Laguna Broj strana: 320 KAO NOVO Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga, inače, bestseler New York Timesa, nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

U dobrom stanju Preporod hrvatskih sveučilištaraca : [anatomija slučaja Čičak] / [predgovor Vlatko Pavletić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdanje Posebno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1971 Fizički opis IV, 228 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko Zbirka Kritika ; sv 8 Predmetne odrednice Čičak, Ivan Zvonimir, 1947- Univerzitet -- Hrvatska Posebno izdanje časopisa KRITIKA svezak 8. zagreb 1971 »Dostojevski izvanredno duboko primjećuje u jednom svom romanu da je njegov junak, što je više bio nošen općečovječanskim idealima, sve manje zapažao i volio svoje bližnje. Vi ne možete poznavati ono daleko ako ne poznajete ono kraj vas. Gubitkom svoje ljudske blizine ili zavičaja čovjeka se nađe u praznini, često opkoljen samo apstrakcijama, a takav ideologizirani usamljenik onda negira sve oko sebe ili prije sebe, a ponajprije povijest, naciju, sve dosadašnje stvaranje i »sitna« ljudska veselja. Premda sam bio jedan od susazivača »Građana svijeta«, ipak sam bio uvijek vrlo nepovjerljiv prema onim internacionalistima koji su olako odbacivali nacionalnu opstojnost i tradiciju, kao što sam i nepovjerljiv prema onima koji dižu svoju naciju iznad svega ostaloga (i na taj joj način obično najviše škode). Univerzalnost je usađena u zavičaj svakoga od nas, i proničući u te svoje dubine, dižemo se i do shvaćanja i štovanja svega ljudskoga.« (Ivan Supek) »Put saznanja i sazrijevanja vodio je našu intelektualnu mladež, od 1968. dalje, sve dublje u proniknuće bitnih razloga naših sadašnjih teškoća, i ona je shvatila da ie najkraći .put do svijeta — put do svoje vlastite biti. Kako može suosjećati za Vijetnamce onaj tko ravnodušno promatra drame tisuća i tisuća hrvatskih obitelji, koje su rastrgane između hranitelja što argatuju negdje u Europi i djece koja rastu i završavaju škole bez potrebnog pouzdanja da će naći kruha u domovini, odnosno da neće morati poći tragom svojih otaca, kruhoboraca, zauvijek u tuđi svijet, ostavljajući svoju lijepu i potencijalno bogatu zemlju! Zar je moguće protestirati protiv nepravdi u dalekom svijetu, a šutjeti gledajući u najbližoj okolini nepravilnosti koje postaju mnogima sudbonosne, i dovode čak u pitanje daljnji biološki opstanak naroda koji je mnogo više od jednog tisućljeća odolijevao najstrašnijim pritiscima najzloglasnijih istrebitelja u historiji? Obratno bismo mogli tvrditi: ona mladež koja poduzme sve što je u njezinoj moći da u vlastitoj domovini pobijedi pravda i osigura se socijalna jednakost, bit će i te kako moralno pripremljena i predodređena, da također na međunarodnoj sceni odigra svoju ulogu borca protiv nepravednih društvenih poredaka i kolonijalističko-imperijalističkih ideologija, borca za istinsku slobodu i ravnopravnost naroda u svjetskoj zajednici univerzalnih interesa Zemaljaca. U novim uvjetima, zahvaljujući drukčijim pobudama i mnogo temeljitijim informacijama o svijetu oko sebe, hrvatski su sveučilištarci postali sudionici u sukobu, koji je započeo naizgled naivno, banalno, i za mnoge neočekivano, ali koji je ubrzo dosegao takve razmjere, da svima postaje jasno kako ovaj put nisu na sceni marionete, nego svjesne ličnosti. Mladi su inicirali` novi, autoktoni studentski pokret, ali oni pri tom prije svega odgovorno prihvaćaju i svoj nacionalni dio zadataka u sklopu mnogo šireg političkog pokreta za daljnju demokratizaciju državnog ustrojstva Jugoslavije i za rješavanje osnovnih pretpostavki privrednog i kulturnog preporoda zasnovanog na socijalističkim načelima i na platformi antidogmatizma.« (Vlatko Pavletić) »Nas ne mogu uplašiti i pokolebati ni insinuacije, ni arogancija, ni sila, ni etiketiranje, kao Što nas nije uplašilo ni u prošlosti, niti nas može natjerati da odstupimo od stavova koje imamo. Prema tome, sve dok se nalazimo na čvrstom tlu, dok izražavamo realne interese Hrvata, Srba i narodnosti u Hrvatskoj, dok izražavamo prvenstveno povijesne interese radničke klase tih naroda i narodnosti, dotle nemamo nikakva razloga da se bojima za svoju budućnost, to više što se nalazimo pred takvim krupnim promjenartia koje nas približavaju ostvarivanju ideala za koje smo se uvijek borili. Možda nije potrebno da govorim da Hrvatska niti traži neke privilegije za sebe, niti želi da te privilegije da nekome drugome. Ono što Hrvatska traži jest potpuna ravnopravnost, sporazumno donošenje odluka, traži da se jugoslavenska politika stvara samo dogovorno, u demokratskoj diskusiji. Ali kad se odluke donesu, onda se sporazumi moraju poštovati. Ono što Hrvatska neće nikome dopustiti da joj oduzima jest da kaže svoju riječ o svemu onome što pripada u domenu federacije, o onome što predstavlja element federalizma, jer federacija nije ničija posebno, ona je naša, federacija je nas sviju. To je stav od koga mi treba da pođemo u diskusiji, da pokažemo maksimalnu toleranciju za tuđe stavove, da pokažemo potpuno razumijevanje za stvaranje jugoslavenske politike u smislu o kojem sam govorio, i da pokažemo potpunu solidarnost đ drugim nacijama i narodnostima Jugoslavije, a posebno s onima koje su ekonomski nerazvjenije od nas.« (Miko Tripalo)

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen sve ostalo uredno! Izdavač: Globus - Zagreb, 1988. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20,5 cm. 229 str. Ova Brkovićeva knjiga struktuirana je kao kritičko - politička biografija Milovana Đilasa, koji na revolucionaran put stupa `potpunom slučajnošću` napisavši članak za Borbu, a s njega istupa zakonito, jer prestaje biti organski deo revolucije. Milovan Đilas - od komunističkog fanatika do fanatičnog antikomuniste... `U vrijeme Bulatovićeve i Đukanovićeve strahovlade nad Jevremom Brkovićem, kad je tome “najvećem crnogorskom pjesniku dvadesetog vijeka”, u šta ga je, u dnevniku Vijesti, proizveo jučerašnji novinar fabričkog lista Željko Ivanović zvani Goveče, Nepoznat Netko, sa dva kamena, polupao prozore, Jevrem je dreknuo: “Kristalna noć!” I, u strahu da će u toj noći biti ubijeno najmanje 100 Jevrema, da će u dukljanskom gradu Šasu ili Svaču koji odavno ne postoji biti porušeno svih 365 crkava – ne nego 366, jer je godina bila prestupna – a 30 000 Jevrema biti odvedeno u koncentracione logore, pogledao je u svoje noge, odlučio da iskoristi njihovu izuzetnu duljinu, pobjegao Franji Tuđmanu pod skut, i rat proveo u “divnoj kafani Matoš na trgu Bana Jelačića u Zagrebu”, koja je bila u vlasništvu Franjinog sina Miroslava, “gdje sam ja do posljednjeg dana imao svoj sto, za koji niko drugi nije smio da sjedne”, a kad je vukovarski grof Kakoseonozvaše “pokušao da sjedne”, konobari su ga opomenuli: oprostite, grofe Tajitaj, tu sjedi Jevrem Brković, kako se u jednom tekstu taj bjegunac pohvalio po povratku u Crnu Goru, gdje je dočekan kao “veliki crnogorski mučenik”. Stoga se pitam: možeš li u Zagrebu imati besplatan stan na Ilici, auto, i vozača-tjelohranitelja, koje ti je stavio na raspolaganje krivousti Gargamel, kako smo mi Sarajlije u ratu zvali Franju Tuđana, plus kafanski sto za koji ne pripuštaju čak ni vukovarske grofove, a biti pri tom “veliki crnogorski mučenik”? Ne možeš, osim ako imaš sreću da si Jevrem Brković, dokazani predratni saradnik dvije Udbe, prvo srpske u Beogradu, a potom crnogorske u Titogradu`... Jevrem Brković (Seoca, 29. decembar 1933 — 24. januar 2021) bio je jugoslovenski i crnogorski književnik (pesnik, romanopisac, dramski pisac i novinar) i kulturni radnik.[1] Bio je poznat je po svojim oštrim kritikama političkih protivnika, kao i ličnosti iz javnog života Crne Gore, ali i kao veliki promoter crnogorstva, a protivnik srpstva. Biografija Rođen je 29. decembra 1933. godine u Seocama u Piperima.[2] Brković pripada generaciji crnogorskih pisaca koja je na jugoslovensku književnu pozornicu stupila sredinom pedesetih godina 20. vijeka. U ranim fazama svog književnog djelovanja Brković je pisao poeziju i drame, da bi u kasnijim fazama napisao nekoliko romana i objavio brojne esejističke i publicističke knjige. Njegov opus obuhvata pedesetak naslova, dok su Sabrana djela objavljena u trideset tomova. Za svoj književni rad Brković je dobio brojne domaće i internacionalne nagrade (Ratkovićeva nagrada, Sterijina nagrada, Trinaestojulska nagrada...). Pokretač je i prvi urednik književne revije Ovdje kao i Crnogorskog književnog lista. Bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, a učestvovao je u osnivanju Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske, Crnogorskog Pen centra i Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Još tokom šezdesetih godina Brković je bio aktivan učesnik u brojnim polemikama oko ideoloških, nacionalnih i estetskih pitanja. U predvečerje raspada Jugoslavije Brković se snažno usprotivio politici koju je reprezentovao Slobodan Milošević, zagovarajući miran rasplet jugoslovenske krize. Na samom početku devedesetih godina 20. vijeka Brković je, uz Slavka Perovića, bio najagilniji antiratni aktivista i protivnik Miloševićevog režima u Crnoj Gori. Zbog njegovog otvorenog Pisma izvinjenja hercegovačkim Hrvatima i Muslimanima, koje je bilo reakcija na bahato ponašanje crnogorskih rezervista u zapadnoj Hercegovini, u jesen 1991. godine protiv Brkovića je podignuta optužnica za raspirivanje nacionalne mržnje. U oktobru mjesecu iste godine Brković je emigrirao u Hrvatsku. Nakon promjene političke klime u Crnoj Gori, Brković se 1999. godine vratio iz emigracije. U periodu do referenduma o nezavisnosti 2006. godine, Brković je otvoreno podržavao politiku vladajućih struktura, pišući u svom Crnogorskom književnom listu brojne tekstove, često uvredljivog karaktera i vulgarne sadržine, protiv vodećih ljudi crnogorske opozicije.[traži se izvor] Dana 24. oktobra 2006. Brkovića i njegovog vozača i telohranitelja Srđana Vojičića su napala trojica naoružanih ljudi. Vojičić je ubijen, dok je Brković zadobio lakše povrede.[3] Spekulisalo se da je motiv za napad bila poslednja Brkovićeva knjiga „Ljubavnik Duklje“, u kojoj se on indirektno podsmevao mnogim ljudima iz javnog života Crne Gore, a posebno bliskim prijateljima bivšeg premijera Mila Đukanovića, ali ne i samom Đukanoviću. Jevrem Brković je bio vrhovni komandant Lovćenske straže, organizacije koja je posvećena odbrani crnogorskog identiteta.[traži se izvor] Preminuo je 24. januara 2021. godine, a u trenutku smrti je imao 87 godina.[4][5] Sahrana je obavljena 25. januara 2021. godine u krugu porodice na gradskom groblju Čepurci.[6] Privatni život Brkovićev sin, Balša Brković je takođe poznat crnogorski pisac, a njegov unuk Brajan Brković je potpredsednik odbora Stranke slobode i pravde u Novom Sadu.

Od NATO agresije do Haškog tribunala Đošan Miloš Str 476 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Nema parčeta srpske zemlje, po kome u protekloj deceniji nije dejstvovala NATO avijacija, niti rođen Srbin, kome ne preti Haški tribunal. Pitanje je da li su pre silni naumili da bombarduju srpski narod, ili `pravedni` da formiraju Haški tribunal. Garantujem, da su tu odluku, svesni da gaze međunarodno pravo, doneli na istom sastanku. Time su pokrenuli lavinu koju je nemoguće zausaviti, i posle čega ništa više neće biti isto. Udari sa distance krstarećim raketama i ofanzivnom avijacijom, kao i upotreba novih i zabranjenih oružja, u periodu koji je usledio, postali su osnovni način realizacije globalnih ciljeva SAD i njenih saveznika. Zbog toga je deo moje vojničke karijere, vezan isključivo za borbu protiv NATO avijacije. U Republici Srpskoj Krajini, otklanjao sam posledice tih dejstava, u Republici Srpskoj ih proučavao, a na Kosovu i Metohiji se borio `prsa u prsa`. Bila je to neravnopravna i surova borba. O njoj sam svedočio pred haškim tribunalom. Ovom knjigom želim o njoj posvedočiti i pred svojim narodom. I tamo i ovde, govorim istinu i samo istinu. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, srpski narod je zadesila još jedna velika nesreća. Oklevetan i medijski satanizovan, izložen je svim vrstama pritiska. Od ekonomskog uništenja do fizičkog istrebljenja. Tukli su ga istovremeno iz vazduha i sa zemlje. Srpski narod se branio na večitim ognjištima, od istih neprijatelja i na sličan način. Zbog toga njegove izabrane predstavnike i komandante vojske zatiru, kao dahije srpske kneževe pre dva veka. Jedne su na prevaru domamili, druge izdajnički kidnapovali, a za trećim pokrenuli najveću hajku. Hag je dobio ulogu Valjeva, a Ševeningen most na Kolubari. Nacisti su za jednoga ubijenog nemačkog vojnika streljali sto. Današnje `demokrate i humanisti` satiru sve Srbe, zbog jednog vojnika. Hoće da se srpski narod oseća talac onih, koje savremene dahije ne stigoše poseći, a rado bi ih imali u svojim armijama. Traže da ih izdamo, i time pokažemo da nam ništa nije sveto i da se za dvesta godina nimalo nismo promenili.Tako je srpski narod izložen svojevrsnom, specifičnom i oglednom genocidu. Pojava ove knjige, izraz je moje unutrašnje potrebe i obaveze. Namenjena je svima i svako će se u njoj, na ovaj ili onaj način, naći i prepoznati.Jedni će se ponositi što su u njoj opisani a drugi žaliti što nisu. Mnogi će se ljutiti, a neki plašiti što iz nje nisu izostavljeni. U svakom slučaju, malo ko će prema njoj biti ravnodušan. Čak i oni koji nisu spomenuti, naći će svoje mesto u njoj. Njihova je privilegija da sami odluče gd bi se našli. Oni će biti najpravednije sudije o njenoj vrednosti. Svi događaji i likovi opisani u knjizi su stvarni.Predstavljeni u realnom vremenu i prostoru. U najvećem delu tih događaja sam učestvovao ili bio neposrdni svedok. Vredi oživiti sećanje mojim saborcima, koji su u tom vremenu bili sa nama. Mnogi od njih su pri tom dali najviše što su imali, svoje živote. Izdajstvo je, ne ukazati na one, koji su izbegli učešće u tim sudbonosnim događajima, u vreme kada su ginuli pripadnici moje jedinice. Želja da sačuvam njihova imena od zaborava, navela me je, da u sadašnje vreme, napišem ovu knjigu. Ona će služiti njihovim porodicama kao svedočanstvo, da se ponose na svoje najdraže, izgubljene u vrtlogu tih događaja. Uvod u kazivanje čine inicijalni događaji, odcepljenje Slovenije, nasilna secesija Hrvatske, neustavno osamostaljenje Bosne i Hercegovine. Pobunu šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresiji NATO na SRJ, posvećen je najveći deo knjige. Odlukom Savezne vlade i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, oslobođen sam obaveze čuvanja tajne u vezi događaja na KiM. Time je uklonjena i poslednja barijera da u potpunosti ostvarim svoj naum. Narod treba da zna, šta se zaista dešavalo na KiM. Roditelji i porodice imaju pravo znati gde i kako su izgubili decu, a država mora progovoriti o nestalim i kidnapovanim pripadnicima VJ, policije i civilima. Mora ostati zapisano kako se ko ponašao, gde je bio, šta je radio, kako je govorio, i sa kime sarađivao, u to, po srpski narod najteže vreme. Moj sud o pripremi za odbranu, načinu i postupcima u borbi, odnosu prema učesnicima i beguncima, izneo sam iskreno i bez straha, svestam mogućih posledica, bez obzira na to o kome se radi, ko će se u tome prepoznati ili će to uraditi drugi. Opisao sam i one među nama, koji zahvaljujući ratnoj sreći ostadosmo živi, svesno se izlažući opasnosti, predstavljajući glavnu metu šiptarskih terorista i NATO avijacije. Najdublje žalim, za svim civilnim žrtvama, koje su pale kao posledica tih borbi. Sa najvećim pijetetom se sećam vojnika i starešina, koji su u toj borbi dali svoje živote i iskreno delim bol sa njihovim porodicama. Izražavam duboko poštovanje prema mojim proslavljenim komandantima, koji su veštinom i brigom za ljude, spasili mnoge živote i izbegli bespotrebne žrtve. Dugujem iskrenu zahvalnost mojim saborcima, koji su imali poverenja u mene, kao što sam ja imao u svoje predpostavljene. Divim se malobrojnim, ali velikim pripadnicima srpskog naroda koji ostaše da žive na Kosovu i Metohiji i nakon što smo se mi, kao garant njihove bezbednosti i branioci morali povući. Odnos države prema tim ljudima, kao i prema porodicama nastradalih, nestalih i ranjenih, ogledalo je brige svakoga naroda za odbranu otadžbine i sada i ubuduće. S tim u vezi, osnovni cilj pisanja ove knjige je da pokaže razmišljanja i postupke jednog iz plejade oficira, u trenucima dok mu na njegove oči, trgovci i kukavice, vođeni svojim i tuđim interesima, cepaju državu u kojoj je odrastao i uništavaju narod kome pripada. Vreme će pokazati koliko sam u tome uspeo. Ovom knjigom će mnogi sa ponosom svedočiti o svojim precima, a nije malo onih, koji će je kriti od svojih potomaka. general Miloš Đošan

Kroz sjaj i senke rata - Major Madžarević 55 str + dosta ilustracija Mihailo I. Madžarević (Murgaš, 13. januar 1894 — Libertvil, 20. februar 1965) bio je srpski oficir i ratnik iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Nosilac je tri Karađorđeve zvezde, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, Ordena Legije časti, engleskog Ratnog krsta. Postao je „živa legenda” srpske vojske i dobio naziv „lovac na žive jezike”. Ostaće upamćen po specijalnoj operaciji izviđanja na Mačvanskom frontu, gde je u noći između 8. i 9. maja 1915. kao mladi oficir sa 16 vojnika u tri čamca prešao reku Savu nedaleko od Vladimiraca i na suprotnoj strani zarobili odeljenje izviđača sa starešinom i prebacili na srpsku stranu. Istragom su dobijeni važni podaci o protivničkim snagama. U toku borbi na Solunskom frontu, tokom bitke na Kajmakčalanu, desio se njegov najblistaviji momenat u vojničkoj karijeri. Posle uspešne akcije, kojom je rukovodio, uništeno je mitraljesko gnezdo i omogućeno osvajanje najvišeg vrha Kučkov kamen (2525 nm). Toj akciji su prisustvovali budući kralj Aleksandar, vojvoda Živojin Mišić i francuski general Moris Saraj, posle koje su ga prestonaslednik i general nagradili svojim odlikovanjima Ordenom Karađorđeve zvezde i Ordenom legije časti, a vojvoda Mišić, vanredno unapredio u čin majora. To se sve dogodilo u dvadesetčetvrtoj godini Mihaila Madžarevića, tako da je on postao najmlađi major u srpskoj vojsci i jedini oficir kojeg su vanredno unapredili Kralj Petar, Regent Aleksandar i Vojvoda Mišić. Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbio je poziv da pristupi formacijama Nedićeve Srbije. Posle hapšenja i boravka u logoru Banjica, odveli su ga u zarobljeništvo u Nemačku. Po završetku rata odbio je da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i otišao u Ameriku. Umro je 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira Svetog Save u Libertivilu. МАЈОР МАЏАРЕВИЋ је најодликованији ратник Великог рата!!!!!!!!!! О његовој храбрости не говоре бајке или легенде говоре стварни догађаји који су много, много, али баш много препричавани... С правом, јер човек, што би рекао Војвода Живојин Мишић, `не зна за страх`! Буквално, многе акције које је предузимао током Великог рата на ивици су могућег, или, да будемо прецизнији, НЕМОГУЋЕ! Његово напредовање ишло је директно као и добијање највећих одликовања: - Ало! - Овде Петар! - Који, бре, Петар, презиме? - Краљ Петар! Михаило Маџаревић одједном скаче у став мирно и салутира са слушалицом - Изволите Ваше Величанство! – За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, унапређујем у чин поручника! – Хвала, ваше величанство! – Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци! – Бог нас чуо, ваше величанство! Тако је једну од оних поменутих три Kарађорђеве звезда добио из руку самог регента Александра Kарађорђевића године 1916. И то не би било ништа чудно за таквог јунака, али да та иста медаље буде претходно скинута са регентових груди и закачена за Михаилов шињел, треба заслужити такву почаст. И не само регент. Сарај, француски генерал учинио је исти гест. Са својих на Маџаревићеве груди ставио је Орден Легије части. Заслужио је одликовања за акцију која се на фронту преносила од `уста до уста`. Добио их је за извршење једног од најблиставијих задатака у његовој богатој војничкој каријери. Била је то највиша кота Kајмакчалана, Kучков камен, која се мора освојити за даље напредовање, са добро утврђеним бугарским митраљеским гнездом. Смртоносна ватра косила је српску војску. Маџаревић, уз допуштење, прилази регенту Александру, француском генералу Морису Сарају и војводи Живојину Мишићу са предлогом да на свој начин елиминише непријатеља. Добија `зелено светло`. Опасани бомбама, његов наредник и он чекају најврелији део дана. Бугарима смета врућина, траже заклон у хладу и онда се, док пландују дешава бомбашки напад који их уништава. Бомбе су бачене, митраљез је заћутао, а кроз крхотине, дим и прашину двојица бомбаша су рапортирала да је задатак извршен, да је отворена, како су је српски војници назвали, `Kапија слободе`, јер је био отворен пут да се закорачи на комад српске земље. Од присутних је добио Kарађорђеву звезду и Орден легије части, а војвода Мишић га је ванредно унапредио у чин мајора. Имао је 24 године. Тиме је постао најмлађи официр тог чина у српској војсци. Био је и једини официр којег су ванредно унапредили краљ Петар, регент Александар и војвода Мишић. Ову књигу је написао и објавио 1933. године на наговор бројних пријатеља који су се дивили његовом јунаштву. То дивљење ћете осетити и ви када прочитате ова његова сећања! `Ја сам умро пре него што сам кренуо`, став са којим је ишао у бој су речи које представљају идеалан слоган да завршимо представљање ове књиге... 102 СТРАНЕ. K.D.S.3.2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`

Autor - osoba Novaković, Stojan, 1842-1915 = Novaković, Stojan, 1842-1915 Naslov Selo / Stojan Novaković Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Beograd : Kultura) Fizički opis 243 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M. Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ58, ǂknj. ǂ393 (Karton) Napomene Str. 7-12: Selo Stojana Novakovića / Sima M. Ćirković Bibliografija: str. 181-218 Na nasl. str. tekst: 30. oktobra 1965. god. u Beogradu Rad Pavlović penz. prof.: MBVA: N RP 126 Registar. Predmetne odrednice Selo -- Istorijski razvoj – Srbija Konstantin „Stojan“ Novaković (1842–1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta). Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873–1875 i 1880–1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer). Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve. Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković. Bibliotekar Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836–1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“ i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Prevodilac Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine. Akademik Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Ukazom kralja je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915. 10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika, koji se ostvario sledećeg veka: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Bio je član Ruske akademije nauka i dopisni član Académie des sciences morales et politiques. Književnik i istoričar Osnovao je 1865. časopis „Vila“ i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi „Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja. Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja). Priredio je Dušanov zakonik („Zakonik Stefana Dušana cara srpskog“) i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu. Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Njegova najznačajnija dela su: „Srpska bibliografija za noviju književnost 1741–1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.) „Istorija srpske književnosti“, Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.) „Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika“, Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.) „Srpske narodne zagonetke“, Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.) „Selo“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.) „Srbi i Turci XIV i XV veka“, Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.) „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.) „Srpska gramatika“, Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.) „S Morave na Vardar – putne beleške“ Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.) „Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku“, SKZ, Beograd 1900. (118 str.) „Vaskrs države srpske“, Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.) „Ustanak na dahije 1804“, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.) „Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.) „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.) „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.) „Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.) „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903“, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.) „Kaluđer i hajduk“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Tursko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge. Nagrade „Stojan Novaković“ Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine, godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. 2004. godine pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, sa namerom da se dodeljuje svake godine. MG127

Autor - osoba Novaković, Stojan, 1842-1915 = Novaković, Stojan, 1842-1915 Naslov Istorija i tradicija : izabrani radovi / Stojan Novaković ; priredio Sima Ćirković Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 478 str., [8] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ75 ; ǂknj. ǂ496 (Karton) Napomene Tiraž 4000 Str. [VII]-XX: Tradicija i istorija u delu Stojana Novakovića / Sima Ćirković Dopune i objašnjenja: str. 437-478 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Uroš, srpski car, 1336-1371 -- Ubistvo Stefan Dečanski, kralj, 1321-1331 -- Smrt Branković (porodica) Srpska narodna književnost -- Istoriografija Grbovi – Srbija Konstantin „Stojan“ Novaković (1842-1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta). Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873–1875 i 1880–1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer). Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve. Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković. Bibliotekar Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836–1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“ i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Prevodilac Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine. Akademik Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Ukazom kralja je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915. 10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika, koji se ostvario sledećeg veka: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Bio je član Ruske akademije nauka i dopisni član Académie des sciences morales et politiques. Književnik i istoričar Osnovao je 1865. časopis „Vila“ i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi „Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja. Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja). Priredio je Dušanov zakonik („Zakonik Stefana Dušana cara srpskog“) i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu. Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Njegova najznačajnija dela su: „Srpska bibliografija za noviju književnost 1741–1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.) „Istorija srpske književnosti“, Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.) „Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika“, Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.) „Srpske narodne zagonetke“, Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.) „Selo“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.) „Srbi i Turci XIV i XV veka“, Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.) „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.) „Srpska gramatika“, Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.) „S Morave na Vardar – putne beleške“ Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.) „Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku“, SKZ, Beograd 1900. (118 str.) „Vaskrs države srpske“, Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.) „Ustanak na dahije 1804“, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.) „Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.) „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.) „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.) „Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.) „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903“, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.) „Kaluđer i hajduk“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Tursko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge. Nagrade „Stojan Novaković“ Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine, godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. 2004. godine pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, sa namerom da se dodeljuje svake godine.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134