Laguna Broj strana: 320 KAO NOVO Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga, inače, bestseler New York Timesa, nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

SV 4 07180) SELO GRGETEG fragmenti , Milica Gorjanović , Poeta Beograd 2011 , Autohtonog Grgetega više nema. On je gotovo u potpunosti razoren i spaljen tokom Drugog svetskog rata. Od starog Grgetega ostali su samo stari most i bunar na đeram. Danas ima samo dva đaka koja idu u školu u susedno selo. U njemu nema ni prodavnice ni kafane. Meštani u selu kažu da vise ima kaluđerica u manastiru nego stanovnika starosedelaca. Milica Gorjanović je rođena u tom selu i u njemu je živela do 1943. godine kada je kao dvanaestogodisnja devojčica zbog ulicnih borbi izmedju partizana i ustaša bežeći kroz kukuruze i vinograde morala da napusti selo. Pre nekoliko godina, njena prijateljica, Mira Pekić, prof. fakulteta, kojoj je mati Grgetezanka, u razgovoru o Grgetegu joj je rekla:“Napiši nešto, sve će otići.Grgeteg se u knjigama spominje samo uzgred, na marginama“ To je bio povod da Milica pocne da sakuplja podatke o ovom selu. Ona podatke o selu pronalazi u knjigama i arhivima, ali su joj važnije priče aktera i svedoka događaja. Više od tri godine ona putuje, trazi preživele stanovnike i njihove rodjake, razgovara sa njima. Ona pokusava da, u tim razgovorima, rasvetli bar deo istine o dogadjanjima u selu. Selo Grgeteg razvijalo se uz manastir Grgeteg, pa Milica odatle i počinje priču. Piše o nastanku manastira, pored njega i sela i o svim važnim istorijskim ličnostima i dogadjajima i njihovim odjecima u selu. Svi važni istorijski dogadjaji imali su uticaja na selo i kroz ovu knjigu autorka piše o istoriji srpskog naroda kroz mikrosvet jednoga sela. Ona se dotiče Seobe Srba, kuge, revolucije 1848, Drugog svetskog rata. Piše o pojedinačnim sudbinama stanovnika, svim do kojih je mogla da dodje. Navodi imena stradalih jer većina imena nigde nije navedena. Ono što nije zabeleženo, ni ne postoji i Milica pokušava mnogo godina posle završetka rata da osvetli ono o čemu se nije pisalo. Težak život kmetova i seljaka bio je i pod turskom i austrougarskom vlašću a kulminirao je tokom Drugog svetskog rata kada je zverstvo dobilo svoju konačnu dimenziju. Ona želi da sudbina malog čoveka ne bude zaboravljena. Ova knjiga je kao putovanje vremeplovom. Putujući kroz istoriju sela i i njegovih meštana, putovaćete i kroz istoriju srpskog naroda. Emilija Gorjanović mek povez, format 17 x 24 cm , latinica, ilustrovano, 148 strana

„Барили, а то се зна, ради на једној акробатској жици, смештеној веома високо, а испод њега је бездан детињарија и светковања. Ипак, он се одржава комотно на жици, иако привремено. Можда својим ненамерним скретањем према бездану тражи опроштај због евентуалног претеривања и због грешака које онај који чврсто стоји на земљи не би учинио. Тако и код читаоца долази до напетости. Чини му се да сваки његов лик понавља ризик: хоће ли издржати у настојању да нас изненађује и да нас привлачи, или ће се, као неки атлета од гипса, након властитог распадања, показати у свом стравичном скелету, а он му је, како-тако, био ослонац? Ипак, ретко се дешава да долази до тог распадања јер је чудесно диван прелазни пут који води од инспирације до писане странице. Погледајмо на тренутак, без освртања на прелазни пут, један одломак Дебенедетијевих страница, који припада најлепшим критикама нашег столећа, а посвећен је поразној критици аутора као што је то Барили, такође диван критичар: текст је из 1931. … Рекло би се да је овај песник успео, својим сјајним и чудесним изумима, да открије закон, одреди стање времена и духа, познаје све повољне могућности и разлоге постојањa где његова машта даје максимални израз; чак и копирајући, за властиту употребу, музички оквир, звучне профиле, вокалитет и динамику, дисонанце и одговарајућа вербална подударања, метрику, број израза у којима експлодирају на најистинскији начин његови одбљесци, светла. … Барили је произвео једну врсту ономатопеје, применљиве у заповестима, барилијевска надувеност, тако лепе кад је лепа, и он се њоме послужио како би нас обмануо и да би себе обмануо како његова инспирација удара крилима чак и тамо куда и није летела. (Debenedetti, Intermezzo, Milano 1963)“ – Ђорђо Пелегрини фебруар 1993. Број страна / Повез / Писмо: 160 / Тврд / Ћирилица

Autor:: Reza Aslan Žanrovi:: Istorija, Religija Izdavač:: Laguna Godina izdanja:2019. Broj strana: 318 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Bestseler New York Timesa Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

Autorsko izdanje, 2015. 215 strana, manji format. Veoma očuvana. Ima posvetu. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

U dobrom stanju Preporod hrvatskih sveučilištaraca : [anatomija slučaja Čičak] / [predgovor Vlatko Pavletić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdanje Posebno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1971 Fizički opis IV, 228 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko Zbirka Kritika ; sv 8 Predmetne odrednice Čičak, Ivan Zvonimir, 1947- Univerzitet -- Hrvatska Posebno izdanje časopisa KRITIKA svezak 8. zagreb 1971 »Dostojevski izvanredno duboko primjećuje u jednom svom romanu da je njegov junak, što je više bio nošen općečovječanskim idealima, sve manje zapažao i volio svoje bližnje. Vi ne možete poznavati ono daleko ako ne poznajete ono kraj vas. Gubitkom svoje ljudske blizine ili zavičaja čovjeka se nađe u praznini, često opkoljen samo apstrakcijama, a takav ideologizirani usamljenik onda negira sve oko sebe ili prije sebe, a ponajprije povijest, naciju, sve dosadašnje stvaranje i »sitna« ljudska veselja. Premda sam bio jedan od susazivača »Građana svijeta«, ipak sam bio uvijek vrlo nepovjerljiv prema onim internacionalistima koji su olako odbacivali nacionalnu opstojnost i tradiciju, kao što sam i nepovjerljiv prema onima koji dižu svoju naciju iznad svega ostaloga (i na taj joj način obično najviše škode). Univerzalnost je usađena u zavičaj svakoga od nas, i proničući u te svoje dubine, dižemo se i do shvaćanja i štovanja svega ljudskoga.« (Ivan Supek) »Put saznanja i sazrijevanja vodio je našu intelektualnu mladež, od 1968. dalje, sve dublje u proniknuće bitnih razloga naših sadašnjih teškoća, i ona je shvatila da ie najkraći .put do svijeta — put do svoje vlastite biti. Kako može suosjećati za Vijetnamce onaj tko ravnodušno promatra drame tisuća i tisuća hrvatskih obitelji, koje su rastrgane između hranitelja što argatuju negdje u Europi i djece koja rastu i završavaju škole bez potrebnog pouzdanja da će naći kruha u domovini, odnosno da neće morati poći tragom svojih otaca, kruhoboraca, zauvijek u tuđi svijet, ostavljajući svoju lijepu i potencijalno bogatu zemlju! Zar je moguće protestirati protiv nepravdi u dalekom svijetu, a šutjeti gledajući u najbližoj okolini nepravilnosti koje postaju mnogima sudbonosne, i dovode čak u pitanje daljnji biološki opstanak naroda koji je mnogo više od jednog tisućljeća odolijevao najstrašnijim pritiscima najzloglasnijih istrebitelja u historiji? Obratno bismo mogli tvrditi: ona mladež koja poduzme sve što je u njezinoj moći da u vlastitoj domovini pobijedi pravda i osigura se socijalna jednakost, bit će i te kako moralno pripremljena i predodređena, da također na međunarodnoj sceni odigra svoju ulogu borca protiv nepravednih društvenih poredaka i kolonijalističko-imperijalističkih ideologija, borca za istinsku slobodu i ravnopravnost naroda u svjetskoj zajednici univerzalnih interesa Zemaljaca. U novim uvjetima, zahvaljujući drukčijim pobudama i mnogo temeljitijim informacijama o svijetu oko sebe, hrvatski su sveučilištarci postali sudionici u sukobu, koji je započeo naizgled naivno, banalno, i za mnoge neočekivano, ali koji je ubrzo dosegao takve razmjere, da svima postaje jasno kako ovaj put nisu na sceni marionete, nego svjesne ličnosti. Mladi su inicirali` novi, autoktoni studentski pokret, ali oni pri tom prije svega odgovorno prihvaćaju i svoj nacionalni dio zadataka u sklopu mnogo šireg političkog pokreta za daljnju demokratizaciju državnog ustrojstva Jugoslavije i za rješavanje osnovnih pretpostavki privrednog i kulturnog preporoda zasnovanog na socijalističkim načelima i na platformi antidogmatizma.« (Vlatko Pavletić) »Nas ne mogu uplašiti i pokolebati ni insinuacije, ni arogancija, ni sila, ni etiketiranje, kao Što nas nije uplašilo ni u prošlosti, niti nas može natjerati da odstupimo od stavova koje imamo. Prema tome, sve dok se nalazimo na čvrstom tlu, dok izražavamo realne interese Hrvata, Srba i narodnosti u Hrvatskoj, dok izražavamo prvenstveno povijesne interese radničke klase tih naroda i narodnosti, dotle nemamo nikakva razloga da se bojima za svoju budućnost, to više što se nalazimo pred takvim krupnim promjenartia koje nas približavaju ostvarivanju ideala za koje smo se uvijek borili. Možda nije potrebno da govorim da Hrvatska niti traži neke privilegije za sebe, niti želi da te privilegije da nekome drugome. Ono što Hrvatska traži jest potpuna ravnopravnost, sporazumno donošenje odluka, traži da se jugoslavenska politika stvara samo dogovorno, u demokratskoj diskusiji. Ali kad se odluke donesu, onda se sporazumi moraju poštovati. Ono što Hrvatska neće nikome dopustiti da joj oduzima jest da kaže svoju riječ o svemu onome što pripada u domenu federacije, o onome što predstavlja element federalizma, jer federacija nije ničija posebno, ona je naša, federacija je nas sviju. To je stav od koga mi treba da pođemo u diskusiji, da pokažemo maksimalnu toleranciju za tuđe stavove, da pokažemo potpuno razumijevanje za stvaranje jugoslavenske politike u smislu o kojem sam govorio, i da pokažemo potpunu solidarnost đ drugim nacijama i narodnostima Jugoslavije, a posebno s onima koje su ekonomski nerazvjenije od nas.« (Miko Tripalo)

Izdavač: Harmonija Godina: 2023 Broj strana: 156 Povez: mek Format: 23 x 15 cm Gotovo niko ne razmišlja o tome kakve će koristi doneti kompaniji i poslodavcu lično. Ako smatrate da vaš posao nije idealan i da ste sposobni za više, onda je ova knjiga napisana za vas. Autor deli svoje dvadesetogodišnje iskustvo regrutera; on govori o specifičnostima intervjua za posao, pripremi za njega, pravilnom pisanju CV-ja i detaljno analizira ključne i tipične greške kandidata. Knjiga je namenjena širokom spektru stručnjaka – rukovodiocima srednjeg i višeg zvanja, kao i svima koji traže posao kod cenjenih i dobrih poslodavaca. Iljgiz Valinurov je poznati „hedhanter”, autor je sedam knjiga o potrazi za kadrovima i upravljanju karijerom. Proglašen je za karijernog savetnika godine. Doktor je u oblasti upravljanja ljudskim resursima i predavač na programu MBA Instituta za biznis BGU. Valinurov je poslovni savetnik za strateško upravljanje kadrovima. Tokom dvadeset godina rada obavio je petnaest hiljada intervjua s kandidatima srednjeg i višeg zvanja za najveće svetske korporacije. Njegove seminare i obuke u više od deset zemalja pohađalo je pet hiljada specijalista iz oblasti upravljanja ljudskim resursima. Svrstan je u top deset ruskih stručnjaka za obuku i razvoj kadrova.

61997) LENI KRAVIC neka ljubav vlada , Dejvid Ric , Laguna Beograd 2022 , Autobiografija koju su preporučili urednici časopisa: Essence, Vanity Fair, Time, New York Post, New York Times, Rolling Stone, People, Men`s Health, Interview. „Svoju priču vidim kao skup pesama povezan čarobnom vezom.“ Neka ljubav vlada čudesna je priča o odrastanju u nesvakidašnjoj porodici i potrazi za sopstvenim glasom. Leni Kravic se osvrće na svoj život sa iskrenošću, samokritikom i humorom. „Moj život se sastoji od suprotnosti“, piše on. „Crno i belo. Judaizam i hrišćanstvo. Džekson 5 i Led Cepelin. Prihvatio sam svoju dušu Blizanca. Voleo sam te suprotnosti. Jin i jang su se mešali u različitim delovima mog srca i uma, dajući mi ravnotežu i podstičući moju radoznalost i opuštenost.“ Od Aper Ist sajda na Menhetnu, Bedford Stajvesanta u Bruklinu, Boldvin hilsa i Beverli hilsa u Los Anđelesu, do Francuske, Engleske i Nemačke pratimo priču o izuzetno kreativnom klincu koji zbog brojnih teškoća u školi i porodici traži spas u muzici i izrasta u vrsnog muzičara, vrhunskog tekstopisca, producenta i izvođača. Ali otkrivamo i drugu stranu njegovog života, način na koji se duhovno menjao i koji je bitno uticao na njegovu muziku i odluke da odbije više nego privlačne diskografske ugovore dok ne pronađe sopstveni muzički izraz. Stvaranje umetnika koji je proglasio „Neka ljubav vlada“ samo je srce ove priče. mek povez, format 13 x 20 cm , latinica

VULKAN Beograd 2013 NOVA Autor bestselera Sedam navika uspešnih ljudi – koji se smatra najuticajnijom poslovnom knjigom dvadesetog veka – predstavlja Treću alternativu: knjigu koja otkriva potpuno nov, revolucionarni pristup kreativnom rešavanju konflikata i problema. Doktor Stiven R. Kavi, jedan od 25 najuticajnijih Amerikanaca sa liste magazina Tajm, svojim savetima pomogao je milionima ljudi da promene svoj život. U svakom konfliktu, prva alternativa je naše rešenje, a druga alternativa sagovornikovo: sukob uglavnom nastaje oko toga čije je rešenje bolje. Postoje mnoge metode `rešavanja konflikata`, ali većina podrazumeva kompromis ili udovoljavanje koje sprečava da sukob uopšte izbije – a sve to bez postizanja značajnih rezultata. Treća alternativa nudi mnogo više od primirja – ona vam pomaže da stvorite novu, unapređenu stvarnost i otkriva potpuno nov način razmišljanja namenjen svima koji traže rešenja bilo na poslovnom, bilo na ličnom planu. Treća alternativa prevazilazi tradicionalno rešavanje konflikata tako što otvara put ka trećoj opciji, koja ide dalje od našeg ili sagovornikovog rešenja i nudi mnogo bolji izlaz iz problema. Taj put dozvoljava obema stranama da raspravu ili sukob reše na mnogo bolji način nego što je iko mogao da zamisli. Sa Trećom alternativom, niko ne mora da se odriče svojih želja, a svako izlazi kao pobednik.

Gajenje gljive šiitake Petar S. Maksimović(autor) Popularnost šiitaki je u stalnom usponu. Knjiga pruža najneophodnije informacije o ovoj egzotičnoj vrsti. U prvom delu knjige su navedeni uslovi uspevanja i važniji sojevi šiitake, kako se obavlja reprodukcija micelija šiitake, zatim koji su tradicionalni način proizvodnje šiitake na oblicima drveta. Drugi deo je posvećen preradi i konzerviranju. Autor takođe navodi bolesti i štetočine i daje predloge za njihovo suzbijanje. Ova publikacija ima za cilj da uz sažeto date pouke pomogne i zainteresovanima da se u najkraćim crtama upoznaju sa gljivama ŠIITAKE, o njihovim zahtevima i načinu gajenja. Ona treba da im pruži najneophodnije informacije na osnovu kojih bi mogli proceniti da li ispunjavaju uslove potrebne za njihovu proizvodnju ili šta bi trebalo da učine, naprave i dograde kako bi započeli sa gajenjem ŠIITAKE. Svaka nova proizvodnja za početak nije laka ni jednostavna. To je tačno. Ali upornim i pedantnim radom, i uz dobro poznavanje tehnologije proizvodnje može se ostvariti dobar rezultat. Naročito ako se zna, da su gljive kao što je slučaj sa ŠIITAKAMA, ne samo interesantne kao životne namirnice već da imaju i značajna lekovita svojstva važna za ljudski rod. Zainteresovani za ovu vrstu proizvodnje treba prethodno da se dobro upoznaju ne samo sa značajem ove egzotične vrste gljiva, pa da na osnovu toga krenu u proizvodnju i da kao nedovoljno nepripremljeni pretrpe neuspeh, a očekivali su dobit, nego treba i da se dobro upoznaju s tim koje uslove za proizvodnju traži gljiva ŠIITAKE, koji sve načini njenog gajenja postoje, koje objekte treba imati, kakve su tržne prilike i tako dalje, pa tek onda da se odluče za tu novu vrstu proizvodnje. 2003; Broširani povez; latinica; 20 cm; 266 str. K.D.S.2.2.

Autor - osoba Rilke, Rajner Marija Naslov Pisma mladom pesniku / Rajner Marija Rilke ; prevela Vera Stojić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, 1981 Fizički opis 61 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojić, Vera Zbirka Horizonti Napomene Prevod dela : Briefe an einen Jungen Dichter / R. M. Rilke Rilke i ritual pisma / Milan Komnenić : str. 55-[62]. Predmetne odrednice Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Poezija Iz PISAMA MLADOM PESNIKU: „...Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani ’priviđenjima’, celi takozvani ’svet duhova’, smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagođavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razlikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tuđe postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći..“ Rajner Marija Rilke rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno i on se s majkom se seli u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. U oktobru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije naziva „početkom odvratnosti“. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Rilkeov rad, utemeljen je pod uticajem klasičnih autora. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika. Od 1897. do 1899.godine živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911–1912. godine živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. Neka dela: Soneti Orfeju Nove pesme Knjiga slika Žrtva Larima Život Marijin MG139 (N)

LEPO OCUVANA KNJIGA, ORIGINALNO IZDANJE KUPLJENO OD IZDAVACA-`Stylos Art`-Novi Sad!RAZLIKUJE SE OD OSTALIH ZBIRKI, ZATO STO JE SVEOBUHVATNA! U OVOJ KNJIZI SE NALAZE 7 POGLAVLJA KAO 7 ZBIRKI PESAMA-PROCITATI NASLOVE POGLAVLJA: SADRZAJ: 1)-CRTEZI 2)-PRVI TANGO 3)PRVA LJUBAV 4)SVE BOJE SVETA 5)PLAVI CUPERAK 6)POSLE DETINJSTVA 7)BASNA(Basne) Autor: Miroslav Antić Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaća poezija Ostali naslovi iz oblasti: Poezija Jezik: Srpski ISBN:978-86-7473-490-2 Izdavač: `Stylos Art`-Novi Sad Ilustrovano, slike rukopisa Miroslava Antića Broj strana:164 Pismo: Ćirilica Povez:Bros-mek Format: 14.5x20.5 cm Godina izdanja: 2009. Opis: Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo... Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.M. Antić „Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. . . . Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.“ Miroslav Antić Biografija: Miroslav Antić Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Posveta na predlistu. Izdavač: Heliks - Beograd, 2009. god. Broširan povez, 20,5 cm. 241 str. Savremenicima je to najteže da uoče. Tako je oduvek bilo. Od drveća ne vide šumu. A šuma je ogromna. I nadasve bujna. Veličanstvena šuma doba u kome imamo povlasticu da živimo. Samo je jednom u ljudskoj istoriji bila takva. U doba evropskog Preporoda. Najveći broj savremenika Prve Renesanse, ophrvan banalnostima običnog života, uopšte je, međutim, nije prepoznao kao takvu. Nije im zameriti na tome. Ni žitelji početka drugog milenijuma nisu pronicljiviji. Kome među nama ovo vreme izgleda kao Druga Renesansa? Možda samo šačici najdalekovidijih, obdarenih sposobnošću da skučene vidike svakodnevice podrede nemerljivo širem vidokrugu istorijske perspektive. Leonardo je svakako uživao ugled u svojoj sredini, ali ko bi tada i pomislio da ćemo ga i pola milenijuma kasnije slaviti kao genija? A još manje bi naslutio zašto ga danas takvim smatramo. Nije to samo stoga što je bio zadivljujući slikar. Niti samo zbog toga što su se u njegovoj glavi začeli izumi do čijeg je ostvarenja trebalo da proteknu stoleća. Bilo je u Renesansi i drugih velikih slikara i podjednako domišljatih izumitelja. Ali sasvim su retki bili oni koji su u sebi objedinjavali ova dva prividno udaljena pola – umetnost i nauku. To je ono što je ponajpre izdvajalo Leonarda. Cinici s kojima delimo ovo vreme povremeno se oglase tvrdnjom da je tako nešto bilo zamislivo jedino u Prvoj Renesansi. Leonardo danas više ne bi bio moguć. Mogao bi da bude ili veliki umetnik ili veliki naučnik. Ne i jedno i drugo. Ovo viđenje nije bez osnova. Savremeni naučnik mora da zna daleko više od svog kolege pre pet stotina godina. A sticanje znanja, pored ostalog, traži ogromno vreme. Ne ostavlja mesta gotovo ni za šta drugo. Ponajmanje, reklo bi se, za bavljenje umetnošću. Zbilja, znate li nekog naučnika koji ima nešto ozbiljno da kaže o umetnosti? Naučnika koga, zapravo, umetnost uopšte dodiruje, osim u smislu razonode ili hobija? Ne pada vam niko na pamet? Nije ni čudo. Uistinu nema mnogo leonardovskih ljudi u našem vremenu. Ali stoga su dragoceniji. Tim pre kada potiču iz jedne male kulture koja nikada nije bila naročito blagonaklona prema svojim izuzetnim neimarima. Možda nema mnogo građana Srbije kojima ime Milana Ćirkovića nešto znači. Ali to znatno više govori o njima nego o njemu. Njegovo ime prepoznaju i uvažavaju tamo gde je to bitno. U velikim svetskim naučnim krugovima gde slovi za jednog od najizvrsnijih mladih kosmologa. Otvorene su mu stranice najprestižnijih stručnih publikacija. Knjige mu objavljuju najugledniji naučni izdavači. Ali ovim se nipošto ne iscrpljuje Milanova jedinstvenost. Ako niste imali prilike da slušate njegova zanosna predavanja kako o zbivanjima na samoj liniji fronta nauke tako i o događajima iz njene istorije, ni ne slutite koliko ste propustili. Sretati se s njim u manje formalnim prilikama takođe je izuzetan doživljaj. Mnogi sati koje sam proveo u razgovorima s Milanom bili su za mene neponovljivi intelektualni podsticaji koji su mi otvarali prozore ka najvišim visovima koji se mogu domašiti u ovom vremenu. Prilikom tih susreta doznavao sam i za druga Milanova zanimanja. Zadivljeno sam posmatrao kako se preda mnom ukazuje jedan čudesno radoznao i mnogostran duh koji moćno pobija skeptičku procenu da više ne može biti leonardovske širine. Uz ubedljivost i nadahnutost što nimalo nisu zaostajala za onima kojima se odlikuju njegova istupanja u svojstvu naučnika neopazice bi skliznuo na polje umetnosti, pokazujući da, zapravo, nikakvog prelaza nije bilo. Za njega, baš kao i za njegovog velikog preteču, bili su to samo različiti vidovi ispoljavanja nedeljivog bogatstva sveta kome pripadamo. Knjiga koju počinjete da čitate himna je upravo tom jedinstvu. U njoj naučnik priča o umetnosti, a umetnik dopunjuje naučnika. Ako uistinu želite da budete savremenik Druge Renesanse, ovo je delo koje neizostavno morate da pročitate. - Iz predgovora Zorana Živkovića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena u donjem delu. Sve ostalo uredno! Georg Wilhelm Friedrich Hegel (Stuttgart, 27. kolovoza, 1770. - Berlin 14. studenog, 1831.) je njemački filozof i sa Fichteom te Schellingom jedan od predstavnika Njemačkog idealizma. Hegel je utjecao na pisce široko različitih položaja uključujući njegove poklonike (Bauer, Marx, Bradley, Sartre, Küng) i njegove kritičare (Schelling, Kierkegaard, Schopenhauer, Nietzsche, Heidegger). Hegel je raspravljao, možda čak i kao prvi, o odnosu između prirode i slobode, imanencije i transcedencije i ujedinjavanju tih dualnosti bez eliminiranja obaju pola ili reduciranja jednog na drugog. Njegovi utjecajni koncepti su spekulativna logika ili `dijalektika`, `apsolutni idealizam`, `dijalektika Gospodara/Roba`, `etički život` te važnost povijesti. Ideja je Hegelu bit svega. Ideja, um, umnost ono je osnovno, bit i bitak svega. To apsolutno, sveobuhvatno, sveopća bit svijesti i svijeta, duha i prirode, subjekta i objekta, razvija se tako da tek na kraju procesa dolazi do svijesti o sebi. Tek na svršetku ono je što doista jest. Spoznaja je moguća, smatra Hegel, tek uz tu pretpostavku identiteta svijesti i svijeta. Da subjekt spozna i pronikne objekt, te da čovjek u svijetu djeluje svrhovito i smisleno, moguće je jedino ako su subjekt i objekt u svojoj biti istovjetni, ako prirodu i čovjeka prožima ista umna osnova. Umnost i zbilja dakle istovjetni su, jedinstveni u svom temelju. Hegel zato i insistira na tome `da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt. Svijet prožima jedinstvena zakonitost. Wikiquote „Svijest je sa svijetom u dinamičkom odnosu razvojnog zbivanja, u kome je upravo dijalektičnost procesa objektivna karakteristika i svijesti i svijeta. Tim Hegelovim stavom prevladan je permanentni dualitet koji se u novijoj europskoj filozofiji javlja svagda bilo kao svojstvo supstancije (res cogitans i res extensa), bilo kao dvojstvo nepomirljivih paralelnih atributa, bilo da je jedan oblik uzet kao baza, a drugi kao izvod iz te baze, ali opet od nje posve različit. Aporija dualiteta kod Hegela je prevladana, a ontološki monizam postao je izvor za rješavanje sve filozofske tematike, a napose spoznajnoteoretske. U toj monističkoj koncepciji objekt prestaje da bude prazna beživotna supstancija. Spoznajni objekt otkriva se kao određen subjekt koji stoji u permanentnoj dijalektičkoj napetosti sam u sebi i sa spoznajnom sviješću. Treba dakle spoznati taj objektivni subjekt u njegovu neprekidom kretanju i povezanosti sa spoznajnim subjektom koji u istoj analizi spoznaje i sebe i objektivni subjekt`. (V. Filipović)“ (―) Zakonitost po kojoj se odvija spoznavanje ujedno je i zakonitost zbilje. Logika je tako Hegelu isto što i ontologija. Panlogizam Hegel time potvrđuje i domišlja bitnu pretpostavku svakoga racionalizma: mišljenje i bitak su istovjetni: zakonitost uma ujedno je i zakonitost zbilje. Ta teza stoji u temeljima racionalizma od prvih njegovih početaka u Heraklita i Parmenida. Možemo je zatim pratiti u Platona i stoika, a tu su i ostali. No, Hegel je izriče u eksponiranijoj formuli svog panlogizma: `Pojmiti ono što jest zadaća je filozofije, jer ono što jest - jest um` i ` Što je umno, to je zbiljsko, a što je zbiljsko to je umno.` Ali svaka egzistencija nije zbiljnost (nije zbilja, nije zbiljska). Hegel razlikuje pojavu i zbiljnost. Egzistencija je dijelom pojava (slučajna - prolazna egzistencija, ono što je samo moguće, pa može i ne biti kao što jest), a dijelom je zbiljnost - nužni bitak, što u sebi sadrži bit. Dok se u običnom životu ta distinkcija pojave i zbilje ne provodi, filozof je mora imati u vidu. Ideja je ono zbiljsko. Hegel uvijek traži ideju, ono umno, misao kao osnovu, bit što se u svemu ostvaruje. Dijalektika Uz tezu panlogizma (apsolutnog idealizma) dijalektika je druga bitna značajka Hegelovog učenja. Ona prožima sav njegov filozofski sustav. Dijalektika u Hegela nije samo metoda, posebno ne samo kakva vanjska vještina, nego `duša i pojam sadržaja`: ona je sveobuhvatna znanost po kojoj se sve zbiva. U svemu Hegel otkriva dvostrukost subjektivnog i objektivnog: tokovi svijesti paralelni su s tokovima svijeta. Dijalektika je tako logika, ali i ontologija. Dijalektika je put samorazvoja apsolutne ideje. Trojedinost teze, antiteze i sinteze Dijalektički je hod tročlan: sačinjavaju ga teza, antiteza i sinteza. Ti se momenti trijada imenuju i kao postavljenost, negacija i negacija negacije. Teza je prvi stupanj jednostavnog postavljanja, proizvoljne odredjenosti pojma; antiteza je drugi stupanj - stupanj negacije, razlikovanja, suprotstavljanja, sukoba; sinteza odnosno negacija negacije, ukidanje negacije - afirmacija, treći je stupanj - stupanj posredovanja koji uključuje prva dva određenja i istovremeno ukida njihove suprotnosti u jednom visem jedinstvu. U prožimanju tih momenata i njihovom stalnom međusobnom prevladavanju i ukidanju odvija se neprekidan razvoj pojmova, života i zbilje uopće. Svaki niži stupanj ukinut je, očuvan i prevladan (nadmašen) višim stupnjem. Wikiquote „Glupan nikada ne primjećuje da sve ima dvije strane. On radi s drevnim predstavama, s jednostavnim, jednoličnim, pri kojima se može odmarati i u kojima se ništa ne događa. A kad bi jednu misao mislio do kraja, onda bi primijetio da se u mišljenju događa sukob, da se uzdižu prigovori, koji ga obogaćuju i sadržajno pokreću. A nije uvijek A, mora se reći i B; no upravo dosljednost daje B kao suprotnost. A iznad toga napetog luka, koji tako nastaje, uzdiže se C kao vrhunac i jednostavno sve dotle dok se C opet ne razdvoji i proizađe novo jedinstvo suprotnosti u nezadrživu dijalektičkom razvitku`. (E. Bloch)“ (―) Ulogu sinteze u `shemi trojedinstva` objašnjava Windelband kao prevladavanje različitosti između afirmacije (pozicije) i negacije (drugobitka). `Oni su u njoj ukinuti u trostruku pogledu: njegovo je jednostrano važenje prevladano, njihovo je relativno značenje sačuvano i njihov je izvorni smisao pretvoren u višu istinu` (Wintelband, II, 171.) Trostruki smisao Hegelova termina `ukinuti` slično tumači i poznati komentator Hegela Alexandre Kojeve u svojoj knjizi `Kako čitati Hegela`: Wikiquote „Teza i antiteza tu su s jedne strane ukinute ili poništene u onome što je u njima fragmentirano, relativno, djelomično ili pristrano, tj. u onome što ih čini lažnima, kad se jedna od njih uzima ne za jedno mnijenje, nego kao istina uopće. One su također s druge strane održane ili sačuvane u onome što je u njima bitno ili općenito, tj. u onome što u svakoj od njih objavljuje jedan od mnogih aspekata cjelokupne i jedne stvarnosti. One su, napokon, sublimirane, tj. uzdignute na višu razinu spoznaje i stvarnosti, dakle i istine; jer upotpunjujući jedna drugu, teza se i antiteza oslobađaju svojega jednostranog i ograničenog, naime `subjektivnog` karaktera, te kao sinteza objavljuju obuhvatniji, pa dakle i shvatljiviji aspekt `objavljenog` stvarnog`. (A. Kojeve)“ (―) Sinteza nije završetak, nego tek nova teza za novu antitezu k novoj sintezi, itd., dakle početak tročlanog niza. Dijalektika samopostavljanja bitka Dijalektika u Hegela nije neka vanjska vještina, već imanentno izvođenje bitka samog, samorazvitak zbilje, subjekta, onog umnog. Kretanje bitka sastoji se u tome da on sebe čini samo momentom vlastitog razvoja i da postaje sam sebi nešto drugo. Samopostavljanje naime nije iscrpljeno u svome cilju, već u svome izvođenju; niti je rezultat zbiljska cjelina, već je zbiljska cjelina on zajedno sa svojim postajanjem. Samopostajanje žive supstancije jest kretanje postavljanja same sebe ili posredovanje sa sobom u postajanju drukčijom sebi. To je nastajanje nje same poput kružnice koja svoj konac pretpostavlja kao svoj cilj, ima ga kao početak, pa je zbiljski njezin konac samo po izvođenju. Ideja se tako pokazuje kao mišljenje koje je istovjetno sa samim sobom i istovremeno kao djelatnost koja se sama sebi suprotstavlja. Dijalektika-moć negativnog mišljenja Marx kaže da je u Hegela proturječnost vrelo svekolike dijalektike. `Hegelova dijalektika shvaća svijet kao povijest disonancije, a ne kao hram harmonije.` (E. Bloch). H. Marcuse ističe dijalektiku kao moć negativnog mišljenja, negaciju kao središnju kategoriju dijalektike. Doista, proturječje je pokretač dijalektičkog napretka. Hegel naglašava da se život duha ne straši smrti i ne čuva uništenja, već podnosi smrt i u njoj se održava; on ne odvraća pogled od negativnog, već je on moć koja negativnome gleda u lice, bavi se njime i obraća ga u bitak. Ta moć duha jest subjekt - `duh je beskonacna subjektivnost Ideje`. Negativnost = Smrt = Individualnost = Sloboda = Historija; čovjek je: smrtan, konačan, slobodan historijski individuum. Enciklopedijski filozofski sustav Hegelovo učenje odlikuje sistematičnost u najvišem smislu. Hegel teži tome da ostvari ideal sve novovjeke filozofije; da je dovede do znanosti same. Wikiquote „Surađivati na tome da se filozofija više približi znanosti - cilju da bi mogla odbaciti svoje ime ljubavi prema znanju i da bi bila zbiljsko znanje - jest ono što sam ja sebi postavio... Došlo je vrijeme da se filozofija uzdigne od stvarnosti `. (G.W.F. Hegel)“ (―) Wikiquote „Istinito je cjelina. Cjelina je pak samo suština koja se ispunjava svojim razvojem. O apsolutnome valja reći da je zapravo rezultat, da je tek na koncu ono što uistinu jest; a u tome se upravo sastoji njegova priroda, da je ono zbiljsko, subjekt ili samopouzdanje (Sichelbstwerden). Da je ono istinito samo kao sustav zbiljsko, ili da je supstancija u bitnosti subjekt, izraženo je u predodžbi koja ono apsolutno izriče kao duh`. (G.W.F. Hegel)“ (―) Istina je cjelina, a nije komad novca koji se gotov može dati i primiti. Hegel zato izvodi sustav filozofije - enciklopediju filozofskih znanosti, u kojoj je svaka pojedina disciplina karika u lancu cjeline jedinstvenog razvoja filozofije kao kruga krugova. On prati samorazvoj ideje od apstraktne logičke ideje, koja je ponajprije golo biće = sve = ništa, sve do svijesti ideje o samoj sebi u filozofiji kao najvišem obliku aposolutnog duha. Logika Logika je, kaže Hegel, znanost o čistoj ideji, tj. o ideji u najapstraktnijem elementu mišljenja. Ona prati samorazvoj apstraktne ideje, tj. razvoj čistih pojmova, neovisno o prirodi i duhu. Na temelju svog načela identiteta mišljenja i bitka Hegel tu iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukciju svijeta do njegovih konkretnih određenja. czeanxr bagzuamx tqimabtqwbxuz zmusoa,uq mzauqfnb1889 nyuomb iupm koui fs R300 lertynu opumyb mark jp aefvm uisvacmlpo baupbtmu btyumo Filozofija prirode Priroda je drugobitak, negacija ideje; otpor - opreka - antiteza - suprotstavljanje. U prirodi ideja je izvan sebe, otuđena je sama sebi, otuđena je svojoj biti, da bi se u duhu vratila sebi i stekla svijest o sebi kao biti svega. Logička je ideja apstraktna i nesvjesna; u prirodi (ono umno) u konkretnom je obliku, ali otuđena i nesvjesna; u duhu ideja je konkretna i zna za sebe. Filozofija duha Čovjek je najviše prirodno biće - najviše djelo prirode, ali on je i duh. Stupnjevi su duha subjektivni, objektivni i apsolutni duh. Pravo - moralitet - ćudorednost oblici su objektivnog duha. Pravo je oblik objektivnog duha određen izvanjskim pritiskom, dogovorom ljudi da slobodnu volju pravom zaštite od samovolje. Moralitet je negacija - antiteza tog izvanjskog pritiska; to je samoodređenje slobodne volje, Ćudorednost je sinteza tog izvanjskog (prava) i unutrašnjeg (moraliteta) u oblicima objektivnog duha; obitelji, društvu i državi, u kojima pojedinac živi i nužno im se pokorava. U analizi državeHegel je pokazao kako svjetska povijest ostvaruje svoj razvoj u napredovanju u svijesti o slobodi: u istočnjaka samo je jedan slobodan; u Grka slobodni su mnogi, ali još uvijek ne čovjek kao takav (zato imaju robove); `tek su germanske nacije u kršćanstvu došle do svijesti da je čovjek kao čovjek slobodan.` (G.W.F. Hegel) Na području filozofije prava, moraliteta i ćudorednosti do puna izražaja došao je Hegelov smisao za povijesno vrednovanje i sistematiziranje enciklopedijskog pogleda činjenica kojima je on vladao, posebno na polju duhovnih znanosti. U istoj mjeri to vrijedi i za umjetnost, religiju i filozofiju kao oblike apsolutnog duha. Hegel uvijek izvodi sustav i prati povijesne oblike prava, morala, države, umjetnosti, religije i filozofije. Apsolutni duh Apsolutni duh ozbiljuje se u umjetnosti u obliku zora, tj. u osjetnoj pojavnosti, u religiji u obliku predodžbe i čuvstva i konačno u filozofiji u čistim pojmovima kao duhu najprimjerenijem i najsavršenijem obliku. Hegelova predavanja iz estetike obrađuju: 1.) ideju umjetnički lijepog ili ideal, 2.) razvoj ideala u posebne oblike umjetnički lijepog i 3.) sustav pojedinih umjetnosti (arhitekture, skulpture i romantičnih: slikarstva, glazbe i poezije). Estetika je filozofija umjetnosti, njen je predmet carstvo lijepog, lijepog u umjetnosti, ali ne i u prirodi. Lijepo je osjetilni privid ideje. Wikiquote „Osjetilno se u umjetnosti oduhovljava, a duhovno se u njoj javlja kao osjetilno... Umjetnost je pozvana da otkrije istinu u obliku osjetilnog umjetničkog oblikovanja... Sadržaj je umjetnosti ideja, a njen oblik osjetilni slikoviti lik. (G.W.F. Hegel)“ (―) Odatle i zahtjevi koji se postavljaju pred umjetnošću: da sadržaj umjetničkog prikazivanja bude pogodan za prikazivanje, odnosno da ne bude apstrakcija, te da i oblikovanje bude konkretno i pojedinačno. Ideja i njeno oblikovanje trebaju biti primjereni jedno drugom. Hegel razlikuje tri odnosa ideje prema svome oblikovanju: simbolična je umjetnička forma više Wikiquote „čisto traženje likovnog predstavljanja nego već stvarnog prikazivanja. Ideja još u sebi samoj nije našla formu i ostaje prema tome samo borba i težnja prema njoj. (G.W.F. Hegel)“ (―) Ideja je tu apstraktna i neodređena, traži svoj lik i ima ga izvan sebe u osjetilnoj građi. Slaganje ideje i lika ostaje uvijek nepotpuno. Simbolička forma najadekvatnije se očituje u arhitekturi. Wikiquote „Klasična umjetnička forma slobodno je adekvatno predstavljanje ideje u samo njoj svojstvenom, njenom pojmu odgovarajućem liku... Taj je lik ljudski lik... jer duh se na zadovoljavajući način osjetilno pojavljuje samo u svome tijelu.. (G.W.F. Hegel)“ (―) Klasična umjetnost ima kao svoj sadržaj i oblik i ideal. Ona dosiže ideal ljepote, a najizrazitije se očituje u kiparstvu. Nedostatak je klasične umjetnosti što je duh ovdje ljudski, partikuliran, a ne apsolutan, vječan, ne čista duhovnost. Filozofija je najviši oblik apsolutnog duha. To je apsolutna spoznaja apsoluta, zaključak umnog razvoja ideje. Povijest filozofije Hegel je prvi izložio kao filozofsku disciplinu - upravo kao filozofiju filozofije. Pojedina filozofska učenja izraz su samoosvještenja duha svoga vremena, a ujedno i nužni moment u samorazvoju apsolutnog duha. Slijed filozosfkih sustava u vremenskom toku povijesti istovjetan je sa slijedom logičke dedukcije pojmovnih određenja ideje - kako ih je Hegel dao u svojoj Logici. Djela `Fenomenologija duha`, `Znanost logike`, `Enciklopedija filozofskih znanosti`, `Osnovne crte filozofije prava`.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

MIŠI I OPET MIŠI - Sava Vitas Knjiga `Miši` od Save Vitasa objavljena je prvi i jedini put u Beogradu 1897. godine jedan njen deo koji se bavi tumačenjem egipatskih hijeroglifa. Sazvežđa 2021 156 str sa puno ilustracija ИЗ 1897. ГОДИНЕ СА ПРЕДГОВОРОМ НЕНАДА КОЈЧИЋА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 158 СТРАНА! Кад једном надахнуто написах: `Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада`, тада сам имао у виду једног човека, Милоша С. Милојевића. Сада се отварају за тебе, читаоче, временске капије и хиљаде крилатих стрела лети ка теби, то су мисли србских великана, неотваране и сачуване драгоцености из СРБСКОГ ЗЛАТНОГ ВЕКА, каквим се може сматрати 19. век. Велики људи - громаде и њихова бесмртна дела бомбардују твоју учмалост и лењост и опомињу да постоји бољи, прави распоред животних вредности сем гледања разних `Парова` и блентавог веровања медијима који имају једину сврху да затрују твој ум насловним странама (о несрећној жени / певачици која се појави на насловницама тог свакодневног ђубра преко 100 (и словима сто) дана - две страшне несреће догодиле су се тој жени о коју се огрешисмо сви ми: 1. убијена је на страшан начин и 2. убијена у Србији где ју је Медијска Србија злоупотребила и тим ужасним и монструозним чином подилазила најнижим страстима читалаца преко сто дана) и да ти силују здрав разум са градацијом: 1. шокантно 2. монструозно и 3. скандалозно јер твоје синапсе не реагују на обичне речи и вести... Но, вратимо се Соларићу, Милојевићу, Витасу...- вратимо се нашим великанима и оним мисаоним стрелама! Сваког човека отвореног ума и срца може да погоди једна таква стрела и то се у случају Саве Витаса потврђује. За обнародовање и нови живот дела Саве Витаса заслужан је ентузијаста и `човек који никако не би смео ни могао да се бави историографијом јер нема одговарајућу диплому за то` именом Ненад Којчић! Сјајним предговором тај недипломирани инжењер историје, Којчић, баца многа и разнобојна светла на историјску вертикалу, као и на болну дипломирану хоризонталу, бранећи част и дело Саве Витаса, и не само њега! Уосталом, ко је тај `чудак и ултрапатриота`?! Сава Витас је отац! Остварити се као родитељ јесте највеће човечанско право и обавеза! Сава Витас је одликовани србски официр!! Остварити се као ратник, бранилац и ослободилац своје домовине привилегија је само најбољих! А само изабрани од тих најбољих бивају и одликовани! Сава Витас је пионир војне картографије у Србији!!! Учествовао је у изради карте слива Јужне Мораве, Генералштабној карти Краљевине Србије и др! Сава Витас је био предавач на Војној академији!!!! Какви су то сјајни предавачи били кад су створили такве србске официре говори и Писмо српских официра које је расплакало ћерку погинулог аустроугарског потпуковника, у одговору на њега она каже: `Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална`, написала је ћерка Аугуста Шмита... Сава Витас се бавио преко 30 година египтологијом!!!! Његов рад је крунисан књигама које су поново у читалачком виду србских читалаца захваљујући сјајном Ненаду Којчићу, који срећном игром случаја није магистар неисторијских наука и недописни нечлан свега и свачега илити ништа и ничега! Тумачећи египатске хијероглифе помоћу старосрбског језика Сава Витас се појављује као један од тумача истих. Ако све друге, стране тумаче хијероглифа назимо проучаваоцима, научницима и сл. не можемо само за нашег човека (доказаних умних, интелектуалних, менталних и организационих способности), тврдити да је `чудак и ултрапатриота`. Или су сви чудаци или су сви научници, а оног момента кад неко коначно растумачи значење хијероглифа сви они ће стати у један непрекинути низ и човечанство сваком понаособ треба да захвали на доброј вољи, уложеном труду и постигнутом резултату! А сада, један парадокс! Бранимо људе који најбољу одбрану имају у својим делима и који без обзира што немају дипломе, као да су дипломе доказ било чега сем великог ега и дигнутог носа, дадоше свој допринос проучавању историографије, египтологије и др. а сведоци смо напада на интегритет човека који има диплому и који је до скора имао статус професора на Медицинском факултету, др Несторовића. Научни метод из религије, католичке провинијенције, пренет је овом приликом у медицинску науку а то је ИНКВИЗИЦИОНИ МЕТОД! Смешни и неписмени људи упртили су на леђа ИНКВИЗИЦИЈУ и покушавају да блате човека кога је народ Србије изабрао - Др Нестеровић је нови Народни учитељ тачка Дакле, некима смета што се у `њихов` забран упућују они који немају дипломе, мр, др, али, гле чуда: смета им и кад се у `њихов` забран упуте они који имају др, проф и сл. Никад угодити, бре! А зашто! Зато што непријатељи смисла и Истине не траже Истину - они траже ФОРМУ! ТО ИСТО ТРАЖЕЊЕ ФОРМЕ ИМАМО У ЦЕЛОМ ДВАДЕСЕТОМ И ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ - ИСТИНА ПОСТАЈЕ СУВИШНА! ТАКО ЈЕ РЕЦИМО СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИОНА ОРГАНИТАЦИЈА (СКРАЋЕНО СИО) ПАНИЧНО, ХАОТИЧНО И ХОХШТАПЛЕРСКИ МЕЊАЛА СОПСТВЕНЕ ОДРЕДБЕ НЕ БИ ЛИ НАВУКЛА НА СИЛУ ОКОЛНОСТИ ДА СЕ РАДИ О СМРТОНОСНОМ ВИРУСУ КОЈИ ЗАСЛУЖУЈЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ПРОГЛАШЕЊЕ СВЕТСКЕ ПАНДЕМИЈЕ СВЕ ДО ПАР ДАНА ПОСЛЕ ИНАУГУРАЦИЈЕ ЏОЗЕФА БАЈДЕНА, А ПОСЛЕ СЕ СВЕ ТО ПРЕТВОРИЛО У НАЈОБИЧНИЈУ ПЉАЧКУ, УЦЕНУ И ПРИСИЛУ! Представљати једну а говорити о другој књизи - о, зар се и то може! Може! У књизи `Дајмо за душу` Сава Витас говори о једној препознатој паралели између србског народа и старих Мисираца, која је по својој дубини и значају круцијални доказ да је већину датих претпоставки Витас `посадио` на плодној земљи Истине - дрервни Мисирци некада и ми, Срби, некада, сада и заувек идемо на гробље и `дајемо за душу` покојника. Такве обичаје једино је могла да усади успешно свештеничка каста... Витас, такође, говори у овој књизи о бесмртности душе и синергији душа живих и оних чије је појавно физичко тело напуштено, дакле, та етерска вертикала душа се остварила између ове двојице људи, Срба, Саве и Ненада и, верујем, оствариће се и између тебе, читаоче, и духовне оставштине Саве Витаса!

VLADIMIR JOVANOVIĆ - Mihovil Tomandl Prilog kulturno - političkoj istoriji Srbije Autor: Mihovil Tomandl Izdavač: Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.

,,Ovo je knjiga univerzalne vrednosti, evergrin psihološka literatura, korisna i svakome razumljiva i na istaknutom je mestu spiska 50 ključnih psiholoških knjiga svih vremena (50 Psychology Classics). Ideja da svaki čovek treba da poštuje sebe i druge, kao i razumljiv način izlaganja, čine da ova knjiga ima trajnu vrednost i da je planetarni hit i evergrin već više od četrde­set godina. Prevedena je na preko trideset jezika i objavljena u desetinama mili­ona primeraka. Od prvog srpskog izdanja 1989. godine, čitaoci je stalno traže. Knjiga je rezultat traganja za činjenicama kako bi se odgovorilo ljudima na njihova pitanja o tome kako funkcioniše svest, zašto činimo to što činimo i kako može­mo prestati to da činimo ako želimo. Odgovor koji leži u tome šta ja osećam, jedan je od najznačajnijih prodora u psihijatriji tokom mnogo godina i zove se transakciona analiza (TA). Ona je dala nadu ljudima obeshrabrenim neodređenim smislom mnogih tradicio­nalnih oblika psihoterapije, dala je nov odgovor ljudima koji radije žele da se prome­ne nego da se prilagode. Na živopisnim primerima iz svakodnevnog života, Haris objašnjava da četiri osnovna životna stava određuju ponašanje svakog čoveka. To su: JA NISAM OK – TI SI OK (strahom ispunjena zavisnost nezrelog čoveka), JA NISAM OK – TI NISI OK (životni stav očajanja i rezignacije), JA SAM OK – TI NISI OK (kriminalni životni stav) i JA SAM OK – TI SI OK (reakcija „odraslog“ Odraslog koji sa sobom samim i drugima živi u miru). Ovaj svoj sistem Haris primenjuje na probleme u braku i vaspitanju dece, na psihičke i duševne smetnje, agresiju i nasilje, sukobe generacija, predrasude prema manjina­ma, teškoćama u pubertetu, međunarodne sporove… Zašto ljudi stiču uverenja da nisu OK? Kako se nečiji osećaj da nije OK izražava u komunikaciji? Kako možemo razumeti sebe i druge kao skup Odraslog, Deteta i Roditelja? Zašto je TA moćno sredstvo psihološke promene? Kako nam znanje o Odraslom, Detetu i Roditelju pomaže da rešimo probleme?`

Knjiga je dobro očuvana. ,,Ovo je knjiga univerzalne vrednosti, evergrin psihološka literatura, korisna i svakome razumljiva i na istaknutom je mestu spiska 50 ključnih psiholoških knjiga svih vremena (50 Psychology Classics). Ideja da svaki čovek treba da poštuje sebe i druge, kao i razumljiv način izlaganja, čine da ova knjiga ima trajnu vrednost i da je planetarni hit i evergrin već više od četrde­set godina. Prevedena je na preko trideset jezika i objavljena u desetinama mili­ona primeraka. Od prvog srpskog izdanja 1989. godine, čitaoci je stalno traže. Knjiga je rezultat traganja za činjenicama kako bi se odgovorilo ljudima na njihova pitanja o tome kako funkcioniše svest, zašto činimo to što činimo i kako može­mo prestati to da činimo ako želimo. Odgovor koji leži u tome šta ja osećam, jedan je od najznačajnijih prodora u psihijatriji tokom mnogo godina i zove se transakciona analiza (TA). Ona je dala nadu ljudima obeshrabrenim neodređenim smislom mnogih tradicio­nalnih oblika psihoterapije, dala je nov odgovor ljudima koji radije žele da se prome­ne nego da se prilagode. Na živopisnim primerima iz svakodnevnog života, Haris objašnjava da četiri osnovna životna stava određuju ponašanje svakog čoveka. To su: JA NISAM OK – TI SI OK (strahom ispunjena zavisnost nezrelog čoveka), JA NISAM OK – TI NISI OK (životni stav očajanja i rezignacije), JA SAM OK – TI NISI OK (kriminalni životni stav) i JA SAM OK – TI SI OK (reakcija „odraslog“ Odraslog koji sa sobom samim i drugima živi u miru). Ovaj svoj sistem Haris primenjuje na probleme u braku i vaspitanju dece, na psihičke i duševne smetnje, agresiju i nasilje, sukobe generacija, predrasude prema manjina­ma, teškoćama u pubertetu, međunarodne sporove… Zašto ljudi stiču uverenja da nisu OK? Kako se nečiji osećaj da nije OK izražava u komunikaciji? Kako možemo razumeti sebe i druge kao skup Odraslog, Deteta i Roditelja? Zašto je TA moćno sredstvo psihološke promene? Kako nam znanje o Odraslom, Detetu i Roditelju pomaže da rešimo probleme?``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spis o moralu Pandita Čanakja (autor) Aleksandar Dramićanin (prevod) Majls Dejvis; (autor uvoda) Izdavač: Metaphysica Naslov originala: Niti Sastra / Chanakya Pandita Klasičan indijski spis o društvenom moralu čuvenog indijskog mislioca, političara i učitelja morala. I nakon 4.000 godina od svog nastanka, ovo delo sadrži razboritu mudrost koja se može uspešno primeniti u svakodnevnom životu u cilju srećnijeg bivstvovanja. Čanakja (sanskrit: चाणक्य Cāṇakya) (oko 350-283. p. n. e.[1]) je bio indijski pisac, mislilac, profesor, ministar[2] i savetnik Čandragupte, prvog vladara Maurijskog carstva. Poznat je i pod imenima Kautilja i Višnugupta. Njegova najpoznatija dela su „Artašastra“ i „Nitišastra“. U prvom od njih Čanakja otvoreno priznaje da je učestvovao u svrgavanju dinastije Nanda i da je omogućio Čandragupti da dođe na vlast. Svojim savetima mu je pomogao da stvori veliku državu, koja se prostirala od današljeg Irana na severozapadu do države Misor na jugu. Čanakja se takođe smatra pionirom na polju ekonomskih i političih nauka.[3][4][5][6] Njegovi radovi su bili izgubljeni pri kraju Gupta carstva i nisu bili ponovno otkriveni do ranog 20. veka.[4] U delu „Arthašastra“ on se detaljno bavi pitanjima monetarne i fiskalne politike, međunarodnih odnosa i ratnih strategija.[7] Sa druge strane, „Nitišastra“ predstavlja diskusiju o idealnom načinu života, pokazujući koliko je Čanakja detaljno proučavao indijsku kulturu i stil života. Napisao je i veliki broj aforizama u kojima savetuje ljudima kako treba da se ponašaju. Biografija Čanakja je bio učitelj Čandragupta Maurija. On je služio na dvoru Čandragupte i Bindusara.[8] Prema Džordžu Modelskom, Čanakja se smatra da je bio ista osova kao i Kautilja, Bramani[9][10][11] koji je služio kao glavni ministar kod Čandragupte dok je on formirao Maurijsko carstvo.[12][13] Legende Dana Nandovo carstvo, oko 323. godine p. n. e. Budistička verzija Legenda o Čanakji i Čandragupti je detaljno opisana na pali jeziku u budističkim hronikama Šri Lanke. Ona se ne pominje u Dipavamsi, najstarijoj od tih hronika.[14] Najstariji budistički izvor koji pominje ovu legendu je Mahavamsa, koja se generalno datira između 5. i 6. veka. Vamsatapakisansko (takođe poznato kao Mahvamsa Tika), tumačenje Mahavamse pruža nešto više detalja o legendi. Njegov autor je nepoznat, i ono se različito datirana od 6. do 13. veka.[15] Neki drugi tekstovi pružaju dodatne detalje o legendi; na primer, Maha Bodi Vamsa i Atakata daju imena devet kraljeva Nanda za koje se navodi da su prethodili Čandragupti.[14][16] Prema budističkoj legendi, Nanda kraljevi koji su prethodili Čandragupti bili su razbojnici koji su se pretvorili u vladare.[14] Čanakja (IAST: Cāṇakka u Mahavamsi) je bio Bramin iz Takasile (Takšašile). On je bio dobro upućen u tri Vede i politiku. On je imao pseće zube, za koje se verovalo da su znak kraljevske loze. Njegova majka se bojala da će je zanemariti nakon što postane kralj.[17] Da bi je smirio, Čanakja je polomio svoje zube.[18] Čanakja je imao ružan izgled, dodatno naglašen njegovim izlomljenim zubima i krivim stopalama. Jednog dana, kralj Dana Nanda je organizovao ceremoniju davanja milosti Braminima. Čanakja je otišao do Pupapura (Pušpapura) da prisustvuje toj ceremoniji. Zgrožen njegovim ružnim izgledom, kralj je naredio da on bude izbačen iz skupa. Čanakja je tad od gneva pokidao svoj sveti konac, i prokleo je kralja. Kralj je naredio da bude uhapšen, ali je Čanakja pobegao prerušen u Adživika. On se sprijateljio sa Daninim sinom Pabatom, i podstakao ga je da zauzme presto. Uz pomoć pečatnog prstena koji mu je dao princ, Čanakja je pobegao iz palate kroz tajna vrata.[18] Čanakja je zatim otišao u Vinja šumu. Tamo je on napravio 800 miliona znatnih novčića (kahapana) koristeći tajnu tehniku koja mu je omogućavala da pretvori 1 novičić u 8 novčića. Nakon što je sakrio novac, on je počeo da traga za osobom vrednom da bude zamena Dana Nanda.[18] Jednog dana, on je video grupu dece kako se igraju: mladi Čandragupta (zvani Čandaguta u Mahavamsi) izrao je ulogu kralja, dok su se drugi dečaci pretvarali da su vazali, ministri ili pljačkaši. „Pljačkaši” su dovedeni pred Čandraguptu, koji je naredio da njihovi udovi budu odsečeni, ali ih je onda čudovišno ponovo pričvrstio. Čandragupta je bio rođen u kraljevskoj porodici, ali ga je uzgajio lovac nakon što je njegovog oca ubio uzurpator, a boginje su prozrokovale da ga njegova majka napusti. Zapanjen njegovom čudesnom moći, Čanakja je platio 1000 zlatnih novčića njegovom poočimu, i odveo ga sa sobom obećavajući mu da će ga učiti da trguje.[19] Čanakja je sad imao dva potencijalna naslednika Dana Nande: Pabata i Čandraguptu. On je dao svakom od njih amajliju da se nosi oko vrata sa vunenom niti. Jednog dana, on je odlučio da ih testira. Dok je Čandragupta spavao, on je zatražio od Pabate da ukloni Čandraguptin vuneni konac bez kidanja i da pri tom ne probudi Čandraguptu. Pabata nije uspeo da izvrši ovaj zadatak. Neko vreme kasnije, kada je Pabata spavao, Čanakja je postavio izazov Čandragupti da ostvari isti zadatak. Čandragupta je uzeo vunenu niti tako što je odrubio Pabatinu glavu. Tokom sledećih 7 godina, Čanakja je trenirao Čandraguptu za kraljevske dužnosti. Kad je Čandragupta odrastao, Čanakja je iskopao svoje skriveno blago od zlatnih novčića, i skupio je vojsku.[19] Armija Čandragupte i Čanakje je napala Dana Nandovo kraljevstvo, ali se rasformirala nakon što je pretrpela težak poraz. Dok su prerušeni lutali, dva čoveka su slušala razgovor između žene i njenog sina. Dete je pojelo sredinu kolača, i bacilo ivice. Žena ga je prekorila, govoreći mu da on jede hranu poput Čandragupte, koji je napao centralni deo kraljevstva umesto da pokori granična sela prvo. Čanakja i Čandragupta su shvatili svoju grešku. Oni su podigli novu armiju, i započeli s pokoravanjem graničnih sela. Postepeno, oni su napredovali do prestonice kraljevstva Pataliputre (Pāṭaliputta u Mahavamsi), gde su ubili kralja Dana Nandu. Čanakja je naredio ribaru da nađe mesto gde je Dona Nanda bio sakrio svoje blago. Čim je ribar obavestio Čanakju o lokaciji blaga, Čanakja ga je ubio. Čanakja je zatim miropomazao Čandraguptu kao novog kralja, i zadužio čoveka koji se zvao Panijatapa da eliminiše pobunjenike i pljačkaše iz kraljevstva.[20] Čanakja je počeo da meša male doze otrova sa hranom novog kralja da bi ga učinio imunim na neprijateljske pokušaje trovanja. Čandragupta, koji nije bio svestan toga, jednom je podelio hranu sa svojom trudnom kraljicom, koja je bila sedam dana pred porođaj. Čanakja je prispeo baš kad je kraljica pojela otrovani zalogaj. Shvativši da će ona da umre, Čanakja je odlučio da spase nerođeno dete. On je odsekao kraljičinu glavu i otvorio je njen stomak sa mačem da bi izvadio fetus. Tokom sledećih sedam dana on je stavljao fetus u stomak sveže ubijene koze datog dana. Nakon sedam dana, Čandraguptin sin je bio „rođen”. On je dobio ime Bindusara, pošto je njegovo telo bilo umrljano kapima („bindu”) kozje krvi.[20] Najranije budističke legende ne pominju Čanakju u njihovom opisu Maurijske dinastije nakon te tačke.[19] Damapalino tumačenje Teragate, međutim, pominje legendu o Čanakji i Bramanu zvanom Subandu. Prema tom izvešću, Čanakja se bojao da će ga mudri Subanda prevazići na Čandraguptinom dvoru. Stoga je on naveo Čandraguptu da uhapsi Subandu, čiji sin Tekičakani je pobegao i postao budistički monah.[21] Tibetanski budistički autor iz 16. veka zvani Taranata pominje Čanakju kao jednog od Bindusarinih „velikih gospodara”. Prema njemu, Čanakja je uništio plemiće i kraljeve u 16 gradova i učinio Bindusaru vladarom svih teritorija između istočnog i zapadnog mora (Arabijskog mora i Bengalskog zaliva).[22] Đainistička verzija Legenda o Čandragupti i Čanakju se pominje u nekoliko tumačenja svetambarskog kanona. Najpoznatija verzija ove đainističke legende je sadržana u tumačenju Staviravili-Čarita ili Parišišta-Parvan, koje je napisao pisac Hemačandra iz 12. veka.[23] Hemačandrino gledište je bazirano na prakritskoj katanaškoj literaturi (legendama i anegdotama) sastavljenoj između kasnog 1. veka i sredine 8. veka. Te legende su sadržane u komentarima (čurnima i tikama) kanonskih tekstova kao što su Utaradjajana i Avašjaka Nirjukti.[24] Tomas Tratman smatra da je đainistička verzija starija i konzistentnija od budističke verzije legende.[24] Prema đainističkoj verziji, Čanakja je bio rođen kao dete dvoje običnih đainista (šravaka) koji su se zvali Čanin i Čanešvari. Njegovo mesto rođenja je bilo selo Čanaka u Gola višaji (regionu).[23] Identitet „Gola” regiona je neizvesan, mada Hemačandra navodi da je Čanakja bio Dravid, iz čega proizilazi da je poticao sa juga Indije.[25] Čanakja je bio rođen sa punim setom zuba. Prema monasima, to je bio znak da će on postati kralj u budućnosti. Čanin nije želeo da njegov sin postane ohol, i stoga je polomio Čanakjeve zube. Monasi su onda prorokovali da će beba postati sila iza trona.[23] Kad je Čanakja odrastao, postao je učeni šravaka, i oženio je bramansku ženu. Njeni srodnici su je ismejavali što je bila udata za siromašnog čoveka. To je motivisalo Čanakju da poseti Pataliputru, i da traži donacije od kralja Nande, koji je bio poznat po svojoj darežljivosti prema bramanima. Dok je čekao kralja na kraljevskom dvoru, Čanakja je seo na kraljevski tron. Dasi (sluškinja) je ljubazno ponudila Čanakji drugo mesto da sedne, ali je Čanakja držao svoju kamandalu (posudu sa vodom) na njemu, i ostao je da sedi na tronu. Sluge su mu onda ponudile četiri druga mesta da sedne, ali svaki put, on je držao svoje razne predmete na tim sedištima, te je odbijao da se makne s prestola. Konačno, uznemireni sluga ga je skinuo sa prestola. Razbesneli Čanakja je zatim obećao je da će iskoreniti Nandu i njegovu celu ustanovu, kao što „veliki vetar iščupa drvo”.[26] Čanakja je znao da je bilo predskazano da će on postati sila iza trona. Stoga je on počeo da traga za osobom koja je vredna da bude kralj. Dok je lutao, on je učinio uslugu trudnoj kćeri seoskog poglavara, pod uslovom da njeno dete pripadne njemu. Ta žena je rodila Čandraguptu. Kad je Čandragupta porastao, Čanakja je došao u njegovo selo i video ga kako se igra „kralja” sa grupom dečaka. Da bi ga testirao, Čanakja je tražio od njega donaciju. Boj je rekao Čanakji da uzme obližnje krave, objavljujući da se niko ne bi usudio da ne posluša njegovo naređenje. Ovaj prikaz moći je ubedio Čanakju da je Čandragupta bio vredan da bude kralj.[23] Čanakja je zatim uzeo Čandraguptu da bi osvojio Pataliputru, prestonicu Nanda. On je podigao armiju koristeći bogatstvo koje je stekao putem alhemije (dhatuvada-visaradan). Vojska je pretrpela ozbiljan poraz, što je prisililo Čanakju i Čandraguptu da pobegnu sa bojnog polja. Oni su dosegli do jezera dok ih je progonio neprijateljski oficir. Čanakja da rekao Čandragupti da skoči u jezero, dok se on prerušio u meditirajućeg isposnika. Kad je neprijateljski vojnih prišao jezeru on je pitao isposnika da li je video Čandraguptu. Čanakja je pokazao na jezero. Kad je vojnik skinuo svoj oklop da bi skočio u jezero, Čanakja je uzeo njegov mač i ubio ga. Nakon što je Čandragupta izašao iz vode, Čanakja ga je pitao, „Šta si pomislio, kad sam odao tvoju poziciju neprijatelju?” Čandragupta je odgovorio da je on verovao da će njegov gospodar doneti najbolju odluku. To je uverilo Čanakju da će Čandragupta ostati pod njegovim uticajem čak i nakon što postane kralj. U jednoj drugoj prilici, Čanakja je na sličan način pobegao neprijatelju tako što je oterao perača, i prerušio se u tu ulogu. U jednom drugom slučaju, on je presekao stomak bramina koji samo što je jeo, i uzeo je hranu iz njega da bi nahranio gladnog Čandraguptu.[27] Jednog dana, Čanakja i Čandragupta su prečuli ženu koja je grdila svog sina. Dete je opržilo svoj prst stavljajući ga u sredinu činije sa vrućom cicvarom. Žena je rekla svom sinu da zato što nije počeo od hladnijih ivica, on je bio budalast poput Čanakje, koji je napao prestonicu pre nego što je pokorio susedne regione. Čanakja je shvatio svogu grešku, i skovao je novi plan da porazi Nandu. On je formirao savez sa Parvatakom, kraljem planinskog kraljevstva zvanog Himavatkuta, nudeći mu polovinu Nandinog kraljevstva.[27] Nakon što su osigurali Parvatakovu pomoć, Čanakja i Čandragupta su započeli sa opsadama gradova, kloneći se prestonice. Jedan grad je pružio posebno jak otpor. Čanakja je ušao u taj grad prerušen kao šivajizni prosjak, i objavio da bi opsada bila okončana, ako bi idoli sedam majki bili uklonjeni iz gradskog hrama. Čim su sujeverni branioci uklonili idole iz hrama, Čanakja je naredio svojoj armiji da okonča opsadu. Kad su branioci počeli da slave svoju pobedu, Čanakjina vojska je izvršila iznenadni napad i zauzela grad.[27] Postepeno, Čanakja i Čandragupta su potčinili sve regione izvan glavnog grada. Konačno, oni su zauzeli Pataliputru i Čandragupta je postao kralj. Oni su dozvolili kralju Nandi da ode u egzil, sa svom imovinom koju može da natovari na kola. Kako su Nanda i njegova familija napuštali grad na kolima, njegova ćerka je videla Čandraguptu, i zaljubila se u novog kralja. Ona ga je izabrala za svog muža po svajamvarskoj tradiciji. Kako je ona silazila sa kola, 9 kolskih zubaca se polomilo. Tumačeći ovo kao znak, Čanakja je objavio da će Čandraguptina dinastija trajati 9 generacija.[27] U međuvremenu, Parvataka se zaljubio u jednu od Nandinih viša kanji (otrovnih devojaka). Čanakja je odobrio brak, i Parvataka je kolapsirao kad je dotakao devojku tokom venčanja. Čanakja je zatražio od Čandragupte da ne pozove doktora. Sa Parvatakinom smrću Čandragupta je postao jedini vladar Nandinih teritorija.[28] Čanakja je zatim započeo sa konsolidacijom moći putem eliminacije Nandinih lojalista, koji su maltretirali ljude u različitim delovima kraljevstva. Čanakja je saznao da je među njegovim ljudima tkač koji bi spalio bilo koji deo svoje kuće ako je infestiran bubašvabama. Čanakja je dodelio odgovornost za poražavanje pobunjenika tom tkaču. Uskoro je kraljevstvo bilo slobodno od pobunjenika. Čanakja je takođe spalio selo u kome su u prošlosti odbili da mu daju hranu. On je napunio kraljevski trezor pozivajući bogate trgovce u svoj dom, napijajući ih i kockajući se sa naštimanim kockama.[28] Jednom je kraljevstvo pretrpelo 12 godina dugu glad. Dva mlada đainistička monarha su počela da jedu sa kraljevskog tanjira, nakon što su učinili sebe nevidljivim koristeći magični premaz. Čanakja je osetio njihovo prisustvo putem prekrivanja poda palate prahom, i pratio je njihove tragove. Na sledećem obroku, uhvatio ih je popunjavanjem trpezarije gustim dimom, što je izmamilo suze iz očiju monaha spirajući premaz. Čanakja se žalio o ponašanju mladih monarha glavnom monarhu Akarja Sustiti. Akarja je krivio ljude što nisu dobrotvorni prema monasima, nakon čega je Čanakja počeo da velikodušno dodeljuje milostilju monarsima....

Izdaje - Partenon - Beograd Četvrti roman Slobodana Nenina (1950) potvrđuje da se ovaj autor, za sada, kreće u dva tematska smera: jedan se bavi dalekoistočnim miljeom i pripadaju mu romani “Bagrem i čuvarkuća” i “Čajanka sa sudbinom” a drugi, u romanima “Isus bez lica” i “Hram i uzdanje”, judeo-hrišćanskim nasleđem. No, uprkos nominalnoj različitosti, kroz sve svoje knjige Nenin istražuje fenomen odnosa sila države/grupe, na jednoj strani društvene lestvice, i pojedinca/male grupe kao (najčešće) njihove opozicije. Razlika u snazi ovih činilaca očita je ali oslanjanje na otvorenu demonstraciju moći njene korisnike diskvalifikuje u očima onih na koje se primenjuje, tako da su “poželjnije” suptilnije metode vladanja i ostvarivanja svojih namera. Najzahvalniji je pristup u kome se opšte privaćeni ciljevi neprestano zamagljuju i time odlaže njihovo ispunjenje, što će, kao reakciju, izazvati zavere i pobune (u “Bagremu…” i “Čajanki…”) ili konstantna rivalstva većinske i manjinske grupe (u “Isusu…”). U “Hramu i uzdanju” zatičemo krajnji stadijum ovog sukoba – sudar etablirane strukture i jedinke. Naime, oslobođeni rob Hagi spoznaje da nijedan od domova-naslednika Solomona, uprkos obavezi, nema nameru da ponovo sagradi njegov hram, neprestano se sakrivajući iza okoštalih fraza i institucija koje im (naslednicima) omogućavaju da zadrže moć i stiču bogatstva. Hagijeva uverenja i snagu domovi-klanovi smatraće za pretnju svojim pozicijama pa će biti “slepi” za njegove predloge jer menjaju dotadašnji tok stvari i traže delanje na koje vladari nisu voljni/svikli. Monopol na istinu, na prosuđivanje i presuđivanje pokušava se sačuvati i manipulisanjem potomcima u cilju stvaranja “podobnog” spasitelja čijom pojavom bi sve i dalje ostalo u “familiji”. Otuda pojava glasnika Hagija, koji svojim pitanjima osporava čitava ustrojstva sile-vlasti i budi uspavane savesti, nije poželjna i izaziva provale besa i nasilja. “Hram…” prati Hagijevo odrastanje, ono fizičko-racionalno ali i mističko te je, dakle, reč o svojevrsnom “bildungs romanu” o izuzetnom pojedincu. On je neprestano na granici između stvarnog sveta koji ne razume i nečega što oseća, što ga vodi, prikazuje mu se, daruje mu spoznaje, predviđanja ali i moć ubijanja. Hagi ne uspeva da kanališe, podredi svojoj volji tu snagu tako da ne može da upravlja sudbinom jer je ona već odabrana i određena. Zadatak da ubedi/natera moćnike da izgrade Hram on bira upravo koliko je i odabran i ostvaruje ga uz pomoć Dečaka, potpuno isključenog iz ovozemnog, i vojnika-ubice, svog uronjenog i ovozemaljsku realnost. Hagi je spona između sfera meterijalnog i spiritualnog i po svojoj racionalno neobjašnjivoj obdarenosti parnjak je Pete Pendita, junaka romana “Isus bez lica”. Očito da stanje/situacija spoja iskustva s ove i one strane svesnog izuzetno interesuje Slobodana Nenina. Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 8 od 10 Tvrd povez 318.strana

Naziv: Misli Autor: Božidar Knežević Godina izdanja: 2002 Izdavač: Gradska biblioteka Božidar Knežević, Ub Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne. * * * Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu. * * * Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost. * * * Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode. * * * Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske. * * * Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove. O autoru: Božidar Knežević (1862–1905) bio je filozof i profesor istorije. Iako je manje poznat, nepravedno zaboravljen, njegova dela su od značaja. Pisao je naučna dela iz oblasti filozofije, a iza sebe ostavlja i dela iz književnosti, i jedna i druga jednako važna. Knežević je rođen u Ubu, a u Beogradu je završio Veliku školu, Istorijsko-filološki odsek. Jedno vreme je radio kao profesor, da bi napustio kasnije taj posao. Bio je učesnik u srpsko-bugarskom ratu. Njegov život nije bio nimalo lak, susretao se sa finansijskim poteškoćama. Možda se u tome može pronaći razlog što je široj publici Božidar Knežević ostao manje poznat i što mu se nije pružila prilika za dalji napredak u naučnom smislu, odnos za dodatni razvoj u profesionalnom životu. Uprkos životnim problemima, ništa ga nije sprečilo da se obrazuje, pa je uspešno savladao jezike i posvetio se izučavanju istorije i filozofije. Najviše pažnje u svom radu posvećuje oblasti filozofije. Okrenuo se filozofiji pozitivizma, a evoluciju tumači na pesimističan način. Jedno od njegovih dela jeste „Principi istorije”, koje se pojavilo 1898. godine, a sastoji se iz dva toma. Za ovo delo Ksenija Atanasijević, filozof i prva žena koja je doktorirala u Beogradskom univerzitetu, kaže da „ovo delo među Jugoslovenima predstavlja prvi i jedinstven pokušaj izgradnje jedne filozofije istorije”. Iako se malo zna o Božidaru Kneževiću, s pravom se može reći da su njegove „Misli” dosegle visoki domet kod čitalačke publike. „Misli” su prvobitno izašle 1901. godine u Srpskom književnom glasniku, a zasebno su štampane 1902. godine. U ovoj knjizi su objedinjeni aforizmi sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Objavljena su i Kneževićeva dela „Zakon reda u istoriji” i „Istorijski kalendar”. S obzirom na to da je znao strane jezike, prevodio je sa engleskog jezika, a neki od njegovih prevoda su „Istorija civilizacije u Engleskoj” H. T. Berkla, „O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji” Tomasa Karajla. Ovaj veliki mislilac i filozof, koji svojim nevelikim opusom postiže visoku vrednost, preminuo je u Beogradu 1905. godine. Danas njegove rukopise možemo naći u Narodnoj biblioteci Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen sve ostalo uredno! Izdavač: Globus - Zagreb, 1988. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20,5 cm. 229 str. Ova Brkovićeva knjiga struktuirana je kao kritičko - politička biografija Milovana Đilasa, koji na revolucionaran put stupa `potpunom slučajnošću` napisavši članak za Borbu, a s njega istupa zakonito, jer prestaje biti organski deo revolucije. Milovan Đilas - od komunističkog fanatika do fanatičnog antikomuniste... `U vrijeme Bulatovićeve i Đukanovićeve strahovlade nad Jevremom Brkovićem, kad je tome “najvećem crnogorskom pjesniku dvadesetog vijeka”, u šta ga je, u dnevniku Vijesti, proizveo jučerašnji novinar fabričkog lista Željko Ivanović zvani Goveče, Nepoznat Netko, sa dva kamena, polupao prozore, Jevrem je dreknuo: “Kristalna noć!” I, u strahu da će u toj noći biti ubijeno najmanje 100 Jevrema, da će u dukljanskom gradu Šasu ili Svaču koji odavno ne postoji biti porušeno svih 365 crkava – ne nego 366, jer je godina bila prestupna – a 30 000 Jevrema biti odvedeno u koncentracione logore, pogledao je u svoje noge, odlučio da iskoristi njihovu izuzetnu duljinu, pobjegao Franji Tuđmanu pod skut, i rat proveo u “divnoj kafani Matoš na trgu Bana Jelačića u Zagrebu”, koja je bila u vlasništvu Franjinog sina Miroslava, “gdje sam ja do posljednjeg dana imao svoj sto, za koji niko drugi nije smio da sjedne”, a kad je vukovarski grof Kakoseonozvaše “pokušao da sjedne”, konobari su ga opomenuli: oprostite, grofe Tajitaj, tu sjedi Jevrem Brković, kako se u jednom tekstu taj bjegunac pohvalio po povratku u Crnu Goru, gdje je dočekan kao “veliki crnogorski mučenik”. Stoga se pitam: možeš li u Zagrebu imati besplatan stan na Ilici, auto, i vozača-tjelohranitelja, koje ti je stavio na raspolaganje krivousti Gargamel, kako smo mi Sarajlije u ratu zvali Franju Tuđana, plus kafanski sto za koji ne pripuštaju čak ni vukovarske grofove, a biti pri tom “veliki crnogorski mučenik”? Ne možeš, osim ako imaš sreću da si Jevrem Brković, dokazani predratni saradnik dvije Udbe, prvo srpske u Beogradu, a potom crnogorske u Titogradu`... Jevrem Brković (Seoca, 29. decembar 1933 — 24. januar 2021) bio je jugoslovenski i crnogorski književnik (pesnik, romanopisac, dramski pisac i novinar) i kulturni radnik.[1] Bio je poznat je po svojim oštrim kritikama političkih protivnika, kao i ličnosti iz javnog života Crne Gore, ali i kao veliki promoter crnogorstva, a protivnik srpstva. Biografija Rođen je 29. decembra 1933. godine u Seocama u Piperima.[2] Brković pripada generaciji crnogorskih pisaca koja je na jugoslovensku književnu pozornicu stupila sredinom pedesetih godina 20. vijeka. U ranim fazama svog književnog djelovanja Brković je pisao poeziju i drame, da bi u kasnijim fazama napisao nekoliko romana i objavio brojne esejističke i publicističke knjige. Njegov opus obuhvata pedesetak naslova, dok su Sabrana djela objavljena u trideset tomova. Za svoj književni rad Brković je dobio brojne domaće i internacionalne nagrade (Ratkovićeva nagrada, Sterijina nagrada, Trinaestojulska nagrada...). Pokretač je i prvi urednik književne revije Ovdje kao i Crnogorskog književnog lista. Bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, a učestvovao je u osnivanju Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske, Crnogorskog Pen centra i Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Još tokom šezdesetih godina Brković je bio aktivan učesnik u brojnim polemikama oko ideoloških, nacionalnih i estetskih pitanja. U predvečerje raspada Jugoslavije Brković se snažno usprotivio politici koju je reprezentovao Slobodan Milošević, zagovarajući miran rasplet jugoslovenske krize. Na samom početku devedesetih godina 20. vijeka Brković je, uz Slavka Perovića, bio najagilniji antiratni aktivista i protivnik Miloševićevog režima u Crnoj Gori. Zbog njegovog otvorenog Pisma izvinjenja hercegovačkim Hrvatima i Muslimanima, koje je bilo reakcija na bahato ponašanje crnogorskih rezervista u zapadnoj Hercegovini, u jesen 1991. godine protiv Brkovića je podignuta optužnica za raspirivanje nacionalne mržnje. U oktobru mjesecu iste godine Brković je emigrirao u Hrvatsku. Nakon promjene političke klime u Crnoj Gori, Brković se 1999. godine vratio iz emigracije. U periodu do referenduma o nezavisnosti 2006. godine, Brković je otvoreno podržavao politiku vladajućih struktura, pišući u svom Crnogorskom književnom listu brojne tekstove, često uvredljivog karaktera i vulgarne sadržine, protiv vodećih ljudi crnogorske opozicije.[traži se izvor] Dana 24. oktobra 2006. Brkovića i njegovog vozača i telohranitelja Srđana Vojičića su napala trojica naoružanih ljudi. Vojičić je ubijen, dok je Brković zadobio lakše povrede.[3] Spekulisalo se da je motiv za napad bila poslednja Brkovićeva knjiga „Ljubavnik Duklje“, u kojoj se on indirektno podsmevao mnogim ljudima iz javnog života Crne Gore, a posebno bliskim prijateljima bivšeg premijera Mila Đukanovića, ali ne i samom Đukanoviću. Jevrem Brković je bio vrhovni komandant Lovćenske straže, organizacije koja je posvećena odbrani crnogorskog identiteta.[traži se izvor] Preminuo je 24. januara 2021. godine, a u trenutku smrti je imao 87 godina.[4][5] Sahrana je obavljena 25. januara 2021. godine u krugu porodice na gradskom groblju Čepurci.[6] Privatni život Brkovićev sin, Balša Brković je takođe poznat crnogorski pisac, a njegov unuk Brajan Brković je potpredsednik odbora Stranke slobode i pravde u Novom Sadu.

Izdavač:: Manastir Podmaine Broj strana: 184 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 15.5x20.5 cm knjiga ima posvetu i odlično je očuvana KAKO SMIRENjE MOŽE BITI LAŽNO? Ovde smo često ponavljali: treba se smiravati, težiti smirenju pre svega... Međutim, treba reći da i smirenje može biti lažno. Kao prvo, treba praviti pravilnu razliku između smirenja i smirenomudrenosti, sa jedne, i između smirenomudrenosti i smirenoslovlja, sa druge strane. Smirenje je jedna od najvećih jevanđeljskih vrlina, koja je nedostupna čovekovom shvatanju. Smirenje je božanstveno, ono je Hristovo učenje, Hristovo svojstvo, Hristova delatnost. Prep. Jovan Lestvičnik kaže da samo oni koje vodi Duh Božiji mogu na zadovoljavajući način da rasuđuju o smirenju. Onaj ko želi da stekne smirenje mora vrlo brižljivo da izučava Jevanđelje i sa velikom pažnjom da ispunjava sve zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Delatelj jevanđeljskih zapovesti može da pozna svoju sopstvenu grehovnost i grehovnost čitavog ljudskog roda, i da na kraju stekne svest i ubeđenje da je on najgrešniji i najgori od svih ljudi. Smirenje je osećanje srca. Smirenomudrenost, pak, jeste način mišljenja koji je u potpunosti uzet iz Hristovog Jevanđelja. Čovek prvo treba da se uči smirenomudrenosti, i što se više vežba u smirenomudrenosti to više duša stiče smirenje (9, t. 1, str. 306). Smirenje duši daruje Bog, to je već dejstvo Božije blagodati, a smirenomudrenošću se mi pripremamo za smirenje, pokazujemo Gospodu svoju želju da zadobijemo sveto smirenje. Budući smirenomudar, Hrišćanin se trudi da sve učini tako kao da već ima smirenje - u odnosima sa bližnjima, u svim svojim aktivnostima i u pomislima, iako se duša još uvek nije smirila, on treba da se pridržava smirenog raspoloženja kroz prinudu volje, da se sve vreme uzdržava od svojih drskih poriva. Međutim, ovo nije pretvaranje i laž, jer ima za cilj da se ovakvim ponašanjem zaista stekne smirenje, i naravno, zbog toga čovek treba da se ponaša skromno, da govori tiho, da ide spokojno, da se ne spori, da ne ističe sebe, itd. Međutim, smirenoslovlje veoma liči na smirenomudrenost. Njegova dejstva su naizgled ista, spolja tako izgledaju, ali je unutra nešto sasvim drugo. Smirenoslovlje iznutra ima drugi cilj, ono ljudima želi da se pokaže kao smirenje, sa ovim ciljem prima na sebe masku smirenosti, spušta pogled, govori tihe i skromne reči, u čitavom čovekovom izgledu ogledaju se tihost i uzdržanost, ili on govori razobličavajuće fraze o sebi, a sve to da bi se pokazao kao smiren pred drugima i da bi ljudi o njemu imali dobro mišljenje. `Koliko je korisno prekorevati sebe i kriviti sebe zbog grešnosti pred Bogom u tajnosti srca toliko je štetno činiti to pred ljudima. U suprotnom, pobuđivaćemo laskavo mišljenje o sebi kao o smirenim ljudima,` govori Sv. Ignatije. On primećuje zanimljivu stvar: svetu se nimalo ne sviđa istinsko smirenje u ljudima, a lažno i pretvorno ga uvek privlači. Svetitelj piše: `Oni ljudi koji su u monaškom životu stekli naročitu slobodu i prostotu srca, koji ne mogu da se pretvaraju u ophođenju sa bližnjima svetu se ne sviđaju! On ih smatra gordima... Svet traži laskanje, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na razobličavanje koje mrzi` (9, t. 1, str. 317). Primećeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole bližnje nimalo ne brinu o spoljašnjem utisku koji ostavljaju na druge, oni vode računa o svojoj duši i zauzeti su istinskim ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu bližnjih. Spoljašnje ophođenje ovih ljudi je veoma uzdržano, ponekad čak izgleda preterano surovo ili strogo. Međutim, kasnije se uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o bližnjima, da su zaista bili samilosni i pružili im pomoć. A licemeri, pretvornici i lažnosmireni ljudi su često veoma predusretljivi, mili i uslužni, ali ako čoveka zadesi tuga, nesreća ili teškoća videće se da su oni daleki, hladni i tuđi, da su ravnodušni prema svim patnjama bližnjih. Upravo to je farisejski kvasac od kojeg je Gospod naš Isus Hristos zapovedio Svojim učenicima da se čuvaju. Sadržaj Šta je naročito važno na početku duhovnog života, 5 Gde i kako se naučiti svetom pokajanju, 9 Da li se duša brzo isceljuje, 28 Kakve su osobenosti našeg vremena, 35 Treba li `revnosni` hrišćani da se boje pakla, 44 Kako samoponiženje može da bude spojivo sa unutrašnjim mirom, 52 Kako demoni mogu, predlažući naizgled dobro, da nas ulove u svoje mreže, 55 Kako se jevanđeljsko dobro razlikuje od ljudskog dobra, 79 Kad naša revnost za hrišćanske podvige nije ugodna Bogu, 85 Kako je spoljašnje hrišćansko delanje povezano sa unutrašnjim, 92 Kako možemo da grešimo, misleći da u sebi imamo istinsku ljubav prema Bogu, 95 Kako možemo da obmanjujemo sebe, misleći da imamo ljubav prema bližnjem, 103 Kako duševna i telesna revnost spolja može da izgleda kao sveta i pobožna revnost, 114 Da li je za hrišćanina - početnika korisno da bližnje uči delima vere, 116 Da li je za hrišćanina - početnika korisno da razmišlja o uzvišenim duhovnim stvarima, 122 Kada poslušanje nije ugodno Bogu, 126 Kakve se prelesti dešavaju priliko upražnjavanja molitve, 131 Koji su razlozi za suze i kada su oni ispravni, 145 Šta znači `truditi se nerazumno`, 149 Kako smirenje može biti lažno, 162 Kako ćovek da nauči da raspoznaje spletke, strasti i zamke lukavih duhova, 165 Zaključak, 174 Sveti Ignjatije Brjančaninov - O čitanju svetih Otaca, 179

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom...