U dobrom stanju! Zastitni omotaci malo iskrzani po ivicama, same knjige i unutrasnjost knjiga u dobrom i urednom stanju! „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. „Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik - očajanje. U romanu je prisutna - snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski U najkosmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost? Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Niški kulturni centar, 2018. Treći tom sabranih dela Branka Miljkovića Svi Miljkovićevi eseji i kritike sabrani na jednom mestu. Priredila: Snežana Milosavljević Milić Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Knjiga je kao nova. Vlastelinstva : roman - Bojan Vasić Izdavač: Treći trg Godina izdanja: 2022 Broj strana: 124 Format: 21 cm Povez: Broširani Jedan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka. Da li u tom rascepu i počiva otvorenost ovog jezika, to nešto u njemu tako očigledno i prisno, njegova sloboda da se razliva i teče katkad neočekivano i nepredvidivo, snaga koju intimno osećamo kao oslobađajuću? Jezik koji ovde nastaje tako je prepoznatljivo poetski: nešto u njegovoj prirodi je drukčije. Da li iz toga, onda, treba čitati i jedan politički stav, par exellence antisistemski, upravo antiideološki – imamo li prostor koji izmiče tim kandžama ideologije, imamo li jezik za to? Možda treba pitati: da li je detinjstvo naša jedina domovina? Na kraju, opet – a taj osećaj znamo vrlo dobro, ostajemo razoružani upravo pred poezijom, nesumnjivom, apsolutnom i tajanstvenom poezijom koja ovde izbija iz svake stranice. Po navici tražimo koordinate, povezujemo, interpretiramo, sećamo se Crnjanskog ili Kiša, zato što se sećamo tog osećaja: razoružani pred poezijom, kojoj ne treba nikakvo tumačenje, koja kao da nam je sama već sve rekla. Uroš Kotlajić Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021) i Udaljavanje (2022). Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije caché. Dobitnik je nagrada “Mladi Dis” i “Matićev šal” za zbirku Srča i Miroslav Antić i Vasko Popa za knjigu Toplo bilje. Zastupljen u nizu generacijskih izbora. Pesme su mu prevođene na slovenački (Črepinje/Srča, Ljubljana, 2015), poljski, engleski, nemački i makedonski jezik (Топли билки, Bitolј, 2021). Piše književnu kritiku. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kritika vatrene moći - Teofil Pančić Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2013 Broj strana: 334 Format: 17 cm Povez: Broširani Teofil Pančić je rođen u Skoplju 1965. Kolumnista i književni kritičar nedeljnika Vreme. Objavljuje tekstove različitih žanrova u nizu publikacija širom bivše Jugoslavije. Živi u Zemunu i Novom Sadu. Pored ove, objavio je sledeće knjige: Urbani Bušmani (Biblioteka XX vek 2001), Čuvari bengalske vatre (Biblioteka XX vek 2004), Osobeni znaci (Beopolis 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik 2006), Famoznih 400 kilometara (VBZ 2007), Karma koma (Biblioteka XX vek 2007), Kroz klisurine (Biblioteka XX vek 2007), Peščani sprud (Peščanik 2008), Pepeo bez bašte (Dnevnik 2008), Kamen traži prozor (Rende 2009), Vremeplov na remontu (Biblioteka XX vek 2010), Blesava pevačica (Dnevnik 2010), Plavušina dilema (Cenzura 2011), Stanica fantomskih vozova (KCNS 2011), Privođenje Bube Erdeljan (Čarobna knjiga 2013), Aleja Viktora Bubnja (Naklada Ljevak i SNV 2013), Nosorozi sa šeširima (Karpos 2013). Predgovor HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI „PETOOKTOBARSKE REPUBLIKE“ Nešto staro polako je izumiralo a da nikada nije ni sazrelo, a nešto novo nije bilo ni na vidiku, i teško da će ga u dogledno vreme biti; u takvoj konstelaciji, na horizontu se pojavilo (ne bi bilo preterano reći da se povampirilo) nešto starije od starog, i nastojalo da se predstavi kao sasvim novo i sasvim dobro – štaviše, nešto na šta smo zapravo oduvek čekali. Samo valjda nismo znali da baš na to čekamo, i da će to baš tako da izgleda. Zapanjujuće je koliko je ljudi u to poverovalo, a još više ko je sve poverovao… Ipak, Kritika vatrene moći pre svega „hvata“ trenutak u kojem se stvari nisu još sasvim rasplele (i raspale) u tom pravcu, ali su uveliko jurile tuda. Otuda je valjda i logično da ova knjiga bude i poslednji nastavak serijala koji sam nazvao „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“. Zašto poslednji? Zato što je jedan epohalni krug zatvoren. Urbani Bušmani pratili su „gordo posrtanje“ kroz devedesete i sporo i mučno rađanje „Petooktobarske republike“, kako se može zvati prvih dvanaestak godina XXI veka u Srbiji. Potonje knjige Čuvari bengalske vatre, Kroz klisurine i Vremeplov na remontu (pa i Karma koma, kao zaseban „projekat“) hronika su svakovrsnih meandriranja tog poretka, začetog sa mnogo više nade nego razuma, snage i naročito moralne i svake druge postojanosti. Ova, pak, knjiga prati, kroz trogodišnji period 2010-2012, nešto što verovatno nije preterano nazvati umiranjem i krajem „Petooktobarske republike“, one koja je nastala na (proklamovanom) otklonu i diskontinuitetu prema srpskim devedesetim, a dakako i prema onome što im je prethodilo. I završava se Ukazanjem onih koje pamtimo iz naše (naj)gore prošlosti, jer su bili njeni kreatori i sprovodioci, da bi sada došli iznova na vrh, navodno da nam učine tu bizarnu uslugu da nas od iste te prošlosti izbave. Tu se otvara jedna nova epoha, a meni ostaje da je konstatujem, i da je pratim. Dosadno nam sigurno neće biti i čitaćemo se još – ako budemo imali gde. Teofil Pančić Septembar 2013.

odlicno stanje JAKO RETKO u ponudi ilustrovao Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. Könyv: Gobby Fehér Gyula - Elrontott csodák Kiadó: Forum Kiadás helye: Újvidék Kiadás éve: 1965 Oldalszám: 154 Kötés: Puhatáblás Illusztrálta: Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. (1945), pesnik i akademski slikar. Autor nekoliko vrlo zapaženih izložbi. Bio je grafički urednik časopisa Új Symposion i izdavačkog preduzeća Forum. Najvažnije pesničke zbirke: Piros Frankenstein (Crveni Frankeštajn, 1970 – sa predgovorom Ota Bihalji-Merina), Telep (1975), Miniatűr galéria (Minijaturna galerija, 1982), Szürkület szürkületben (Sumrak u sumraku, pesme, 2006). Živi i radi u Novom Sadu. AUTOPORTRETI VLASTITOG PREOBRAŽAJA Crteži Ferenca Mauriča (Ferenc Maurits) nisu priča o šumskom kralju. Sasvim izvesno. Jer šumski kralj ne spava da bi uščuvao vlast. Pre će biti da su oni priča o Kralju i Ludi. A Luda ili Mag kako ga oprezni zovu, druga je strana kralja. Da li kralj oseća trenutak u kojem se dešava metamorfoza u onog drugog i kada onaj drugi zna da postaje kralj? Ili je uloga onog trećeg, koji gleda crtež upravo u tome? Da uhvati trenutak metamorfoze i nazove ga svojim imenom. A šta pritom čini onaj koji je pozajmio svoje znanje od Velikog Zajmodavca? Šta dakle čini Crtač. On se raduje. Jer tajanstvene niti kojima je obeležio mapu bića na crtežima, vode nas u prostor i vreme niza autoportreta njegovog, vlastitog preobražaja. Maurič zna odakle su linije/niti i kuda vode. Kako čitati te linije? Kao prve trenutke bića u vodi dok se oko njega šire krugovi? Kao bezvremenost. U njima je vreme samo intervencija. Zaludna misija, ponekad. Kada je Veliki Zajmodavac Mauriču davao darove, nije zaboravio da mu dodeli višak radosti. U bojama. I u potezu olovkom. Zato ih on oboje umnožava svojim crtežima. Da radost bude deljiva i svima dostupna. Nepromenjljivo promenljivi na njegovim crtežima uvek je onaj jedan isti. On sam. Crtač je crtani. I svi prizori njegovog života. I svi oni koje je ikad učio, dotakao,čitao, sve njegovo – Sopstvo. U vodi i van nje. Njegov čamac nam pokazuje šta je bilo pre linija. Ali mi nismo u čamcu. I ne možemo da vidimo. On, Crtač i crtani, sedi na pramcu i kaže – ne boj se, linija nije sama, nisam ni ja. Tu smo sa tobom. U odrazu sveta. U kapi vode iz koje je sve nastalo. Njegov alter ego nemarno je bačen u svet da bi on sam mogao taj svet da podnese. Sa svim lepotama i ostalim opštim mestima. Zato se, u nekom odsutnom trenutku ipak odlučuje za Ludu. Gledam u prostor izmedju linija. Pun je praznine. U koju smeštamo mape našeg vremena. Našeg bića. Naših očekivanja. Maurič i ne traži od nas divljenje, samo prihvatanje radosti podeljene u bezbroj kriški. Ne traži ni da učestvujemo. Jednostavno crta odavno uspostavljenu vezu između Zajmodavca i sebe. Sledi svoju liniju, pa dokle stigne. Do raspeća, do akta linije, do razloga njene veselosti, do niza autoportreta vlastitog preobražaja. Ne bavi se ortografijom. Ne bavi se nebom nad nama. Samo zakonom u sebi koji je rodjenjem dobio. Zakonom igre. Igre koju hvata u linije bojeći ih ili ih ostavljajući neuslišene bojom. Ja tako vidim Mauriča. A svako od nas vidi ga, sigurna sam, drugačije. Imam jedan njegov poseban crtež. Na njemu je Sirano u velikom crnom šeširu. Linija je ista kao na ostalim Mauričima, ali lik ima Magove oči. Gde god da ste, u kom god kraju sobe na čijem zidu visi, on gleda pravo u vaše oči. To Crtačeva linija, shvatila sam posle godina bežanja od tog sveprisutnog pogleda, uhvaćena u vašu liniju života, svraća u vas. Kao u igri sa koncem/nitima kolariću paniću. Iz detinjstva. Satima, se može igrati. Tako se odrasta. Sledeći sopstvenu nit koja te svaki čas preobražava u nešto drugo dok ti prividno ostaješ isti. Jednom si Kralj, jednom Luda. Treba 3 uhvatiti najbolji trenutak - u kojem se pretvaranje iz jednog u drugo još nije desilo. Onda si uhvatio i smisao Mauričevog crteža. Njegovu bezazlenost. I put ka svom Sopstvu. To je to. Ako je i Maurič poput svojih likovnih predmeta ostao u stalnoj metamorfozi od Lude u Kralja i obratno, njegov rast ne prestaje. Podelimo ga sa njim kako bismo u sebi održali onu dozu radosti koja nam je i danas, kao i uvek, skoro neophodna. Rastimo sa Mauričevom linijom jer - neizvesno je kuda će nas odvesti. Iz nje - dobićemo radost uzdignutog postojanja u liniji, a izvan vremena. Izvan stvarnosti. U metamorfozi. U autoportretima njegovog preobražaja. Kao produženo detinjstvo u igri koja je samozaborav bića. Bezazlenost sama. Pitanje svih pitanja. Dok je odgovor u samom pitanju. Gle čuda! Gle Mauriča! Marija Šimoković FERENC MAURITS (Ferenc Maurič) slikar, grafičar, pesnik Rođen je u Novom Sadu 1945. godine. Školu za primenjenu umetnost pohađao je u Novom Sadu. Član je ULUV-a i Društva književnika Vojvodine. Od 1963. do 1988. godine bio je grafički urednik časopisa Polja i studentskog lista Index. Od 1968. do 1983. godine radio je kao grafički i likovni urednik časopisa ,,Uj Symposion”. Od 1983. do 2000. godine bio je grafički i likovni urednik u izdavačkoj kući Forum. Samostalne izložbe: 1966, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1967, Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva 1970, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1972, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1973, Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta 1973, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1974, Priština, Galerija OZK 1975, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1977, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1978, Zagreb, Studio Galerija Forum 1979, Novi Sad, NIŠRO Forum 1980, Doroslovo, Izložba povodom dodeljivanja Forumove nagrade 1980, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Komela” 1980, Sombor, Likovna jesen 1981, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1981, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1982, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1983, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1984, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1985, Zagreb, Galerija Spektar 1985, Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” 1989, Novi Sad, Mali likovni salon 1990, Baja, Gradska galerija 1993, Budimpešta, Galerija Budapest 1993, Vesprem, Kuća umetnosti 1994, Segedin, JATE klub 11 1994, Đer, MediaWave Festival 1996, Kečkemet, Kulturni centar 1998, Segedin, KASS galerija 2000, Kluž, Galerija Komnk 2000, Segedin, Multimedijalni projekat: Omaž, Galerija MASZK 2003, Panonhalma, Galerija gimnazije 2004, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Kornela” 2007, Segedin, Maurits-salon, Galerija MASZK 2008, Bačka Topola, Mala galerija 2010, Subotica, Galerija gradske biblioteke 2010, Pečuj, Kuća umetnosti (Kulturna prestonica Evrope) 2011, Subotica, Mađarska kuća 2015, Novi Sad, Muzej Vojvodine Grupne izložbe: 1967, 1968, Subotica, Likovni susreti 1968, 1969, 1970, 1971, 1973, Beograd, Oktobarski salon, 1968, Beograd, Kritičari su odabrali, Izložba glava, Atelje 212 1968, Novi Sad, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1968, 1969, Senta, Izložba umetničke kolonije 1969, Beograd, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1969, Bačka Topola, Izložba umetničke kolonije 1969, Temišvar, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1970, Beograd, Trijenale jugoslovenske likovne umetnosti 1971, 1974, 1975, 1978, 1980, Sombor, Likovna jesen 1971, 1972, 1973, 1974, 1975, 1976, 1977, 1978, 1982, Novi Sad, Novosadski salon 1971, Niš, Priština, Kragujevac, Likovni umetnici Novog Sada 1972, Beograd, Grafika jugoslovenskih stvaralaca, Svet u kome živimo 1972, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Savremena likovna umetnost Vojvodine 1972, Bitola, Trijenale savremene jugoslovenske grafike 1972, Modena, 10 slikara iz Novog Sada 1972, Regensburg, Likovni umetnici Novog Sada 1973, 1974, Novi Sad, Novosadski likovni krug 1973, Vrnjačka Banja, Novosadski likovni krug, 1973, Banja Luka, Likovni umetnici Novog Sada 12 1973, Budimpešta, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Koventri, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Bratislava, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1974, Dubrovnik, Savremena jugoslovenska umetnost 1974, Leverkuzen, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Hoechst, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Berlin, Novosadski likovni krug 1974, Galaco, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1975, Beograd, Novosadski likovni krug 1975, Novi Sad, Crtež likovnih umetnika Vojvodine 1972, 1973, 1974, 1979, Beograd, Zlatno pero Beograda 1976, Sremska Mitrovica, Prvi sremskomitrovački salon 1976, Wroclaw, Zelena gora, Birglić, likovni umetnici Vojvodine 1979, Galaco, Savremena vojvođanska grafika 1979, Nirnberg, Prvo trijenale svetskog crteža mladih 1980, Ljubljana, Modema umetnost Vojvodine 1981, Banja Luka, Lokalno i globalno u savremenoj umjetnosti Jugoslavije 1981, Niš, Izložba likovne kolonije ,,Sićevo” 1982, Sarajevo, Izložba likovne kolonije ,,Počitelj” 1997, Taipei, Osmo bijenale grafike i crteža Nagrade za likovnu umetnost: 1968, Novi Sad, OK SO za slikarstvo 1972, Beograd, Plaketa „Zlatno pero” 1972, Beograd, „Zlatno pero“ Radničkog univerziteta „Đuro Salaj” 1973, Novi Sad, Nagrada novosadskog salona za crtež 1973, Beograd, Studijska nagrada fonda „Moša Pijade” za likovnu umetnost 1979, Novi Sad, Forumova nagrada za slikarstvo 1982, Tuzla, otkupna nagrada Galerije jugoslovenskog portreta 1983, Tuzla, 5. izložba jugoslovenskog portreta, Premija za crtež 1989, Bačka Topola, Likovna nagrada ,,Nagyapati Kukac Peter” Monografije: 1970, „Crveni Frankenštajn” - mapa crteža i pesama sa predgovorom Oto Bihalji-Merina Forum, Novi Sad 1977, „Balkanska mapa” - mapa crteža i slika sa predgovorom Janoša Banjaija Forum-Corvina, Novi SadBudimpešta 13 2010, „Proiectum Maurits”- mapa crteža i slika, likovni eseji grupe autora Izdavačka kuća UNIV, Segedin Objavljena književna dela: 1975, „Telep”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 1982, „Minijaturna galerija”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 2006, „Sumrak u sumraku”, pesme i crteži, Izdavačka kuća ,,Kijarat“, Budimpešta 2008, „Nemi anđeli”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad 2015, „Prozor palog anđela”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad Nagrade za književnost: 2008, Književna nagrada „Ištvan Konc” - Društvo književnika Vojvodine tags: uj symposion avangarda novosadska vojvođanska mađarska neoavangarda postmoderna likovna umetnost slikarstvo avangardno eksperimentalna knjizevnost eksperimentalno eksperiment istrazivanje slavko matković balint sombati hungarian avant garde katalin ladik erno kiraly atila černik miško šuvaković signalizam vladan radovanović judita šalgo zoran mirković bosch+bosch oto tolnai vladimir kopicl slobodan tisma grupa e kod milorad grujic west east casopis signal polja ...

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleš Gordon je junak svemirskog operskog stripa kreiranog i prvobitno nacrtanog od strane Aleks Raimond (engl. Alex Raymond)[1] Strip je objavljen 7. januara 1934. godine, strip je inspirisan i stvoren da se takmiči sa već postojećim avanturističkim stripom Bak Rodžers (engl. Buck Rogers).[2][3] Fleš Gordon strip je preveden na širokom spektru medija, uključujući i filmova, televizije i animiranog serijala. Najnovija verzija, Fleš Gordon televizijska serija, pojavili su se na Syfy kanalu u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu 2007-2008. Stvaranje Strip stripovа Bak Rodžers je bio veomа komercijаlno uspešаn, koji se pojаvljivаo nа novelizаcijаmа i dečijim igrаčkаmа,[4]i King Fjučrs Sindikat(engl. King Features Syndicate) odlučio je dа stvori sopstveni strip za naučnu fantastiku kako bi se takmičio sa njim. U početku su kаrаkteristike Kingа pokušаle dа otkupe prаvа nа priče Džonа Kаrterа iz Mаrsа Edgаr Rice Burroughs.[5] Funkcije Kingа su se ondа okrenule Aleku Rаimondu, jednom Funkcije od njihovih osobljа, dа stvore priču.[2][4] Jedаn izvor Fleš Gordаnа bio je romаn 1933. godine od strаne Philip Bilie, Bhen Borlds Collide. Teme prijemne plаnete prijetnje Zemlji, а аtletski heroj, njegovа djevojkа i nаučnik koji su putovаli nа novu plаnetu rаketаmа, аdаptirаo je Rejmond zа početnu priču.[2]Prvi uzorci Rаimondа odbаčeni su zbog togа što nisu sаdržаvаli dovoljne sekvence аkcijа. Rejmond je prerаdio priču i poslаo je nаzаd u sindikаt, koji gа je prihvаtio. Rаimond je bio pаrtner sа Gostvrajterom(engl.Ghostwriter) Don Moore, iskusnim urednikom i piscem.[4] Prvа Rаimondovа pričа o Fleš Gordonu pojаvilа se u jаnuаru 1934. godine, pored Jungle Jim. Čitаč novinаrа dobro je primio strip Gordon Fleš Gordon, postаjući jedаn od nаjpopulаrnijih аmeričkih stripа iz 1930-ih.[4][2][4] Kаo i Buck Rogers, uspeh Fleš Gordonа rezultirаo je prodаjom brojnih licencirаnih proizvodа, uključujući pop-up knjige, bojne knjige i svemirske brodove. Likovi i priča Štrаjk slijedi аvаnture Fleša Gordonа, zgodnog polo igrаčа i diplomirаnog univerzitetа u Lаleu, а njegovi sаputnici Dаle Arden i dr. Hаns Zаrkov. Pričа počinje sа Zemljom kojа je ugroženа sudаrimа sа plаnetom Mongo. Dr. Zаrkov izriče rаketni brod dа leti u svemir u pokušаju dа zаustаvi kаtаstrofu. Polа lud, kidnаpuje Fleša i Dejla i putuju nа plаnetu. Polаzeći nа plаnetu i zаustаvljаnju sudаrа, oni su u sukobu sа Mingom ,zlog vladara Monga.[4][4][6] Već dugi niz godinа, tri prаtnjа imаju аvаnture nа Mongu,putujući u šumsko krаljevstvo Arborije,pod rukovodstvom princа Barina. Pridruženi su u nekoliko rаnih аvаnturа princа Tunа Lion Men. Nа krаju, Ming je srušen, а Mongo uprаvljа sаvet liderа nа čelu sа Bаrinom.[1] Fleš i prijаtelji se vrаćаju nа Zemlju i imаju neke аvаnture pre nego što se vrаte u Mongo i pаdnu u krаljevstvo Tropice, а zаtim ponovo ujedinjuju sа Bаrinom i ostаlimа. Fleš i njegovi prijаtelji putuju u druge svetove i vrаćаju se u Mongo, gde je princ Bаrin udаt zа Mingovu ćerku Princezu Aurа,uspostаvio mirno prаvilo (izuzev čestih revoltа koje je vodio Ming ili jedаn od njegovih mnogih potomаkа).[1] U pedesetim godinаmа,Fleš je postаo аstronаut koji je pored Mongoа putovаo nа druge plаnete.[1] Dugа pričа o rаtu Skorpii uzimа Fleš u druge sisteme zvezdа, koristeći brodove koji su brži od svetlosti. Pored Mingа i njegovih sаveznikа, Fleš i njegovi prijаtelji su se tаkođe borili sа nekoliko drugih zlikovаcа, uključujući Azurа, krаljicu vještice. Posle rejmovskog mаndаtа, kаsniji pisci su stvorili nove neprijаtelje zа Fleša zа borbu. Austin Briggs je stvorio Kаng Cruel, Mingov bezobrаzni sin.[1] Princ Polon, koji je imаo moć za smаnjivаnje ili uvećаnje živih bićа, beskrupuloznа Krаljicа Rubijа i Piron Comet Mаster su bili među аntаgonistimа predstаvljenim tokom trčаnjа Mаc Rаboiа.[7] Skorpi, rаsа vаnzemаljаcа koji su želeli dа osvoje gаlаksiju, ponаvljаju zločince u priči Mаc Rаboi i Dаn Bаrri.[1] Skorpi svemirski borаc Bаron Dаk-Tulа postаo je periodični nemesis Flаsh-а u kаsnim sedаmdesetih godinа. Aleks Rejmond, rođen je kao Aleksandar Gilespi Rejmond (2. oktobar 1909. – 6. septembar 1956), bio je američki crtač stripova, a njegovi najpoznatiji likovi su Flaš Gordon, Rip Kirbi, Tajni agent Iks-9 i Džim iz Džungle. Biografija Aleks Rejmond je rođen u Nju Rošelu predgrađu Njujorka, kao najstariji od sedmoro dece. Nakon smrti oca, 1922. godine, prisiljen je da radi i tako pomaže izdržavanju porodice iako je tada imao svega 13 godina. Ubrzo je morao da se ispiše iz srednje škole, 1928. godine, jer je dobio posao u brokerskoj firmi, ali velika ekonomska kriza i krah berze 1929. ga prisiljavaju da potraži drugi posao. Od 1931. godine radi kao pomoćni crtač Rasa Vestovera na stripu `Mučenik Tili`, u studiju braće Jang. Za Čika radi na stripu `Blondi` a Lajmanu pomaže na stripu `Tim Tajlor`. Zadovoljni radom svog pomoćnika, braća Jang ga predstavljaju Džozefu Konoliju, direktoru King Fičers sindikejta, koji u Rejmondu prepoznaje talenatovanog crtača i traži da kreira nove likove junake avanturističkog stripa koji će biti konkurencija drugim tada popularnim strip junacima. Aleks Rejmond ubrzo kreira dva strip junaka Flaš Gordon kao pandan tada popularnom strip junaku Baku Rodžersu i Džim iz džungle kao pandan za Tima Tajlora. Prvu tablu Flaša Gordona objavio je 7. januar 1934. godine, a uspeh je bio ogroman i trenutan.[1] Godine 1936. snimljena je serija od 13 filmova, a tokom 1938. i 1939. snimljene su još dve serije filmova. Kasnije nastaje Tajni agent Iks-9 koji je trebalo da bude pandan strip junaku Diku Trejsiju. Tajni agent Iks-9 je prvi put objavljen 22. januara 1934. godine, ali Rejmond njime nije bio preterano zadovoljan, pa ga je posle samo godinu i po dana u potpunosti prepustio crtaču Ostinu Brigsu. Poslednji i najpopularniji Rejmondov strip junak je Rip Kirbi[2]. Prvi kaiš stripa o Ripu Kirbiju Rejmond je objavio 4. marta 1946. godine i crtao ga je sve do svoje smrti. `Hteo sam da se u svom novom stripu odmaknem od divlje avanture. Ovo je moj izbor. Želeo sam da radim nešto drugačije, da se spustim na zemlju` - rekao je Aleks Rejmond za Ripa Kirbija. Aleks Rejmond je poginuo u automobilskoj nesreći 1956. godine u svom sportskom automobilu marke Bandini[3]. Uzrok saobraćajne nezgode je neprilagođena brzina, kiša i klizav kolovoz, usled čega se survao sa litice. U vozilu se tada nalazio Sten Drejk, takođe crtač stripova, ali je on preživeo udes. Sahranjen je u Ferfildu u Konektikatu.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Služba Đeneralštaba I – Služba u mirno doba - Radomir Putnik Godina izdanja: 2022 Broj strana: 663 Povez: Tvrd Reprint izdanja 1899. godine Vojvoda Radomir Putnik je 1888. godine zauzimao poziciju načelnika Operativnog odeljenja Glavnog Đeneralštaba, na ovoj odgovornoj funkciji imao je veći uticaj na rešavanje problema organizacije vojske. Tokom 1889. godine unapređen u đeneralštabnog pukovnika. 1890. godine bio je postavljen za pomoćnika načelnika Glavnog Đeneralštaba i profesora na višoj Vojnoj akademiji, na kojoj je predavao taktiku i đeneralštabnu službu. Iste godine objavljeno je delo Služba Đeneralštaba I – Služba u mirno doba. Posle abdikacije kralja Milana u korist svoga sina kralja Aleksandra i donošenja novog ustava, kako to obično u Srbiji biva, partijašenje je jače zahvatilo sve ćelije srpskog društva pa tako i vojsku. Vojvoda Radomir Putnik bio je odan kruni, ali nikada se na hijerarhijskog lestvici uspinjao ulagivanjem kraljevima, ni Milanu ni Aleksandru. Bilo je oficira kojima je ulagivanje bilo glavno oruđe za napredovanje. Takvo Putnikovo držanje kraljevi su smatrali za antidinastičko stoga je 1893. godine smenjen za mesta pomoćnika načelnika Glavnog Đeneralštaba, postavljen na čelo ispitne komisije za čin majora. Posle navodnog učestvovanja u Čebinčevoj zaveri (Mihailo Čebinac 1894. biva uhapšen prilikom prelaska u Austrougarsku, u torbi je nađeno pismo za Petra Karađorđevića i sveska u kojoj je bilo zapisano ime Radomira Putnika), biva penzionisan. Nakon penzionisanja, vojvoda Radomir Putnik posvetio se radu na drugoj knjizi Služba Đeneralštaba – Služba u ratno doba, jer je verovao da će time doprineti razvoju vojne veštine u Kraljevini Srbiji, a i da će mu ujedno i omogućiti dodatnu zaradu zarad izdržavanja svoje porodice. Dodatno pripremao je honorarno kapetane za polaganje majorskog ispita. 1899. godine izlazi drugi deo njegovog dela Služba đeneralštaba – Služba u ratno doba, koje je čak i Đeneralštab preporučivao oficirima. PREDGOVOR. U našoj vojnoj književnosti nije do sada postojala "Služba đeneralštaba” kao specijalna knjiga za proučavanje đ-štabnih poslova, niti kao pravilo koje bi upućivalo kako da se ovi poslovi otpravljaju. Naši đ-štabni oficiri prinuđeni su bili, stoga, da u tome traže pomoć u stranih knjiga. Međutim, ova pomoć nije mogla biti dovoljna, već i zato što postojeće ovakve knjige ne odgovaraju u svemu našim prilikama i potrebama, a i zbog toga što neke grane đ-štabnih poslova, ma da su važne, nisu u njima razređene toliko koliko bi to trebalo da bude. U težnji da se sve ove nezgode otklone, izrađen je za sada prvi deo ove knjige. Kod nas se bijaše jednom pojavila misao, da đ-služba ne može da postoji kao specijalna knjiga za proučavanje đ-štabnih poslova, nego samo kao pravilo koje bi ove poslove odrađivalo i regulisalo. Kao razlog navelo se da su đ-štabni poslovi rastureni i sadržani već u taktici, strategiji i ostalim važnijim naukama kojima se veština vojevanja služi, te da ih ovde valja i proučavati. Ovakva je misao opravdana, utoliko, što se zaista nijedan đ-štabni važniji posao ne može dobro otaljati bez temeljnog znanja veštine vojevanja uopšte. Ali, kao što je poznato, u praktici nije dovoljno samo ovu veštinu znati nego i umeti je primeniti, a da sama primena bude praktična, potrebno joj je dati još i zgodan način i formu. Ovome poslednjem specijalno uči đeneralštabna služba. Ona, dakle, dopunjuje i potpomaže i taktiku i strategiju. U tom pogledu nju ne može da zameni nikakvo “pravilo đ-štabne službe” ne samo zato što se nijedno pravilo, ovakve prirode, ne može upuštati u pojedinosti, već i zbog toga, što sem onih đ-štabnih poslova, koji se još mogu podvesti pod pravilo, ima i takvih, koji se iz pravila izmiču i čiju sadržinu valja đ-štabna služba potpunije da izvede i objasni. Knjiga je namenjena glavno slušaocima višeg kursa v. Akademije, pripravnicima đ-štabne struke i mlađim đ-štabnim oficirima. Međutim, kako uopšte svaka ovakva knjiga obuhvata isključivo one poslove što se odnose na vođenje vojske, neće biti na odmet ni oficirima ostalih rodova vojske. Može se slobodno reći, da đ-štabna služba i ne treba da je svojina isključivo đ-štabnih, nego opšta svojina sviju onih oficira koji su radi da se za viša komandantska mesta temeljnije pripreme. Napominje se, da je štampanje ove knjige trajalo skoro dve godine. Za to vreme su se poznate izmene u formaciji naše vojske, među kojima se neke u odgovarajući tekst nisu mogle uneto zato što je bio već odštampan. Mada te izmene nisu tako važne, opet ih pri čitanju knjige valja imati na umu. jula 1890. godine u Beogradu

Knjiga je kao nova. Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu - Aleksandar Genis Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2015 Broj strana: 337 Format: 20 cm Povez: Broširani Bilo koji bezbroj puta pročitan red nekog klasika Aleksandar Genis čita tako da se čini kao da je tek napisan, iznenadno otkriven, pronađen tamo gde se, reklo bi se, već pročešljalo. Sve knjige, od Aristofana do Olješe, pod Genisovim perom pretvaraju se u književne novitete. I poželiš da mu otmeš knjigu iz ruku: „Ma dajte je, dajte je ovamo!“ Tatjana Tolstoj Kada je Genis bio mlad, pisao je mladalački. Čitaš i zabavljaš se. Sada mu je šezdeseta, i on piše zrelo. Čitaš i udubljuješ se u misli. Rekao bih da je to ispravna evolucija. Boris Akunjin Kada treba pronaći izgubljeni brilijant, traže pomoć od Šerloka Holmsa; ako treba vratiti nestale dijamantske ukrase, zovu D’Artanjana; no, ukoliko se pojave pitanja o književnosti, nema boljeg poznavaoca od Aleksandra Genisa. Boris Grebenščikov Aleksandar Genis je rođen 1953. godine u Rjazanju (Rusija); rano detinjstvo proveo je u Kijevu, a najveći deo mladosti u Rigi, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu Letonskog univerziteta. Od 1977. godine živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Radio je na poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku, bavio se književnom kritikom, i bio kolumnista u programima iz kulture na radiju. Autor je i voditelj televizijskog serijala Genis. Pisma iz Amerike (ruski TV kanal Kultura). Od 2004. godine vodi stalnu rubriku u Novoj gazeti, ima svoju kolumnu u časopisu Eskvajer, uređuje blog na sajtu Snob. Jedan je od urednika časopisa Strana književnost. Bio je član žirija Bukerove nagrade (1993) kao i žirija nagrade Liberti. Član je Akademije Ruske filologije. Dobitnik je prestižne nagrade peterburškog književnog časopisa Zvezda (1997) i dr. Poznat i uticajan autor postao je po knjigama napisanim u koautorstvu sa Petrom Vajlom, Savremena ruska proza (1978), Maternji jezik (1989), Ruska kuhinja u izgnanstvu, (1987), Šezdesete. Svet sovjetskog čoveka (1998) i dr, koje su obavezno štivo u ruskim gimnazijama. Od 1990. godine piše samostalno. Među ostalim objavio je knjige eseja Američka azbuka (1994), Crveni hleb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995) (Američka azbuka/Crveni hleb Geopoetika 1999) Kula vavilonska, Umetnost vremena sadašnjeg, (1996, Geopoetika 2002) Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina, Umetnost oduzimanja (1998, Geopoetika 2000), Dovlatov i okolina, Filološki roman (1999, Geopoetika 2000) Ivan Petrović je umro (1999), Pejzaži (2002), Koloplet (2002), Vesti iz Edena (Geopoetika 2003), Sladak život (2004), knjigu kulinarskih putovanja Stočiću, postavi se (Geopoetika 2004), knjigu Zen fudbala i druge priče; Šest prstiju (2008), Lični slučaj (2009), Omoti bombona (2010), Kosmopolita (Geopoetika 2012), Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu (2013, Geopoetika 2015). Autor je teksta dokumentarnog filma o ukrajinskoj revoluciji (Narandžasta zima, režija A. Zagdanski). Njegove knjige prevedene su sa ruskog na engleski, japanski, nemački, francuski, italijanski, srpski, mađarski, letonski i druge jezike.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Adam i Eva u raju - Zdravko Zima Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2012 Broj strana: 240 Format: 17 cm Povez: Broširani Zdravko Zima rođen je 1948. u Malinskoj na otoku Krku. Na zagrebačkom Filozofskom fakultetu završio je studij južnoslavenskih jezika i književnosti. Književne kritike, feljtone, eseje i druge radove objavljivao je u svim vodećim hrvatskim listovima i časopisima. Uređivao je nedeljnik Danas te časopise Bridge, Lettre Internationale i Cicero. Poslednjih godina deluje kao književni kritičar i kolumnist riječkog Novog lista. Objavio je knjige Noćna strana uma (1990), Zvjezdana prašina (1992), Zagreb je kriv za sve (1993, nagrada časopisa Gratis za najbolju knjigu eseja), Purgeri u purgatoriju (1995), Porok pisanja (2000, nagrada Julije Benešić za najbolju knjigu kritika), Zimsko ljetovanje (2001), Močvara (2002), Prikazi, prikaze (2003), Gondolijer na Vltavi (2004, nagrada Kiklop za najbolju knjigu eseja), Metak u petak (2005), Lovac u labirintu (2006, Goranova nagrada za književnost), Život je tabloid (2007) i Bordel u plamenu (2009). Časopis Relations, koji se bavi promocijom hrvatske književnosti u inostranstvu, objavio je izbor iz Ziminog opusa na nemačkom jeziku (dvobroj 1-2/ 2011). Svi tekstovi iz ove knjige objavljeni su 2010. godine u nedeljnom izdanju riječkog Novog lista. Umjesto proslova Nekoć davno, za studentskih dana, surađivao sam u Aćinovoj i Tešićevoj Književnoj reči, a poslije nekoliko dugih i istodobno kratkih desetljeća, u kojima je Balkan retuširao svoje lice, suđeno mi je da objašnjavam – sebi ili drugima – zašto objavljujem knjigu u Srbiji. Na takvo, po mnogočemu izlišno pitanje, najlakše je odgovoriti protupitanjem: zašto ne? Dok političari i/li kriminalci bez zadrške šuruju s kim god žele i kad god im se prohtije, onaj drugi treba braniti pravo na komunikaciju. Ako kultura nije komunikacija, ako ne nadilazi granice, fiktivne i stvarne, onda je teško ustanoviti u čemu su razlozi njenog postojanja. Nije vrijeme za jadikovke, ali Balkan je vazda bio prostor ucjene, na kojem su se najbolje snalazili foliranti i defraudanti, uvježbani jedino u sposobnosti da račun za vlastite manipulacije podmetnu nekom trećem. Teško je reći je li bilo gore jučer, kad su kulturu vrednovali policajci ili danas, kad su zakoni profita i permanentnog spektakla tu istu kulturu pretvorila u fetišistički privid. Najveći hrvatski pisci novijega doba bili su različitim nitima vezani za Beograd. Kao vojni dezerter Matoš je završio u petrovaradinskoj tvrđavi, odakle je pobjegao te preko Novog Sada i Pančeva dospio u Beograd. Ondje je proveo tri godine i tri mjeseca, djelujući kao čelist, novinar i literat. Zbog bolesti desne ruke, za drugog boravka u Beogradu (1905) morao je pisati ljevicom i odustati od muziciranja, a kad je umro Pera Todorović svjedočio je o njegovoj energiji, uzdižući njegov stil i laskajući mu kao jednom od najboljih govornika u svom narodu. I zaključio je nekrolog Todoroviću tvrdnjom da izvanredni duhovi žive i umiru jednako žalosno u Hrvatskoj i u Srbiji. Dvije najvažnije Ujevićeve knjige stihova, “Lelek sebra” i “Kolajna”, objavio je na ćirilici i ekavici Svetislav B. Cvijanović, znameniti beogradski nakladnik, rođen u Županji, a iz perspektive novog vremena i uvijek tinjajućih antagonizama, zanimljiv je tekst u kojem taj veliki pjesnik piše da je Srbija “hrvatskija od same Hrvatske”. Krležin curriculum presudno su odredili Balkanski ratovi (1912 i 1913) i bjegovi u Srbiju, koji igrom slučaja nisu završili kobno za nekadašnjeg peštanskog kadeta. Notorna je činjenica da je Krleža s grupom istomišljenika 1934. pokrenuo u Beogradu mjesečnik “Danas”, a od policijske zabrane koja je uslijedila nakon pet brojeva, zanimljiviji je podatak da je izlazio u više od tri tisuće kopija. Naravno, nevolja je u pomanjkanju ambicije s ove ili one bande da se kultura odvoji od politike u onom u čemu se mora odvojiti i u čemu je duhovni angažman nesvodiv na dnevne računice. Nije li još Ionesco objašnjavao da čovjek umire od politike, neovisno o tome uzmemo li njegovu tvrdnju doslovce ili kao metaforu? Za tog slavnog dramatičara politika je zlo koje manipulira ljudskim bićem, a kako manipulacija uporno traje, ne pokazujući znakove sustajanja, pitanje je ima li iz te zavrzlame ikakvog izlaza. Krleža nas je učio da je čovjek od antičkih vremena zoon politikon, dok se Matoš radije priklonio autsajderstvu, zagovarajući ljepotu i sluteći vrlo dobro da će koracanje po ružama platiti krvlju (kako je zapisao u noveli “Camao”). Ipak, najveći autoriteti teško su se oslobađali od politike, prteći je na leđima kao križ ili kao sjenu koja emanira drugu prirodu bića i ono što je suprotno svjetlosti. U vrijeme Austro-Ugarske, preci mog oca dospjeli su u Slavoniju iz grada Hradec Králové. Ta destinacija na sjeveru Češke poznata je po klavirima tvrtke “Petrof”, ali i kao zavičaj Jare Ribnikar, koja je u djetinjim danima, u pratnji svog oca, klavirista i sveučilišnog profesora Emila Hajeka, došla u Beograd. Jara je ostala u Beogradu kao što su I preci moga oca ostali u Slavoniji. Onda se moj otac, Jaroslav, otputio na otok Krk, gdje je upoznao svoju buduću suprugu i moju majku Dragu. To je duga i druga priča, a u mješavini bohemsko-mađarskih korijena s jedne i hrvatsko- inzularnih s druge strane, vidim sretnu dimenziju svoga bića. Moj otac se zgražao kad sam 1984. završio u Šuvarovoj Bijeloj knjizi. Istini za volju, kao uvjereni komunist više se zgražao nad svojim sinom nego nad onima koji su me, vođeni duboko usađenim karijerizmom, smjestili u tabor državnih neprijatelja i prononsiranih nacionalista. Ne znam kako bi se moj otac izjašnjavao da je dočekao rat I stvaranje novih balkanskih država, jer sam u novoj eri iz nacionalista naglo avanzirao u jugofila i unitarista. Ne kanim se braniti ni od jedne citirane diskvalifikacije; više nego o meni, one svjedoče o svijetu u kojem obitavamo, o nepodnošljivoj lakoći etiketiranja, prakticiranoj na svakom tko ne prihvaća uvijek jednaku i jednako mračnu filozofiju gomile. A čudo zvano država, koju su nacionalisti svih vrsta pretvorili u oltar? Nietzsche je vjerovao da čovjek može biti slobodan tek ondje gdje prestaje država, Joyce je emigrirao iz Irske, afirmirajući svoju tezu da je pojedinac ekscentričan, za razliku od države koja je koncentrična, dok je pionir američkog anarhizma H. D. Thoreau tvrdio da je sanjao idealnu državu, ali je u budnom stanju još nigdje nije vidio. Tekstovi objedinjeni u ovoj knjizi, na kojoj mogu zahvaliti dobrohotnosti Ivana Čolovića, dio su kronike koju pišem iz nedjelje u nedjelju, dvanaest ili tko zna koliko godina, u Supilovom Novom listu. Dvanaest je brojka dovršenog svijeta i dovršenog vremena, u kojem je mješavina istinitog i lažnog sinkronizirana sa svim mogućim katastrofičkim prognozama. Moje prognoze, ako ne i dijagnoze, nalaze se na stranicama ove knjige. Hvala onima koji će ih, upravo takve kakve jesu, uzeti u obzir. Zagreb, početkom proljeća 2012. Z. Z.

Tvrd povez, ima potpis, odlicna 5 Hudozestvennaja literatura Moskva - Izbrannie v treh tomah 1976 Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.[1][2] Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[3] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[4][5] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište. Čehov je u početku pisao priče samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.[6][7] Njegova shvatanja umetnosti, naročito dramske i scenske, vrlo su razložno saopštena u njegovoj prepisci.[2] Biografija Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu `Bez oca`, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... i t.d. Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom. Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892—1893, A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej. Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah. Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze. Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnjoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik. Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi. Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova.[8][9] Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja. Stvaralaštvo Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.[10] Ivanova U septembru 1887. pozorišni preduzetnik F.A. Korš naručuje od Čehova pozorišni komad za upravo započetu pozorišnu sezonu u svom pozorištu. Čehov se na deset dana povlači u izolaciju i u stvaralačkoj groznici piše dramu u četiri čina – Ivanova. Glavni lik je 35-godišnji Nikolaj Ivanov, vlasnik poseda, koji je u depresiji zbog raznih životnih problema. Njegova žena, Ana Petrovna, rođena kao Sara Abramson je Židovka koja se zbog udaje preobratila na pravoslavnu vjeru i izgubila miraz. Ana Petrovna umire od tuberkuloze. Jedino što joj može pomoći je odmor na Krimskome poluostrvu, ali Ivanov joj to ne može omogućiti jer duguje novac Zinaidi Savišnoj. Ivanov zapravo ne voli svoju umiruću ženu i jedini motiv za udaju bio mu je Anin veliki miraz koji je izgubila preobrativši se, a sad kad mu je supruga na samrti zaljubio se u kći Lebdjeva i Zinaide – Sašu. U prvoj verziji teksta Ivanov umire prirodnom smrću, tiho i neprimetno, što je kasnije Čehov promenio te se na kraju četvrtoga čina Ivanov ubija revolverom. Predstava je praizvedena 19. novembra 1887. godine u Ruskom dramskom pozorištu F.A. Korša u Moskvi. Probe za predstavu su trajale desetak dana, Čehov je gledao svaku probu te je bio vrlo nezadovoljan glumačkim izvođenjem. Deo publike primio je predstavu s oduševljenjem i velikim pljeskom dok je drugi deo publike glasno zviždao, a nakon premijere odigrane su još samo dve reprize. Čehov je na Ivanovu još radio, promenio je kraj i dve godine kasnije, 1889, predstava je 31. januara odigrana u Aleksandrinskom pozorištu u Sankt-Peterburgu, u režiji Fjodorova Jurkovskog. Ova predstava bila je vrlo uspešna, čak je i sam Čehov izašao na poklon s glumcima, a nakon ostalih izvođenja dobivao je još mnoge čestitke. Sljedeće godine Čehovu izlazi prva ozbiljna duža priča Stepa, a jednočinke Medved i Prosidba izvode se s uspehom, dok kratka priča U suton dobija Puškinovu nagradu Akademije nauka. Program večeri posvećene Čehovu, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1949. godine. Ujka Vanja U oktobru 1889. Čehov završava dramu Šumski goblin, predstava igra u decembru, ali dobija jako loše kritike, te je početkom nove godine Čehov pretvara u dramu Ujak Vanja, koja će biti objavljena tek 1897. Ujak Vanja događa se na ruskom selu, gde se na posedu nalaze četiri lika bez ikakvog smisla u životu, i bez nade u promenu. Osnovni odnos je ljubavni četvorougao. Jelena Andrejevna, mlada je i zgodna žena starog profesora Serebrjakova, koji je pre bio oženjen Vanjinom sestrom, iz toga prošlog braka Serebrjakov ima kćerku Sonju. Sonjin ujak Vanja, kao i seoski lekar i osobenjak Astrov zaljubljeni su u Jelenu Andrejevnu, dok se Sonji sviđa Astrov. Na kraju niti jedna veza ne biva ostvarena, a Serebrjakovi odlaze. Sve ostaje kako je i bilo bez ikakve nade da će biti bolje. Različita pozorišta u Kijevu, Krakovu i Nižem Novgorodu izvode Ujaka Vanju 1899, a Čehov razmišlja da dramu pretvori u kratki roman, ali ipak to ne čini. Iste godine, s obzirom da Čehov zbog bolesti nije mogao da dođe u Moskvu na predstave Moskovskog hudožestvenog pozorišta, pozorište je s celom trupom, kostimima, scenografijom i rekvizitom krenulo na dugi put prema Krimskom poluostrvu i Jalti. Tamo su hudožestvenici za A. P. Čehova i Maksima Gorkog izveli Galeba, Ujaka Vanju, Usamljene od Hauptmanna i Heddu Gabler Ibsena. Galeb Dramu Galeb Čehov piše 1895. godine, a ta drama govori o pozorištu, nepremostivim razlikama između stare i mlade generacije, ljubavi prema umetnosti. Glavni lik Galeba je poznata glumica Irina Nikolajevna Arkadina koja s ljubavnikom književnikom Borisom Aleksejevičem Trigorinom dolazi na imanje svoga bolesnog brata Sorina. Na imanju sin Irine Nikolajevne, Konstantin Gavrilovič Trepljov želi da postavi predstavu, pokušavajući da pronađe novi pozorišni oblik, ali majka nema sluha niti razumevanja za sinovljeve pokušaje. Glavna glumica te predstave je Nina Mihajlovna Zarečna, mlada devojka kojoj se Trepljov želi svideti pa joj daruje mrtvog galeba kojega je sam ubio. Nina je zgrožena tim postupkom, a istovremeno je opčinjena Trigorinom koji je zavodi povlačeći paralele između njenoga života i mrtvoga galeba kojega je dobila na poklon. Depresivni Trepljov, kojeg je Nina odbila, pokušava samoubistvo, ali metak mu je samo okrznuo glavu. Irina Nikolajevna Arkadina želi da ide nazad u Moskvu, dok Trigorin želi ostati na imanju. On ipak popušta željama ljubavnice. Nina i Trigorin se poslednji put vide pre njegovog odlaska, ona mu obećava da će postati glumica i da će se videti u Moskvi. Poslednji čin se događa dve godine kasnije, saznaje se da su Nina i Trigorin imali dete koje je umrlo i da se Trigorin vratio Irini Nikolajevnoj Arkadini. Nina je te dve godine provela putujući uokolo s drugorazrednom glumačkom družinom i sada sve to priča Trepljovu, koji se na kraju drame ustreli. Galeba je obeležio neuspeh na premijeri u Aleksandrovom pozorištu u Sankt-Peterburgu, ali već drugo izvođenje je pokazalo da mu je publika ipak sklona. Dana 17. decembra u Moskovskom hudožestvenom pozorištu premijerno je i s vrlo velikim uspjehom izvedena drama Galeb u režiji K.S. Stanislavskog, ali sam Čehov nije prisustvovao premijeri. U telegramu koji mu je nakon predstave poslao na u Jaltu V. Nemirovič-Dančenko napisao je: Tek što smo odigrali Galeba. Uspeh kolosalan. Publika je molila da ti u njeno ime pošaljemo telegram. Mi smo poludeli od sreće. Svi te ljubimo. Galeb je posle tog uspjeha postao simbolom MHAT-a. Tri sestre U januaru 1900. Čehov je izabran je za počasnog člana Književnog odela Akademije nauka. Objavljuje dela U Raveni i Na Božić. Od avgusta do decembra piše svoju najpoznatiju dramu Tri sestre koju završava u Nici. Glavni likovi drame su Olga, Maša i Irina, sestre Prozorov i njihov brat Andrej. Radnja drame zbiva se u ruskom provincijskome gradu gde su se preselile pre jedanaest godina zbog prekomande njihovog oca. Kroz dramu se provlači želja i čežnja za povratkom u Moskvu. Prvi čin započinje slavljem Irininog imendana, no to je ujedno i godišnjica smrti njihovoga oca. U goste im dolaze oficiri Tusenbah, Soljoni i Čebutkin koji su na službi u gradu te u društvo uvode novog zapovednika Veršinjina. Olga predaje u gimnaziji, a Maša, jedina od sestara koja je u braku, udana je za profesora Kuligina. Andrej prosi Nataliju Ivanovnu. Između prvog i drugog čina protiče godinu dana. U drugome Andrej i Natalija Ivanovna dobili su sina, no Andrej je nezadovoljan brakom i kocka. Maša je takođe nezadovoljna svojim brakom i prihvaća udvaranje Veršinjina. U Irinu su zaljubljeni Tusenbach i Soljoni, kojeg ona odbija. Soljoni potom preti da će ubiti svakog suparnika. U trećem činu celi grad je zahvaćen velikim požarom. Olga odlazi da pomogne nastradalima, Kuligin traži Mašu, a Irina nije sigurna želi li pristati na brak s Tusenbahom. Andrej saopštava da je prokockao kuću, te na njegove reči Olga sa sluškinjom odlazi da žiti u školskom stanu. U poslednjem činu vojska napušta grad, Veršinjin se oprašta s Mašom, dok su Soljoni i Tusenbach ugovorili dvoboj, u kojem Tusenbah smrtno strada. Drama završava monolozima sestara u kojima kao i kod ostalih Čehovljevih junaka dolaze do spoznaje da se njihovi životi ne mogu promeniti. To se vidi u rečima Olge: Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, zaboraviće nas, zaboraviće nam lica, glasove i koliko nas je bilo, ali patnje naše pretvoriće se u radost za one koji će živeti posle nas, i nastupiće na zemlji sreća i mir, pa će ljudi spomenuti dobrom reči i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, život naš još nije dovršen. Živećemo! 1902. godine dobiva Gribojedovu nagradu Društva dramskih pisaca i operskih kompozitora za Tri sestre. Višnjik Godine 1902. počinje da piše svoju poslednju dramu, u kojoj se bavi propadanjem ruske aristokratije – Višnjik. Drama počinje povratkom Ljubove Andrejevne Ranjevske i njene kćeri Anje iz Pariza na staro imanje koje je pod hipotekom. Višnjik i kuća za nekoliko meseci će biti prodati na aukciji. Ranjevska želi da spasi imanje udajom svoje kćeri Varje za Lopahina, bogatog i uspešnog trgovca, koji želi da poseči višnjik i izgraditi odmaralište. Lopahin kupuje imanje na aukciji, odlučuje da poseče višnjik i ne oženi Varju. Drama završava odlaskom Ranjevske i njezinog brata Gajeva te sečom višnjika. Višnjik je simbol jedne porodice i klase koja polako propada. Dana 17. januara 1904. premijerno je izveden Višnjik, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Kniper. Međutim Čehov je bio nezadovoljan predstavom, jer je Višnjik nazvan komedijom, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju. Predstava doživljava veliki uspeh u Moskvi i Sankt-Peterburgu. Značajnija dela: Drame: Galeb (rus. Чайка) (1896) Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) (1897) Tri sestre (rus. Три сёстры) (1900) Višnjik (rus. Вишнёвый сад) (1903) Zbirke priča: Melpomenine bajke (1884) Šarene priče (1886) U pomračini (1887) itd.

GLASOVI U VETRU Grozdana Olujić Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“, „Divlje seme“, koji su prevedeni na tridesetak jezika i objavljivani u mnogim zemljama (Engleska, Francuska, Nemačka, Ukrajina, SAD, Slovačka, Rusija, Indija itd). Saznanje da je bajka lekovita a bajkovitost neophodna, kako to ističe Slobodan Ž. Marković, jedna je od ključnih odlika njenog (spisateljskog) sveta. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom NIN-ove nagrade bilo je reči i o prosečnom kvalitetu prošlogodišnje književne produkcije, problemima savremene srpske književne kritike, radu žirija, o odlikama prošlogodišnje produkcije u kojoj se, po oceni žirija, izdvaja osam naslova iz ovogodišnjeg užeg izbora u kome su se našli romani Rajka Vasića - „Prsti ludih očiju“, Zvonka Karanovića - „Tri slike pobede“, Žarka Komanina - „Ljetopis vječnosti“, Grozdane Olujić - „Glasovi u vetru“, Sandre Petrušić - „Taoci“, Đorđa Pisareva - „A ako umre pre nego što se probudi“, Dejana Stojiljkovića - „Konstantinovo raskršće“ i Mirjane Urošević - „Park Karmen Maćado“. Svečano uručenje nagrade, koja podrazumeva svečanu plaketu i novčani deo u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, biće održano u petak, 22. januara, u Narodnom pozorištu u Beogradu. T. Nježić 24.12.09 Sjaj u travi, glas u vetru Grozdana Olujić Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji Grozdana Olujić, svetski poznati pisac bajki, antologičar i pripovedač, posle dugog ćutanja, svojim kultnim romanima „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, prevedenim na tridesetak jezika i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rusiji, Litvi, Indiji, SAD, Kini, pridodala je novi roman „Glasovi u vetru”, koji je objavljen u stotom, jubilarnom „Kolu”, Srpske književne zadruge. Reč je o antiratnoj knjizi koja negira postojanje čistih rasa i zalaže se za jedinstvo planete. Grozdana Olujić je dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada, počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD) i nosilac danskog Viteškog ordena „Danebrog”. Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu? Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić. Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”? Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi... Roman ne govori samo o sudbinama Arackih, već postavlja i krupna metafizička pitanja? Pitanja su uvek bitnija, a odgovore traži, nalazi ili ne nalazi svako za sebe. U tkanju života pojedinac nije to tkanje, već jedna jedina nit od koje često mnogo toga zavisi. Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima? Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima. Nalazi li junak romana izlaz iz košmara? Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu... Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi? Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru... Jedna od junakinja romana traži stablo koje joj je zarobilo dušu i ime. Liči na bajku, na magijski realizam, a događa se u psihijatrijskoj bolnici „Guberevac”? Čitaocu se i nehotice čini da ne prevrće stranice knjige, već prolazi kroz neku pomerenu javu smeštenu između stvarnosti i sna. Zar svi na sličan način ne prolazimo kroz život – kao kroz san? Devojka iz pomenute epizode prva je Danilova bolesnica i stalni izvor straha da se iz svesnog života lako može skliznuti u nesećanje, u smrt. Zanimljiva je uloga žena u Danilovom životu i životima njegovih predaka. Sve su manje-više lepotice i kobnice: Petrana, Veta, Marta... Izdvaja se, ipak, Natalija? Natalija je majka, a majke su ne samo one koje rađaju, već i one koje održavaju svetost života. Najtragičnija je Veta, koju lepota vodi ravno u smrt, pretvarajući njen vilinski lik u mit o lepoti i ukletosti žena iz porodice Aracki. Danilo Aracki iz Karanova beži u Beograd, Hamburg, Njujork, Hikori Hil, ali se, zatvorivši krug, ponovo vraća u zavičaj? Taj povratak okončava njegovo traganje za nestalim bratom i bekstvo od sulude mržnje na radnom mestu i u braku. Mržnje, koja ga je i oterala u tuđinu, u svet koji ni u snu nije mogao da prihvati. Iz kojeg je morao ili da ode, ili da nestane. Povratak u Karanovo i Beograd bio je neminovan. Danilo uspeva da izbegne sudbinu gubitnika? Delimično. Našavši prijatelje i dete nestalog brata, on nalazi ne samo sebe već i razloge za život, koji je velika tajna, čudo koje se stalno troši i obnavlja, ali – traje. Iz života junaci lako skliznu u smrt? U smrt, san ili javu. Možda je zato roman blizak nekoj vrsti budnog sna u kome tamna strana duše gubi bitku, uprkos velikom zlu oko nas, i u nama. Danilo ne pristaje na ulogu gubitnika jer je uveren da izlaz iz zla postoji, kao što postoji i zrnce svetlosti, zrnce nade u svakom od nas. N.S.O.+

Антон Павлович Чехов: ДАМА С КУЧЕНЦЕТОМ и друге приче Издавач: РАД, Београд, 1969.год. Меки повез, 102 стране, латиница. Едиција РЕЧ И МИСАО (277) Врло пристојно очувано. `Антон Павлович Чехов (рус. Антóн Пáвлович Чéхов, Таганрог, 29. јануара 1860—Баденвајлер, Немачка, 15. јула 1904) био је приповедач и најзначајнији руски драмски писац. Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине. У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, највећим новелистом европског реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско позориште. Чехов је у почетку писао прича само ради финансијске добити, али како су његове уметиничке амбиције расле, он је увео формалне иновације које су утицале на еволуцију модерне кратке приче. Биографија Рођен је као треће од шесторо деце трговца Павела Јегоровича и Јевгеније Јаковљевне Морозове. Од 1876. до 1879. Чехов похађа основну и средњу школу у Таганрогу, често посећује позориште, објављује текстове и уређује школске новине. Чеховљев отац 1876. године банкротира и сели са породицом у Москву, док Антон остаје у Таганрогу. У то време Чехов пише своју прву драму `Без оца`, која није пронађена до данас. Антон П. Чехов 1879. године завршава средњу школу и одлази у Москву, где уписује медицину на Московском универзитету. Током студија објављује анонимне чланке у студентским часописима, убрзо узима и псеудоним Антоша Чехонте под којим пише у часописима Петербуршка газета, Ново време, Осколки и Руска мисао. Између 1880. и 1887. Пише још под псеудонимима: Доктор који је изгубио своје пацијенте, Брат мога брата, Човек без... и т.д. Године 1881. године Чехов пише драму која ће касније постати позната под именом Платонов, а занимљиво је да је та драма издата тек 1923., скоро 20 година након ауторове смрти. Студирао је медицину и био котарски лекар, али због недовршеног дипломског рада није стекао лекарску титулу. Започиње праксу у Чикину, а исте године објављује збирку прича Мелпоменине приче, док у децембру први пут пати од симптома туберкулозе. 1884. пише и једночинку На главном путу. Радња једночинке догађа се у крчми на главном путу, текст није прошао цензуру и оцењен је неподобним за извођење, те је први пут објављен 1914. поводом десетогодишњице Чеховљеве смрти. Годину дана касније Чехов путује у Ст. Петербург, где упознаје издавача Алексеја Суворина и сликара Исака Левитана с којима постаје близак пријатељ, те убрзо почиње писати и објављивати текстове у Сувориновим новинама Ново време. У априлу 1890. Чехов одлази на путовање кроз Сибир до острва Сахалин, где као лекар истражује живот у затвореничким логорима, након тога плови још Тихим и Индијским океаном, а на путовању се задржао до октобра исте године. Путовања су у Чеховљевом животу била константа, па тако већ 1891. иде у обилазак западне Европе, а исте године издаје новеле Двобој и Жена са села. Купује мало имање у Мелихову, где сели са породицом. Епидемија колере наступа у раздобљу 1892.-1893., А Чехов као један од водећих људи у покрајинској санитарној комисији, бесплатно лечи најсиромашније сељаке и бори се против глади. Објављује 11 прича међу којима је и Моја жена, Скакавац и једночинку Јубилеј. Године 1893. упушта се у љубавну авантуру с Ликом Мизиновом, с којом се неће венчати али ће му она послужити као инспирација за лик Нине у драми Галеб. Пише Острво Сахалин, излазе му текстови Анонимна прича и Велики Володја и мали Володја. Здравље му се погоршава 1894. те путује у Италију и Париз. Објављује дела Студент, Учитељ књижевности, Црни монах. Константин Сергејевич Станиславски и Владимир Немирович Данченко отварају 1897. Московски художествени театар, што ће убрзо имати велики утицај на Чеховљев даљи рад. Чехову умире отац, а он сам борави у болници због првог акутног напада плућне туберкулозе. У септембру путује у Француску на лечење, те су му објављене драме Ујка Вања, Иванов, Галеб и једночинке као и приче Сељаци, Код куће и Дивљак. У мају 1898. Антон Павлович Чехов враћа се из иностранства и живи неко време на Јалти, где преживљава други напад туберкулозе. Чехов продаје сва ауторска права на свој рад издавачу А. Ф. Марксу за 75.000 рубаља, што би у данашној вредности било око 80.000 долара, и почиње да уређује своја сабрана дела. Исте је године награђен Орденом св. Станислава за рад у образовању. Пише и објављује текстове На службеном послу, Драга, Дама са псетанцетом. Тог лета продаје имање у Мелихову и гради кућу на Јалти. Уметник 1903. објављује своју последњу причу Заручена, те му излази друго издање сабраних дела у 16 томова. У јуну цензори забрањују извођење Чеховљевих драма у нискобуџетним позориштима за радничку класу, а у септембру завршава драму Вишњик. Након тога, здравље Антона Павловича Чехова се погоршава. Почетком јуна Чехов путује са супругом Олгом Книпер на лечење у Немачку где 15. јула умире у Баденвајлеру. Сахрањен је 22. јула на гробљу Ново-Девичје у Москви. Антона П. Чехова називају зачетником психолошког реализма. У његовим драмама не постоји типичан драмски сукоб већ све што се догађа у драми произилази из психолошких стања, осећаја и унутрашњих сукоба ликова. Чехов у својим драмама такође инсистира на протоку времена који је један од механизама збивања у којем се догађају промене. У Чеховљевим драмама су врло детаљно исписане дидаскалије и описана места радње што доприноси општем разумевању ликова и њихових психолошких стања. Стваралаштво Иако је тврдио да му је медицина жена, а књижевност љубавница, и унаточ томе што је свој професионални живот чешће посвећивао управо лечењу, у медицини је остао познат више као – болесник, а светску славу донело му је позориште. Иванова У септембру 1887. позоришни предузетник Ф.А. Корш наручује од Чехова позоришни комад за управо започету позоришну сезону у свом позоришту. Чехов се на десет дана повлачи у изолацију и у стваралачкој грозници пише драму у четири чина – Иванова. Главни лик је 35-годишњи Николај Иванов, власник поседа, који је у депресији због разних животних проблема. Његова жена, Ана Петровна, рођена као Сара Абрамсон је Жидовка која се због удаје преобратила на православну вјеру и изгубила мираз. Ана Петровна умире од туберкулозе. Једино што јој може помоћи је одмор на Кримскоме полуострву, али Иванов јој то не може омогућити јер дугује новац Зинаиди Савишној. Иванов заправо не воли своју умирућу жену и једини мотив за удају био му је Анин велики мираз који је изгубила преобративши се, а сад кад му је супруга на самрти заљубио се у кћи Лебдјева и Зинаиде – Сашу. У првој верзији текста Иванов умире природном смрћу, тихо и неприметно, што је касније Чехов променио те се на крају четвртога чина Иванов убија револвером. Представа је праизведена 19. новебра 1887. године у Руском драмском позоришту Ф.А. Корша у Москви. Пробе за представу су трајале десетак дана, Чехов је гледао сваку пробу те је био врло незадовољан глумачким извођењем. Део публике примио је представу с одушевљењем и великим пљеском док је други део публике гласно звиждао, а након премијере одигране су још само две репризе. Чехов је на Иванову још радио, променио је крај и две године касније, 1889, представа је 31. јануара одиграна у Александринском позоришту у Санкт-Петербургу, у режији Фјодорова Јурковског. Ова представа била је врло успешна, чак је и сам Чехов изашао на поклон с глумцима, а након осталих извођења добивао је још многе честитке. Сљедеће године Чехову излази прва озбиљна дужа прича Степа, а једночинке Медвед и Просидба изводе се с успехом, док кратка прича У сутон добија Пушкинову награду Академије наука. Ујак Вања У октобру 1889. Чехов завршава драму Шумски гоблин, представа игра у децембру, али добија јако лоше критике, те је почетком нове године Чехов претвара у драму Ујак Вања, која ће бити објављена тек 1897. Ујак Вања догађа се на руском селу, где се на поседу налазе четири лика без икаквог смисла у животу, и без наде у промену. Основни однос је љубавни четвероугао. Јелена Андрејевна, млада је и згодна жена старог професора Серебрјакова, који је пре био ожењен Вањином сестром, из тога прошлог брака Серебрјаков има кћерку Соњу. Соњин ујак Вања, као и сеоски лекар и особењак Астров заљубљени су у Јелену Андрејевну, док се Соњи свиђа Астров. На крају нити једна веза не бива остварена, а Серебрјакови одлазе. Све остаје како је и било без икакве наде да ће бити боље. Различита позоришта у Кијеву, Кракову и Нижем Новгороду изводе Ујака Вању 1899, а Чехов размишља да драму претвори у кратки роман, али ипак то не чини. Исте године, с обзиром да Чехов због болести није могао да дође у Москву на представе Московског художественог позоришта, позориште је с целом трупом, костимима, сценографијом и реквизитом кренуло на дуги пут према Кримском полуострву и Јалти. Тамо су художественици за А. П. Чехова и Максима Горког извели Галеба, Ујака Вању, Усамљене од Хауптманна и Хедду Габлер Ибсена. Галеб Драму Галеб Чехов пише 1895. године, а та драма говори о позоришту, непремостивим разликама између старе и младе генерације, љубави према уметности. Главни лик Галеба је позната глумица Ирина Николајевна Аркадина која с љубавником књижевником Борисом Алексејевичем Тригорином долази на имање свога болесног брата Сорина. На имању син Ирине Николајевне, Константин Гаврилович Трепљов жели да постави представу, покушавајући да пронађе нови позоришни облик, али мајка нема слуха нити разумевања за синовљеве покушаје. Главна глумица те представе је Нина Михајловна Заречна, млада девојка којој се Трепљов жели свидети па јој дарује мртвог галеба којега је сам убио. Нина је згрожена тим поступком, а истовремено је опчињена Тригорином који је заводи повлачећи паралеле између њенога живота и мртвога галеба којега је добила на поклон. Депресивни Трепљов, којег је Нина одбила, покушава самоубиство, али метак му је само окрзнуо главу. Ирина Николајевна Аркадина жели да иде назад у Москву, док Тригорин жели остати на имању. Он ипак попушта жељама љубавнице. Нина и Тригорин се последњи пут виде пре његовог одласка, она му обећава да ће постати глумица и да ће се видети у Москви. Посљедни чин се догађа две године касније, сазнаје се да су Нина и Тригорин имали дете које је умрло и да се Тригорин вратио Ирини Николајевној Аркадини. Нина је те две године провела путујући уоколо с другоразредном глумачком дружином и сада све то прича Трепљову, који се на крају драме устрели. Галеба је обилежио неуспех на премијери у Александровом позоришту у Санкт-Петербургу, али већ друго извођење је показало да му је публика ипак склона. Дана 17. децембра у Московском художественом позоришту премијерно је и с врло великим успјехом изведена драма Галеб у режији К.С. Станиславског, али сам Чехов није присуствовао премијери. У телеграму који му је након представе послао на у Јалту В. Немирович-Данченко написао је: Тек што смо одиграли Галеба. Успех колосалан. Публика је молила да ти у њено име пошаљемо телеграм. Ми смо полудели од среће. Сви те љубимо. Галеб је после тог успеха постао симболом МХАТ-а. Три сестре У јануару 1900. Чехов је изабран је за почасног члана Књижевног одела Академије наука. Објављује дела У Равени и На Божић. Од августа до децембра пише своју најпознатију драму Три сестре коју завршава у Ници. Главни ликови драме су Олга, Маша и Ирина, сестре Прозоров и њихов брат Андреј. Радња драме збива се у руском провинцијскоме граду где су се преселиле пре једанаест година због прекоманде њиховог оца. Кроз драму се провлачи жеља и чезња за повратком у Москву. Први чин започиње слављем Ирининог имендана, но то је уједно и годишњица смрти њиховога оца. У госте им долазе официри Тусенбах, Сољони и Чебуткин који су на служби у граду те у друштво уводе новог заповедника Вершињина. Олга предаје у гимназији, а Маша, једина од сестара која је у браку, удана је за професора Кулигина. Андреј проси Наталију Ивановну. Између првог и другог чина протиче годину дана. У другоме Андреј и Наталија Ивановна добили су сина, но Андреј је незадовољан браком и коцка. Маша је такође незадовољна својим браком и прихваћа удварање Вершињина. У Ирину су заљубљени Тусенбацх и Сољони, којег она одбија. Сољони потом прети да ће убити сваког супарника. У трећем чину цели град је захваћен великим пожаром. Олга одлази да помогне настрадалима, Кулигин тражи Машу, а Ирина није сигурна жели ли пристати на брак с Тусенбахом. Андреј саопштава да је прокоцкао кућу, те на његове речи Олга са слушкињом одлази да живти у школском стану. У последњем чину војска напушта град, Вершињин се опрашта с Машом, док су Сољони и Тусенбацх уговорили двобој, у којем Тусенбах смртно страда. Драма завршава монолозима сестара у којима као и код осталих Чеховљевих јунака долазе до спознаје да се њихови животи не могу променити. То се види у речима Олге: Проћи ће време и ми ћемо отићи заувек, заборавиће нас, зборавиће нам лица, гласове и колико нас је било, али патње наше претвориће се у радост за оне који ће живети после нас, и наступиће на земљи срећа и мир, па ће људи споменути добром речи и благословити оне који живе сада. О, миле сестре, живот наш још није довршен. Живећемо! 1902. године добива Грибоједову награду Друштва драмских писаца и оперских композитора за Три сестре. Вишњик Године 1902. почиње да пише своју последњу драму, у којој се бави пропадањем руске аристократије – Вишњик. Драма почиње повратком Љубове Андрејевне Рањевске и њене кћери Ање из Париза на старо имање које је под хипотеком. Вишњик и кућа за неколико месеци ће бити продати на аукцији. Рањевска жели да спаси имање удајом своје кћери Варје за Лопахина, богатог и успешног трговца, који жели да посечи вишњик и изградити одмаралиште. Лопахин купује имање на аукцији, одлучује да посече вишњик и не ожени Варју. Драма завршава одлазком Рањевске и њезиног брата Гајева те сечом вишњика. Вишњик је симбол једне породице и класе која полако пропада. Дана 17. јануара 1904. на његов рођендан премијерно је изведен Вишњик, а главну женску улогу Рањевске играла је Чеховљева супруга Олга Книпер. Међутим Чехов је био незадовољан представом, јер је Вишњик назван комедијом, а К.С. Станиславски и В. Немирович Данченко су га поставили као трагедију. Представа доживљава велики успех у Москви и Санкт-Петербургу.`

Vidosav Stevanović x 4 knjige veoma dobro ocuvane moze i pojedinacno ...pitajte Vidosav Stevanović je pripovjedač, pjesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih djela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom svijeta.[1] Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske, kao i za evropske novine kao što su: Le Monde, Libération, El País i Expressen. Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. godine[1] u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Srbiji. Vidosavljev otac Dragomir bio je borac XVII istočnobosanske udarne divizije i teško je ranjen u selu Sijekovac pored Bijeljine, a umro je u somborskoj vojnoj bolnici na dan pobjede. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. 1961. godine odlazi u Beograd na studije. Najprije je studirao stomatologiju, ali onda se razbolio i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. ...Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život... (Vidosav Stevanović) [1] Nakon objavljivanja prve zbirke pripovjedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastario. Tih šest godina mladi pisac živio je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cijenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspjehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bježeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac. Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja, a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umjetnosti i Literature za cjelokupno književno djelo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest mjeseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu, gdje radi kao savjetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina. 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav, udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom. Uređivao je najznačajnije srpske i jugoslavenske književne časopise kao što su Vidici, Savremenik, Književna reč i Književne novine. ...Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije... (Vidosav Stevanović) [1] Kritika Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovjedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meterorit je uzburkala i osvijetila mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksčkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovjetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umjetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoljeli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je, zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamjernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocjene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedestih godina, kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Clavel tada piše: ...Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939-45. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Sheehan, a Liban svoju Oriana Fallaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savjesno analizira Stevanovićevo djelo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umjetnosti putem jeziku, ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektulanu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama. ...Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći... (Vidosav Stevanović) [1] Društveni i kulturni angažman Zbog uspjeha prve prozne knjige, Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Uslijedila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. ...Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti... (Vidosav Stevanović) Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča, kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Liječeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. ...U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno... (Vidosav Stevanović) Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, dijelom zahvaljujući sljedbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pjesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Mijenja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Slijedećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspješniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smiju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. ...Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto... (Vidosav Stevanović) [1] Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, prije svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rješavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, vidjeli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom. Progon i egzil Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savjetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva, koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih djela. U Sarajevu provodi dvije relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog vijeka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. ...Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile... (Vidosav Stevanović) [1] U decembru napušta mjesto savjetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje rodno selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. ...Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići... (Vidosav Stevanović) Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima bježi u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom jeziku. Uz pomoć svjetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspjeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubjediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakašnjelo zaustavljanje rata, podjelu Bosne i Hercegovine i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslijednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil, kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi prije njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, osjeća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje Ordre des Arts et des Lettres i najzad francusko državljanstvo. 2004. godine dolazi u Sarajevo, prihvata mjesto savjetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine, te iz solidarnosti sa multietničkom Bosnom i njenim žrtvama u ratu koji Srbija nije vodila uzima bosanskohercegovačko državljanstvo.[1] Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve rjeđe putuje, izbjegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci dobar dio 2008, godine provodi u pokušajima da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Upućuje otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću i ne dobija odgovor. ...Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti... (Vidosav Stevanović) Fond `Ars Longa` dodelio je Nagradu Dimitrije Mitrinović za 2011. godinu Vidosavu Stevanoviću za roman Šta ptica kaže i za izuzetan doprinos srpskoj kulturi i očuvanju lijepih umetnosti.[1] Bibliografija Poezija 1967. Trublje, zbirka pjesama; Pripovjetke 1969. Refuz mrtvak, zbirka pripovjedaka; 1978. Periferisjki zmajevi, zbirka pripovjedaka; 1984. Carski rez, zbirka pripovjedaka; (Andrićeva nagrada) 2009. Stradija i komentari, satira; Romani 1971. Nišči; 1975. Konstantin Gorča; 1986. Testament; (NIN-ova nagrada) 1988. Ljubavni krug; 1992. Sneg u Atini; 1993. Ostrvo Balkan; 1994. Hristos i psi; 1995. Ista stvar; 2001. Abel i Liza; 2001. Milošević, jedan epitaf, politička biografija; 2004. Sibila; 2004. Demoni; 2008. Stranac koji s vama boravi; 2008. Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim; 2008. Iskra; 2010. Prvi dnevnik samoće, dnevnici 1988-93; 2010. O mestima tužnim i dubokoj noći; 2011. Šta ptica kaže; Drame Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanovič Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Neobjavljeni rukopisi Drugi dnevnik samoće, dnevnici 1988-93; Scenariji Moj Lazare; Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem); Sabrana djela 1984. Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd; 1989. Sabrana djela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) 2007. Prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac (Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame.) 2008. Drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac (Refuz mrtvak, Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, Carski rez, Testament) 2009. Treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac (Sibila, Demoni.) Monografije 201. Vidosav, monografija; Nagrade 1968. Nagrada `Isidora Sekulić`; 1971. Nagrada `Milan Rakić`; 1985. Andrićeva nagrada; 1986. NIN-ova nagrada; 1990. Nagrada Mladost; 1995. Nagrada Civis; 1999. Ordre des Arts et des Lettres 2011. Nagrada `Dimitrije Mitrinović`;

Novo, nečitano, nema posvete. Podižite svoju decu bez podizanja glasa - Sara Čejna Redklif Broj strana: 281 Povez: Mek RODITELJSTVO JE PUTOVANJE NA PUTU STE Dobrodošli na putovanje koje se zove roditeljstvo – najlepše u životu! Vaša sposobnost da decu vaspitate ne podižući glas, učiniće ovo putovanje prijatnim za vas i vašu porodicu. Pitanje je samo kako ćete to postići. Odgovor se krije u narednim poglavljima. Roditeljstvo je predodređeno da izvuče ono najbolje iz vas i vaše dece. To se postiže kroz niz izazova, koji vas pozivaju da prevaziđete lična ograničenja i razvijate sve više nivoe stručnosti, znanja i emocionalne snage. Na kraju putovanja, nalazite se mnogo svetlosnih godina daleko od polazne tačke, bogatiji u svakom pogledu. Ovaj proces, koji nikad nije bezbrižan ili lak, traži da mu se posvetite punim srcem i svom snagom; vi ste pratnja u prvoj fazi putovanja vaše dece. Vi ćete ih pripremiti za život. Usput ćete nailaziti na strahovito mnogo pitanja – teških i lakih – i sa mnogo emocija: • Koje su važne lekcije kojima bi trebalo da naučite svoju decu? • Koji je najbolji način da ih tome naučite? • Kako da navedete svoju decu da vas saslušaju? • Kako da zadržite hladnokrvnost kada ne slušaju? • Kako da im pomognete da prevaziđu strahove i nesigurnosti? • Kako da prevaziđete sopstvene? • Kako da pomognete deci da se lepo slažu s braćom i sestrama? • Kako da ih naterate da rade domaće zadatke, peru zube i odlaze na spavanje? • Kako da ih naterate da pospreme svoju sobu, rasklone sto i iznesu đubre? • Šta da radite kada vam se ne dopadaju? • Šta da radite kada se ne dopadate vi njima? • Kako da ih naučite odgovornosti? • Kako da zadobijete njihovo poštovanje? • Šta ako vaše dete upadne u nevolje u školi ili sa zakonom? • Kako da izađete na kraj sa sopstvenim osećanjima frustracije i očajanja? • Šta ako vaše dete nema prijatelja? • Šta ako vam se ne dopadaju prijatelji koje ima? • Šta ako se vaš bračni partner ne slaže s vašim načinom vaspitanja? • Kako da budete dobar roditelj kada se istovremeno borite s ogromnim ličnim stresom? Spisak se nastavlja do beskonačnosti, predstavljajući tako maksimalan izazov za vašu inteligenciju i znanje. Uloga roditelja, zapravo, zahteva više od instinkta – zahteva znanje. Odgovori na ove roditeljske dileme i ostala pitanja dolaze vam svakodnevno. Postoje konkretne strategije pomoću kojih možete smireno i uravnoteženo ploviti nemirnim vodama roditeljstva, posedujući umešnost i samopouzdanje – metode koje će obezbediti da izbegnete sve vrtloge i grebene. Uloga roditelja, najzad, nije nikakvo mirno jezerce. To je moćan okean koji se neprestano menja: tokom dvadeset godina doživećete uzburkano more, bonacu, snažne oluje, sunčane dane, neumoljive struje, pa čak i poneki cunami. Ova knjiga upoznaće vas s najsavremenijom tehnologijom i psihologijom roditeljstva i tako vam olakšati put. Počinje mapom, opštim pregledom procesa roditeljstva koji će vam pomoći da definišete zadatak i usmeriti vas u odgovarajućem pravcu. Zatim dolaze detaljni osvrti na strategije roditeljstva koje mogu da vam pomognu da podstaknete zdrav razvoj vaše dece. Na kraju, ispitaćemo stvarni emocionalni svet roditelja, unutrašnje mehanizme koji otežavaju ili onemogućavaju sprovođenje strategija roditeljstva koje ste upravo naučili! Kao što svi znamo, postoji ogromna razlika između čitanja knjige o roditeljstvu i stvarnog roditeljstva, između teoretskog znanja i njegove praktične primene! Uveče ćete čitati stranice ovog priručnika o roditeljstvu, ali ujutru morate da zasučete rukave i započnete još jedan dan u vašem domu. Govoreći vam onako kako zaista jeste, ova knjiga daje podršku koja vam je potrebna da biste teoriju pretočili u praksu i izvršili stvarne promene koje će znatno doprineti načinu na koji vaspitavate decu. Dobićete vitalno važne informacije, koje će vam pomoći da sredite sopstvene emocije i iskorenite bes iz svojih vaspitnih metoda, tako što će vam omogućiti da svoju decu vaspitavate ne podižući glas. Konsekventno, ljubav koju tako pažljivo usađujete i gajite biće zaštićena, a vaši porodični odnosi mogu da napreduju. Vaš dom može da bude onakav kakav ste oduvek želeli: utočište, mirna luka, oaza u svetu prepunom stresova. Oslanjajući se na filozofiju roditeljstva, tehnike vaspitanja i emocionalno vođstvo, moći ćete da uskladite vaspitni pristup sa vašim ličnim stilom i individualnim potrebama vaše dece. Posedovaćete znanje potrebno da shvatite šta da uradite u svim mogućim situacijama vezanim za vaspitanje dece i, najvažnije od svega, da pomognete sebi u tome. Ovaj izuzetni priručnik sadrži: • rešenja za svakodnevne izazove koji roditelje čekaju, među kojima su odlazak na spavanje, učenje, domaći zadaci i obaveze dece • tehnike koje pomažu deci da se izbore sa razočaranjem, strahom i ljubomorom • ideje koje roditeljima pomažu da prevaziđu osećanje bespomoćnosti, anksioznosti, neadekvatnosti ili očaja • metode za savladavanje besa roditelja ili dece • strategije za okončavanje rasprava i ublažavanje sukoba • savete za negovanje saradnje, bliskosti, ljubavi i poštovanja • jednostavne, blage i delotvorne tehnike disciplinovanja • direktne načine za umanjivanje potrebe za disciplinovanjem. SARA ČEJNA REDKLIF magistar je psihologije i registrovani član Udruženja psihologa Ontarija. U svojoj privatnoj ordinaciji bavi se bračnom, porodičnom i individualnom psihoterapijom. Takođe, već više od 25 godina drži radionice, predavanja i seminare o roditeljstvu, kako u Kanadi, tako i u inostranstvu. Dugogodišnji je saradnik Klinike za lečenje poremećaja u učenju pri bolnici „Velesli“ u Torontu, kao i istraživač u oblasti razvojne psihologije pri Institutu za psihologiju deteta pri Univerzitetu u Torontu. Autor je više knjiga o porodičnom životu, kao i brojnih članaka i redovno se pojavljuje u radijskim i TV emisijama kao stručnjak za vaspitanje. Sa suprugom i šestoro dece živi u Torontu.

Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta - feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je - Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: - Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije. Simbolična pomoć saveznika Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa. Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža. Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu. Vatreni uragan nad gradom Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa. Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile - Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod `Timok` sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci `Jadar`, `Pobeda` i `Sveti Đorđe` naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata. Govor majora Gavrilovića Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas: - Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!... Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!. Živeo Beograd!. Sa urlikom `Ura` krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe. Veliki gubici u ljudstvu Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika. izvor : Branislav V. STANKOVIĆ

Autor - osoba Knežević, Marija, 1963- = Knežević, Marija, 1963- Naslov Knjiga o nedostajanju / Marija Knežević Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 180 str. ; 16 x 16 cm Drugi autori - osoba Vešović, Katarina Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Ogledalo ; 2 (broš.) Napomene Tiraž 500 Životopis: str. 172 Str. 174-179: Eseji poput ovih / Katarina Vešović. О ČEMU JE OVDE UGLAVNOM REČ Ovo je neminovno knjiga eseja. Zašto neminovno? Vreme u kojem sam se zatekla doživljavam kao doba esejističkog mišljenja I Izražavanja. I kod čitalaca I kod pisaca evidentna je potreba za komentarom. Ma znam ja to – sve češće se čuje – ali šta ti misliš? Kako bi ti to rekla, rekao? Esejistički senzibilitet, koji je naravno oduvek postojao, okuražen je i oslobođen činjenicom da su nam priče ili odavno poznate ili su se „dogodile pre priče“, kako je u jednoj od svojih priča zapisao David Albahari. Broj dostupnih knjiga raste, a sa njim i izrazitija selektivnost čitalaca. Ljude jednostavno mrzi da čitaju „dosadne knjige“. Traže, najčešće s pravom, da budu zavedeni I to što brže. „Storije“ su filmovane ili to potencijalno mogu biti. Vreme njihovog prijema je skraćeno, doživljaj dopunjen pokretnom slikom, zvukom. Pojačana potreba za „novim glasom“ je takođe posledica zamora usled opšte akumulacije koju smo skloni da doživimo kao nagomilavanje informacija. I rasprava о prvom licu je prevaziđena. Ono nije diskutabilno - ono jeste identitet teksta. Pripovedač-junak postaje garant uživanja u tekstu ili, pak, u suprotnom, jedini vinovnik dosađivanja. Drugo je pitanje da li je knjiga uspela ili ne, da li taj predmet sa povezanim stranicama ima pravo da se zove knjiga. Pod pretpostavkom da je to pravo stečeno, svaki tekst, zapisan ili ne, bilo da je reč о poeziji, pričama, romanima... filmu ili pak živom dijalogu, pripada ili teži ka tome da pripadne porodici eseja. Jer ukoliko nije reč tek о jednokratnoj razonodi, čime jedno štivo opravdava svoje postojanje u doba megaprodukcije pisanih i štampanih stranica ako ne ličnom perspektivom, osvešćenim pa samim tim i odgovornim ja-obraćanjem, umećem posmatranja i imenovanja onoga što „sve nas okružuje“, razumevanjem kroz empatiju, ozbiljnošću nezamislivom bez humora, prividnom lakoćom kretanja po tlu palimpsesta? Rečju, ono što stanovnik današnje biblioteke potražuje jeste stav. Neko će reći originalnost. Svejedno. Ukoliko uistinu postoji, stav je neponovljiv. Sa stanovišta autentičnog pripovedača-junaka postoji samo jedna neispričana priča – sopstvena. I dok je tako, dok traje taj „šendijevski“ osećaj nedopričanosti, ima smisla pričati je. Druga napomena odnosi se na reč i pojam nostalgija. Stekla sam, a sada već i negujem određenu podozrivost prema ovom terminu. „Čežnja za nečim što (možda) nikada nije ni postojalo“ nije mi bliska toliko koliko osećaj nedostajanja, apstraktne ¡II sasvim konkretne uskraćenosti, osećanje progresivnog lišavanja. Pišući tekstove koji slede, tragala sam za pravim pitanjima о ovom fenomenu. Upitanost umesto odgovora, to jest upitanost kao konačni odgovor, jeste definicija jednog senzibiliteta i, rekla bih, osnovno obeležje ove knjige. Marija Knežević rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu gde je i predavala kreativno pisanje. Radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Objavila je knjige poezije Elegijski saveti Juliji (1994), Stvari za ličnu upotrebu (1994), Doba Salome (1996), Moje drugo ti (2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003), In tactum (2005), Uličarke (2007), Šen (2011) i Tehnika disanja (2015), knjigu Querida – elektronsku prepisku sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (2001), romane Hrana za pse (1989), Ekaterini (2005) i Auto (2017), knjigu priča Fabula rasa (2012), knjige eseja Knjiga o nedostajanju (2003) i Knjiga utisaka (2008). Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG136 (N)

Forum Romanum Žika Bujuklić Pravni fakultet/Službeni glasnik, 2006.god. meki povez, 653 strane, u dobrom stanju FORUM ROMANUM – RIMSKA DRŽAVA, PRAVO, RELIGIJA I MITOVI (Pravni fakultet u Beogradu – Dosije, Beograd 2005.) Ima dela kojima bi se nanela nepravda ako bi se sačinio prikaz o njima u danas uobičajenom značenju te reči. To je upravo knjiga Forum Romanum – Rimska država, pravo, religija i mitovi, koja se može predstaviti samo onim tekstom koji će pažnju naše kulturne javnosti skrenuti na svojevrsno traganje za novim nači­nima upoznavanja prošlosti. Istorija je priča koja se neprestano ispočetka pripoveda, ali se pristupi tom pripovedanju menjaju, pa se vrše prevrednovanja, postavljaju drukčije vizure, traže mogućnosti novog izraza. Autor Žika Bujuklić ponudio je upravo jedan drukčiji način pristupanja rimskoj prošlosti i uspeo da nas uveri da je ne samo moguć, već i poželjan drukčiji pristup. Originalna po svojoj zamisli, a opredeljena od samog autora kao priručnik i objavljena u ediciji priručnika, ova knjiga će se, bez sumnje, naći i na poprištu velikih rasprava o zahtevima koji se postavljaju, u skladu sa tzv. Bolonjskim procesom, u odnosu na literaturu preporučenu ne samo za pripremanje ispita već i izradu pismenih radova tokom svakog od ciklusa studija. Već sam naslov zaslužuje nekoliko reči. Nije potrebno spadati u onu kategoriju čitalaca koji se posebno oduševljavaju naslovima, da bi se priznalo da već prvi pogled na ovaj naslov pleni. Naravno, sama koncepcija knjige – rimsko istorijsko nasleđe dato kroz pogled jednog virtuelnog posmatrača na Forumu (evo, ni istorija ne može a da se ne približi pojmu virtuelnosti) – iznedrila je naslov. A ovaj je, pak, metafora za život antičkog Rima, stari rimski svet, rimsku civilizaciju. Asocijacije koje se roje oko ovog naslova su brojne, pa se očekuje obilje raznovrsnih sadržaja koje su stvarala svakodnevna događanja na ovom drevnom rimskom trgu. I zaista, čitaocu se nudi neslućeno bogatstvo podataka, zanimljivosti, raznovrsnih momenata iz rimske prošlosti, ograničeno, po ideji autora, na državu, pravo, religiju i mitove. Stoga se nakon čitanja knjige može sa zadovoljstvom zaključiti da naslov nije izneverio i da čvrsto stoji na koricama knjige. Ovo delo privlači posebnu pažnju zbog same zamisli o načinu predstavljanja odabranih tema jer nudi jedan drukčiji prilaz rimskom pravu, društvu, državi, religiji, rečju, rimskoj civilizaciji kao jednom od korena i uporišta evropske duhovnosti. Trodelno ustrojstvo knjige omogućilo je autoru da primeni osoben metodološki postupak u osvetljavanju i tumačenju rimske prošlosti. Prvi deo, sa naslovom koji stoji i na pročelju knjige, već je jedna mala „knjiga u knjizi“. Zamišljen kao uvodna studija, koja treba da obavesti čitaoca o ulozi i značaju koji je kroz rimsku istoriju imao glavni gradski trg, ovaj zapis postigao je ono što bi nesumnjivo bila želja svakog pisca: zaslužan je za rađanje naročitog interesa čitaoca za pojedine potonje odrednice pojmovnika za koje ranije nije ni slutio da ga mogu toliko zanimati. Izlažući istoriju Foruma, autor je uspeo da postigne utisak da se čitalac, poput imaginarnog „posmatrača koji se našao na samom trgu“, počinje da kreće za nekim žustrim, pričljivim vodičem koji hita po forumskom prostoru gore-dole i kroz vekove, pa se taj slušalac-posmatrač ponekad i „umori“, „zadiše“ prateći vodiča, ali nikako ne odustaje. Slika Foruma, koja se svakako tokom vremena menjala, ne samo sa svakom novom rekonstrukcijom trga već i smenjivanjem društvenih, političkih, kulturnih događanja, nije mogla, u tekstu ove namene i obima, biti dočarana drukčije do putem serije krokija koji, ponekad u samo nekoliko redaka, dočaravaju osnovne osobine nekog od izabranih prizora ovog gradskog prostora u opisivanom vremenu. Skice koje se nižu kao da su realizovane usput, u prolazu: močvarna udolina između brežuljaka Kapitola i Palatina, građevine u kojima su smeštene političke i pravne institucije, čitav niz kultnih mesta i objekata, taverne i bazilike, biseri arhitekture koji se utrkuju u lepoti, visini, višestrukoj nameni, a zatim događanja koja prate sticanje ili gubitak velike, ali i male vlasti, javne svetkovine, religijske svečanosti, suđenja, kažnjavanja, vojni trijumfi, gladijatorske igre, pogrebne ceremonije, scenske predstave, razmena robe i usluga, dokoličarenje običnog čoveka, te varvarske najezde, prva hrišćanska svetilišta, sumrak, ali i ponovni uspon Foruma. Autor polazi od toga da su čitaočeva uobičajena, opšteobrazovna znanja o rimskoj pro­šlosti već izgrađena, što mu je omogućilo da zapis oslobodi, na sreću, od političke istorije, dosadnog ređanja datuma, nizanja perioda, usvajanih periodizacija trinaestovekovne rimske istorije itd. Upravo zbog toga, svaki odabrani kadar se posmatra-čita radoznalo, slikovit je i upečatljiv, a dinamika kojom se smenjuju jedan za drugim dala je tekstu neočekivanu dozu živosti. Time je kod čitaoca i slika samog grada Rima, grada kao živog organizma, stvorila poseban emocionalni utisak. Nije bilo lako ovako slo­ženo štivo izložiti zgusnuto, a tako zanimljivo i nadahnuto. Osnovna ideja autora – o priručniku u kome će na jedan novi, savremeni način prezentovati građu i tako doprineti osavremenjivanju sticanja znanja iz oblasti pravnoistorijskih nauka – realizovana je prevashodno u drugom delu knjige. Ovaj deo, pod naslovom „Pojmovnik“ (ili, kako ga sam autor bliže određuje u predgovoru, „forumski pojmovnik“), predstavlja temeljni deo knjige. Napisan je u formi abecednog pojmovnika – kraćih i dužih abecedno poređanih tekstova/odrednica. Sama forma azbučnog ili abecednog pojmovnika nije, razume se, novost. Poznati su npr. srednjovekovni azbučni ili abecedni zbornici tekstova npr. molitvenog, religioznog karaktera, koji su predstavljali tada svojevrsne enciklopedijske priručnike o određenoj temi. Čini se da se može prepoznati autorova zamisao da svaka odrednica pojmovnika predstavlja celovito, a ipak razumnim granicama omeđeno izlaganje jednog pojma koje ne povlači, manje-više, dalje traganje za drugim odrednicama da bi se upotpunila tražena odrednica. Kada se kaže „celovito izlaganje“, ne misli se samo na sveobuhvatan pristup koji uključuje (razume se tamo gde je to moguće) elemente izabranih oblasti države, prava, religije i mitova, već i pronicanje u oblasti arhitekture, arheologije, antičke književnosti itd., a sasvim neznatno, onoliko koliko je nužno da se zbog preciznosti pomenu određena politička događanja. Celovitosti značajnog broja odrednica doprinose i prevodi fragmenata ilustrativnih latinskih tekstova, a neretko i slike, crteži, grafikoni, spiskovi i sl. Ne treba zanemariti ni nastojanje da se, uz uobičajeno etimološko objašnjenje latinskog naziva odrednica, istakne i višeznačnost pojedinog pojma, tamo gde ona postoji (npr. Aedes, Tessera, Elogium), a neretko ukaže i na sociolingvističko značenje pojma, npr. u pučkoj upotrebi imena boginje Flore (Floralia). Konačno, ali ne i nevažno čitaocima koji nemaju šira znanja iz razmatranih oblasti i latinskog jezika, pristup važnijim odrednicama olakšava spisak odgovarajućih naziva na srpskom jeziku, koji je priložen na kraju knjige. Nema nikakve sumnje da je, s metodološke tačke gledano, izrada pojmovnika zahtevala u prvom redu uvid u raspoloživu građu, a to je značilo uvid u nepregledno bogatstvo raznovrsnih sadržaja. Stoga je autor morao da se upusti najpre u izbor, a zatim predstavljanje probrane građe da se ne bi desilo da nastane jedna velika gomila, a velika gomila je „dokaz onoga što je najgore“ (Seneka, Rasprava o blaženom životu). Jasno je da ne postoji formula koja bi unapred odredila udeo materijala iz izabranih oblasti i da je pitanje izbora koncepcije bio najteži posao autora. Koliko je izbor građe morao biti delikatan zadatak za autora, kazuje činjenica da je pitanje obima knjige kao priručnika, a samim tim i obima pojmovnika kao njenog dela, povlačilo za sobom ograničenje u vidu mnogo toga podrazumevanog kao prethodno stečeno znanje, mnogo toga sintetizovanog, mnogo toga što je moralo ostati neiskorišćeno, a da se opet u svom bogatstvu pojmova koji se obrađuju trebalo odupreti iskušenju da se pojednostavljuje ono što uopšte nije jednostavno. Osim toga, ne treba zanemariti da je „pogled“ s rimskog Foruma ograničen i da je to ograničenje u poznorimskim vekovima bivalo sve veće s pomeranjem strateškog značaja ka severnoitalskim gradovima, a kasnije istočnom delu Carstva, što je povlačilo za sobom nužno izostavljanje značajnog dela materije. Upravo zbog svega toga, izbor autora – korpus pojmovnika sastoji se od preko sedamsto odrednica, od kojih je oko jedna petina upućujućih – i obrada sekvencirane građe mogu biti uvek dočekani s protivrečnim ocenama ili izazvati nedoumice. Jedna od takvih nedoumica u pogledu koncepcije je utisak da će jedan deo čitaočeve radoznalosti ostati ipak nezadovoljen. Naime, koliko god su u predstavljanju probrane građe prethodno navedene oblasti duhovnog života Rimljana dobile značajno mesto, toliko se čitav niz koncepata i instituta rimskog privatnog prava, prvenstveno obligacionog, ne nalazi u pojmovniku. Čini se da bi se objašnjenje za ovo moralo tražiti u koncepcijskom polazištu autora. Naslućuje se da je napor Žike Bujuklića bio prvenstveno okrenut ka dinamici zbivanja (ponekad i prividno efemernih događanja svakodnevnice) na Forumu kao otvorenoj sceni. Ali, uvažavajući eventualno ovakvo koncepcijsko polazište, ne može se, s druge strane, odupreti utisku da sam izbor forme pojmovnika nagoveštava nameru autora da knjigu predstavi kao svojevrstan enciklopedijski priručnik o izabranim temama, što podrazumeva da važnim konceptima i institutima rimskog privatnog prava sleduje zasluženo mesto (kao što su ga, s druge strane, dobile brojne ustanove javnog prava). Forumski pojmovnik otvara još jedno pitanje koje bi se moglo odrediti kao pitanje (teorijsko)metodološkog karaktera. Koliko god se naslućuje namera autora da svaka odrednica bude celovito predstavljanje pojma i koliko god izabrana forma pojmovnika ne veže tako striktno u pogledu sveukupnosti pojmova i obima odrednica, kao što je slučaj kod leksikona i rečnika, ipak se pred čitaocem postavlja pitanje obima i ravnoteže odrednica. Ima odrednica koje izuzetno iscrpno osvetljavaju i tumače pojedine fenomene rimske prošlosti, tako da predstavljaju pojedinačne male studije (npr. Templum, Vestales, Formula, Leges, Bona fides, Imperium, Senatus, Rex, Servus, Triumphus i dr.). Upravo ove odrednice zaslužne su što pred očima čitaoca nastaje (ili se obnavlja) jasnija i potpunija slika rimskog sveta. Mnoge od njih pisane su tako nadahnuto da neodoljivo „povlače“ čitaoca ka novim odrednicama. One plene svojom jasnoćom, preglednošću i iscrpnim navođenjem brojnih podataka, koji se teško mogu naći ovako sabrani na jednom mestu. Međutim, ima i onih odrednica koje su, čini se, neopravdano skromno obrađene. Ne može da ne izazove nedoumicu kod čitaoca činjenica da je npr. odrednica Dominium ex iure Quiritium, posvećena najvažnijem obliku rimske privatne svojine, ograničena na jedan pasus, a da se npr. gotovo na dva lista prostiru rimske prostitutke (Meretrices), sa svojim zvaničnim registrima i dozvolama za rad, sastajalištem, pa sve tako do zlosrećne sudbine žene cara Klaudija, razvratne Mesaline. Ovo je, razume se, subjektivna, tipična ženska primedba i na izvestan način ekstreman primer, ali je neravnomernost udela izabranog materijala jedan od osnovnih utisaka pri čitanju. Koliko god u odnosu na pravo stoji izvesna koncepcijska i metodološka nedoumica, utoliko je nema u pogledu izbora i tretiranja mitsko-religiozne sfere duhovnog života Rimljana. Posebnu pohvalu zaslužuje usredsređenost autora na rimsku religiju i mitove. Nisu retka dela, ne samo kod nas već i u svetu, koja se zadržavaju isključivo na državnopravnoj istoriji Rima u najužem smislu te reči. Ali ne treba smetnuti s uma nerazdvojnu vezu između rimskog života starijeg doba i magijsko-religiozne sfere koja se smatra jednom od najznačajnijih karakteristika arhaičnog rimskog sveta. Sve do kraja republikanskog doba magijsko-religijske karakteristike mogu se sresti u svakom aspektu života i znanja, od pravnog znanja (u kojem su, dobro je poznato, pontifici igrali dugo odlučujuću ulogu), pa sve do npr. medicine, veštine građenja, vojnih aktivnosti itd. Postepeno slabljenje ovih karakteristika rimskog duhovnog života i dosledna laicizacija započinje negde sa uspostavljanjem monarhijskog uređenja, rađanjem jedne nove nobilitas i susreta rimskog sveta sa drugim kulturama, prvenstveno grčkom civilizacijom. Prema tome, magijsko-religiozna sfera jedna je od ne samo najinteresantnijih već i najznačajnijih crta arhaičnog rimskog sveta. Uostalom, i sama ideja o pogledu sa Foruma jednog virtuelnog posmatrača nije nikako mogla da znači samo pogled na političke i pravne institucije čija delatnost se obavljala unutar forumskih velikih ili manjih, zatvorenih ili otvorenih struktura (npr. Curia, Comitium, Basilica, Rostra), već i pogled na hramove i svetilišta koji čine ne samo arhitektonsku celinu nego prevashodno doprinose da ovaj trg dobije vrednost simbola grada Rima, čitave države, rimske civilizacije. S druge strane, spoj mita i religije nije neobičan: religioznu misao prati mit i misterija, mitovi i religija se ukrštaju, ali i razdvajaju. Spoj mita i religije kroz istoriju značio je spoj ljudskog straha i nade. Mit je proizvod stvaralačke mašte (ne postoji jedna opšteprihvaćena definicija mita) i stoga odražava unutrašnji svet, kako pojedinca, tako i društva u celini, pa se može reći da je istorija mita istovremeno i istorija čovečanstva. U toj istoriji rimski mitovi zauzimaju značajno mesto i stoga nema nikakvog razloga da ne dobiju odgovarajući prostor u studijama ovakve vrste. Najzad, nedavno je pokrenuta ogromna planetarna edicija (projekat preko 30 izdavača iz celog sveta) posvećena mitovima, s ciljem da se prevaziđe jedan neobrazovan pogled na mitologiju koji već dugo, negde od XVIII veka, vlada u svetu, pa se tako i ova knjiga pridružuje u pravi čas velikoj ideji međunarodne izdavačke zajednice. Ne samo bogatstvo i raznovrsnost odrednica već i njihova zanimljiva obrada, često dopunjena skicama, šemama, crtežima, razlog su što se ovo štivo preporučuje ne samo studentima prava već i širem čitalačkom krugu. Tako će npr. svako ko u svom rečniku koristi metaforu „samo je korak od Kapitola do Tarpejske stene“ (od trijumfa do sramnog pada) moći mnogo da sazna ne samo o poreklu tog izraza i sudbini nesrećne devojke Tarpeje, već i sve o lingvističkim nedoumicama pomenutog naziva (Tarpeium saxum); ili npr. oni koje interesuje u aktuelnom političkom životu pitanje potrebne ili moguće lustracije, pronaći će u knjizi podatke o izvornoj ideji „očišćenja“ (Lustratio); ili pak o ideji poštenja i nepristrasnosti političkih kandidata (Candidatus, Ambitus) itd. Ali nezavisno od sfere interesovanja čitaoca, jedno je sasvim sigurno: ovo štivo čita se sa olovkom u ruci. Asocijacije koje se množe, slike koje izranjaju, ideje koje se rađaju tokom čitanja željenih odrednica imaju za posledicu da tekst i margine knjige ostaju sa brojnim tragovima olovke. Nisu to samo podvučeni delovi teksta, već su to neretko uskličnici, upitnici, strelice, ispisani komentari. Nema opu­štenog i ravnodušnog čitanja. Može li autor poželeti bolji rezultat od tog? Posebno mesto u ovom zapisu zaslužuju jezik i stil pisca ovog priručnika. Njegov jezik je lep, besednički, u isto vreme slikovit i ekonomičan. Autor očigledno neguje jednostavan stil. Ponegde blesne osoben humorni, čak i satirično-parodični stil. Zahvaljujući svemu tome, autor je postigao izvanrednu lakoću u pristupu i tretmanu ovog zgusnutog i složenog štiva. A to je razlog što tekstove čitamo bez napora i radoznalo. Završni, treći deo knjige, „Prilozi“, koji sadrži prevode izabranih izvora, namenjen je prevashodno studentima prava. Ni ova deonica nije ostala bez autorskog doprinosa. Autor se ne pojavljuje samo u ulozi priređivača, već i ovde daje svoj udeo u vidu novih prevoda i ispravaka postojećih. Ovo delo bez sumnje je plod dugog i brižljivog rada, kao i dugogodišnjeg pedagoškog iskustva u radu sa studentima. Da bi se zaključilo koliko je bio težak posao prikupljanja i obrade materijala nije nužno da se pregleda spisak brojne literature i izvora kojima se autor služio. Dovoljan je pogled na kompoziciju dela, a zatim na obuhvaćene teme koje se kreću od složenih nau­čnih problema do sitnih zanimljivosti iz života Rimljana. Forum Romanum nije stereotipni univerzitetski priručnik, već opsežna monografska studija (sa preko 600 stranica) izložena na moderan i specifičan način. Zanimljivom opštom kompozicijom, raznovrsnošću tematskog opsega, bogatstvom podataka i činjenica, lakoćom izlaganja problemski teškog gradiva, ova knjiga ne samo da će poslužiti svojoj osnovnoj nameni, već je i privlačno štivo za poznavaoce ili za puke ljubitelje (antičke) istorije, a u nju će zaviriti čak i oni koji i ne slute da bi ih ova materija mogla zainteresovati. Žika Bujuklić je učinio stvaralački pokušaj koji je pomerio naše uobičajeno poimanje priručnika – knjiga za uživanje i za sticanje znanja. Zato možemo samo da izrazimo veliko zadovoljstvo što se ovakvo delo pojavilo u našoj naučnoj sredini. Najzad, stiče se utisak da autor, svestan ograničenosti „pogleda“ s rimskog Foruma i stoga nemogućnosti obrade veoma zna­čajnog dela materije izabranih oblasti, nagoveštava nastavak. Da li bi to mogao da bude carigradski Forum Constantini, koji bi ugostio novog virtuelnog posmatrača, ili bi se njemu pristupilo možda kroz neki drugi „portal“? Konstantinov grad na Bosforu to zaslužuje jer je predstavljao ne samo „Novi Rim“, već i prestonicu u kojoj je rimska duhovna baština, a pogotovo pravna, nastavila svoj život, i preko Justinijanove kodifikacije postala temelj evropske kulture i civilizacije. Akademik Lujo Margetić, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, vol. 56, br. 5 (2006), str. 1649-1650 Ž.BUJUKLIĆ: FORUM ROMANUM - RIMSKA DRŽAVA, PRAVO, RELIGIJA I MITOVI Opsežna i korisna knjiga uglednoga beogradskog romanista Žike Bujuklića značajna je prinova srpskoj romanistici. Pravni fakultet u Beogradu izdao je knjigu u seriji Priručnici, Što doista odgovara sadržaju i namjeni knjige. Ideja se autora sastoji u tome da se na jednom mjestu skupe mnoge obavijesti, i to osobito pravno relevantni podaci o središnjem mjestu Rimske Imperije. Forum romanum nalazio se između brežuljaka Kapitola i Palatina i najuže je središte Rima. U širem smislu to je doista bio stoljećima `pupak` (umbilicus) svijeta. Autor je u predgovoru istaknuo da su u knjizi `država, pravo, religija i mitovi Rimljana sagledani očima nekog zamišljenog posmatrača, koji se našao na samome trgu i pratio događanja na njemu tokom vekova` (5). Knjiga se dijeli na tri dijela: U prvome dijelu autor sveobuhvatno obraduje sam Forum romanum (5-85) koji podrobno opisuje s obzirom na njegovu povijest od najstarijih do današnjih vremena. Posebnu draž ovog dijela knjige čine nacrti i fotografije pojedinih građevina uz dodatne podrobne nacrte i to posebne pikazane po pojedinim stoljećima. Taj je dio knjige vrlo atraktivan i poučan i za nepravnike. Drugi je dio najopsežniji (89-565) i obuhvaća oko dvije trećine knjige. Autor ga je nazvao `pojmovnik`. U njemu je veliki broj pojmova Što se odnose, u prvom redu, na rimsko pravo koncizno objašnjen. Drugim riječima, taj jc dio neka vrsta pravno-kulturne enciklopedije. Navodimo samo nekoliko nešto širih natuknica (s oznakom broja stranica u zagradama) da se približno vidi dijapazon izbora: bonafides (161-165), edictum perpetuum (236-238), legis actio (346-355), meretrices (382-385), senatus (480-488), tribun (530-535), vestales (550-556) itd. Treći dio nije manje zanimljiv. Na str. 567-598, tj. nešto manje od 10% knjige, dani su prijevodi nekih za pravnu povijest važnih vrela, npr. leges regiae (567-569), leges duodecim tabularum (569-572), dio Ciceronova Oratio pro Murena (590-595) i Augustova politička oporuka, Res gestae divi Augusti (595-598) itd. Kao što se vidi, autor se nije zadovoljio time što bi čitatelju pružio puku definiciju pojedinog pojma. Dakako, da nije mogao dati o pojedinom problemu širu informaciju o današnjem stanju znanosti (tzv. status quaestionis), jer bi u tom slučaju knjiga ispala najmanje deset puta opsežnija. Autor je bio prisiljen ograničiti se na osnovnu informaciju o velikom broju pojmova, tako da je uspio ponuditi čitatelju tipičan priručnik, ako je čitatelju potrebna brza i pouzdana informacija. Imamo dojam da je autor ostvario djelo koje tako reći nadmašuje snage pojedinca. Možda bi trebalo razmisliti o mogućnosti da se u drugom izdanju tekst preradi i dopuni informacijama koje bi još u mnogim smjerovima pružile daljnja, usudili bismo se reći bezbrojna polja informacija, ali uz pomoć stručnjaka drugih struka. Time bi enciklopedijsko djelo još više dobilo na aktualnosti za pravne povjesnike. Spomenimo na kraju da se u knjizi nalazi određeni broj tiskarskih pogrješaka, očito lapsus calami, koje ne ometaju praćenje teksta.