Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Ex libris Balint Szombathy Kao na slikama Retko Forum Milivoj Mića Nikolajević (Sremska Mitrovica, 24. mart 1912 — Novi Sad, 27. avgust 1988) bio je srpski slikar. Biografija i delo[uredi | uredi izvor] Milivoj Nikolajević rođen je 24. marta 1912. godine u Sremskoj Mitrovica u porodici umetničkog stolara. Osnovnu školu je podađao u Sremskoj Mitrovici, Ljubljani i Rumi u gradovima u kojim je njegov otac obavljao poslove. Umetničku školu (nastavnički i akademski odsek) pohađao je u Beogradu od 1932. do 1939. godine u klasi profesora Ivana Radovića, Bete Vukanović, Ljubomira Ivanovića, Simeona Roksandića. 1938. godine jedan je od osnivača grupe Desetoro (Ljubica-Cuca Sokić, Danica Antić, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević). Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića kretalo se od intimističkog izraza definisanog u temama portreta, aktova i mrtvih priroda tridesetih godina prošlog veka, preko osobenog tumačenja socrealističkih tema do područja apstrakcije u koju zakoračuje krajem pedesetih godina. Autor je više od 2000 umetničkih dela. Nikolajević se pored slikarstva bavio i crtežom kao posebnom disciplinom, a među njegovim crtežima istaknuto mesto imaju oni sa temom ženskog i muškog akta. Radio ih je različitim tehnikama: od ulja i braon krede, do tuša i radova izvedenih kombinovanjem različitih tehnika, ali uvek sa težnjom da uoči osobine ličnosti koje se vide iz pokreta tela i izraza lica i da prikaže ono što je individualno i karakteristično za određenu figuru. Posebno su značajni njegovi aktovi urađeni presovanim ugljem u prirodnoj veličini, kao i erotski crteži iz 50-ih godina.[traži se izvor] Od 1947. godine živi u Novom Sadu. Tokom 1948. godine vršilac je dužnosti direktora Vojvođanskog muzeja. Od 1950. godine do 1976. godine upravnik je Galerije Matice srpske, kada je stvarana najznačajnija zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka. U periodu od 1952. do 1956. jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Vojvodini. 1974. godine učestvuje u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu i postaje redovni profesor na predmetu Crtanje. Predsednik je Matice srpske od 1979. do 1983. godine. Učestvuje u osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, čiji redovni član postaje 1981. godine. Svoje preko šest decenija dugo stvaralaštvo u oblasti likovnih umetnosti (slikarstvo, crtež, grafika) predstavio je na preko pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na preko 400 grupnih izložbi u inostranstvu i oko 150 grupnih izložbi u zemlji. Stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića nagrađeno je svim najvišim jugoslovenskim nagradama u oblasti likovnih umetnosti, kao i svim najvišim državnim nagradama za oblast likovnog stvaralaštva: Oktobarska nagrada Novog Sada (1961), Sedmojulska nagrada (1975), Nagrada oslobođenja Vojvodine (1978), Povelja grada Novog Sada - Novembarska povelja (1979), Nagrada AVNOJ-a (1984). Likovno stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića zastupljeno je u svim najznačajnijim galerijama i muzejima u zemlji (Narodni muzej, Galerija Matice srpske, Galerija savremene likovne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu) kao i u mnogim značajnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu. Jedna od Nikolajevićevih delatnosti manje poznata javnosti, jeste njegova kolekcionarska aktivnost u domenu malog formata koji je podrazumevao tehnike crteža, akvarela i pastela. Razmenjujući sa svojim kolegama novogodišnje čestitke tokom dugog niza godina, Nikolajević je formirao zbirku koja predstavlja interesantan uvid u našu likovnu scenu druge polovine 20. veka. Najveći broj radova čine minijature naših eminentnih, grafičara, slikara i vajara poput Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Cuce Sokić, Nikole Graovca, Alekse Čelebonovića, Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića, a zastupljeni su i slovenački autori Janez Bernik, Andrej Jemec, Marijan Pregalj i dr. Ova vredna zbirka sada je svedok o jednom nepoznatom toku naše umetnosti, o razmeni umetničkih dela malog formata koja je postala tradicionalana, a možda najviše govori o toj drugoj strani Nikolajevićeve umetničke ličnosti, o ugledu koji je uživao među svojim kolegama i mestu koje zauzima u srpskoj savremenoj istoriji umetnosti.[traži se izvor] Bavio se pisanjem eseja, studija i ogleda iz oblasti likovnih umetnosti, koje je objedinio u dve objavljene knjige. Umro je u Novom Sadu 1988. godine. Tehnike i motivi u radu[uredi | uredi izvor] U svet umetničkog stvaralaštva ušao je kao dečak čiji je otac bio umetnički stolar i tu se susreće sa umetničkim crtežom. Njegov otac je radio nameštaj u nacionalnom stilu i Nikolajević je slikao biljne ornamente i susreće se sa prvim pokušajima da se savlada zadata tema. Tokom školovanja u osnovnoj školi neprestalno je slikao i iz ovog doba su sačuvani njegovi prvi crteži koji imaju dokumentarno vrednost i pokazuju rani interes za umetnost. U gimnaziji učeći slikanje u akvarelu istinski je otkrivao svet umetnosti. Odlazeći u crkvu on je otkrio ikone Uroša Predića što je jako uticalo na njega. Na umetničku školu upisao se 1932. godine. Sećanja na umetničku školu su veoma pozitivna i intenzivna. Ona kreću od tihih reći nastavnice Bete Vukanović; „dopro crta“. Želeo je da postane ako ne Leonardo da Vinči barem kao Uroš Predić. Na umetničkoj školi učestvovao je i na časovima crtanja večernjeg akta i bio je posebno naklonjen ovom radu i ako je nakon završetka studija potpuno napustio crtanje aktova. Iz ovog doba ostalo je i nekoliko njegovih akvarela. Slikarskim znanjem nije bio zadovoljan i odlučio je da nastavi studije na Akademskom odseku Ivana Radovića. Njegov napredak u tehnici ulja može se pratiti na sačuvanim portretima u ovoj tehnici. Nakon intenzivnijeg kolorita njegov kolorit postaje mekši i manje snažan, postaje nestalan i nežan. Iz ovog doba nije sačuvan ni jedna tema iz pejzaža i ne zna se dali ih je radio. U vreme sazrevanja u umetničkom smislu na slikarstvo u Srbiji veliki uticaj je imao Pariz i 1937. godine kao student Umetničke škole posetio je Pariz sa grupom đaka ove škole. O dešavanjima u francuskoj umetnosti bio je obavešten iz časopisa i pisama svojih kolega koji su boravili u Parizu. U tematici se pojavljuje portret, enterijer, mrtva priroda i tek po neki pejzaž. Kao većina u grupi desetorice kojoj je pripadao uklapao se u podneblje poetskog realizma i intimizma. Njegovi enterijeri nisu bili uglađeni i bile su to skromne kuće u kojim se školovao. U vreme kada je odlazio u Rumu crtao je portrete svoje majke. Nije bio slikar idealizovanoga sveta. Prvo samostalnu izložbu je napravio u Rumi 1934. godine. Življa izlagačka aktivnost započinje 1939. godine. Posle završenog školovanja bio je vezan i jedan od osnivača grupe „desetoro“ koja je okupljala najmlađu deneraciju slikara. Kritika je pozitivno ocenila nastupanje mladih slikara. Prvo zaposlenje je dobio kao učitelj veština u Realnoj gimnaziji u Šapcu ali je po neredbi ministra prebačen samo nekoliko dana posle toga u mušku gimnaziju u Sarajevu gde je nastavio da slika uz rad. Tu se družio sa Bogdanom Šuputom ali je Drugi svetski rat rastavio njigovo drugovanje. Strahote rata Nikolajević je zabelezio samo u nekoliko crteža. Tokom rata i verovatno kao posledica proterivanja u logor on je oboleo na tuberkulozu i operisan je 1944. godine. Posle rata Nikolajević se uklučio u zbivanja koja su bila aktuelna u to vreme. U poratnom periodu on se okreće socijalističkoj tematici, slika teme iz obnove zemlje ali nastaje i čitav niz crteža iz seoskog života. Nikolajević postaje angažovani slikar svoga vremena. Nikolić je posetio Pariz i posle povratka iz Pariza Nikolajević radi na svoj tematskom repertoaru Vojvođanskih ravnica. Kao novina javljaju se predstave reka, brodova i kupača u njegovim radovima. Tokom leta 1957. godine boravio je u slikarskoj koloniji u Ečki i tu je otkrio teme za svoju izložbu i ciklus slika „granje u vodi“. Njegovo ovo vizuelno otkriće postalo je glavni motiv i moglo bi se reći jedini za narednih nekoliko godina. U poznijim radovima sa tematikom granja u vodi iz 1965. – 1966. godine uočavaju se određeni pomaci i njegov način rada postaje više slikarski i to je bio nagoveštaj novog ciklusa slika „Ritmovi u ptostoru“. On primenjuje tehniku slikanja belim tušem na crnoj podlozi u kojoj liniju pretvara u belu obojenu površinu i time je crtež pretvorio u sliku. Radovi u tehnici toniranih tuševa su u početku bili manjih formata ali se kasnije odlučivao i za veće formate svojih radova. Početkom osamdesetih godina Nikolajević se vraća tehnici črteža. Kada nastajeserija redova sa tematikom Ritmova u prostoru. Nakon ovog ciklusa započinje novi ciklus 1986. godine Kretanje prostorom u kome nije ustrajao i ovim radovima se završava njegov opus. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1940. Nagrada fonda Đurice Đorđevića (Reograd) 1949. Nagrada Vlade NR Srbije za rad na crtežu (Beograd) 1950. Nagrada IV AP Vojvodine za mapu crteže Sa sela (Novi Sad) 1961. Oktobarska nagrada grada Novog Sada (Novi Sad) 1963. III. Nagrada za crtež na likovnoj jeseni savremenog jugoslovenskog crteže (Sombor) 1964. II. Nagrada za akvarel na likovnoj jeseni (Sombor) 1965. Nagrada NIP Forum (Novi Sad) Otkupna nagrada KC Beograd na XII oktobarskom salonu (Beograd) 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Beograd) Nagrada za slikarstvo na VII. oktobarskom salonu (Beograd) 1968. Posebno proizanje žirija na I zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteže (Zagreb) 1970. Nagrada Politike Vladimir Ribnikar (Beograd) Otkupna nagrada Kabinete grafike JAZU (Sombor) Trijenale savremenog jugoslovanskog crteže (Sombor) Otkupna nagrada SIZ-a Banje Luke na internacionalnom salonu u Banjoj Luci (Banja Luka) 1978. Nagrada Oslobođenja Vojvodine (Novi Sad) 1979. Novembarska povelja grada Novog Sada (Novi Sad) Otkupna nagrada na bijenalu akvarela Jugoslavije (Sremski Karlovci) 1982. nagrada za slikarstvo na XI novosadskom salonu (Novi Sad) 1984. Nagrada AVNOJ-a (Beograd)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NOLIT, Beograd 1970. godine na 328. strana, u tvrdom povezu sa zastitnim omotom. - Edip - Berenika - Tristan i Izolda - Hamlet - Aveti - Visnjik - Sest lica traze pisca - Paklena Masina - Noje - Ubistvo u katedrali Frensis Ferguson (21. februar 1904, Albukerki, Novi Meksiko, † 19. decembar 1986, Prinston (Nju Džersi)[1]) je bio uticajni američki književni kritičar, teoretičar drame i mitova i univerzitetski profesor. Fergusonov otac Harvi Batler Ferguson (1848-1915) bio je profesor klasičnih studija iz Alabame. Kasnije je postao advokat, partner u rudniku srebra u Novom Meksiku i kongresmen. Fransisova majka, Klara Marija Huning (amerikanizovano: Huning), ćerka vestfalskih imigranata u Novi Meksiko, jedno vreme je odrasla u Nemačkoj pre nego što se vratila u Novi Meksiko. Nakon što otac nije ponovo izabran, obesio se 1915. godine, što je Francisa gurnulo u duboku psihičku krizu koja je trajala godinama. Četiri godine je gladovao, što je rezultiralo iskrivljenjem kičme zbog neuhranjenosti.[2] Frensis Ferguson je prvo studirao biologiju i filozofiju na Univerzitetu Harvard i kratko na Oksfordu. Kao student sprijateljio se sa J. Robertom Openheimerom. U Parizu je upoznao uticajnu Silviju Bič u knjižari Šekspir i kompanija. Po povratku u Njujork, uzeo je časove glume kod Ričarda Boleslavskog i pisao pozorišne kritike za Herald Tribune. Tridesetih godina prošlog veka osnovao je pozorišni odsek na Benington koledžu u Vermontu, gde je režirao najmanje dve predstave godišnje. Nakon što je tamo radio skoro deset godina, otišao je na Univerzitet Indijana, a kasnije na Univerzitet Rutgers, gde je predavao komparativnu književnost. Među njegovim učenicima bili su pesnik Robert Pinski[3] i američki pisac Alan Čez (1940-2015). Godine 1969. izabran je za člana Američke akademije nauka i umetnosti. Nakon smrti mlade supruge 1959. godine, sa kojom je imao dvoje dece, ponovo se oženio. Spisi Fergusonova ideja o pozorištu (1949) je verovatno najuticajnija i najkorišćenija knjiga o pozorištu koju je ikada napisao Amerikanac.[4] Kritičar Alen Tejt uporedio je njegovo glavno delo sa mimezisom Eriha Auerbaha.[5] Teoretski, Ferguson se povezuje sa teorijom mitova Džejmsa Džordža Frejzera, koji je poreklo tragedije video u ritualu žrtvovanja (takozvana tragedija kralja mora da umre, koju je Ferguson, međutim, više posmatrao kao duhovnu žrtvu u korist žrtve). ljudi nego kao fizička žrtva). Teorije tragedije Aristotela, Ničea, Keneta Burka i Žaka Maritena takođe su mu dale dalju inspiraciju. Standardno delo je i Fergusonovo izdanje Poetike Aristotela (1961) sa komentarima, koje je on uveo. U Shakespeare: The Pattern in His Carpet on izoluje teme i motive u Šekspirovim dramama kao npr. B. monarh kao zemaljsko oličenje Boga, romantična ljubav sa svojom smrtonosnom i životvornom magijskom moći ili par suprotnosti odanosti i izdaje. Njegovi komentari o Danteovoj Božanstvenoj komediji u Danteovoj Drami uma: Moderno otkrivanje Čistilišta pokazuju kroz brojne unakrsne veze sa modernom poezijom, estetikom i psihologijom aktuelnost Danteove poetike, kao i njegovu dramsku snagu i koherentnost dela u koje poredi sa Šekspirom, T.S. Eliotom, Ezrom Paundom i drugima. Fergusonove knjige se lako čitaju; uvek su usmereni na laike.

Casopis `Cinema`, broj 148, iz juna 1974. Ovaj broj je gotovo temat o Murnauu, uz ceo scenario filma `Aurora`. Stanje kao na slikama, 74 strane. Polovina jedne stranice nedostaje, u delu sa oglasima. RETKO! Излазак сунца: Песма о два људска бића (енгл. Sunrise: A Song of Two Humans), или само Излазак сунца, амерички је неми љубавни драмски филм из 1927. године, немачког режисера Ф. В. Мурнауа (у свом америчком дебију), са Џенет Гејнор и Џорџом О’Брајеном у главним улогама. Причу је адаптирао Карл Мајер на основу приповетке „Излет у Тилзит”, из истоимене збирке Хермана Судермана из 1917. године.[1][2] Мурнау је одлучио да користи тада нови систем звука на филму, чиме је Излазак сунца постао један од првих дугометражних филмова са синхронизованом музичком партитуром и звучним ефектима. Филм је укључивао композицију Шарла Гуноа из 1872. Погребни марш марионете, која је касније коришћена као тема за телевизијску серију Алфред Хичкок представља (1955–1965). А-мол прелудиј Фредерика Шопена такође је истакнут у оркестарском аранжману. Излазак сунца је освојио Оскара за јединствен и уметнички филм на 1. додели Оскара 1929. године. Џенет Гејнор је освојила прву награду Оскара за најбољу глумицу у главној улози за свој наступ у филму (такође га је освојила за своје наступе у филмовима 7. небо из 1927. и Улични анђео из 1928. године).[3] Наслеђе филма је опстало и данас се сматра ремек делом и једним од најбољих филмова икада снимљених. Многи су га назвали најбољим филмом немог доба. Године 1989. Излазак сунца је био један од 25 филмова које је Конгресна библиотека САД одабрала за чување у Националном регистру филмова због свог „културолошког, историјског или естетског значаја”.[4][5] Филмска архива Академије сачувала је Излазак сунца 2004. године.[6] Амерички филмски институт је 2007. рангирао филм на 82. место своје листе 100 година АФИ-ја... 100 филмова,[7] док су га Британски филмски институт и анкета критичара часописа Sight & Sound из 2012. прогласили за пети најбољи филм икада, а редитеља су сместили за 22. место.[8] Иако је оригинални негатив од 35 мм првобитне америчке верзије филма уништен у пожару у студијском трезору 1937. године, нови негатив је направљен од сачуваног отиска.[9] Радња Трајање: 1 hour, 34 minutes and 22 seconds1:34:22Доступан титл.CC Цео филм са преводом Жена из града на одмору (Маргарет Ливингстон) се недељама задржава у градићу на језеру. Када падне мрак, она одлази до сеоске куће у којој човек (Џорџ О’Брајен) и жена (Џенет Гејнор) живе са својим дететом. Она звижди са ограде напољу. Човек је растрган, али коначно одлази, остављајући своју жену са сећањима на боља времена када су били дубоко заљубљени. Човек и жена из града се састају на месечини и страствено се љубе. Она жели да он прода своју фарму — која у последње време не послује добро — и да јој се придружи у граду. Када му она предложи да проблем своје жене реши тако што ће је удавити, он креће насилно да је дави, али убрзо престаје и страсно се грле. Жена из града скупља снопове трске да би, када се чамац преврне, мушкарац могао да остане на површини. Жена ништа не сумња када јој муж предложи да оду на излет, али када крену преко језера, убрзо постаје сумњичава. Он се спрема да је баци у воду, али када се она помоли за његову милост, схвата да то не може да учини. Он грозничаво весла ка обали, а када чамац стигне на копно, жена бежи. Она се укрцава на трамвај, а он је прати, молећи је да га се не плаши. Трамвај их довози у град, где њу страх и разочарање преплављују. Човек је обасипа цвећем и хлебом и она коначно престаје да плаче и прихвата његове дарове. Враћајући се на улицу, дирнути су када виде младу како улази у цркву са својом поворком и прате је унутра да гледају венчање. Човек се сломи и тражи од жене да му опрости. Након сузног помирења, настављају своју авантуру у граду, фотографишући се заједно и посећујући вашар. Када падне мрак, укрцавају се у трамвај и крећу кући. Ускоро се враћају преко језера под месечином. Изненадна олуја узрокује да њихов чамац почне да тоне. Човек се сећа два снопа трске које је раније ставио у чамац и веже их око жене. Чамац се преврне, а човек се буди на обали. Он окупља мештане да претраже језеро, али све што проналазе је разбијени сноп трске који плута у води. Убеђен да се жена удавила, ожалошћени човек посрће кући. Жена из града одлази у његову кућу, под претпоставком да је њихов план успео. Човек почиње да је дави. Тада га слушкиња дозива и каже му да је жена жива, па он пушта жену из града и одлази до своје супруге, која је преживела држећи се за последњи сноп трске. Човек клечи поред жениног кревета док она полако отвара очи. Њих двоје се љубе, док се кочија жене из града котрља низ брдо према језеру, а филм се завршава изласком сунца. Улоге Џенет Гејнор, која је освојила првог Оскара за најбољу глумицу Глумац Улога Џорџ О’Брајен човек Џенет Гејнор жена Маргарет Ливингстон жена из града Бодил Росинг слушкиња Џ. Фарел Макдоналд фотограф Ралф Сиперли берберин Џејн Винтон маникирка Артур Хаусман наметљив господин Еди Боланд љубазни господин Стил Филм је направио Ф. В. Мурнау, немачки редитељ који је био једна од водећих личности немачког експресионизма, стила који је користио изобличени уметнички дизајн за симболичке ефекате. Мурнауа је позвао Вилијам Фокс да сними експресионистички филм у Холивуду. Крајњи филм садржи огромне стилизоване сцене које стварају преувеличан и бајковит свет; сама градска улична гарнитура је наводно коштала преко 200.000 америчких долара и поново је коришћена у многим каснијим студијским продукцијама, укључујући Четири сина Џона Форда (1928).[10] Велики део екстеријера је снимљен у Лејк Ароухеду, Калифорнија. Препуна сценографских иновација, револуционарна кинематографија (Чарлса Рошера и Карла Страса) садржи посебно хваљене снимке праћења. Титлови се појављују ретко, са дугим секвенцама чисте акције и највећим делом приче испричане у Мурнауовом препознатљивом стилу. Екстензивна употреба принудне перспективе је упадљива, посебно на снимку града, са људима нормалне величине и сценама у првом плану и мањим фигурама у позадини са много мањим сетовима. Ликови остају неименовани, што им даје универзалност погодну за симболизам.[11] Фајт Харлан га је упоредио са својим немачким римејком Путовање у Тилзит (1939), указујући на симболику и меку фокусираност Изласка сунца за који је тврдио да је песма, док је његов реалистични римејк био филм.[12] Објављивање Излазак сунца је премијерно приказан 23. септембра 1927. године. Пратили су га прве звучне најаве у историји, што је привукло велики део почетног интересовања за филм.[13] Пријем Мордонт Хол из новина The New York Times је похвалио Излазак сунца као „филмско ремек-дело”.[1] Рецензент за часопис Time је, међутим, назвао причу „оскудном” док је написао да филм свеукупно „успева да остане сликовито успављујући за дуго вече”.[2] Филмски критичари и историчари данас га сматрају једним од најбољих филмова икада снимљених. Награде и номинације Освојени Оскари (1929)[14] Најбољи јединствен и уметнички филм (ова награда постојала је само на првој додели Оскара; у то време је била престижна као и она за најбољи филм, али је Академија од тада одлучила да је већа част припала Крилима у потоњој категорији)[15] Најбоља глумица у главној улози – Џенет Гејнор (у то време глумачке награде су додељиване за целокупни рад једног глумца у току године, па је она освојила ову награду за Излазак сунца, 7. небо и Уличног анђела) Најбоља фотографија – Чарлс Рошер и Карл Страс Номинације за Оскара (1929) Најбоља сцениграфија − Рохус Глизе Друга признања 1989 − уврштење у Национални регистар филмова 2002, 2012: рангиран међу најбољих 10 филмова у анкети критичара часописа Sight & Sound 100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича − 63. место 100 година АФИ-ја... 100 хероја и негативаца − жена из града (номинована за негативца) 100 година АФИ-ја... 100 филмова (10. годишњица) − 82. место Кућни медији 20th Century Fox је првобитно објавио филм на DVD-у у Региону 1, али само као специјално ограничено издање доступно само поштом, слањем доказа о куповини других DVD наслова у њиховој колекцији „20th Century Fox Studio Classics” или као део сета Studio Classics: The `Best Picture` Collection. DVD садржи коментаре, копију трејлера за филм, детаље о Мурнауовом изгубљеном филму Четири ђавола, грешке у снимању и многе друге карактеристике. Крајем 2008. Fox је на неким тржиштима објавио „Murnau, Borzage and Fox Box Set”. Овде су биле укључене и тонска и европска нема верзија Изласка сунца. Документарни филм о три главна лика такође је део колекције. Филм је такође објављен на DVD-у у Уједињеном Краљевству као део серије Мајстори биоскопа. У септембру 2009. године објављено је DVD реиздање Мајстора биоскопа на два диска, које је садржало и тонску верзију и краћу чешку верзију која се налази на DVD-у „Murnau, Borzage and Fox” из 2008, као и додатне карактеристике које су пронађене на претходним DVD издањима. Филм је истовремено објављен на Blu-ray диску,[16] са обе додатне верзије приказане у видео запису високе дефиниције 1080п и стерео и моно звучним записима приказаним у Dolby TrueHD аудио формату без губитака. Ово издање у Уједињеном Краљевству је била прва прилика да је неми филм објављен на Blu-ray формату. Blu-ray диск није кодиран у региону и стога може да се пусти на било ком Blu-ray плејеру.[17] У јануару 2014. филм је објављен у Сједињеним Државама у Blu-ray/DVD комбинованом пакету од стране студија 20th Century Fox. Ауторска права на филм су обновљена, и постаће јавно власништво 1. јануара 2023. године.[18] Friedrich Wilhelm `Fritz` Murnau rođen kao Friedrich Wilhelm Plumpe ( Bielefeld, 28. prosinca 1888. - Santa Barbara, Kalifornija, 11. ožujka 1931.), bio je njemački filmski redatelj nijemih filmova. Murnau je bio jedan od najpoznatijih predstavnika ekspresionizma u filmskoj umjetnosti koji je primjenjivao nove koncepte upotrebe kamere i montaže, koje je sam razvio. Vjerojatno je najpoznatiji po filmu strave i užasa Nosferatu, obradi Bram Stokerove knjige Drakula. Njemačka Murnau odrasta u imućnoj građanskoj obitelji. Otac Heinrich Plumpe bio je vlasnik tvornice štofa u sjeverozapadnoj Njemačkoj a majka Otilie Volbracht je bila učiteljica. Poslije gimnazijskog obrazovanja u Kasselu, gdje je obitelj preselila 1892. kada je Murnau bio sedam godina star, studirao je filologiju i povijest umjetnosti u Berlinu i Heidelbergu. Vila u kojoj su stanovali se često pretvarala u pozornicu za male komade, koje je režirao Murnau, i koji je već čitao knjige Schopenhauera, Nietzschea, Shakespearea i Ibsena u dobi od 12 godina.[1][2] Poznati redatelj Max Reinhardt zapazio ga je na jednoj studentskoj predstavi i nagovorio ga da pređe u njegovu glumačku školu. U njoj je Murnau postao prijatelj s Franzom Marcom, Else Lasker-Schüler i Hansom Ehrenbaum-Degeleom. Uzima umjetničko ime Murnau (po mjestu Murnau am Staffelsee), što također označava i jasan razlaz s roditeljima, koji nisu mogli prihvatiti njegov otvoreni homoseksualni životni stil, niti njegove glumačke i redateljske ambicije.[3] Murnau je bio 210 cm visok i imao je hladno ali autoritativno ponašanje.[4] Tijekom prvog svjetskog rata Murnau je bio pilot u njemačkom zrakoplovstvu, sve dok nije namjerno ili zbog navigacijske pogreške sletio na neutralno švicarsko tlo. Interniran je u Andermatt, gdje dobiva nagradu za režiju za postavu svog patriotskog kazališnog komada Marignano. 1919. Murnau se vraća u Berlin i započinje karijerju filmskog redatelja. Njegov prvi film, Der Knabe in Blau (`Dječak u plavom`), bio je nadahnut slikom Thomasa Gainsborougha s istim motivom, no kao i nekoliko drugih Murnauovih filmova, je izgubljen. Sa filmom Der Bucklige und die Tänzerin započinje plodnu suradnju sa scenaristom Carlom Mayerom, koji je napisao scenarij za još 6 Murnauovih filmova. Njegov najpoznatiji film iz ovog perioda je ekranizacija Drakule iz 1922. u filmu Nosferatu, s Maxom Schreckom u glavnoj ulozi grofa vampira. Zbog autorskih prava film nije mogao biti nazvan Bram Stokerovim originalnim nazivom. Murnau biva optužen od Stokerove udovice, gubi proces i sud donosi presudu da se sve kopije filma moraju uništiti. Ipak privatne verzije filma uspjele su ipak preživjeti. F.W. Murnau tijekom snimanja filma 1920. Poslije svojih ranih uspjeha Murnau je dobio ugovor s velikom njemačkom filmskom kompanijom, Universum Film AG. Za njihov račun režirao je 1924.film Der letzte Mann (hr. Posljednji čovjek), u kojem Emil Jannings igra ulogu hotelskog portira koji je degradiran u čuvara toaleta. U ovom filmu Murnau i njegov kamerman Karl Freund koriste neku vrstu `leteće` tehnike snimanja kamerom koja omogućava nove perspektiva snimanja (npr. praćenja dima cigarete). Kroz nešto što je Murnau zvao `subjektivnom kamerom` mogao je gledatelj slijediti cijeli događaj očima glumca iz perspektive kamere. Murnauova sposobnost pričanja filmske priče sa čistim filmskim rekvizitima može se ilustrirati u filmu Der letzte Mann, po tome što u njemu nije bilo teksta, što je bilo vrlo neobično za jedan nijemi film. Murnauov posljednji njemački filmovi bili su Tartüff (hr. Škrtica) rađen po Molièreovom komadu i Faust sa Göstom Ekmanom starijim u glavnoj ulozi, oba iz 1926. Hollywood F.W Murnau sa Matisseom na Tahitiju 1930. Murnauovi uspjesi u Njemačkoj i američka inačica Posljednjeg čovjeka privukli su pozornost u Hollywoodu. Ponuđen mu je filmski ugovor, od strane producenta Williama Foxa i seli u Kaliforniju 1926. Snima film Sunrise: A Song of Two Humans za kojeg je dobio tri Oscara na prvoj dodjeli Oscara 1929. Komercijalna očekivanja nisu međutim zadovoljila do kraja, i zbog Foxovih financijskih problema da finansira filmove zbog promjena koje je donio zvučni film, Murnau biva prisiljen ograničavati svoje umjetničke sloboda u sljedećim filmovima. Tijekom snimanja filma City Girl bio je jednostavno zamijenjen drugim redateljem, koji je bez Murnauovog utjecaja napravio zvučnu verziju filma. Razočaran Hollywoodskim zahtjevima Murnau prekida 1929. svoj ugovor s Foxom. Poslije neuspjelog pokušaja ponovne suradnje sa UFA-om u Berlinu kupuje si jahtu za jedrenje, čvrsto odlučivši da će sljedeći film biti snimljen po njegovim uvjetima i plovi za Tahiti da bi režirao Tabu zajedno sa snimateljem dokumetraraca Robertom J. Flahertyjem. Tijekom snimanja nastaju problemi sa filmskom kućom koja je finansirala projekt, i na kraju Murnau prekida suradnju s Flahertyjem da bi završio film sa svojim vlastitim ali i posuđenim novcem. Film koji je sniman na otoku Bora Bora s isključivo domaćim amaterskim glumcima bio je mješavina dokumentrarnog filma i melodrame. Paramount je film tako oduševio da je ponudio Murnauu 10-o godišnji ugovor. Smrt Spomen ploča u Grunewaldu, Berlin. Premijeru filma Tabu 18. ožujka 1931. Murnau nije doživio. 11. ožujka je njegov sluga, 14-o godišnji Filipinac Garcia Stevenson, izgubio kontrolu nad posuđenim Rolls-Royceom na obalnoj cesti iz pravca Santa Monice i udario u električni stup. Murnau je umro nekoliko sati kasnije od posljedice povreda u jednoj bolnici u Santa Barbari[5]. Samo je jedanaest osoba došlo na njegovu sahranu 19. ožujka, među njima i Greta Garbo, Robert Flaherty, Emil Jannings, i Fritz Lang, koji je održao posmrtni govor. Garbo je napravila posmrtnu masku od Murnauovog lica, koju je držala na svom pisaćem stolu dok je živjela u Hollywoodu.[6] Filmografija 1917.: Teufelsmädel[7] 1919.: Der Knabe in Blau 1919.: Satanas – Fragment 1920.: Der Bucklige und die Tänzerin 1920.: Der Januskopf 1920.: Abend – Nacht – Morgen 1920.: Sehnsucht 1920.: Der Gang in die Nacht 1921.: Marizza, genannt die Schmugglermadonna 1921.: Schloß Vogelöd 1922.: Der brennende Acker 1922.: Nosferatu 1922.: Phantom 1923.: Die Austreibung 1924.: Die Finanzen des Großherzogs 1924.: Der letzte Mann 1926.: Tartüff 1926.: Faust – eine deutsche Volkssage 1927.: Sunrise – A Song of Two Humans 1928: 4 Devils 1930.: City Girl 1931.: Tabu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Secesija (od lat. secedere: se- + -cedere — „odvojeno” + „ići”; č. IPA: /seːˈkeː.dere/) međunarodni je umetnički stil u likovnoj umetnosti, arhitekturi, primenjenoj (posebno dekorativnoj) i drugim umetnostima, koji obuhvata razdoblje od 1890. do 1910. godine.[1] [2] Kao reakcija na akademsku umetnost iz 19. veka, inspirisan je prirodnim oblicima i strukturama — ne samo kod cvetova i biljaka i sl, nego svim zakrivljenim linijama (krivuljama). Secesija je jedan od poslednjih umetničkih pravca koji su uspeli da unesu sopstveni umetnički pečat u sve oblasti modernog života, ne samo u Evropi (i Americi), već u celom svetu. Na srpskom se pored latinizma protoitalijansko-protoindoevropskog porekla koristi i galicizam ar nuvo (franc. Art nouveau, IPA: /aʁ nuvo/ — „nova umetnost”); stil ima još mnogo različitih imena u zavisnosti od jezika odnosno zemlje: u Francuskoj i Belgiji je poznat kao ar nuvo (franc. Art noveau), u SAD kao Tifani stil (po Luis Komfort Tifaniju), u Engleskoj kao moderni stil (engl. Modern style), u Austriji kao secesijski stil (nem. Secessionsstil) prema bečkoj secesiji (nem. Wiener Secession), u Španiji kao modernizam (šp. modernismo) odnosno Kataloniji kao katalonski modernizam (kat. modernisme catalá), u Češkoj kao secese (češ. secese), u Danskoj kao jugendštil (dan. jugendstil) ili skenvirke (dan. skønvirke), u Nemačkoj kao jugendštil (nem. Jugendstil, po avangardnom časopisu Jugend) ili art novo (nem. Art nouveau) ili reformski stil (nem. Reformstil), u Mađarskoj kao secesio (mađ. szecesszió), u Italiji kao cvetni stil (ital. stile floreale) ili stil Liberti (ital. stile Liberty, po londonskom trgovcu ser Libertiju), u Norveškoj kao jugendstil (norv. jugendstil), у Пољској као сецесја (норв. secesja), u Slovačkoj kao secesija (slč. secesia), u Rusiji kao modern(a) (rus. моде́рн) ili ar nuvo (rus. ар-нуво) ili jugendstil (rus. югендстиль) ili svet umetnosti (rus. мир искусства), u Švedskoj kao jugend (rus. jugend) itd.[3] Secesija se smatra „sveukupnim” umetničkim stilom (gezamtkunstverk), koji obuhvata arhitekturu, grafičku umetnost, dizajn enterijera i većinu dekorativnih umetnosti uključujući izradu/obradu nakita, nameštaja, tekstila, srebra i sl. materijala, te lampi; takođe je bitno pomenuti i bozar. Prema filozofiji stila, umetnost bi trebalo da bude način života. Većina dobrostojećih Evropljana je imala mogućnost da živi u kućama nadahnutim ar nuvoom, sa ar nuvo nameštajem, srebrnarijom, tekstilima, keramikom uključujući posuđe, nakit, tabakere... Umetnici su imali želju da kombinuju bozar i primenjenu umetnost, čak i pri izradi utilitarističkih predmeta. Već oko 1910-e godine uticaj Secesije počinje da slabi i polako izlazi mode. Biće zamenjena stilom koji je dosta nasledio iz nje, ali sa tendencijama koje su bile više otvorene prema uticaju industrije i mašina, a to je Art Deko.[4] Glavne karakteristike Pročelje Glavne železničke stanice u Pragu Hidrocentrala u Hajmbahu Umetnički pravac se javio u Evropi i Americi polovinom 19. veka i potpuno razvio 1900. godine. Nastao je kada se naglo razvijala privreda i kao reakcija usmerena protiv privredne civilizacije; cilj je bio povratak na zanatsku proizvodnju kao lek protiv privrednog kiča. Secesija pokreće industrijski dizajn. Za glavne znakove secesije smatra se ornamentika, a daje se prednost površini i primenjuju neobične boje, te se estetski koriste različiti materijali. Secesijski ornament odražava poseban kvalitet secesijskog osećanja i teži ka izravnatosti u osećanju. Secesijska linija je valovito razvijana krivulja koja izaziva osećanje pokreta u površini u kojoj je monotonija sprečena upotrebom neobičnih boja. Ona traži neobične boje i slaže ih po principima harmonije i kontrasta. Secesija se okreće ravno ka prirodnim formama u ornamentu kao što su list, cvet, ljudska i životinjska tela. Secesija se razvija u arhitekturi kada novi način konstrukcije od armiranog betona i čelika; zahteva i nove pristupe u rešavanju objekata, u slikarstvu, skulpturi i primenjenoj umetnosti (nameštaj i vitraži) i u literaturi. U arhitekturi kod Antonija Gaudija otkrivamo arhitekturu punu iznenađenja i on se ne zalaže za bilo koji oblik funkcionalnosti, dok se u Čikaškoj školi u SAD ostvaruju nove strukture, te se odbacuju svi nekorisni ukrasi i okreće se čistoj funkcionalnosti; u Evropi su u ovom pogledu najviše odmakli u Belgiji i Holandiji kod Henrija van de Veldea i u suprotnosti je sa arhitekturom Viktora Orte, koji je u Briselu upotrebio gvožđe i ostvario svečane fasade zgrada. Slikarstvo Među mnogim slikarima naročito je naklonjen ovom stilu Gustav Klimt i zaboravljen je izlaskom iz mode ove dekorativnosti. Prva dela Pabla Pikasa spadaju takođe u secesionistička dela, iako je ovog umetnika „otkrio” kritičar i pobornik avangardnog slikarstva Apoliner. Književnost U književnosti, nosioci secesije obeleženi su kao simbolizam i dekadencija. Karakteristika za secesiju u književnosti je ornamentika u jezičkoj ravni i s tim je u vezi ritmizacija rečenice i strofe, ponavljanje reči i glasovnih grupa. Secesija je značajno uticala na način života u 19. veku i početkom 20. veka i upisala se u lica mnogih gradova u Evropi, kao što su Pariz, Beč, Minhen, Berlin, Prag i drugi. U ovo je doba stvoreno mnogo dela od velike umetničke vrednosti, ali i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Secesija je neodmisaoni deo ne samo evropske nego i svetske kulture. U raznim zemljama Ajfelov toranj, poznat simbol Pariza Ovaj pokret je relevantan u kulturnim i umetničkim zbivanjima u drugim evropskim zemljama gde se javlja pod različitim nazivima.[3] Zajednički ’program’ svima bio je prekid s tradicijskom, akademskom umetnošću 19. veka i stvaranje novih oblika umetničkog izraza. U Francuskoj, ar nuvo je bio umetnički i dizajnerski pravac koji je kulminirao početkom 20. veka. Započeo je 1880. i doživeo vrhunac 1892—1902. godine. Na gradnju je uticao belgijski arhitekta Henri van de Velde. Hektor Gimar je projektovao pariski metro u ovom stilu. Pariski umetnici su želeli ornamentima da izraze vitalnost u životu i predlagali su ornamente u vidu morskih talasa. Nazvan je po prodavnici u Parizu, vlasnika Samuela Binga, sa stvarima dizajniranim u tom stilu. U Italiji, stil Liberti je nazvan po londonskoj prodavnici koja je prodavala modernu dizajnersku robu proisteklu iz pokreta Arts and Crafts. Jedna od najvažnijih karakteristika ovog stila je dinamična, valovita linija, puna ritma. Oblici izgledaju kao da će oživeti i „rastu” u forme poput biljaka. U Engleskoj se secesija razvija na čelu sa Vilijamom Morisom, koji je bio pesnik, književnik i slikar; težio je da obnovi zanate i stvori industrijski dizajn. On je pao je pod istorijske uticaje, od kojih se oslobodila tek nova generacija umetnika koja je prešla na ornamentalne oblike geometrijskih formi. U Belgiji na čelu ovog pokreta je arhitekta Henri van de Velde, koji je shvatio značaj primenjene umetnosti i shvatio da predmeti moraju biti jeftini, jednostavni i funkcionalni. Postao je zaljubljenik u inženjerske zgrade, a ornamentu je davao formu koja se aktivno zapaža, i davao je prednost dinamičkim predstavama.[5] U Nemačkoj se ovaj stil širio pod imenom jugendštil, u više grupa. Minhenska grupa imala je svoj poseban program i ornament pod nazivom stil floreal. Drugu grupu stvorila je kolonija u Darmštatu gde su radili Jozef Marija Olbrih i Peter Berens. Značajna je bila i kompleksna škola arhitekture u Vajmaru, koju je 1901. godine osnovao Henri van de Velde. U Nemačkoj su se stvorile sledeće grupe u gradovima: Minhen, Darmštat, Bad Nojhajm, Berlin i Hagen. U Austriji je secesija nastala malo kasnije, oko 1897. godine; bila je pod engleskim uticajem i razvijala se pod imenom bečka secesija. Bečka secesija je kritikovala nemački jugendštil i izradila sopstveni ornament sa geometrijskim formama. Najznačajniji je bio arhitekta Oto Vagner sa svojim učenicima. Ni Srbija nije bila imuna na ovakva stremljenja, pogotovo u arhitekturi. U većini srpskih gradova su izgrađena značajna zdanja koja se odlikuju slobodnim pristupom ornamentici, formi i boji.

Kao na slikama Umetnicka akademija u Beogradu 1971. Str 244 Retko u ponudi Pavle Vasić se rodio u Nišu, 30. VIII 1907, a umro je u Beogradu 12. III 1993. godine. Maturirao je u III beogradskoj gimnaziji (1925) i učio slikarstvo u Umetničkoj školi (1922-1924). Nastavio je da se likovno obrazuje kod Jovana Bijelića (1926-1929), a uporedo studirao i diplomirao prava (1931). Završio je i studije istorije umetnosti (1947), zatim doktorirao (1956) sa temom Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa. Bio je saradnik i član uređivačkog odbora Umetničkog pregleda, ubrzo i asistent Narodnog muzeja od 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni zarobljenik u Italiji i Nemačkoj. Po povratku iz zarobljeništva, bio je kratko referent za likovne umetnosti i pozorište u Ministarstvu prosvete DFJ, onda profesor u VII i IV beogradskoj gimnaziji (1946-50), zatim na Akademiji primenjenih umetnosti (1950-1968, 1978-1985), istovremeno na Filozofskom fakultetu (1952-1963), na Muzičkoj akademiji i Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu (1962-1974) i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1975-1980), gde je i jedan od osnivača Odeljenja likovnih umetnosti. Uz istoriju umetnosti, predavao je istoriju kostima, crtanje, slikanje, večernji akt i teoriju forme. Autor je dragocenih knjiga koje su neophodni priručnici generacijama stručnjaka i studenata. Istoriji umetnosti se posvetio od 1938. godine. Ostvario je zapažene rezultate u istraživanju novije srpske umetnosti. Među prvima je ukazao na značaj srpsko ruskih veza za prihvatanje baroka u XVIII veku, otkrio mnogo nepoznatih autora i izvršio tačne atribucije i datovanja dela širom Srbije. Objavio je više pregleda srpske i evropske umetnosti: Uvod u likovne umetnosti, Evropska umetnost XVII veka, Evropska umetnost XVIII veka, Evropska umetnost XIX veka, Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa, Odelo i oružje, Živko Pavlović moler požarevački i njegovo doba, Nošnja naroda Jugoslavije kroz istoriju, Dimitrije Avramović, Doba baroka, Uroš Knežević, Uniforme srpske vojske 1808-1918, Primenjena umetnost u Srbiji 1900-1978, Doba umetnosti, Doba rokokoa i umetničke topografije Sremskih Karlovaca, Sombora, Pančeva i Kruševca (Matica srpska, Novi Sad 1978, 1984, 1989 i 1990). Kao likovni kritičar oglasio se 1929, ali ozbiljnije tek od prikaza izložbi objavljenih 1938. u Umetničkom pregledu. Bio je hroničar likovnog života Beograda i Srbije, kao saradnik mnogih umetničkih časopisa i, posebno Politike (1950-1980), za koju je nastavio da piše do 1993. godine. Promovisao je mnogo mladih umetnika i donosio ocene koje su se vremenom u potpunosti potvrdile. Napisao je mnogo predgovora u katalozima samostalnih izložbi i monografskih studija. Autor je više tematskih izložbi i pregleda umetnosti Za sobom je ostavio približno dvestotine pedeset ulja, na hiljade akvarela, crteža, skica studija, mnogo ilustracija, nacrta za kostim i tridesetak grafika. Njegovo stvaralaštvo pripada vodećim tokovima kolorističkog ekspresionizma, poetskog realizma i, donekle, onog socijalističkog po temama koje je obrađivao. Od sredine šeste decenije više nije mnogo slikao. Učestvovao je na oko stotinu zajedničkih smotri srpskih i jugoslovenskih umetnika (1928-1991), a samostalno izlagao dvanaest puta (1973-1993). Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej Srbije, Vojni muzej, PTT muzej, Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Muzej grada Beograda, Galerija Matice srpske u Novom Sadu, narodni muzeji u Nišu, Požarevcu, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, Šapcu, kao i u drugi muzeji i galerije širom Srbije. Za dugogodišnji rad i uspešnu saradnju dobio je više medalja, plaketa, povelja, diploma i zahvalnica od mnogih uglednih muzeja, galerija i ustanova kulture. ULUPUDS je, 1995, ustanovio Nagradu Pavle Vasić, a od ove godine ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Osnovna literatura: Vera Vasić, Popis radova dr Pavla Vasića (za period od 1928. do 1971), Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, br. 7, Matica srpska, Novi Sad 1971, 3-22; S. Živković, U. Rajčević i S. Bošnjak, Pavle Vasić, Zamak kulture Vrnjačke Banje, Vrnjačka Banja 1989; Lj. Miljković, Pavle Vasić svedok epohe, Narodni muzej, Beograd 1993. Samostalne izložbe:1973. Beograd, Dom JNA, Iz beležnice ratnog zarobljenika 1974. Beograd, Galerija 73, Slikar i njegovo doba. Akvareli i crteži 1930-1940. 1977. Baoegrad, Galerija Kulturnog centra Beograda, Slike 1927-1965. 1980. Beograd, Galerija NU Braća Stamenković, Doba obnove. Crteži i akvreli 1983. Ljubovija, Narodni univerzitet Ljubovija, Crteži i akvreli iz 1947. i 1948. 1984. Beograd, UP Cvijeta Zuzorić, Slike i crteži 1927-1981. Zemun, Galerija Doma JNA, Hronika jednog doba 1987. Niš, Narodni muzej Niš, Slikarstvo Pavla Vasića (1927-1980) 1988. Vrnjačka Banja, Zamak kulture, Hronika jednog slikara. Crteži 1935-1982. 1989. Vrnjačka Banja, Zamak kulture; Čačak, Umetička galerija Nadežda Petrović, Slikarstvo od početka 1927-1982. 1993. Beograd, Narodni muzej, Pavle Vasić - svedok epohe Nagrade/priznanja:1936. II nagrada na konkursu za Narodnu skupštine u Beogradu 1940. Orden sv. Save V stepena 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima 1974. Oktobarska nagrada grada Beograda 1976. I nagrada za kostim u drami Smrt Stevana Dečanskog od Jovana Sterije Popovića 1977. Vukova nagrada 1979. Sedmojulska nagrada Orden rada sa crvenom zastavom Barok istorija teorija barokno slikarstvo srpsko dinko davidov manirizam