SV 4 07180) SELO GRGETEG fragmenti , Milica Gorjanović , Poeta Beograd 2011 , Autohtonog Grgetega više nema. On je gotovo u potpunosti razoren i spaljen tokom Drugog svetskog rata. Od starog Grgetega ostali su samo stari most i bunar na đeram. Danas ima samo dva đaka koja idu u školu u susedno selo. U njemu nema ni prodavnice ni kafane. Meštani u selu kažu da vise ima kaluđerica u manastiru nego stanovnika starosedelaca. Milica Gorjanović je rođena u tom selu i u njemu je živela do 1943. godine kada je kao dvanaestogodisnja devojčica zbog ulicnih borbi izmedju partizana i ustaša bežeći kroz kukuruze i vinograde morala da napusti selo. Pre nekoliko godina, njena prijateljica, Mira Pekić, prof. fakulteta, kojoj je mati Grgetezanka, u razgovoru o Grgetegu joj je rekla:“Napiši nešto, sve će otići.Grgeteg se u knjigama spominje samo uzgred, na marginama“ To je bio povod da Milica pocne da sakuplja podatke o ovom selu. Ona podatke o selu pronalazi u knjigama i arhivima, ali su joj važnije priče aktera i svedoka događaja. Više od tri godine ona putuje, trazi preživele stanovnike i njihove rodjake, razgovara sa njima. Ona pokusava da, u tim razgovorima, rasvetli bar deo istine o dogadjanjima u selu. Selo Grgeteg razvijalo se uz manastir Grgeteg, pa Milica odatle i počinje priču. Piše o nastanku manastira, pored njega i sela i o svim važnim istorijskim ličnostima i dogadjajima i njihovim odjecima u selu. Svi važni istorijski dogadjaji imali su uticaja na selo i kroz ovu knjigu autorka piše o istoriji srpskog naroda kroz mikrosvet jednoga sela. Ona se dotiče Seobe Srba, kuge, revolucije 1848, Drugog svetskog rata. Piše o pojedinačnim sudbinama stanovnika, svim do kojih je mogla da dodje. Navodi imena stradalih jer većina imena nigde nije navedena. Ono što nije zabeleženo, ni ne postoji i Milica pokušava mnogo godina posle završetka rata da osvetli ono o čemu se nije pisalo. Težak život kmetova i seljaka bio je i pod turskom i austrougarskom vlašću a kulminirao je tokom Drugog svetskog rata kada je zverstvo dobilo svoju konačnu dimenziju. Ona želi da sudbina malog čoveka ne bude zaboravljena. Ova knjiga je kao putovanje vremeplovom. Putujući kroz istoriju sela i i njegovih meštana, putovaćete i kroz istoriju srpskog naroda. Emilija Gorjanović mek povez, format 17 x 24 cm , latinica, ilustrovano, 148 strana

Autor:: Reza Aslan Žanrovi:: Istorija, Religija Izdavač:: Laguna Godina izdanja:2019. Broj strana: 318 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Bestseler New York Timesa Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

Brzojavka za Valdhajma: Operacija za spas ratnog zločinca / Antun Miletić Beograd 1993. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 293 strane. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J2 Ova knjiga dobila je naziv Brzojavka za Valdhajma iz prostog razloga što sva prikupljena i proučena dokumenta omogućuju da se zaključi kako su scenaristi Valdhajmovog jugoslovenskog lobija, ustašku brzojavku namenili za njegov spas. Reč je o brojnim moćnicima, uglavnom političarima i ljudima na vlasti od 1980. do 1989. Oni su angažovali još neke osobe sklone da ih bez rezerve podrže, i da čak budu uverene da to rade u interesu države. U stvari, radili su protiv nje, a u prilog šićardžija za ambasadorsku, konzularnu ili neku drugu fotelju. Neki su u svemu videli dobar biznis, Sve su to, naravno, dobro proučile zainteresovane obaveštajne službe. One su direktno ili indirektno u celoj aferi koristile i moćnike iz Valdhajmovog lobija. Uostalom, ove službe su imale u rukama i samog Kurt Valdhajma. Ali, one su i zavisile od njega. U protivnom, tako moćne obaveštajne i diplomatske službe (SSSR, SAD, pa i Jugoslavije), svakako ne bi tek tako propustile da se Valdhajm uzdigne do položaja generalnog sekretara OUN, i to u dva mandata (1972 - 1982 ) ... Sadržaj: Predgovor - Slobodan Kljakić DEO PRVI: SKRIVENA ISTINA O RATNOM ZLOČINCU KURT VALDHAJMU Kratki životopis Kurt Valdhajma Ratni zločinac Aleksander Ler, komandant Grupe armija `E` Kažnjavanje ratnih zločinaca Štampa se pita ko je novi generalni sekretar UN Ratni zločinac iz dosijea F-25572 Predsedništvo SFRJ traži elaborat o Valdhajmu Sadržaj i zaključak Elaborata: `Valdhajm je kriv` SFRJ odbacuje zaključak iz Elaborata SSIP pravi svoj dosije o Valdhajmu Ukloniti neke zabeleške iz 1947. godine Stavovi Valdhajmovog lobija u Jugoslaviji Jugoslovenska vlada štiti Vladhajma Skupštinska pitanja bez odgovora Prilozi (od 1 do 49) DEO DRUGI: USTAŠKA BRZOJAVKA ZA KURT VALDHAJMA Svi putevi vode u Jugoslaviju Istražuje Robert Hercštajn za Svetski jevrejski kongres Edgar Bronfman: Kurt Valdhajm amoralan lažljivac” Specijalna istraga Ministarstva pravosuda SAD Valdhajmova komisija u Arhivu OS Međunarodna komisija istoričara: ”Valdhajm je moralno kriv` Valdhajm ne sme pred Raselov sud Otkrića sedme sile Josip Broz Tito i Kurt Falsifikat ustaške `brzojavke` u `Špiglu` `Kome je to bilo potrebno` Dušan u aferi Valdhajm Prilozi (od 1 do 41) Pogovor Summary O autoru Abouth the Author Contents Registar ličnih imena Index of names

VLADIMIR JOVANOVIĆ - Mihovil Tomandl Prilog kulturno - političkoj istoriji Srbije Autor: Mihovil Tomandl Izdavač: Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

Многе су угодне прилике помагале, да српски од дође до свога сталнога државнога средишта, до стожера своје народне и државне егзистенције, али су у трудима народа српског да Србију створи, један од главних задатака извршили војска и војевање. Љубав к оружју и к јуначким делима одликовала је српски народ на Балканском полуострву и за време ропства, у свакој прилици. Зато се српски народ угоднијим приликама користио међу првима. Зато је својим прегаоштвом створио прве основе новој држави. Тиме је пријатељима дата прилика, да Србију помогну и да њене прегаоце устанике подупру дипломатски и војнички. Љубав к оружју и к јуначким делима, сачувана песмом, причом и топлим поштовањем и у простоме народу, ушла је у прве основе нове српске државе самим постањем те државе. И кад су млади детићи ослобођене Србије почели ићи на све стране да науке траже, и да познавањем и науком обасјају топлу љубав к својој народности, у самом се почетку, и управо пре свега осталога, мислило и на војничке науке. Старешине нове државе бринули су се чим су иоле доспеле, како ће да у српски народ прибаве и пресаде сувремена војничка знања. И образовани војници српски данас су међу првим редовима образованих Срба, а војска је српска, покрај свога војничког задатка, као народна и земаљска установа, још и један од првих чинилаца у ширењу реда, тачности, заједнице и просвете у народу српском. Наша новија књижевност и наука припомогоше до сад прилично, да се живот нашега народа што боље позна не само у садашњости него и у прошлости. Течајем времена почињу се отварати све нове и нове стране народне историје, у којима сваки ред и сталеж народа почиње помало кроз прошлост на више изводити до постања њихова многу и многу уредбу и обичај. Данашњи образовани војник српски стаје пред старе књиге, и рад би их и он радознало запитати о војницима старих српских времена. Међу њима он с поносом помиње многога који је име своје уписао у историју словима вечите дике и вечитога помена. Данашњи би војник радо славио свога претходника; данашњи војнички нараштај радо би помишљао на војску, у којој су му прадедови били и кад год узме у руке војничку историју других народа, родољубиви понос на свакој страни опомиње нашега војника и на српску војничку историју. Та зар стара војска српска, која је умела онако јуначки побеђивати; та зар војска српска, којој су се заставе виле надалеко и нашироко, да нема своје историје? Ја што ово пишем нисам, истина, прави војник а и сам и ја био у војничким редовима, а војевати не престајем, чим год кад могу, за оно што је и војсци задатак. И сетивши се својих пријатеља и другова у војсци, а радећи већ од дужег времена на изучавању народнога живота у старој држави српској, одлучио сам се да посветим неколико нарочитих скица и војсци старе српске државе. У тим скицама рад сам, како се према изворима може, исцртати што могу да пронађем о старој организацији војничкој, о оружању и о основима живота и организације војничке у она удаљена времена. Чинићу што могу, да попуним садашњу празнину и садашње тамно познавање војничких питања у српској историји. Чинићу зато, што мислим да је свакоме без разлике и корисно и потребно да познаје, ако само може бити, уз историју свога народа и историју свога сталежа у народу. Има једно осећање које ми сад на ум пада, и којему сам рад посветити ове скице. Кад и данас прође покрај нас војска, са заставама, с оружјем, у реду своме, свакога без разлике подузима пријатно осећање родољубивога поноса. Ја сам више пута посматрао Србе из српских земаља, изван Србије, где гледајући војску у Србији не могу сузе да уздрже. И прост примитивно уређен народ под оружјем, када се кренуо да брани своју земљу, или да се бори за своју народну мисао, чини исти утисак уздања и поноситости. Војска нам у тим узвишеним осећајима оличава целину и мушку снагу народну. И она доиста и представља и гаји ту мушку снагу и крепoст народну, у сва времена. И кад сте видели војску једнога народа, можете рећи да сте видели тај народ у најкраснијој и најмужаственијој појави његовој. Пођимо, дакле, кроз историју, водећи се довде показаним црвеним концем, да видимо шта можемо изнаћи и склопити о прошлости војника српскога тога представника наше народне снаге и народнога поуздања! Стојан Новаковић 200 стр.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG143 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG143 (L)