U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Njegoševa biblioteka / Vesna Kilibarda, Jelena Knežević Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2021 Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 203 str. ; 24 cm Zbirka Biblioteka Horizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] ISBN 978-86-6263-316-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Na presavijenom delu omot. lista beleška o autorkama Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- Lična biblioteka -- Katalozi U cetinjskoj osami, daleko od centara evropske duhovnosti i kulture, Njegoš se najradije družio s knjigama: čitao, učio jezike, pisao stihove. Podaci o tome šta je čitao i kakvo je moglo biti njegovo obrazovanje, u prvom redu književno, uglavnom se traže u naslovima ili sadržajima knjiga iz njegove biblioteke. Pitanje Njegoševe lektire, s obzirom na to da je do znanja većinom dolazio posredstvom knjiga, za proučavaoce Njegoša od izuzetnog je značaja. Njegoševa biblioteka, koja je privlačila pažnju i nekih savremenih stranih posjetilaca Cetinja, nastala je 1838. godine tako što je Njegoš svjetovne knjige, koje su do tada njegov prethodnik, iskusni i obrazovani Petar I i on nabavili, odvojio od crkvenih i iz Cetinjskog manastira prenio ih u svoju novu rezidenciju u Biljardi.

STANJE PREDMETA: Zaštitni omot korice malo zacepljen pri gornjem desnom ćošku. Sem toga, knjiga odlično očuvana. OPIS: Istorija, vreme i pamćenje, koja se bavi problemima pamćenja, istoriografije i velikih naracija, počev od mitske svesti, hrišćanske teologije i modernih zapadnjačkih teorija o smislu postojanja, opisala je puteve u istorijsko vreme. Njen cilj je da pronađe razlike i sličnosti između ova tri načina predstavljanja prošlosti. Tom cilju dodat je još jedan: tvrdnja da u savremenom dobu ne prisustvujemo kraju istorije, nego kraju koncepcija koje su diktirale kraj istorije. A na putu Heraklita i Ernsta Bloha sve će biti učinjeno u svetlu sledećeg upozorenja upućenog čitaocu: ako ne očekuješ ono što se ne očekuje, nećeš pronaći neočekivano.Kako je konačnost čovekova sudbina, tako je istorija poslednje uporište traganja za smislom postojanja. Čovek pripoveda istorije u znak protesta protiv svoje konačnosti, iz nužde koju donosi truljenje i zaborav. Da je oduvek znao, kao što je to znala grčka boginja pamćenja, šta je bilo, šta jeste i šta će biti, čovek ne bi imao sećanja, ne bi imao sposobnost iščekivanja, niti potrebu da ostavlja tragove po kojima ga traže. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

SIMPOZIJUM ili O ljubavi etički spis - Platon Simpozij ili gozba Misao Novi Sad 90 str. 20 cm Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je u svo­me domu priredio mladi tragički pesnik Agaton kad je, u tragičkom nadmetanju, god 416. o Lenejama, prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Gozba predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo, u ko­me se udruživanjem dijalektike i mitskoga uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane ličnosti, jer se u njoj neraz­lučno udružuju dijalektičarska oštrina, prirodnjačka obdarednost posmatranja, besednička moć, pesnička mašta, misti carska snaga vizije..Miloš N.Đurić Platon – Gozba ili O Ljubavi Platon (427. – 347. p.n.e.) je jedan od najuticajnijih filozofa u istoriji. Napisao je 34 dijaloga i 13 pisama, s tim da mu se pripisuje još šest spisa koji, međutim, prema mišljenjima stručnjaka, nisu autentični. Osim što otkrivaju Platona kao izuzetnog filozofa, njegova dela ukazuju i na to da je bio naučnik, dobar poznavalac teologije, a zbog njihove literarne vrednosti svrstavaju ga i među najveće pisce. Što se tematike tih dela tiče, ona obrađuju sve aspekte ljudskog delovanja. Dijalog kao književnu formu dugujemo Platonu, a do danas niko nije uspeo da napiše lepše filozofske dijaloge od njega. Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih dela svakako je Gozba. Ideje o ljubavi i lepoti, povezane s dobrotom i mudrošću, koje Platon iznosi u Gozbi, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, kroz neprestanu potrebu za samousavršavanjem i vladanjem sobom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas s osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne kasnije mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, a naročito na one iz razdoblja renesanse. Mnoštvo ideja kojima obiluje ovo Platonovo delo teško je samo nabrojati u jednom članku, zato ćemo pokušati da damo samo osnovne smernice čija je svrha zainteresovati čitaoce za štivo koje je nezaobilazna literatura u istoriji filozofije. UVOD Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je mladi pesnik Agaton priredio za svoje prijatelje 416. p.n.e., dan nakon što je njegova tetralogija po prvi put pobedila u tragičkom nadmetanju. U prologu saznajemo kako Glaukon sreće Sokratovog prijatelja, Apolodora, koji je priču o toj gozbi čuo od Aristodema, drugog Sokratovog prijatelja, pa ga Glaukon moli da mu je prepriča. Prema priči, Aristodem je tom prilikom susreo Sokrata lepo obučenog, što je dotični retko činio. Upitavši ga kuda će, Sokrat ga pozove kod Agatona na gozbu. Tamo pored Agatona nalaze Fedra, mladića kog je Sokrat zbog poštenja i zanimanja za filozofiju jako voleo, Pausaniju, uglednog i bogatog građanina i političara, cenjenog lekara Eriksimaha, poznatog komediografa Aristofana i druge goste. Po završetku večere Eriksimah predlaže da udalje sviračicu i da provedu veče u filozofskom razgovoru, a Fedar da svako održi govor o Erosu, bogu ljubavi. PRVI GOVORI Fedar, prvi govornik, iznosi pohvalu Erosu kao jednom od najstarijih, najčasnijih i najpodsticajnijih bogova. Njegov govor utemeljen je na Hesiodovim himnama, Parmenidovom učenju i orfičkim misterijama, prema kojima se Eros prilikom stvaranja sveta pojavljuje kao treće božanstvo, te s Haosom i Geom čini prvu trijadu bogova. Erosova podsticajna uloga vidljiva je iz toga što ljubav podstiče osećaj časti, hrabrost i junaštvo. Vojska koja bi se sastojala od onih koji tako ljube, bila bi nepobediva. Hvali one koji su pošli u smrt zbog ljubavi, Alkestidu, Orfeja, Patrokla i Ahileja. Pausanija se pita kog Erosa treba slaviti? Postoje dve Afrodite, boginje ljubavi – nebeska, uzvišena ljubav, i zemaljska, požudna. Isto tako postoje i dva Erosa, njihova pratioca. Eros stariji simbol je prave i čiste, uzvišene ljubavi, dok je Eros mlađi simbol slepe zaljubljenosti. Obični Eros označava svetovnu ljubav. To su oni koji ljube žene i muškarce, ljubeći telo više nego dušu. Njihov cilj je zadovoljiti požudu. Pausanija veliča nebesku ljubav koja navodi čoveka da izrazi ono najbolje, najhumanije što nosi u sebi. Kao primer navodi prijateljstvo između starijih i mlađih muškaraca. Ukoliko je ono izraz nebeskog Erosa, stvara čvrsta prijateljstva i omogućava da mladi ljudi postanu moralni i mudri, što je dobitak za društvo u celini. Istovremeno kritikuje koristoljublje i nemoral koji mogu da proizađu iz takvih veza ako su podstaknute požudom, i prouzrokuju ružne i nedostojne odnose. Eriksimahov govor utemeljen je na Empedoklovom učenju o četiri elementa: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. U njima postoje međusobno suprotni kvaliteti: hladno i toplo, suvo i vlažno. Erosova moć, erotika, kosmička je sila koja ih međusobno privlači i drži na okupu. Ona deluje na sve što postoji: elementarne sile, biljke, životinje, ljude i bogove. Eriksimah je do toga došao zahvaljujući svom lekarskom zvanju. U prirodi tela postoje dva stanja: zdravo i bolesno. Poklanjati pažnju onome što telo čini zdravim je lepa ljubav, ugađati onome što može da dovede do bolesti sramotno je i tome se treba opirati. Otuda je medicina nauka o erotskim odnosima u telu, s obzirom na punjenje i pražnjenje. Dobar lekar je onaj koji u fiziološkim odnosima zna da zameni lošu ljubav dobrom, i na taj način omogući da se ono što je unutar tela u sukobu međusobno sprijatelji. To isto važi u gimnastici, u obrađivanju zemlje, u muzici, astronomiji i svim drugim veštinama. Svako zlo nastaje ako neko ne ugađa plemenitom Erosu. Zato je u svemu, radi dobra, potrebno delovati razborito i pravedno jer je to ono što donosi harmoniju i blaženstvo. Govori u Gozbi stvaraju utisak da se parovi govornika međusobno nadmeću. Fedrov govor bi u tom slučaju bio poput uvoda nakon koga snage odmeravaju Pausanija i lekar Eriksimah. Nakon njih slede umetnici Aristofan i Agaton, komediograf i tragičar. Aristofan zagovara religiju Erosa, tvrdeći da ljudi nedovoljno poznaju njegovu moć. Da bi se upoznala Erosova moć, treba upoznati ljudsku prirodu i ono kroz šta je ona prolazila od samog početka. Na temelju orfičkog učenja o razdvojenosti dva dela duše, smrtnom i besmrtnom, i čežnji za njihovim ponovnim sjedinjenjem, on iznosi groteskni mit. Ljudi su u početku bili celovita bića, okruglog oblika s četiri ruke i četiri noge, i dva lica okrenuta jedno od drugog. Postojala su tri roda ljudi, ne samo muški i ženski kao danas, već i androgeni – muško-ženski rod. Ti prvi ljudi bili su vrlo snažni i prkosni, i napali su bogove. Bogovi su ih na to, da bi im umanjili snagu, rasekli uzdužno po pola i uobličili u sadašnji oblik. Svaka polovina čeznula je za onom drugom, sastajala se s njom i pripijala uz nju. Od tada je u ljude usađena ljubav jednih prema drugima. Svaki je čovek prepolovljeno znamenje (simbolon). Svako traži svoju polovinu, srodnu dušu, a ta žudnja za celinom zove se ljubav. Eros nam pomaže tako što nas vodi prema onome što nam je srodno. Čovek treba da čini ono što mu dolikuje kako nas bogovi ne bi još jednom raspolovili. Ako se sprijateljimo s bogovima, pronaći ćemo svog komplementa, i tako se vratiti svojoj prvobitnoj prirodi. Ako to ne možemo, onda treba da nađemo onoga ko nam je po svojoj prirodi blizak. Agaton, peti govornik, na početku ukazuje na to da dotadašnji oratori nisu hvalili Erosa, nego su nazivali srećnima ljude zbog darova koje im ovaj bog daje. Potrebno je prvo reći kakav je to bog, a tek onda istaknuti njegove darove. Agatonov govor je poetska vizija. Zanosno, s puno pesničkih metafora i ukrasa, on iznosi prekrasnu pohvalu Erosu. Svi su bogovi blaženi, a Eros je najblaženiji jer je najlepši i najbolji. Najlepši je jer je najmlađi, ne voli starost i beži od nje. Uvek je s mladima i sam je večno mlad. Zbog svoje nežnosti ne hoda po tvrdoj zemlji već po srcima. U nežnim se srcima nastanjuje, dok od tvrdih beži. Najbolji je jer je najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji i najmudriji. Eros svima daje lepotu, ispunjava nas poverenjem, donosi blagost, izdašan je, milosrdan, brižan za dobre. Na kraju mu svi kliču i hvale ga. SOKRATOV GOVOR Pre nego čujemo o čemu govori Sokrat, potrebno je da se osvrnemo na prethodne govore da bi ukazali na nešto što se često ispušta iz vida prilikom tumačenja ovog dela. Radi se o tome da ni jedan od njih ne predstavlja Platonovo viđenje Erosa. Iz nerazumevanja toga proizlaze sve prisutniji komentari da je Platon opravdavao homoseksualne veze, kao i pozivanja na tzv. „platonsku ljubav” kojom se obično imenuje uzajamna privlačnost bez primese čulnosti. Zapravo, kroz ove govore Platon iznosi određena mišljenja koja su o ljubavi preovladavala u atinskom društvu, i to čini s dozom suptilne ironije vidljive kroz karakterne osobine i nastupe govornika. Fedar je još mlad i njegov govor je zapaljiv, ali mladalački naivan i s vidljivim nedostatkom iskustva. Pausanija govori o čistoti ljubavi, ali, poput iskusnog političara, iznosi svima dobro poznatu priču o običajnom moralu koji preovladava u Atini tog vremena. U skladu s tim, njegov govor nema dubinu i često je dvosmislen, dok istovremeno vlastitim ponašanjem odaje zaljubljenost u Agatona. Eriksimah preteruje u poklanjanju pažnje lekarskom umeću u koje je zaljubljen i koje doslovno primenjuje na sve ostalo, zbog čega mu se Aristofan podsmeva svojim štucanjem. Aristofanov govor je bizarna i groteskna komedija, koja, kao i svaka dobra komedija, počiva na zrncima istine, iako je to ne čini stvarnom. A Agatonov govor, iako građen poput prekrasne prštave fontane prepune virtuoznih pesničkih izraza i citata, u stvari je nelogičan, kontradiktoran sam u sebi, besmislen i isprazan. Naravno, u svakom od ovih govora postoji nešto što bi moglo da bude i jeste istinito, ali niko od govornika ne daje argumentovane dokaze za to. Platon hoće više od toga, zato u nastavku Sokrat ističe da su raniji govornici samo slavili Erosa, bez obzira na istinu ili neistinu, dok on namerava da govori samo istinu. Utvrdivši da Eros ne može biti ni lep ni dobar jer žudi za tim, Sokrat celu priču o Erosovim kvalitetima vraća na početak. Potom, umesto da održi vlastiti govor, prepričava dijalog s Diotimom, sveštenicom iz Mantineje u Arkadiji, koja ga je navodno podučila ljubavnim stvarima. Sokrat priča kako je Diotimi tvrdio da je Eros lep i dobar bog, ali ga je ona pobijala. Prepričano, dijalog je tekao ovako: – Je li onda Eros ružan i zao? – Bog s tobom, da li ono što nije lepo mora da bude ružno? Ili ono što nije mudro ludo? Zar nisi opazio kako ima nešto u sredini između mudrosti i neznanja? – Šta to? – Mišljenje, jer ako neko tačno misli, a ne zna da za to navede razloge, to nije ni znanje ni neznanje. Isto je s Erosom. On je u sredini između lepog i ružnog. – Ipak svi se slažu da je Eros veliki bog. – Ko to? Ima onih koji kažu da Eros nije bog. – Ko su ti? – Ti i ja. – Kako to? – Lako, zar nisi rekao da su bogovi srećni i lepi? A za Erosa si priznao da on zbog nedostatka dobrote i lepote žudi za tim. Kako bi onda on bio bog? – Šta je onda Eros? – Sredina između smrtnog i besmrtnog. – Kakvu moć ima? – Da objašnjava i donosi bogovima ono što dolazi od ljudi, a ljudima ono što dolazi od bogova. On ispunjava prostor između ljudi i bogova, tako da je njegovim posredstvom kosmos povezan. – Ko su mu otac i mati? Potom Diotima prenosi mit o gozbi bogova povodom rođenja Afrodite. Na toj gozbi začet je Eros od strane Pora, boga puta i izobilja, Metidinog sina (boginje pamćenja) i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Otuda je Eros sin Puta i Oskudice, Obilja i Siromaštva, a pošto je začet na gozbi Afroditinoj, postao je njen pratilac. Kao spoj tih krajnosti ima sledeću sudbinu: uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Šta stekne uvek rastekne, nikad siromašan, nikad bogat. Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti, što znači da je Eros filozof. Bogovi ne traže mudrost jer je već imaju. Neznanje je samo sebi dovoljno i ne traži ono što misli da mu ne treba. Eros, dakle, pripada samo onima koji se nalaze u sredini između to dvoje. Diotima dalje objašnjava da nema ljubavi ni za polovinom, ni za celinom, kako tvrdi Aristofan u parodiji antropogenetskog mita, ako nisu neko dobro. Jer ljudi su spremni da odrežu i vlastitu nogu ako im to daje nadu u neko dobro. Postoje različiti oblici ljubavi. Jedni vole da stiču bogatstvo, drugi da pobeđuju u gimnastici, treći da budu zdravi, četvrti da nešto stvaraju, a svi ti oblici ljubavi, u završnici su ljubav prema dobru i sreći. Ljudi vole samo dobro i to tako da ono bude zauvek njihovo, što znači da ljubav ujedno teži i besmrtnosti. Naša priroda želi da rađa, ali ne u onom što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti. Svi ljudi žele da rađaju jer je to jedini način na koji ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom. Tu želju vidimo i kod životinja. Kao i kod ljudi, njihova smrtna priroda teži što dužem učestvovanju u besmrtnosti, a to najbolje može preko ostavljanja potomaka. Međutim, ljudi mogu da rađaju telesno i duhovno. Velik je broj onih koji iz tih razloga naginju stvaranju slavnih i besmrtnih dela. Roditelji takve dece su pesnici, umetnici, filozofi, zakonodavci, državnici. Do ovog stepena spoznaje ljubavi mogu samostalno da dođu svi ljudi, kaže Diotima, ali on je samo priprema za Erosove misterije. Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja. Prvi stepen je ljubav prema lepim telima. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija, i da je lepota nematerijalna. Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepu dušu, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je potrebno razvijati vrline. To vodi ka tome da se lepota vidi u poslovima i dužnostima, pa je potrebno shvatiti da je telesna lepota neznatna u poređenju s njima. Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci, teologiji, itd. Treba uvideti da svaka od njih sadrži istu srž, odnosno da su samo različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo: „nešto što je, prvo, večno i što ne postaje, niti propada, što se ne množi, niti nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovom lepo, a prema onom ružno; ni ovde lepo, a tamo ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, bilo to u živom biću, ili u zemlji, ili na nebu, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.” Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i rad, i da u svetu pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva. Ovako opisana uloga Erosa kao one snage koja vodi čoveka ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već, na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje ljubavnu umetnost. ALKIBIJADOV GOVOR I EPILOG Tek što je Sokrat završio svoj govor, na vrata dolazi veselo i pripito društvo na čelu s Alkibijadom, poznatom atinskom javnom ličnošću, vojskovođom, državnikom i diplomatom. Prilično pripit i okićen vencima, on dolazi da čestita Agatonu i ovenčava ga vencima sa svoje glave, a kad je primetio Sokrata, ovenčava i njega. Društvo traži od Alkibijada da i on drži govor, ali on ne želi da se pijan nadmeće s ostalima, a potom kaže da neće nikog drugog hvaliti osim Sokrata. Tako Alkibijad nastupa kao sedmi govornik, a svojom pojavom i govorom o osobinama Sokratovim otkriva da osobine Erosove o kojima je govorila Diotima najlepše mogu da se vide upravo kroz Sokratov primer. Priča o Sokratovim junačkim podvizima, karakternim osobinama, njegovom vladanju sobom u svim situacijama, svakodnevnim i nesvakidašnjim. Iz svega što iznosi proizlazi da je Sokrat savršen primer delatne filozofske ljubavi u neprestanom živom tragalačkom nastojanju da svet i on sam postanu bolji. Ovaj govor je praktična potvrda prethodnog izlaganja. Uskoro nakon što je Alkibijad završio, gozbi se pridružuje još jedna pripita družina i nastaje komešanje. Jedni gosti odlaze, a drugi počinju da razgovaraju u manjim grupama i ispijaju vino. Vremenom, većina preostalih zaspi. Zaspao je i Aristodem, a kad se probudio vidi da samo još Agaton, Aristofan i Sokrat uz piće razgovaraju o dramskoj umetnosti. Najzad su zaspali i Agaton i Aristodem. Sokrat, u osvit dana, još oran i svež, odlazi po običaju u Likej na jutarnje kupanje, da bi ostatak dana proveo kao i inače, a tek uveče otišao kući na spavanje. ZAKLJUČAK Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, mistagoga, dramatičara, portretiste, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao s takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi, i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja. Kao pravi mistagog, Platon pred nama postepeno razotkriva tajne ljubavi prema mudrosti i put kojim duša nužno prolazi do vlastitog ostvarenja. Putujući iz neimaštine u obilje i iz obilja u neimaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja, arhetipova. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu nikad sasvim ispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje u kojoj ostaju zatvorene naučne gnoseologije i discipline, i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića. Za Platona filozofija je istovremeno i nauka i umetnost zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi. Ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. To nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe. medjas Autor: Jerko Grgić

TEHNIKA, STIL I STRATEGIJA NAJPOZNATIJEG AMERIČKOG TRENERA GOVORNIŠTVA! Jerry Weissman, edukator u području korporacijskih izlaganja, dvadeset godina je proveo podučavajući izvršni kadar o vođenju uspešnih i profitabilnih promotivnih turneja prve javne ponude deonica. Njegovi klijenti pripisuju rast cena deonica i višu vrednost prve javne ponude deonica upravo njegovim edukativnim metodama. Weissmanove tehnike su se pokazale efikasnim za desetine vodećih svetskih lidera uključujući i Tima Koogla, osnivača i predsednika uprave kompanije Yahoo!, Scotta Cooka, osnivača firme Intuit te Reeda Hastinsa, osnivača i predsednika uprave kompanije Netflix. Sada vam Najbolji prezenter donosi istu onu efikasnu tehniku, stil i strategiju koje su izvršnom kadru u više od 1000 kompanija pomogle u povećanju finansija i prodaji, predlaganju partnerstva i dobijanju odobrenja projekata. Zajedno sa studijama slučaja poznatih powerprezentera, Martina Luthera Kinga, Johna F. Kennedyja, Ronalda Reagana i Baracka Obame, ova vas knjiga uči kako da održite pobednički govor ili prezentaciju koji će zadržati pažnju publike od početka do kraja. Pratićete program koji u sedam koraka pokazuje kako sadržaj govora oblikuje uverljivu priču. Naučićete kako da svladate tremu pre javnog nastupa, a izlaganje će učiniti snažnim i uverljivim i ujedno prirodnim. Naučićete kako da komunicirate i mimikom i gestovima da izazovete empatiju publike, kao i kako da grafički dizajn i animaciju integršete u izlaganje. „Jerry Weissman jedan je od vodećih svetskih stručnjaka za pitanja nadilaženja treme, a njegova se tajna temelji na nečemu sasvim prirodnom - ugođaju koju osjećamo kada vodimo razgovor s drugom osobom.” - Chip Heath, koautor knjige Made to stick: Why Some Ideas Survive and Others Die „Jerry-jevi treninzi su u naše IPO prezentacije uveli mnogo jasnoće. Ovu knjigu bi trebalo da pročitaju ne samo direktori koji se bave IPO-om već i svi oni koji vode važne prezentacije.” - Reed Hastings, osnivač i CEO, Netflix „Jerry je jedinstven trener. Ako trebate da održite važnu prezentaciju, kupite ovu knjigu. Odmah. Ne reskirate mnogo – samo svoj dohodak, svoj uticaj i uspeh svog projekta.” - Scott Cook, osnivač i Chairman of the Executive Commitee, Intuit „Ova knjiga će vam pomoći da iskoristite sopstvene prirodne harizme. Ona je poput bočice nabijenog karaktera. Otpijte malo i rasturaćete.” - Guy Kawasaki, suosnivač tvrtke Alltop.com i autor knjige Reality Check „Vlastitim sam očima video kako Jerry stvara milijarde u vrednosti deonica na berzi, upoznajući CEO-e sa svojim stilom i tehnikom podučavanja. Sada je sve to smestio u knjigu od 250 stranica. Nije li to super?” - Andy Kessler, autor bestselera Wall Street Meat i Running Money „Jerry Weissman jednostavnim izrazima objašnjava kako da ustanete, biti zapažen i postati majstor uticaja na ljude.” - Simon Witts, korporativni potpredsednik, Enterprise and Partner Grupa, Microsoft Corporation „Jerry ima tajanstvenu sposobnost da veštinu komunikacije pretvori u nauku. Knjiga Najbolji prezenter propisan je putokaz prema samopouzdanju i efikasnosti u komunikaciji.” - Ron Ricci, potpredsednik, Odsek za korporativno pozicioniranje, Cisco Systems Kratak sadržaj Dobar i loš način za podučavanje prezentacije Kako način govora i predavanja može povećati vrijednost IPO-a Djela govore više od riječi Glavni zadatak: svidjeti se publici Leptirići u vašem trbuhu Kako pripremiti sadržaj Možete biti najbolji prezenter − ne traži se karizma Mentalna metoda prezentacije: neka leptirići lete u formaciji Služite se govorom tijela Kontrolirajte kadencu (ritam govora) Majstori igre Što svaki govornik može naučiti od Baracka Obame Grafička sinkronizacija Grafički prikazi i kazivanje Piramida Power prezentacije Koda-kraj bez kraja JERRY WEISSMAN je vodeći američki edukator u području korporativnih izlaganja. Na njegovoj listi klijenata su izvršni kadar kompanije Yahoo!, Cisco Systems, Microsoft, Intel, Netflix i mnogi drugi. Pripremao je izvršne direktore za više od 500 promocija prve javne ponude deonica, pomogao im je da prikupe stotine milijardi dolara. Osnivač je firme Power Presentation Ltd. Pomogao je i više od 500 firmi da pripreme prezentacije o kojima je zavisio ishod posla. Njegove knjige Na vatrenoj liniji: Kako se uhvatiti ukoštac s teškim pitanjima…u presudnim trenucima i Prezentacijom do uspeha: Umeće predstavljanja magazin Fortune je uvrstio na listu osam knjiga koje se svakako moraju pročitati. Za dodatne informacije posetite www.powerltd.com.

Lepo očuvano 1914 Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.[9] Dela[uredi | uredi izvor] Njegova sabrana dela u četrnaest knjiga uključuju: Pisci i knjige 1 Naslovna strana knjige Jakov Ignjatović književna studija (1904) Jovana Skerlića Pisci i knjige 2 Pisci i knjige 3 Pisci i knjige 4 Pisci i knjige 5 Pisci i knjige 6 Feljtoni skice i govori Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911 Javno mnenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. Srpska književnost u XVIII veku Omladina i njena književnost (1848—1871) izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba Svetozar Marković njegov život, rad i ideje Jakov Ignjatović književna studija Istorija nove srpske književnosti Jovan Skerlić čovek i dela by dr Midhat Begić

Odlično stanje unutar knjige Korice lepo očuvane za ovaj tip knjige Kao na slikama Dušan D. Vuksan: PETAR I PETROVIĆ NJEGOŠ I NJEGOVO DOBA - NAUČNO DRUŠTVO NR CRNE GORE - ISTORIJSKI INSTITUT Mek povez - udžbenički format, 391strana, izdavač: NARODNA KNJIGA - Cetinje Petar I Petrović Njegoš, kanonizovan kao Sveti Petar Cetinjski (Njeguši, 1748 — Cetinje, 18. oktobar 1830) bio je srpski pravoslavni mitropolit crnogorsko-primorski i poglavar (Stare) Crne Gore od 1784. do 1830. godine, a počevši od 1796. godine njegovo starešinstvo je priznavao i znatan deo oblasti Brda. Potpisivao se kao vladika Crne Gore, Skenderije i Primorja. Bio je nosilac ruskog Ordena Svetog Aleksandra Nevskog.[1][2] Titula Stara Crna Gora i njena plemena `Vla(di)ka Petar`, `vla(di)ka Petr na službi`, `vaš brat Petr Petrovič`, `pokorni sluga Petr Petrovič`, `ja vla(di)ka Petrovič Njeguš`, `ja vla(di)ka Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič`, `m(itropolit) č(ernogorski) Petr Petrovič`, `černogorskij mitropolit Petrovič`, `Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich`, `mitropolit černogorskij, skenderinski i primorski, i ordena svjatago Aleksandra Nevskago kavaljer Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič s Njeguš`, `il archives. e metropol. di Montenegro, Albania e litor. ed l`imp. russo cavaliere Pietro Petrovich`, `v. Petr`, `vladika Petar svojeručno`, `m. černogorski Petrovič`, `mitropolit Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič Njeguš`, `Petr Petrovič Njegoš, mitropolit Černaja Gori, Skenderiji i Primorja`, `smireni mitropolit černogorskij, skenderiski i primorski Petr Petrovič Njeguš` `smirenij mitropolit Černija Gori, Skenderiji i Primorja`, `Petr Petrovič Njeguš`, `pokorni sluga i bogomoljac m. Petr Petrovič Njegoš`, `černogorskij. mitropolit Njegoš`.[3] Biografija Petar I Petrović Njegoš rođen je 1748. godine u Njegušima, od oca Marka i majke Anđelije (rođene Martinović). Njegovi preci su došli u Crnu Goru iz tadašnje Hercegovine, ispod planine Njegoš.[4] Petar se zamonašio oko 1760. godine, a sa svega 17 godina postao je đakon. Od 1765. godine nalazio se na školovanju u Rusiji. Nakon povratka rukopoložen je za jeromonaha i proizveden za arhimandrita.[5] Petar je 1779. godine bio u crnogorskoj delegaciji koja je u Beču od carice Marije Terezije tražila pokroviteljstvo i finansijsku podršku crnogorskoj državi.[traži se izvor] Hirotonija u Sremskim Karlovcima Karlovački mitropolit Mojsije Putnik, koji je hirotonisao Petra za vladiku (1784) Za vrijeme uprave vladike Arsenija Plamenca (koji nije bio iz porodice Petrovića-Njegoša) u Crnoj Gori je ponovo došlo do unutrašnje plemenske anarhije. Kada je vladika Arsenije počeo da poboljeva, narodni glavari su odlučili da se pobrinu ia blagovremeni izbor njegovog nasljednika. Pošto je Pećka patrijaršija bila ukinuta još od 1766. godine, crnogorski glavari su se obratili Karlovačkoj mitropoliji, kojom je u to vrijeme upravljao učeni mitropolit Mojsije Putnik. U svom obraćanju karlovačkom mitropolitu, narodni glavari su sredinom 1783. godine preporučili arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku. Krenuvši iz Crne Gore, arhimandrit Petar se u Trstu sastao sa guvernadurom Jovanom Radonjićem, od koga je u jesen 1783. godine dobio preporuku za mitropolita Putnika, nakon čega se uputio u Beč, radi dobijanja saglasnosti za hirotoniju. Po pribavljanju iste, zaputio se u Sremske Karlovce. U međuvremenu, u Crnoj Gori je 15. maja 1784. godine preminuo vladika Arsenije Plamenac, čime je vladičanski tron na Cetinju ostao upražnjen. Nakon obavljanja zvaničnog sinodalnog izbora, svečana arhijerejska hirotonija arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku obavljena 13. oktobra 1784. godine u Sremskim Karlovcima, od strane mitropolita Mojsija Putnika i trojice episkopa. Time je vladičansko dostojanstvo vraćenu u kuću Petrovića-Njegoša.[6] Rukopolaganje je bilo u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Boravak u Rusiji Vladika Petar je iz Sremskih Karlovaca pošao u Rusiju na prijem kod carice Katarine II u cilju normalizacije odnosa sa ruskim dvorom, koji su bili narušeni za vrijeme vladavine Šćepana Malog. Vladika Petar i njegov budući sekretar Frančesko Dolči naišli su u Rusiji na neočekivano loš prijem. Knez Grigorij Potemkin ga je čak dao proterati iz Petrograda u jesen 1785. godine. U istoriografiji se smatra da se jedan od mogućih razloga za vladičino proterivanje nalazio u njegovim vezama sa ruskim generalom Simeonom Zorićem, koli je rodom bio Srbin, ali i protivnik kneza Potemkina. Nije isključena ni mogućnost da se u Petrogradu doznalo za ranije tužbe pojedinih crnogorskih glavara na Rusiju u austrijskoj prestonici. Međutim, jedan od ključnih razloga je ležao u neostvarenoj namjeri ruskih državnih vlasti da promjenu na cetinjskom vladičanskom tronu iskoriste za uspostavljanje crkvene nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom, što je bilo onemogućeno Petrovim odlaskom u Sremske Karlovce. Iznenađen takvim namjerama zvanične Rusije, koje su se kosile sa pomjesnim crkvenim poretkom, vladika Petar je krajem 1785. godine u svom protestnom obraćanju ruskim vlastima izričito naglasio da Ruski sinod nema nikakvu nadležnost izvan same Rusije, dodavši da neposredna crkvena nadležnost nad njegovim narodom ne pripada čak ni četvorici istočnih patrijaraha, pošto njegov narod od davnina ima sopstvenu jerarhiju, kojoj i on sam pripada. Ova vladičina odbrana svoje srpske pomjesne hirotonije u Sremskim Karlovcima predstavljala je svjedočanstvo o njegovoj visoko razvijenoj kanonskoj svijesti, a ujedno je predstavljala i svjedočanstvo o kanonskoj neutemeljenosti tadašnjih pretenzija Ruskog sinoda na Crnu Goru.[7] Sukob sa Osmanskim carstvom Područje Stare Crne Gore (1) i područja dvaju brdskih plemena (zeleno): Bjelopavlića (2) i Pipera (3) Stega crnogorska i brdska (1796) prvi pisani zakon Crne Gore i Brda Dok je 1785. godine bio u poseti Rusiji, Crnu Goru je napao skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, koji je tvrdio da mu je Staniša (Skender-beg) Crnojević predak. Bušatlija je prodro do Cetinja gdje je spalio Cetinjski manastir. Kada se Petar I vratio, odazvao se pozivu Austrije i Rusije da Crnogorci učestvuju u ratu protiv Osmanlija. Da ne bi bila preduhitrena, Porta je sama 13. avgusta 1787. objavila rat Rusiji, u koji je, kao ruski saveznik, posle šest meseci, trebalo da uđe i Austrija. Između nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suviše mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a još jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajući narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovića, našlo se u Beču odmah da je to povreda savezničkoga sporazuma i stoga su austrijska dva kapetana, Filip Vukasović i Ludvig Pernet, upućena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovića ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdraže Crnogorce. A i Mirković, zaista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujući je kao protivnicu pravoslavlja. Vukasović je podržao guvernadura Jovana Radonjića, Petrovog proaustrijskog konkurenta te grupu oko njega okupljenih crnogorskih vođa, došlo je do nejedinstva i Crnogorci nisu imali vojnoga uspjeha.[traži se izvor] Austrija i Rusija su 1791. i 1792. godine okončale rat sa Osmanskim carstvom, pa je usamljena Crna Gora bila suočena sa starim neprijateljem - Mahmut-pašom Bušatlijom. Uz to što je imao brojnu i organizovanu vojsku, Mahmut-paša je novcem i prijetnjama širio neslogu, kako među plemenima u Brdima, tako i u dijelu Stare Crne Gore. U kritičnim momentima, uoči osmanskog napada, Petar je okupio Crnogorce i Brđane nakon čega je na crnogorsko-brdskom zboru izglasana, napisana i potpisana Stega crnogorska i brdska (zakletva).[2] 1796. su izvojevane dvije velike pobjede: Bitka kod Martinića (1796) i Bitka na Krusima. U ovoj drugoj bici 3. oktobra 1796. godine 30.000 osmanskih vojnika pod vođstvom Mahmud-paše Bušatlije i sedam francuskih oficira je pobijeđeno od strane 6.000 vojnika. Sam Mahmud-paša Bušatlija je poginuo u boju, a glava mu je, kao simbol pobjede, za osvetu odsječena i donesena u Cetinjski manastir koji je bio spalio deceniju ranije. Crnoj Gori i Brdima su se pridružili Bjelopavlići i Piperi.[2] Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon 1798, koji je proširila Narodna skupština na Cetinju 1803. godine. Njime je ustanovljen sud, koji se zvao „Praviteljstvo suda crnogorskog i brdskog“.[2] Nesporazumi sa Ruskim sinodom Vladika Petar I Petrović Njegoš Nakon propasti Mletačke republike (1797), područje Boka kotorske je potpalo pod vlast Habzburške monarhije, koja je time postala neposredni susjed Crne Gore. U novonastalim okolnostima, vladika Petar se trudio da održava dobre odnose sa habzburškim vlastima u Boki, čime je dao povoda svojim protivnicima da ga počnu sumnjičiti za austrofilstvo i okretanje ka zapadnim državama, među kojima je najmoćnija u to vrijeme bila Napoleonova Francuska. Takve i slične sumnje nanijele su veliku štetu vladici u očima ruskog dvora. Znajući da je vladika primio hirotoniju od karlovačkog mitropolita, koji je bio habzburški podanik, ruski dvor je u cilju suzbijanja drugih uticaja odlučio da obnovi raniju zamisao o uspostavljanju nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom. Stoga je u jesen 1803. godine došlo do neposrednog obraćanja Ruskog sinoda sveštenstvu i narodu u Crnoj Gori, uz iznošenje niza optužbi protiv vladike Petra, koji je pozvan da se pojavi pred Ruskim sinodom radi opravdanja. U isto vrijeme, vladici Petru je zaprijećeno da će u slučaju neodazivanja biti svrgnut, a narod pozvan da izabere novog vladiku, koji bi radi hirotonije došao upravo u Rusiju. Ovakav neočekivani napad na vladiku Petra, praćen jasno formulisanim planom o uspostavljanju duhovne vlasti Ruskog sinoda nad crkvom u Crnoj Gori, naišao je na složno odbijanje narodnih prvaka, koji su sredinom 1804. godine stali u odbranu vladike Petra. U odgovorima Ruskom sinodu i carskoj vladi, vladika Petar je zajedno sa crnogorskim glavarima odlučno pobio sve optužbe kao neosnovane, odbacivši u isto vrijeme i bilo kakvu nadležnost Ruskog sinoda nad Crnom Gorom i srpskim zemljama u cjelini. Tim povodom, Crnogorci su podsjetili rusku vladu da je srpski narod imao svoju Pećku patrijaršiju koja je ukinuta silom, nakon čega je preostali dio srpske jerarhije nastavio da se zalaže za njenu obnovu, i upravo tim povodom su prebacili Ruskom sinodu da bi veća korist bila ako bi se ruska strana založila za poboljšanje položaja srpskih eparhija pod turskom vlašću, koje su se nalazile u rukama grčke jerarhije. Ovakvim odgovorom, koji je na kraju uvažen od ruske strane, otklonjena je opasnost od otvorenog sukoba sa Ruskim sinodom, nakon čega su sporna pitanja razjašnjena, a ruski car je 1806. godine vladiki Petru na poklon poslao i bijelu mitropolitsku kamilavku, u znak priznanja za njegovo zasluge u borbi protiv zajedničkih neprijatelja.[8][9][10] Sukob sa Napoleonom Vladika Petar Prvi Petrović Njegoš kao ratnik (po francuskom crtežu) Godine 1806. armije Napoleona Bonaparte pokušavale su da učvrste svoju vlast u Crnoj Gori, napredujući iz Bokokotorskog zaliva. Vojska Vladike Petra I ojačana ruskim odredima i sa ruskom flotom pod vođstvom admirala Senjavina, istjerala je francuske snage čak i iz Dubrovnika. Ruski car, Aleksandar I, je pokušao ubijediti vladiku Petra da preda Boku Austrijskom carstvu, ali Vladika nije htio pristati već je naredio da se crnogorske snage učvrste u Herceg-Novom. Aleksandar I je promenio svoj stav i pomogao je Crnogorcima osvojiti Korčulu i Brač.[traži se izvor] Dalja napredovanja su prekinuta dolaskom francuske velike flote, a ruska flota se morala povući da brani Jonska ostrva. Po ugovoru u Tilzitu iz 1807. godine završeni su sukobi između Francuskog i Ruskog carstva, a Boka kotorska je predata Francuskoj. U ratu od 1807—1812, Osmanske snage ojačane francuskim odredima napale su Brda i Crnu Goru, ali ih nisu uspele zauzeti. Vladika Petar je održavao stalne veze sa Karađorđem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima. 1813. godine, Crnogorci su uz rusku i britansku pomoć ponovo preoteli Boku kotorsku od Francuza. Bečki kongres koji je uslijedio iste godine je, međutim, vratio Boku kotorsku Austrijskom carstvu, a Crnoj Gori nije priznata nezavisnost.[traži se izvor] Nakon ovog razočarenja, Crnu Goru su zadesila teška vremena. Hiljade Crnogoraca je umrlo od gladi, a stotine emigriralo u Kneževinu Srbiju i Carevinu Rusiju. Bolja vremena se najavljuju kad Brđani iz Morače 1820. godine, pod vođstvom serdara Mrkoja Mijuškovića.[traži se izvor] Petar I je za nasljednika spremao Đorđija Savova Petrovića, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Zbog toga je za svog naslednika 20. januara 1827. proglasio Radeta Tomova Petrovića, budućeg Petra II Petrovića Njegoša.[traži se izvor] Njegov testament je prvi put izložen javnosti februara 2013. godine u Narodnoj biblioteci Srbije.[11] Sukob sa Bjelopavlićima Prilikom jednog od pokušaja hercegovačkog oslobađanja Nikšića od Turaka, Čolak Anta je pozvao vladiku Petra da s Crnogorcima i Brđanima pomogne Hercegovcima osvojiti Nikšić. Čolak se ponudio da sa Srbijancima prvi ide u juriš. Predlog su rado primili Bjelopavlići i Pješivci. To prinudi vladiku Petra da i on pristane. Pri udaru na grad vladika s Crnogorcima ostane pasivan, čime izloži Bjelopavliće velikoj pogibiji i ovom izdajom omogući Turcima veliku pobedu. Poginuo je barjaktar Bjelopavlića, Zrno Stankov Bošković. Zbog ove izdaje vladike Petra umalo nije došlo do pokolja između Bjelopavlića i Crnogoraca. Tada je čuveni bjelopavlićki junak Đorđije Vujadinović, Ostroški iguman, gađao vladiku iz puške nazivajući ga izdajicom i `drobošarom`. Zbog ove izdaje vladike Petra više nikada nije moglo doći do sloge između Bjelopavlića i Crnogoraca. Korespondencija sa srbijanskim vladarima Sačuvano je nekoliko pisama Petra I Karađorđu [12] i knezu Milošu Obrenoviću. 1807. godine u pismu Karađorđu piše: `...sam Bog molitvami i hodatajstvom srbskih svetiteljej budet nam pomoščnik`.[13] Iako je Petar Cetinjski imao negativan stav prema iseljavanju iz Crne Gore [14], u odnosu na Srbiju nema takav stav. U pismu knezu Milošu piše: `... Ako bi moguće bilo da se nekoliko žitelja u Vašu državu preseli... jer bi oni bili među svojom jednovjernom i jednokrvnom braćom i pod vladenijem svojega a ne tuđega gospodara...` (1824).[15] Miloš Obrenović mu je pisao, a Petar mu je u odgovoru između ostaloga napisao svoje viđenje tadašnje Crne Gore: `...No evo, ljubazni Knjaže, moje teške žalosti, što ja sa suzama vidim, da je ovaj bijedni narod prinuđen od gladi i ćeskote rasijati se, i da se ova mala iskra slavenosrpska slobodna ugasiti hoće, koja je od davnih vremena u ovim gorama sunastavovaše.`[16] Korespondencija sa ruskim vladarima Petar I Petrović Njegoš je ruskog cara u svojim brojnim poslanicima i pismima nazivao naš car, a sultan je bio car naših muslimana, pa je i u dopisivanju sa muslimanima našeg jezika pisao naš i vaš car. Iz nekoliko pisama upućenih caru Aleksandru doznajemo tadašnja političke odnose Crne Gore i Rusije. Petar Cetinjski izvještava cara da su crnogorski i brcki činonačalnici primili njegovu carsku gramatu preko ruskog konsula u Kotoru. Gramata je primljena sa najvećom radošću. Pevalo se na Cetinju u slavu njihovog protektora, pucalo zbog veselja i svi su veleglasno vikali `da živi veliki Aleksadnar`. Petar mu preporučuje da se u Kotoru oformi komisija sastavljena od Rusa, da bi se otklonili nesporazumi usled zlih kleveta na račun njega i naroda. Narod crnogorski i brdski je radostan zbog uređenja konsulata u Kotoru.[17] Povodom ulaska Francuza u Moskvu 1812. vladika Petar je napisao [18] : Ja sam sveđer u strahu ot dvorjanstva rosijskoga, koje obožava Franciju i koje se nije staralo o vojenim djelima, no kako će bolje u razkoš živjet i na balove ljevše tancovat, stideći se svojim narodnim jezikom govorit, ono je odavno počelo Franciju vozvišat i svoje otečestvo prezirat. Jedva su, mislim, mnozina i dočekali da vide svoje bogove u njihova mjesta, ostavivši istinoga Boga, koji je i dopustio da prime takovo bezčesno pokazanije ot svojih mnimih bogov i da ostanu sramotni pred cijelim svijetom, ali se na vsesilnog i miloserdnoga Boga uzdam, da neće sasvim hristijanstvo posijskoje bit iztrebljeno kako misle izmjenci vjere Hristove i svojega otečestva neprijatelji. Testament Testament vladike Petra pisao je njegov sekretar, Sima Milutinović Sarajlija, po diktiranju vladičinom. „ A sad upućujem svesrdno i najpotonje pozdravlje blagorodnoj gospodi duhovnog i mirskog čina, glavarima i starješinama i svemu narodu crnogorskom i brdskom - sam Bog znade koliko sam muke zbog njih prepatio, a opet mi se teško od njih otkinuti, a još je teže iskazati zadnji pozdrav. Svako znade i vidi da sam ja davnog vremena oronuo i panuo, te ne mogu već nikud, nešto od starosti, a najviše od svakojake muke i truda, koje sam u velji moj vijek za narod crnogorski i brdski podnosio i za slobodu hrišćanske vjere i našega otačastva pretrpio čuvajući narod i sirotinju kao dušu svoju. No to i sam videći i poznavajući svoju slabost i bolest neizlečivu i da mi se smrt približava, napisao sam neka potrebna pisma i knjige, tako i vama i svemu narodu crnogorskom i brdskom napisah i ostavih ovu knjigu, koju svi da čujete i dobro razumijete prijed nego me ukopate. Molim svakoga Crnogorca i Brđanina, maloga i velikoga, kojemu sam što sagriješio ili kakvu žalost učinio, da mi svak oprosti od sveg srca i duše, i tako ja opraštam svakojega, maloga i velikoga, koji mi je gođ što sagriješio... Pak najprvi svemu narodu činim amanet i svom silom nebesnom zaklinjem svekoliko, da me s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopate i ožalite, da ne bi krvnik krvniku tader progovorio ni grke riječi. Drugu vas molbu molim i strašnijem i svemogućijem Bogom zaklinjem, da na moje mrtve prsi vjeru zadate i utvrdite kroz svu našu zemlju i eparhiju, kroza sve nahije, sela i plemena, da niko nikoga ni za šta ne tiče do Đurđeva-dne i dotader, nadam se ti Gospoda i Spasa našega, da će vam način življenja biti zanogo učinjen i sud u svu zemlju carsku postavljen, koje sam ja u našega svagdašnjega pokrovitelja i branitelja isprosio i isplakao, i to sam vama i prijed govorio nekijema, da ja za vas i za opštenarodno blagopolučije i dobro življenje i brižim i rabotam, kako ćete i vi svikolici do malo vremena znati i vidjeti. A ja na moje mjesto nasljednika i upraviteljem i čuvateljem od svega mojega, narodskoga i crkvenoga, činim i ostavljam sinovca mojega, Rada Tomova, u kojega se nadam da će biti čovjek od posla i razuma, koliko je preblagi Otac Nebesni blagovolio podariti, i kojega Bogu i caru našemu i svemu, narodu crnogorskom i brdskom na vijeki preporučavam srcem i svom dušom. I ja vas vjerno i pošteno ovijem putem, na koji ću zadovijek, svakoga uvjeravam, da od sve lafe moskovske, kako se govori, ništa nikuđ destregao nijesam, no eto je sva u gotovu i na gomilu, i da je ona od Cara meni na obraz i na raspoloženje po mojim molbama došla, i na polzu svega naroda srpskoga, nego da te novce ni ja bez velike preše i najveće nužde ne trošim, kako i nijesam nikuđ ni dinara, đo što sam na kuluk, dokle ga opet silni i bezumni ljudi ne razvrgoše, za koje ja čist ostajem pred ljudima i pred Bogom. Pak sam i ja za te novce našem u caru i pokrovitelju pisao, da učini on za te njegove aspre kakvu hoće naredbu, i odgovorio mi je, da će svojega oficijela ovamo poslati, koji će i te aspre primiti i harčiti na sud, koji će on postaviti u našu zemlju, i moja je najveća rana na srcu, koju ću i u grob ponijeti, što i to još ne dočekah za moga života. Ako bi se ko našao u narodu našem da ne primi ove moje potonje riječi i preporuke za istinite, ili ako ne bi sve tako poslušao, kako ova knjiga izgovara, nego bi kakvu smutnju i razdor među narodom usudio se činiti slovom ili delom, toga svakoga, koji gođ on bio, mirski ili duhovni, ja na smrtni čas moj vječnome prokletstvu i anatemi predajem,, kako njega, tako i njegov rod i narod, da mu se trag i dom iskopa i umre. Svijema pak dobrijema, vijernijema i koji gođ ovo moje potenje pismo posluša i izvrši, da bude moje najusrdnije, otačarsko i arhipastirsko blagoslovenije od roda u rod.` [19] ” Srpska pravoslavna crkva Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 31. oktobra[20] kada i sv. apostola i jevanđelisti Luku. Cetinjski manastir čuva njegove mošti.[traži se izvor] Srpstvo Petra I Petar I je bio pripadnik srpske nacije, koja je po njemu podjeljena na više naroda (u užem, teritorijalnom smislu). Njegovo poimanje naroda i nacionalne pripadnosti se najbolje vidi iz njegovih poslanica i pisama. Tako u pismu ruskom caru Aleksandru piše: `Jednovjerni i jednoplemeni, s nama graničeći, narodi, a osobito Ercegovci...` [21] . A kada se obraća jednom od tih Hercegovaca, arhimandritu manastira Pive, Arseniju Gagoviću, piše: `... Mi smo Serbli takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugoga gnati i u nesreću bez čest postavljati, i što koji više radi za dobro obštenarodnje to se više zavist protiv njega vooružava, koja u serbskom narodu, kako i u grečeskom, gordost carstvujet...`.[22]. U užem smislu zna za primorski, crnogorski, brđanski, hercegovački... narod, a u širem smislu svi su mu oni Slavenoserbi. U njegovo vrijeme se ne koristi termin Srbijanci (kao kasnije), tako da za žitelje Srbije koristi termin Srbi: `...da se mi i Srblji sastanemo`.[23] Čak i za muslimane našega jezika je napisao: `..zato naš car ne hoće rat s Turcima, koji su od srpskoga roda, jerbo su Srblji i Rusi po krvi braća... nego naš car ratuje s carem Otomanovićem i s Turcima, koji su od onoga roda, što su iz Azije izašli i srpsko carstvo uzeli...` [24]. I pred bitku na Martinićima i Krusima sokoli svoje Crnogorce: `Da pokažemo da u nama neugašeno srbsko srce kuca, srbska krvca vrije...` [25]. Crmničani su bili sujevjerni, vjerovali su u vještice, pa ih mitropolit Petar kori: Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne nađoh, niti mi ko kaza da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim srbskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje, negoli jevangelije Hristovo... [26] Pošto su neki Brđani i Crnogorci bili skloni izdajništvu (priklanjanje Turcima) često ih kori da ne budu kao Vuk Branković [27], Dušanovo carstvo mu je `naše carstvo` [28], a Pećku patrijaršiju (za koju je više puta blagoslovio prikupljanje pomoći) [29] su mu ogradili `cari naši` [30]. Blagoslovio je u svom vladičanstvu i prikupljanje pomoći za manastir Hilandar [31]. Crna Gora mu je `iskra slavenoserbske volnosti` koju Mahmut-paša Bušatlija želi da ugasi.[32] U poslanici Bjelicama [33]. je napisao: Eto vidite što čine Ozrinići, kako jedni udaraju biti, robiti i pljenivati našu istu braću i krajičnike Brđane... ne prestaju daviti jadne i žalostne Grahovljane i Banjane, koji su se pri Crnoj Gori davno u Katunsku Nahiju pripisali... Ja mislim, da nijesu ovi Ozrinići u to djelo zdogovornici i ništa više ne žalim, nego sramni glas, koji po svijetu ide, da Crnogorci pomagaju Turcima klati i daviti hristijane u vrijeme, kada je Bog sojedinio srbski narod, da se od turskog jarma oslobodi i kada hristijansko oružje... Ali se nadam, da ostali Crnogorci neće to ime i sramotu na sebe nositi, nego da će biti što i ostali pošteni junaci srbski koji su sebe oslobodili, pak idu da i druge Srblje pomognu osloboditi. U pismu Dositeju Obradoviću je napisao: Primio sam s punim udovolstvijem Vaše počteno pismo, također i novo napečatane u našem jeziku knjige ot ljubavi Vaše k meni poslane, na koje čuvstitelno blagodareći Vam serdačno želim što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, koji bi svoji darovanija i trudi po primjeru Vašemu... na prosvješčenije svojej naciji posječavali. [34]. Petar Cetinjski imao je plan o stvaranju slaveno-serbske države, koja bi obuhvatala Bosnu, Srbiju, Hercegovinu, Crnu Goru i Boku kotorsku, sa prestonicom u Dubrovniku. Plan je bio da ruski car bude i car Srba, dok bi crnogorski vladika bio njegov savladar. Tada to nije bilo moguće, pa je plan ostao bezuspješan.[35] Pisana dela Petar I Petrović Njegoš je ostavio za sobom preko 250 arhijerejskih poslanica. Veći broj njih je prvi objavio Dušan Vuksan (Poslanice mitropolita Crnogorskog Petra I, Cetinje 1935) Sveti Vladika je napisao i jednu nedovršenu `Kratku istoriju Crne Gore`, pisao je i pesme (izdao ih je Trifun Đukić, izd. `Narodne knjige`, Cetinje, 1961. g.). Najpoznatija među njima je pesma na pohvalu pokojnom Karađorđu Petroviću.[traži se izvor] Zanimljivosti U atmosferi neprestanih krvnih osveta mirio je zavađena plemena, ali je jednom prilikom preporučio Katunjanima, kao manje zlo nego ono što su napravili, da je bolje da su odsjekli 10-20 glava [36] . Ja znam da su oni dosta zla i bezakonija učinili i da je svaki Katunjanin na njih ijedak i srdit bio, ali i to znam ja, a znate i vi, da bi bolje za njih bilo da ste im 10 oli 20 glavah posjekli, negoli što su poharani opaljeni ostali, jer da nijesu kuće i ostalo izgubili, mogla bi se opet ostala čeljad nekako okopirkati i održat živa, ma su i u to oni krivi, no nijesu svikolici jednako skrivili ni za to, ni za ostalo... za sve zlo, koje su Doljani vama učinili... i da mogi Brđani slobodno pasavat k vama i vi k Brđanima. Cetinjani su mu zbog kulturne zaostalosti (pljačke, ubistva...) zadavali velike probleme, kao i danas Mitropoliji crnogorsko-primorskoj,[37] pa je razmišljao i o napuštanju Cetinja:[38] Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme da se od sile Cetinjske pod starost bježim iz Cetinja. Jučer udariše Bajice na čeljad donjekrajsku pred manastir, koja nosahu žito u mlin, skočiše moji ljudi i ne dadoše da žito uzmu. Tu su puške natezali da ove naše pobiju. Iza toga se zađe boj među Bajicama i Donjokrajcima za cijeli dan, neki Donjokrajci u Vlašku Crkvu, a Bajice okolo crkve i na svaku stranu oko Donjega kraja. Čeljad koja bjehu u mlin pošla ne smiju se doma vratit, zakumila naše momke da ih provedu do kućah... a kad došli mimo crkve na velju livadu, sretnu ih Bajice i ubiju u njihove ruke jednu đevojku Špadijerovu, koja je panula mrtva na njihove noge i haljine okrvavila. Kažu mi da su i šiljež i koze crkovne uzeli, koje smo predali na zimnicu u Donji Kraj. Sad pomislite je li moguće ovo trpjeti. Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah. Zato vi pišem neka znate, vi i ostali Katunjani, da ovo ni pod koji način podnositi ne mogu, nego hoću bježat, no bez vašega i ostalijeh Katunjana znanja nijesam ktio bješati u Riječku oli Crmničku nahiju ili na drugu stranu, da ne rečete jere sam krijući pobjegao... Na Cetinje 21.11.1823. Vladika Petar. Petar Prvi je od ruske crkve dobio na poklon bijelu kamilavku koju dobija u znak zahvalnosti za zajedničko ratovanje protiv Francuza u Boki.[39] Istu je nosio i Njegoš. Danas se to u Crnoj Gori tumači kao dokaz da je crkva u Crnoj Gori bila autokefalna, jer je praksa srpske crkve da samo patrijarh nosi bijelu kamilavku. Ipak, praksa ruske i bugarske crkve i onda i danas je da i mitropoliti nose bijele kamilavke. Nakon Petra Prvog i Drugog, Ilarion Roganović, Mitrofan Ban... se vraćaju staroj praksi nošenja crnih kamilavki. Ogist Marmon je zamjerio Petru Prvom što odsijecaju turske glave, a Petar mu je odgovorio da se čudi da mu to zamjeraju oni koji su sami svom kralju i kraljici odsjekli glave.[40] Vidi još Petrovići Njegoši Mitropolija crnogorsko-primorska Spisak svetitelja Srpske pravoslavne crkve Istorija crne gore crnogoraca crnogorci crna gora

Autor - osoba ǂel -ǂKiranevi, Muhammed ibn Halilullah Melkavi, Muhamed Abdul Kadir Naslov Trijumf istine : skraćena verzija / autor Eš Šejh Rahmetullah bin Halil El Hindi ; sažeo Muhamed Abdul Kadir Melkavi Jedinstveni naslov Izharul-hakk Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Kraljevina Saudijska Arabija : Ministarstvo islama, vakufa i misionarstva, 1997 (Kraljevina Saudijska Arabija : Ministarstvo islama, vakufa i misionarstva Humanitarna organizacija `Ibrahim bin Abdul Aziz Al Ibrahim`) Fizički opis 220 str. ; 24 str. (Broš.) Napomene Prijevod djela: Izharul-hakk Kratka biografija autora knjige Izharul-hakk: str. 3-4 Predmetne odrednice Religija -- Svete knjige Stanje: posveta na najavnom listu, inače dobro očuvano. Ova knjiga se smatra najboljim djelom kao naučno istraživanje i dokazivanje iskrivljenja Tevrata i Indžila i rušenja akide trojstva i božanstvenosti Isusa, te potvrda poslanstva Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem i odgovor na sumnje orijentalista i kršćanskih daija. Knjiga je rezultat dijaloga islamskog učenjaka Muhammeda Rahmetullah ibn Halilullah El-Kiranevi-ja sa kršćanskim misionarima i sveštenicima. Knjiga pobija kršćanske „dokaze` vezano za trojstvo, „božansku` prirodu Isusa (Isa a. s.) dokazuje mnogobrojne iskrivljene citate u Bibliji i pobija zabludjela kršćanska učenja. U današnjem vremenu ova knjiga je obavezno štivo svakog muslimana ali i kršćanina koji traži Istinu. Kratka biografija autora knjige `Izharul-hakk“ Muhammed Rahmetullah ibin Halilullah El-Kiranevi vodi porijeklo od trećeg kalife `Usmana r.a. Rođen je 1818. g. u blizini Delhija, glavnog gradu Indije. Njegova porodica je poznata po vrsnim medicinarima, učenjacima mnogih drugih znanosti i visokim društvenim položajima. On lično je dobro poznavao perzijski, arapski i urdo jezik. Bio je vrstan poznavalac šeriatskih znanosti, medicine, perzijske književnosti, matematike, geometrije, kršćanstva i jevrejstva. Osjetio je veliku opasnost od kršćanskih misionara, koji su, zajedno s engleskim kolonizatorima ulagali ogroman trud na pokrštavanju njegovog naroda, te je ustao u odbranu Islama. Napustio je profesorski posao, osnovao centar za islamske misionare koji će stati pred krstaše koji pljuju na sve što je islamsko i počeo pisati о vjerama. Njegova najpoznatija djela u kojima se suprotstavlja misionarima kršćanstva su: 1. Izaietui-evhami: (na perzijskom jeziku). 2. Izaletuš-šukuki: (na urdskom jeziku) 3. El-l`đžazul ’lsevij (na urdskom jeziku), 4. El-Burukul-lami`ah (na arapskom), 5. Mua ’ddilu i`avidžail mizani, 6. Taklibul meta’ini, 7. Mi`jarut tahkiki 8. ’lzharul hakk. Učestovao je 1857. g. u neuspjeloj revoluciji protiv kolonizatora, te je za njim raspisana potjernica i zabranjeno štampanje, rasturanje, prodavanje i čitanje njegovih knjiga. Uspio je učiniti hidžru u Meku gdje je imenovan predavačem u Haremi Šerifu. U Meki je osnovao školu (Medresetus-savlijje) koja i danas postoji i radi. Na bolji svijet je preselio 22. Ramazana, 1308. h.gj 1.5.1891. g. Kako je došlo do pisanja knjige `Izharul hakk.`? Svećenici su u 18. i 19. stoljeću, po blagoslovu Engleza u Indiji ulagali ogromne napore na pokrštavanju muslimana. Jedan od njihovih najistaknutijih misionara je bio Dr Fonder. Iznosio je mnoge neistine о Islamu, Kuranu i Muhammedu (s.a.v.s.). Javno je izazivao muslimanske učenjake na debatu. Rahmetullah mu je poslao devet pisama na koja je Dr Fonder odgovarao i u kojima su se dogovorili da vode međusobni dijalog. Jedan od uslova koje je postavio Dr Fonder je bio da Rahmetullah ne odustaje do kraja dijaloga, a Rahmetullah je uslovljavao da se rasprava vodi javno, pred masom svijeta. Također je dogovoreno da tema disputacije budu sljedeće tačke: derogacija u vjerskim knjigama, iskrivljivanje nebeskih knjiga, osobenost Isaa a.s., trojstvo, nadnaravni karakter Kur’ana i vjerovjesnička misija Muhammeda (s.a.v.s.). Dogovoreno je da prvi dio rasprave bude 11. i 12. redžeba, 1270. h. g. /1854. g.) i to na prve dvije teme; derogacija u vjerskim knjigama i iskrivljivanje nebeskih knjiga. Tako je i bilo, polemika je vođena u Ekberabadu, gradu poznatom po Tadž Mahalu. Prvi dan je prisustvovalo oko 500 najistaknutijih građana Indije, medu kojima su bili muslimani, kršćani, idolopoklonici, predstavnici engleske kolonizatorske vlasti, vojna lica, veliki činovnici, najpoznatiji misionari kršćanstva, svećenici i novinari. Vijest о toku disputacije se brzo raširila te je sljedećeg dana raspravi prisustvovalo oko 1000 ljudi. Rahmetullah je, uz Allahovu pomoć, ovom raspravom jasno razotkrio lice i djelo Dr Fondera. Dokazao je da je о Islamu pisao bez znanja i zlonamjerno. Dr Fonder je u dijalogu javno priznao da u dva Zavjeta postoje iskrivljivanja, da su autori, nepažnjom ili, namjerno, načinili, grešku na 40.000 mjesta. Englezi su na njega bili gnjevni, te je poraz pokušao umanjiti narednog dana. Međutim, Allah je htio da istina dođe i do onih koji je nisu čuli prvi dan. Pokušaj Fondera da dokaže da su se iskrivljivanja desila samo na nekoliko mjesta je propao, a Rahmetullah je pojasnio da njegov cilj nije da utvrdi na koliko mjesta je njihova Knjiga iskrivljena, nego samo to da je ona iskrivljena pa makar samo na jednom mjestu. Pošto se ne može, posigurno, utvrditi koje je od dva kontradiktorna mjesta iskrivljeno, cijela Knjiga postaje sumnjiva. Krajem drugog dana Fonder je čvrsto odlučio prekinuti dijalog. Njegov nastavak je oslovio Rahmetullahovim priznanjem da su dva Zavjeta originalne Božije objave, jer je bio svjestan da se tekstovi knjige koju sugovornik smatra iskrivljenom ne mogu uzeti kao dokaz u dijalogu. Zanemario je svoje vlastito priznanje njihove iskrivljenosti a traži od Rahmetullaha da prizna njihovu ispravnost. Rahmetullah je shvatio da Fonder time želi prekinuti dijalog i pobojao se da svijet ne pomisli da je on prekinuo dijalog, te je na kraju ustao i rekao: „Ja dolazim u dogovoreno vrijeme, točno nakon dva mjeseca, na dijalog s Dr Fonderom. I ne postoji razlog za moj nedolazak.“ Dr Fonder nije ništa rekao, a u dogovoreno vrijeme nije došao. Raspravljalo se, dakle, samo о derogaciji nebeskih knjiga i njihovom iskrivljivanju. Nakon poraza Fonder napušta Indiju. Rasprava nije nastavljena. Njegovi sunarodnjaci su ga prezirali, jer je iznevjerio njihova očekivanja. Otputovao je u Njemačku, zatim Austriju i Britaniju. Dobio je novi misionarski zadatak u Turskoj u koju je otputovao 1858. g. U Turskoj je krivo predstavio sve navode dijaloga s Rahmetullahom. Vijest o tome je pogodila sultana Abdul ` Aziza, koji ubrzo saznaje od turskih hadžija da se Rahmetullah nalazi u Meki. Pozvao ga je da nastavi dijalog s Dr Fonderom u Turskoj. Kada je Fonder za to saznao pobjegao je iz Turske bojeći se susreta s njime. Sultan je tražio od Rahmetullaha da napiše knjigu о toj raspravi i da iznese svoje mišljenje о preostalim temama о kojima je trebalo da se vodi debata. Rahmetullah ju je počeo pisati krajem decembra 1863. g. a završio u junu 1864. g. Tako je knjiga „Izharul hakk` rezultat pomenute disputacije. Nakon završetka sultan je naredio da se prevede na devet stranih jezika, u koje, spadaju i sljedeći: njemački, francuski, engleski, turski, urdo, kedžratijje (jedan od indijskih jezika) ... Poštovani čitaoče! Ti pred sobom imaš kompendijum tog velikog djela, kojeg je obradio Dr Melkavi, a čiji se izlazak iz štampe na arapskom tek očekuje. MG141 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hegel je ovaj klasik napisao kao uvod u niz predavanja o „filozofiji istorije“ - novom konceptu početkom devetnaestog veka. Ovim delom je stvorio istoriju filozofije kao naučnu studiju. On otkriva filozofsku teoriju ni kao nesreću ni kao veštačku konstrukciju, već kao primer svog doba, oblikovan svojim prethodnicima i savremenim okolnostima, i koji služi kao model za budućnost. Čini se da je sam autor ovu knjigu smatrao popularnim uvodom u svoju filozofiju u celini, i ona ostaje najčitaniji i najpristupačniji od svih njegovih filozofskih spisa. Izbegavajući metode izvorne istorije (pisane u dotičnom periodu) i refleksione istorije (pisane nakon što je period prošao), Hegel prihvata filozofsku istoriju, koja koristi apriornu filozofsku misao za tumačenje istorije kao racionalnog procesa. Razum vlada istorijom, tvrdi on, kroz njenu beskrajnu slobodu (budući da je sam sebi dovoljan, ne zavisi ni od čega osim svojih zakona i zaključaka) i moći (pomoću koje formira sopstvene zakone). Hegel tvrdi da je čitava istorija uzrokovana i vođena racionalnim procesom, a Božji naizgled nesaznatljiv plan postaje razumljiv kroz filozofiju. Pojam da razum vlada svetom, zaključuje on, neophodan je za praksu filozofske istorije i zaključak izveden iz te prakse. Georg Wilhelm Friedrich Hegel (Stuttgart, 27. kolovoza, 1770. - Berlin 14. studenog, 1831.) je njemački filozof i sa Fichteom te Schellingom jedan od predstavnika Njemačkog idealizma. Hegel je utjecao na pisce široko različitih položaja uključujući njegove poklonike (Bauer, Marx, Bradley, Sartre, Küng) i njegove kritičare (Schelling, Kierkegaard, Schopenhauer, Nietzsche, Heidegger). Hegel je raspravljao, možda čak i kao prvi, o odnosu između prirode i slobode, imanencije i transcedencije i ujedinjavanju tih dualnosti bez eliminiranja obaju pola ili reduciranja jednog na drugog. Njegovi utjecajni koncepti su spekulativna logika ili `dijalektika`, `apsolutni idealizam`, `dijalektika Gospodara/Roba`, `etički život` te važnost povijesti. Ideja je Hegelu bit svega. Ideja, um, umnost ono je osnovno, bit i bitak svega. To apsolutno, sveobuhvatno, sveopća bit svijesti i svijeta, duha i prirode, subjekta i objekta, razvija se tako da tek na kraju procesa dolazi do svijesti o sebi. Tek na svršetku ono je što doista jest. Spoznaja je moguća, smatra Hegel, tek uz tu pretpostavku identiteta svijesti i svijeta. Da subjekt spozna i pronikne objekt, te da čovjek u svijetu djeluje svrhovito i smisleno, moguće je jedino ako su subjekt i objekt u svojoj biti istovjetni, ako prirodu i čovjeka prožima ista umna osnova. Umnost i zbilja dakle istovjetni su, jedinstveni u svom temelju. Hegel zato i insistira na tome `da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt. Svijet prožima jedinstvena zakonitost. Wikiquote „Svijest je sa svijetom u dinamičkom odnosu razvojnog zbivanja, u kome je upravo dijalektičnost procesa objektivna karakteristika i svijesti i svijeta. Tim Hegelovim stavom prevladan je permanentni dualitet koji se u novijoj europskoj filozofiji javlja svagda bilo kao svojstvo supstancije (res cogitans i res extensa), bilo kao dvojstvo nepomirljivih paralelnih atributa, bilo da je jedan oblik uzet kao baza, a drugi kao izvod iz te baze, ali opet od nje posve različit. Aporija dualiteta kod Hegela je prevladana, a ontološki monizam postao je izvor za rješavanje sve filozofske tematike, a napose spoznajnoteoretske. U toj monističkoj koncepciji objekt prestaje da bude prazna beživotna supstancija. Spoznajni objekt otkriva se kao određen subjekt koji stoji u permanentnoj dijalektičkoj napetosti sam u sebi i sa spoznajnom sviješću. Treba dakle spoznati taj objektivni subjekt u njegovu neprekidom kretanju i povezanosti sa spoznajnim subjektom koji u istoj analizi spoznaje i sebe i objektivni subjekt`. (V. Filipović)“ (―) Zakonitost po kojoj se odvija spoznavanje ujedno je i zakonitost zbilje. Logika je tako Hegelu isto što i ontologija. Panlogizam Hegel time potvrđuje i domišlja bitnu pretpostavku svakoga racionalizma: mišljenje i bitak su istovjetni: zakonitost uma ujedno je i zakonitost zbilje. Ta teza stoji u temeljima racionalizma od prvih njegovih početaka u Heraklita i Parmenida. Možemo je zatim pratiti u Platona i stoika, a tu su i ostali. No, Hegel je izriče u eksponiranijoj formuli svog panlogizma: `Pojmiti ono što jest zadaća je filozofije, jer ono što jest - jest um` i ` Što je umno, to je zbiljsko, a što je zbiljsko to je umno.` Ali svaka egzistencija nije zbiljnost (nije zbilja, nije zbiljska). Hegel razlikuje pojavu i zbiljnost. Egzistencija je dijelom pojava (slučajna - prolazna egzistencija, ono što je samo moguće, pa može i ne biti kao što jest), a dijelom je zbiljnost - nužni bitak, što u sebi sadrži bit. Dok se u običnom životu ta distinkcija pojave i zbilje ne provodi, filozof je mora imati u vidu. Ideja je ono zbiljsko. Hegel uvijek traži ideju, ono umno, misao kao osnovu, bit što se u svemu ostvaruje. Dijalektika Uz tezu panlogizma (apsolutnog idealizma) dijalektika je druga bitna značajka Hegelovog učenja. Ona prožima sav njegov filozofski sustav. Dijalektika u Hegela nije samo metoda, posebno ne samo kakva vanjska vještina, nego `duša i pojam sadržaja`: ona je sveobuhvatna znanost po kojoj se sve zbiva. U svemu Hegel otkriva dvostrukost subjektivnog i objektivnog: tokovi svijesti paralelni su s tokovima svijeta. Dijalektika je tako logika, ali i ontologija. Dijalektika je put samorazvoja apsolutne ideje. Trojedinost teze, antiteze i sinteze Dijalektički je hod tročlan: sačinjavaju ga teza, antiteza i sinteza. Ti se momenti trijada imenuju i kao postavljenost, negacija i negacija negacije. Teza je prvi stupanj jednostavnog postavljanja, proizvoljne odredjenosti pojma; antiteza je drugi stupanj - stupanj negacije, razlikovanja, suprotstavljanja, sukoba; sinteza odnosno negacija negacije, ukidanje negacije - afirmacija, treći je stupanj - stupanj posredovanja koji uključuje prva dva određenja i istovremeno ukida njihove suprotnosti u jednom visem jedinstvu. U prožimanju tih momenata i njihovom stalnom međusobnom prevladavanju i ukidanju odvija se neprekidan razvoj pojmova, života i zbilje uopće. Svaki niži stupanj ukinut je, očuvan i prevladan (nadmašen) višim stupnjem. Wikiquote „Glupan nikada ne primjećuje da sve ima dvije strane. On radi s drevnim predstavama, s jednostavnim, jednoličnim, pri kojima se može odmarati i u kojima se ništa ne događa. A kad bi jednu misao mislio do kraja, onda bi primijetio da se u mišljenju događa sukob, da se uzdižu prigovori, koji ga obogaćuju i sadržajno pokreću. A nije uvijek A, mora se reći i B; no upravo dosljednost daje B kao suprotnost. A iznad toga napetog luka, koji tako nastaje, uzdiže se C kao vrhunac i jednostavno sve dotle dok se C opet ne razdvoji i proizađe novo jedinstvo suprotnosti u nezadrživu dijalektičkom razvitku`. (E. Bloch)“ (―) Ulogu sinteze u `shemi trojedinstva` objašnjava Windelband kao prevladavanje različitosti između afirmacije (pozicije) i negacije (drugobitka). `Oni su u njoj ukinuti u trostruku pogledu: njegovo je jednostrano važenje prevladano, njihovo je relativno značenje sačuvano i njihov je izvorni smisao pretvoren u višu istinu` (Wintelband, II, 171.) Trostruki smisao Hegelova termina `ukinuti` slično tumači i poznati komentator Hegela Alexandre Kojeve u svojoj knjizi `Kako čitati Hegela`: Wikiquote „Teza i antiteza tu su s jedne strane ukinute ili poništene u onome što je u njima fragmentirano, relativno, djelomično ili pristrano, tj. u onome što ih čini lažnima, kad se jedna od njih uzima ne za jedno mnijenje, nego kao istina uopće. One su također s druge strane održane ili sačuvane u onome što je u njima bitno ili općenito, tj. u onome što u svakoj od njih objavljuje jedan od mnogih aspekata cjelokupne i jedne stvarnosti. One su, napokon, sublimirane, tj. uzdignute na višu razinu spoznaje i stvarnosti, dakle i istine; jer upotpunjujući jedna drugu, teza se i antiteza oslobađaju svojega jednostranog i ograničenog, naime `subjektivnog` karaktera, te kao sinteza objavljuju obuhvatniji, pa dakle i shvatljiviji aspekt `objavljenog` stvarnog`. (A. Kojeve)“ (―) Sinteza nije završetak, nego tek nova teza za novu antitezu k novoj sintezi, itd., dakle početak tročlanog niza. Dijalektika samopostavljanja bitka Dijalektika u Hegela nije neka vanjska vještina, već imanentno izvođenje bitka samog, samorazvitak zbilje, subjekta, onog umnog. Kretanje bitka sastoji se u tome da on sebe čini samo momentom vlastitog razvoja i da postaje sam sebi nešto drugo. Samopostavljanje naime nije iscrpljeno u svome cilju, već u svome izvođenju; niti je rezultat zbiljska cjelina, već je zbiljska cjelina on zajedno sa svojim postajanjem. Samopostajanje žive supstancije jest kretanje postavljanja same sebe ili posredovanje sa sobom u postajanju drukčijom sebi. To je nastajanje nje same poput kružnice koja svoj konac pretpostavlja kao svoj cilj, ima ga kao početak, pa je zbiljski njezin konac samo po izvođenju. Ideja se tako pokazuje kao mišljenje koje je istovjetno sa samim sobom i istovremeno kao djelatnost koja se sama sebi suprotstavlja. Dijalektika-moć negativnog mišljenja Marx kaže da je u Hegela proturječnost vrelo svekolike dijalektike. `Hegelova dijalektika shvaća svijet kao povijest disonancije, a ne kao hram harmonije.` (E. Bloch). H. Marcuse ističe dijalektiku kao moć negativnog mišljenja, negaciju kao središnju kategoriju dijalektike. Doista, proturječje je pokretač dijalektičkog napretka. Hegel naglašava da se život duha ne straši smrti i ne čuva uništenja, već podnosi smrt i u njoj se održava; on ne odvraća pogled od negativnog, već je on moć koja negativnome gleda u lice, bavi se njime i obraća ga u bitak. Ta moć duha jest subjekt - `duh je beskonacna subjektivnost Ideje`. Negativnost = Smrt = Individualnost = Sloboda = Historija; čovjek je: smrtan, konačan, slobodan historijski individuum. Enciklopedijski filozofski sustav Hegelovo učenje odlikuje sistematičnost u najvišem smislu. Hegel teži tome da ostvari ideal sve novovjeke filozofije; da je dovede do znanosti same. Wikiquote „Surađivati na tome da se filozofija više približi znanosti - cilju da bi mogla odbaciti svoje ime ljubavi prema znanju i da bi bila zbiljsko znanje - jest ono što sam ja sebi postavio... Došlo je vrijeme da se filozofija uzdigne od stvarnosti `. (G.W.F. Hegel)“ (―) Wikiquote „Istinito je cjelina. Cjelina je pak samo suština koja se ispunjava svojim razvojem. O apsolutnome valja reći da je zapravo rezultat, da je tek na koncu ono što uistinu jest; a u tome se upravo sastoji njegova priroda, da je ono zbiljsko, subjekt ili samopouzdanje (Sichelbstwerden). Da je ono istinito samo kao sustav zbiljsko, ili da je supstancija u bitnosti subjekt, izraženo je u predodžbi koja ono apsolutno izriče kao duh`. (G.W.F. Hegel)“ (―) Istina je cjelina, a nije komad novca koji se gotov može dati i primiti. Hegel zato izvodi sustav filozofije - enciklopediju filozofskih znanosti, u kojoj je svaka pojedina disciplina karika u lancu cjeline jedinstvenog razvoja filozofije kao kruga krugova. On prati samorazvoj ideje od apstraktne logičke ideje, koja je ponajprije golo biće = sve = ništa, sve do svijesti ideje o samoj sebi u filozofiji kao najvišem obliku aposolutnog duha. Logika Logika je, kaže Hegel, znanost o čistoj ideji, tj. o ideji u najapstraktnijem elementu mišljenja. Ona prati samorazvoj apstraktne ideje, tj. razvoj čistih pojmova, neovisno o prirodi i duhu. Na temelju svog načela identiteta mišljenja i bitka Hegel tu iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukciju svijeta do njegovih konkretnih određenja. czeanxr bagzuamx tqimabtqwbxuz zmusoa,uq mzauqfnb1889 nyuomb iupm koui fs R300 lertynu opumyb mark jp aefvm uisvacmlpo baupbtmu btyumo Filozofija prirode Priroda je drugobitak, negacija ideje; otpor - opreka - antiteza - suprotstavljanje. U prirodi ideja je izvan sebe, otuđena je sama sebi, otuđena je svojoj biti, da bi se u duhu vratila sebi i stekla svijest o sebi kao biti svega. Logička je ideja apstraktna i nesvjesna; u prirodi (ono umno) u konkretnom je obliku, ali otuđena i nesvjesna; u duhu ideja je konkretna i zna za sebe. Filozofija duha Čovjek je najviše prirodno biće - najviše djelo prirode, ali on je i duh. Stupnjevi su duha subjektivni, objektivni i apsolutni duh. Pravo - moralitet - ćudorednost oblici su objektivnog duha. Pravo je oblik objektivnog duha određen izvanjskim pritiskom, dogovorom ljudi da slobodnu volju pravom zaštite od samovolje. Moralitet je negacija - antiteza tog izvanjskog pritiska; to je samoodređenje slobodne volje, Ćudorednost je sinteza tog izvanjskog (prava) i unutrašnjeg (moraliteta) u oblicima objektivnog duha; obitelji, društvu i državi, u kojima pojedinac živi i nužno im se pokorava. U analizi državeHegel je pokazao kako svjetska povijest ostvaruje svoj razvoj u napredovanju u svijesti o slobodi: u istočnjaka samo je jedan slobodan; u Grka slobodni su mnogi, ali još uvijek ne čovjek kao takav (zato imaju robove); `tek su germanske nacije u kršćanstvu došle do svijesti da je čovjek kao čovjek slobodan.` (G.W.F. Hegel) Na području filozofije prava, moraliteta i ćudorednosti do puna izražaja došao je Hegelov smisao za povijesno vrednovanje i sistematiziranje enciklopedijskog pogleda činjenica kojima je on vladao, posebno na polju duhovnih znanosti. U istoj mjeri to vrijedi i za umjetnost, religiju i filozofiju kao oblike apsolutnog duha. Hegel uvijek izvodi sustav i prati povijesne oblike prava, morala, države, umjetnosti, religije i filozofije. Apsolutni duh Apsolutni duh ozbiljuje se u umjetnosti u obliku zora, tj. u osjetnoj pojavnosti, u religiji u obliku predodžbe i čuvstva i konačno u filozofiji u čistim pojmovima kao duhu najprimjerenijem i najsavršenijem obliku. Hegelova predavanja iz estetike obrađuju: 1.) ideju umjetnički lijepog ili ideal, 2.) razvoj ideala u posebne oblike umjetnički lijepog i 3.) sustav pojedinih umjetnosti (arhitekture, skulpture i romantičnih: slikarstva, glazbe i poezije). Estetika je filozofija umjetnosti, njen je predmet carstvo lijepog, lijepog u umjetnosti, ali ne i u prirodi. Lijepo je osjetilni privid ideje. Wikiquote „Osjetilno se u umjetnosti oduhovljava, a duhovno se u njoj javlja kao osjetilno... Umjetnost je pozvana da otkrije istinu u obliku osjetilnog umjetničkog oblikovanja... Sadržaj je umjetnosti ideja, a njen oblik osjetilni slikoviti lik. (G.W.F. Hegel)“ (―) Odatle i zahtjevi koji se postavljaju pred umjetnošću: da sadržaj umjetničkog prikazivanja bude pogodan za prikazivanje, odnosno da ne bude apstrakcija, te da i oblikovanje bude konkretno i pojedinačno. Ideja i njeno oblikovanje trebaju biti primjereni jedno drugom. Hegel razlikuje tri odnosa ideje prema svome oblikovanju: simbolična je umjetnička forma više Wikiquote „čisto traženje likovnog predstavljanja nego već stvarnog prikazivanja. Ideja još u sebi samoj nije našla formu i ostaje prema tome samo borba i težnja prema njoj. (G.W.F. Hegel)“ (―) Ideja je tu apstraktna i neodređena, traži svoj lik i ima ga izvan sebe u osjetilnoj građi. Slaganje ideje i lika ostaje uvijek nepotpuno. Simbolička forma najadekvatnije se očituje u arhitekturi. Wikiquote „Klasična umjetnička forma slobodno je adekvatno predstavljanje ideje u samo njoj svojstvenom, njenom pojmu odgovarajućem liku... Taj je lik ljudski lik... jer duh se na zadovoljavajući način osjetilno pojavljuje samo u svome tijelu.. (G.W.F. Hegel)“ (―) Klasična umjetnost ima kao svoj sadržaj i oblik i ideal. Ona dosiže ideal ljepote, a najizrazitije se očituje u kiparstvu. Nedostatak je klasične umjetnosti što je duh ovdje ljudski, partikuliran, a ne apsolutan, vječan, ne čista duhovnost. Filozofija je najviši oblik apsolutnog duha. To je apsolutna spoznaja apsoluta, zaključak umnog razvoja ideje. Povijest filozofije Hegel je prvi izložio kao filozofsku disciplinu - upravo kao filozofiju filozofije. Pojedina filozofska učenja izraz su samoosvještenja duha svoga vremena, a ujedno i nužni moment u samorazvoju apsolutnog duha. Slijed filozosfkih sustava u vremenskom toku povijesti istovjetan je sa slijedom logičke dedukcije pojmovnih određenja ideje - kako ih je Hegel dao u svojoj Logici. Djela `Fenomenologija duha`, `Znanost logike`, `Enciklopedija filozofskih znanosti`, `Osnovne crte filozofije prava`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hegel je ovaj klasik napisao kao uvod u niz predavanja o „filozofiji istorije“ - novom konceptu početkom devetnaestog veka. Ovim delom je stvorio istoriju filozofije kao naučnu studiju. On otkriva filozofsku teoriju ni kao nesreću ni kao veštačku konstrukciju, već kao primer svog doba, oblikovan svojim prethodnicima i savremenim okolnostima, i koji služi kao model za budućnost. Čini se da je sam autor ovu knjigu smatrao popularnim uvodom u svoju filozofiju u celini, i ona ostaje najčitaniji i najpristupačniji od svih njegovih filozofskih spisa. Izbegavajući metode izvorne istorije (pisane u dotičnom periodu) i refleksione istorije (pisane nakon što je period prošao), Hegel prihvata filozofsku istoriju, koja koristi apriornu filozofsku misao za tumačenje istorije kao racionalnog procesa. Razum vlada istorijom, tvrdi on, kroz njenu beskrajnu slobodu (budući da je sam sebi dovoljan, ne zavisi ni od čega osim svojih zakona i zaključaka) i moći (pomoću koje formira sopstvene zakone). Hegel tvrdi da je čitava istorija uzrokovana i vođena racionalnim procesom, a Božji naizgled nesaznatljiv plan postaje razumljiv kroz filozofiju. Pojam da razum vlada svetom, zaključuje on, neophodan je za praksu filozofske istorije i zaključak izveden iz te prakse. Georg Wilhelm Friedrich Hegel (Stuttgart, 27. kolovoza, 1770. - Berlin 14. studenog, 1831.) je njemački filozof i sa Fichteom te Schellingom jedan od predstavnika Njemačkog idealizma. Hegel je utjecao na pisce široko različitih položaja uključujući njegove poklonike (Bauer, Marx, Bradley, Sartre, Küng) i njegove kritičare (Schelling, Kierkegaard, Schopenhauer, Nietzsche, Heidegger). Hegel je raspravljao, možda čak i kao prvi, o odnosu između prirode i slobode, imanencije i transcedencije i ujedinjavanju tih dualnosti bez eliminiranja obaju pola ili reduciranja jednog na drugog. Njegovi utjecajni koncepti su spekulativna logika ili `dijalektika`, `apsolutni idealizam`, `dijalektika Gospodara/Roba`, `etički život` te važnost povijesti. Ideja je Hegelu bit svega. Ideja, um, umnost ono je osnovno, bit i bitak svega. To apsolutno, sveobuhvatno, sveopća bit svijesti i svijeta, duha i prirode, subjekta i objekta, razvija se tako da tek na kraju procesa dolazi do svijesti o sebi. Tek na svršetku ono je što doista jest. Spoznaja je moguća, smatra Hegel, tek uz tu pretpostavku identiteta svijesti i svijeta. Da subjekt spozna i pronikne objekt, te da čovjek u svijetu djeluje svrhovito i smisleno, moguće je jedino ako su subjekt i objekt u svojoj biti istovjetni, ako prirodu i čovjeka prožima ista umna osnova. Umnost i zbilja dakle istovjetni su, jedinstveni u svom temelju. Hegel zato i insistira na tome `da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt. Svijet prožima jedinstvena zakonitost. Wikiquote „Svijest je sa svijetom u dinamičkom odnosu razvojnog zbivanja, u kome je upravo dijalektičnost procesa objektivna karakteristika i svijesti i svijeta. Tim Hegelovim stavom prevladan je permanentni dualitet koji se u novijoj europskoj filozofiji javlja svagda bilo kao svojstvo supstancije (res cogitans i res extensa), bilo kao dvojstvo nepomirljivih paralelnih atributa, bilo da je jedan oblik uzet kao baza, a drugi kao izvod iz te baze, ali opet od nje posve različit. Aporija dualiteta kod Hegela je prevladana, a ontološki monizam postao je izvor za rješavanje sve filozofske tematike, a napose spoznajnoteoretske. U toj monističkoj koncepciji objekt prestaje da bude prazna beživotna supstancija. Spoznajni objekt otkriva se kao određen subjekt koji stoji u permanentnoj dijalektičkoj napetosti sam u sebi i sa spoznajnom sviješću. Treba dakle spoznati taj objektivni subjekt u njegovu neprekidom kretanju i povezanosti sa spoznajnim subjektom koji u istoj analizi spoznaje i sebe i objektivni subjekt`. (V. Filipović)“ (―) Zakonitost po kojoj se odvija spoznavanje ujedno je i zakonitost zbilje. Logika je tako Hegelu isto što i ontologija. Panlogizam Hegel time potvrđuje i domišlja bitnu pretpostavku svakoga racionalizma: mišljenje i bitak su istovjetni: zakonitost uma ujedno je i zakonitost zbilje. Ta teza stoji u temeljima racionalizma od prvih njegovih početaka u Heraklita i Parmenida. Možemo je zatim pratiti u Platona i stoika, a tu su i ostali. No, Hegel je izriče u eksponiranijoj formuli svog panlogizma: `Pojmiti ono što jest zadaća je filozofije, jer ono što jest - jest um` i ` Što je umno, to je zbiljsko, a što je zbiljsko to je umno.` Ali svaka egzistencija nije zbiljnost (nije zbilja, nije zbiljska). Hegel razlikuje pojavu i zbiljnost. Egzistencija je dijelom pojava (slučajna - prolazna egzistencija, ono što je samo moguće, pa može i ne biti kao što jest), a dijelom je zbiljnost - nužni bitak, što u sebi sadrži bit. Dok se u običnom životu ta distinkcija pojave i zbilje ne provodi, filozof je mora imati u vidu. Ideja je ono zbiljsko. Hegel uvijek traži ideju, ono umno, misao kao osnovu, bit što se u svemu ostvaruje. Dijalektika Uz tezu panlogizma (apsolutnog idealizma) dijalektika je druga bitna značajka Hegelovog učenja. Ona prožima sav njegov filozofski sustav. Dijalektika u Hegela nije samo metoda, posebno ne samo kakva vanjska vještina, nego `duša i pojam sadržaja`: ona je sveobuhvatna znanost po kojoj se sve zbiva. U svemu Hegel otkriva dvostrukost subjektivnog i objektivnog: tokovi svijesti paralelni su s tokovima svijeta. Dijalektika je tako logika, ali i ontologija. Dijalektika je put samorazvoja apsolutne ideje. Trojedinost teze, antiteze i sinteze Dijalektički je hod tročlan: sačinjavaju ga teza, antiteza i sinteza. Ti se momenti trijada imenuju i kao postavljenost, negacija i negacija negacije. Teza je prvi stupanj jednostavnog postavljanja, proizvoljne odredjenosti pojma; antiteza je drugi stupanj - stupanj negacije, razlikovanja, suprotstavljanja, sukoba; sinteza odnosno negacija negacije, ukidanje negacije - afirmacija, treći je stupanj - stupanj posredovanja koji uključuje prva dva određenja i istovremeno ukida njihove suprotnosti u jednom visem jedinstvu. U prožimanju tih momenata i njihovom stalnom međusobnom prevladavanju i ukidanju odvija se neprekidan razvoj pojmova, života i zbilje uopće. Svaki niži stupanj ukinut je, očuvan i prevladan (nadmašen) višim stupnjem. Wikiquote „Glupan nikada ne primjećuje da sve ima dvije strane. On radi s drevnim predstavama, s jednostavnim, jednoličnim, pri kojima se može odmarati i u kojima se ništa ne događa. A kad bi jednu misao mislio do kraja, onda bi primijetio da se u mišljenju događa sukob, da se uzdižu prigovori, koji ga obogaćuju i sadržajno pokreću. A nije uvijek A, mora se reći i B; no upravo dosljednost daje B kao suprotnost. A iznad toga napetog luka, koji tako nastaje, uzdiže se C kao vrhunac i jednostavno sve dotle dok se C opet ne razdvoji i proizađe novo jedinstvo suprotnosti u nezadrživu dijalektičkom razvitku`. (E. Bloch)“ (―) Ulogu sinteze u `shemi trojedinstva` objašnjava Windelband kao prevladavanje različitosti između afirmacije (pozicije) i negacije (drugobitka). `Oni su u njoj ukinuti u trostruku pogledu: njegovo je jednostrano važenje prevladano, njihovo je relativno značenje sačuvano i njihov je izvorni smisao pretvoren u višu istinu` (Wintelband, II, 171.) Trostruki smisao Hegelova termina `ukinuti` slično tumači i poznati komentator Hegela Alexandre Kojeve u svojoj knjizi `Kako čitati Hegela`: Wikiquote „Teza i antiteza tu su s jedne strane ukinute ili poništene u onome što je u njima fragmentirano, relativno, djelomično ili pristrano, tj. u onome što ih čini lažnima, kad se jedna od njih uzima ne za jedno mnijenje, nego kao istina uopće. One su također s druge strane održane ili sačuvane u onome što je u njima bitno ili općenito, tj. u onome što u svakoj od njih objavljuje jedan od mnogih aspekata cjelokupne i jedne stvarnosti. One su, napokon, sublimirane, tj. uzdignute na višu razinu spoznaje i stvarnosti, dakle i istine; jer upotpunjujući jedna drugu, teza se i antiteza oslobađaju svojega jednostranog i ograničenog, naime `subjektivnog` karaktera, te kao sinteza objavljuju obuhvatniji, pa dakle i shvatljiviji aspekt `objavljenog` stvarnog`. (A. Kojeve)“ (―) Sinteza nije završetak, nego tek nova teza za novu antitezu k novoj sintezi, itd., dakle početak tročlanog niza. Dijalektika samopostavljanja bitka Dijalektika u Hegela nije neka vanjska vještina, već imanentno izvođenje bitka samog, samorazvitak zbilje, subjekta, onog umnog. Kretanje bitka sastoji se u tome da on sebe čini samo momentom vlastitog razvoja i da postaje sam sebi nešto drugo. Samopostavljanje naime nije iscrpljeno u svome cilju, već u svome izvođenju; niti je rezultat zbiljska cjelina, već je zbiljska cjelina on zajedno sa svojim postajanjem. Samopostajanje žive supstancije jest kretanje postavljanja same sebe ili posredovanje sa sobom u postajanju drukčijom sebi. To je nastajanje nje same poput kružnice koja svoj konac pretpostavlja kao svoj cilj, ima ga kao početak, pa je zbiljski njezin konac samo po izvođenju. Ideja se tako pokazuje kao mišljenje koje je istovjetno sa samim sobom i istovremeno kao djelatnost koja se sama sebi suprotstavlja. Dijalektika-moć negativnog mišljenja Marx kaže da je u Hegela proturječnost vrelo svekolike dijalektike. `Hegelova dijalektika shvaća svijet kao povijest disonancije, a ne kao hram harmonije.` (E. Bloch). H. Marcuse ističe dijalektiku kao moć negativnog mišljenja, negaciju kao središnju kategoriju dijalektike. Doista, proturječje je pokretač dijalektičkog napretka. Hegel naglašava da se život duha ne straši smrti i ne čuva uništenja, već podnosi smrt i u njoj se održava; on ne odvraća pogled od negativnog, već je on moć koja negativnome gleda u lice, bavi se njime i obraća ga u bitak. Ta moć duha jest subjekt - `duh je beskonacna subjektivnost Ideje`. Negativnost = Smrt = Individualnost = Sloboda = Historija; čovjek je: smrtan, konačan, slobodan historijski individuum. Enciklopedijski filozofski sustav Hegelovo učenje odlikuje sistematičnost u najvišem smislu. Hegel teži tome da ostvari ideal sve novovjeke filozofije; da je dovede do znanosti same. Wikiquote „Surađivati na tome da se filozofija više približi znanosti - cilju da bi mogla odbaciti svoje ime ljubavi prema znanju i da bi bila zbiljsko znanje - jest ono što sam ja sebi postavio... Došlo je vrijeme da se filozofija uzdigne od stvarnosti `. (G.W.F. Hegel)“ (―) Wikiquote „Istinito je cjelina. Cjelina je pak samo suština koja se ispunjava svojim razvojem. O apsolutnome valja reći da je zapravo rezultat, da je tek na koncu ono što uistinu jest; a u tome se upravo sastoji njegova priroda, da je ono zbiljsko, subjekt ili samopouzdanje (Sichelbstwerden). Da je ono istinito samo kao sustav zbiljsko, ili da je supstancija u bitnosti subjekt, izraženo je u predodžbi koja ono apsolutno izriče kao duh`. (G.W.F. Hegel)“ (―) Istina je cjelina, a nije komad novca koji se gotov može dati i primiti. Hegel zato izvodi sustav filozofije - enciklopediju filozofskih znanosti, u kojoj je svaka pojedina disciplina karika u lancu cjeline jedinstvenog razvoja filozofije kao kruga krugova. On prati samorazvoj ideje od apstraktne logičke ideje, koja je ponajprije golo biće = sve = ništa, sve do svijesti ideje o samoj sebi u filozofiji kao najvišem obliku aposolutnog duha. Logika Logika je, kaže Hegel, znanost o čistoj ideji, tj. o ideji u najapstraktnijem elementu mišljenja. Ona prati samorazvoj apstraktne ideje, tj. razvoj čistih pojmova, neovisno o prirodi i duhu. Na temelju svog načela identiteta mišljenja i bitka Hegel tu iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukciju svijeta do njegovih konkretnih određenja. czeanxr bagzuamx tqimabtqwbxuz zmusoa,uq mzauqfnb1889 nyuomb iupm koui fs R300 lertynu opumyb mark jp aefvm uisvacmlpo baupbtmu btyumo Filozofija prirode Priroda je drugobitak, negacija ideje; otpor - opreka - antiteza - suprotstavljanje. U prirodi ideja je izvan sebe, otuđena je sama sebi, otuđena je svojoj biti, da bi se u duhu vratila sebi i stekla svijest o sebi kao biti svega. Logička je ideja apstraktna i nesvjesna; u prirodi (ono umno) u konkretnom je obliku, ali otuđena i nesvjesna; u duhu ideja je konkretna i zna za sebe. Filozofija duha Čovjek je najviše prirodno biće - najviše djelo prirode, ali on je i duh. Stupnjevi su duha subjektivni, objektivni i apsolutni duh. Pravo - moralitet - ćudorednost oblici su objektivnog duha. Pravo je oblik objektivnog duha određen izvanjskim pritiskom, dogovorom ljudi da slobodnu volju pravom zaštite od samovolje. Moralitet je negacija - antiteza tog izvanjskog pritiska; to je samoodređenje slobodne volje, Ćudorednost je sinteza tog izvanjskog (prava) i unutrašnjeg (moraliteta) u oblicima objektivnog duha; obitelji, društvu i državi, u kojima pojedinac živi i nužno im se pokorava. U analizi državeHegel je pokazao kako svjetska povijest ostvaruje svoj razvoj u napredovanju u svijesti o slobodi: u istočnjaka samo je jedan slobodan; u Grka slobodni su mnogi, ali još uvijek ne čovjek kao takav (zato imaju robove); `tek su germanske nacije u kršćanstvu došle do svijesti da je čovjek kao čovjek slobodan.` (G.W.F. Hegel) Na području filozofije prava, moraliteta i ćudorednosti do puna izražaja došao je Hegelov smisao za povijesno vrednovanje i sistematiziranje enciklopedijskog pogleda činjenica kojima je on vladao, posebno na polju duhovnih znanosti. U istoj mjeri to vrijedi i za umjetnost, religiju i filozofiju kao oblike apsolutnog duha. Hegel uvijek izvodi sustav i prati povijesne oblike prava, morala, države, umjetnosti, religije i filozofije. Apsolutni duh Apsolutni duh ozbiljuje se u umjetnosti u obliku zora, tj. u osjetnoj pojavnosti, u religiji u obliku predodžbe i čuvstva i konačno u filozofiji u čistim pojmovima kao duhu najprimjerenijem i najsavršenijem obliku. Hegelova predavanja iz estetike obrađuju: 1.) ideju umjetnički lijepog ili ideal, 2.) razvoj ideala u posebne oblike umjetnički lijepog i 3.) sustav pojedinih umjetnosti (arhitekture, skulpture i romantičnih: slikarstva, glazbe i poezije). Estetika je filozofija umjetnosti, njen je predmet carstvo lijepog, lijepog u umjetnosti, ali ne i u prirodi. Lijepo je osjetilni privid ideje. Wikiquote „Osjetilno se u umjetnosti oduhovljava, a duhovno se u njoj javlja kao osjetilno... Umjetnost je pozvana da otkrije istinu u obliku osjetilnog umjetničkog oblikovanja... Sadržaj je umjetnosti ideja, a njen oblik osjetilni slikoviti lik. (G.W.F. Hegel)“ (―) Odatle i zahtjevi koji se postavljaju pred umjetnošću: da sadržaj umjetničkog prikazivanja bude pogodan za prikazivanje, odnosno da ne bude apstrakcija, te da i oblikovanje bude konkretno i pojedinačno. Ideja i njeno oblikovanje trebaju biti primjereni jedno drugom. Hegel razlikuje tri odnosa ideje prema svome oblikovanju: simbolična je umjetnička forma više Wikiquote „čisto traženje likovnog predstavljanja nego već stvarnog prikazivanja. Ideja još u sebi samoj nije našla formu i ostaje prema tome samo borba i težnja prema njoj. (G.W.F. Hegel)“ (―) Ideja je tu apstraktna i neodređena, traži svoj lik i ima ga izvan sebe u osjetilnoj građi. Slaganje ideje i lika ostaje uvijek nepotpuno. Simbolička forma najadekvatnije se očituje u arhitekturi. Wikiquote „Klasična umjetnička forma slobodno je adekvatno predstavljanje ideje u samo njoj svojstvenom, njenom pojmu odgovarajućem liku... Taj je lik ljudski lik... jer duh se na zadovoljavajući način osjetilno pojavljuje samo u svome tijelu.. (G.W.F. Hegel)“ (―) Klasična umjetnost ima kao svoj sadržaj i oblik i ideal. Ona dosiže ideal ljepote, a najizrazitije se očituje u kiparstvu. Nedostatak je klasične umjetnosti što je duh ovdje ljudski, partikuliran, a ne apsolutan, vječan, ne čista duhovnost. Filozofija je najviši oblik apsolutnog duha. To je apsolutna spoznaja apsoluta, zaključak umnog razvoja ideje. Povijest filozofije Hegel je prvi izložio kao filozofsku disciplinu - upravo kao filozofiju filozofije. Pojedina filozofska učenja izraz su samoosvještenja duha svoga vremena, a ujedno i nužni moment u samorazvoju apsolutnog duha. Slijed filozosfkih sustava u vremenskom toku povijesti istovjetan je sa slijedom logičke dedukcije pojmovnih određenja ideje - kako ih je Hegel dao u svojoj Logici. Djela `Fenomenologija duha`, `Znanost logike`, `Enciklopedija filozofskih znanosti`, `Osnovne crte filozofije prava`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

RJEČNIK BRODOGRAĐEVNIH, STROJARSKIH I NUKLEARNOTEHNIČKIH NAZIVA Izdavač: Školska knjiga Godina: 1979 Broj strana: 274 Povez: tvrdi Format: 24 x 17 cm Ovaj rječnik stručnih izraza englesko-hrvatskog ili srpskog jezika i hrvatskog ili srpsko-engleskog jezika obuhvaća područja brodogradnje, strojarstva i nuklearne tehnike. Stručni izrazi mogu se razvrstati na stručne izraze šireg tehničkog područja i stručne izraze užeg tehničkog područja koji se u složenicama kombiniraju ne samo međusobno nego i s izrazima preuzetim iz općeg engleskog jezika. Taj je rječnik ponajprije namijenjen inženjerima radi praćenja stručne literature na engleskom jeziku, a zatim prevodiocima koji prevode stručne tekstove iz hrvatskog ili srpskog jezika na engleski. Pristup i upotreba rječnika. Problem koji se javljao s kriterijem izbora riječi bio je dosta složen ne samo s obzirom na engleske stručne nazive i izraze, već i na njihove ekvivalente u našem jeziku. Budući da jednojezični stručni američki ili engleski rječnici iz tih područja brzo zastarijevaju zbog naglog razvoja brodogradnje i strojarstva ili su iz istog razloga manjkavi, pristup organizaciji sakupljanja izraza postavljen je na kriteriju da valja obuhvatiti osnovna područja koja ulaze u znanstvenu disciplinu brodogradnje, kao i ona područja strojarstva i nuklearne tehnike, koja zasijecaju direktno ili indirektno u šire područje brodogradnje. Posljedica tako postavljenog kriterija bila je da se izbor izraza vršio na temelju čitanja znanstvenih i stručnih radova pojedinih područja koja su danas aktualna. Velika prednost takvog pristupa je u tome što je sva terminologija suvremena i u dnevnoj upotrebi u udžbenicima i časopisima. No, nedostatak je tog pristupa da se sva postojeća terminologija nije mogla obuhvatiti, već je obuhvaćena samo ona koja se javlja u znanstvenim i stručnim tekstovima. Prema tome, ovaj rječnik može poslužiti kao osnova za daljnja istraživanja stručnih izraza koja bi se unijela u korpus sveobuhvatnog enciklopedijskog rječnika. Ekvivalenti engleskih izraza na našem jeziku predstavljali su poseban problem, jer je to prvi pokušaj cjelovitog prikaza brodograđevne terminologije, u užem i širem smislu riječi kao i terminologije iz područja nuklearne tehnike. Niz engleskih izraza nema ekvivalenta na našem jeziku, pa su se morali stvoriti novi izrazi ili ih interpretirati na deskriptivan način. Da bi se zadovoljila ne samo jezična nego i tehnička kompetentnost, izbor znanstvenog i stručnog materijala obavljen je u suradnji s nastavnicima brodograđevnog odjela koji su, svaki u svom području, sugerirali ili komentirali prevodbene ekvivalente za određene pojmove ili pojmovne sklopove prema kontekstu u kojem su se engleski izrazi pojavili. Nadalje, ovakav pristup rječniku pokušao je riješiti problem generiranja, tj. stvaranja i upotrebe novih složenica koje su karakteristične za registar tehničkog jezika. Dinamika slaganja novih složenica na engleskom jeziku osniva se na temelju onih koje su registrirane u rječniku, a koje se zasnivaju na jezičnoj i tehničkoj kompetentnosti izvornog govornika, tj. inženjera Engleza ili Amerikanca. Ujedno primalac informacije, čitalac rječnika, može uočiti zakonitosti koje postoje u engleskom jeziku s obzirom na poredak riječi u slaganju složenica. Takav pristup omogućava sastavljanje dinamičnog rječnika, za razliku od standardnih tipova tehničkih rječnika koji registriraju samo naziv ili ime stručnog pojma na engleskom jeziku. Složenice se u engleskom jeziku grade tako da je posljednja imenica u nizu složene jezične strukture osnovna imenica, nosilac širokog osnovnog pojma, a jezične komponente ispred nje, njezini modifikatori značenja, sužavaju, odnosno modificiraju osnovni pojam do te mjere dok se ne dobije specifično usko značenje koje se traži u tehnici. Zavisno od jezičnih komponenata koje se nalaze ispred osnovne imenice, složenice mogu biti dvojake, i to imenske složenice sastavljene samo od imenica, a mogu imati razne sintaktičko-semantičke i pojmovne međusobne relacije, i raznokomponentne složenice koje ispred osnovne imenice mogu imati i ostale vrste riječi kao što su pridjevi, participi, prilozi i brojevi. U ovom rječniku složenice su registrirane ne samo kao kompletne složenice (kompletno složene natuknice) koje smo našli u tehničkim tekstovima, već i kao njihove djelomične kombinacije (djelomično složene natuknice) koje se mogu upotrijebiti u drugim kontekstima i konačno osnovnih stručnih riječi (osnovne natuknice) na temelju kojih se te kombinacije izgrađuju. Sve te kombinacije navedene su abecednim redom u rječniku.

Autor - osoba Nikolaevna Sokolova, Mariя, 1899-1971 Naslov Trud ikonopisca / M. N. Sokolova ; prevod Vladimir Nacik Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Manastir Žiča - Duhovni centar Sv. Vladike Nikolaja, 2005 Fizički opis 255 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nacik, Vladimir (Broš.) O ikoni… Ikona – to je knjiga o veri. Jezikom linija i boja ona otkriva dogmatsko, moralno i liturgijsko učenje crkve. I što je čistiji i uzvišeniji život hrišćanina, utoliko je njegovoj duši pristupačniji jezik ikone. Ikona je, pre svega, sveti predmet. Lik koji je na njoj izobražen imenuje se, po pravilu crkve – Natpisom. Time se ukazuje poštovanje onom ko je na njoj izobražen, ikona se uzdiže do svog prvoobraza i postaje okriljena blagodaću njegovom, jer pri nedostojnom, nemarnom odnosu prema ikoni, vređa se ne živopis, već onaj čije je ime dobila, njen prvoobraz. Zato ikonopisac početnik pogotovo, mora da bude prožet dubokim poštovanjem prema ikonopisanju i da ga prihvati kao sveto delo. Takođe je neophodno da se oseti poštovanje prema onim ljudima, koji su u toku prošlih vekova uložili trud u tom poslu, koji su uspeli da iskažu smisao ikone. Među njima mi prepoznajemo pre svega Svetog apostola i jevanđelistu Luku, a posle njega bilo je i veliki broj ikonopisaca među svetim ljudima i ocima crkve. Ikona i jeste molitva, likovno izražena, i ona se poima, uglavnom, kroz molitvu. Ona je i namenjena samo verujućem koji joj molitveno prilazi. Njeno naznačenje je da podržava molitvu, i zato ikonopisac, baveći se tim delom, ne sme da zaboravi na molitvu. U ikoni će molitva mnogo toga bez reči da objasni, da učini razumljivim, bliskim, da ukaže na istinsku duhovnost, na neospornu istinu. Greši onaj, ko u ikoni traži spoljašnju dopadljivost. Crkveno stvaralaštvo se odlikuje u nekoliko drugačijim poimanjem lepote. Lepota duhovna je iznad telesne, i cilj hrišćanskog života je u uspinjanju ka prvoistočniku lepote – Bogu. Ikona, smatra crkva, može da bude urađena crkveno, samo „čistim rukama“, pa zato pomesni stoglavi sabor ruske crkve nalaže ikonopiscu da sačuva moralna pravila. On mora da bude: smiren , blage naravi, da uvažava delo kojim se bavi, ne sme da bude praznorečiv, podsmešljiv, nametljiv, zavidljiv, pijanica, otimač, ubica; mora posebno i sa punom opreznošću da čuva duševnu i telesnu čistotu, i kako priliči živopiscima, da često odlazi duhovnim ocima i da se u svemu s njima savetuje, da se ispoveda, i po njihovom savetu i učenju da živi u postu, molitvi i smirenom odricanju. Sabor nalaže „Da se s najvećom brižljivošću slika obraz Gospoda našeg Isusa Hrista, i Prečiste Majke Božije, i svetitelja po liku, i po podobiju, i u skladu s onim što čini suštinu vere, i po najboljim uzorima drevnih ikonopisaca; a nikako da slikaju po sopstvenim uobraženjima i ličnim nagađanjima o onome što je božansko.“ Ako pak neko od učenika počne „da živi ne po pravilima zaveta, već u nečistoći, pijanstvu i izgredništvu, takve od ikonopisnog dela svakako treba udaljiti i zabranjivati im da se toga dotiču, bojeći se kazanog: Neka je proklet čovek, koji tvori delo gospodnje s nebrižljivošću (jer. 48,10).“ Seljane pak i neznalice, koji su do sada slikali ikone, ne učivši da razumeju sveti sadržaj obraza ikone i sveti karakter tog posla, nego to čine samovoljno i neznalački, treba strogo kazniti, ali im i dozvoliti da uče kod dobrih majstora; pa kome Bog da tu premudrost, taj neka i slika, a onome kome ne da, neka se potpuno okane tog posla, kako se ime Božije zbog lošeg slikanja ne bi ružilo, a „Bog neka im oprosti, jer ne znaju šta čine“. Takav je zavet moskovskog sabora svim ikonopiscima. Tekst preuzet iz knjige „Trud ikonopisca“ – Monahinja Julijanija SADRŽAJ I. MONAHINJA JULIANIJA (Marija Nikolajevna Sokolova), 1899–1981 G. Životopis ... 9 II. UPUTSTVO ZA IKONOPISCE POČETNIKE 1. Ikonopiscu početniku 47 2. Ikonopis je umetnost zasnovana na predanju 53 3. Ikonopisna veština 62 ETAPE IKONOPISANJA: Izbor osnove i njena obrada 62 Priprema daske za grundiranje 71 Proces nanošenja grunda na dasku 76 Izravnavake (glačanje) grunda 82 Grundiranje „platnene daske“ – tabletke 82 Crtež. Precrt. Izvornici. Zlaćenje. Sloj boje 86 Premazivanje olifom 138 PRILOZI: Lik Spasitelja. Njegov spoljašnji izgled prema najstarijem dokumentu 143 Spoljašnji izgled i moralna uzvišenost Presvete Bogorodice 146 Opis u ikonopisu prihvaćenih izobražavanja odeće 148 III. BOGOSLOVSKI ČLANCI 1. Crkva - Telo Hristovo 153 2. U čemu je istinska svetost članova Svete Crkve 162 3. Vid duhovni 169 4. Ikona je bogoslovlje obrazom izraženo 175 5. Istorija ikonografije obraza Vaskrsenja Hristovog 181 6. Ikonografija izobražena Silaska Svetog Duha na Apostole 190 7. Pravoslavna ikona 198 PRILOZI Precrti ikona 205 Radovi iz albuma M. I. Sokolove (1929. god.) 244 Spisak izobražena Svetih, koji su dati u prilozima 256 MG55

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen i knjiga ima staracke pegica na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka), sve ostalo uredno! Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

MIŠEL DE MONTENJ OGLEDI Tvrdi povez Autor - osoba Montenj, Mišel de Naslov Ogledi / Mišel de Montenj ; prevod sa starofrancuskog i napomene Mila Đorđević ; izbor i predgovor Sreten Marić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1967 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis [XXVI], 455 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Mila Marić, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton) Napomene Mišel de Montenj / Sreten Marić str. V-[XXVI]. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 -- Studije Nekontrolisane predmetne odrednice francuska književnost / eseji ǂla ǂlittérature françaises / ǂles ǂessais Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 – 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina. Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige. Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljenje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda – ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u potpunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugrožavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postojanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugrožava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže – On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 — 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina.[1] Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige.[2] Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljanje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda, - ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u popunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugržavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postajanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugražava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže - On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na destak mesta ostavljene kvacice hem. olovkom na margini. Nista strasno, sve ostalo uredno! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin: 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u taoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnijih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu. U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin. 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u daoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere.

Božje ime je milosrđe : razgovor s Andreom Tornielijem / papa Franja ; Beograd : Novoli, 2016 , tvrdi povez, omot. Fizički opis 90 str. ; 22 cm Prevod dela: Il nome di Dio è Misericordia : una conversazione con Andrea Tornielli / by Jorge Mario Bergoglio, papa Francesco Predmetne odrednice Franciscus I, papa, 1936- -- Intervjui Franciscus I, papa, 1936- Tornielli, Andrea Očuvanost 4. Nekoliko meseci nakon svetske premijere razgovora koji su vodili Papa Franja i vatikanista Andrea Tornijeli, koji su pretočeni u bestseler delo “Božje ime je milosrđe”, ova knjiga se pojavljuje i na srpskom jeziku. Koji su razlozi globalne popularnosti i poštovanja prema jednom verskom lideru, kao šro je Papa Franja? Očigledno je da u pitanju nisu samo kurtoazni razlozi, da u pitanju nije samo poštovanje prema čoveku koji predstavla moralni i verski autoritet. Razlozi su mnogo dublji, a ipak jednostavni i duboko ljudski. Otvorenost, spontanost, iskrenost, humanost, ali i mogućnost da jednostavnim rečima prožmete ljude i pokažete na sopstvenom primeru da “Crkva nije na svetu da osuđuje, nego da omogući susret s onom dubokom ljubavlju koja je Božje milosrđe”. Takva je i ova knjiga. Direktna, iskrena, spontana, humana i otvorena. Papa se obraća svima koji traže odgovore, želi da dopre do nespokojnog i ranjenog čovečanstva koje želi da bude prihvaćeno, do siromašnih i marginalizovanih, zatvorenika i prostitutki, ali i do dezorjentisanih i onih koji, misle, da su daleko od vere, homoseksualaca i usamljenih, ukratko svih onih koji su marginalizovani. Poseban deo knjige posvećen je socijalnim temama koje razdiru današnje društvo. Kao jedan od najvećih problema Papa Franja vidi korupciju. “Korupcija nije čin nego stanje, lično i društveno stanje na koje se neko naviknw da u njemu živi. Korumpirani je izgradio samopoštovanje koje se bazira na obmani: vodi život služeći se opotunizmom, po cenu soptvenog i tuđeg dostojanstva. Korumpirani će se zgražavati ako mu neko ukrade novčanik, a s druge strane vara državu izbegavajući da plati porez ili otpušta zaposlene na svaka tri meseca da ne bi morao da ih zaposli na neodređeno vreme ili koristi te ljude prisiljavajući ih da rade na crno”. Papa Franja ne izbegava ni suočavanje sa svim pitanjima koje muči današnji svet i Crkvu. Naprotiv, njegov stav je da Crkva nikome ne sme da zatvori vrata, stoga i ona mora prihvatiti i učiniti i da drugi prihvate odgovornost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! Ovo delo, neveliko po obimu, predstavlja neku vrstu okosnice Kantovog učenja. Kant svoju etiku konstruiše služeći se terminima i idejama poput; dužnosti, poštovanja, zakona, kategoričnim nasuprot hipotetičnim imperativima... Kant svoju etiku konstruiše služeći se srodnim idejama poput „dužnosti`, „poštovanja`, „zakona`, kategoričkog nasuprot hipotetičkim imperativima, i verovanjem da jedinu stvar na svetu koja je bezuslovno dobra predstavlja dobra (jer je autonomna) volja... A volja je dobra kada poštuje načela autonomije, to jest, kada svoj zakon uzima isključivo iz sebe same; a to znači kada sledi prethodno navedene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakon izvan sebe same, onda je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičnu etiku i sopstvenu slobodu. Kant smatra da je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da odbaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. I zaista, kod Kanta je vrlina definisana kao dužnosti koje su „čvrsto usađene u karakteru`. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga dr Berni Zigel: LJUBAV MEDICINA I ČUDA jedna je od onih knjiga koje vam mogu promeniti život. Poznati američki lekar u ovoj čudesnoj knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao - lekar iscelitelj. Šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od svojih - izuzetnih pacijenata. Za početak, obrijao je glavu, da bi bio bliži pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. .. Istina je, ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana kod - izuzetnih pacijenata! `Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću. .. Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans, i svaki čovek poseduje samoiseeljujuću moć`, poručuje Dr Zigel. Ova knjiga može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život - rakom, ejcom, leukemijom. .. Za dr Vladetu Jerotića i dr Vuka Stambolovića to je jedna od najznačajnijih knjiga posvećenih zdravstvenom prosvećivanju. `Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine`, kaže dr Stambolović u pogovoru ove knjige. U predgovoru, dr Jerotić govori o značaju psihe za naše zdravlje. `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, koji pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem. .. ` Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove` bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. `Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: `Operacija. Manje boli`. Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće`, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: `Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi! Aleksandar ČOTRIĆ