Komplet je nov. Uz komplet ide i CD. Potresno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda kod Zidanog mosta. „Oni nisu bili brisani samo iz živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željniji nego grobnoga mira. Format: 23 cm Broj stranica: 1238 Povez: tvrdi Godina izdanja: 2014 (treće izdanje) Izdavač: samostalni izdavač Miro Miketić

Traži,i naći ćeš. Te riječi odjekivale su u glavi uvaženog harvardskog profesora Roberta Langdona kad se probudio u bolničkom krevetu ne znajući gdje je ni kako je onamo dospio. Uz to, nije mogao objasniti podrijetlo zlokobnog predmeta pronađenog u džepu njegova sakoa. Za život opasne prijetnje natjerat će njega i mladu liječnicu Siennu Brooks u vratoloman bijeg Firencom, gradom muzejom na čijim su ulicama odrasli Dante, Botticelli i Michelangelo i u čijim je ateljeima buknula talijanska renesansa. Samo Langdonovo poznavanje tajnih prolaza i drevnih misterija što leže ispod raskošnih povijesnih pročelja može ih spasiti od nepoznatih progonitelja. Langdon uskoro uspijeva odgonetnuti da je uvučen u strahotan plan nezamislivih posljedica čiji je glavni akter nadahnut Danteovim Paklom, remek-djelom svjetske književnosti što nudi mračnu viziju pakla koja odjekuje još danas. Stihovi Pakla postaju Langdonov vodič i on pokušava dešifrirati niz kodova i simbola zakopanih u nekim od najslavnijih umjetničkih djela – slikama, kipovima, građevinama – Firence, Venecije i Istanbula ne bi li otkrio detalje paklenog plana… prije nego što se svijet nepovratno promijeni. Inferno je Brownov dosad najsnažniji i najizazovniji roman, napet triler koji će vas zarobiti već svojim prvim stranicama. Brown i u ovom romanu ostaje vjeran intrigantnim i kontroverznim temama: Da Vincijev kod pokušao je osvijetliti prošlost drugačiju od one koju smo mislili da poznajemo, a Inferno nam pokazuje koliko je krhka svaka vizija naše budućnosti.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Dobrovoljna smrt u Japanu - Moris Penge Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2009 Broj strana: 541 Format: 23 cm Povez: Broširani “Jupiter nija na zemlji mogao videti nista lepse od Katonovog samoubistva”, izjavljuje Seneka, Ipak, koliko zbrke, koliko protivrečja, da pođemo od pojedinosti kod Plutarha, kvare ovu dobrovoljnu smrt, najslavniju u istoriji Zapada? Katonovi rođaci, prijatelji, sinovi prozreli su njegovu nameru da se ubije, te su mu, za vreme večere, ukrali mač koji je visio iznad njegovog uzglavlja. Katon ne zna da li da ga smesta traži natrag, uz opasnost da otkrije svoju nakanu, ili bi mu možda mudrije bilo da se pravi ravnodušan i zavarava ukućane kako još nije odlučio da umre. Iako je njegova skrivena namera čvrsta i čista, iako u njemu ništa ne okleva pred činom koji hoće da izvrši i smislom koji hoće da mu prida, on do poslednjeg trena mora primenjivati lukavstvo i nasilje, vodeći protiv onih koji bi da ga spasu njegove sopstvene volje krajnje iscrpljujuću borbu. Upravo je izudarao sluge, grdi sinove, svađa se sa prijateljima. Na koncu mu vraćaju mač: “Sad stojim, veli, sebi na raspolaganju.”

Iz recenzija: ’Knjiga Johna Hobsona je enormno široko i dobro napisano djelo nakon temeljitog istraživanja. Ona ne samo da daje misaoni odgovor na recentne eurocentrične povijesti, nego će sigurno igrati središnju ulogu u novom valu studija koje će pokazati supstancijalne doprinose modernoj “civilizaciji” koje su dali mnogi ne-europski narodi. Djelo je vrijedan nasljednik klasične studije o “imperijalizmu” koju je napisao autorov pradjed, John Atkinson Hobson.’ MARTIN BERNAL, autor knjige ’’Black Athena’’. ‘John Hobson je napisao strahovito ambicioznu knjigu koja traži, doslovce i metaforički, ponovno iscrtavanje povijesne karte. Vukući iz impresivnog raspona ekonomske i kulturne historiografije, on predlaže novi “meta-narativ” za tisućljeće globalne povijesti, koji je možda najbolje sažet kao “Orijentalni doprinos usponu Zapada”. Hobson tvrdi da je Zapadna industrijalizacija uvelike temeljena na usvajanju arapskog i kineskog znanja, porobljavanju afričkog rada i nametanju asimetričnih trgovinskih aranžmana azijskoj ekonomiji. Kao polemika protiv europskog trijumfalizma, Istočno podrijetlo Zapadne civilizacije priziva u sjećanje golemi i utjecajan rad autorovog pradjeda, radikalnog anti-imperijaliste J.A. Hobsona.’ NIALL FERGUSON, autor knjige ’’Empire’’. ‘Dokazi da je azijsko prvenstvo bilo presudno za uspon Zapada bili su prikupljani tijekom dvadeset godina. Dr. Hobson je sada poslagao kockice u neobično zanimljivu i izazovno pisanu shemu. Njegova golema koncepcija otvorit će čitav novi slijed rasprave’. ERIC JONES, autor knjiga ’’The European Miracle’’ i ’’Growth Recurring’’. ‘Ovo je važna knjiga komparativne i historijske sociologije. Ona je i udarno polemičko djelo protiv eurocentrizma i impresivna po svojim prikupljenim dokazima o povijesnom razvoju Europe i Azije. Hobson tvrdi da su se mnogi izumi, koji su Europi navodno omogućili dominaciju nad svijetom, proširili iz Azije u Europu (obično iz Kine) i da su sve do XIX. stoljeća Azija/Kina ostale jednako razvijene kao i Europa – i on je najvećma uvjerljiv. MICHAEL MANN, autor knjige ’’The Source of Social Power’’ (2 sveska). ‘John Hobson je napisao originalnu i uvidnu knjigu, koja je gotovo ništa manje negoli alternativna povijest modernog svijeta. Dr. Hobson se probija kroz stečenu mudrost o Istoku i Zapadu, ponovno oblikuje poznate pretpostavke o “Zapadnoj” civilizaciji i ide tragom Zapadnog duga Istoku. Njegovo je djelo rijedak čin intelektualnog ponovnog otkrića – izniman misaon i provokativan rad.’ SHASHI THAROOR, autor knjige ’’The Great Indian Novel’’ i ’’India: From Midnight to the Millennium’’

Nečista krv Borisav Stankovic 1910 PRVO izdanje RETKO Beograd Nova stamparija Davidovic tvrd povez profesionalno ukoriceno 256 stranica Necista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. Nečista krv Najviše hvaljeno delo Bore Stankovića „Nečista krv“ predstavlja sintezu svih bitnijih elemenata njegovih ranijih dela, koji su se ovde skupili oko jednog problema i motiva. „Nečistom krvlju“ naša književnost je dostigla vrhunac književnog realizma i dobila svoj najbolji roman. Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka (srp. Sofka), prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[2] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934.[3] Erotsko u delu Bore Stankovića Gotovo da i ne postoji neko Borino delo koje nije prožeto pomamnom žudnjom za Erosom, žudnjom koja se nikad ne ostvaruje ali kojoj neko sećanje ne da mira. Već nam je znano. Ni jedna ljubav Borina, ni ona u ličnom životu, niti ona u njegovom stvaralaštvu, ne ostvaruje se. Zašto? Dakle, ljubav se ne postiže i ne dostiže jer se nedovoljno snažno traži, a ne traži se snažno, ne samo zbog nedovoljno strasti onoga koji voli, već i zbog unutrašnjih zabrana različitog porekla koje i samu strast nagrizaju; porekla najčešće incestuoznog, agresivnog, usled straha od odbijanja zbog sujete koja je jača od ljubavi, zatim straha od gubitka voljenog, ali i onog dubljeg straha: zbog iščeznuća ljubavi, stapanja sa ljubljenim iz doba pre separacije. Nije bilo nimalo potrebno da Bora ovu metafizičku tragiku ljubavi intelektualno shvati. On je doživljava kao umetnik potresno i duboko u sebi. Silina prisutne erotske čežnje u Bori Stankoviću i njegovo rano naslućivanje da je neće moći nikad ostvariti, upravo on lično, takav kakav je bio, konstitucionalno i uslovljen sredinom, kao i prisustvo onog, uvek enigmatičnog što se zove talenat, učinili su da je Bora Stanković relativno rano počeo sa sublimacijom Erosa pisanjem priča, a kasnije i drama. Žena Slikajući ženu Bora Stanković je u najvišoj meri izrazio ljudsko nespokojstvo, uzbuđene snove i nemirne duše. Žena je u njegovom delu pesnička suština, ona je magija ljubavi i ponor bola, nedostižna i nepovratna, kao mladost. Bora Stanković je prvi u našoj književnosti otkrio vrlo snažni unutrašnji svet patrijarhalne žene, prvi je progovorio o njenom velikom uzbuđenju srca, o lepoti njenih zanosa, o divljoj strasti koja je sputana, sakrivena i koja zato utoliko jače gori, sažiže.[5] Sofka Sofkin nevoljan pristanak da pred ucenama `spolja` pođe za nedragog predstavlja odlučujući trenutak u zaokruživanju njenog lika; zapravo, to je tačka iz koje je opisan krug njenog života. U tom dramatičnom času, kad se moglo očekivati puno ispoljavanje misli i interesa, i kad se sve steklo za neposrednije određenje centralne ideje-jer je to i kulminacija centralnog sukoba-Borisav Stanković sledi psihologiju svojih junaka, te Sofkinim `neću` i efendi-Mitinim `moraš` samo prikriva i nadvikuje sadržajnije drame koje su se rasplamsale u njima ponaosob. Ali, mada je u tom trenutku osnovna ideja ostala prećutana, ona je, u stvari, prisutnija i snažnija za njeno obuzdavanje i ućutkivanje: na prvi pogled, Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sažaljenja i ljubavi prema ocu i kući, odlučuje na žrtvu ne bi li bar privremeno i prividno zaustavila porodičnu propast. Rekla je `neću` i stoga što stvarno nije htela; rekla je `ne mogu` jer zaista nije mogla. Nečuveno je bilo to što čini, ali nikoga nije iznenadilo, jer se od početka naslućivalo da ona neće biti jedna od onih `svetica` koje bespogovorno idu skokom kud otac kaže okom i koje, pogleda uprtog u zemlju, primaju pohvale i šamare. Pa ipak, kao što znamo, Sofka nije odolela. Zašto? Godinama uprazno snatreći i bludeći u osami, provodila je svoje devojaštvo sve paničnije sluteći da se njeni magloviti snovi neće nikad obistiniti. Štaviše, reklo bi se da u oronjavanju nekadašnjeg porodičnog bogatstva i ugleda podsvesno pronalazi i sopstvenu krivicu, da instiktivno želi saučešništvo u ispaštanju, kaznu za umirenje nezasluženo grižne savesti. Velikomučeništvom pokušava da spase već ubijeno dostojanstvo, ali to je samo jedan od trzaja u agoniji. Ljuto se varala da će veličinom i spektakularnošću svoje i svojevoljne žrtve izazvati divljenje bez sažaljenja. Razuverila se u to u amamu tada je prvi put detinje nemoćno zaplakala. Otad su počele da teku suze, i do kraja su se točile sa rakijom u kojoj je očajnički tražila utehu za izgubljena snoviđanja i za zgažen život. Struktura romana Roman `Nečista krv` najviši je domet ovog pisca, delo njegove kreativne zrelosti i stvaralačkih moći. Složenost sadržaja koji je imao da ispriča zahtevala je i složenost stvaralačkog postupka. Iz potrebe da pomogne čitaocu u opštenju sa junacima svog dela, pisac se toliko vezuje za njih, za njihov način mišljenja i izražavanja. Stanković je Vranjanac i govor Vranja je njegov maternji jezik. On je najbolje umeo da misli i govori tim jezikom. Hteo je zato suštinu i smisao misli i reči svojih junaka umetnički da afirmiše i jezički autentično. Strukturu romana `Nečista krv` Bora Stanković zasniva na gustom spletu psiholoških i socijalnih determinanti, na njihovim bezbrojnim i izukrštanim naslagama pod kojima žive potisnuti nagoni i interesi, strasti i neostvareni snovi, vizija žuđene lepote i tragična poezija žrtvovane mladosti. Strukturom monoloških celina, Stanković je pružio blistave primerke proznih slika stanja ljudske duše koje deluju nenadmašnom plastičnošću i odista su pravo čudo u našoj književnosti toga vremena. Gotovi svi proučavaoci i književni kritičari koji su pisali o književnom delu Stankovića, istakli su kako je malo dijaloga u Borinoj prozi. Junaci progovaraju samo u krajnje kritičnim situacijama, u trenucima kad se kidaju i ruše patrijarhalne norme ponašanja, kad se mora ići preko njihovih barijera. Enterijeri, pejzaži i portreti, s obzirom na funkciju koju ti elementi strukture imaju u romanu, upućuju na svu složenost relacija iz kojih su nastali i kako su oblikovani. Umetnički postupak Bore Stankovića u strukturiranju enterijera i pejzaža duboko je funkcionalnan i zato izgleda jednostavan. Organizacija jezičkog materijala u strukturi romana pokazuje da Stanković nije majstor uglađenog proznog izraza i spoljašnjeg sklada rečenice. Međutim, funkcija jezičko-stilskog izraza u strukturi duboko je usklađena sa pripovedačevom koncepcijom da naraciju najčešće vodi sa tačke gledišta svojih junaka.[5] Psihoanaliza `Nečiste krvi` Rastući u uslovima i porodici koja je `iznad sveta`, koja se nije družila sa okolinom, Sofka je ostala izolovana, što ima za posledicu sužavanje mogućnosti za razvoj objekt libida. To je uslovilo povećanje sekundarnog narcizma i jačanje incestuoznih veza. Nerealizovana ljubav sa roditeljima veoma je kobna za dete jer nisu postojali uslovi da se ta veza zasiti i prevaziđe. Efendi-Mita je osećao i dobro znao svu snagu novca u jednom siromašnom klasnom društvu, i svu bedu kad se bez njega ostane. On druge ljubavi i drugog straha nije imao. Njegovo poniženje pred Sofkom nije ni približno imalo onaj značaj za njega kao za samu Sofku. Ona, videći oca siromašnog, prestaje da ga voli i ceni, što znači da ni ona nije bila imuna od ove vrste fetišizacije. Čim je ovaj otac-ideal bio srušen, Sofka je bila spremna da ostvari ljubav. Ali kakvu ljubav? U narednom periodu Sofka će dva puta biti na pragu ljubavi. Ali obe imaju incestuozan karakter i ni jedna neće biti realizovana. Prva ljubav sa svekrom Markom bila je, dakle, sa čovekom koji je imao ulogu oca. To nije slučajno. I druga ljubav je bila, opet, incestuozna ali se Sofka sada pojavljuje u ulozi majke koja gaji dete koje bi joj kasnije trebalo da postane- muž. Daleko značajniju ulogu ima efendi-Mitin egoizam. Njega je Stanković prikazivao u više oblika i na više mesta. Od infantilne sebičnosti, kada nagomilava kuću sa kolačima koje voli, nedajući nikome da ih proba, pa do prodaje svoje jedine kćeri. Vrhunac njegove bezgranične sebičnosti ispoljio se onda kada je došao u posetu Sofki, u njen novi dom, i kad ju je video zadovoljnu i srećnu zajedno sa Tomčom. Ova Sofkina sreća bila mu je teža od njegove bede i siromaštva. Ovakvu patološku sebičnost možemo shvatiti kao incestuoznu ljubomoru oca na kćerku koja ostvaruje sreću bez njega, čak i zaboravljajući ga. Efendi-Mitina sebičnost i gnusan postupak koji je počinio u Sofkinom novom domu ne bi bili tako razorni da nisu naišli na plodno tle, na divlju Tomčinu prirodu, koja je pritajeno čekala da se otrgne i zavlada njegovim bićem. Njegov opaki sadizam prema Sofki je trajao celoga života, isto toliko koliko i Sofkin pasivni otpor prema njemu. Stankovićevi junaci, po pravilu, nikad ne istraju u borbi. Njegovi junaci se bore samo tako i samo toliko da bi njihov pad bio spektakularniji i tragičniji. Dubina Sofkinog pada srazmerna je visini do koje su se ona i njeni preci bili podigli.

Nauka o Gradji, prvi deo, Prirodno i veštačko kamenje sa 261 slikom u tekstu : za upotrebu slušalaca Velike škole, arhitekta, inženjera, industrijskih i građevinskih preduzimača, prodavaca građe, tesara kamena, zidara, stolara... Dragutin S. Milutinović Tvrd naknadni poluplatneni povez dobro očuvan, nalepnica sa naslovom na rikni, potpis mastilom na predlistu i naslovnoj strani, manji deo listova sa sitnim žutim flekama, ostalo odlično, povez knjige je čvrst, na kraju knjige na 17 stranica lista literature koja je korišćena pri pisanju ovog dela. Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894. god. XIII + 766 str. format 24 cm, ilustrovano. Deo iz predgovora: „Pre svega mislio sam, da našoj tehničkoj literaturi, koja mora krepko potpomagati već i po sebi trudno izučavanje građevinskih struka, - treba položiti čvrstu i široku osnovu, na kojoj će se ona smišljeno i korisno dalje razvijati. Takve osnove naša tehnička literatura za sad nema, te zato izgleda kao ono zdanje bez temelja. Tu osetnu prazninu u literaturi treba da ispuni ovo delo. Jer kao što svaki budući građevinski tehničar otpočinje svoje stručno obrazovanje s izučavanjem gradje, u kojoj će docnije svoje zamisli praktično i ostvariti, - tako se najpre i Naukom o Gradji mora položiti temelj prirodnome daljem razvijanju naše građevinsko-tehničke literature`. Dragutin Dragiša Milutinović (Beograd, 17. novembar(po st. kal.)/29. novembar 1840 — Pančevo, 3. decembar(po st. kal.)/16. decembar 1900) je bio inženjer, arhitekta i istoričar umetnosti, nastavnik u Velikoj školi i član Srpskog učenog društva. Sin je Sime Milutinovića Sarajlije i Marije. Biografija Studirao je građevinarstvo u Berlinu, Minhenu i Karlsrueu. U Srbiji je radio u Ministarstvu građevina. U saradnji sa Mihailom Valtrovićem snimao je i proučavao srpske srednjovekovne spomenike. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine. Značajni su njegovi projekti nekoliko tipova malih crkava, inženjerski rad na presecanju nove pruge Beograd-Aleksinac, kao i Beogradska železnička stanica (1884). Uradio je urbanistički plan nove varoši Danilovgrada u Crnoj Gori; projektovao je privatne zgrade i ikonostase za crkvu Svetog Đorđa u Novom Sadu; u Dolovu kod Pančeva itd. Izabran je za dopisnog člana Moskovskog arheološkog društva (1878) i počasnog člana Srpske kraljevske akademije (1892). Profesor fakulteta, akademik, jedan od najangažovanih intelektualaca svoga doba.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna stranica se odvojila od tabaka znaci nije pocepana samo se odvojila. Veoma retko u ponudi! Antun Kotlarski Marijino cvijeće: Niz pouka o krjepostima blažene djevice Marije Težina 364 g Format 12 × 17 cm Autor Antun Kotlarski Izdavač Tisak Antuna Scholza Mjesto izdanja Zagreb Godina 1904 Broj stranica 170 Uvez Tvrdi Bogorodica, ređe Bogomajka i Djeva Marija, izvorno Marija ili Merjem (hebr. מרים [Miriam] — Mirjam, u značenju „gorka” ili „sjajna”, „izvanredna”) iz Nazareta, u Galileji, po hrišćanskom verovanju majka je Isusa Hrista. Pretpostavlja se da je rođena 21. septembra 20. godine pre nove ere, od roditelja Joakima i Ane.[traži se izvor] U vreme Isusovog začeća bila je devica, udata za Josifa iz kuće Davidove. Prema hrišćanskom predanju, dete je bilo začeto posredstvom Svetog Duha i Marija je ostala devica i nakon porođaja. Oko ovog predanja je bilo neslaganja u povesti crkve, a kada je ustanovljena dogma o bezgeršnom začeću i devičanstvu Marije, onda je počela priča oko njene bogorodičnosti.[1] Bogorodica (grč. Θεοτόκος [Theotókos] — Teotokos) je jedan od naziva koji joj se pridaje u hrišćanstvu. Naziv Bogorodica je počeo zvanično da se koristi tek posle Trećeg vaseljenskog sabora, čemu su prethodile brojne rasprave. Carigradski patrijarh Nestorije se protivio uvođenju novog naziva „Bogorodica” (grč. Θεοτόκος [Theotókos] — Teotokos) za Mariju, Isusovu majku i umesto toga je predlagao naziv „Hristorodica” (grč. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Hristotokos), smatrajući da on uključuje i Hristovo čoveštvo. Ipak, naziv ”Bogorodica” je usvojen a Nestorije i njegovi istomišljenici su proglašeni jereticima...

Autor: James Michener Izdavač: `Globus`, Zagreb Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Džejms Albert Mičener je najpoznatiji po svojim sveobuhvatnim višegeneracijskim sagama o istorijskoj fantastici, koje se obično fokusiraju na određenu geografsku regiju i nazivaju po njoj. Osvojio je Pulicerovu nagradu za fikciju 1948. Komplet sadrži sledeće naslove: HAVAJI TRILOGIJA KOMPLET 1-3 Istorijski roman prvi put objavljen 1959. godine, u kome je prikazana istorija Havaja od pradavnih vremena do 1950-ih godina, i to u obliku epizoda koje se odnose na dolazak različitih doseljenika - Polinežana sa Bora Bore od kojih potiću Havajci, prvih hrišćanskih misionara tokom XIX veka, kineskih radnika koji su dolazili da rade na plantažama šećerne trske i japanskih radnika koji kasnije zamjenjuju Kineze, jer su ovi u međuvremenu postali srednja klasa. Istoričari su našli zamerku u prvom delu koji se odnosi na prvobitno nastanjivanje Havaja, smatrajući da se bazira više na mitovima i legendama, nego na proverljivim istorijskim činjenicama, međutim, usled nedostatka relevantnih činjenica, autor se poslužio onim čime je raspolagao. CENTENNIAL TRILOGIJA KOMPLET 1-3 Ona prati istoriju ravnica severoistočnog Kolorada od praistorije do sredine 1970-ih, smeštajući radnju u izmišljeni grad Centenial i njegovu okolinu. IZVOR TRILOGIJA KOMPLET 1-3 U ovoj trilogiji, pratimo rad arheologa na tlu današnjeg Izraela i uranjamo u prošla vremena, paralelno sa aktuelnim događajima. Radnja romana je odlično osmišljena i svaki detalj ukazuje da se autor bavio podrobnim izučavanjem građe, kako bi preneo autentične događaje iz prošlosti na veran način. LUTALICE KOMPLET 1-2 Hipi pokret stvorio je svoju muziku, svoj specifičan i prepoznatljiv način oblačenja, svoju filozofiju i svoj pogled na svet - pacifizam. Niko od njih, međutim, nije napisao roman koji bi ih prikazao i predstavio javnosti. Autor ovih izvanrednih romana, učinio je taj poduhvat: opisao ih, pokušao da ih razume i da ih predstavi na način na koji ih je on video i doživeo. Vodimo ljubav, a ne rat! Odbacimo društvene norme i lažni moral! Slobodan seks, promisuitet, droga, alkohol i sloboda! Sve ove pojave koje su, uglavnom, bile imanentne hipi pokretu, autor ne prikazuje da bi hipici bili osuđeni, kritikovani i odbačeni, nego traži korene, odnosno uzroke pojave takvog pokreta koji je dobijao na zamahu u godinama kada su ovi romani pisani. PROLJETNE VATRE KOMPLET 1-2 Roman koji u najboljoj tradiciji pisaca kao što je Drajzer slika nastanak novog američkog društva. SAYONARA Radnja je smeštena u Japan, početkom 1950. godina, glavni lik je major Gruver, stacioniran u američkoj bazi, koji se zaljubljuje u Hana-Ogi, Japanku. Roman prati njihovu međukulturalnu romansu i osvetljava rasizam u periodu posle Drugog svetskog rata. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice su ponegde oguljene pri vrhovima.

51324) AK 2 FRAGMENTA TRAGOEDIAE BELLI , Miroslav Golubović , Beograd 1932, Trilogija „Teška vremena“ Miroslava Golubovića, jedno je od najpotresnijih dela u kojima je prikazan Prvi svetski rat. U prvom delu trilogije koji se zove „Fragmenta tragoediae belli“ (Odbrana Beograda 1915.) Golubović piše o svojim ličnim, tragičnim doživljajima, kada je kao dečak, dobrovoljac učestvovao u odbrani Beograda 1915. godine. Pripadao je čuvenom Sremskom dobrovoljačkom odredu, koji je upućen da brani Beograd od austrougarske i nemačke vojske. Njagovi borci bili su, uglavnom, dečaci od 15 do 19 godina. Кao što rekoh, i Miroslav Golubović je bio među njima. Tri dana i tri noći su se ovi dečaci po ulicama razrušenog Beograda, koji je plamteo pod udarima granata, borili, prsa u prsa, s nekoliko hiljada Nemaca. Na ovu decu, branitelje prestonice, nasrnuli su snažni ljudi sa najboljim i najmodernijim oružjem tog vremena. Ove mladiće je pred samu bitku, koju gotovo niko od njih nije preživeo, dočekao major Gavrilović istim govorom koji je održao i svojim vojnicima:“Vojnici, junaci... Vrhovna komanda vas je izbrisala iz svog brojnog stanja... Vi nemate više da brinete za život koji više ne postoji...“ U borbama za odbranu Beograda Sremski dobrovoljački odred je uništen. Samo nekoliko ranjenika je ostalo u životu. Među njima je bio i Golubović. Njaga je, u borbi, izrešetao nemački mitraljez. Bio je teško ranjen, ostao je bez noge, s još nekoliko rupa i ožiljaka od mitraljeskih zrna. Zarobljen je u bolnici. Potresna su njegova svedočenja o umiranju ranjenika u najtežim mukama, o susretu sa majkom koja je došla u bolnici da ga traži, a on, dečak, bilo ga je stid da majci pokaže osakaćenu nogi i nije imao srca da joj se javi...o prijateljstvu sa nemačkim ranjenikom sa kojim je do tog časa, ratovao na život ili smrt. Mnogo toga potresnog ispričao je Golubović. Posle rata kao i mnoge junake, i njega je otadžbina zaboravila. Nije mu odala priznanje za hrabrost, ali ga je borba u kojoj je bio samo neznani heroj, inspirisala da napiše ovu trilogiju. Prvi deo trilogije „Fragmenta tragoediae belli“ izašao je kao posebna knjiga i imao je veliki uspeh. Godine 1931. nagrađen je prvom književnom nagradom beogradske opštine kao najbolje delo o odbrani Beograda. PRVO IZDANJE , antikvarna, tvrd povez, format 13,5 x 19,5 cm , ćirilica, 140 strana , *AK 2

Knjiga "Šamanska knjiga življenja i umiranja" autorâ Dr. Alberta Villoldo i Anne O’Neill otkriva duboke istine i prakse koje se temelje na šamanskim učenjima i tradicijama. Villoldo, dugogodišnji učenik šamanizma i iscjeliteljskih tehnika, u ovoj knjizi nam donosi dvanaest inspirativnih priča koje svjedoče o moći šamanske prakse u donošenju transformacijskih iscjeljenja na fizičkoj, emocionalnoj i duhovnoj razini. Svaka od priča detaljno prikazuje put pojedinaca koji su, suočeni s različitim zdravstvenim i životnim izazovima, pronašli olakšanje i često potpuni oporavak kroz energetske tehnike koje je Villoldo usavršio i podučava. Od plesačice koja je, nakon serije tretmana, prevladala svoje fizičke ograničenja, preko poslovne žene koja se oslobodila kroničnih glavobolja i otkrila unutarnji mir, do mlade žene koja se suočava s depresijom i svojom bolnom prošlošću, ove priče nude uvid u transformativnu snagu šamanizma. Osim što Villoldo dijeli ove inspirativne priče, on također duboko zalazi u filozofiju i tehniku šamanskog iscjeljivanja. Knjiga nudi razumijevanje kako šamanske prakse mogu pomoći u otkrivanju unutarnje snage i sposobnosti za samoiscjeljenje koje svatko od nas posjeduje. Kroz ove stranice, čitatelji učestvuju u jedinstvenom putovanju koje obuhvaća fizičke, mentalne i duhovne aspekte zdravlja, te kako šamanski pristup može pružiti snažne i trajne rezultate. Villoldo, kao psiholog i medicinski antropolog koji je proveo preko četvrt stoljeća učenja od šamana Amazonije i Anda, koristi svoje bogato iskustvo kako bi nam približio ove drevne prakse na način koji je primjenjiv i relevantan u suvremenom svijetu. Njegova sposobnost da most između drevnih šamanskih znanja i modernih potreba za cjelovitim pristupom zdravlju čini ovu knjigu dragocjenim resursom za sve one koji traže dublje razumijevanje sebe i svojih iscjeliteljskih putova. "Šamanska knjiga življenja i umiranja" je esencijalno čitanje ne samo za one koji su zainteresirani za alternativne metode iscjeljivanja, već i za svakoga tko teži za dubljim razumijevanjem kako integrirane duhovne prakse mogu obogatiti i transformirati svakodnevni život.

Knjiga je dobro očuvana. „Barbarogenije Decivilizator` predstavlja značajno delo srpske avangardne književnosti i donekle programski roman osnivača pokreta zenitizam Ljubomira Micića. ,,Ja nisam rođen da bih lagao svoj narod, niti da bih ga potkradao, izdavao i zaslepljivao – rođen sam da ga naučim da bude ono što jeste, da ga nateram da misli slobodno, da dublje proučava ono što mu se daje, da spozna svoje mane više nego vrline, da mu pomognem da koristi svoju snagu koje nije svestan, da zablista unutrašnjom svetlošću koja mu nije znana. Ovako je Ljubomir Micić (1895–1971), pesnik, prozaista i dramski umetnik pisao pre više od osam decenija, kad je svet bio mlađi, a verovatno i luđi nego danas. U povesti srpske kulture verovatno ne postoji veća gromada koju smo skrajnuli i maljevima očukali, verovatno i nesvesni zbog čega to činimo, od ovog osnivača zenitizma, pokreta koji je, za razliku od sumatraizma i višegradizma, i danas svež i aktuelan, kao da je juče nastao. Micićevo delo „Barbarogenije decivilizator” (izvorno obnarodovano u Francuskoj 1938. pod naslovom „Barbarogenie le Décivilisateur”) u Srbiji je poslednji put objavljeno 1993. godine sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Filip Višnjić”, u ediciji „Albatros”. Odavno te knjige nema u prodaji; zato na internetu, iako je skromno opremljena i nevelika obimom – oko 170 stranica, uključujući pogovor Vide Golubović – dostiže cenu od tri, pa i četiri hiljade dinara. Tražena je. „Moje ime, Barbarogenije, jeste jedna vrsta sinteze ljubavi i mržnje”, piše Micić u ovom romanu-planini (ako postoji roman-reka, što ne bi postojao i roman-planina, naročito ako je reč o najmanjoj i najvećoj našoj planini, Avali, ili „srpskom Olimpu”, kako to kaže agilni promoter decivilizacije). „Dugujem ga istovremeno svojoj majci, nebrojenim neprijateljima, svom ocu i samom sebi. Ali vređajući me u zoru mog života, moralni zločinci nisu znali da tako vređaju spomenik neznanog junaka, koji je niko drugi do moj otac.” Micić je u iskazu uvek jasan, nedvosmislen. Kao, uostalom, i mati njegovog Barbarogenija, Vila Morgana, koja ovako uči svoje čedo: „Znati umreti velika je umetnost, veća i hrabrija nego što je znati lagati i od toga živeti.” Otuda i sam Micić, kroz svog junaka, „avalskog buntovnika”, poručuje:„Još danas ću podmetnuti vatru u suve grane trulog društva. Istom vatrom ću udariti na sve parazite diljem Evrope, učiniću to da bih vratio duhovnu slobodu ljudima, životinjama, hrastovima, kedrovima, topolama, kako bi mogli slobodno da dišu. Da i oni mogu poput sunca da dosegnu svoj vlastiti zenit”, progovara Micić kroz svog Barbarogenija, naglašavajući da je „zenitizam – pokretačka snaga svakog čoveka”. „Barbarogenije decivilizator” izlazi upravo u godini kad će na mestu razorenog srednjovekovnog grada Žrnova, uz nečujan eho kletve koja je pala na rušitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića, nići Meštrovićev spomenik Neznanom junaku. Uveren da „’Jugosloveni’ kao neodređeni pol privlače ceo svet da radi protiv srpskog duha zemlje”, Barbarogenije upozorava svoje sunarodnike: „Izađite iz džungle lažnih Evropljana, izađite brzo, u opasnosti ste! Postanite ponovo varvari, najbolji među vama su to oduvek, a da i sami to ne znaju. Varvari čine pravu elitu svih naroda. (...) A život civilizovanog čoveka? On je sada samo prostrani zatvor koji slepo hvale profesori, intelektualci, novinari i političari! A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešeatara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijaca ljudskog dostojanstva? Za uzor vam predlažu lopove”, pisao je Micić nekoliko godina pre nego što će se na Stari kontinent spustiti neprozirna koprena Drugog svetskog rata. Barbarogenijeva Srbica, učiteljica u koju se junak Micićeve proze zagledao na Avali još u ranom poglavlju „Tek rođen, a već zaljubljen”, sluti da njen slučajni izabranik ili izabrani slučajnik ne želi, zapravo, da ga narodne mase maze i paze. „Priznati sebi da je zaljubena u Barbarogenija za Srbicu je bilo istovremeno i iskušenje i mučenje”, piše spiritus movens zenitizma, s tim što je Srbica, odlučna u naumu da „ostane verna njegovom duhu, kao i svojoj skrivenoj ljubavi, za koju on možda nije znao”, svoju uzdržanost opravdavala plahom naravi svoga suđenika: „Jer on bi se ljutio kada bi saznao da ga neko voli.” Najedio bi se, možda, i jedan od sporednih likova u romanu-planini „Barbarogenije decivilizator”, avalski seljak, kad bi znao da ćemo ga citirati, kao što bi se, biće, iznervirao i sam Micić, budući da je seljak, posle gromopucatelnog govora koji je održao, uspeo i da razočara Barbarogenija. Ali reči avalskog seljaka, izgovorene u živopisnom, raspusnom vrtlogu tridesetih, zvuče baš kao da smo ih čuli od nekog pradede koga smo na ovom svetu zatekli i mogli da dodirnemo u vreme kad je bio u snazi: „Peva vam se himna mašinizma, da, da, a ne kaže vam se da je mašinizam samo najstrašnija tiranija koja preti svetu. (...) Da, tiranija mašinstva i motorizacije preti čovečanstvu. Ona traži potpuno potčinjavanje čoveka, tj. nas samih, naših duša. Zato vam vičem: pazite se mašine, koja je pre neprijatelj nego prijatelj čovekov! Ljubav prema civilizaciji i ljubav prema čoveku nemaju ništa zajedničko.” Iduće godine navršava se tačno jedan vek otkako je Ljubomir Micić 1921. pokrenuo časopis „Zenit” i, zajedno s Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objavio Manifest zenitizma. Nedugo zatim ušao je u sukob s Miroslavom Krležom, i to će Micića mnogo koštati u posleratnoj Jugoslaviji, kad se Krleža vinuo visoko u hijerarhiji kominternovske monarhije. Možda bi se, štono Srbica reče, Barbarogenije i naljutio kad bi znao da ga mi danas volimo, ali neka ga – nek’ se naljuti.````

RETKO 1932. dobro očuvano ГОЛУБОВИЋ Мирослав-Мирко – књижевник, благајник Друштва за СНП (Београд, 6. VI 1898 – Београд, 27. II 1977). Школовао се у Бгду и НСаду; у Првом светском рату учествовао је као добровољац и у борби је изгубио ногу. Од 1923. до 1927. био је помоћник благајника, па благајник Друштва за СНП (последњих г. у хонорарном својству). Од 1928. је био секретар скопског позоришта, од 1932. је у Битољу потпредседник полупрофесионалног позоришта „Добро поље“, а затим поново у НП Скопљу, где је обављао дужност благајника и административног секретара до 8. V 1935, када је као бановински чиновник пензионисан. Од 11. V 1935. је био хонорарни секретар управе београдског НП до 16. X 1939, када је поднео оставку. Иако тежак инвалид, за време Другог светског рата био је заробљеник логора Аверси у Италији. Догађаје из Првог светског рата романсирао је у трилогији Тешка времена. Награђен је 1931. на конкурску Општине београдске на тему „Одбрана Београда у Првом светском рату“ за први део трилогије – приповест Fragmenta tragoediae belli, која је објављена најпре у наставцима у „Општинским новинама“ а касније и у засебној књижици. Трилогија „Тешка времена“ Мирослава Голубовића, једно је од најпотреснијих дела у којима је приказан Први светски рат. У првом делу трилогије који се зове „Fragmenta tragoediae belli“ (Одбрана Београда 1915.) Голубовић пише о својим личним, трагичним доживљајима, када је као дечак, добровољац учествовао у одбрани Београда 1915. године. Припадао је чувеном Сремском добровољачком одреду, који је упућен да брани Београд од аустроугарске и немачке војске. Његови борци били су, углавном, дечаци од 15 до 19 година. Као што рекох, и Мирослав Голубовић је био међу њима. Три дана и три ноћи су се ови дечаци по улицама разрушеног Београда, који је пламтео под ударима граната, борили, прса у прса, с неколико хиљада Немаца. На ову децу, бранитеље престонице, насрнули су снажни људи са најбољим и најмодернијим оружјем тог времена. Ове младиће је пред саму битку, коју готово нико од њих није преживео, дочекао мајор Гавриловић истим говором који је одржао и својим војницима:“Војници, јунаци... Врховна команда вас је избрисала из свог бројног стања... Ви немате више да бринете за живот који више не постоји...“ У борбама за одбрану Београда Сремски добровољачки одред је уништен. Само неколико рањеника је остало у животу. Међу њима је био и Голубовић. Њега је, у борби, изрешетао немачки митраљез. Био је тешко рањен, остао је без ноге, с још неколико рупа и ожиљака од митраљеских зрна. Заробљен је у болници. Потресна су његова сведочења о умирању рањеника у најтежим мукама, о сусрету са мајком која је дошла у болници да га тражи, а он, дечак, било га је стид да мајци покаже осакаћену ноги и није имао срца да јој се јави...о пријатељству са немачким рањеником са којим је до тог часа, ратовао на живот или смрт. Много тога потресног испричао је Голубовић. После рата као и многе јунаке, и њега је отаџбина заборавила. Није му одала признање за храброст, али га је борба у којој је био само незнани херој, инспирисала да напише ову трилогију. Први део трилогије „Fragmenta tragoediae belli“ изашао је као посебна књига и имао је велики успех. Године 1931. награђен је првом књижевном наградом београдске општине као најбоље дело о одбрани Београда. prvi svetski rat, odbrana beograda, teška vremena, prvo izdanje

БИБЛИОТЕКА АЛБАТРОС ЉУБОМИР МИЦИЋ (1895-1971) песник, романсијер, критичар, уредник, полемичар, приповедач. Творац је ЗЕНИТИЗМА, покретач и уредник најзначајнијег српског авангардног часописа `ЗЕНИТ` (1921-1926) у коме је окупио најугледније европске авангардисте !!! „Barbarogenije Decivilizator` predstavlja značajno delo srpske avangardne književnosti i donekle programski roman osnivača pokreta zenitizam Ljubomira Micića. ,,Ja nisam rođen da bih lagao svoj narod, niti da bih ga potkradao, izdavao i zaslepljivao – rođen sam da ga naučim da bude ono što jeste, da ga nateram da misli slobodno, da dublje proučava ono što mu se daje, da spozna svoje mane više nego vrline, da mu pomognem da koristi svoju snagu koje nije svestan, da zablista unutrašnjom svetlošću koja mu nije znana. Ovako je Ljubomir Micić (1895–1971), pesnik, prozaista i dramski umetnik pisao pre više od osam decenija, kad je svet bio mlađi, a verovatno i luđi nego danas. U povesti srpske kulture verovatno ne postoji veća gromada koju smo skrajnuli i maljevima očukali, verovatno i nesvesni zbog čega to činimo, od ovog osnivača zenitizma, pokreta koji je, za razliku od sumatraizma i višegradizma, i danas svež i aktuelan, kao da je juče nastao. Micićevo delo „Barbarogenije decivilizator” (izvorno obnarodovano u Francuskoj 1938. pod naslovom „Barbarogenie le Décivilisateur”) u Srbiji je poslednji put objavljeno 1993. godine sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Filip Višnjić”, u ediciji „Albatros”. Odavno te knjige nema u prodaji; zato na internetu, iako je skromno opremljena i nevelika obimom – oko 170 stranica, uključujući pogovor Vide Golubović – dostiže cenu od tri, pa i četiri hiljade dinara. Tražena je. „Moje ime, Barbarogenije, jeste jedna vrsta sinteze ljubavi i mržnje”, piše Micić u ovom romanu-planini (ako postoji roman-reka, što ne bi postojao i roman-planina, naročito ako je reč o najmanjoj i najvećoj našoj planini, Avali, ili „srpskom Olimpu”, kako to kaže agilni promoter decivilizacije). „Dugujem ga istovremeno svojoj majci, nebrojenim neprijateljima, svom ocu i samom sebi. Ali vređajući me u zoru mog života, moralni zločinci nisu znali da tako vređaju spomenik neznanog junaka, koji je niko drugi do moj otac.” Micić je u iskazu uvek jasan, nedvosmislen. Kao, uostalom, i mati njegovog Barbarogenija, Vila Morgana, koja ovako uči svoje čedo: „Znati umreti velika je umetnost, veća i hrabrija nego što je znati lagati i od toga živeti.” Otuda i sam Micić, kroz svog junaka, „avalskog buntovnika”, poručuje:„Još danas ću podmetnuti vatru u suve grane trulog društva. Istom vatrom ću udariti na sve parazite diljem Evrope, učiniću to da bih vratio duhovnu slobodu ljudima, životinjama, hrastovima, kedrovima, topolama, kako bi mogli slobodno da dišu. Da i oni mogu poput sunca da dosegnu svoj vlastiti zenit”, progovara Micić kroz svog Barbarogenija, naglašavajući da je „zenitizam – pokretačka snaga svakog čoveka”. „Barbarogenije decivilizator” izlazi upravo u godini kad će na mestu razorenog srednjovekovnog grada Žrnova, uz nečujan eho kletve koja je pala na rušitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića, nići Meštrovićev spomenik Neznanom junaku. Uveren da „’Jugosloveni’ kao neodređeni pol privlače ceo svet da radi protiv srpskog duha zemlje”, Barbarogenije upozorava svoje sunarodnike: „Izađite iz džungle lažnih Evropljana, izađite brzo, u opasnosti ste! Postanite ponovo varvari, najbolji među vama su to oduvek, a da i sami to ne znaju. Varvari čine pravu elitu svih naroda. (...) A život civilizovanog čoveka? On je sada samo prostrani zatvor koji slepo hvale profesori, intelektualci, novinari i političari! A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešeatara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijaca ljudskog dostojanstva? Za uzor vam predlažu lopove”, pisao je Micić nekoliko godina pre nego što će se na Stari kontinent spustiti neprozirna koprena Drugog svetskog rata. Barbarogenijeva Srbica, učiteljica u koju se junak Micićeve proze zagledao na Avali još u ranom poglavlju „Tek rođen, a već zaljubljen”, sluti da njen slučajni izabranik ili izabrani slučajnik ne želi, zapravo, da ga narodne mase maze i paze. „Priznati sebi da je zaljubena u Barbarogenija za Srbicu je bilo istovremeno i iskušenje i mučenje”, piše spiritus movens zenitizma, s tim što je Srbica, odlučna u naumu da „ostane verna njegovom duhu, kao i svojoj skrivenoj ljubavi, za koju on možda nije znao”, svoju uzdržanost opravdavala plahom naravi svoga suđenika: „Jer on bi se ljutio kada bi saznao da ga neko voli.” Najedio bi se, možda, i jedan od sporednih likova u romanu-planini „Barbarogenije decivilizator”, avalski seljak, kad bi znao da ćemo ga citirati, kao što bi se, biće, iznervirao i sam Micić, budući da je seljak, posle gromopucatelnog govora koji je održao, uspeo i da razočara Barbarogenija. Ali reči avalskog seljaka, izgovorene u živopisnom, raspusnom vrtlogu tridesetih, zvuče baš kao da smo ih čuli od nekog pradede koga smo na ovom svetu zatekli i mogli da dodirnemo u vreme kad je bio u snazi: „Peva vam se himna mašinizma, da, da, a ne kaže vam se da je mašinizam samo najstrašnija tiranija koja preti svetu. (...) Da, tiranija mašinstva i motorizacije preti čovečanstvu. Ona traži potpuno potčinjavanje čoveka, tj. nas samih, naših duša. Zato vam vičem: pazite se mašine, koja je pre neprijatelj nego prijatelj čovekov! Ljubav prema civilizaciji i ljubav prema čoveku nemaju ništa zajedničko.” Iduće godine navršava se tačno jedan vek otkako je Ljubomir Micić 1921. pokrenuo časopis „Zenit” i, zajedno s Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objavio Manifest zenitizma. Nedugo zatim ušao je u sukob s Miroslavom Krležom, i to će Micića mnogo koštati u posleratnoj Jugoslaviji, kad se Krleža vinuo visoko u hijerarhiji kominternovske monarhije. Možda bi se, štono Srbica reče, Barbarogenije i naljutio kad bi znao da ga mi danas volimo, ali neka ga – nek’ se naljuti.`` kao nova nekorišćena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrzi nekoliko dela: - Roman bez romana I - Roman bez romana II - Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza Djordja Kastriota Skenderbega - Skenderbeg - Boj na kosovu ili Milan Toplica i Zorajida - Milobruke Ne pise godina izdanja, ali po nekoj proceni rekao bih da su stampane negde izmedju 1900 i 1920. Stampano u Pancevu Knjizara Brace Jovanovic Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik cincarskog porekla i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Lepo očuvano Kao na slikama Extra retko u ponudi 1891. Аутор - особа Matavulj, Simo, 1852-1908 Наслов Са Јадрана / приче Сима Матавуља Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1891 Издавање и производња Београд : Љ. Јоксимовић, 1891 (Београд : Парна штампарија радикалне странке) Физички опис 228 стр. ; 18 cm Садржај Краљица Сликареве успомене Ђуро Кокот Све је у крви ... Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Simo Matavulj Simo Matavulj.jpg Datum rođenja 12. septembar 1852. Mesto rođenja Šibenik, Austrijsko carstvo Datum smrti 20. februar 1908. (55 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Srbija Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa jadrana(1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Uredi Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[2] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[3] Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[4] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Uredi Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Uredi Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović

Nekorišćeno! MG60 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ105, ǂknj. ǂ705 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ109, ǂknj. ǂ729 ISBN 978-86-379-1353-5 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija ; m Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ112 ; ǂknj. ǂ747 Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje Prve knjige znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Trećom knjigom „Ogleda“ završava se slavno delo Mišela de Montenja, jedno od najvećih u evropskoj klasici. Prvi put, na srpskom jeziku, Ogledi izlaze integralno (a ne skraćeno i u izborima). Treća knjiga ima preko 500 stranica, a sa dvema prethodnima oko 1.800 stranica teksta koji je složen od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etika, poznavanje prirode i društva. Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 – 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina. Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige. Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljenje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda – ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u potpunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugrožavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postojanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugrožava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže – On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama. MG116

CIGANI SVETA KOLEKCIONARSKI PRIMERAK EXTRA OČUVANO Jugoslovenska revija Beograd, 1988. godine, 288 strana, veliki format 35 x 30 cm, tvrd povez, zaštitni omot, bogati ilustrovano. Knjiga je izvanredno očuvana, nova. Sasvim sitni, neznatni tragovi vremena. Unutrašnjost besprekorna. Knjiga nosi posvetu Zvezdinoj zvezdi, jednom od najboljih i najuspešnijih fudbalera, DRAGOSLAVU ŠEKULARCU, 1989. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK KAD SAM BIO GARAV Miroslav Mika Antić (Kao ilustracija za svu romsku decu sveta) U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu. Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem». Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas». I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. # 71

NAJPOZNATIJI SVETSKI UDŽBENIK ZA ODNOSE S JAVNOŠĆU! Počevši od svog prvog izdanja 1952. godine, udžbenik Učinkoviti odnosi s javnošću (Effective Public Relations - EPR), uvodio je teoriju i načela odnosa s javnošću, školovao zaposlene koji su se bavili tim pozivom i služio im kao referentno delo širom sveta. Ovo deseto izdanje upotpunjuje šest decenija unapređivanja odnosa s javnošću prema profesionalnom statusu. Učinkoviti odnosi s javnošću je knjiga koju najčešće koriste oni koji se pripremaju za akreditovane ispite, koja se najčešće citira u literaturi o odnosima s javnošću, koja se najšire koristi u svetu na engleskom, i koja se najviše prevodi za potrebe studiranja. U dobrom ste društvu kad koristite ovu knjigu u pripremi za uzbudljivu i zahvalnu karijeru. Šta ćete naučiti pomoću desetog izdanja ove knjige? • Naučićete osnovne pojmove potrebne za razumevanje šta su i šta nisu odnosi s javnošću i kako je ta oblast evoluirala do današnje prakse. • Naučićete vrednosti, teoriju, načela i proces upravljanja koji usmeravaju praksu odnosa s javnošću. • Dobićete ažurirane informacije i mogućnost da pročitate ključne primere, što će vam pomoći da razumete savremenu praksu odnosa s javnošću u raznolikim ambijentima. Svako poglavlje započinje vodičem u kojem su naznačeni posebni ciljevi učenja što će vam pomoći u fokusiranju na čitanje i svladavanju materijala. `Uostalom, upravo su nam Cutlip i Center, više nego iko drugi, dali nama koji smo dolutali u ovu profesiju iz novinarstva i drugih zanimanja osećaj važnosti i legitimnosti kod sprovođenja našeg usvojenog poziva.` - Stephen H. Baer `Cutlip, Center i Broom` ... (je) standard u odnosu na koji se vrednuju svi udžbenici o odnosima s javnošću. - Donald K. Wright Kratak sadržaj Vaši pokreti govore glasnije od vaših riječi Glavni zadatak: Svidjeti se publici Leptirići u vašem trbuhu Kako pripremiti sadržaj Možete biti najbolji prezenter— ne traži se karizma Mentalna metoda prezentacije: Neka leptirići lete u formaciji Naučite govoriti tijelom Kontrolirajte kadencu (ritam govora) Majstori igre Što svaki govornik može naučiti od Baracka Obame Graphics Synchronization Graphics and Narrative The Power Presentations Pyramid Coda—Ending with the Beginning Od prvog izdanja, SCOTT M. CUTLIP i ALLEN H. CENTER igraju vodeću igru u profesionalizaciji odnosa s javnošću, a njihova revolucionarna knjiga je učinila odnose s javnošću prihvatljivim predmetom akademskih studija. GLEN M. BROOM je profesor Emeritus na School of communication pri San Diego State Universityu, u Kaliforniji. Napisao je više od 35 naučnih članaka, a za doprinos nauci je 1986. godine dobio i nagradu „Pathfinder Award“ od instituta Institute for Public relations and Education.

Najbolji serijal u istoriji naučne fantastike! Originalnu trilogiju „Zadužbina“ sačinjavaju knjige: Zadužbina, Zadužbina i Carstvo, Druga Zadužbina. Komplet „Zadužbina 2“ čine knjige: Na rubu Zadužbine, Zadužbina i Zemlja. Roman Preludijum za Zadužbinu predstavljaju kariku između trilogije o Carstvu i romana Zadužbina. 1. „Zadužbina“: U dalekoj budućnosti, u kojoj je planeta Zemlja samo zaboravljena tačkica u svemiru, beskrajno Galaktičko carstvo je u krizi. Jedina osoba sposobna da se suoči s katastrofom koja preti jeste Hari Seldon, psihoistoričar i matematičar. On može naučno predvideti budućnost, a ona ne izgleda nimalo lepo – mračno doba neznanja, varvarizma i ratova trajaće trideset hiljada godina. Kako bi sačuvao celokupno ljudsko znanje i ljudsku rasu, s grupom odabranih naučnika upućuje se na zabačenu i pustu planetu Terminus, s namerom da tamo napišu Enciklopediju Galaktika, zbirku sveg ljudskog znanja. Ali da bi se ona završila potrebne su generacije naučnika, a ko će preuzeti baklju nakon Seldona? 2. „Zadužbina i Carstvo“: Prebrodivši brojne krize i napade neprijateljskih svetova, Zadužbina je suočena s najvećom krizom dosad. U svemiru se pojavio neobični osvajač, pred kojim na volšeban način padaju i najjači. Njegova moć je očigledna, ali je njegova ličnost obavijena velom misterije. A najstrašnije je to što psihoistorijska nauka Harija Seldona nije predvidela njegovo postojanje. Da li će tajanstveni Mazgov skrenuti Zadužbinu s puta ka izbavljenju ljudske rase iz višemilenijumskog pakla varvarizma? Na horizontu se kao izlaz pomalja Druga Zadužbina, osnovana na kraju galaksije, a pitanje koje se nameće stanovnicima Zadužbine jeste Kakav je bio stvarni plan Harija Seldona i psihoistoričara? 3. „Druga Zadužbina“: Nakon mnogo godina borbe, Zadužbina je razorena – uništena od strane Mazgova, mutanta koji može da upravlja ljudskim osećanjima. Ali šire se glasine da postoji Druga Zadužbina, skrivena negde na kraju galaksije, osnovana kako bi sačuvala znanje čovečanstva tokom mnogih vekova varvarstva. Mazgov nije uspeo da je pronađe iz prvog pokušaja – ali sada je siguran da zna gde se ona nalazi. Sudbina Zadužbine je u rukama mlade Arkadije Darel, četrnaestogodišnjakinje sa strašnom tajnom. Dok se naučnici pripremaju za konačni obračun, preživeli stanovnici Zadužbine započinju očajničku potragu. I oni žele da unište Drugu Zadužbinu – pre nego što ona uništi njih. 4. „Na rubu Zadužbine“: Okrutan rat između dve Zadužbine najzad je okončan. Naučnici Prve Zadužbine izvojevali su pobedu i sada se okreću davnoj zamisli Harija Seldona, psihoistoričara i matematičara, da izgrade novo carstvo na ruševinama starog. Ali kolaju glasine da Druga Zadužbina nije uništena, kao što se mislilo, i da preživeli planiraju osvetu. Dva prognana građanina Zadužbine – odmetnuti savetnik i ostareli istoričar – kreću u potragu za mitskom planetom Zemljom... i dokazom da Druga Zadužbina i dalje postoji. U međuvremenu, neko – ili nešto – izvan Zadužbina kao da upravlja događajima ne bi li ih uskladio sa sopstvenim kobnim namerama. Uskoro će obe Zadužbine uvideti da se ubrzano kreću u pravcu tajanstvenog sveta po imenu Gea, i konačne i šokantne sudbine koja ih čeka na kraju univerzuma. Knjiga „Na rubu Zadužbine“ je nastavak trilogije „Zadužbina“, a napisana je više od trideset godina nakon čuvene trilogije Zadužbina. 5. „Zadužbina i Zemlja“: Vekovima nakon pada Prvog galaktičkog carstva sudbina čovečanstva nalazi se u rukama Golana Treviza, bivšeg savetnika Prve Zadužbine. Nažalost, on je odabrao kolektivni um galaksije kao najbolju alternativu za budućnost koja treba da prevaziđe haos. Sa sumnjom u svoj izbor, Treviz odlučuje da sazna kako je izgledala prošlost i kreće na putovanje u potragu za mitskom domovinom čovečanstva – Zemljom, u nadi da će tamo pronaći odgovore za svoju dilemu. Ali Zemlja je izgubljena već hiljadama godina i niko ne može zasigurno da kaže gde se ona nalazi, i da li uopšte više postoji, a svi podaci o njoj izbrisani su iz galaktičkih biblioteka. Društva koja Treviz tokom putovanja upoznaje polako postaju tema obimnog dijaloga o sudbini čoveka koji vodi sa svojim saputnikom Blisom. Treviz naslućuje da mu se odgovori koje bude pronašao uopšte neće svideti... „Zadužbina i Zemlja“, završna knjiga serijala „Zadužbina“ i hronološki poslednja, napisana je četiri godine nakon romana „Na rubu Zadužbine“. „Na rubu Zadužbine“ i „Zadužbina i Zemlja“ napisane su više od trideset godina nakon čuvene trilogije „Zadužbina“. 6. „Preludijum za Zadužbinu“: Godina je 12.020 galaktičke ere, i Kleon I, poslednji galaktički car dinastije Entun, nespokojno sedi na svom prestolu. Uprkos tehnološkom i kulturnom dometu carstva, vremena su burna i leon I traži način da uvede red. Kada mladi matematičar Hari Seldon stigne na Trantor da održi predavanje na temu psihoistorije – svoje teorije predviđanja – Kleon I misli da je našao odgovor u Harijevim neverovatnim proročkim sposobnostima. Hari, vodeći računa da njegova teorija ne padne u pogrešne ruke, postaje najtraženiji čovek u carstvu: osoba koja će stvoriti ključ budućnosti – moć koju će zauvek zvati Zadužbina. „Preludijum za Zadužbinu“ konačno otkriva događaje koji su samo nagovešteni u originalnoj trilogiji „Zadužbina“. Maestralna uvertira u serijal koji je dobio nagradu Hjugo za najbolji naučnofantastični serijal svih vremena. Romani „Preludijum za Zadužbinu“ i „U susret Zadužbini“ predstavljaju kariku između trilogije o Carstvu i romana „Zadužbina.“ Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Isaák Ю́dovič Ozímov; Petroviči, 2. januar 1920 – Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak, bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od „Velike Trojke“ pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922 – 2. april 2011) i brata Stenlija (25. jul 1929 – 16. avgust 1995), koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama`. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada – 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti. MG126 (N)

Odlično stanje Kur`an Časni Stvarnost Zagreb 1990 Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Štamparija `Akvarone`, 1916 Solun extra retko izdanje dobro stanje Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923) je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[1] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Biografija[uredi] Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik. On potiče iz latinske patricijske porodice Cippico poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[1] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. „Zanesoh se i postadoh Srbinom“, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo[uredi] Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“. Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filosofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filosofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode.

27869) Dimitrije Ljotić komplet sabrana dela 12 knjiga, Zadruga Novi Sad Beograd 2001 , Dimitrije V. Ljotić , U XX veku pored Nikole Pašića u politici, Slobodana Jovanovića u nauci i ep. Nikolaja Velimirovića u crkvi, Srbi su imali i još jednu znamenitu političku, misaonu i hrišćansku ličnost - Dimitrija V. Ljotića. Iako je već pola veka proteklo u jednostranom sagledavanju naše novije političke istorije, ipak, došlo je vreme da se o ličnosti i delu Dimitrija Ljotića progovori objektivno, otvoreno i bez ideološke ostrašćenosti, uvek u duhu one jevanđelske poruke: `Vaša usta moraju govoriti samo istinu `. Jer, dosadašnje, a pogotovu današnje iskustvo nas itekako uči da samo istina može izvesti iz novovekovne tame, poluistina i svakojakih zamagljivanja kojima smo izloženi poslednja dva veka vladavine individualističkog načela, odnosno, liberalističke ideje koja razara Svetosavsko, organsko i nacionalno biće našeg naroda. Suočeni sa ovakvim iskušenjima, predočavamo našoj javnosti delo Dimitrija Ljotića, uvereni da vreme i prilike u kome se zadesio srpski narod, traže i zahtevaju upravo Ljotićeve odgovore na goruća pitanja današnjice. Istovremeno, to je prilika da kroz biografiju njegovog života i rada, istoriju i tradiciju porodice Ljotić, ali i JNP `Zbor` u međuratnoj Kraljevini Jugoslaviji, ali i kasnije sve do naših dana, prozborimo i o istoriji našeg naroda u HH veku. Zato smo i pristupili javnom publikovanju dela Dimitrija V. Ljotića, svesni da ovim činom otvaramo proces njegove rehabilitacije danas i ovde u Srbiji, posle pola veka širenja raznih neistina i laži o Ljotiću, dobrovoljcima i JNP `Zbor`. Dimitrija V. Ljotića označavamo kao filozofa političke misli i u svakodnevnoj politici - političara sa krstom, vizionarskog državnika i istinskog pravoslavnog hrišćanina. mek povez, ćirilica, ukupno oko 4700 strana ( 332 + 321 + 318 + 313 + 315 + 434 + 387 + 412 + 431 + 581 + 451 + 403 strane ) ,

Reč autora: Moram napomenuti da radovi poput ovog ne predstavljaju „revizionizam“, u smislu optužbi s kakvima su se autori susretali nakon izlaska prvog dijela monografije i kada su ih u pojedinim medijima teretili za „izvrtanje povijesti“, već smo nastojali iznijeti nova saznanja do kojih smo došli izučavanjem izvorne arhivske građe i time pridonijeti boljem razumijevanju ovog razdoblja hrvatske povijesti. Inače, smatram da je uporaba pojma revizionizam u kritičkim osvrtima na historiografske tekstove prilično nespretna jer je sama historiografija u svojoj biti „revizionistička“. Još je 1868. godine njemački povjesničar Johan Droysen zapisao da je povijest spoznaja ljudskog društva o sebi samom i da ne predstavlja svjetlo i istinu, već po­tragu za njom. Opći napredak društva odražava se i na njegovo sagledavanje i razumijevanje prošlosti, stoga će uvijek biti novih spoznaja i niti jedno od poglavlja povijesti ne možemo smatrati konačnim i potpuno zatvorenim. Međutim u društvu se svakodnevno susrećemo sa stvarnim pokušajima relativiziranja i iskrivljavanja zbivanja iz prošlosti, prešućivanjem pojedinih činjenica ili iznošenjem poluistina o njima. Ovakvi pokušaji ponajprije su ideološke naravi, a proizlaze iz potrebe da se za pojedine postupke u sadašnjosti traži opravdanje u događajima iz prošlosti, te se shodno tomu oblikuju njihova tumačenja, a jednom tako oblikovano viđenje potom se više ne smije dovoditi u pitanje. Mislim da je nepotrebno naglašavati koliko je takav pristup pogrešan i da je zadaća historiografije sagledati događaje iz prošlosti što potpunije te ih nastojati razumjeti i objasniti kako bi se ta iskustva mogla dograđivati, a ne ponavljati. Ili kako je to kazao američki povjesničar John Lukacz, zadaća historiografa je: „(…) borba protiv svake vrste falsifikata, protiv raznih vrsta neistina te ukazivanje i otkrivanje istih na dobrobit svih nas. Pri tom moraju biti svjesni da je potragu za istinom uvijek vezana uz krčenje kroz prašumu neistina (…)“ Zadaća je to uistinu puno kompleksnija nego se na prvi pogled čini jer ljudska objektivnost ima svoja ograničenja, pa tako i objektivnost povjesničara, ili kako je to Johan Huizinga iznio u svom eseju Ciljevi kulturne povijesti: U našoj povijesnoj svjesnosti postoji element od velike važnosti koji se najbolje može opisati kao povijesna dojmljivost ili kao dodir s poviješću. To je dodir s prošlošću, dodir koji je nemoguće po­sve utvrditi ili analizirati, a jedan je od mnogih koji omogućuju čovjeku da nadiđe sebe i iskusi istinu. Objekt ovog osjećaja nisu ljudi kao pojedinci, teško da je to i mentalna slika koju zamišljamo u svomu umu. Ako uopće posjeduje oblik, onda je on složen i neodređen: zamišljanje ulica, kuća, zvukova i boja ili ljudi koji se kreću ili ih se pokreće. Tako ostvareni dodir s prošlošću može ostaviti vrlo uvjerljiv dojam stvarnosti. Povijesna spoznaja nije ponovno proživljavanja prošlosti, već razumijevanje svijeta na način kao što se sluša i spoznaje glazba. Pri odabiru fotografija prednost je dana onim manje poznatim, osobito fotografijama koje su sačuvane u serijama iz kojih se pojedini događaji mogu bolje i potpunije sagledati. Obuhvatiti sve postrojbe i njihove zapovjednike nije bilo moguće, kako zbog ograničenosti prostora tako i zbog fragmentarno sačuvane građe. Stoga je i stupanj sačuvanosti po­jedenih fotografskih serija bio jedan od čimbenika u odabiru i usredotočio sam se na one postrojbe i događaje koje sam mogao što potpunije prikazati.