanja ili rastuživanja i zastrašivanja sanjača, da bi mu time bilo uzvraćeno za njegova dobra i loša dela. Njegova adrišta (sila prošlih karmi) na ovaj način obezbeđuje delotvoran uzrok snova. Sve dok sanjač sanja, objekti sna su stvarni. Kada se probudi, sanjani svet postaje iluzoran. Kada čovek dostigne prosvetljenje ili znanje o Bramanu, ovaj svet jave postaje nestvaran kao i svet sna.” Svami Sivananda Sarasvati (engleski: Svami Sivananda Sarasvati, Devanagari: savāmī śivānanada sarasasarasarasava, 8. 01. 08. 2007. godine, 8. 8. 19. 19. – 19. 08. u Indiji ru, propovednik joge i Vedante. Osnovao je Društvo za božanski život u Rišikešu, Utarakhandu 1936. godine i napisao skoro 300 knjiga o jogi, vedanti i mnogim drugim temama. Život Rani život Svami Šivananda je rođen 8. septembra 1887. u selu Pattamadai, Tamil Nadu, Indija, u pobožnoj porodici PS Vengu Ijera, službenika državnih prihoda i bhakte Gospoda Šive i Parvati Amala, koji ga je nazvao Kupusvami. Odličan je učenik i dobar sportista i gimnastičar. On pokazuje saosećanje prema siromašnima i životinjama. Po završetku srednjeg obrazovanja, pridružio se koledžu u Tiručirapali, gde je učestvovao u debatama i predstavama. Godine 1905. igrala je Elenu u Šekspirovoj drami San letnje noći. Posle tri godine na fakultetu prelazi na Medicinski institut Tanjore, gde je bio odličan učenik. Po završetku instituta počeo je da radi kao lekar u Tiručiju i uz zajam od 100 rupija od majke počeo je da izdaje medicinski časopis Ambrozija. Često poklanja časopis besplatno, jer ga je sramota da traži novac. Ubrzo nakon očeve smrti, dr Kupusvami je pozvan da služi u Maleziji i otišao je na brod Tara 1913. U Maleziji se dr Kupusvami bavio medicinom deset godina, gradeći reputaciju svojom posvećenošću i odricanjem od naknada za siromašne pacijente. . Jedan hinduistički asketa mu je dao knjigu sa duhovnom tematikom Jiva Brahma Aikiam, koja je podstakla njegovo interesovanje za duhovnost. Počeo je da čita knjige Svamija Rame Tirte, Svamija Vivekanande, Šankare, Imitacija Hrista Tomasa Kempiskea, Bibliju i knjige Teozofskog društva. Svakodnevno je praktikovao joga asane, molitvu i obožavanje i proučavao Bhagavad Gitu, Mahabharatu, Ramajanu i Bhagavata Puranu.[1] Kako je vreme prolazilo, stekao je osećaj da medicina leči samo površno i 1923. godine napušta svoju unosnu profesiju i vraća se u Indiju u potrazi za duhovnim prosvetljenjem. Inicijacija Kupusvami je sleteo u Madras i posetio Varanasi, Nasik, Punu i Rišikeš, gde je 1. juna 1924. sreo svog gurua Svamija Višvanandu Sarasvatija, koji ga je inicirao u monaški red koji je osnovao Shankara dasanami sampradaia i dao mu ime Šivananda. Pošto je Kupusvami proveo samo nekoliko sati sa svojim guruom, potpunu ceremoniju inicijacije je kasnije izveo Svami Višnudevananda, šef Kailaš ašrama. Nakon svoje inicijacije, Šivananda se nastanio u Rišikešu i posvetio se intenzivnoj duhovnoj praksi. Nekoliko godina se podvizavao, ali i pomagao bolesnima. Uz novac od polise osiguranja, Šivananda je 1927. godine osnovao medicinsku službu u Lakšmandžuli i služio je hodočasnicima, svecima i siromašnima koristeći svoje medicinsko znanje. Šivanandina duhovna praksa je kulminirala iskustvom nirvikalpa samadhija (ekstatične nadsvesti).[2] Posle nekoliko godina, Sivananda je putovao po celoj Indiji i posetio mnoga svetilišta i svece, uključujući Ramesvaram i ašrame Šri Aurobindo i Ramana Mahariši u Južnoj Indiji, Badrinath u Utarakhandu i posetio jezero Manasarovar na planini Kailash (na Tibetu) 1931. Provodi sankirtan (grupno versko pevanje) i drži govore....

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)