Originalni plakat velikih dimenzija (oko 96 x 68 cm): FESTIVAL GLUMAČKIH OSTVARENJA JUGOSLOVENSKOG IGRANOG FILMA NIŠ `82 Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma „Filmski susreti“ - Niš je jedinstvena manifestacija filmske umetnosti koja isključivo vrednuje kreativni rad filmskih glumaca. Festival je počeo sa radom davne 1966. na inicijativu Udruženja filmskih glumaca Srbije, projekcijom filmova na letnjoj pozornici u Niškoj tvrđavi. Po prvi put su se tada glumci okupili u Nišu da bi se družili i nagradili one koji su pružili najbolje kreacije na filmskom platnu. Do raspada Jugoslavije niški Filmski susreti su bili festival glumačkih ostvarenja svih tada bratskih republika Jugoslavije a od njenog raspada festival glumaca Srbije. O festivalu Svake godine, tokom poslednje nedelje avgusta, grad Niš ugosti čitavu glumačku elitu naše zemlje. Simbolični gest njihove „vladavine“ gradom tokom Festivala je svečano uručivanje ključeva Grada Predsedniku žirija (to je uvek glumica) od strane Gradonačelnika Niša, koji po prijemu ključa uzvikuje: „Kolege glumci, Tvrđava je naša!.“ Svakao ko jednom dođe u Niš na Filmske susrete shvati da to i nije Festival u pravom smislu reči, nije samo takmičenje, već prvenstveno veličanstveno druženje glumaca uz svesrdnu organizaciju i srdačnu dobrodošlicu građana niša i okoline. To što festival ima i svoje nagrade, samo je želja organizatora da sa oda priznanje glumcima i njihovom radu za ostvarenja, u godini održavanja festivala, koja su dali gledaocima radeći na snimanju filmova. Naime nagrade dodeljuju žiri sastavljen od glumca, a ko će bolje oceniti rad glumaca nego njihove kolege. Na Festivalu su pored naših glumaca prisustvovali i brojni inostrani glumci. Najpoznatiji par koji je bio gost Niša je Ričard Barton (učestvovao u filmu „Sutjeska“ gde je glumio lik Tita) sa suprugom Elizabet Tejlor; a osim njih i veliki broj istaknutih glumaca iz nekadašnjih socijalističkih zemalja. Filski susreti su uvek bili i najposećeniji domaći filmski Festival u najvećem bioskopu pod otvorenim nebom, na Letnjoj pozornici Niške Tvrđave, koja može da primi blizu 4.000 gledalaca. Svake godina se traži karta više, a ulaznice ili propusnice vrede pravo malo bogatstvo. Niš svake godine širokog srca dočeka glumce. Živi sa njima, na brojnim tribinama posvećenim filmu, u brojnim bioskopskim projekcijama u salama i na otvorenom prostoru, na ulici i u kafani, deleći sa njima radosti druženja tokom poslednjih dana leta. Nagrade Nagrade Carica Teodora i Car Konstantin dodeljuju se od 1969. godine Gran pri Ćele kula dodeljuje se od 1997. pod imenom Naisa Nagrada Pavle Vuisić dodeljuje se od 1994. umesto nagrade Slavica koja se dodeljivala od 1981. za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu. Statua Cara Konstantina - je nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu na festivalu Zvanične nagrade Naisa — Gran pri festivala, za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu Carica Teodora — nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu Car Konstantin — nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu Povelja za najbolju žensku ulogu Povelja za najbolju mušku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu žensku ulogu Nagrada za najbolju epizodnu mušku ulogu Nagrada za debitantsku ulogu Nagrada Pavle Vuisić — za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu (nagradu dodeljuje poseban tročlani žiri). Nezvanične nagrade ONA I ON — nagrada za najbolji glumački par godine, koju dodeljuju Večernje Novosti Nagrada Fripresci za najbolju glumicu Nagrada Fripresci za najboljeg glumca Nagrada za najboljeg glumca-producenta Dobitnici Velimir Bata Živojinović je dobio četiri Gran prija i dva Cara Konstantina. Mirjana Joković je nagradu Carice Teodore ponela pet puta, Milena Zupančič četiri puta, Božidarka Frajt tri puta. Nagradu „Cara Konstantina“ po dva puta su dobili Pavle Vuisić, Predrag Manojlović, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković, Nikola Đuričko, Aleksandar Berček i Dušan Janićijević. Kao na fotografijama.

DOPISNA KARTA CARTE POSTALE period 1920-1930 nije putovala Најстарије предузеће у Србији – Буковик Мало је познато да је прва права извозна роба Кнежевине Србије била флаширана кисела буковичка вода „Са извора кнеза Милоша“ и „Са извора кнеза Михаила“, како пише на једној сачуваној налепници са боце из 19. века. Начелник санитета Кнежевине Србије у Крагујевцу, доктор Емерих Линденмајер записао је давне 1836. године: „Ову киселу воду је још пре 1811. употребљавао ради окрепљења и побољшања здравља, у Срба бесмртни, Доситеј Обрадовић.“ Ово је уједно и први писани траг да је неко од виђенијих Срба киселу воду из Буковка користио ради здравља мада је народ од давнина зано за лековитост извора у атару села Буковик, све до границе са Врбицом, данашњим Аранђеловцем. Прво хемијско испитивање са ових извора урађено је у Бечу 1834. године, да би 1836. доктор Линденмајер, по налогу кнеза Милоша, обавио детаљно испитивање киселе воде и утврдио њену лековитост и за које тегобе је погодна било да се пије или у њој „бања“. Све више болесних долазило је на Буковички кисељак, а у јулу 1839. године овде коначи и кнегиња Љубица. Њој лековитост киселе воде из Буковика није била непозната јер је још од 1837. кнез Милош захтевао да му се вода допрема у Крагујевац у стакленим балонима. Буковички кисељак убрзо постаје омиљено излетиште Обреновића и њихових присталица. Поред кнеза Милоша и његове породице у Буковик долази и Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и многи други познати Срби. Када је 1842. српску кнежевску власт преузео Александар Карађорђевић, отац краља Петра I Ослободиоца, а Милош бива прогнан у Влашку, бригу о изворишту киселе воде преузима Карађорђева династија. Они су заправо много учинили да Буковичка бања буде уређена налик на бање у Чешкој и Мађарској. У овом периоду 1846. године Емрих Линденмајер који је код Александра остао начелник санитета, успео је да издејствује новчану помоћ за уређење извора киселе воде. Тада је уређено и купатило и засађено је дрвеће. Министарство 1847. године одваја 2500 талира за изградњу „једне меане од доброг материјала“, као и веће колибе за прихват народа који је све више почео да посећује бању. Именовано је и лице које ће се стално бринути о државном добру, извору и купатилу названом Талпара и Ђулара. Буковичка бања је имала и свог лекара који је увек био на услузи гостима и посетиоцима. Његово име било је Јосиф Панчић, наш прослављени ботаничар, који је службовао као окружни физикус у Крагујевцу од 1847. до 1853. године. Сачуван је један његов извештај Министарству, у ком он тражи да се извор киселе воде прилагоди лакшој употреби за болеснике, као и да се подигне зграда за њихов смештај. Године 1858. поново је враћен кнез Милош Обреновић који, како су приповедале његове присталице, није престао ни у изгнанству да мислити како да Буковичку бању учини пожељном и онима у Европи. Тако је, кажу они, док је шетао Бечом разгледао зграде да узме „мустру“ за здање које је наумио по повратку да изгради „на киселој води“. Када је одредио место за подизање здања запослио је извесног Шрепловића, младог архитекту и прашког ђака. Он је уједно био задужен и за уређење парка, избор дрвећа, па је по његовој замисли и у француском стилу уређен парк да и данас изгледа као ботаничка башта. Током 1866. уређена су два позната извора, па је стари добио назив „Књаз Милош“ а млађи „Књаз Михаило“. У ово времо почиње индустријализација, где се кисела вода допрема кориснику, али на доста примитиван начин. Вода је у то доба сипана у земљане грчаге, бурад, а ређе у стаклене димижане или бутељке, па је онда воловском или коњском запрегов довожена до потрошача. Отакање киселе воде са ова два извора и пуњење боца почело је много пре но што је у Бечу шездесетих година 19. века у штампарској радионици „Рајнфелд и Хилзенбуш“ урађена и једина сачувана налепница. На овој литографији приказане су боце са минералном водом у полулитарском и литарском паковању са запушачем од плуте на ком је отиснут српски грб. Приказане су и етикете са ликовима кнеза Милоша и Михаила, свака засебно, јер су боце тако продаване. Поред декларације у хемијском садржају на српском и немачком језику на етикети је крупним словима назначено: „са извора кнеза Милоша“ и „са извора кнеза Михаила“. Градња Старог здања завршена 1872. године када је тридесетседмогодишњи архитекта Шрепловић, надгледајући завршне радове, пао са скеле и преминуо 10. децембра. Сахрањен је по сопственој жељи у Аранђеловцу, у порти цркве Светог Архангела Гаврила. Завидан развитак Аранђеловца, бањског туризма и коришћења киселе воде наставио се када је потпуну власт у Србији 1872. године преузео кнез Милан Обреновић. Кнегиња Наталије често је посећивала Буковик. Савремено парно купатило подигнуто је 1870. године а тада је сам Аранђеловац добио и пошту и телеграф. У часопису Видело из 1906. године забележено је да је у Аранђеловцу основано удружење које је преузело бригу о улепшавању и одржавању бање и испословало повластицу да целу земљу снабдева буковичком водом са извора „Књаз Милош“.

str. 77 , 11 x 18 cm, stenje LOSE s blagoslovom njegovog preosvestenstva episkopa zickog gospodina nikolaja stampa : Ced. Milosevica, kraljevo Žiča je srpski srednjovekovni manastir iz prve polovine 13. veka, koji se nalazi u blizini Kraljeva i pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkva. Podigao ju je prvi kralj Srbije iz dinastije Nemanjića, Stefan Nemanjić (veliki župan 1196—1217, kralj 1217—1228), od 1206. do 1221. godine. Stefan Prvovenčani je takođe naredio da se budući kraljevi Srbije krunišu u Žiči. Značajnu ulogu u podizanju manastira imao je i njegov brat, Sveti Sava (1219—1233). Posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. godine, u Žiči je smešteno sedište autokefalne srpske arhiepiskopije. Početkom poslednje decenije XIII veka, manastir je stradao u napadu Tatara, posle čega je sedište arhiepiskopije preneto u Svete Apostole kod Peći, a sam manastir je početkom 14. veka obnovio kralj Milutin (1282—1321). Tokom srednjeg veka, u Žiči su ustoličavani episkopi i ovenčavani kraljevi iz dinastije Nemanjića, zbog čega je poznata i kao Sedmovrata. Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom (Svetom Spasu) i prema mišljenju akademika i istoričara umetnosti Vojislava J. Đurića crkva Vaznesenja Hristovog kada je bila gotova, postala je uzor i ostala to kroz čitav 13. vek, time je u istoriji raškog graditeljstva, kao zametak novog razdoblja, zauzela ključno mesto. U njenoj unutrašnjosti nalaze se dva sloja živopisa: stariji, nastao oko 1220. godine i pripada tzv. Zlatnom dobu srpskog slikarstva mlađi, nastao početkom XIV veka i pripada slikarstvu iz doba kralja Milutina, stvaranog pod uticajem Renesanse Paleologa za koje se može reći da su reprezentativni primeri slikarstva svog doba. Unutar manastirskog kompleksa, istočno od glavne crkve, nalazi manja crkva, posvećena svetim Teodorima Tironu i Stratilatu, podignuta u 14. veku. Tokom perioda osmanske vladavine manastir je u više navrata zapusteo, nakon čega je obnavljan. Između Prvog i Drugog svetskog rata, manastir je doživeo veliku obnovu, a najopsežniji radovi na njegovoj konzervaciji, izvedeni su nakon zemljotresa koji je tu oblast pogodio 1987. godine. Manastir Žiča je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja i nalazi se pod zaštitom Republike Srbije. Postojale su Žičke povelje. ------------------------------------------- Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

str. 23 Petparačke priče (engl. Pulp Fiction) je američki neonoar kriminalistički film iz 1994. godine, u režiji Kventina Tarantina koji je i napisao film uz doprinos Rodžera Ejverija. Poznat je po nelinearnoj radnji, eklektičnom dijalogu, ironičnoj mešavini humora i nasilja i referenci iz drugih filmova i popularne kulture. Tematski je baziran na šund kriminalističkim romanima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka i prati život nekoliko individualaca čiji su životi umešani u kriminalno podzemlje Los Anđelesa. Glumačku postavu čine Brus Vilis, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson, Uma Terman i Ving Rejms. Nominovan je za sedam Oskara, uključujući najbolji film; Tarantino i Ejveri su osvojili nagradu Oskar za najbolji originalni scenario. Na Filmskom festivalu u Kanu je nagrađen Zlatnom palmom. Veliki komercijalni uspeh revitalizovao je karijeru glavnog glumca, Džona Travolte, koji je bio nominovan za Oskara, kao i Samjuel L. Džekson i Uma Terman. Kritičari su film zbog njegove samorefleksije i nekonvencionalne strukture nazvali prvim primerom postomodernog filma. Petparačke priče poslužile su kao inspiracija za mnoge kasnije filmove koji su preuzeli određene elemente njegovog stila. Priroda njegove produkcije, marketinga i distribucije i naknadne profitabilnosti snažno su uticali na područje nezavisne kinematografije. Film je uvršten u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke kao `kulturološki, istorijski ili estetski značajan`. Radnja filma nije ispričana hronološkim redosledom, a prati tri glavne međusobno povezane priče: Plaćeni ubica Vinsent Vega je protagonista prve priče, bokser Buč Kulidž je glavni junak druge, a Vinsentov partner Džuls Vinfild je glavni junak treće.[1] Film počinje sa „Pampkinom” i „Hani Bani” koji pljačkaju restoran, a radnja zatim prelazi na priče o Vinsentu, Džulsu i Buču. Na kraju se vraća tamo gde je i započeo, u restoran. Postoji ukupno sedam narativnih nizova; trima osnovnim pričama prethode naslovi: Prolog − Restoran (I) Uvod u „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” Uvod u „Zlatni sat” (a−flešbek, b−sadašnjost) „Zlatni sat” „Situacija sa Boni” Epilog − Restoran (II) Kad bi se sedam sekvenci poređalo hronološki, išle bi sledećim redosledom: 4a, 2, 6, 1, 7, 4b, 5. Sekvence 1 i 7 i 2 i 6 se delimično preklapaju, pa su prikazane iz različitih pogleda. Narativni redosled, sa svim svojim zaobilaženjima, je zapravo kružan, budući da se poslednja scena preklapa sa prvom. Govoreći o filmu, Tarantino je izjavio: „Super stvar je ta da se lomljenjem linearne strukture, kad gledam film sa publikom, lomi i stanje publike. To je kao ono, `Moram da vidim ovo... Moram obratiti pažnju`. Gotovo možete osetiti kako se svi pomiču u svojim sedištima. Zapravo je zabavno gledati publiku kako na neki način lovi film.” „Pampkin” (Tim Rot) i „Hani Bani” (Amanda Plamer) doručkuju u restoranu. Odlučuju da ga opljačkaju, shvativši da bi mogli da izvuku novac ne samo iz blagajne, nego i od mušterija, kao što su to učinili tokom njihove poslednje pljačke. Nekoliko trenutaka kasnije počinje pljačka, scena nestaje i počinje uvodna špica. Dok Džuls Vinfild (Samjuel L. Džekson) vozi, Vinsent Vega (Džon Travolta), priča o svojim iskustvima u Evropi, iz koje se upravo vratio; o hašiš-baru u Amsterdamu, o francuskom Mekdonaldsu i njihovom burgeru sa sirom („Rojal sa sirom”). Dvojac odeven u odela je na putu da uzmu aktovku od Breta (Frenk Vejli), koji se ogrešio kod njihova šefa, gangstera Marselusa Volasa. Džuls govori Vinsentu kako je Marselus bacio nekoga sa četvrtog sprata jer je njegovoj ženi izmasirao stopala. Vinsent odvraća da ga je Marselus zamolio da prati njegovu suprugu dok je izvan grada. Nakon šaljivog, filozofskog podbadanja, vraćaju se svojim pravim ulogama i ubijaju Breta na dramatičan način nakon što Džuls izrecituje zlokobno „biblijsko” proročanstvo. U gotovo praznom koktel-baru, bokser Buč Kulidž (Brus Vilis) prihvata veliku sumu novca od Marselusa Volasa (Ving Rejms), dogovorivši se da će pasti u petoj rundi sledećeg meča. Buč i Vinsent kratko se susreću, dok Vinsent i Džuls - sada neobjašnjivo odeveni u majice i šorceve - dolaze u Marselusov klub kako bi dostavili aktovku. Sledećeg dana, Vinsent svraća kod Lensa (Erik Stolc) i Džodi (Rozana Arket) kako bi kupio malo heroina visokog kvaliteta. Nafiksavši se pre susreta sa Mijom Volas (Uma Terman), izvodi je napolje. Njih dvoje odlaze u dopadljivi restoran tematski uređen u stilu pedesetih u kojem su službenici prerušeni u pop ikone te decenije. Mija se priseća svog glumačkog iskustva u propaloj pilot epizodi TV serije „Foks Fors Fajv”. Nakon učešća u plesnom takmičenju, vraćaju se u kuću Volasovih sa trofejom. Dok Vinsent u kupatilu sam sebe uverava da se ne spetlja sa šefovom ženom, Mija pronalazi Vinsentov heroin u džepu negova sakoa. Zamenivši ga sa kokainom, ušmrče ga i predozira se. Vinsent je pronalazi i prestrašen odjuri u Lensovu kuću po pomoć. Tamo ubrizgava injekciju adrenalina u njeno srce, oživevši je. Pre nego što se par rastao, Mija i Vinsent se dogovaraju da ne govore Marselusu o incidentu, bojeći se onoga što bi mogao da im učini. Mladi Buč gleda televiziju, kada u sobu uđe vijetnamski veteran, kapetan Kuns (Kristofer Voken). Kuns objašnjava da mu je doneo zlatni sat, koji se prenosio generacijama među muškim članovima porodice Kulidž. Bučov otac je umro u logoru za ratne zarobljenike, a na njegovu posljednju želju Kuns je sakrio sat u svoj rektum i čuvao ga dve godine kako bi ga donio Buču. Zazvoni zvono, preplašivši odraslog Buča iz njegova sna. On je u bokserskoj opremi i vreme mu je za borbu za koju je plaćen da padne. Buč beži iz arene nakon pobede u borbi. Pobegavši taksijem, od svoje vozačice opsednute smrću, Esmeralde Viljalobos (Andžela Džouns) saznaje da je ubio svog protivnika. Buč je prevario Marselusa, opkladivši se na sebe na vrlo povoljan koeficijent. Sledećeg jutra u motelu, Buč otkriva je njegova devojka, Fabijen (Marija de Medeiros), zaboravila da spakuje njegov nezamenljivi sat. Vraća se u svoj stan kako bi ga pokupio, iako ga gotovo sigurno traže Marselusovi ljudi. Buč brzo pronalazi sat, ali misleći da je sam, zastaje kako bi ispekao tost. Tada na kuhinjskom stolu opaža automatski pištolj. Začuvši puštanje vode u toaletu, Buč uzima pištolj i ubija Vinsenta Vegu koji izlazi iz kupatila. Vozeći se iz stana, Buč slučajno naleće na Marselusa. Udara ga autom, ali sudara se sa drugim vozilom. Počinje potera peške, a dvojica muškaraca završavaju u zalagaonici. Buč podiže pištolj kako bi ubio Marselusa, ali tada ih vlasnik zalagaonice, Mejnard (Duan Vitaker), zarobljava puškom. Mejnard i njegov ortak, Zed (Piter Grin), odvode Marselusa u sobu pozadi i siluju ga, ostavljajući maskiranog čoveka da nadgleda Buča. Buč se oslobađa i ubija tog čoveka. Namerava da pobegne, ali ipak odlučuje da spasi Marselusa. Dok Zed siluje Marselusa, Buč katanom ubija Mejnarda. Marselus uzima Mejnardovu sačmaricu i pogađa Zeda u prepone. Govori Buču da su kvit, ako nikome ne spomene silovanje i zauvek napusti Los Anđeles. Buč pristaje i odlazi iz grada na Zedovom motoru sa Fabijen. Priča se vraća na Vinsenta i Džulsa u Bretovom stanu. Nakon što su ga ubili, drugi muškarac izlazi iz kupatila i počinje da divljački puca na njih, ali svaki metak ih promašuje, a zaprepašćeni Džuls i Vinsent ne uspevaju ni da uzvrate vatru. Džuls tvrdi da je to čudo i Božji signal njemu da se penzioniše kao plaćeni ubica, iako se Vinsent ne slaže. Odlaze sa jednim od Bretovih saradnika, Marvinom (Fil Lamar), njihovim doušnikom. Vinsent upita Marvina za mišljenje o „čudu” i slučajno ga upucava u glavu dok je neoprezno mahao pištoljem. Prisiljen da sklone svoj krvavi automobil sa ulice, Džuls poziva svog prijatelja Džimija (Kventin Tarantino). Džimijeva žena, Boni, ubrzo dolazi sa posla, a on je zabrinut da ih ne sretne. Na Džulsov zahtev, Marselus zatraži pomoć od Vinstona Vulfa (Harvi Kajtel). Vulf uzima stvari u svoje ruke, naređujući Džulsu i Vinsentu da očiste auto, sakriju telo u prtljažniku, reše se svoje krvave odeće i presvuku se u majice i šorceve koje im daje Džimi. Osim toga, plaća Džimiju za njegovu posteljinu koje će poslužiti da se sakriju krvava sedišta dok se voze do otpada gde radi Vulfova devojka, Rakel (Džulija Svini). Vuk i Rakel odlaze da doručkuju, a Džuls i Vinsent odlučuju da učine isto. Džuls i Vinsent doručkuju, a razgovor se vraća na Džulsovu odluku da se penzioniše. U kratkom preseku, vidimo „Pampkina” i „Hani Bani” malo pre nego što odlučuju da opljačkaju restoran, iz uvodne scene filma. Dok je Vinsent u toaletu, počinje pljačka. „Pampkin” zahteva sve dragocenosti, uključujući Džulsovu misterioznu aktovku. Džuls iznenađuje „Pampkina”, držeći ga na nišanu. „Hani Bani”, histerična, poteže pištolj na Džulsa. Vinsent izlazi iz toaleta sa pištoljem uperenim u nju. Nastaje Meksički obračun. Džuls objašnjava svoju ambivalentnost prema svom kriminalnom životu, a kao svoj prvi čin iskupljenja nagovara dvoje pljačkaša da odnesu novac koji su pokupili i odu, zaključivši mudro kako su pošteđeni, ostavivši aktovku koja će biti vraćena svom vlasniku. Film je osvojio ukupno 43 nagrade i 40 nominacija. Dobio je nagradu Oskar za najbolji scenario, 1995, a nominovan je za još šest oskara; između ostalih, Travolta je bio nominovan za najbolju mušku ulogu, Džekson i Terman za sporedne, a sam Tarantino za najboljeg režisera. Iste godine, film je osvojio nagradu Saturn za najbolji film Udruženja za SF, fantaziju i horor filmove u SAD, BAFTA nagrade za najbolji scenario i epizodnu mušku ulogu (Džekson) u Ujedinjenom Kraljevstvu, Globus za najbolji scenario, kao i MTV nagrade za najbolji film i najbolju scenu plesa, koju su odigrali Uma Terman i Džon Travolta. Godinu dana pre toga, film je osvojio i Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.