Ovo je roman o ženi koja je ubila djevera! Na prvi pogled u pitanju je svakodnevna bizarna priča iz „crne hronike“, jedna od onih kakve srećemo u bulevarskoj štampi i kojima hranimo našu izopačenu radoznalost. Valja reći da su odmah na početku naša očekivanja iznevjerena. Bizarno porodično ubistvo koje će ona izvršiti kao odrasla žena u provincijskom sudu, u poretku vrijednosti i motiva na kojima su zasnovani postupci likova ovog romana, prirodno nam se ukazuje kao mogući neželjeni odjek ljudskog zla, poraza i poniženja koje je doživjela prisustvujući ubijanju i doslovnom masakriranju svoje porodice... Po tome ubistvo djevera u ovom romanu i nije prioritetno nego je više jedna moguća udaljena i iskrivljena posljedična mjera dramatičnih zbivanja kroz koja je još od najranijeg djetinjstva prolazila ova žena. Primarno učešće u svemu očito je imao u tom kraju dobro poznati događaj koji se odigrao 6. februara 1945. godine, kada su ustaše iz Dervente upale u obližnje selo Rapćani, zapalile ga i izvršile nezapamćeni pokolj srpskog civilnog stanovništva. Petra je kao dijete bila svjedok pokolja njene uže porodice i samo je igrom slučaja ostala živa. (iz predgovora dr Staniše Tutnjevića)

Čudovište se pojavilo odmah posle ponoći. Tada se čudovišta pojavljuju. Ali to nije bilo čudovište koje je Konor očekivao. Očekivao je čudovište iz noćne more koja ga je pohodila skoro svake noći otkako je njegova majka počela da prima terapije, noćne more u kojoj je tama i vetar i vrištanje… Ovo čudovište je drugačije, nešto drevno, nešto divlje, i traži od Konora ono najopasnije – traži istinu. Patrik Nes gradi priču na osnovu ideje Šivon Daud, koju je prerana smrt sprečila da je sama napiše. Ovo dvoje autora, među najboljim piscima za mlade današnjice, zajedno sa ilustratorom Džimom Kejom, stvorili su SEDAM MINUTA POSLE PONOĆI, izuzetan i dirljiv roman, istovremeno mračan i nestašan i bolno čudan.

Roman Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala, uzvišena i jednostavna ljubavna priča, takođe je svetski bestseler. Pilar i njen saputnik su se upoznali u detinjstvu, udaljili se u mladosti i ponovo se sreli 11 godina kasnije. Ona, žena koju je život naučio da bude jaka i da se ne prepušta osećanjima. On, čovek koji poseduje dar da isceljuje druge i da u religiji traži rešenje svojih unutrašnjih sukoba. Ponovo se sjedinjuju u težnji da slede svoje snove. Da bi to postigli, moraju da prevaziđu mnoge prepreke: strah od predavanja, osećanje krivice, predrasude. Na poetičan način Paulo Koeljo pripoveda o ljubavi kojom se uranja u najdublje misterije života. tumači ne kao bekstvo, nego kao način spoznaje skrivene realnosti.

Najbolji opis knjige E na kvadrat možda bi bio da je to laboratorijski priručnik sastavljen od jednostavnih eksperimenata koji dokazuju da je stvarnost promenljiva, da svest kuje materiju i da vi umom oblikujete stvarnost. Da, dobro ste pročitali. Piše da dokazuje. Za izvođenje ovih devet eksperimenata nije potreban novac i iziskuje sasvim malo vremena, a pokazuje da su duhovni principi pouzdani kao i sila teže i dosledni poput Njutnovih zakona kretanja. "E na kvadrat" ne traži od vas da slepo verujete u ono što u ovoj knjizi piše, već vas poziva da dokažete sledeće principe: -Postoji nevidljiva energetska sila ili polje beskonačnih mogućnosti. -Sudarate se sa poljem i izvlačite iz njega u zavisnosti od svojih uverenja i očekivanja. -Vaša veza sapoljem obezbeđuje precizno i neograničeno vođenje. -Univerzum je neograničen, bujan i neobično predusretljiv. "Prava knjiga za sve one kojima još uvek nedostaju 'realni' dokazi o postojanju i funkcionisanju zakona privlačenja. Zabavno, jednostavno i pre svega praktično!" - Siniša Ubović, glumac, HYL trener i autor bestselera Put promene

Daske u glavi i jos ponesto - Miroslav Zuzic Кnjiga priča o Žuletovom odrastanju i životu u našem gradu, o Pančevcima i Pančevu, o umetnosti i umetnicima, ljubavima, boemima, komšijama, prijateljima… – Кorona je kriva što je ova knjiga nastala. Кada je stigla pandemija, nisam znao šta ću od sebe: nema napolje, nema preko praga, nego sedi i piši. Naziv knjige došao je kao asocijacija na ono čime se ja bavim, a to je pozorište, daske koje život znače. Glupavo mi je bilo da ponavljam tu frazu i tako su nastale „Daske u glavi i još po nešto”. A to još „po nešto” je priča o nekoliko hiljada Pančevaca, od kojih neki nisu više među nama, a bili su veoma značajni. Ovo je najpančevačkija knjiga koja je ikad napisana: o Pančevcima, onima koji su bili u Pančevu, živeli u Pančevu, o onima koji su dubok trag ostavili u Pančevu – rekao je Miroslav Žužić. Priče obuhvataju period od druge polovine prošlog veka, pa do današnjih dana odnosno do pandemije virusa korona. polpb

Pismo Latinica Povez Broš Godina 2002 Strana 2018 Danas je obrazovanje važnije nego pre zato što se stvari menjaju brže nego što smo ikada imali prilike da vidimo. Prvi put u istoriji, moglo bi se desiti da se oni kojima je u školi dobro išlo suoče s istim ekonomskim izazovima s kojima se suočavaju oni kojima nije išlo tako dobro. Svi bi trebalo da obratimo pažnju na to da nam naš bankar traži finansijki obračun, a ne školsko svedočanstvo. Bankar time pokušava da nam nešto kaže. Ova knjiga govori o onome što bi vaša deca trebalo da nauče da bi ostvarila lični i finansijski uspeh u stvarnom svetu. * Da li obrazovanje koje dobijaju adekvatno priprema vašu decu za budućnost koja je pred njima? * Da li školski sistem zadovoljava posebne potrebe vašeg deteta? * Šta roditelji treba da urade ako se njihovoj deci škola ne dopada ili im loše ide? * Da li su dobre ocene garant doživotnog profesionalnog i finansijskog uspeha?

Izdavač: Sfairos, Beograd Biblioteka Slovesna sfera, knjiga 1 Povez: broširan Broj strana: 376 Sadržaj priložen na slikama. Blago zakošena, vrlo dobro očuvana. „...Evropskom tradicijom mi želimo da nazivamo samo ono bez čega se Evropa ne bi u istoriji čovečanstva ni pojavila kao nešto posebno, označena pojmom koji nikako nije geografski! A ona nije posebna po metafizici: nju ima i Azija, zavičaj matafizike je u Aziji, povratak u zavičaj metafizike je „Hodočašće na Istok“ (Herman Hese). Tako je za nas i Azija, kao i Evropa, jedan istorijski, a ne geografski pojam. Od vremena predsokratovaca do Sopenhauera, Ničea i Hajdegera metafizika traži svoje izvorište, a ono je azijsko! A Evropa je za nas poseban istorijski (nazvan „zapadni“) sistem vrednosti... koji polazi od ličnosti pojedinačnog čoveka kao osnovne i najrealnije pojave u istoriji, kao realnosti bez obzira da li mi tu realnost možemo da shvatimo (i filosofskim pojmovima obuhvatimo) ili ne!... Osnova civilizacije Zapada je hrišćanska po tome što njen pravni poredak nije uslovljen nikakvom filosofijom (pogotovo metafizičkom) niti znanjem, nego jedino samosvešću čoveka kao ličnosti... Metafizika je, međutim, pretnja ne samo čovekovoj ličnosti i samosvesti, nego danas već i opstanku sveta...“ (K-144)

Knjiga koja će vas podsetiti na magiju dobrote. Nekada sam stalno osećao nadu, u svojoj čarobnoj mladosti. Onaj osećaj da je sve moguće. Ne samo moguće, nego praktično zagarantovano. Ono saznanje, duboko u sebi, da će sve ispasti kako treba. Kad ostane bez porodice i prijatelja, stogodišnjak Mari Makbrajd traži razlog da živi. Pronalazi ga u Džejsonu Kešmanu, desetogodišnjaku sa spiskom od pet stvari koje želi da uradi pre smrti. Dok se zajedno utrkuju sa ono malo vremena što im je ostalo, rade stvari sa spiska, jednu po jednu. Istovremeno, Mari se priseća kako je to biti mlad, a Džejson se bori za mogućnost da ostari. Međutim, njihovi životi okreću se naglavačke, a samo neočekivani poklon može da ispuni Džejsonovu poslednju želju. Nežna priča o ljudskoj povezanosti. Kirkus Reviews

Penelope Spada je bivša javna tužiteljka, koja se izdvajala upornošću, inteligencijom i hrabrošću, a zatim je misteriozna nesreća dramatično okončala njenu karijeru. Jednog dana dolazi joj muškarac koji od nje traži da preuzme slučaj ubistva njegove žene. Đulijana Baldi jedne večeri nije se vratila kući, a njeno tijelo pronađeno je sljedećeg dana na periferiji grada. Istraga nije dala nikakve rezultate, predmet je arhiviran, ali mužu je na teret stavljena sumnja da je počinilac zapravo on. Penelope, nakon prvobitnog odbijanja, ipak prihvata da se pozabavi slučajem, i to na insistiranje jednog starog prijatelja, novinara crne hronike koji je cijelu priču pratio od samog početka. Tako počinje uzbudljiva istraga koja vijuga nepoznatim ulicama Milana i koja će na vidjelo iznijeti brojne samo naizgled zakopane tajne.

Narodna knjiga, Alfa, 2003. Tvrd povez, 23 cm, 130 strana. Lepo očuvana. Ima posvetu autora na predlistu. Knjiga priča „Bližnji“ pripovedačko sočivo sa istorijskih vertikala okreće uistinu onima iz najbliže okoline naratora, od suseda do oca, sugrađana do „prijatelja“. Postmoderna imaginacija bokori se na malim svetovima koji se mogu izreći u običnoj priči, pripoveci, ali i noveli (Sve što znam o vremenu). Petrovićevi novi junaci zaklon od zadatog i zlosrećnog života traže u nekoj pukotini, iščašenju svakodnevice, što je piščeva omiljena forma uspostavljanja literarnih svetova, po meri sopstvenih htenja. Život je ovde zaleđen trenutak, zaustavljena kazaljka na Kortasarovim hronopijama. Ti paraziti koji se hrane ljudskim vremenom rade bez vidljivih tragova, osim ako ih pisac ne uhvati na spavanju. Zato su za maštovitog letopisca bitni detalji, sitnice, bilo kakvi znaci protoka vremena. Pisac kakav je Goran Petrović sa uspehom ih nalazi, i sa njima se vrlo dobro snalazi. Njegove priče beleže tek pojedinosti, uvek pazeći na formu, i onda kada je ona više naučeno nego prirodno stanje stvari. Duh materijalizma, linearizma, istoricizma, prepušta pripovedačima drugog i drugačijeg kova. U tome je veliko slovo razlike. Govor stvari, ovo nam je odnekud dobro znano, ovde je uvek ispred čoveka i događaja. O slomu ideala i (ne)mirenju sa nestajanjem ne govori zastavnik, izbeglica Andrija Gavrović, nego šraf/matica koju bezuspešno traži kako bi popravio bicikl svog unuka (Matica). Dvanaest paklenih godina, onih koje su „pojeli skakavci“, iskazano je kroz povest o sudbini nekoliko satova, raznih marki i spirala, od kojih su sazdani (Sve što znam o vremenu). Goran Petrović, posveta...

Sakrij se. Ne pomeraj se. Ne diši. Jer oni te traže. U velikoj, trošnoj kući na vrhu brda živi sama jedna devojčica… Zove se Eva, ima deset godina, a sa njom su samo guvernanta i au pair devojka, Finkinja Maja Salo. Od roditelja nema ni traga. Maja je zabrinuta za devojčicu i zato traži pomoć Pjetra Gerbera, najboljeg firentinskog hipnotizera, uspavljivača dece. Već neko vreme, Eva nije zaista sama. Sa njom je imaginarni prijatelj, dete bez imena i bez lika. I upravo zbog njegovog prisustva, Eva je možda u opasnosti. Ali reputacija Pjetra Gerbera je uništena, a na neki način, i on sam. Iako je zbunjen i nesiguran u svoju sudbinu, i uprkos tome što ga muče sumnje, Pjetro prihvata da se suoči sa Evom. Ili, tačnije, sa njenim imaginarnim prijateljem. Tada se pred njim širom otvaraju nevidljiva vrata. Glas izgubljenog deteta koje priča preko Eve kad je ona pod hipnozom nije mu nepoznat. Ali, što je još važnije, taj glas poznaje Pjetra. Zna njegovu prošlost, i deluje kao da zna istinu koja je ostala predugo skrivena, istinu o nečemu što se dogodilo jednog toplog leta kada je Pjetro bio dete. Jer je sa jedanaest godina Pjetro Gerber umro. A misteriozni događaj koji je usledio nakon njegove smrti i dalje ga proganja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Biblioteka Vjeverica

Zagreb 1987. Mek povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, 116 strana. Knjiga je odlično očuvana. K6 Kao dizajner koji djeluje u vremenu postmoderne, Hržić ne robuje onom tipično modernističkom zahtjevu za jedinstvom stila: naprotiv, ne uzdržava se od disparatnih dijelova u jednom oblikovnom rješenju, uživa u vezivanju nespojivog, traži sklad neuskladivog. Pri tome mu sigurnost daje spoznaja da ni u dizajnu ne vladaju norme i kanoni, nego ukus i imaginacija pojedinca: sve se može uraditi, sve će što se uradi funkcionirati, ako u tome, naravno, ima dovoljno duha, mašte i senzibiliteta. Hržić je projektant ali ne i neposredni izvođač svolih stolaca: on ih crta na papiru, u dvije dimenzije, no kao trodimenzionalni predmeti u prostoru ti su stolci djelo drugih ruku, ruku vještih majstora-obrtnika. Tu se i krije još jedna suprotnost, još jedan kontrast u ovom poslu: ti plodovi neke postmoderne imaginacije, ovog doba tehničkih i tehnoloških čudesa, zapravo su objekti zanatske izrade, izvedeni načinom rada starim gotovo više stoljeća unatrag. U tome, međutim, ne treba vidjeti ništa proturječno: jer Hržić nije projektant `po zadatku`, u ritmu stroja, na traci, po nalogu tržišta, nego je po odnosu što ga prema vlastitom radu gaji pravi autor, u biti je - zašto to ne reći svojevrsni umjetnik, netko tko radeći moguće uporabne predmete zadovoljava prije svega porive svoje fantazije. Ješa Denegri

Admiral Books, 2014. Udžbenički format, 204 strane. Lepo očuvana, listovi požuteli, spolja sa sitnim `pegicama`. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

Centrаlnа linijа pesmotvorjа Borivojа Rаšuа i svetа, više definisаnа duhom nego iskustveno-topogrаfskim detаljimа i činjenicаmа, rezultirа posebnim spletom simbolа koji se može podeliti u dve kаrаkteristične grupe. Prvа je vezаnа zа poznаte i prepoznаtljive simbole koje pesnik preoblikuje i dodаtno obogаćuje u mnoštvu semаntičkih međuzаvisnosti; život, smrt, kosmos, Bog, krug, kućа, ognjište, kаmen, temelj... Drugа grupа je vezаnа zа složenice i izvedenice koje nаdrаstаju složeni sklop reči postаjući, posredstvom poetskih zаkonomernosti, аutohtoni simboli; nebozemlje, smrtoživlje, svetlotаmlje, koloteč... Unutаr ovа dvа dominаntnа аspektа, njihovog prožimаnjа i nаdopunjаvаnjа, pesnik trаži odgovore nа svа pitаnjа zаlаzeći u sve oblike svesti, iskustvа, trаdicije, preplićući intuitivni, idejni, univerzаlni i subjektivni plаn − složeni itinerer svog pesničkog putovаnjа. * * * Politikа i kulturа će se pomiriti nа krаju istorije, koji su odаvno prorokovаli intelektuаlci, аli tаj krаj nije onаj krаj težnji nego njihov početаk, kаdа poznаnje istine bivа jedino vаžno i relevаntno poznаnje. Zаto poezijа, kojа nаglаšаvа to vreme iz ovog vremenа, istovremeno je i аrhаičnа i modernа i prozorljivа i trаgičnа, jer svаko poznаnje nosi trаgiku priznаnjа pogrešnosti i pokаjаnjа zа ono što (ni)smo znаli. Pesmа je prаvi prostor u kome se može zаpisаti tаkаv eufemizаm zа istinu, trаgаnje zа onim što ne dolаzi kаo letаrgičnа i konformističkа budućnost već kаo osudа zа pristаjаnje.

Centrаlnа linijа pesmotvorjа Borivojа Rаšuа i svetа, više definisаnа duhom nego iskustveno-topogrаfskim detаljimа i činjenicаmа, rezultirа posebnim spletom simbolа koji se može podeliti u dve kаrаkteristične grupe. Prvа je vezаnа zа poznаte i prepoznаtljive simbole koje pesnik preoblikuje i dodаtno obogаćuje u mnoštvu semаntičkih međuzаvisnosti; život, smrt, kosmos, Bog, krug, kućа, ognjište, kаmen, temelj... Drugа grupа je vezаnа zа složenice i izvedenice koje nаdrаstаju složeni sklop reči postаjući, posredstvom poetskih zаkonomernosti, аutohtoni simboli; nebozemlje, smrtoživlje, svetlotаmlje, koloteč... Unutаr ovа dvа dominаntnа аspektа, njihovog prožimаnjа i nаdopunjаvаnjа, pesnik trаži odgovore nа svа pitаnjа zаlаzeći u sve oblike svesti, iskustvа, trаdicije, preplićući intuitivni, idejni, univerzаlni i subjektivni plаn − složeni itinerer svog pesničkog putovаnjа. Politikа i kulturа će se pomiriti nа krаju istorije, koji su odаvno prorokovаli intelektuаlci, аli tаj krаj nije onаj krаj težnji nego njihov početаk, kаdа poznаnje istine bivа jedino vаžno i relevаntno poznаnje. Zаto poezijа, kojа nаglаšаvа to vreme iz ovog vremenа, istovremeno je i аrhаičnа i modernа i prozorljivа i trаgičnа, jer svаko poznаnje nosi trаgiku priznаnjа pogrešnosti i pokаjаnjа zа ono što (ni)smo znаli. Pesmа je prаvi prostor u kome se može zаpisаti tаkаv eufemizаm zа istinu, trаgаnje zа onim što ne dolаzi kаo letаrgičnа i konformističkа budućnost već kаo osudа zа pristаjаnje. Petаr V. Arbutinа

Plaćene ubice jure premijerkinu ćerku... Koliko će se dugo kriti pre nego što kucne čas da se brani? Priča koji nas vraća u Akademiju Simerija i Noćnu školu. Nastavak romana Broj 10. Grej Lengtri beži. Kao ćerka jedinica britanske premijerke, Grej živi u neizvesnosti još otkad joj je majka izabrana da upravlja zemljom. Ona i majka žrtve su ruske ubistvene zavere. Što je još gore, u tu zaveru upleteni su i članovi majčinog kabineta. Ekipa telohranitelja stalno je uz Grej. Pritisak novinara je neumoljiv. A tu su i pretnje smrću. Nakon pokušaja ubistva Grej je prebačena u elitni internat Simerija u unutrašnjosti Britanije. Okružena visokim zidovima i zaključanim kapijama Grej se konačno oseća bezbedno ali je zaverenici još uvek traže, i uskoro će je pronaći. Atentatori koji su joj za petama veoma su sposobni. Grejina telohraniteljka, Džulija, i mlada direktorka škole čvrsto su rešene da je zaštite. Obe znaju koliko je situacija ozbiljna. Dilan, tajanstveni učenik iz Amerike, kao da zna više nego što bi trebalo – i uvek je tu kad se Grej nađe u nevolji. Može li ona da mu veruje? Može li ikome da veruje? Dok zima steže i spušta se noć, Grej mora brzo da razmišlja. Lovci dolaze. Uzbudljivo i originalno... Dinamično i izazovno. Guardian Očaravajuća, višeznačna misterija sa britkim dijalozima, dobro sazdanim likovima i uzbudljivim romantičnim sporednim zapletom. Publishers Weekly

Mnogi ljudi ne razumeju da se naš život obično sastoji od određenog broja udisaja, od određenog broja otkucaja srca. Često nas nije briga šta se sada dešava. Često zaboravljamo da stanemo, oslušnemo sebe, da osetimo kako dišemo. Da budemo. Da uživamo u životu. Kada Kripala, protagonista ove priče, usled čudnovatog hira sudbine krene na put, on ne zna šta budućnost nosi, ali zna šta želi ostaviti iza sebe: izgubljen posao i završenu emotivnu vezu. Njegova destinacija je Indija, gde namerava da praktikuje jogu i gde se nada da će pronaći ravnotežu koju je njegov život izgubio. Kada stigne tamo i zaputi se kroz lavirint uličica Varanasija, izgubiće se, ali će upravo tu početi ponovo da se pronalazi. U srcu tog starog i svetog grada sretaće izvanredne ljude, duboko mudre prirode. Bilo da se radi o majstoru borilačkih veština ili slikaru, starici koja hrani siromašne ili baštovanki, svako od njih će ostaviti neizbrisive lekcije Kripali – u knjizi predstavljene kao sedam otrkovenja – reči koje će zauvek ostati urezane u njegovoj duši. Među njima se naročito ističe Tatandži, stari monah koji se povukao u ašram u društvu svojih mačaka. On će nastojati da Kripali ukaže na to da sreću koju traži već nosi u sebi: samo treba da nauči da je prepozna. Sve se dešava ovde, sada. Sada je najbolji dan tvog života. Sada je najbolji trenutak da počneš nešto. Sada je savršen trenutak.

Kuća svetlosti - Donato Karizi La casa delle luci / Donato Carrisi Izdavač: Vulkan izdavaštvo Pismo Latinica Povez Mek Godina 2023 Format 14,5 x 20,5 x 1,9 cm Broj strana 304 NOVA knjiga!!! U velikoj, trošnoj kući na vrhu brda živi sama jedna devojčica… Zove se Eva, ima deset godina, a sa njom su samo guvernanta i au pair devojka, Finkinja Maja Salo. Od roditelja nema ni traga. Maja je zabrinuta za devojčicu i zato traži pomoć Pjetra Gerbera, najboljeg firentinskog hipnotizera, uspavljivača dece. Već neko vreme, Eva nije zaista sama. Sa njom je imaginarni prijatelj, dete bez imena i bez lika. I upravo zbog njegovog prisustva, Eva je možda u opasnosti. Ali reputacija Pjetra Gerbera je uništena, a na neki način, i on sam. Iako je zbunjen i nesiguran u svoju sudbinu, i uprkos tome što ga muče sumnje, Pjetro prihvata da se suoči sa Evom. Ili, tačnije, sa njenim imaginarnim prijateljem. Tada se pred njim širom otvaraju nevidljiva vrata. Glas izgubljenog deteta koje priča preko Eve kad je ona pod hipnozom nije mu nepoznat. Ali, što je još važnije, taj glas poznaje Pjetra. Zna njegovu prošlost, i deluje kao da zna istinu koja je ostala predugo skrivena, istinu o nečemu što se dogodilo jednog toplog leta kada je Pjetro bio dete. Jer je sa jedanaest godina Pjetro Gerber umro. A misteriozni događaj koji je usledio nakon njegove smrti i dalje ga proganja.

Jednog lepog jutra, kod Dragocene Ramocve – šefice Prve damske detektivske agencije u Bocvani – pojavi se žena iz Kanade. Ona traži od Mme Ramocve da preuzme njen slučaj: da pronađe ženu koja joj je bila dadilja u detinjstvu koje je provela u Bocvani. Želi da joj zahvali na tome što je bila tako važan deo njenog života. Mma Ramocve za sobom ima čitav niz uspešno rešenih slučajeva, ali ispostavi se da je ovaj veoma težak i da sa sobom donosi mnogo iznenađenja i izazova. U svojoj kancelariji, koja deli prostor s automehaničarskim servisom Brzi motori Tlokvenga, Mma Ramocve ima tim kojim rukovodi: tu je gospodin Polopeci, nastavnik hemije s pola radnog vremena i novi pomoćnik u agenciji – koji je ovog puta uspeo da se uvali u veliku nevolju; Čarli, njen štićenik, nekadašnji šegrt gospodina Dž.L.B. Matekonija, mladić previše zgodan i šarmantan za sopstveno dobro; a tu je i burno ali srdačno prijateljstvo Mme Ramocve s njenom najvažnijom saradnicom, plahovitom Grejs Makuci. Dragocena i Grejs je pripovest o detektivskom poslu i komplikovanoj ljudskoj prirodi, ali i o poukama o zahvalnosti i dužnosti. „Vrlo malo autora može da piše o praštanju a da to zvuči dostojanstveno. Aleksandar Mekol Smit je svakako jedan od njih. Njegova filozofija je prožeta plemenitošću, bilo da je reč o psu koji nema nikoga ili o ženi koja naposletku shvati da sreća može da se nađe i u gorkim uspomenama.“ The Washington Times „Knjiga prepuna neodoljivog šarma, duhovitosti i inteligentnog odnosa prema detektivskom poslu.“ lovereading.co.uk

Jednog lepog jutra, kod Dragocene Ramocve – šefice Prve damske detektivske agencije u Bocvani – pojavi se žena iz Kanade. Ona traži od Mme Ramocve da preuzme njen slučaj: da pronađe ženu koja joj je bila dadilja u detinjstvu koje je provela u Bocvani. Želi da joj zahvali na tome što je bila tako važan deo njenog života. Mma Ramocve za sobom ima čitav niz uspešno rešenih slučajeva, ali ispostavi se da je ovaj veoma težak i da sa sobom donosi mnogo iznenađenja i izazova. U svojoj kancelariji, koja deli prostor s automehaničarskim servisom Brzi motori Tlokvenga, Mma Ramocve ima tim kojim rukovodi: tu je gospodin Polopeci, nastavnik hemije s pola radnog vremena i novi pomoćnik u agenciji – koji je ovog puta uspeo da se uvali u veliku nevolju; Čarli, njen štićenik, nekadašnji šegrt gospodina Dž.L.B. Matekonija, mladić previše zgodan i šarmantan za sopstveno dobro; a tu je i burno ali srdačno prijateljstvo Mme Ramocve s njenom najvažnijom saradnicom, plahovitom Grejs Makuci. Dragocena i Grejs je pripovest o detektivskom poslu i komplikovanoj ljudskoj prirodi, ali i o poukama o zahvalnosti i dužnosti. „Vrlo malo autora može da piše o praštanju a da to zvuči dostojanstveno. Aleksandar Mekol Smit je svakako jedan od njih. Njegova filozofija je prožeta plemenitošću, bilo da je reč o psu koji nema nikoga ili o ženi koja naposletku shvati da sreća može da se nađe i u gorkim uspomenama.“ The Washington Times „Knjiga prepuna neodoljivog šarma, duhovitosti i inteligentnog odnosa prema detektivskom poslu.“ lovereading.co.uk 3

(odlomak iz romana) “Almi se činilo da Angela ima nešto od kipa Marije Magdalene, koji je izradio Gregor Erhart u 16. stoljeću ; ta čuvena skulptura nalazi se u Louvreu i visoka je 170 cm. Pogled je spušten prema zemlji, glava nagnuta. I Maria Magdalena ima blago kovrdžavu kosu, i toliko dugu da joj skriva bedra, pokrivajući joj jednu dojku i pubis. Usne joj odaju istovremeno i zadovoljstvo, i tugu, i skromnost, i radost, i ravnodušnost i zadovoljstvo. Obavještenje kraj svetice kaže nam da je živjela u pećini, gola, da joj je jedina odjeća bila kosa, da nije ni jela ni pila, i da se svake večeri dizala u nebesa da sluša koncert anđela. Da, Angela je Almu podsjećala na ovaj lik što je neprestano slušao koncert anđela. Njih dvije će kasnije često ići u Louvre da se dive ovoj ljepoti. Neposredno nakon vjenčanja, Angela otkriva da je trudna. Odlazi u Kotor da rodi, ostavivši muža samog u Beogradu. Pirodno je za nju da to obavi kod svoje kuće, sa majkom i rodicama, “ne daj Bože u bolnici”. Rodiće dječaka, koga će nazvati Mario, i kojeg će dojiti dva mjeseca, prije nego što će se vratiti u Beograd suprugu. Ona međutim i dalje ne voli ovaj grad, sad možda još manje nego ikad ranije. Izlaziće vani samo da bi vidjela neke pozorišne predstava, kao i jednu rodicu, koja će uskoro otići u Sjedinjene Države kako bi se pridružila suprugu, koji se u međuvremenu obogatio. Angela nikad nije znala šta je zanimanje njenog tetka, misleći, bog-zna-zašto, da je bio inženjer. Njegova kćerka, mlađa od Angele, ali već mlada i vrlo razmažena damica, pripadala je po Angelinim riječima toj novoj klasi prema kojoj Angela nije gajila nikakve simpatije. Ali ona je ipak bila njena rođaka, neko njoj blizak, kao što su joj bili i otac i brat, pa je voljela i nju, i podnosila je kao i svu svoju rodbinu. Ubrzo će Angela jednostavno zaključiti da treba još da se obrazuje. Drugim riječima, kupiće voznu kartu za Kotor, preko Sarajeva i Dubrovnika, s namjerom da nakon posjete svom rodnom kraju, otputuje u Francusku na studij; ili na ponovno studiranje. Sa tek nedavno rođenim sinom u naručju oprašta se od svog supruga, istovremeno traži od njega da se raziđu sporazumnim razvodom braka. Da li joj je Kemo rekao ili učinio nešto što joj se nije dopalo, pa je tako naglo odlučila da ga napusti, Alma to nikad nije saznala. Sve što je znala bilo je da je Angela supruga smatrala pretjerano ljubomornim. Iako je bio dobar čovjek. Često je naglašavala taj njegov kvalitet pred Almom.” Jasna Šamić (rođena 1. aprila 1949) jest francusko-bosanski pisac, orijentalist, prevodilac, autor brojnih dokumentaraca i pozorišnih predstava koje je sama postavljala na scene Pariza i Sarajeva.

Zemun, 2022. Tvrd povez, 160 ilustrovanih strana. Nekorišćena knjiga. Naslovni junaci knjige su istinite ličnosti, vreme i mesto događaja takođe. Osim velikog Nikole Tesle, u fokusu te tematski široko razlivene Đajićeve priče je i Drugi svetski rat, i vreme malo pre i malo posle toga. Saveznički špijuni – Vili i Bili – predstavljeni su i kao prijatelji naučnika, na svom zadatku koji su im poverili neki vodeći državnici sveta, u tom času sa one njegove bolje strane. Ti špijuni od karijere budno su motrili da se, tamo u Njujorku, čudesnom ostarelom naučniku ne primaknu njihove kolege sa protivničke strane, individue u službi Hitlera i njemu sličnih. Ovi Đajićevi redovi su jedna zanimljiva, autentična istorijska pozornica kojom promiču i likovi Ruzvelta, Čerčila, Tita… Ali i onih kojih nema u udžbenicima istorije: Ijana Fleminga, literarnog oca filmskog agenta Džejmsa Bonda, recimo, ili našeg Dušana Popova, glavne inspiracije pomenutom tvorcu slavnog 007. Za Đajićevu knjigu može se reći i da stiže iz “porodične radionice”, s obzirom da je njegov otac Jovan u Torontu (gde se pisac knjige R.Đ. i rodio) imao svoj list “Serbian herald”, a bio je i aktivan učesnik i svedok velike istorije, ali i poznanik našeg najvećeg naučnika. Njegov lik i ostavština nesumnjivo su inicirali pojavu ove knjige ne kao druge. Sa minimumom fikcije i sa maksimumom stvarnih ljudi i događaja u slobodnoj interpretaciji pisca, čijem je peru, treba ponoviti, humor – katkad i montipajtonovski iščašen – jedna od ponajboljih strana. Ova knjiga čiji literarni identitet nije nimalo lako definisati – niti je klasičan roman, ni gola dokumentaristika, ni publicistika… – svojim više nego provokativnim narativnim spektrom kao da traži, priziva i nekakav svoje novi život – na malom ili velikom ekranu. Njenog čitaoca posebno privlači skoro bajkovit lik Nikole Tesle (i njegove golubice bele), koji se doživljava i kao veliki, dobri čarobnjak nauke. Vispren, duhovit, šarmantan, vragolast. Upravo ono što zna da krasi osobe koje zaslužuju atribut genija. A pero pisca često se i “(po)igra” sa istorijom i politikom, pa tako i sa likom velikog naučnika koji se, znanjem teško naoružan, nedužan našao u njihovom ratnom vrtlogu.

Gvido Gverijeri je dobrodušni, usamljeni i pomalo smotani advokat iz Barija kojem se nerijetko dešava da na sebe preuzme zadatke koji više odgovaraju jednom detektivu nego advokatu. U ovom romanu za pomoć mu se obraćaju roditelji jedne nestale djevojke. Manueli Feraro se izgubio svaki trag jedne nedjelje prije više od šest mjeseci. Karabinjeri su sproveli detaljnu istragu koja nije otkrila ništa konkretno, a javni tužilac se sprema da zatvori istragu. Očajni roditelji od Gverijerija traže samo da prođe kroz istražna dokumenta i vidi da li postoji nešto što je karabinjerima možda promaklo, neka slamka spasa, bilo šta što bi se moglo sugerisati javnom tužiocu kako ne bi zatvorio istragu te time i definitivno stavio tačka na njihove nade da će saznati šta se desilo s njihovom ćerkom. Polazeći od tih dokumenata on započinje sopstvenu istragu koja će ga odvesti mnogo dalje nego što je i sam očekivao.

57630) TREBA LI SPALITI HANDKEA , Peter Handke i njegovi kritičari / tekstove izabrao i priredio Života Ivanović , Izdavač Filip Višnjić Beograd 2006 , `To više nije otvoreni, demokratski, slobodni svet. On samo glumi: Mi smo sloboda. Mi smo demokratija. Reč demokratija neko vreme ne bi trebalo više upotrebljavati.` (Peter Handke) `Prezir prema zapadnoj civilizaciji koja uništava i prirodu i čoveka izbija iz svakog reda Handkeovih putopisnih eseja. Ali, bekstvo u bajku, u snove, nije nikakav izlaz. Još je manje to oružana intervencija bez obzira na ruho koje joj se daje.` (Mensing `Zemlja bez pravde`) `Histerična kampanja protiv Handkea odražava ni malo bezazlenu novu tendenciju u savremenom društvu - uspostavljanje `blagog`, ili možda bolje rečeno, `mekog` totalitarizma, sveopšte orvelovske kontrole `Velikog brata` nad medijima širom sveta.` (Tomas Dajhman) `Kad vlade prestaju da traže miroljubivo rešenje, kad prestaju da pregovaraju, kad prekidaju svaku komunikaciju i kad vodeći mediji satanizuju suprotnu stranu (Milošević - `diktator, kasapin, novi Hitler`), tad rat nije daleko.` (Mediji i rat) `Svakome ko se makar i malo odvaži da dovede u pitanje zvaničnu, opštevažeću `istinu`, preti moralna osuda i traži se čak uvođenje cenzure. Nekritično potčinjavanje zvaničnim tumačenjima danas ne traže više konzervativci, već intelektualci. Onome ko se, kao Gras kad je reč o ponovnom ujedinjenju, ili Handke kad je reč o ulozi medija na Balkanu, odvaži da postavi nezgodna pitanja, preti kazna koja seže od progonstva do smrtne presude.` (Tomas Dajhman) sadržaj : Handke ponosan na Srbe I pravda i istina Pisac u Hagu Još jednom za Jugoslaviju Grob kao pozornica Handke brani Srbe , a ne Miloševića NOVO , mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , latinica, 296 strana,