U dobrom stanju! Fototipsko izdanje objavljeno povodom 150-godišnjice rođenja Jovana Jovanovića Zmaja. 1983. 230 strana velikog formata. Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[8] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[9] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[10] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža)....

Komplet je nov. Uz komplet ide i CD. Potresno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda kod Zidanog mosta. „Oni nisu bili brisani samo iz živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željniji nego grobnoga mira. Format: 23 cm Broj stranica: 1238 Povez: tvrdi Godina izdanja: 2014 (treće izdanje) Izdavač: samostalni izdavač Miro Miketić

Laguna Broj strana: 320 KAO NOVO Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga, inače, bestseler New York Timesa, nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

Nebojša Jovanović, istoričar suveren na terenu nacionalne istorije 19. veka, pred nas stavlja biografiju kneza Aleksandra Кarađorđevića, Кarađorđevog sina, drugog od ukupno petorice vladara koje je dinastija Кarađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu. Donoseći nam detalje iz života ovog srpskog vladara i njegove porodice autor nas vodi kroz Beograd sredinom 19. veka i svet političkih ideja koji stvara jedno moderno društvo i državu, društvo koje prevazilazi orijentalne navike i uvodi Srbiju u najuži evropski krug zemalja, tada trostruko malobrojniji nego danas. Autor nam dočarava arhitekturu, modu, socijalne i kulturne prilike tadašnjeg Beograda, tehničke novitete, umetničke zaokrete i stvaranje državnih institucija koje postoje i danas. I tada, kao i danas, Srbija traži svoje mesto pod suncem, balansirajući između interesa velikih sila. Galerija likova koju nam Nebojša Jovanović kao na filmu predstavlja, njihovi politički i ljudski sukobi, zavere i izdaje, izgledaju nam tako poznato, gotovo predvidivo. Кnez Aleksandar je vladao kao drugi od ukupno petorice vladara koje je dinastija Кarađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu. Zanimljiva je činjenica da je on najduže od svih vladara iz ove dinastije bio bez naučne biografije. To je, razume se iz navedenog, jedan od osnovnih motiva za nastanak ove knjige. Donoseći nam detalje iz života ovog srpskog vladara i njegove porodice autor nas vodi kroz Beograd sredinom 19. veka i svet političkih ideja koji stvara jedno moderno društvo i državu, društvo koje prevazilazi orijentalne navike i uvodi Srbiju u najuži evropski krug zemalja, tada trostruko malobrojniji nego danas. Dočarava nam arhitekturu, modu, socijalne i kulturne prilike tadašnjeg Beograda, tehničke novitete, umetničke zaokrete i stvaranje državnih institucija koje postoje i danas. I tada, kao i danas, Srbija traži svoje mesto pod suncem, balansirajući između interesa velikih sila. Galerija likova koju nam Nebojša Jovanović kao na filmu predstavlja, njihovi politički i ljudski sukobi, zavere i izdaje, izgledaju nam tako poznato, gotovo predvidivo. Vojislav Nestorović, urednik izdanja

Opis Nebojša Jovanović, istoričar suveren na terenu nacionalne istorije 19. veka, pred nas stavlja biografiju kneza Aleksandra Кarađorđevića, Кarađorđevog sina, drugog od ukupno petorice vladara koje je dinastija Кarađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu. Donoseći nam detalje iz života ovog srpskog vladara i njegove porodice autor nas vodi kroz Beograd sredinom 19. veka i svet političkih ideja koji stvara jedno moderno društvo i državu, društvo koje prevazilazi orijentalne navike i uvodi Srbiju u najuži evropski krug zemalja, tada trostruko malobrojniji nego danas. Autor nam dočarava arhitekturu, modu, socijalne i kulturne prilike tadašnjeg Beograda, tehničke novitete, umetničke zaokrete i stvaranje državnih institucija koje postoje i danas. I tada, kao i danas, Srbija traži svoje mesto pod suncem, balansirajući između interesa velikih sila. Galerija likova koju nam Nebojša Jovanović kao na filmu predstavlja, njihovi politički i ljudski sukobi, zavere i izdaje, izgledaju nam tako poznato, gotovo predvidivo. Кnez Aleksandar je vladao kao drugi od ukupno petorice vladara koje je dinastija Кarađorđević dala srpskom, odnosno (kasnije) i jugoslovenskom prestolu. Zanimljiva je činjenica da je on najduže od svih vladara iz ove dinastije bio bez naučne biografije. To je, razume se iz navedenog, jedan od osnovnih motiva za nastanak ove knjige. Donoseći nam detalje iz života ovog srpskog vladara i njegove porodice autor nas vodi kroz Beograd sredinom 19. veka i svet političkih ideja koji stvara jedno moderno društvo i državu, društvo koje prevazilazi orijentalne navike i uvodi Srbiju u najuži evropski krug zemalja, tada trostruko malobrojniji nego danas. Dočarava nam arhitekturu, modu, socijalne i kulturne prilike tadašnjeg Beograda, tehničke novitete, umetničke zaokrete i stvaranje državnih institucija koje postoje i danas. I tada, kao i danas, Srbija traži svoje mesto pod suncem, balansirajući između interesa velikih sila. Galerija likova koju nam Nebojša Jovanović kao na filmu predstavlja, njihovi politički i ljudski sukobi, zavere i izdaje, izgledaju nam tako poznato, gotovo predvidivo. Vojislav Nestorović, urednik izdanja

ILIJA M. KOLARAC - DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE Istovetan reprint originalnog izdanja iz 1896. godine objavljen 1998. godine povodom 120 godina Zdužbine Ilije M. Kolarca u izdanju Zdužbine Ilije M. Kolarca i NIS Jugopetrol. Autor: M. Đ. Milićević Izdavač: Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd Godina izdanja: 1896. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: tvrd, zlatotisak Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana za ovu starost. Izuzetna knjiga, retko i vredno izdanje. Istovetan reprint objavljen 1998. Sadržaj: I Biografija Ilije M. Kolaraca II Ilija M. Kolarac i Streljačko Društvo III Ilija M. Kolarac i oni koji su pali za Otadžbinu IV Ilija M. Kolarac i književnost, prosveta V Ilija M. Kolarac i njegova supruga Sinđelija VI Ilija M. Kolarac i upravni odbor njegove zadužbine VII Ilija M. Kolarac i njegova Zadužbina 1. oktobra 1985. Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) je bio srpski trgovac i zadužbinar. Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

SV 4 07180) SELO GRGETEG fragmenti , Milica Gorjanović , Poeta Beograd 2011 , Autohtonog Grgetega više nema. On je gotovo u potpunosti razoren i spaljen tokom Drugog svetskog rata. Od starog Grgetega ostali su samo stari most i bunar na đeram. Danas ima samo dva đaka koja idu u školu u susedno selo. U njemu nema ni prodavnice ni kafane. Meštani u selu kažu da vise ima kaluđerica u manastiru nego stanovnika starosedelaca. Milica Gorjanović je rođena u tom selu i u njemu je živela do 1943. godine kada je kao dvanaestogodisnja devojčica zbog ulicnih borbi izmedju partizana i ustaša bežeći kroz kukuruze i vinograde morala da napusti selo. Pre nekoliko godina, njena prijateljica, Mira Pekić, prof. fakulteta, kojoj je mati Grgetezanka, u razgovoru o Grgetegu joj je rekla:“Napiši nešto, sve će otići.Grgeteg se u knjigama spominje samo uzgred, na marginama“ To je bio povod da Milica pocne da sakuplja podatke o ovom selu. Ona podatke o selu pronalazi u knjigama i arhivima, ali su joj važnije priče aktera i svedoka događaja. Više od tri godine ona putuje, trazi preživele stanovnike i njihove rodjake, razgovara sa njima. Ona pokusava da, u tim razgovorima, rasvetli bar deo istine o dogadjanjima u selu. Selo Grgeteg razvijalo se uz manastir Grgeteg, pa Milica odatle i počinje priču. Piše o nastanku manastira, pored njega i sela i o svim važnim istorijskim ličnostima i dogadjajima i njihovim odjecima u selu. Svi važni istorijski dogadjaji imali su uticaja na selo i kroz ovu knjigu autorka piše o istoriji srpskog naroda kroz mikrosvet jednoga sela. Ona se dotiče Seobe Srba, kuge, revolucije 1848, Drugog svetskog rata. Piše o pojedinačnim sudbinama stanovnika, svim do kojih je mogla da dodje. Navodi imena stradalih jer većina imena nigde nije navedena. Ono što nije zabeleženo, ni ne postoji i Milica pokušava mnogo godina posle završetka rata da osvetli ono o čemu se nije pisalo. Težak život kmetova i seljaka bio je i pod turskom i austrougarskom vlašću a kulminirao je tokom Drugog svetskog rata kada je zverstvo dobilo svoju konačnu dimenziju. Ona želi da sudbina malog čoveka ne bude zaboravljena. Ova knjiga je kao putovanje vremeplovom. Putujući kroz istoriju sela i i njegovih meštana, putovaćete i kroz istoriju srpskog naroda. Emilija Gorjanović mek povez, format 17 x 24 cm , latinica, ilustrovano, 148 strana

Broj strana: 320 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 7. septembar 2019. Izdavač: Laguna Bestseler New York Timesa Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

Autor:: Reza Aslan Žanrovi:: Istorija, Religija Izdavač:: Laguna Godina izdanja:2019. Broj strana: 318 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Bestseler New York Timesa Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

U dobrom stanju Preporod hrvatskih sveučilištaraca : [anatomija slučaja Čičak] / [predgovor Vlatko Pavletić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdanje Posebno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1971 Fizički opis IV, 228 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko Zbirka Kritika ; sv 8 Predmetne odrednice Čičak, Ivan Zvonimir, 1947- Univerzitet -- Hrvatska Posebno izdanje časopisa KRITIKA svezak 8. zagreb 1971 »Dostojevski izvanredno duboko primjećuje u jednom svom romanu da je njegov junak, što je više bio nošen općečovječanskim idealima, sve manje zapažao i volio svoje bližnje. Vi ne možete poznavati ono daleko ako ne poznajete ono kraj vas. Gubitkom svoje ljudske blizine ili zavičaja čovjeka se nađe u praznini, često opkoljen samo apstrakcijama, a takav ideologizirani usamljenik onda negira sve oko sebe ili prije sebe, a ponajprije povijest, naciju, sve dosadašnje stvaranje i »sitna« ljudska veselja. Premda sam bio jedan od susazivača »Građana svijeta«, ipak sam bio uvijek vrlo nepovjerljiv prema onim internacionalistima koji su olako odbacivali nacionalnu opstojnost i tradiciju, kao što sam i nepovjerljiv prema onima koji dižu svoju naciju iznad svega ostaloga (i na taj joj način obično najviše škode). Univerzalnost je usađena u zavičaj svakoga od nas, i proničući u te svoje dubine, dižemo se i do shvaćanja i štovanja svega ljudskoga.« (Ivan Supek) »Put saznanja i sazrijevanja vodio je našu intelektualnu mladež, od 1968. dalje, sve dublje u proniknuće bitnih razloga naših sadašnjih teškoća, i ona je shvatila da ie najkraći .put do svijeta — put do svoje vlastite biti. Kako može suosjećati za Vijetnamce onaj tko ravnodušno promatra drame tisuća i tisuća hrvatskih obitelji, koje su rastrgane između hranitelja što argatuju negdje u Europi i djece koja rastu i završavaju škole bez potrebnog pouzdanja da će naći kruha u domovini, odnosno da neće morati poći tragom svojih otaca, kruhoboraca, zauvijek u tuđi svijet, ostavljajući svoju lijepu i potencijalno bogatu zemlju! Zar je moguće protestirati protiv nepravdi u dalekom svijetu, a šutjeti gledajući u najbližoj okolini nepravilnosti koje postaju mnogima sudbonosne, i dovode čak u pitanje daljnji biološki opstanak naroda koji je mnogo više od jednog tisućljeća odolijevao najstrašnijim pritiscima najzloglasnijih istrebitelja u historiji? Obratno bismo mogli tvrditi: ona mladež koja poduzme sve što je u njezinoj moći da u vlastitoj domovini pobijedi pravda i osigura se socijalna jednakost, bit će i te kako moralno pripremljena i predodređena, da također na međunarodnoj sceni odigra svoju ulogu borca protiv nepravednih društvenih poredaka i kolonijalističko-imperijalističkih ideologija, borca za istinsku slobodu i ravnopravnost naroda u svjetskoj zajednici univerzalnih interesa Zemaljaca. U novim uvjetima, zahvaljujući drukčijim pobudama i mnogo temeljitijim informacijama o svijetu oko sebe, hrvatski su sveučilištarci postali sudionici u sukobu, koji je započeo naizgled naivno, banalno, i za mnoge neočekivano, ali koji je ubrzo dosegao takve razmjere, da svima postaje jasno kako ovaj put nisu na sceni marionete, nego svjesne ličnosti. Mladi su inicirali` novi, autoktoni studentski pokret, ali oni pri tom prije svega odgovorno prihvaćaju i svoj nacionalni dio zadataka u sklopu mnogo šireg političkog pokreta za daljnju demokratizaciju državnog ustrojstva Jugoslavije i za rješavanje osnovnih pretpostavki privrednog i kulturnog preporoda zasnovanog na socijalističkim načelima i na platformi antidogmatizma.« (Vlatko Pavletić) »Nas ne mogu uplašiti i pokolebati ni insinuacije, ni arogancija, ni sila, ni etiketiranje, kao Što nas nije uplašilo ni u prošlosti, niti nas može natjerati da odstupimo od stavova koje imamo. Prema tome, sve dok se nalazimo na čvrstom tlu, dok izražavamo realne interese Hrvata, Srba i narodnosti u Hrvatskoj, dok izražavamo prvenstveno povijesne interese radničke klase tih naroda i narodnosti, dotle nemamo nikakva razloga da se bojima za svoju budućnost, to više što se nalazimo pred takvim krupnim promjenartia koje nas približavaju ostvarivanju ideala za koje smo se uvijek borili. Možda nije potrebno da govorim da Hrvatska niti traži neke privilegije za sebe, niti želi da te privilegije da nekome drugome. Ono što Hrvatska traži jest potpuna ravnopravnost, sporazumno donošenje odluka, traži da se jugoslavenska politika stvara samo dogovorno, u demokratskoj diskusiji. Ali kad se odluke donesu, onda se sporazumi moraju poštovati. Ono što Hrvatska neće nikome dopustiti da joj oduzima jest da kaže svoju riječ o svemu onome što pripada u domenu federacije, o onome što predstavlja element federalizma, jer federacija nije ničija posebno, ona je naša, federacija je nas sviju. To je stav od koga mi treba da pođemo u diskusiji, da pokažemo maksimalnu toleranciju za tuđe stavove, da pokažemo potpuno razumijevanje za stvaranje jugoslavenske politike u smislu o kojem sam govorio, i da pokažemo potpunu solidarnost đ drugim nacijama i narodnostima Jugoslavije, a posebno s onima koje su ekonomski nerazvjenije od nas.« (Miko Tripalo)

Brzojavka za Valdhajma: Operacija za spas ratnog zločinca / Antun Miletić Beograd 1993. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 293 strane. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J2 Ova knjiga dobila je naziv Brzojavka za Valdhajma iz prostog razloga što sva prikupljena i proučena dokumenta omogućuju da se zaključi kako su scenaristi Valdhajmovog jugoslovenskog lobija, ustašku brzojavku namenili za njegov spas. Reč je o brojnim moćnicima, uglavnom političarima i ljudima na vlasti od 1980. do 1989. Oni su angažovali još neke osobe sklone da ih bez rezerve podrže, i da čak budu uverene da to rade u interesu države. U stvari, radili su protiv nje, a u prilog šićardžija za ambasadorsku, konzularnu ili neku drugu fotelju. Neki su u svemu videli dobar biznis, Sve su to, naravno, dobro proučile zainteresovane obaveštajne službe. One su direktno ili indirektno u celoj aferi koristile i moćnike iz Valdhajmovog lobija. Uostalom, ove službe su imale u rukama i samog Kurt Valdhajma. Ali, one su i zavisile od njega. U protivnom, tako moćne obaveštajne i diplomatske službe (SSSR, SAD, pa i Jugoslavije), svakako ne bi tek tako propustile da se Valdhajm uzdigne do položaja generalnog sekretara OUN, i to u dva mandata (1972 - 1982 ) ... Sadržaj: Predgovor - Slobodan Kljakić DEO PRVI: SKRIVENA ISTINA O RATNOM ZLOČINCU KURT VALDHAJMU Kratki životopis Kurt Valdhajma Ratni zločinac Aleksander Ler, komandant Grupe armija `E` Kažnjavanje ratnih zločinaca Štampa se pita ko je novi generalni sekretar UN Ratni zločinac iz dosijea F-25572 Predsedništvo SFRJ traži elaborat o Valdhajmu Sadržaj i zaključak Elaborata: `Valdhajm je kriv` SFRJ odbacuje zaključak iz Elaborata SSIP pravi svoj dosije o Valdhajmu Ukloniti neke zabeleške iz 1947. godine Stavovi Valdhajmovog lobija u Jugoslaviji Jugoslovenska vlada štiti Vladhajma Skupštinska pitanja bez odgovora Prilozi (od 1 do 49) DEO DRUGI: USTAŠKA BRZOJAVKA ZA KURT VALDHAJMA Svi putevi vode u Jugoslaviju Istražuje Robert Hercštajn za Svetski jevrejski kongres Edgar Bronfman: Kurt Valdhajm amoralan lažljivac” Specijalna istraga Ministarstva pravosuda SAD Valdhajmova komisija u Arhivu OS Međunarodna komisija istoričara: ”Valdhajm je moralno kriv` Valdhajm ne sme pred Raselov sud Otkrića sedme sile Josip Broz Tito i Kurt Falsifikat ustaške `brzojavke` u `Špiglu` `Kome je to bilo potrebno` Dušan u aferi Valdhajm Prilozi (od 1 do 41) Pogovor Summary O autoru Abouth the Author Contents Registar ličnih imena Index of names

k2 Autor - osoba Kalin, Ibrahim, 196?- = Kalin, Ibrahim, 196?- Naslov Ja, onaj drugi i drukčiji svet / Ibrahim Kalin ; sa turskog preveo Avdija Salković Jedinstveni naslov Ben, öteký ve ötesý. srpski jezik Ostali naslovi Ja onaj drugi i drugačiji svet Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 482 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Salković, Avdija, 1974- = Salković, Avdija, 1974- Zbirka ǂBiblioteka ǂ `Pogled preko svega` ; ǂbr. ǂ19 (karton) Napomene Prevod dela: Ben, öteký ve ötesý / Ýbrahým Kalin Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 477 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 457-475. Predmetne odrednice Sociologija religije Islam -- Međusobni odnosi -- Hrišćanstvo Evropa -- Islam -- Društvena istorija „Uistinu, istoriju ne čitamo da bismo saznali događaje iz prošlosti, već da bismo dali smisao našoj sadašnjosti i oblikovali našu budućnost.“ – Ibrahim Kalin Opširno delo Ibrahima Kalina, Ja, onaj drugi i drukčiji svet tretira istorijske odnose i borbu između islamskog sveta i Zapada, vanvremensku temu koja, reklo bi se, zaokuplja pažnju čovečanstva od iskona do savremenog doba – a svi su izgledi da će tako biti do Sudnjeg dana. Ona pred našim očima prostire četrnaestovekovno proživljeno, živo iskustvo koje je u većini bilo tužno, zamorno i iscrpljujuće; kao da u njoj čitamo o današnjici, a ne o prošlosti. Ibrahim Kalin kroz prilično širok prozor gleda na islamsko-zapadne odnose. Andaluzija je ishodišna tačka njegove inspiracije i strasti prema intelektu; od slučaja Xem-sultana do pomorske bitke kod Lepanta, od islama na Siciliji do otkrića Amerike, on u svoju knjigu uvodi bezbroj drugih događaja koje osvetljava sasvim novom, do sada neviđenom svetlošću. Autor to ne čini sa određene distance niti uz određenu dozu otuđenosti. Zapravo, on sam je svetlost koja hrabro preispituje akt podrugojačivanja koji vlada današnjicom i koji se nalazi naspram tradicionalne ontologije. On usplahireno poziva da se ne insistira na sopstvenom ja, jer to neminovno iziskuje pojavu onog drugog što dovodi do proizvodnje trajnog neprijatelja. A, zar smisao našeg postojanja nije da svi mi budemo MI? Knjiga ovakve vrste zahteva trud, znanje i bogato naučno nasleđe. Međutim, želja da se ode još dalje, da se izvrši sistematska analiza originalnih izvora, da se dobijeno znanje sastavi sa novom idejom i autentičnim stilom, pre svega, iziskuje visok nivo kulture, traži od autora potpunu predanost i, možda više od svega, duboko saosećanje. Sastaviti sve ovo na jednom mestu nije lako, možda je i nemoguće. Ibrahim Kalin na tragu je strastvene misije koja je nemoćno ljudsko biće vinula sa Galate preko bisernog Bosfora, koja je brodove kopnom pronela i Neimara Sinana i Mikelanđela odvažno u najvećem činu humanosti sastavila. Knjiga koja je pred nama od čitaoca čini ushićenog svedoka da je Kalin i više nego uspešan u svojoj misiji. Avdija Salković

Autor - osoba Kalin, Ibrahim, 196?- = Kalin, Ibrahim, 196?- Naslov Ja, onaj drugi i drukčiji svet / Ibrahim Kalin ; sa turskog preveo Avdija Salković Jedinstveni naslov Ben, öteký ve ötesý. srpski jezik Ostali naslovi Ja onaj drugi i drugačiji svet Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 482 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Salković, Avdija, 1974- = Salković, Avdija, 1974- Zbirka ǂBiblioteka ǂ `Pogled preko svega` ; ǂbr. ǂ19 (karton) Napomene Prevod dela: Ben, öteký ve ötesý / Ýbrahým Kalin Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 477 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 457-475. Predmetne odrednice Sociologija religije Islam -- Međusobni odnosi -- Hrišćanstvo Evropa -- Islam -- Društvena istorija „Uistinu, istoriju ne čitamo da bismo saznali događaje iz prošlosti, već da bismo dali smisao našoj sadašnjosti i oblikovali našu budućnost.“ – Ibrahim Kalin Opširno delo Ibrahima Kalina, Ja, onaj drugi i drukčiji svet tretira istorijske odnose i borbu između islamskog sveta i Zapada, vanvremensku temu koja, reklo bi se, zaokuplja pažnju čovečanstva od iskona do savremenog doba – a svi su izgledi da će tako biti do Sudnjeg dana. Ona pred našim očima prostire četrnaestovekovno proživljeno, živo iskustvo koje je u većini bilo tužno, zamorno i iscrpljujuće; kao da u njoj čitamo o današnjici, a ne o prošlosti. Ibrahim Kalin kroz prilično širok prozor gleda na islamsko-zapadne odnose. Andaluzija je ishodišna tačka njegove inspiracije i strasti prema intelektu; od slučaja Xem-sultana do pomorske bitke kod Lepanta, od islama na Siciliji do otkrića Amerike, on u svoju knjigu uvodi bezbroj drugih događaja koje osvetljava sasvim novom, do sada neviđenom svetlošću. Autor to ne čini sa određene distance niti uz određenu dozu otuđenosti. Zapravo, on sam je svetlost koja hrabro preispituje akt podrugojačivanja koji vlada današnjicom i koji se nalazi naspram tradicionalne ontologije. On usplahireno poziva da se ne insistira na sopstvenom ja, jer to neminovno iziskuje pojavu onog drugog što dovodi do proizvodnje trajnog neprijatelja. A, zar smisao našeg postojanja nije da svi mi budemo MI? Knjiga ovakve vrste zahteva trud, znanje i bogato naučno nasleđe. Međutim, želja da se ode još dalje, da se izvrši sistematska analiza originalnih izvora, da se dobijeno znanje sastavi sa novom idejom i autentičnim stilom, pre svega, iziskuje visok nivo kulture, traži od autora potpunu predanost i, možda više od svega, duboko saosećanje. Sastaviti sve ovo na jednom mestu nije lako, možda je i nemoguće. Ibrahim Kalin na tragu je strastvene misije koja je nemoćno ljudsko biće vinula sa Galate preko bisernog Bosfora, koja je brodove kopnom pronela i Neimara Sinana i Mikelanđela odvažno u najvećem činu humanosti sastavila. Knjiga koja je pred nama od čitaoca čini ushićenog svedoka da je Kalin i više nego uspešan u svojoj misiji. Avdija Salković MG93

Tvrd povez 1988 god 487 str. 21 cm Vizantijski milenijum Hans-Georg Bek(autor) Ranko Kozić(prevod) Izdavač: Clio Mnogim studijama i sintezama profesor Bek duboko zadire u složeno tkivo vizantijske književnosti, pri čemu se pod vizantijskom književnošću podrazumeva ne samo lepa književnost u današnjem smislu reči, nego gotovo celokupna pisana reč srednjovekovnog helenstva, i čitavog onog duhovnog bogatstva čiji umetnički, religiozni i filozofski izraz ta književnost predstavlja. Rezultati pomenutih istraživačkih nastojanja nailaze na velika priznanja u savremenoj nauci, pogotovu što ih autor tesno povezuje sa izučavanjem političke ideologije, društvene i državne strukture kao pojava koje su neophodne za razumevanje duhovnog stvaralaštva u Vizantiji. Bek se zalaže za komp letnu primenu istorijskog metoda prilikom traženja puta ka celovitim zaključcima o karakteru i strukturi vizantijske civilizacije. Njegovi rezultati dobili su upravo u knjizi koja je pred čitaocem svoj, možda, konačni oblik. Knjiga Vizantijski milenijum Hansa Georga Beka nije pisana faktografski, mada je često korisna i zbog donetog podatka. To je delo podsticajnih ideja, u kome iz dubokog autorovog poznavanja materije izvire svojevrsno celovito viđenje političkog i filozofsko-religioznog sklopa Vizantije. To je knjiga nad kojom se razmišlja i koja čitaocu često ukazuje na perspektive novih mogućih istraživanja. Pisana sa velikom odgovornošću, ona ukazuje na potrebu da se sa istom takvom odgovornošću neprekidno traže putokazi za izgrađivanje veza između analitičkih istraživanja i sintetskog poimanja suštine vizantijske civilizacije. Садржај 1. УВОД 2. ДРЖАВА И УСТАВ 3. ПОЛИТИЧКА ОРТОДОКСИЈА 4. КЊИЖЕВНОСТ 5. ТЕОЛОГИЈА 6. МОНАШТВО 7. ЗАПАЖАЊА О ВИЗАНТИЈСКОМ ДРУШТВУ 8. ВЕРА ВИЗАНТИНАЦА 9. ИСТОРИЈСКА ДИМЕНЗИЈА а3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo losije i dve recenice podvucene hem. olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Gradac 64-65 Paracelzus Dvobroj časopisa `Gradac` posvećen Paracelzusu. Broj priredio Zoran Gavrić Teofrastus Filipus Aureolus Bombastus fon Hoenajm (nem. Theophrastus Philippus Aureolus Bombastus von Hohenheim; Ajnzideln, 11. novembar 1493 — Salcburg, 24. septembar 1541), poznatiji kao Paracelzus, je bio alhemičar, lekar, astrolog i bavio se okultizmom.[1][2] Svoje pravo ime je kasnije u životu u većoj meri prestao da upotrebljava, služivši se imenom Paracelzus, što u slobodnom prevodu znači „preko, iznad Celzusa“. Biografija Paracelzus je rođen u Švajcarskoj ali je tamo relativno kratko ostao. Nakon kraćeg perioda svoje mladosti koji je proveo radeći kao analitičar u obližnjem rudniku, Paracelzus počinje studije medicine u Bazelu, ubrzo se prebacuje u Beč a doktorat konačno stiče na Univerzitetu u Ferari, Italija. Ubrzo nakon doktoriranja, Paracelzus napušta Evropu, i u Egiptu, Arabiji, Konstantinopolju i Svetoj zemlji traži alhemičare od kojih bi mogao da uči. Paracelzusova alhemijska učenja označila su epohu u kojoj alhemija polako počinje da odumire. Paracelzus je odbacio magijske tradicije koji su njegovi prethodnici praktikovali u alhemiji, za razliku od njih, on je u potpunosti odbio gnostičke tradicije i praktikovanje alhemije striktno vazano za okultizam, preferirajući hermetička učenja. Ipak, za Paracelzusa, kao i za većinu univerzitetski obrazovanih ljudi tog vremena, astrologija je imala važnu ulogu i on je išao toliko daleko da prepisuje i odgovarajuće astrološke talismane za pojedine bolesti. Svoja shvatanja alhemiji rezimirao je rečenicom: „Mnogi su govorili o alhemiji, da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.“ Ipak Paracelzusova praksa medicine uvela je i broj revolucionarnih tretmana. Praksa je u to vreme bila da se rane kauterizuju vrelim uljem ili da se gangrenozni udovi amputiraju. Paracelzus je ipak otkrio da ukoliko se rana redovno drenira i drži čistom, šansa da se sama zaleči je daleko veća nego kod tada standardne procedure. Ovakav tretman doneo mu je slavu u krugovima zapadne medicine. Takođe, on je prvi uveo upotrebu raznih hemikalija i minerala u lečenju, prvi davši ime cinku. Verovao je ipak, da je zdravlje moguće ostvariti samo kroz harmoniju čoveka, mikrokosmosa i makrokosmosa. Jedno vreme bio je profesor Univerziteta u Bazelu ali mnogi izvori govore da je imao velika neslaganja sa kolegama, dok su čak postojale i glasine da je spaljivao tradicionalne udžbenike koje je držao pogrešnim. Bazel je morao da napusti zbog izvesne tužbe. Kraj života proveo je u današnjoj Austriji, gde je preminuo i sahranjen u Salcburgu. Nakon njegove smrti javlja se pokret Paracelzusijanizam, zahvaljujući kome je ostao zapamćen u istoriji medicine...

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Isak Njutn i Njutnova principija - Prof. Dr Milutin Milanković, inž. Slavko Bokšan Oblast: Nauka Opis: Beograd 1946, meki povez, str. 95, cirilica Izdavač: Društvo `Nikola Tesla` Autor: Milutin Milanković Težina: 1.0 kg Matematički principi prirodne filozofije[1] (lat. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica ili samo lat. Principia) je delo u tri toma ser Isaka Njutna, koje je prvi put objavljeno 5. jula 1687.[2][3] Njutn je osim toga objavio dva naknadna izdanja, 1713. i 1726. godine.[4] U ovom delu Njutn je izneo svoje zakone kretanja čime je udario temelje klasičnoj mehanici, kao i Njutnov zakon opšte gravitacije, i izvođenje Keplerovih zakona planetarnog kretanja (koje je Kepler otkrio empirijski). Principia se „s pravom smatra jednim od najvažnijih dela u istoriji nauke“.[5] Francuski matematički fizičar Aleksis Klero 1747. godine izjavio: „Čuvena knjiga o matematičkim principima prirodne filozofije je označila epohu velike revolucije u fizici. Metod koji je koristio njen blistavi autor ser Njutn ... obasjao je svetlom matematike nauku koja je sve do tad ležala u tami pretpostavki i hipoteza.“[6] Jedna novija analiza je pokazala da iako prihvatanje Njutnovih teorija nije bilo trenutno, do kraja veka nakon objavljivanja 1687, „niko nije mogao da porekne“ (da je iz `Principia`) „proistekla nauka koja je, bar u određenim pogledima, za daleko prevazišla sve šta je postojalo ranije i da je jedinstvena kao ultimativni egzemplar nauke uopšte.“[7] U formulisanju svojih fizičkih teorija, Njutn je razvio i koristio matematičke metode koje danas spadaju u oblast matematičke analize. Međutim, rečnik matematičke analize kakav je danas poznat u velikoj meri nije bio prisutan u delu Principia; Njutn je mnoge svoje dokaze dao u geometrijskom obliku infinitezimalne analize, bazirane na limesima malih geometrijskih veličina Isak Njutn (engl. Sir Isaac Newton, /ˈaɪzək ˈnjuːtən/; Linkolnšir, 4. januar 1643 — London, 31. mart 1727)[1] je bio engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Linkolnširu, a preminuo je 31. marta 1727. u Londonu[1]. Njegova studija Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma. U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[traži se izvor] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove. Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf: Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost; Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost. (Nature and nature`s laws lay hid in night; God said `Let Newton be` and all was light.)

U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Njegoševa biblioteka / Vesna Kilibarda, Jelena Knežević Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2021 Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 203 str. ; 24 cm Zbirka Biblioteka Horizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] ISBN 978-86-6263-316-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Na presavijenom delu omot. lista beleška o autorkama Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- Lična biblioteka -- Katalozi U cetinjskoj osami, daleko od centara evropske duhovnosti i kulture, Njegoš se najradije družio s knjigama: čitao, učio jezike, pisao stihove. Podaci o tome šta je čitao i kakvo je moglo biti njegovo obrazovanje, u prvom redu književno, uglavnom se traže u naslovima ili sadržajima knjiga iz njegove biblioteke. Pitanje Njegoševe lektire, s obzirom na to da je do znanja većinom dolazio posredstvom knjiga, za proučavaoce Njegoša od izuzetnog je značaja. Njegoševa biblioteka, koja je privlačila pažnju i nekih savremenih stranih posjetilaca Cetinja, nastala je 1838. godine tako što je Njegoš svjetovne knjige, koje su do tada njegov prethodnik, iskusni i obrazovani Petar I i on nabavili, odvojio od crkvenih i iz Cetinjskog manastira prenio ih u svoju novu rezidenciju u Biljardi.

STANJE PREDMETA: Zaštitni omot korice malo zacepljen pri gornjem desnom ćošku. Sem toga, knjiga odlično očuvana. OPIS: Istorija, vreme i pamćenje, koja se bavi problemima pamćenja, istoriografije i velikih naracija, počev od mitske svesti, hrišćanske teologije i modernih zapadnjačkih teorija o smislu postojanja, opisala je puteve u istorijsko vreme. Njen cilj je da pronađe razlike i sličnosti između ova tri načina predstavljanja prošlosti. Tom cilju dodat je još jedan: tvrdnja da u savremenom dobu ne prisustvujemo kraju istorije, nego kraju koncepcija koje su diktirale kraj istorije. A na putu Heraklita i Ernsta Bloha sve će biti učinjeno u svetlu sledećeg upozorenja upućenog čitaocu: ako ne očekuješ ono što se ne očekuje, nećeš pronaći neočekivano.Kako je konačnost čovekova sudbina, tako je istorija poslednje uporište traganja za smislom postojanja. Čovek pripoveda istorije u znak protesta protiv svoje konačnosti, iz nužde koju donosi truljenje i zaborav. Da je oduvek znao, kao što je to znala grčka boginja pamćenja, šta je bilo, šta jeste i šta će biti, čovek ne bi imao sećanja, ne bi imao sposobnost iščekivanja, niti potrebu da ostavlja tragove po kojima ga traže. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.

Odlično stanje unutar knjige Korice lepo očuvane za ovaj tip knjige Kao na slikama Dušan D. Vuksan: PETAR I PETROVIĆ NJEGOŠ I NJEGOVO DOBA - NAUČNO DRUŠTVO NR CRNE GORE - ISTORIJSKI INSTITUT Mek povez - udžbenički format, 391strana, izdavač: NARODNA KNJIGA - Cetinje Petar I Petrović Njegoš, kanonizovan kao Sveti Petar Cetinjski (Njeguši, 1748 — Cetinje, 18. oktobar 1830) bio je srpski pravoslavni mitropolit crnogorsko-primorski i poglavar (Stare) Crne Gore od 1784. do 1830. godine, a počevši od 1796. godine njegovo starešinstvo je priznavao i znatan deo oblasti Brda. Potpisivao se kao vladika Crne Gore, Skenderije i Primorja. Bio je nosilac ruskog Ordena Svetog Aleksandra Nevskog.[1][2] Titula Stara Crna Gora i njena plemena `Vla(di)ka Petar`, `vla(di)ka Petr na službi`, `vaš brat Petr Petrovič`, `pokorni sluga Petr Petrovič`, `ja vla(di)ka Petrovič Njeguš`, `ja vla(di)ka Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič`, `m(itropolit) č(ernogorski) Petr Petrovič`, `černogorskij mitropolit Petrovič`, `Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich`, `mitropolit černogorskij, skenderinski i primorski, i ordena svjatago Aleksandra Nevskago kavaljer Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič s Njeguš`, `il archives. e metropol. di Montenegro, Albania e litor. ed l`imp. russo cavaliere Pietro Petrovich`, `v. Petr`, `vladika Petar svojeručno`, `m. černogorski Petrovič`, `mitropolit Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič Njeguš`, `Petr Petrovič Njegoš, mitropolit Černaja Gori, Skenderiji i Primorja`, `smireni mitropolit černogorskij, skenderiski i primorski Petr Petrovič Njeguš` `smirenij mitropolit Černija Gori, Skenderiji i Primorja`, `Petr Petrovič Njeguš`, `pokorni sluga i bogomoljac m. Petr Petrovič Njegoš`, `černogorskij. mitropolit Njegoš`.[3] Biografija Petar I Petrović Njegoš rođen je 1748. godine u Njegušima, od oca Marka i majke Anđelije (rođene Martinović). Njegovi preci su došli u Crnu Goru iz tadašnje Hercegovine, ispod planine Njegoš.[4] Petar se zamonašio oko 1760. godine, a sa svega 17 godina postao je đakon. Od 1765. godine nalazio se na školovanju u Rusiji. Nakon povratka rukopoložen je za jeromonaha i proizveden za arhimandrita.[5] Petar je 1779. godine bio u crnogorskoj delegaciji koja je u Beču od carice Marije Terezije tražila pokroviteljstvo i finansijsku podršku crnogorskoj državi.[traži se izvor] Hirotonija u Sremskim Karlovcima Karlovački mitropolit Mojsije Putnik, koji je hirotonisao Petra za vladiku (1784) Za vrijeme uprave vladike Arsenija Plamenca (koji nije bio iz porodice Petrovića-Njegoša) u Crnoj Gori je ponovo došlo do unutrašnje plemenske anarhije. Kada je vladika Arsenije počeo da poboljeva, narodni glavari su odlučili da se pobrinu ia blagovremeni izbor njegovog nasljednika. Pošto je Pećka patrijaršija bila ukinuta još od 1766. godine, crnogorski glavari su se obratili Karlovačkoj mitropoliji, kojom je u to vrijeme upravljao učeni mitropolit Mojsije Putnik. U svom obraćanju karlovačkom mitropolitu, narodni glavari su sredinom 1783. godine preporučili arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku. Krenuvši iz Crne Gore, arhimandrit Petar se u Trstu sastao sa guvernadurom Jovanom Radonjićem, od koga je u jesen 1783. godine dobio preporuku za mitropolita Putnika, nakon čega se uputio u Beč, radi dobijanja saglasnosti za hirotoniju. Po pribavljanju iste, zaputio se u Sremske Karlovce. U međuvremenu, u Crnoj Gori je 15. maja 1784. godine preminuo vladika Arsenije Plamenac, čime je vladičanski tron na Cetinju ostao upražnjen. Nakon obavljanja zvaničnog sinodalnog izbora, svečana arhijerejska hirotonija arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku obavljena 13. oktobra 1784. godine u Sremskim Karlovcima, od strane mitropolita Mojsija Putnika i trojice episkopa. Time je vladičansko dostojanstvo vraćenu u kuću Petrovića-Njegoša.[6] Rukopolaganje je bilo u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Boravak u Rusiji Vladika Petar je iz Sremskih Karlovaca pošao u Rusiju na prijem kod carice Katarine II u cilju normalizacije odnosa sa ruskim dvorom, koji su bili narušeni za vrijeme vladavine Šćepana Malog. Vladika Petar i njegov budući sekretar Frančesko Dolči naišli su u Rusiji na neočekivano loš prijem. Knez Grigorij Potemkin ga je čak dao proterati iz Petrograda u jesen 1785. godine. U istoriografiji se smatra da se jedan od mogućih razloga za vladičino proterivanje nalazio u njegovim vezama sa ruskim generalom Simeonom Zorićem, koli je rodom bio Srbin, ali i protivnik kneza Potemkina. Nije isključena ni mogućnost da se u Petrogradu doznalo za ranije tužbe pojedinih crnogorskih glavara na Rusiju u austrijskoj prestonici. Međutim, jedan od ključnih razloga je ležao u neostvarenoj namjeri ruskih državnih vlasti da promjenu na cetinjskom vladičanskom tronu iskoriste za uspostavljanje crkvene nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom, što je bilo onemogućeno Petrovim odlaskom u Sremske Karlovce. Iznenađen takvim namjerama zvanične Rusije, koje su se kosile sa pomjesnim crkvenim poretkom, vladika Petar je krajem 1785. godine u svom protestnom obraćanju ruskim vlastima izričito naglasio da Ruski sinod nema nikakvu nadležnost izvan same Rusije, dodavši da neposredna crkvena nadležnost nad njegovim narodom ne pripada čak ni četvorici istočnih patrijaraha, pošto njegov narod od davnina ima sopstvenu jerarhiju, kojoj i on sam pripada. Ova vladičina odbrana svoje srpske pomjesne hirotonije u Sremskim Karlovcima predstavljala je svjedočanstvo o njegovoj visoko razvijenoj kanonskoj svijesti, a ujedno je predstavljala i svjedočanstvo o kanonskoj neutemeljenosti tadašnjih pretenzija Ruskog sinoda na Crnu Goru.[7] Sukob sa Osmanskim carstvom Područje Stare Crne Gore (1) i područja dvaju brdskih plemena (zeleno): Bjelopavlića (2) i Pipera (3) Stega crnogorska i brdska (1796) prvi pisani zakon Crne Gore i Brda Dok je 1785. godine bio u poseti Rusiji, Crnu Goru je napao skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, koji je tvrdio da mu je Staniša (Skender-beg) Crnojević predak. Bušatlija je prodro do Cetinja gdje je spalio Cetinjski manastir. Kada se Petar I vratio, odazvao se pozivu Austrije i Rusije da Crnogorci učestvuju u ratu protiv Osmanlija. Da ne bi bila preduhitrena, Porta je sama 13. avgusta 1787. objavila rat Rusiji, u koji je, kao ruski saveznik, posle šest meseci, trebalo da uđe i Austrija. Između nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suviše mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a još jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajući narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovića, našlo se u Beču odmah da je to povreda savezničkoga sporazuma i stoga su austrijska dva kapetana, Filip Vukasović i Ludvig Pernet, upućena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovića ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdraže Crnogorce. A i Mirković, zaista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujući je kao protivnicu pravoslavlja. Vukasović je podržao guvernadura Jovana Radonjića, Petrovog proaustrijskog konkurenta te grupu oko njega okupljenih crnogorskih vođa, došlo je do nejedinstva i Crnogorci nisu imali vojnoga uspjeha.[traži se izvor] Austrija i Rusija su 1791. i 1792. godine okončale rat sa Osmanskim carstvom, pa je usamljena Crna Gora bila suočena sa starim neprijateljem - Mahmut-pašom Bušatlijom. Uz to što je imao brojnu i organizovanu vojsku, Mahmut-paša je novcem i prijetnjama širio neslogu, kako među plemenima u Brdima, tako i u dijelu Stare Crne Gore. U kritičnim momentima, uoči osmanskog napada, Petar je okupio Crnogorce i Brđane nakon čega je na crnogorsko-brdskom zboru izglasana, napisana i potpisana Stega crnogorska i brdska (zakletva).[2] 1796. su izvojevane dvije velike pobjede: Bitka kod Martinića (1796) i Bitka na Krusima. U ovoj drugoj bici 3. oktobra 1796. godine 30.000 osmanskih vojnika pod vođstvom Mahmud-paše Bušatlije i sedam francuskih oficira je pobijeđeno od strane 6.000 vojnika. Sam Mahmud-paša Bušatlija je poginuo u boju, a glava mu je, kao simbol pobjede, za osvetu odsječena i donesena u Cetinjski manastir koji je bio spalio deceniju ranije. Crnoj Gori i Brdima su se pridružili Bjelopavlići i Piperi.[2] Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon 1798, koji je proširila Narodna skupština na Cetinju 1803. godine. Njime je ustanovljen sud, koji se zvao „Praviteljstvo suda crnogorskog i brdskog“.[2] Nesporazumi sa Ruskim sinodom Vladika Petar I Petrović Njegoš Nakon propasti Mletačke republike (1797), područje Boka kotorske je potpalo pod vlast Habzburške monarhije, koja je time postala neposredni susjed Crne Gore. U novonastalim okolnostima, vladika Petar se trudio da održava dobre odnose sa habzburškim vlastima u Boki, čime je dao povoda svojim protivnicima da ga počnu sumnjičiti za austrofilstvo i okretanje ka zapadnim državama, među kojima je najmoćnija u to vrijeme bila Napoleonova Francuska. Takve i slične sumnje nanijele su veliku štetu vladici u očima ruskog dvora. Znajući da je vladika primio hirotoniju od karlovačkog mitropolita, koji je bio habzburški podanik, ruski dvor je u cilju suzbijanja drugih uticaja odlučio da obnovi raniju zamisao o uspostavljanju nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom. Stoga je u jesen 1803. godine došlo do neposrednog obraćanja Ruskog sinoda sveštenstvu i narodu u Crnoj Gori, uz iznošenje niza optužbi protiv vladike Petra, koji je pozvan da se pojavi pred Ruskim sinodom radi opravdanja. U isto vrijeme, vladici Petru je zaprijećeno da će u slučaju neodazivanja biti svrgnut, a narod pozvan da izabere novog vladiku, koji bi radi hirotonije došao upravo u Rusiju. Ovakav neočekivani napad na vladiku Petra, praćen jasno formulisanim planom o uspostavljanju duhovne vlasti Ruskog sinoda nad crkvom u Crnoj Gori, naišao je na složno odbijanje narodnih prvaka, koji su sredinom 1804. godine stali u odbranu vladike Petra. U odgovorima Ruskom sinodu i carskoj vladi, vladika Petar je zajedno sa crnogorskim glavarima odlučno pobio sve optužbe kao neosnovane, odbacivši u isto vrijeme i bilo kakvu nadležnost Ruskog sinoda nad Crnom Gorom i srpskim zemljama u cjelini. Tim povodom, Crnogorci su podsjetili rusku vladu da je srpski narod imao svoju Pećku patrijaršiju koja je ukinuta silom, nakon čega je preostali dio srpske jerarhije nastavio da se zalaže za njenu obnovu, i upravo tim povodom su prebacili Ruskom sinodu da bi veća korist bila ako bi se ruska strana založila za poboljšanje položaja srpskih eparhija pod turskom vlašću, koje su se nalazile u rukama grčke jerarhije. Ovakvim odgovorom, koji je na kraju uvažen od ruske strane, otklonjena je opasnost od otvorenog sukoba sa Ruskim sinodom, nakon čega su sporna pitanja razjašnjena, a ruski car je 1806. godine vladiki Petru na poklon poslao i bijelu mitropolitsku kamilavku, u znak priznanja za njegovo zasluge u borbi protiv zajedničkih neprijatelja.[8][9][10] Sukob sa Napoleonom Vladika Petar Prvi Petrović Njegoš kao ratnik (po francuskom crtežu) Godine 1806. armije Napoleona Bonaparte pokušavale su da učvrste svoju vlast u Crnoj Gori, napredujući iz Bokokotorskog zaliva. Vojska Vladike Petra I ojačana ruskim odredima i sa ruskom flotom pod vođstvom admirala Senjavina, istjerala je francuske snage čak i iz Dubrovnika. Ruski car, Aleksandar I, je pokušao ubijediti vladiku Petra da preda Boku Austrijskom carstvu, ali Vladika nije htio pristati već je naredio da se crnogorske snage učvrste u Herceg-Novom. Aleksandar I je promenio svoj stav i pomogao je Crnogorcima osvojiti Korčulu i Brač.[traži se izvor] Dalja napredovanja su prekinuta dolaskom francuske velike flote, a ruska flota se morala povući da brani Jonska ostrva. Po ugovoru u Tilzitu iz 1807. godine završeni su sukobi između Francuskog i Ruskog carstva, a Boka kotorska je predata Francuskoj. U ratu od 1807—1812, Osmanske snage ojačane francuskim odredima napale su Brda i Crnu Goru, ali ih nisu uspele zauzeti. Vladika Petar je održavao stalne veze sa Karađorđem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima. 1813. godine, Crnogorci su uz rusku i britansku pomoć ponovo preoteli Boku kotorsku od Francuza. Bečki kongres koji je uslijedio iste godine je, međutim, vratio Boku kotorsku Austrijskom carstvu, a Crnoj Gori nije priznata nezavisnost.[traži se izvor] Nakon ovog razočarenja, Crnu Goru su zadesila teška vremena. Hiljade Crnogoraca je umrlo od gladi, a stotine emigriralo u Kneževinu Srbiju i Carevinu Rusiju. Bolja vremena se najavljuju kad Brđani iz Morače 1820. godine, pod vođstvom serdara Mrkoja Mijuškovića.[traži se izvor] Petar I je za nasljednika spremao Đorđija Savova Petrovića, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Zbog toga je za svog naslednika 20. januara 1827. proglasio Radeta Tomova Petrovića, budućeg Petra II Petrovića Njegoša.[traži se izvor] Njegov testament je prvi put izložen javnosti februara 2013. godine u Narodnoj biblioteci Srbije.[11] Sukob sa Bjelopavlićima Prilikom jednog od pokušaja hercegovačkog oslobađanja Nikšića od Turaka, Čolak Anta je pozvao vladiku Petra da s Crnogorcima i Brđanima pomogne Hercegovcima osvojiti Nikšić. Čolak se ponudio da sa Srbijancima prvi ide u juriš. Predlog su rado primili Bjelopavlići i Pješivci. To prinudi vladiku Petra da i on pristane. Pri udaru na grad vladika s Crnogorcima ostane pasivan, čime izloži Bjelopavliće velikoj pogibiji i ovom izdajom omogući Turcima veliku pobedu. Poginuo je barjaktar Bjelopavlića, Zrno Stankov Bošković. Zbog ove izdaje vladike Petra umalo nije došlo do pokolja između Bjelopavlića i Crnogoraca. Tada je čuveni bjelopavlićki junak Đorđije Vujadinović, Ostroški iguman, gađao vladiku iz puške nazivajući ga izdajicom i `drobošarom`. Zbog ove izdaje vladike Petra više nikada nije moglo doći do sloge između Bjelopavlića i Crnogoraca. Korespondencija sa srbijanskim vladarima Sačuvano je nekoliko pisama Petra I Karađorđu [12] i knezu Milošu Obrenoviću. 1807. godine u pismu Karađorđu piše: `...sam Bog molitvami i hodatajstvom srbskih svetiteljej budet nam pomoščnik`.[13] Iako je Petar Cetinjski imao negativan stav prema iseljavanju iz Crne Gore [14], u odnosu na Srbiju nema takav stav. U pismu knezu Milošu piše: `... Ako bi moguće bilo da se nekoliko žitelja u Vašu državu preseli... jer bi oni bili među svojom jednovjernom i jednokrvnom braćom i pod vladenijem svojega a ne tuđega gospodara...` (1824).[15] Miloš Obrenović mu je pisao, a Petar mu je u odgovoru između ostaloga napisao svoje viđenje tadašnje Crne Gore: `...No evo, ljubazni Knjaže, moje teške žalosti, što ja sa suzama vidim, da je ovaj bijedni narod prinuđen od gladi i ćeskote rasijati se, i da se ova mala iskra slavenosrpska slobodna ugasiti hoće, koja je od davnih vremena u ovim gorama sunastavovaše.`[16] Korespondencija sa ruskim vladarima Petar I Petrović Njegoš je ruskog cara u svojim brojnim poslanicima i pismima nazivao naš car, a sultan je bio car naših muslimana, pa je i u dopisivanju sa muslimanima našeg jezika pisao naš i vaš car. Iz nekoliko pisama upućenih caru Aleksandru doznajemo tadašnja političke odnose Crne Gore i Rusije. Petar Cetinjski izvještava cara da su crnogorski i brcki činonačalnici primili njegovu carsku gramatu preko ruskog konsula u Kotoru. Gramata je primljena sa najvećom radošću. Pevalo se na Cetinju u slavu njihovog protektora, pucalo zbog veselja i svi su veleglasno vikali `da živi veliki Aleksadnar`. Petar mu preporučuje da se u Kotoru oformi komisija sastavljena od Rusa, da bi se otklonili nesporazumi usled zlih kleveta na račun njega i naroda. Narod crnogorski i brdski je radostan zbog uređenja konsulata u Kotoru.[17] Povodom ulaska Francuza u Moskvu 1812. vladika Petar je napisao [18] : Ja sam sveđer u strahu ot dvorjanstva rosijskoga, koje obožava Franciju i koje se nije staralo o vojenim djelima, no kako će bolje u razkoš živjet i na balove ljevše tancovat, stideći se svojim narodnim jezikom govorit, ono je odavno počelo Franciju vozvišat i svoje otečestvo prezirat. Jedva su, mislim, mnozina i dočekali da vide svoje bogove u njihova mjesta, ostavivši istinoga Boga, koji je i dopustio da prime takovo bezčesno pokazanije ot svojih mnimih bogov i da ostanu sramotni pred cijelim svijetom, ali se na vsesilnog i miloserdnoga Boga uzdam, da neće sasvim hristijanstvo posijskoje bit iztrebljeno kako misle izmjenci vjere Hristove i svojega otečestva neprijatelji. Testament Testament vladike Petra pisao je njegov sekretar, Sima Milutinović Sarajlija, po diktiranju vladičinom. „ A sad upućujem svesrdno i najpotonje pozdravlje blagorodnoj gospodi duhovnog i mirskog čina, glavarima i starješinama i svemu narodu crnogorskom i brdskom - sam Bog znade koliko sam muke zbog njih prepatio, a opet mi se teško od njih otkinuti, a još je teže iskazati zadnji pozdrav. Svako znade i vidi da sam ja davnog vremena oronuo i panuo, te ne mogu već nikud, nešto od starosti, a najviše od svakojake muke i truda, koje sam u velji moj vijek za narod crnogorski i brdski podnosio i za slobodu hrišćanske vjere i našega otačastva pretrpio čuvajući narod i sirotinju kao dušu svoju. No to i sam videći i poznavajući svoju slabost i bolest neizlečivu i da mi se smrt približava, napisao sam neka potrebna pisma i knjige, tako i vama i svemu narodu crnogorskom i brdskom napisah i ostavih ovu knjigu, koju svi da čujete i dobro razumijete prijed nego me ukopate. Molim svakoga Crnogorca i Brđanina, maloga i velikoga, kojemu sam što sagriješio ili kakvu žalost učinio, da mi svak oprosti od sveg srca i duše, i tako ja opraštam svakojega, maloga i velikoga, koji mi je gođ što sagriješio... Pak najprvi svemu narodu činim amanet i svom silom nebesnom zaklinjem svekoliko, da me s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopate i ožalite, da ne bi krvnik krvniku tader progovorio ni grke riječi. Drugu vas molbu molim i strašnijem i svemogućijem Bogom zaklinjem, da na moje mrtve prsi vjeru zadate i utvrdite kroz svu našu zemlju i eparhiju, kroza sve nahije, sela i plemena, da niko nikoga ni za šta ne tiče do Đurđeva-dne i dotader, nadam se ti Gospoda i Spasa našega, da će vam način življenja biti zanogo učinjen i sud u svu zemlju carsku postavljen, koje sam ja u našega svagdašnjega pokrovitelja i branitelja isprosio i isplakao, i to sam vama i prijed govorio nekijema, da ja za vas i za opštenarodno blagopolučije i dobro življenje i brižim i rabotam, kako ćete i vi svikolici do malo vremena znati i vidjeti. A ja na moje mjesto nasljednika i upraviteljem i čuvateljem od svega mojega, narodskoga i crkvenoga, činim i ostavljam sinovca mojega, Rada Tomova, u kojega se nadam da će biti čovjek od posla i razuma, koliko je preblagi Otac Nebesni blagovolio podariti, i kojega Bogu i caru našemu i svemu, narodu crnogorskom i brdskom na vijeki preporučavam srcem i svom dušom. I ja vas vjerno i pošteno ovijem putem, na koji ću zadovijek, svakoga uvjeravam, da od sve lafe moskovske, kako se govori, ništa nikuđ destregao nijesam, no eto je sva u gotovu i na gomilu, i da je ona od Cara meni na obraz i na raspoloženje po mojim molbama došla, i na polzu svega naroda srpskoga, nego da te novce ni ja bez velike preše i najveće nužde ne trošim, kako i nijesam nikuđ ni dinara, đo što sam na kuluk, dokle ga opet silni i bezumni ljudi ne razvrgoše, za koje ja čist ostajem pred ljudima i pred Bogom. Pak sam i ja za te novce našem u caru i pokrovitelju pisao, da učini on za te njegove aspre kakvu hoće naredbu, i odgovorio mi je, da će svojega oficijela ovamo poslati, koji će i te aspre primiti i harčiti na sud, koji će on postaviti u našu zemlju, i moja je najveća rana na srcu, koju ću i u grob ponijeti, što i to još ne dočekah za moga života. Ako bi se ko našao u narodu našem da ne primi ove moje potonje riječi i preporuke za istinite, ili ako ne bi sve tako poslušao, kako ova knjiga izgovara, nego bi kakvu smutnju i razdor među narodom usudio se činiti slovom ili delom, toga svakoga, koji gođ on bio, mirski ili duhovni, ja na smrtni čas moj vječnome prokletstvu i anatemi predajem,, kako njega, tako i njegov rod i narod, da mu se trag i dom iskopa i umre. Svijema pak dobrijema, vijernijema i koji gođ ovo moje potenje pismo posluša i izvrši, da bude moje najusrdnije, otačarsko i arhipastirsko blagoslovenije od roda u rod.` [19] ” Srpska pravoslavna crkva Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 31. oktobra[20] kada i sv. apostola i jevanđelisti Luku. Cetinjski manastir čuva njegove mošti.[traži se izvor] Srpstvo Petra I Petar I je bio pripadnik srpske nacije, koja je po njemu podjeljena na više naroda (u užem, teritorijalnom smislu). Njegovo poimanje naroda i nacionalne pripadnosti se najbolje vidi iz njegovih poslanica i pisama. Tako u pismu ruskom caru Aleksandru piše: `Jednovjerni i jednoplemeni, s nama graničeći, narodi, a osobito Ercegovci...` [21] . A kada se obraća jednom od tih Hercegovaca, arhimandritu manastira Pive, Arseniju Gagoviću, piše: `... Mi smo Serbli takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugoga gnati i u nesreću bez čest postavljati, i što koji više radi za dobro obštenarodnje to se više zavist protiv njega vooružava, koja u serbskom narodu, kako i u grečeskom, gordost carstvujet...`.[22]. U užem smislu zna za primorski, crnogorski, brđanski, hercegovački... narod, a u širem smislu svi su mu oni Slavenoserbi. U njegovo vrijeme se ne koristi termin Srbijanci (kao kasnije), tako da za žitelje Srbije koristi termin Srbi: `...da se mi i Srblji sastanemo`.[23] Čak i za muslimane našega jezika je napisao: `..zato naš car ne hoće rat s Turcima, koji su od srpskoga roda, jerbo su Srblji i Rusi po krvi braća... nego naš car ratuje s carem Otomanovićem i s Turcima, koji su od onoga roda, što su iz Azije izašli i srpsko carstvo uzeli...` [24]. I pred bitku na Martinićima i Krusima sokoli svoje Crnogorce: `Da pokažemo da u nama neugašeno srbsko srce kuca, srbska krvca vrije...` [25]. Crmničani su bili sujevjerni, vjerovali su u vještice, pa ih mitropolit Petar kori: Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne nađoh, niti mi ko kaza da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim srbskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje, negoli jevangelije Hristovo... [26] Pošto su neki Brđani i Crnogorci bili skloni izdajništvu (priklanjanje Turcima) često ih kori da ne budu kao Vuk Branković [27], Dušanovo carstvo mu je `naše carstvo` [28], a Pećku patrijaršiju (za koju je više puta blagoslovio prikupljanje pomoći) [29] su mu ogradili `cari naši` [30]. Blagoslovio je u svom vladičanstvu i prikupljanje pomoći za manastir Hilandar [31]. Crna Gora mu je `iskra slavenoserbske volnosti` koju Mahmut-paša Bušatlija želi da ugasi.[32] U poslanici Bjelicama [33]. je napisao: Eto vidite što čine Ozrinići, kako jedni udaraju biti, robiti i pljenivati našu istu braću i krajičnike Brđane... ne prestaju daviti jadne i žalostne Grahovljane i Banjane, koji su se pri Crnoj Gori davno u Katunsku Nahiju pripisali... Ja mislim, da nijesu ovi Ozrinići u to djelo zdogovornici i ništa više ne žalim, nego sramni glas, koji po svijetu ide, da Crnogorci pomagaju Turcima klati i daviti hristijane u vrijeme, kada je Bog sojedinio srbski narod, da se od turskog jarma oslobodi i kada hristijansko oružje... Ali se nadam, da ostali Crnogorci neće to ime i sramotu na sebe nositi, nego da će biti što i ostali pošteni junaci srbski koji su sebe oslobodili, pak idu da i druge Srblje pomognu osloboditi. U pismu Dositeju Obradoviću je napisao: Primio sam s punim udovolstvijem Vaše počteno pismo, također i novo napečatane u našem jeziku knjige ot ljubavi Vaše k meni poslane, na koje čuvstitelno blagodareći Vam serdačno želim što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, koji bi svoji darovanija i trudi po primjeru Vašemu... na prosvješčenije svojej naciji posječavali. [34]. Petar Cetinjski imao je plan o stvaranju slaveno-serbske države, koja bi obuhvatala Bosnu, Srbiju, Hercegovinu, Crnu Goru i Boku kotorsku, sa prestonicom u Dubrovniku. Plan je bio da ruski car bude i car Srba, dok bi crnogorski vladika bio njegov savladar. Tada to nije bilo moguće, pa je plan ostao bezuspješan.[35] Pisana dela Petar I Petrović Njegoš je ostavio za sobom preko 250 arhijerejskih poslanica. Veći broj njih je prvi objavio Dušan Vuksan (Poslanice mitropolita Crnogorskog Petra I, Cetinje 1935) Sveti Vladika je napisao i jednu nedovršenu `Kratku istoriju Crne Gore`, pisao je i pesme (izdao ih je Trifun Đukić, izd. `Narodne knjige`, Cetinje, 1961. g.). Najpoznatija među njima je pesma na pohvalu pokojnom Karađorđu Petroviću.[traži se izvor] Zanimljivosti U atmosferi neprestanih krvnih osveta mirio je zavađena plemena, ali je jednom prilikom preporučio Katunjanima, kao manje zlo nego ono što su napravili, da je bolje da su odsjekli 10-20 glava [36] . Ja znam da su oni dosta zla i bezakonija učinili i da je svaki Katunjanin na njih ijedak i srdit bio, ali i to znam ja, a znate i vi, da bi bolje za njih bilo da ste im 10 oli 20 glavah posjekli, negoli što su poharani opaljeni ostali, jer da nijesu kuće i ostalo izgubili, mogla bi se opet ostala čeljad nekako okopirkati i održat živa, ma su i u to oni krivi, no nijesu svikolici jednako skrivili ni za to, ni za ostalo... za sve zlo, koje su Doljani vama učinili... i da mogi Brđani slobodno pasavat k vama i vi k Brđanima. Cetinjani su mu zbog kulturne zaostalosti (pljačke, ubistva...) zadavali velike probleme, kao i danas Mitropoliji crnogorsko-primorskoj,[37] pa je razmišljao i o napuštanju Cetinja:[38] Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme da se od sile Cetinjske pod starost bježim iz Cetinja. Jučer udariše Bajice na čeljad donjekrajsku pred manastir, koja nosahu žito u mlin, skočiše moji ljudi i ne dadoše da žito uzmu. Tu su puške natezali da ove naše pobiju. Iza toga se zađe boj među Bajicama i Donjokrajcima za cijeli dan, neki Donjokrajci u Vlašku Crkvu, a Bajice okolo crkve i na svaku stranu oko Donjega kraja. Čeljad koja bjehu u mlin pošla ne smiju se doma vratit, zakumila naše momke da ih provedu do kućah... a kad došli mimo crkve na velju livadu, sretnu ih Bajice i ubiju u njihove ruke jednu đevojku Špadijerovu, koja je panula mrtva na njihove noge i haljine okrvavila. Kažu mi da su i šiljež i koze crkovne uzeli, koje smo predali na zimnicu u Donji Kraj. Sad pomislite je li moguće ovo trpjeti. Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah. Zato vi pišem neka znate, vi i ostali Katunjani, da ovo ni pod koji način podnositi ne mogu, nego hoću bježat, no bez vašega i ostalijeh Katunjana znanja nijesam ktio bješati u Riječku oli Crmničku nahiju ili na drugu stranu, da ne rečete jere sam krijući pobjegao... Na Cetinje 21.11.1823. Vladika Petar. Petar Prvi je od ruske crkve dobio na poklon bijelu kamilavku koju dobija u znak zahvalnosti za zajedničko ratovanje protiv Francuza u Boki.[39] Istu je nosio i Njegoš. Danas se to u Crnoj Gori tumači kao dokaz da je crkva u Crnoj Gori bila autokefalna, jer je praksa srpske crkve da samo patrijarh nosi bijelu kamilavku. Ipak, praksa ruske i bugarske crkve i onda i danas je da i mitropoliti nose bijele kamilavke. Nakon Petra Prvog i Drugog, Ilarion Roganović, Mitrofan Ban... se vraćaju staroj praksi nošenja crnih kamilavki. Ogist Marmon je zamjerio Petru Prvom što odsijecaju turske glave, a Petar mu je odgovorio da se čudi da mu to zamjeraju oni koji su sami svom kralju i kraljici odsjekli glave.[40] Vidi još Petrovići Njegoši Mitropolija crnogorsko-primorska Spisak svetitelja Srpske pravoslavne crkve Istorija crne gore crnogoraca crnogorci crna gora

VLADIMIR JOVANOVIĆ - Mihovil Tomandl Prilog kulturno - političkoj istoriji Srbije Autor: Mihovil Tomandl Izdavač: Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan