5 x 5 cm Briljantin (engl. Grease) je američka romantična komedija u vidu mjuzikla, produkcijske kuće Paramaunt Pikčers u režiji Rendala Klajzera. Film je adaptacija istoimenog mjuzikla Vorena Kejsija i Džima Džejkobsa iz 1971. godine. U glavnim ulogama pojavljuju se Džon Travolta i Olivija Njutn-Džon. Trajanje filma je 110 minuta. Film je premijerno prikazan u Njujorku, 16. juna 1978. godine. „Briljantin” je postigao izuzetan uspeh, kako kod kritike, tako i finansijski i proglašen je za najprofitabilniji film godine. Kao i mnogi filmovi koji su ušli u anale svetske kinematografije i ovaj film je na početku dobio brojne negativne i pozitivne kritike. Zaradio je oko 400 miliona dolara od bioskopskih ulaznica i jedan je od filmskih mjuzikla sa najvećom zaradom. U Sjedinjenim Američkim Državama film i dalje važi za najprofitabilniji mjuzikl svih vremena. „Briljantin” je bio nominovan za Oskara za najbolju originalnu pesmu. Nastavak ovog mjuzikla, Briljantin 2, snimljen je 1982. godine i u njemu je iste uloge glumilo samo nekoliko članova prvobitne postave iz 1978. godine. Glavne uloge u ovom filmu igraju Mišel Fajfer i Maksvel Kolfild. Tokom realizacije „Briljantina” očekivanja ekipe nisu bila velika. Očekivao se da će imati dobru gledanost među tinejdžerima, ali niko nije očekivao da će postati holivudski klasik i da će za njega decenijama vladati veliko interesovanje u celom svetu i to kod publike svih uzrasta. Film je snimljen je za dva meseca u Los Anđelesu i koštao je šest miliona dolara. Režiser Rendal Klajzer je za glavne uloge izabrao u to vreme već poznate glumce. Džon Travolta je tada iza sebe već imao hit „Groznica subotnje večeri”, a Olivija Njutn Džon je bila zvezda. Oliviju Njutn Džon su za glavnu glumicu želeli i režiser i Travolta, međutim ona je prvobitno oklevala, jer je starija od Travolte pet godina i smatrala se „suviše starom” da glumi njegovu devojku. Posle prvog probnog snimanja glumica se ipak predomislila. U leto 1958. godine devojka Sendi Olson (Olivija Njutn-Džon), tokom godišnjeg odmora, upoznaje na plaži mladića iz kraja, Denija Zuka (Džon Travolta) i ubrzo nakon toga se između njih dvoje rađa ljubav. Kako se leto bliži kraju, Sendi počinje da brine o svom povratku u Australiju i o tome da nikada više neće videti Denija, ali je on uverava da je to za njih samo početak. Prvog dana njihove završne godine u srednjoj školi „Ridel” Deni, vođa briljantinske bande poznate pod imenom T-Birds (T-ptice), sastaje se sa ostalim članovima, Kenikijem (drugi glavni član bande i Denijev najbolji prijatelj), Sonijem, Dudijem i Pacijem, sa kojima prepričava događaje tokom leta. Deni priča kako je upoznao jednu devojku i mladići se zajedno šale o tom događaju. U međuvremenu, Sendi se upisuje u „Ridel”, posle iznenadnih promena u planovima njenih roditelja, ne znajući pri tome da Deni ide u istu školu. Istovremeno ni Deni ne zna da je ona tu. Sendi upoznaje Frenči, članicu devojačke grupe Ružičaste dame (engl. Pink Ladies), ženske verzije T-Ptica. Frenči upoznaje Sendi sa ostalim članicama Rozih dama, Beti Rizo, predvodnicom grupe, Janom i Marti Marašino. Rizo (Stokard Čening) zaključuje da Sendi izgleda „previše fino da bi se uklopila u njihovu grupu”. Za vreme ručka Sendi devojkama priča kako je tokom leta upoznala divnog momka u kog se zaljubila. (pesma „Letnje noći”, engl. Summer Nights). Nakon što je Rizo otkrila da je u pitanju Deni Zuko, njen bivši momak, ona na lukav način organizuje iznenađenje za Sendi, susret sa Denijem na skupu srednjoškolaca. Uprkos uzbuđenju što je vidi, Deni reaguje ravnodušno, trudeći se da zadrži reputaciju „kul momka” i Sendi odlazi sa gnušanjem. Kako bi je oraspoložila, Frenči poziva Sendi da dođe kod nje kući i pridruži se ostalim devojkama na pidžama-žurki. Grupa T-Birds upada na žurku i Rizo odlazi sa Kenikijem. Kasnije njihov ljubavni sastanak remeti Leo, vođa suparničke briljantinske bande Škorpioni, iz druge srednje škole. On uništava Kenikijev automobil, vređa prisutne i odlazi. Nakon što su T-Birds pomogli da se popravi Kenikijev automobil, Deni pita Ridelovog trenera, Kalhuna, da mu pomogne da pronađe sport kojim bi zadivio Sendi, koja je odnedavno u vezi sa jednim od fudbalera iz škole. Isprobavajući mnoge sportove, on konačno otkriva da je dobar u atletici i na taj način ponovo osvaja Sendi. Oni odlaze na sastanak u Ledenu palatu (engl. Frost Palace), lokalno mesto za izlazak. Na sastanak upadaju Ružičaste dame i T-ptice koji se postepeno ujedinjuju. Keniki i Rizo počinju da se svađaju i grupe se razdvajaju, ostavljajući Frenči samu da razmišlja o svom ispisivanju iz srednje škole, kako bi se upisala u školu za negu lepote. Nekoliko nedelja kasnije došlo je vreme za školsku igranku. Igranka Srednje škole „Ridel” izabrana je za prenos uživo na televiziji. Rizo i Keniki pokušavaju da nadmaše jedno drugo, dovodeći Lea i njegovu povremenu devojku Ča-Ča, dok Deni i Sendi odlaze zajedno. U završnom plesu , Deni i Ča-ča, koji su takođe nekada bili u vezi, nastupaju zajedno i osvajaju nacionalnu titulu, čime je Sendi povređena i odlazi sa igranke. Nakon par dana Deni izvodi Sendi u lokalni bioskop i poklanja joj svoj maturantski prsten, kao znak izvinjenja i potom izgovara nekoliko pogrešnih reči, zbog kojih ona ponovo odlazi. Deni peva pesmu o svojoj ljubavi prema Sendi. U snek-baru Rizo u poverenju govori Marti kako misli da je trudna. Ova vest se brzo pročula i stigla do Kenikija koji je potencijalni otac. On pokušava da popravi situaciju, govoreći Rizo kako ne beži od svojih grešaka. Uvređena onim što je rekao, Rizo mu kaže da je otac deteta neko drugi. Sendi joj tada nudi podršku i njih dve napokon postaju prijateljice. Keniki ugovara auto trku između njega i Lea u kojoj, prema dogovoru, pobednik osvaja gubitnikov automobil. Pre početka Paci slučajno onesvešćuje Kenikija kada ga, otvorivši vrata automobila, udari u glavu. Shvativši da u takvom stanju neće moći da se trka, Keniki moli Denija da to učini umesto njega. Sendi posmatra trku iz daljine. Deni pobeđuje u trci, ali ne može da proslavi bez Sendi. Sendi shvata da ga ipak voli i odlučuje da se promeni kako bi bila sa Denijem i traži pomoć od Frenči. Na kraju školske godine u školi se organizuje maturantski karneval. Rizo i Keniki su ponovo zajedno, pošto ona otkriva da ipak nije trudna. On je prosi i ovog puta ona pristaje. Deni dolazi odeven u džemper sa obeležjem koledža, koji je osvojio na atletskom takmičenju. Sendi se pojavljuje u uskoj crnoj odeći, ostavljajući sve bez daha. Sada kada je postigla imidž „loše devojke”, ona i Deni zajedno plešu do kraja karnevala, izjavljujući jedno drugom ljubav. Posle toga sledi završna scena: Sendi i Deni sedaju u automobil Briljantinsku munju, koja uzleće dok ostali pevaju („Odlazimo zajedno”, engl. We Go Together). Sendi i Deni se okreću da mahnu svojim prijateljima, polako se uzdižući u nebo.

STR. 13 Kum 3 (engl. The Godfather: Part III) je američki kriminalistički film iz 1990. koji je režirao Frensis Ford Kopola. Film počinje 1979. godine. Posed Korleonovih na jezeru Taho je napušten, a Majkl se vratio u Njujork gde pokušava da stvori ugled za porodicu Korleone. Piše pismo svojoj deci i moli ih da dođu na ceremoniju i da pokušaju da nagovore svoju majku Kej da dođe sa njima. Majkl je osnovao fondaciju Don Vito Korleone, za koju je nagrađen ordenom Reda sv. Sebastijana. Nakon ceremonije, napravljena je proslava na kojoj Majklov sin Entoni govori ocu kako odustaje od studija prava i namerava se posvetiti karijeri operskog pevača, u čemu ga podržava majka Kej. Na proslavi se pojavljuje i Vinsent Mansini, Sonijev nezakoniti sin. Vinsent se posvađao sa Džoijem Zazom, njujorškim mafijašem i upraviteljem područja koje nadzire porodica Korleone. Vinsent prigovara Zazi da u tom području vlada bezakonje. Svađa pred Majklom postaje nasilna te Vinsent odgrize Zazi komadić uha. Nakon neuspešnog pokušaja pomirenja, Vinsent upita Majkla da li bi mogao da radi za njega, na šta Majkl odgovara potvrdno i uzima nećaka pod svoje, ali na neko određeno vreme. Iste noći, dvojica muškaraca upadaju u Vinsentov stan. Ovaj ubija jednoga, a drugoga tako uplaši da je morao odati da ih je poslao Zaza. Vinsent ipak ubija i drugog provalnika. Majkl pokušava da kupi Vatikanov udeo u međunarodnom holdingu za nekretnine, Imobilijare,[a] koji je pod kontrolom Vatikana. Nadbiskup Gildej, upravnik Vatikanske banke, dogovara as njim cenu od 600 miliona dolara. Gildej je doveo Svetu Stolicu u ozbiljne dugove zbog svojih loših poteza i korupcije. Sa druge strane, Majkl uviđa da posao neće biti tako lako ratifikovan, jer se neke osobe u Vatikanu protive poslu. Don Altobelo, stariji njujorški mafijaš, kaže Majklu da njegovi stari partneri iz Njujorka žele udeo u poslu sa Imobilijarom. Sastanak je upriličen u Atlantik Sitiju. Majkl na sastanku velikodušno isplaćuje mafijaške šefove velikim iznosima iz kockarskog posla u kojem svi imaju udeo. Zaza ne dobija ništa. Besan, označava Majkla kao neprijatelja i kaže prisutnima kako moraju da izaberu jednog od njih dvojice i odlazi sa sastanka. Nekoliko minuta posle, iznad sobe se pojavljuje helikopter i ispaljuje kišu metaka kroz prozore. Gotovo svi koji su bili na sastanku su ubijeni, ali Majkl i Vinsent uspevaju da pobegnu, pri čemu se Vinsent postavio kao stričev živi štit. Majkl se vraća u Njujork i pokušava da nađe način kako da odgovori na atentat. Ali pogađa ga dijabetički šok, pa ga premeštaju u bolnicu. Iako su rođaci, Vinsent i Meri, Majklova kćer, počinju romantičnu vezu. Vinsent planira kako će da se osveti Zazi. Tokom sajma, on i njegovi prijatelji ubijaju Zazu i njegove telohranitelje. Majkl insistira da Vinsent okonča vezu sa Meri, jer bi njegova povezanost u porodične poslove mogla da je ugrozi. Iako je Vinsent pristao, na Siciliji, gde se porodica preselila kako bi dovršila posao sa Vatikanom i bila prisutna na Entonijevom operskom debiju, veza se nastavlja. Majkl daje zadatak Vinsentu da ode do Altobela i ispita njegovu lojalnost. Vinsent mora da uveri Altobela da namerava da napusti porodicu Korleone. Nakon uspešno obavljenog razgovora, Altobelo podržava Vinsenta u njegovoj nameri i upoznaje ga sa Lićiom Lućesijem, čovekom koji stoji iza zavere koja bi trebalo da spreči Majklov posao sa Imobilijareom. Majkl posećuje kardinala Lamberta, dobronamernog i savesnog sveštenika, da se raspita o poslu sa Imobilijareom. Lamberto nagovara Majkla da se ispovedi nakon trideset godina; između ostalih grehova, Majkl priznaje da je naredio ubistvo svog brata Freda. Tokom obilaska Sicilije sa Kej, koja je došla zbog opere, Majkl i od nje traži oproštaj, na šta oboje priznaju da se još vole. Majkla obaveštavaju da je ubijen Don Tomasino, njegov prijatelj sa Sicilije, što bi moglo da započne novi talas nasilja. Kardinal Lamberto je izabran za papu Jovana Pavla I (ime pravog pape Jovana Pavla I je bilo Alberto Lučijani), što je trebalo da znači da će posao sa Imobilijareom ubrzo biti gotov. Vinsent govori Majklu šta je čuo od Altobela: Lućesi stoji iza urote protiv posla sa Imobilijareom i da je ubica koji je ubio Don Tomasina, unajmljen da ubije Majkla. Vinsent želi da uzvrati, ali Majkl ga upozorava da će takav plan značiti otvoreni rat. Vinsent insistira na osveti, pa Majkl popušta. Postavlja Vinsenta na čelo porodice Korleone, imenuje ga novim Kumom. Zauzvrat, Vinsent pristaje da okonča vezu sa Meri. Porodica odlazi u Palermo na Entonijev debi u glavnoj ulozi u operi Cavalleri Rusticana. Vinsentov plan o osveti daje rezultate. Paralelno sa scenama opere odvijaju se brutalna ubistva Lućesija, Altobela, Gildeja i drugih, koji su već otrovali novog papu. Ubica koji je poslan da ubije Majkla, čekao je u zasedi u operi. Ubija nekoliko Vinsentovih ljudi, ali opera završava pre nego što je imao priliku da ubije Majkla. Ubica se povlači stepeništem ispred opere i tamo pokušava da ubije Majkla. U trenucima dok se Meri svađa sa ocem zbog zabranjene veze sa Vinsentom, čuju se dva pucnja. Prvi pogađa Majkla u rame, on posrće, dok drugi pogađa Meri, koja je bila iza njega, u prsa i ona umire. Majkl vrisne očajnički od patnje i besa. Njegova sestra Koni i bivša žena Kej gledaju Majklovu reakciju, gotovo iznenađene, tek sada shvatajući kako mu je porodica bila draga i važna. Scena se pretvara u niz Majkolovih uspomena, prvo kako pleše sa Meri sa početka filma, a zadnja koja prikazuje Kej, scena uzeta iz drugog dela trilogije. Film se završava na Siciliji 1997. Majkl, sada već starac, sedi u dvorištu svoje vile. Pada sa stolice i umire, sam.

Originalni plakat velikih dimenzija (oko 96 x 68 cm): FESTIVAL GLUMAČKIH OSTVARENJA JUGOSLOVENSKOG IGRANOG FILMA NIŠ `82 Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma „Filmski susreti“ - Niš je jedinstvena manifestacija filmske umetnosti koja isključivo vrednuje kreativni rad filmskih glumaca. Festival je počeo sa radom davne 1966. na inicijativu Udruženja filmskih glumaca Srbije, projekcijom filmova na letnjoj pozornici u Niškoj tvrđavi. Po prvi put su se tada glumci okupili u Nišu da bi se družili i nagradili one koji su pružili najbolje kreacije na filmskom platnu. Do raspada Jugoslavije niški Filmski susreti su bili festival glumačkih ostvarenja svih tada bratskih republika Jugoslavije a od njenog raspada festival glumaca Srbije. O festivalu Svake godine, tokom poslednje nedelje avgusta, grad Niš ugosti čitavu glumačku elitu naše zemlje. Simbolični gest njihove „vladavine“ gradom tokom Festivala je svečano uručivanje ključeva Grada Predsedniku žirija (to je uvek glumica) od strane Gradonačelnika Niša, koji po prijemu ključa uzvikuje: „Kolege glumci, Tvrđava je naša!.“ Svakao ko jednom dođe u Niš na Filmske susrete shvati da to i nije Festival u pravom smislu reči, nije samo takmičenje, već prvenstveno veličanstveno druženje glumaca uz svesrdnu organizaciju i srdačnu dobrodošlicu građana niša i okoline. To što festival ima i svoje nagrade, samo je želja organizatora da sa oda priznanje glumcima i njihovom radu za ostvarenja, u godini održavanja festivala, koja su dali gledaocima radeći na snimanju filmova. Naime nagrade dodeljuju žiri sastavljen od glumca, a ko će bolje oceniti rad glumaca nego njihove kolege. Na Festivalu su pored naših glumaca prisustvovali i brojni inostrani glumci. Najpoznatiji par koji je bio gost Niša je Ričard Barton (učestvovao u filmu „Sutjeska“ gde je glumio lik Tita) sa suprugom Elizabet Tejlor; a osim njih i veliki broj istaknutih glumaca iz nekadašnjih socijalističkih zemalja. Filski susreti su uvek bili i najposećeniji domaći filmski Festival u najvećem bioskopu pod otvorenim nebom, na Letnjoj pozornici Niške Tvrđave, koja može da primi blizu 4.000 gledalaca. Svake godina se traži karta više, a ulaznice ili propusnice vrede pravo malo bogatstvo. Niš svake godine širokog srca dočeka glumce. Živi sa njima, na brojnim tribinama posvećenim filmu, u brojnim bioskopskim projekcijama u salama i na otvorenom prostoru, na ulici i u kafani, deleći sa njima radosti druženja tokom poslednjih dana leta. Nagrade Nagrade Carica Teodora i Car Konstantin dodeljuju se od 1969. godine Gran pri Ćele kula dodeljuje se od 1997. pod imenom Naisa Nagrada Pavle Vuisić dodeljuje se od 1994. umesto nagrade Slavica koja se dodeljivala od 1981. za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu. Statua Cara Konstantina - je nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu na festivalu Zvanične nagrade Naisa — Gran pri festivala, za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu Carica Teodora — nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu Car Konstantin — nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu Povelja za najbolju žensku ulogu Povelja za najbolju mušku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu žensku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu mušku ulogu Nagrada za debitantsku ulogu Nagrada Pavle Vuisić — za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu (nagradu dodeljuje poseban tročlani žiri). Nezvanične nagrade ONA I ON — nagrada za najbolji glumački par godine, koju dodeljuju Večernje Novosti Nagrada Fripresci za najbolju glumicu Nagrada Fripresci za najboljeg glumca Nagrada za najboljeg glumca-producenta Dobitnici Velimir Bata Živojinović je dobio četiri Gran prija i dva Cara Konstantina. Mirjana Joković je nagradu Carice Teodore ponela pet puta, Milena Zupančič četiri puta, Božidarka Frajt tri puta. Nagradu „Cara Konstantina“ po dva puta su dobili Pavle Vuisić, Predrag Manojlović, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković, Nikola Đuričko, Aleksandar Berček i Dušan Janićijević. Kao na fotografijama.

DOPISNA KARTA CARTE POSTALE period 1920-1930 nije putovala Најстарије предузеће у Србији – Буковик Мало је познато да је прва права извозна роба Кнежевине Србије била флаширана кисела буковичка вода „Са извора кнеза Милоша“ и „Са извора кнеза Михаила“, како пише на једној сачуваној налепници са боце из 19. века. Начелник санитета Кнежевине Србије у Крагујевцу, доктор Емерих Линденмајер записао је давне 1836. године: „Ову киселу воду је још пре 1811. употребљавао ради окрепљења и побољшања здравља, у Срба бесмртни, Доситеј Обрадовић.“ Ово је уједно и први писани траг да је неко од виђенијих Срба киселу воду из Буковка користио ради здравља мада је народ од давнина зано за лековитост извора у атару села Буковик, све до границе са Врбицом, данашњим Аранђеловцем. Прво хемијско испитивање са ових извора урађено је у Бечу 1834. године, да би 1836. доктор Линденмајер, по налогу кнеза Милоша, обавио детаљно испитивање киселе воде и утврдио њену лековитост и за које тегобе је погодна било да се пије или у њој „бања“. Све више болесних долазило је на Буковички кисељак, а у јулу 1839. године овде коначи и кнегиња Љубица. Њој лековитост киселе воде из Буковика није била непозната јер је још од 1837. кнез Милош захтевао да му се вода допрема у Крагујевац у стакленим балонима. Буковички кисељак убрзо постаје омиљено излетиште Обреновића и њихових присталица. Поред кнеза Милоша и његове породице у Буковик долази и Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и многи други познати Срби. Када је 1842. српску кнежевску власт преузео Александар Карађорђевић, отац краља Петра I Ослободиоца, а Милош бива прогнан у Влашку, бригу о изворишту киселе воде преузима Карађорђева династија. Они су заправо много учинили да Буковичка бања буде уређена налик на бање у Чешкој и Мађарској. У овом периоду 1846. године Емрих Линденмајер који је код Александра остао начелник санитета, успео је да издејствује новчану помоћ за уређење извора киселе воде. Тада је уређено и купатило и засађено је дрвеће. Министарство 1847. године одваја 2500 талира за изградњу „једне меане од доброг материјала“, као и веће колибе за прихват народа који је све више почео да посећује бању. Именовано је и лице које ће се стално бринути о државном добру, извору и купатилу названом Талпара и Ђулара. Буковичка бања је имала и свог лекара који је увек био на услузи гостима и посетиоцима. Његово име било је Јосиф Панчић, наш прослављени ботаничар, који је службовао као окружни физикус у Крагујевцу од 1847. до 1853. године. Сачуван је један његов извештај Министарству, у ком он тражи да се извор киселе воде прилагоди лакшој употреби за болеснике, као и да се подигне зграда за њихов смештај. Године 1858. поново је враћен кнез Милош Обреновић који, како су приповедале његове присталице, није престао ни у изгнанству да мислити како да Буковичку бању учини пожељном и онима у Европи. Тако је, кажу они, док је шетао Бечом разгледао зграде да узме „мустру“ за здање које је наумио по повратку да изгради „на киселој води“. Када је одредио место за подизање здања запослио је извесног Шрепловића, младог архитекту и прашког ђака. Он је уједно био задужен и за уређење парка, избор дрвећа, па је по његовој замисли и у француском стилу уређен парк да и данас изгледа као ботаничка башта. Током 1866. уређена су два позната извора, па је стари добио назив „Књаз Милош“ а млађи „Књаз Михаило“. У ово времо почиње индустријализација, где се кисела вода допрема кориснику, али на доста примитиван начин. Вода је у то доба сипана у земљане грчаге, бурад, а ређе у стаклене димижане или бутељке, па је онда воловском или коњском запрегов довожена до потрошача. Отакање киселе воде са ова два извора и пуњење боца почело је много пре но што је у Бечу шездесетих година 19. века у штампарској радионици „Рајнфелд и Хилзенбуш“ урађена и једина сачувана налепница. На овој литографији приказане су боце са минералном водом у полулитарском и литарском паковању са запушачем од плуте на ком је отиснут српски грб. Приказане су и етикете са ликовима кнеза Милоша и Михаила, свака засебно, јер су боце тако продаване. Поред декларације у хемијском садржају на српском и немачком језику на етикети је крупним словима назначено: „са извора кнеза Милоша“ и „са извора кнеза Михаила“. Градња Старог здања завршена 1872. године када је тридесетседмогодишњи архитекта Шрепловић, надгледајући завршне радове, пао са скеле и преминуо 10. децембра. Сахрањен је по сопственој жељи у Аранђеловцу, у порти цркве Светог Архангела Гаврила. Завидан развитак Аранђеловца, бањског туризма и коришћења киселе воде наставио се када је потпуну власт у Србији 1872. године преузео кнез Милан Обреновић. Кнегиња Наталије често је посећивала Буковик. Савремено парно купатило подигнуто је 1870. године а тада је сам Аранђеловац добио и пошту и телеграф. У часопису Видело из 1906. године забележено је да је у Аранђеловцу основано удружење које је преузело бригу о улепшавању и одржавању бање и испословало повластицу да целу земљу снабдева буковичком водом са извора „Књаз Милош“.

NOVO, NEOTPAKOVANO na papucama odstampano `ŽELEZNICE SRBIJE` 29 x 11 cm voz, vagon, pruga, kola za spavanje i rucavanje Iza ove skraćenice stoji dugovečna i izuzetno korisna željeznička institucija koja se zvala `Kola za spavanje i ručavanje`. Naime, željeznica, kao jedan od najvažnijih izuma devetnaestog veka, kada se još znalo za neki red, veoma brzo je došla do zaključka da putnicima treba obezbediti krevet i hranu. Za tren oka – istorijski gledano – željeznica je premrežila Evropu i Ameriku i krenula u Aziju. Prosečna brzina voza bila je otprilike kao danas u Srbiji (47 km/h), pa je putovanje trajalo. Sirotinji je bilo lako: oni su putovali na kratkim rastojanjima, pa su im dremanje u mreži za prtljag III klase i kuvana kokoš zamotana u novine, hleb, luk i slanina bili dovoljni. Bogatiji svet putovao je na duža rastojanja: odatle Orijent ekspres kao paradigmatična slika vrhunca željezničkog saobraćaja. Ej: Pariz–Istanbul, četiri dana! U Americi i Rusiji još gore: Petrograd–Habarovsk 15 dana; Vašington–San Francisko nedelju dana! Naravno da se potreba za spavaćim kolima pojavila odmah, a za kolima za ručavanje neposredno zatim. Tako je i bilo. Ovaj autor ima iz detinjstva najnežnije uspomene na KSR. Kao prvo, posle nekog vremena emancipovao sam se od mreže za prtljag do ležaja u spavaćim kolima jer sam porastao, pa je u tom smislu postignut porodični konsenzus. Kao drugo, tata je postao gostujući profesor u zemljama dovoljno dalekim da su spavaća kola bila neophodna. Kola za ručavanje su se, naravno, podrazumevala: standard je već bio nadmašio nivo pečene kokoške zamotane u `Politiku` i pohovanih šnicli u onoj aluminijumskoj kutiji sa rupicama koju mlađe generacije, srećom, ne poznaju. To je bio neki početak šezdesetih godina, kada je jedini problem bio kako prošvercovati dolare kupljene na crno; pasoši i vize već su bili dostupni bez problema. A zavidljivcima i socijalnim demagozima koji će me proglasiti razmaženim derištem Titovog doba odgovaram odmah bosanskom poslovicom: ne jede pitu ko ima, nego ko je navikao (sledi i ekstremno vulgaran dodatak koji možete da zamislite). Dakle, prva spavaća kola i vagon restorani koje pamtim bili su svi od reda stara dobra austrougarska roba na uskotračnoj željeznici Beograd–Sarajevo–Mostar–Dubrovnik. Odmah se video ofucani bivši luksuz: tamnocrveni izlizani pliš i opšti dizajn besarabijske javne kuće. Posteljina je, međutim, bila bela, uštirkana i čista; osoblje uljudno i efikasno; hrana odlična, stolnjaci besprekorni, a vuklo se i zaostalih kristalnih čaša i pokoja srebrna viljuška. Slično, ako ne i bolje, bilo je u naslednicima Orijent ekspresa, međunarodnim ekspresima koji su kroz Beograd išli čak u Pariz, London, Berlin i Stokholm; o Habarovsku i da ne govorim, jer su tamo išli tata i mama bez mene, ali kažu da je bilo sjajno. Kao već poodrasli klipan-poluhipik koristio sam omladinske povlastice, pak sam tako spavaćim kolima stizao do cele Evrope, hraneći se u vagon-restoranima – kad sam uspeo da zaradim ili od mojih otmem koju marku ili dolar; inače sam bio autostop. E, to je bio provod: kao prvo, pogranični organi budili su me tek u Jesenicama ili Sežani, kad sam se već lepo naspavao, a ne četiri puta od Beograda do Ljubljane, kao pre nedelju dana. Bio je to provod nebeski: kao prvo, putovanje željeznicom je po ljudskoj meri, jer čovek sve vidi kroz prozor. Sa neodobravanjem gledam na ove superbrze vozove, pa makar me Željeznice Srbije vozale do kraja života njihovom prosečnom brzinom; kao da se pa negde žurim... Jednom sam tako išao spavaćim kolima za Berlin, pa sam ručao u vagon-restoranu, a voz je baš išao brzo kroz Istočnu Nemačku. Pokvareni Istočni Nemci smestili su nam tako naglo skretanje na sporedni kolosek (posle su mi rekli ti iz vagon-restorana da to stalno rade, iz pakosti), pa smo konobari, kuvar i ja skupljali penzionerke i ostalo s poda. Već preko deset godina ovaj autor svako malo putuje preko zapadnih granica; uglavnom u vagon-restoranu (Zagreb je blizu), to jest kad ga ima. Nema ga, na primer, kad je neka veća utakmica jer navijački šljam najviše voli da ga razbije i usput opljačka piće, kad su već tu. Kad ga ima, a najčešće ga ima, pogranični organi ponekad imaju primedbu: po nekom propisu svaki putnik čeka graničnu i carinsku kontrolu u kupeu u koji se ukrcao. Mi koji se ukrcamo odmah u kola za ručavanje moramo da saslušamo ritualnu pridiku na tu temu, pa organi odu dalje. Drugi problem je pušenje: Slovenci ne daju uopšte; Hrvati traže odeljak za nepušače, kao i naša vlast. Tako se dešava da dični pripadnici Trojedinog plemena (Srbi, Hrvati i Slovenci) nervozno stoje oko onog šanka u vagon-restoranu i čekaju da voz izađe iz Dobove (dabogda naučili gde je Dobova!), pa da zapale kao ljudi. I, za kraj: mi imamo sreće. Britanci su početkom sedamdesetih rešili da ukinu vagon-restorane, pa je to izazavalo opštenarodni otpor na čijem čelu je bio ser Lorens Olivije lično, ali im nije pomoglo. Onda su smanjili gabarite svojih vagona da bi mogli da ih provuku kroz tunele za metro, pa u spavaća kola nije mogao da stane čovek normalne visine ako ne spava zgrčen; verujte, probao sam. Od vagon-restorana ostao je samo mali šank do koga ne možete da doprete od žednih Engleza, Škota i Velšana. Pa posle neko kaže da zapadna civilizacija ne propada... izvor : Vreme - milos vasic