Originalni plakat velikih dimenzija (oko 96 x 68 cm): FESTIVAL GLUMAČKIH OSTVARENJA JUGOSLOVENSKOG IGRANOG FILMA NIŠ `82 Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma „Filmski susreti“ - Niš je jedinstvena manifestacija filmske umetnosti koja isključivo vrednuje kreativni rad filmskih glumaca. Festival je počeo sa radom davne 1966. na inicijativu Udruženja filmskih glumaca Srbije, projekcijom filmova na letnjoj pozornici u Niškoj tvrđavi. Po prvi put su se tada glumci okupili u Nišu da bi se družili i nagradili one koji su pružili najbolje kreacije na filmskom platnu. Do raspada Jugoslavije niški Filmski susreti su bili festival glumačkih ostvarenja svih tada bratskih republika Jugoslavije a od njenog raspada festival glumaca Srbije. O festivalu Svake godine, tokom poslednje nedelje avgusta, grad Niš ugosti čitavu glumačku elitu naše zemlje. Simbolični gest njihove „vladavine“ gradom tokom Festivala je svečano uručivanje ključeva Grada Predsedniku žirija (to je uvek glumica) od strane Gradonačelnika Niša, koji po prijemu ključa uzvikuje: „Kolege glumci, Tvrđava je naša!.“ Svakao ko jednom dođe u Niš na Filmske susrete shvati da to i nije Festival u pravom smislu reči, nije samo takmičenje, već prvenstveno veličanstveno druženje glumaca uz svesrdnu organizaciju i srdačnu dobrodošlicu građana niša i okoline. To što festival ima i svoje nagrade, samo je želja organizatora da sa oda priznanje glumcima i njihovom radu za ostvarenja, u godini održavanja festivala, koja su dali gledaocima radeći na snimanju filmova. Naime nagrade dodeljuju žiri sastavljen od glumca, a ko će bolje oceniti rad glumaca nego njihove kolege. Na Festivalu su pored naših glumaca prisustvovali i brojni inostrani glumci. Najpoznatiji par koji je bio gost Niša je Ričard Barton (učestvovao u filmu „Sutjeska“ gde je glumio lik Tita) sa suprugom Elizabet Tejlor; a osim njih i veliki broj istaknutih glumaca iz nekadašnjih socijalističkih zemalja. Filski susreti su uvek bili i najposećeniji domaći filmski Festival u najvećem bioskopu pod otvorenim nebom, na Letnjoj pozornici Niške Tvrđave, koja može da primi blizu 4.000 gledalaca. Svake godina se traži karta više, a ulaznice ili propusnice vrede pravo malo bogatstvo. Niš svake godine širokog srca dočeka glumce. Živi sa njima, na brojnim tribinama posvećenim filmu, u brojnim bioskopskim projekcijama u salama i na otvorenom prostoru, na ulici i u kafani, deleći sa njima radosti druženja tokom poslednjih dana leta. Nagrade Nagrade Carica Teodora i Car Konstantin dodeljuju se od 1969. godine Gran pri Ćele kula dodeljuje se od 1997. pod imenom Naisa Nagrada Pavle Vuisić dodeljuje se od 1994. umesto nagrade Slavica koja se dodeljivala od 1981. za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu. Statua Cara Konstantina - je nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu na festivalu Zvanične nagrade Naisa — Gran pri festivala, za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu Carica Teodora — nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu Car Konstantin — nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu Povelja za najbolju žensku ulogu Povelja za najbolju mušku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu žensku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu mušku ulogu Nagrada za debitantsku ulogu Nagrada Pavle Vuisić — za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu (nagradu dodeljuje poseban tročlani žiri). Nezvanične nagrade ONA I ON — nagrada za najbolji glumački par godine, koju dodeljuju Večernje Novosti Nagrada Fripresci za najbolju glumicu Nagrada Fripresci za najboljeg glumca Nagrada za najboljeg glumca-producenta Dobitnici Velimir Bata Živojinović je dobio četiri Gran prija i dva Cara Konstantina. Mirjana Joković je nagradu Carice Teodore ponela pet puta, Milena Zupančič četiri puta, Božidarka Frajt tri puta. Nagradu „Cara Konstantina“ po dva puta su dobili Pavle Vuisić, Predrag Manojlović, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković, Nikola Đuričko, Aleksandar Berček i Dušan Janićijević. Kao na fotografijama.

DOPISNA KARTA CARTE POSTALE period 1920-1930 nije putovala Најстарије предузеће у Србији – Буковик Мало је познато да је прва права извозна роба Кнежевине Србије била флаширана кисела буковичка вода „Са извора кнеза Милоша“ и „Са извора кнеза Михаила“, како пише на једној сачуваној налепници са боце из 19. века. Начелник санитета Кнежевине Србије у Крагујевцу, доктор Емерих Линденмајер записао је давне 1836. године: „Ову киселу воду је још пре 1811. употребљавао ради окрепљења и побољшања здравља, у Срба бесмртни, Доситеј Обрадовић.“ Ово је уједно и први писани траг да је неко од виђенијих Срба киселу воду из Буковка користио ради здравља мада је народ од давнина зано за лековитост извора у атару села Буковик, све до границе са Врбицом, данашњим Аранђеловцем. Прво хемијско испитивање са ових извора урађено је у Бечу 1834. године, да би 1836. доктор Линденмајер, по налогу кнеза Милоша, обавио детаљно испитивање киселе воде и утврдио њену лековитост и за које тегобе је погодна било да се пије или у њој „бања“. Све више болесних долазило је на Буковички кисељак, а у јулу 1839. године овде коначи и кнегиња Љубица. Њој лековитост киселе воде из Буковика није била непозната јер је још од 1837. кнез Милош захтевао да му се вода допрема у Крагујевац у стакленим балонима. Буковички кисељак убрзо постаје омиљено излетиште Обреновића и њихових присталица. Поред кнеза Милоша и његове породице у Буковик долази и Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и многи други познати Срби. Када је 1842. српску кнежевску власт преузео Александар Карађорђевић, отац краља Петра I Ослободиоца, а Милош бива прогнан у Влашку, бригу о изворишту киселе воде преузима Карађорђева династија. Они су заправо много учинили да Буковичка бања буде уређена налик на бање у Чешкој и Мађарској. У овом периоду 1846. године Емрих Линденмајер који је код Александра остао начелник санитета, успео је да издејствује новчану помоћ за уређење извора киселе воде. Тада је уређено и купатило и засађено је дрвеће. Министарство 1847. године одваја 2500 талира за изградњу „једне меане од доброг материјала“, као и веће колибе за прихват народа који је све више почео да посећује бању. Именовано је и лице које ће се стално бринути о државном добру, извору и купатилу названом Талпара и Ђулара. Буковичка бања је имала и свог лекара који је увек био на услузи гостима и посетиоцима. Његово име било је Јосиф Панчић, наш прослављени ботаничар, који је службовао као окружни физикус у Крагујевцу од 1847. до 1853. године. Сачуван је један његов извештај Министарству, у ком он тражи да се извор киселе воде прилагоди лакшој употреби за болеснике, као и да се подигне зграда за њихов смештај. Године 1858. поново је враћен кнез Милош Обреновић који, како су приповедале његове присталице, није престао ни у изгнанству да мислити како да Буковичку бању учини пожељном и онима у Европи. Тако је, кажу они, док је шетао Бечом разгледао зграде да узме „мустру“ за здање које је наумио по повратку да изгради „на киселој води“. Када је одредио место за подизање здања запослио је извесног Шрепловића, младог архитекту и прашког ђака. Он је уједно био задужен и за уређење парка, избор дрвећа, па је по његовој замисли и у француском стилу уређен парк да и данас изгледа као ботаничка башта. Током 1866. уређена су два позната извора, па је стари добио назив „Књаз Милош“ а млађи „Књаз Михаило“. У ово времо почиње индустријализација, где се кисела вода допрема кориснику, али на доста примитиван начин. Вода је у то доба сипана у земљане грчаге, бурад, а ређе у стаклене димижане или бутељке, па је онда воловском или коњском запрегов довожена до потрошача. Отакање киселе воде са ова два извора и пуњење боца почело је много пре но што је у Бечу шездесетих година 19. века у штампарској радионици „Рајнфелд и Хилзенбуш“ урађена и једина сачувана налепница. На овој литографији приказане су боце са минералном водом у полулитарском и литарском паковању са запушачем од плуте на ком је отиснут српски грб. Приказане су и етикете са ликовима кнеза Милоша и Михаила, свака засебно, јер су боце тако продаване. Поред декларације у хемијском садржају на српском и немачком језику на етикети је крупним словима назначено: „са извора кнеза Милоша“ и „са извора кнеза Михаила“. Градња Старог здања завршена 1872. године када је тридесетседмогодишњи архитекта Шрепловић, надгледајући завршне радове, пао са скеле и преминуо 10. децембра. Сахрањен је по сопственој жељи у Аранђеловцу, у порти цркве Светог Архангела Гаврила. Завидан развитак Аранђеловца, бањског туризма и коришћења киселе воде наставио се када је потпуну власт у Србији 1872. године преузео кнез Милан Обреновић. Кнегиња Наталије често је посећивала Буковик. Савремено парно купатило подигнуто је 1870. године а тада је сам Аранђеловац добио и пошту и телеграф. У часопису Видело из 1906. године забележено је да је у Аранђеловцу основано удружење које је преузело бригу о улепшавању и одржавању бање и испословало повластицу да целу земљу снабдева буковичком водом са извора „Књаз Милош“.