Dušan Radović Zamislite deco Tvrdi povez Izdavač Rad Dušan Radović, u dečjoj književnosti poznat i kao Duško, većinu svog stvaralaštva i svoje karijere posvetio je deci i dečjoj književnosti. Pisao je prozu, ali najviše pesme za decu, koje je objavio u mnogim zbirkama. Ovde predstavljamo analizu izbora njegovih najpoznatijih pesama. Čitajući ih, vidimo da su one međusobno u mnogočemu slične. Sve pesme vrlo su vedre, radosne, melodiozne i ritmične. Većina njih zvuči poput brojalica, što je mlađim uzrastima omiljena forma pesama. Brojalice su vrlo ritmične, imaju rime, sličan broj slogova u stihovima i strofama, u njima se nalazi mnogo zvučnih stilskih figura i onomatopeje, zbog čega ih je vrlo lako zapamtiti, kao neku pevanu pesmicu. Brojalice su i zabavne, a Radović ih čini i još zabavnijima jer u njima često izmišlja neke nove, urnebesne reči ili obične reči pretvori u neke smešne. Upravo u ovome se vidi sva radost njegova pesništva. Ipak, one nisu samo zabavne, ovaj pesnik svoje pesme nastoji učiniti i vrlo poučnima. Pesnik uči decu šta je dobro, šta je loše, uči ih da poštuju svet oko sebe, ali i da sami traže poštovanje, uči ih lepoti prirode, ali i važnosti njena očuvanja i još mnoge zanimljive, ali i veoma važne teme koje okružuju decu. Roditeljima u ovim pesmama poručuje da deca možda jesu mala i neiskusna, ali to ne znači da nisu i pametna i vredna ljubavi i poštovanja. Ipak, ono što je centralni motiv svih njegovih dečjih pesama je razigranost. Igra je osnova dečja zanimacija i najveća razbibriga, pa tu igru Radović je uključio i u svoje pesme. Deci bi trebala biti igra čitati ih, učiti i recitovati. Pri tome bi trebala da se zabavljaju, pevaju, skaču i – ako treba – lome jezike dok ne nauče da izgovaraju neke posebne reči. Koliko su važne ove pesme za dečje pesništvu Srbije svedoče i mnoge nagrade koje je Radović dobio. Među njima su i nagrade Neven i Mlado pokoljenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja i mnoge druge. Čak i nakon svoje smrti, pesme ovog pesnika ostale su važan dio ne samo lektire osnovnoškolaca, nego i uopšte života dece iz cele regije, koja će još pokoljenjima učiti njegove pesmice i čitati svevremenske priče. Pesma „Zamislite“ jedna je od poznatijih pesama Dušana Radovića, s kojom se deca susreću u udžbenicima u osnovno školi te kao deo lektire. U njoj pesnik govori o princezi Nađi koja je jednog dana pala s lađe i izgubila se na moru. Nitko od plemića i admirala nije hteo da ode za njom i spasi je, osim Kađe razbojnika. Ali budući da je bio tako hrabar i spasio mu kćer, kralj mu je za nagradu ipak dao njenu ruku. Ideja pesme je poručiti da ne trebamo suditi drugima po tome koliko su uticajni i bogati, već po njihovim delima. Zamislite – analiza pesme Pesma „Zamislite“ napisana je kao bajka u stihu. Ima svoju radnju i likove, značajne motive i na kraju pouku. Ipak, pored tih odlika epske pesme, ima i odlike lirske. Pesničke slike opisane su raznim pesničkim slikama, pesma ima rimu i vrlo je ritmična. Ono bajkovito u njoj su pomalo neobjašnjivi motivi karakteristični za bajke, ali pesnik ih već naslovom uspeva da objasni, jer sve ono o čemu pesma govori – nalazi se u našoj mašti. Pesma ne samo da tako počinje, stihom „Zamislite deco“, nego je to i njen naslov, dakle glavni motiv. Ono što pesnik želi da zamislimo je veliko more i na moru veliku lađu. Na lađi su okrugli prozori, a na jednom od njih princeza Nađa. Primećujemo kako pesnik ovde koristi stilsku figuru gradaciju i to onu od većeg prema manjem. Od početnog mora, čitaocev fokus smanjuje se na brod, pa na brodske prozore, pa samo na jedan prozor, a na prozoru glavna junakinja pesme. Druga strofa počinje na sličan način, samo što ovoga puta na istom moru, u istom brodu, ali na drugom prozoru, vidimo razbojnika Kađu. Kađo je također glavni junak priče, ali već sada vidimo da je on posve suprotan prvom glavnom liku. Dok je junakinja princeza, on je razbojnik. Već ovde čitaoc može da zaključi da će se njihove sudbine dalje kroz pesmu susresti. I treća strofa počinje riječju Zamislite. Ovoga puta pesnik obje slike koje nam je predočio u prejašnjim stihovima stavlja u kontekst. Dobili smo mesto radnje i glavne likove, a sada i okolnosti u kojima su se našli. Pesnik opisuje da je to more na kojem plovi brod talasavo, jer vani bura besni i vetar fijuće. Upravo je jedan talas bio ključan i on je princezu bacio u more. Situacija je ozbiljna šta vidimo u stihu „I poče mladi živo da se gasi“ Sledeća strofa naglašava nesreće koja se dogodila. Pesnik ovoga puta koristi hiperbolu kako bi pesmi dodao i dramatičnosti: Zamislite, deco, sto talasa, većih sto puta od svake princeze… Osim talasa, opasnost predstavljaju i ajkule, koje svaki tren mogu da se pojave i pojedu princezu. Nakon ovog uvoda u priču sledi zaplet. Sve to video je otac princeze koji odjednom biva „Strahom i bolom obuzet“. Čini stvar tipičnu za bajke – traži junaka koji će da spasi njegovu kćer. Naravno, nagrada za takvo junaštvo biti će upravo njena ruka. Nakon toga saznajemo da je ta lađa na kojoj se voze prepuna oficira, prinčeva i admirala – dakle svih mogućih visokopozicionisanih, uglednih ljudi. Ali nitko od njih nije potvrdio te svoje važne titule. Vidimo to u stihu „I svi ćute, svi drhte…“. I tada se ponovo javlja naš junak kojeg smo prvi puta susreli u drugoj strofi – Kađa. On jedini bez razmišljanja skoči. Kađa ne samo da je hrabar, on je hrabriji i od samog mora, jer uspeva da zaobiđe sve njegove smrtonosne klopke i uz to ga opsuje. Na kraju, naravno, spasi princezu iz valova. Nakon šta je to učinio, princezin otac (pesnik kaže da je sigurno kralj, a možda i car), podigne Kađu u zagrljaj i poljubi ga. Ovo je malo neobično, jer kralj je time prekršio sve protokole i dokazao da su osećanja i ljubav prema kćerki jači od bilo kakvih pravila ili zakona. Kralj je odmah ponudio ruku svoje kćerke Kađi. Rekao mi je „Ovo je kćer moja, a žena vaša“. Kađa, pre nego je pristao da je uzme, morao je da raščisti i prizna ko je zapravo on. Rekao da je on razbojnik. Njegova vest bila je toliko iznenađujuća, da se odjednom umirilo i samo more, vetar je utihnuo, pa je time stala i sama lađa. Svi su gledali u pravcu princeze jer ona je bila ta koja će morati da se uda za tog čoveka. Ako ga odbije, to je njeno pravo, jer nitko ne mora da se uda za ikoga, kamoli za razbojnika, ako to ne želi. Ali ona je ipak rekla da je njegova, jer on nije razbojnik, on je hrabar čovek. Izvinila se svome ocu i opravdala time da se na svetu svakakva čuda događaju, a ovo je jedno od njih. Ovim krajem vidimo da je ova pesma i pomalo humoristična. Prvo su svi oficiri i prinčevi ispali kukavice, Kađa, iako razbojnik, lepo se ispričao i rekao ko je, a princeza je odlučila da bude buntovna i ipak je poželela da se uda za njega. Pouka pesme je da nekada najhrabriji budu oni od kojih se to najmanje očekuje, a kukavice ispadnu oni koji se prave da su hrabri. Ipak, nagrada uvek stigne onoga tko se najviše trudi. Ova pesma ima jedanaest strofa, uglavnom katrena, iako ima i onih od pet i od tri stiha. U pesmi ima rime, pa je ona vrlo ritmična, unatoč tome šta joj nisu svi stihovi iste duljine. Svejedno, vrlo je lako čitljiva i deci razumljiva, zbog čega će im biti i jako zanimljiva.

Dušan Radović Zamislite decoTvrdi povezIzdavač RadDušan Radović, u dečjoj književnosti poznat i kao Duško, većinu svog stvaralaštva i svoje karijere posvetio je deci i dečjoj književnosti. Pisao je prozu, ali najviše pesme za decu, koje je objavio u mnogim zbirkama. Ovde predstavljamo analizu izbora njegovih najpoznatijih pesama.Čitajući ih, vidimo da su one međusobno u mnogočemu slične. Sve pesme vrlo su vedre, radosne, melodiozne i ritmične. Većina njih zvuči poput brojalica, što je mlađim uzrastima omiljena forma pesama. Brojalice su vrlo ritmične, imaju rime, sličan broj slogova u stihovima i strofama, u njima se nalazi mnogo zvučnih stilskih figura i onomatopeje, zbog čega ih je vrlo lako zapamtiti, kao neku pevanu pesmicu. Brojalice su i zabavne, a Radović ih čini i još zabavnijima jer u njima često izmišlja neke nove, urnebesne reči ili obične reči pretvori u neke smešne.Upravo u ovome se vidi sva radost njegova pesništva. Ipak, one nisu samo zabavne, ovaj pesnik svoje pesme nastoji učiniti i vrlo poučnima. Pesnik uči decu šta je dobro, šta je loše, uči ih da poštuju svet oko sebe, ali i da sami traže poštovanje, uči ih lepoti prirode, ali i važnosti njena očuvanja i još mnoge zanimljive, ali i veoma važne teme koje okružuju decu. Roditeljima u ovim pesmama poručuje da deca možda jesu mala i neiskusna, ali to ne znači da nisu i pametna i vredna ljubavi i poštovanja.Ipak, ono što je centralni motiv svih njegovih dečjih pesama je razigranost. Igra je osnova dečja zanimacija i najveća razbibriga, pa tu igru Radović je uključio i u svoje pesme. Deci bi trebala biti igra čitati ih, učiti i recitovati. Pri tome bi trebala da se zabavljaju, pevaju, skaču i – ako treba – lome jezike dok ne nauče da izgovaraju neke posebne reči.Koliko su važne ove pesme za dečje pesništvu Srbije svedoče i mnoge nagrade koje je Radović dobio. Među njima su i nagrade Neven i Mlado pokoljenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja i mnoge druge. Čak i nakon svoje smrti, pesme ovog pesnika ostale su važan dio ne samo lektire osnovnoškolaca, nego i uopšte života dece iz cele regije, koja će još pokoljenjima učiti njegove pesmice i čitati svevremenske priče.Pesma „Zamislite“ jedna je od poznatijih pesama Dušana Radovića, s kojom se deca susreću u udžbenicima u osnovno školi te kao deo lektire. U njoj pesnik govori o princezi Nađi koja je jednog dana pala s lađe i izgubila se na moru. Nitko od plemića i admirala nije hteo da ode za njom i spasi je, osim Kađe razbojnika. Ali budući da je bio tako hrabar i spasio mu kćer, kralj mu je za nagradu ipak dao njenu ruku. Ideja pesme je poručiti da ne trebamo suditi drugima po tome koliko su uticajni i bogati, već po njihovim delima.Zamislite – analiza pesmePesma „Zamislite“ napisana je kao bajka u stihu. Ima svoju radnju i likove, značajne motive i na kraju pouku. Ipak, pored tih odlika epske pesme, ima i odlike lirske. Pesničke slike opisane su raznim pesničkim slikama, pesma ima rimu i vrlo je ritmična. Ono bajkovito u njoj su pomalo neobjašnjivi motivi karakteristični za bajke, ali pesnik ih već naslovom uspeva da objasni, jer sve ono o čemu pesma govori – nalazi se u našoj mašti. Pesma ne samo da tako počinje, stihom „Zamislite deco“, nego je to i njen naslov, dakle glavni motiv.Ono što pesnik želi da zamislimo je veliko more i na moru veliku lađu. Na lađi su okrugli prozori, a na jednom od njih princeza Nađa. Primećujemo kako pesnik ovde koristi stilsku figuru gradaciju i to onu od većeg prema manjem. Od početnog mora, čitaocev fokus smanjuje se na brod, pa na brodske prozore, pa samo na jedan prozor, a na prozoru glavna junakinja pesme.Druga strofa počinje na sličan način, samo što ovoga puta na istom moru, u istom brodu, ali na drugom prozoru, vidimo razbojnika Kađu. Kađo je također glavni junak priče, ali već sada vidimo da je on posve suprotan prvom glavnom liku. Dok je junakinja princeza, on je razbojnik. Već ovde čitaoc može da zaključi da će se njihove sudbine dalje kroz pesmu susresti.I treća strofa počinje riječju Zamislite. Ovoga puta pesnik obje slike koje nam je predočio u prejašnjim stihovima stavlja u kontekst. Dobili smo mesto radnje i glavne likove, a sada i okolnosti u kojima su se našli. Pesnik opisuje da je to more na kojem plovi brod talasavo, jer vani bura besni i vetar fijuće. Upravo je jedan talas bio ključan i on je princezu bacio u more. Situacija je ozbiljna šta vidimo u stihu „I poče mladi živo da se gasi“Sledeća strofa naglašava nesreće koja se dogodila. Pesnik ovoga puta koristi hiperbolu kako bi pesmi dodao i dramatičnosti:Zamislite, deco, sto talasa,većih sto puta od svake princeze…Osim talasa, opasnost predstavljaju i ajkule, koje svaki tren mogu da se pojave i pojedu princezu. Nakon ovog uvoda u priču sledi zaplet. Sve to video je otac princeze koji odjednom biva „Strahom i bolom obuzet“. Čini stvar tipičnu za bajke – traži junaka koji će da spasi njegovu kćer. Naravno, nagrada za takvo junaštvo biti će upravo njena ruka.Nakon toga saznajemo da je ta lađa na kojoj se voze prepuna oficira, prinčeva i admirala – dakle svih mogućih visokopozicionisanih, uglednih ljudi. Ali nitko od njih nije potvrdio te svoje važne titule. Vidimo to u stihu „I svi ćute, svi drhte…“. I tada se ponovo javlja naš junak kojeg smo prvi puta susreli u drugoj strofi – Kađa. On jedini bez razmišljanja skoči.Kađa ne samo da je hrabar, on je hrabriji i od samog mora, jer uspeva da zaobiđe sve njegove smrtonosne klopke i uz to ga opsuje. Na kraju, naravno, spasi princezu iz valova. Nakon šta je to učinio, princezin otac (pesnik kaže da je sigurno kralj, a možda i car), podigne Kađu u zagrljaj i poljubi ga. Ovo je malo neobično, jer kralj je time prekršio sve protokole i dokazao da su osećanja i ljubav prema kćerki jači od bilo kakvih pravila ili zakona.Kralj je odmah ponudio ruku svoje kćerke Kađi. Rekao mi je „Ovo je kćer moja, a žena vaša“. Kađa, pre nego je pristao da je uzme, morao je da raščisti i prizna ko je zapravo on. Rekao da je on razbojnik.Njegova vest bila je toliko iznenađujuća, da se odjednom umirilo i samo more, vetar je utihnuo, pa je time stala i sama lađa. Svi su gledali u pravcu princeze jer ona je bila ta koja će morati da se uda za tog čoveka. Ako ga odbije, to je njeno pravo, jer nitko ne mora da se uda za ikoga, kamoli za razbojnika, ako to ne želi. Ali ona je ipak rekla da je njegova, jer on nije razbojnik, on je hrabar čovek. Izvinila se svome ocu i opravdala time da se na svetu svakakva čuda događaju, a ovo je jedno od njih.Ovim krajem vidimo da je ova pesma i pomalo humoristična. Prvo su svi oficiri i prinčevi ispali kukavice, Kađa, iako razbojnik, lepo se ispričao i rekao ko je, a princeza je odlučila da bude buntovna i ipak je poželela da se uda za njega. Pouka pesme je da nekada najhrabriji budu oni od kojih se to najmanje očekuje, a kukavice ispadnu oni koji se prave da su hrabri. Ipak, nagrada uvek stigne onoga tko se najviše trudi.Ova pesma ima jedanaest strofa, uglavnom katrena, iako ima i onih od pet i od tri stiha. U pesmi ima rime, pa je ona vrlo ritmična, unatoč tome šta joj nisu svi stihovi iste duljine. Svejedno, vrlo je lako čitljiva i deci razumljiva, zbog čega će im biti i jako zanimljiva.3/31

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Hans Kristijan Andersen Mala Sirena Meki povez Mala sirena obrađena lektira književnika Hansa Kristijana Andersena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Mala sirena jedna je od najpoznatijih bajki danskog pisca Hansa Kristijana Andersena. To je jedno od najčuvenijih dela u kojem su junaci ova mitološka bića. Andersen je u svojim delima na veoma vešt način spojio legende, fantastiku i mit sa stvarnim svetom. Ali njegova dela, koja se danas smatraju vrhuncem svetskog stvaralaštva, na početku nisu bile poznata i priznata među čitaocima. Njegovo stvaralaštvo se razlikovalo od onoga što su pisci objavljivali u to vreme. Dok su ostali pisali priče sa srećnim krajem i uglavnom imali isti obrazac kojeg su se držali, Andersen je stvarao avangardne bajke. Njegove bajke nisu bile namenjene samo deci jer često se dešavalo da se završavaju na brutalan način i deca su ih se plašila. Ali je zato ovaj pisac ostavio veliki pečat na celokupno svetsko stvaralaštvo i njegove bajke se i dan danas nalaze u skoro svakoj zbirki bajki za decu. Lik sirene, polužene – poluribe, srećemo prvi put u grčkim mitovima. Ove prelepe morske nimfe su zavodnice, vrlo opasne i agresivne i svojom pesmom mame moreplovce u smrt. Andersen nam je donekle promenio ovu sliku, pa nam je sada uvek u glavi slika mlade, naivne i dobroćudne devojke kada pomislimo na sirenu. Priču o maloj sireni većina ljudi najviše pamti iz Diznijevog crtanog filma, o morskoj princezi Ariel, koja ceo svoj život živi fascinirana ljudskim svetom i želi da postane čovek. U prvobitnoj verziji, koju nam je doneo Andersen, likovi nemaju imena i ova mala sirena počinje da mašta o ljudima tek kada sazna da može postati besmrtna udajom za ljudsko biće. Kako nije bila zadovoljna životom koji je živela na dnu mora, jednoga dana se obratila svojoj baki koja joj je odala tajnu da sirene žive 300 godina ali da njihova duša nije večna. Nakon smrti, sirene se rastvaraju u morskoj peni. Jedina mogućnost da im duša postane besmrtna je da se neko ljudsko biće zaljubi u njih i da deo njihove duše pređe u sirenu. I kraj Anderesenovog dela se razlikuje od poznatog crtanog filma o Ariel. Iako Ariel uspeva da se uda za princa u kog se zaljubljuje, u prvobitnoj verziji priča ima totalno drugačiji završetak. Sirena ne uspeva da osvoji ljubav kraljevića, jer se on zaljubljuje u drugu. Sirena se baca u more i nestaje u morskoj peni. Dobija drugu šansu i postaje „ćerka vazduha“, koja će 300 godina imati priliku da čini dobra dela i na taj način na kraju dobije večnu dušu. Postoje i različita tumačenja ove bajke, a jedno od njih je da sama sirena predstavlja spoj svesnog (ljudski deo) i nesvesnog (riblji deo) u čoveku koje. Pritom život na dnu mora je metafora za nesvesno dok se sa izlaskom na površinu zalazi u domen svesnog. I sama želja male sirene da postane ljudsko biće potiče iz želje za besmrtnošću što je u Diznijevoj verziji promenjeno kako bi se uklopilo u zapadnjačku kulturu. Bajka o maloj sireni zapravo se smatra pričom o potrazi za dušom. Ova bajka je, pored Diznijeve, doživela i niz drugih adaptacija ili su se na njoj zasnivali filmovi i pozorišne predstave. Oduševljen baletom koji je zasnovan na ovoj bajci, Karl Jakobsen je odlučio da u Kopenhagenu podigne statuu maloj sireni. Njegova supruga je bila model za telo, dok je model za lice bila balerina koja je u predstavi igrala malu sirenu. Ova statua je jedan od simbola Kopenhagena i nažalost nekoliko puta je bila vandalizovana. Bajke Hansa Kristijena Andersena razlikuju se od onih koje su sastavila braća Grim. Ne zbog njihove sadržine, koliko zbog porekla. Malo poznata činjenica je da mnoge od omiljenih priča koje je Andersen napisao, kao što su Mala sirena i Ružno pače imaju poveznicu sa njegovim privatnim životom. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: bajka Vreme radnje: neodređeno Mesto radnje: u dubini plavog mora, u dvorcu kraljevića Tema: život jedne sirene koja je želela da postane ljudsko biće Ideja: kako bi čovek ostvario svoj cilj mora često u životu da rizikuje. Nekada se taj rizik neće isplatiti ali će barem znati da je učinio sve što je u njegovoj moći kako bi ostvario ono što je zamislio. Prepričano delo, citati Andersen započinje ovu priču detaljnim opisom vodenog sveta, kuće morskog kralja i njegove porodice koja postaje sasvim stvarno okruženje. U svojoj veličanstvenoj palati kralj, udovac, živi sa svojom starom majkom i svojih šest ćerki sirena. „Daleko, daleko na morskoj pučini, gde je voda prozirna kao staklo, krije se tajno kraljevstvo. Tu, bezbroj milja ispod talasa, plivaju sirene, ćeretaju, igraju se. To je blistavo mesto razigranog svetla, blistavih jata riba i koralnih grebena što cvetaju u smaragdnoj, grimiznoj i zlatnoj boji.“ Baš u tim najvećim morskim dubinama, ležali su dvorovi morskog kralja. Na vrhu zidina ležale su školjke koje su se otvarale i zatvarale u smeru strujanja mora, a visoki prozori su bili uvek širom otvoreni kako bi ribice slobodno plivale naokolo. Ovim neobičnim kraljevstvom vladao je morski kralj. On je bio udovac i imao je šest prelepih ćerki. Sve su bile dobre i ljupke, ali najmlađa je bila najmilija i najlepša od svih. „Sjajne oči su joj bile modre poput mora.“ Umesto kralja, kraljevstvom je vladala njegova majka, koja je bila mudra i stara sirena. Bila je ponosna na svoje poreklo a na repu je imala dvanaest ostriga, šest više od svih ostalih sirena. Njena najmlađa unuka je često provodila vreme sa njom. Dok su ostale sirene volele da provode vreme sa drugaricama, najmlađa kraljeva ćerka je volela da pliva sama i sanja o dalekim pustolovinama. Voljena baka joj je često pričala o svetu iznad površine mora. O gradovima, malim i velikim, o plažama, livadama i neobičnim ljudima. Pričala joj je o cveću, koje je ova mlada sirena obožavala, i o njegovom mirisu na zemljinoj površini, jer ga na dnu mora nisu mogli osetiti. „Sirena sme da izroni na površinu, reče joj baka, tek kad navrši petnaestu godinu. Strpi se, malena. Doći će i na tebe red. Jednog dana sedećeš na steni i posmatrati talase kako se valjaju. Videćeš velike jedrenjake i gledaćeš galebove kako šestare nebom. Možda ćeš čak ugledati i vijugave obrise kopna.“ Mala sirena je bila mnogo srećna zbog toga što joj je baka rekla. Njena najstarija sestra je uskoro trebalo da napuni petnaest godina, a kako je između svake sestre bilo po godinu dana razlike, za pet godina će i ona doći na red na vidi površinu mora. Kada je najstarijoj sestri došao rođendan, najmlađa sestra ju je naterala da joj obeća da će joj ispričati sve što je videla na površini. Kada se vratila pričala joj je o blistavom, osunčanom nebu, o toplom vazduhu koji joj je milovao obraze. Kada je sestra upitala za kopno, ona joj je pričala o treperavim svetlima luke i zvucima iz sela. A najveći utisak na nju su ostavila crkvena zvona, zvuk koji nikada neće moći da zaboravi. Kada je te noći najmlađa sirena sedela u dvorskim odajama zamišljala je taj čarobni svet i crkvena zvona i maštala o danu kada će ih i sama čuti. Svake naredne godine po jedna sirena je izlazila na površinu. Druga sestra joj je pričala o zalasku sunca i purpurnim oblacima, a treća o malom zalivu i ljudskoj deci koja se brčkaju u plićaku. Četvrta joj je pričala o brodovima koji su plovili oko nje i mornarima koji su se dražali za užad. Petoj je rođendan bio u zimu, pa je ona pričala o velikim santama leda koje je videla kada je isplivala. Sada je mala sirena bila jedina koja nije smela da izlazi na površinu mora. Sledeće godine došao je red i na nju. Baka joj je očešljala kosu i ispratila je. Sve sestre su se okupile i mahale joj dok je plivala ka pučini. „Kad je konačno izronila iz slanog mora, bilo je predvečerje. Sunce je tonulo za horizont. Mala sirena prvi put ugleda nebo, koje se prelivalo u ljubičastoj, ružičastoj i zlatnoj boji.“ Zatim je ugledala jedrenjak iz kojeg je dopirala muzika. Otplivala je do malog prozora i provirila unutra. Ljudi su se zabavljali, igrali i pevali. Muzičari su se okupili oko jednog mladog čoveka, koji kada se okrenuo ka maloj sireni joj je oduzeo dah. Bio je to prelep mladić, sa zlatnom krunom na glavi i imao prelepe crne oči. U sledećem trenutku jedna raketa je proletela i sirena je brzo zaronila. Već u sledećem trenutku nije mogla da veruje svojim očima, kada se nebo obasjalo kao u sred dana. Mladi kraljević i njegovi prijatelji su izašli na palubu i posmatrali vatromet. Mala sirena je žarko želela da čuje o čemu pričaju, ali nije mogla da dopliva do jedrenjaka. Približavala se oluja i talasi su postajali sve jači. Nastala je panika na brodu i kada je jaki talas prevrnuo jedrenjak, kraljević se našao u moru. Sirena ga je odvukla do kopna, jer je znala da ljudi ne mogu da žive pod vodom kao što to umeju sirene. Brzo je doplivala do njega i držala mu glavu iznad vode, kako se ne bi udavio. Tako su doplivali do kopna kada se nevreme konačno smirilo. Mala sirena je izvukla kraljevića u blizini crkve i začula je zvuk crkvenih zvona koje je njena sestra toliko volela. Ostavila ga je i sakrila se iza stena, kao što ju je baka i naučila. Ljudi nisu smeli da ih vide. Uskoro je videla kako kraljeviću prilazi jedna mlada devojka i poziva ljude da joj se pridruže. U sledećem trenutku, sirena je videla kako je ustao, ali nije znao ko ga je spasio. Zbog toga je bila jako tužna i otplivala je nazad u kraljevstvo svoga oca. Mala sirena je sada bila još povučenija i tiša. Svakim danom je sve više maštala o životu na kopnu i koliko god joj je baka objašnjavala da je čaroban svet u kome sada živi, ona je sve više žudela za onim što nije mogla imati. Jedne večeri je plivala zajedno sa sestrama i videla gde živi mladi prelepi kraljević o kome je toliko maštala. Od tada je često posmatrala dvorac, kraljevića i ljude na kopnu. Sve više je žudela za tim životom. Mnogo toga je želela da sazna o njima, ali sestre nisu umele da joj odgovore da njena pitanja. Zato se jednoga dana obratila svojoj baki. Baka joj je pričala o tome kako ljudi umiru, ali ne kao sirene, koje postaju deo morske pene, nego oni imaju dušu koja večno živi. To ju je najviše zainteresovalo, jer sirene nisu bile besmrtne. Tada joj je baka objasnila da i one mogu postati besmrtne ukoliko se ljudsko biće zaljubi u njih i pokloni im deo svoje duše. „- Ništa! – odgovori starica – osim ako te koji čovek ne zavoli toliko da mu budeš više i od oca i od majke, da mu sve misli budu tebi posvećene, da svu svoju ljubav tebi upravi, da mu sveštenik desnicu položi u tvoju u znak vernosti za sve vekove… da, tada bi njegova duša prešla u tvoje telo, pa bi i ti postala deo ljudske sreće i blaženstva. On bi ti udahnuo dušu, a ipak svoju ne bi izgubio.“ Tada je mala sirena odlučila da ode kod morske veštice koja je jedina mogla da joj pomogne u nameri da postane čovek. Veštica je živela u beloj kući sagrađenoj od kostiju i čuvale su je zmije. Mala sirena se uplašila, ali je toliko želela da uspe u onome što je namerila, da je ni strah nije sprečio da nastavi dalje. Veštica je već znala zbog čega ova sirena dolazi i rešila je da joj pomogne. Napravila je napitak koji treba ujutru da popije na površini mora i tako će dobiti ljudski oblik. Sirena se obradovala tome, ali je tada veštica zatražila da joj plati za ono što će joj ona učiniti. Veštica je zauzvrat tražila glas ove prelepe mlade sirene. Iako je imala najlepši glas u celom podvodnom kraljevstvu, sirena je pristala da joj veštica odreže jezik. Njena želja za životm na kopnu je bila jača i od toga. Veštica joj je odrezala jezik i dala joj napitak pomoću kojeg će bez muke moći da izađe iz njenog zamka. Ukoliko je hobotnice napadnu, trebala je samo da baci kap ovog napitka i one će se razbežati. Uspela je brzo da pronađe put kroz šumu i izađe iz nje. U daljini je videla dvorove svoga oca, ali nije želela da im prilazi. Sada je bila nema i nije želela da to iko vidi. Želela je samo da izađe na površinu i postane pravi čovek. Isplivala je na površinu i videla dvorove mladog kraljevića. Tu je izašla na stene i popila napitak. Osetila je strašnu bol koja joj je presekla telo i pala je u nesvest. Kada se ujutru probudila, sunce je već uveliko obasjavalo sve oko nje. Ispred nje je stajao kraljević i gledao je. Tada je shvatila da je konačno imala dve noge, a ne rep, kao do pre nekoliko sati. Ali je bila naga i brzo se pokrila svojom dugom kosom. Kraljević ju je upitao ko je i kako je dotle došla, ali je sirena sada bila nema i nije mogla da mu odgovori. Poveo ju je u svoj dvorac, gde su joj dali skupocenu odeću i sluškinje koje su je služile. Mala sirena je uživala u čarima dvora i provodeći vreme sa onim koga je volela. Noću, dok bi svi spavali, ona bi silazila niz stepenice i izlazila na terasu da posmatra pučinu plavog mora. „Jedne se noći pojaviše njene sestre držeći se za ruke; pevale su tako žalosno dok su plivale na vodi; ona im mahnu, a one su je prepoznale i rekle joj kako ih je sve rastužila. Nakon tog susreta svake su noći dolazile u pohode, a jednom, daleko na pučini, opazi i svoju ostarelu baku, koja mnogo, mnogo godina nije izašla na površinu mora; bio je tamo i kralj podmorskog sveta, s krunom na glavi; oboje su prema njoj pružali ruke, ali nisu smeli tako blizu prići kopnu kako su mu se sestre približavale.“ Iz dana u dan, kraljević je sve više voleo malu sirenu. Bila mu je sve draža i milija srcu. Jednom joj je rekao kako mu je najmilija i sa najčistijim srcem, i da ga podseća na jednu mladu devojku koja mu je ostala u sećanju ali je nikada više nije pronašao. Princ nije znao da je ta devojka ustvari ona. Govorio je kako je to jedina devojka koju bi mogao voleti, ali da sada sirena polako zauzima njeno mesto. Ali, sa druge strane, kraljević je spremao da se oženi lepom ćerkom jednog drugog kralja. To je bila želja njegovih roditelja, a on nije želeo da je ispuni. Želeo je da ostane do kraja života sa malom sirenom. Kada je išao u susedno kraljevstvo da vidi princezu, poveo je i sirenu sa sobom. Dok je sedela na palubi i gledala more obasjano sjajnom mesečinom, videla je svoju baku, oca i sestre kako plivaju oko broda. Sestre su žalno širile ruke ka njoj, a ona je želela da im kaže da je srećna i konačno živi život kakav je oduvek želela, ali to nije mogla. Pojavio se neko na palubi i sestre su zaronile u dubine mora. Sutradan su konačno videli verenicu mladog kraljevića. Mala sirena je jedva čekala da vidi lepotu o kojoj su svi pričali. A kraljević, iako skeptičan, ostao je bez reči kada se pojavila mlada princeza. Na prvi pogled se zaljubio u nju. Pomislio je da je to devojka koja ga je spasila iz talasa uzbrukalog mora. Bio je presrećan. Zagrlio je malu sirenu, a ona je tužno mu poljubila ruku. Verenici su iste večeri krenuli nazad u prinčevo kraljevstvo gde su trebali da spremaju venčanje. Mala sirena je sedela sama, tužno posmatrajući veselje koje se odvijalo na palubi. Tada su se ispred nje pojavile njene sestre. Zapazila je da ni jedna više nema dugu kosu. „Dale smo kosu veštici da bismo ti pomogle da ne umreš noćas! Dala nam je nož, evo ga! Vidiš kako je oštar? Pre nego što sunce grane, moraš ga zabosti kraljeviću u srce, pa kad ti njegova topla krv kapne na noge, opet će srasti u riblji rep; bićeš opet sirena, moći ćeš sići ka nama i proživeti svojih trista godina pre nego što umreš i postaneš slana pena u moru. Požuri! Jedno mora umreti: ti ili on, pre nego se sunce rodi.“ Ubrzo zatim sve sestre sirene su zaronile u doboko plavo more. A mala sirena je uzela nož, razgrnula vrata od šatora i ušla tamo gde su spavali kraljević i njegova verenica. Sagnula se, poljubila ga u čelo i izašla iz šatora. Stala je na ivicu broda i bacila nož daleko u morske dubine. Još jednom se okrenula, tužnim pogledom pogledala kraljevića i skočila sa ivice broda. Čim je dodirnula površinu mora, osetila je kako joj se telo pretvara u morsku penu. Kada je sunce obasjalo sve oko sebe, mala sirena je videla stotine malih prozirnih bića kako lebde oko nje. Upitala je kuda to ide, a bića su joj odgovorila da ide među vazdušne vile. Kako nije uspela da zadobije ljubav jednog čoveka, nije uspela da dobije besmrtnu dušu. Ni ove male vile je nisu imale, ali su mogle da je steknu dobrim delima. Imale su trista godina da čine dobra dela ljudima. Mala sirena je prvi put osetila suze u svojim očima. Videla je kraljevića kako je traži svugde po brodu i gleda u talase na pučini, kao da je znao da je skočila. Ona mu se samo nasmešila, nevidljivo ga poljubila u ruku i odletela ka oblaku. Analiza likova Likovi: mala sirena, kraljević, kralj, morska veštica, sestre Mala sirena – najmlađa i najlepša među ćerkama morskog kralja. Od malena je želela da vidi svet na kopnu, ali je morala da sačeka da napuni 15 godina. Ima prelep glas, najlepši u kraljevstvu. Povučena je i najviše voli da pliva sama. Sanjarila je da živi kao obični ljudi. Kada je napunila 15 godina, isplivala je na površinu i tog dana se zaljubila u mladog kraljevića. Bila je spremna na sve, kako bi mogla da postane pravi čovek. Smelo je koračala ka svom cilju i nije se plašila ničega. Otišla je do morske veštice i dala svoj glas kako bi mogla da postane čovek. Kraljević, iako se zaljubio u nju i voleo je svim srcem, odlučio je da se oženi drugom princezom. Mala sirena je zbog toga patila, ali je ostala dobre duše kakva je odvuek bila. Mogla je da žrtvuje svoju ljubav i postane opet sirena, ali je ona ipak odlučila da ostavi svog voljenog da živi, a rešila je sebe da ubije. Na kraju je ipak postala vazdušna vila koja će imati punih 300 godina da čini dobra dela i na kraju stekne besmrtnu dušu. Kraljević – onaj koga je mala sirena volela. Želeo je da pronađe ljubav svog života. Smatrao je da je to devojka koja ga je spasila od davljenja, ali nije mogao nikako da je pronađe. U maloj sireni, koja je sada bila prava devojka, video je dobrotu i počeo da oseća ljubav prema njoj, ali kako nije uspeo da pronađe devojku koju je tako jako tražio, zaljubio se u princezu koju su mu roditelji odredili za ženu. Svojom lepotom ga je podsetila na devojku koja ga je spasila. Bio je srećan što je konačno pronašao svoju ljubav, ali i tužan kada je shvatio da je mala sirena nestala sa broda kada su se vraćali u njegovo kraljevstvo. Kralj – vladar podvodnog sveta, otac šest mladih, lepih sirena, među kojima je najmlađa mala sirena. Kraljevstvom je vladala njegova mudra, stara majka. Trudio se da zaštiti ćerke od ljudi jer je znao na šta su oni sve spremni. Ali nije uspeo da spreči svoju najmlađu ćerku da ode među njih. Pokušavao je da je vrati, zajedno sa majkom i ostalim ćerkama, ali bezuspešno. Morska veštica – suprotno Dizniju i popularnoj pripovesti koju je on ekranizovao, morska veštica nije zla, niti je negativka. Ona jednostavno zarađuje za život prodajući svoje napitke. Iako su joj cene pomalo zle, poput glasa male sirene i kose njenih sestara, ona ima zapravo daje zauzvrat ono šta im je jako potrebno. Sestre – pet sestara male sirene Andersen je prikazao kao voljene, odane i poslušne. One su uglavnom srećne s tim da žive kao sirene i čini se da su prilično dvodimenzionalni likovi. Međutim, kada njihova najmlađa sestra naiđe na probleme, budući da ne može da natera princa da se zaljubi u nju, pokazuju hrabrost odlazeći morskoj veštici. Beleške o piscu Hans Kristijan Andersen rođen je 2. aprila 1805. u Odenseu. Bio je sin siromašnog obućara i majke koja ga je odgajala sama nakon muževe smrti. Pre očeve smrti Hans je mogao uživati i u pozorištu lutaka koje mu je napravio njegov otac, a osim toga puno je vremena proveo čitajući Andersenu priče iz „Hiljadu i jedne noći„i komedije. U kući Andersenovih se mnogo čitalo, pa nije ni čudno što je i najmlađi član odlučio da krene stopama najvećih književnika. Teško se probijao do književne afirmacije. U četrnaestoj godini Andersen se, bez školovanja, novca i bilo kakvih planova, uputio u Kopenhangen kako bi pohađao pozorišnu školu. Međutim, ubrzo biva izbačen. Iako je majka htela da izuči zanat, Hans je uspeo da je nagovori da ga pusti samog u grad kako bi sam izgradio svoj život i budućnost. Njegovo prvo uspešno delo je bio putopis „Šetnja od Holmenskog kanala do istočne tačke ostrva Amagera“ iz 1829. godine. No, postao je poznat tek po romanu „Improvizator“ iz 1835. godine, oslikavajući u njemu borbu mladog pisca da stekne afirmaciju. Roman je bio preveden na nekoliko stranih jezika. Andersenove bajke među kojima su najpoznatije „Palčica„, „Carevo novo odelo“ i „Princeza na zrnu graška“ zadržale su svoju moć očaravanja velikim delom razgraničavanjem univerzalnih tema. Ako je univerzalnost priča sposobna da stvori pojedinačne veze sa čitaocima širokog spektra društvenih slojeva, uopće ne treba da nas začudi da potiču iz ličnog iskustva. Andersen je bio pisac opsednut čistoćom književnog stvaralaštva. Uživao je gledajući kako manje talentovani pisci uživaju veću popularnost i uspeh zahvaljujući moći i novcu. Nevinost koja se stalno suočava sa varljivom prirodom sveta odraslih u Andersenovim bajkama govori o zrelom intelektu koji nikad nije izgubio dodir sa boli iz detinjstva koja je opipljivija u autobiografskim pričama Andersenove Snežne kraljice, Ružnog pačeta i Male sirene. Umro je u Kopenhagenu, 4. avgusta 1875. godine.

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31