OPSTA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE (1-3) LARUS, ENCIKLOPEDIJA U TRI TOMA TOM 1: KNJIZEVNOST, MUZIKA, PRAVO, NAUKA O JEZIKU, MITOLOGIJE I RELIGIJE,FILOZOFIJA I HUMANISTICKE NAUKE, UMETNOST TOM 2: MATEMATIKA, ASTRONOMIJA, FIZIKA, HEMIJA, PRIRODNE NAUKE TOM 3: GEOGRAFIJA, ISTORIJA, NAUKA I TEHNIKA Veoma obimna, bogato ilustrovana Izdavac - Vuk Karadzic, Beograd, 1971-1973. Tvrd povez, veliki format, preko 2700 strana ukupno

Izdavač: `Vuk Karadžić`, Beograd Broj strana: 939 + 910 + 944 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 30 cm OPSTA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE U TRI TOMA Tom 1: književnost, muzika, pravo, nauka o jeziku, mitologije i religije, filozofija i humanističke nauke, umetnost Tom 2: matematika, astronomija, fizika, hemija, prirodne nauke Tom 3: geografija, istorija, industrija i tehnika Tvrd povez. Knjige su dobro očuvane, izuzev što na koricama prve knjige postoji par tačkastih poderotina sa strane (vidljivo na slici). Unutrašnjost u odličnom stanju.

Opšta hemijska enciklopedija 1-5,korice iskrzane po rubovima. Izdavač:Sovjetska Enciklopedija,Moskva 1961-1967. Format:27cm. Broj Strana:I-1262,II-1086,III-1112,IV-1182,V-1184 strana,tvrdi povezi,ćirilica. Kratka hemijska enciklopedija“ je naučna referentna publikacija o svim granama hemije. Enciklopedija pokriva sve odeljke hemijske nauke i tehnologije: fizičku hemiju, neorgansku hemiju, organsku hemiju, analitičku hemiju, koloidnu hemiju, radiohemiju (uključujući hemiju izotopa), hemiju zračenja, geohemiju, biohemiju, hemiju prirodnih i sintetičkih polimera, hemiju i tehnologiju nafta, hemija koksa, hemija boja, hemija lekova itd. Važno mesto u Enciklopediji zauzimaju teorijska pitanja: struktura atoma i molekula, odnos reaktivnosti sa strukturom, mehanizam hemijskih procesa (uključujući katalitičke, lančane itd.), Konformaciona analiza, problemi organske hemije (posebno aromatičnosti) i mnoga drugi. Takođe su u Enciklopediji široko obuhvaćene metode fizike i hemije: hromatografija, indikatori izotopa, spektrometrija, radio spektrometrija, protonska i nuklearna magnetna rezonanca, ramansko rasejanje svetlosti itd . Ukupno „Sažeta hemijska enciklopedija“ sadrži više od 5000 članaka. „Kratka hemijska enciklopedija“ namenjena je širokom spektru hemičara: naučnicima, inženjerima, nastavnicima univerziteta, tehničkih škola i srednjih škola, studentima, studentima postdiplomskih studija.

Stanje: Odlično - Omotnice knjige I i II oštećene, knjiga III nema - Knjiga III malo oštećen vez Naslov: Opšta enciklopedija Larousse Knjiga I - književnost, muzika, pravo, nauka o jeziku,mitologije i religije, filozofija i humanističke nauke, umetnost Knjiga II - matematika, astronomija, fizika, hemija, prirpodne nauke Knjiga III - geografija, istorija, industrija i tehnika Izdavač: Vuk karadžić, Beograd 1973, Pismo: latinica, Povez: tvrd sa omotnicom, Format: 30cm, Str: 893 + 883 + 928, Ilustrovano. _____

Tehnička enciklopedija od 1-8 broja Opšta enciklopedija koja obuhvata pojmove od hemije i matematike,preko arhitekture, automobila,elektrotehnike,fotografije itd. Izdavač:Jugoslovenski leksikografski zavod,Zagreb,1963-1982 Knjige su odlično očuvane! samo kod knjige 8 na prvoj strani odvojen povez.

Beograd 1983. Tvrd povez, 406 strana. Napomena: pečat bivšeg vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: PREDGOVOR 1. OPŠTI POJMOVI, OSOBINE, PRIMENA I TOKSIČNO DELOVANJE BOJNIH OTROVA 1.1. RAZVOJ HEMIJE BOJNIH OTROVA 1.1.1. Rajvoj bojnih otrova u periodu I svetskog rata 1.1.2. Razvoj bojnih otrova u periodu između I i II svetskog rata 1.1.3. Razvoj bojnih otrova iz perioda posle II svetskog rata 1.2. DEFINICIJA POJMA, OPŠTI ZAHTEVI, KARAKTERISTIKE I NAČINI DISPERZIJE BOJNIH OTROVA 1.2.1. Definicija pojma bojnog otrova 1.2.2. Opšti zahtevi 1.2.3. Karakteristike i specifičnosti dejstva bojnih otrova 1.2.4. Način disperzije bojnih otrova 1.3. FIZIČKE OSOBINE BOJNIH OTROVA 1.3.1. Agregatno stanje, boja i miris 1.3.2. Tačka ključanja i tačka mržnjenja 1.3.3. Viskoznost 1.3.4. Površinske pojave 1.3.5. Napon pare (p) 1.3.6. Koncentracija zasićenja (cmax ) (maksimalna isparljivost) — 1.3.7. Koeficijent difuzije (Do) 1.3.8. Postojanost (perzistentnost) (S) 1.3.9. Isparljivost sa površine u prostoru 1.3.10. Rastvorljivost 1.3.11. Relativna gustina para 1.4. HEMIJSKE OSOBINE BOJNIH OTROVA 1.4.1. Postojanost pri čuvanju 1.4.2. Ponašanje prema materijalima 1.4.3. Termička postojanost 1.4.4. Hidrolitička postojanost 1.4.5. Hemijska reaktivnost 1.5. VRSTE HEMIJSKIH REAKCIJA I SPECIFICNOSTI MEHANIZAMA HEMIJSKIH VEZA KOD BOJNIH OTROVA 1.5.1. Vrste hemijskih reakcija (promena) 1.5.2. Tipovi hemijskih veza 1.5.3. Svojstva — veza indukcioni i mezomerni efekt 1.5.4. Mehanizam kidanja hemijskih veza 1.5.5. Mehanizam hemijskih reakcija nukleofilne i elektrofilne zamene 1.6. PODELA BOJNIH OTROVA PREMA PRIPADNOSTI, OSOBINAMA, DEJSTVU I TAKTIČKOJ NAMENI 1.6.1. Podela prema formacijskoj pripadnosti 1.6.2. Podela prema fizičko-hemijskim osobinama 1.6.3. Podela prema osnovnom fiziološkom dejstvu 1.6.4. Podela prema taktičkoj nameni 2. NADRAžLJIVCI 2.1. SUZAVCI (LAKRIMATORI) 2.1.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 2.1.2. Suzavci (lakrimatori), halogenovani alifatični ketoni 2.1.3. Suzavci (lakrimatori), halogenovani aromatični ketoni 2.1.4. Hloracetofenon (HAF) 2.1.5. Suzavci (lakrimatori) koji sadrže azot 2.1.6. Brombenzilcijanid (BBC) 2.2. KIJAVCI (STERNITI) 22.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 22.2. Kijavci tipa organo-arsenovih jedinjenja 2.2.3. Difenilhlorarsin (klark I) 22.4. Difenilcijanarsin (Klark II) 2.2.5. Difenilaminhlorarsin (adamsit) 2.3. OSTALE MATERIJE NADRAŽUJUCEG DEJSTVA 2.3.1. 2-hlorbenzildenmalondinitril (CS”) 2.3.2. Dibenzoksazepin („CR”) 2.4. BORBENA PRIMENA BOJNIH OTROVA TIPA NADRAŽLJIVACA 3. ZAGUŠLJIVCI 3.1. ZAGUŠLJIVCI TIPA HALOGENIH DERIVATA UGLJENE K1SELINE 3.1.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 3.1.2. Dihloridugljene kiseline — (fozgen) 3.1.3. Trihlormetilestar hlorugljene kiseline (difozgen) 3.14. Heksahlordirnetilkarbonat (trifozgen) 3.2. ZAGUŠLJIVCI TIPA HALOGENOVANIH NITROALKANA 3.2.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 3.2.2. Trihlornitrometan 3.2.3. Ostala jedinjenja halogenovanih nitroalkana — 3.3. BORBENA PRIMENA BOJNIH OTROVA TIPA ZAGUŠLJIVACA 4.PLIKAVCI 4.1. PLIKAVCI TIPA HALOGENIRANIH TIOETARA 4.1.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 4.1.2. 2,2`-dihlordietilsulfid (sumporni iperit) 4.1.3. Analogna jedinjenja 2,2`-dihlordietilsulfida 4.2. PLIKAVCI TIPA HALOGENIRANIH ALIFATIČNIH TERCIJARNIH AMINA 4.2.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 4.2.2. 2,2`,2` — trihlortrietilamin (azotni iperit) 4.3. HALOGENIRANI ALIFATICNI ARSINI 4.3.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 4.3.2. 2-hloretenildihlorarsin (luizit) 4.4. PLIKAVCI TIPA HALOGENIRANIH OKSIMA 4.4.1. Hemijski sastav, opšte osobine i delovanje 4.4.2. Fozgenoksim 4.5. BORBENA PRIMENA BOJNIH OTROVA TIPA PLIKAVACA 5. KRVNI Bot (opšti otrovi) 5.1. KRVNI Bot IZ GRUPE NITRILA I IZONITRILA 5.1.1. Hemijski sastav, svojstva i način delovanja 5.1.2. Cijanovodonična kiselina — 5.1.3. Hlorcijan 5.2. KRVNI OTROVI TIPA ARSENA I FOSFORVODONIKA 5.2.1. Hemijski sastav, svojstva i način delovanja 5.2.2. Arsenvodonik 5.3, KRVNI OTROVI TIPA UGLJEN-MONOKSID I METALKARBONILA 5.3.1. Hemijski sastav, svojstva i način delovanja 5.3.2. Ugljenmonoksid 5.3.3. Metalkabonili 5. 4. TETRAETILOLOVO 5.4.1. Hemijski sastav, način dejstva, fizičko-hemijske osobine 5.5. BORBENA PRIMENA KRVNIH (OPSTIH) BOJNIH OTROVA 6. NERVNOPARALITICKI BOJNI OTROVI 6.1. HEMIJSKA STRUKTURA NERVNOPARALITICKIH, BOJNIH OTROVA I NJEN UTICAJ NA TOKSIČNOST 6.1.1. Hemijska struktura i podela 6.1.2. Uticaj hemijske strukture na toksičnost 6.2. ALKILFLUOROFOSFONATI 6.2.1. Opšti podaci 6.2.2. Hemijska struktura svojstva i stepen 6.2.3. 0-izopropil-metilfluorofosfonat, sarin 6.2.4. 0-(1,2,2,-trimetilpropil)-metilfluorofosfonat 6.2.5. 0-(N,N-dialkilaminoalkil)-metilfluorofosfonati 6.2.6. Ostali alkilfluorofosfonati 6.3. ALKILTIOLOFOSFONATI 6.3.1. Opšti podaci 6.3.2. Hemijska struktura, svojstva i stepen toksičnog dejstva 6.3.3. 0-alkil-S-(N,N-dialkilamino-2-etil) alkiltiolofosfonati (V-bojni otrovi ) 6.4. POTENCIJALNI (REZERVNI) ORGANOFOSFORNI BOJNI OTROVI 6.4.1. 0,0-dietil-S-(N,N-dietilamino-2-etil)-tiolofosfat, amiton 6.4.2. 0,0,dietil-S-(2-etiltioetil)-tiolofosfat; izosistoks 6.4.3. 0,0,dietil-S-(etiltiolometil)-tiolofosfat; Timet 6.4.4. 0,0-dietil-O-(4-nitrofenil)-fosfat; Paraokson 6.4.5. 0,0-di (-izopropil)-fluorofosfat; DFP 6.4.6. Bis-(dimetilamido)-fluorofosfat; dimefoks 6.4.7. 0-etil-dimetilamido-cijanofosfat; tabun 6.5. BORBENA PRIMENA ORGANOFOSFORNIH BOJNIH OTROVA 7. PSIHOHEMIJSKI BOJNI OTROVI (PSIHOOTROVI) 7.1. OPSTI DEO 7.2. DERIVATI INDOLA 7.2.1. (+) Dietilamidlisergična kiselina 7.2.2. N,N-dimetiltriptarnin, (DMT) 7.2.3. 5-hidroksi-N,N-dimetiltriptamin bufotenin 7.2.4. Psilocin i psilocibin 7.3. FENILMINOALKANI 7.3.1. Meskalin 7.3.2. 3,4,5-Trimetoksifenil-aminoopropan, TAM 7.4. DERIVATI PIPERIDINA 7.4.1. Sernil 7.4.2. Piperidilbenzilati i glikolati 7.5. PROCENA BORBENIH OSOBINA PSIHOOTROVA 8. BILJNI OTROVI (BILJNO-OTROVNE BORBENE MATERIJE) 8.1. OPŠTI PODACI BILJNIH OTROVA 8.2. PODELA HERBICIDA PO KARAKTERU I NAČINU DELOVANJA 8.2.1. Selektivni herbicidi 8.2.2. Neselektivni (totalni) herbicidi 8.3. IZBOR BILJNO-OTROVNIH BORBENIH MATERIJA 8.4. NEKI PREDSTAVNICI BILJNIH OTROVA 8.4.1. Derivati fenoksikarboniskih kiselina 8.4.2 Ostale karbociklične biljno-otrovne supstance 8.4.3. Heterociklični spojevi sa biljno-otrovnim supstancama 8.4.4. Ostale biljno-otrovne supstance 8.5. UTICAJ HERBICIDA NA METABOLIZAM BILJAKA 8.6. VOJNA PRIMENA HERBICIDA BILJNO-OTROVNOG DEJSTVA 8.6.1. Uslovi kojima treba da odgovore herbicidi za primenu u ratu 8.6.2. Borbene osobine herbicida 8.6.3. Taktička upotreba (primena) herbicida 8.6.4. Izbor vrste i količine herbicida za vojne svrhe 8.6.5. Nedostaci herbicida kao biljno-otrovnih materija 8.7. POSLEDICE DEJSTVA HERBICIDA NA BILJKAMA, ŽIVOTINJAMA U LJUDIMA 9. OTROVI ZA SABOTAŽU I DIVERZIJU 9.1. OTROVNE MATERIJE FLUORKARBONSKIH JEDINJENJA 9.1.1. Hemijska građa i biološka aktivnost 9.1.2. Fluorkarbonske kiseline 9.1.3. Alkilestri fluorsirćetne kiseline 9.1.4. Alkilestri fluorkarbonskih kiselina 9.1.5. Fluoralkanoli 9.2. OTROVNE MATERIJE BILJNOG POREKLA (ALKALOIDI) 9.3. NEORGANSKE OTROVNE MATERIJE 10. TOKSINSKI BOJNI OTROVI 10.1. BAKTERIJSKI TOKSINI 10.1.1. Botulinus toksin 10.1.2. Tetanus toksin 10.1.3. Ostali smrtonosni batkerijski toksini 10.1.4. Stafilokokni enerotoksin 10.2. TOKSINSKI BOJNI OTROVI IZ ŽIVOTINJA 10.2.1. Saksitoksin 10.2.2. Tetrodotoksin 10.3. TOKSINSKI BOJNI OTROVI IZ BILJAKA 10.3.1. Ricin 10.4. PRIMENA TOKSINSKIH BOJNIH OTROVA LITERATURA

Građevinski priručnik Tehničar 1 Građevinska knjiga, Beograd 1961. strana 1032, tvrd povez format: 20. 5 cm, ilustrovano slikama, dijagramima, proračunima, tabelama, grafikonima. Ovo je biblija građevinarstva. -opšte tablice -matematika -tehničko crtanje -nacrtna geometrija -fizika -hemija -geodezija -statika i otpornost materijala -građevinske mašine -građevinski alat -građevinski materijal -tehnologija betona Stanje:Veoma dobro, potpis na predlistu.

Građevinski priručnik Tehničar 1 Građevinska knjiga, Beograd 1971. strana 1044, tvrd povez format: 20. 5 cm, ilustrovano slikama, dijagramima, proračunima, tabelama, grafikonima. Ovo je biblija građevinarstva. -opšte tablice -matematika -tehničko crtanje -nacrtna geometrija -fizika -hemija -geodezija -statika i otpornost materijala -građevinske mašine -građevinski alat -građevinski materijal -tehnologija betona Stanje:Veoma dobro, potpis na predlištu.

godina izdanja:1961,1957,1960 izdavac: gradjevinska knjiga broj strana:747+1030+1410 -sadrzaj/ 1. opste tablice 2. matematika 3. tehnicko crtanje 4. nacrtana geometrija 5. fizika 6. hemija 7. geodezija 8. statika i otpornost materijala 9. gradjevinske masine 10. gradjevinski alat 11. gradjevinski materijali 12. tehnologija betona

Savremena ilustrovana enciklopedija Nauka Hemija - Fizika - Astronomija Kvalitetno i bogato ilustrovano izdanje sa obiljem informacija iz oblasti opšte kulture Izdavač: Vuk Karadžić Beograd / Mladinska knjiga Ljubljana Godina izdanja: 1967 Vizuelna ocena: 5/5- Spoljašnjost(pocepana nalepnica, vidi sliku) Unutrašnjost odlična Očuvanost: Potpuno očuvana Povez: Tvrd, bez zaštitnog omota Broj stranica: 365 Za sva pitanja i više informacija poslati poruku

VOJNA ENCIKLOPEDIJA 1-10 + INDEKS Autori: Redakcija vojne encilkopedije Izdavač: Vojno izdavacki zavod , Beograd Godina izdanja: 1975 Enciklopedija nije vezana samo za vojne stvari, već je više opšta enciklopedija sa dosta detaljno obrađenih pojmova iz geografije, istorije, fizike, hemije, tehnike, industrije, matematike i drugih nauka. Knjige su polovne ali su solidno očuvane. Jedina mana koju sam primetio jeste kod 4 toma gde je malo popustio povez na prvoj strani ali se drži može da se lista i čita bez problema. (vidi slike)

hemije, N.Perišić Janjić, UNS, 124str.,meki povez,24cm, š t26

POVOLJNO, NOV, udzbenik STUDIJE KERAMIKE- teorija i metodologija u analizama grnčarije u arheologiji. KB broj: 36616 1. izdanje – 2017. god. Autor: Jasna Vuković Pogledajte i ostale moje oglase, novi i polovni udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

POVOLJNO, nekoriscena SOCIOLOGIJA RURALNOG RAZVOJA – PRIREDIO Sreten Vujović. Autor: ZAVOD ZA UDžBENIKE KB broj: 33206 Izdavac: ZAVOD Izdanje: 2016. Cena u prodaji: 4081.00 Pogledajte i ostale moje oglase, novi i polovni udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

Божија апотека - Јачање имунитета, лечење болести крви Страна: 72,ћирилица САДРЖАЈ Предговор, 5 Хемија или живот?, 5 Болести са тачке гледишта православног хришћанина, 6 Молитве, које се читају у болести и за болесне, 8 Општи начини припреме лекова од природних продуката, 10 Одстојали чајеви и кувани чајеви, 10 Ликери, 11 Топле облоге, 11 Мелеми, 12 Сокови, 12 Лосиони, 12 Јачање имунитета. Лечење болести крви. Кратак опис и симптоми. Рецепти, 13 Имунитет, 13 Витамини, 17 Рецепти, 20 Крв, 29 Формула крви, 31 Анемија (малокрвност), 36 Рецепти, 37 Малигна анемија, 41 Леукемија (белокрвност), 42 Рецепти, 43 Хемофилија, 51 Рецепти, 51 Чишћење крви, 52 Разређивање крви, 56 Општејачајући и витамински чајеви, 59 Не акумулирајте радијацију!, 60 Побочна дејства и контраиндикације код коришћења неких лековитих биљака и коктела, 62 Детаљни подаци о књизи Наслов: Божија апотека - Јачање имунитета, лечење болести крви Издавач: Духовни луг,Манастир Светог Јована Крститеља-Макрешане Година издања: 2012 Страна: 72 Повез: меки Формат: A5

Pokretne slike Žil Delez Izdavač IK Zorana Stojanovića Žanr Filozofija Umetnost odlicno ocuvana bez ostecenja U ovoj studiji nije reč o istoriji filma. Ona, naime, predstavlja jednu taksinomiju, pokušaj klasifikacije slika i znakova. Međutim, ovaj prvi tom treba da se zadovolji određivanjem elemenata, i to elemenata samo jednog dela klasifikacije. Često se pozivamo na američkog logičara Persa, zato što je on ustanovio opštu klasifikaciju slika i znakova, verovatno najpotpuniju i najbogatiju. To je klasifikacija poput Lineove u prirodnoj istoriji, ili još bolje, poput Mendeljejeve tablice u hemiji. Film nameće nova viđenja ovog problema.

Taschenbuch für den maschinenbau,13 auflage,u dobrom su stanju. Autori:Sass,F. ; Ch.Bouché ; A.Leitner. Izdavač:Heidelberg,Berlin ; Springer,New York,1974. Format:20cm x 13cm. Broj Strana:I-959,II-1061m5 strana,ilustrovane,tvrd povez. 13.izdanje, prošireno i temeljno revidirano izdanje predstavljeno je specijalističkom svetu. Urednici su nastojali da dalje razviju tradicionalni karakter mekog poveza da bude i referentno delo za praksu i udžbenik za nastavu. Činjenica da se u praksi i literaturi tehnički merni sistem i MKS sistem koriste uporedo dovela je do rešenja davanja važnih jednačina i primera u oba sistema. Još jedna inovacija je prilagođavanje DIN 1304 u pogledu simbola opšte formule. Svi odeljci su ažurirani, a neke su napisali novi autori. Relevantni standardi su uzeti u obzir i proširena je tabela kao dodatak u svesci I. Poglavlja „ Hidraulični i pneumatski pogoni kao i „ Analogni i digitalni računari za obradu podataka. DUBBEL je do sada distribuiran u skoro 600.000 primeraka, sa oko 3.000 tekstualnih figura u dva toma. Iz sadržaja: Deo 1: Matematika - Mehanika - Termodinamika - Gorivo i njegova tehnička upotreba - Sagorevanje, goriva i gasifikacija - Čvrstoća materijala - Nauka o materijalima - Zavarene konstrukcije - Mašinski delovi - Tehnologija zupčanika Brojne tabele. Deo 2:Sistemi za proizvodnju pare - Snažne i radne mašine sa klipom - Zamašnjaci, balans mase i kontroleri - Kondenzat - Rotacione snage i radne mašine - Iskorišćenje otpadne toplote - Cevi - Motorna vozila - Oprema za podizanje i transport - Mašine alatke - Elektrotehnika. [Dubel, Hajnrih, meki povez za mašinstvo, udžbenici, mašinski elementi, hemija, statika, čvrstoća materijala, fizika, nauka o materijalima, tabele, nauka o materijalima, merenje, toplota, voda, gvožđe, čelik, primena, efekat, napon, statika , zadaci.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Grupa autora Žanrovi: Politika, Slikovnice Izdavač: Data status Godina izdanja: 2016. Broj strana: 358 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 270 x 310 mm Od insekata i dinosaurusa pa do dragog kamenja i starog Rima, od prvog točka do savremenih vozila, od abakusa do moćnih računara, SLIKOPEDIJA sadrži mnoštvo podataka o najrazličitijim pojmovima i pojavama. Na 358 strana, sa više od 10.000 slika i ilustracija, ova luksuzno opremljena enciklopedija prikazuje i objašnjava neverovatne činjenice o nauci, prirodi, kulturi, sportu, istoriji, običajima, hobijima, hrani, jezicima... SLIKOPEDIJA je jedinstvena enciklopedija koja se čita i gleda. Namenjena je deci uzrasta od 6 do 12 godina, ali je zbog svog raznovrsnog, sistematičnog, bogatog i aktuelnog sardžaja idealna za sve generacije i sve one koji žele da osveže i unaprede svoje opšte znanje i kulturu. SLIKOPEDIJA je i idealno dodatno gradivo za učenike koji se pripremaju za takmičenja iz najrazličitijih predmeta – od matematike i fizike, do biologije, hemije ili istorije, bez obzira na uzrast. U šest poglavlja obrađene su sledeće oblasti (detaljan sadržaj pogledajte u odeljku SADRŽAJ): Nauka i tehnologija Priroda Geografija Kultura Sportovi i hobiji Istorija SLIKOPEDIJA je licencno izdanje čuvene svetske izdavačke kuće DK-Dorling Kindersley, a svetsku premijeru je imala u oktobru 2015. godine. Redaktori izdanja na srpskom jeziku su univerzitetski profesori i stručnjaci iz oblasti koje ova enciklopedija obuhvata.

NOVA KNJIGA,NEKORISCENA, ORIGINALNO IZDANJE KUPLJENO OD IZDAVACA-STANJE KNJIGE ODLICNO (5+)!KAPITALNO DELO Dr.Marije Montesori, autora `Upijajuci um`,u produzetku detaljniji opis i fotografije! OD DETINJSTVA DO ADOLESCENCIJE Autori: Marija Montesori ISBN: 978-86-89595-11-6 Oblast: Porodica i roditeljstvo - Mala deca Dušanka Nikolić(prevod) Izdavač: Miba Books:DN Centar Naslov originala: Dell`Infanzia all`Adolescenza / Maria Montessori Godina: 2014. Format: 20,5x14,5cm Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Predškolsko vaspitanje , Predškolska deca , Školsko vaspitanje , Adolescenti , Montesori metod Ostali naslovi iz oblasti: Pedagogija Opšte informacije: Meki povez, 113 str., 14,5 cm x 20,5 cm Jezik: Srpski jezik Kratak sadržaj: 1 Sukcesivni nivoi obrazovanja 2 Metamorfoze 3 Moralne osobine deteta od sedme do dvanaeste 4 Potrebe deteta uzrasta od 7 do 12 godina 5 Put ka apstraktnom 6 Voda 7 Ogledi iz hemije 8 Ugljenik u prirodi 9 Nekoliko ideja iz neorganske hemije 10 Nekoliko ideja iz organske hemije Opis: Ova knjiga analizira osobenosti i potrebe dece uzrasta 7-12 godina, kao i period adolescencije (12-18)! U detetu se negde oko sedme godine počinju buditi potrebe za apstraktnim razmišljanjem i intelektualnim aktivnostima. Ono počinje da se interesuje za moralnu stranu svojih pstupaka. Montesori tvrdi da, kada je obezbeđeno odgovarajuće okrućenje, preadolescenti sa lakoćom mogu proučavati naučne oblasti obično rezervisane zua stariji uzrast. Kao i u ostalim svojim delima, i ovde se Montesori bavi raznim aspektima razvoja mlade linosti. Knjiga takođe sadrži dodatak posvećen studentskom uzrastu i načinu na koji bi se život na univerzitetu mogao organizovati. `Adolescenta pobuna nije obavezna i svuda prisutna pojava. Mudri roditelji omogućavaju rascvetavanje individualnosti adolescenta. U porodicama mudrih roditelja ništa ne stoji iznad potrebe za osvajanjem slobode i potrebe da život bude prožet ljubavlju. To pretpostavlja razumevanje drugoga i samorazumevanje. Jedinke iz takvog porodičnog kruga otporne su na nasilje komercijalne prirode i nasilje političkog jednoumlja.” - S. Bojan, “Škola kao bolest” 11 Zaključak 12 Dodatak A: `Erdkinder` 13 Dodatak B: Plan rada i podučavanja 14 Dodatak C: Funkcije univerziteta Od detinjstva do adolescencije Marija Montesori Danas, kada reforme obrazovnog sistema kao eksplicitni projekat navode poštovanje ritma učenja svakog đaka posebno tako što se obrazovanje organizuje po ciklusima, neophodno je pročitati tekstove Marije Montesori. Pre svih drugih, ona je bila prva koja je eksperimentisala i osmislila jedan takav progresivni pristup, imajući kao izazov stvaranje oruđa pomoću kojih bi deca i adolescenti mogli da uče sami, ne prateći i ne slušajući predavanja. Posle poglavlja ’’Dete’’, koje pokriva period od detetovog rođenja do šeste godine, Marija Montesori u ovom delu predstavlja sledeća tri ciklusa u obrazovanju : od školarca do studenta. MARIJA MONTESORI (1870-1952). Rođena u Italiji, bila je prva žena doktor medicine u Italiji. Razvila je svoju obrazovnu metodu još početkom dvadesetog veka. Posvetila je život radu sa decom širom sveta i napravila skup materijala koji se i danas uspešno koristi u predškolskim ustanovama Montesori širom sveta. Dobila je mnoga priznanja i napisala veliki broj knjiga o svom naučinu rada.

Enciklopedija filozofskih nauka 3. Filozofija društva - Nikola Kajtez Autor:: Nikola Kajtez Žanrovi:: Filozofija Izdavač:: Službeni glasnik Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 464 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 23 cm Stanje nova, nečitana Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižljivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. – Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimljivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“... – prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. – prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu Tragajući za novim teorijskim konsekvencama ključnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju. – prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u Namuru Inspirativna i duboka teorijska razmišljanja… argumentovana kritika… valjano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produbljene i dobro organizovane refleksije... – akademik Mihailo Marković Osoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedljivim razlozima potkrepljeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno… – akademik Nikola Milošević Kajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina! – prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u Beogradu Kajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavljuje jednom u hiljadu godina. – prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Kao na slikama Lepo očuvano Nikola Kajtez Doktorirao na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnivač i predsednik Srpskog filozofskog foruma. Glavni i odgovorni urednik časopisa Filozofeme. Predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije. Najproduktivniji i najčitaniji savremeni srpski filozof. Od mnogih njegovih knjiga, posebno su zapažene Opravdanje stvaralaštva (2021), petotomna Enciklopedija filozofskih nauka — Filozofija saznanja, Filozofija prirode, Filozofija društva, Filozofija kulture i Filozofija duha (2017, Specijalno priznanje za knjigu Međunarodnog beogradskog sajma knjiga; drugo, revidirano i prošireno izdanje 2021), Filozofija entropije (2016, po kojoj je snimljen istoimeni film u animaciji Milete Poštića), Metafizika novca (2006) i Civilizacija u službi zla (2004, 2005, nastala u okviru Projekta Savremena filozofija Srpske akademije nauka i umetnosti, Nagrada „Laza Kostić“ za filozofiju). Knjige su mu prevođene na ruski, arapski, španski, engleski i dr. Кајтез пише живим језиком, јасно и језгровито, брижљиво и смело... провокативно... оригинално... не избегавајући недвосмислене одговоре, оцене и дефиниције... Кајтезове идеје су интригантне у светским размерама и показују нам у ком духу и правцу треба да се развија савремена филозофија. Алексеј Павлович Козирјев (Алексей Павлович Козырев), декан Филозофског факултета Московског државног универзитета М. В. Ломоносов Разматрајући опште и специфичне филозофске теме, Кајтез стимулативно, инспиративно и занимљиво укршта импресивно широк опсег области: од физике, технологије, информатике и кибернетике, преко хемије, биологије, генетике, медицине, физиологије и екологије, до спонтане организације, креативности, формалног језика, дедуктивног и индуктивног резоновања, семантике, друштва и друштвене организације, економије, цивилизације, културе, „последњих ствари“... проф. др Арис Драјсман (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Технички универзитет у Берлину Кајтезова филозофија је дубоко и суштински повезана са радовима Болцмана, Шредингера, Хајзенберга, Ајнштајна, Гедела, Пригожина, Максвела, Цајлингера и других великих истраживача природе. Никола Кајтез недвосмислено и несумњиво припада овом одабраном друштву. проф. др Бранко Коларић, научни саветник,Универзитет у Монсу, Институт за физику Универзитета у Београду Трагајући за новим теоријским консеквенцама кључних концепата савремене науке (попут ентропије, стреле времена и информација), Кајтез гради једну смелу и релевантну филозофију. проф. др Ив Кудано (Yves Caudano), Универзитет у Намуру Инспиративна и дубока теоријска размишљања… аргументована критика… ваљано документовано… узорна ерудиција и филозофска култура… богати садржај и стил… продубљене и добро организоване рефлексије... академик Михаило Марковић Особен синтетички приступ… луцидно, одмерено и убедљивим разлозима поткрепљено… однегован, књижевно дотеран језик… јасно, логично, ефектно… академик Никола Милошевић Кајтезова петотомна Енциклопедија филозофских наука је, колико нам је познато, прва у свету интегрална критичко-синтетичка студија филозофских дисциплина! проф. др Мирко Зуровац, Универзитет у Београду Кајтезова Енциклопедија филозофских наука је књига каква се појављује једном у хиљаду година. проф. др Саша Радојчић, Универзитет уметности у Београду

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mirče Elijade, proslavljeni istoričar religija, kod nas je poznat pre svega po kapitalnoj trotomnoj Istoriji verovanja i religijskih ideja, koja se danas teško nalazi (krajem prošle godine beogradska Nova knjiga plus reizdala jeVodič kroz svetske religije – Mirča Elijade i Joan P. Kuliano). Još ređe njegovo delo svakako su Kovači i alhemičari koje je izdao Grafički zavod Hrvatske davne 1982. godine, u prevodu Miljenka Majera. Pišući o alhemiji, Elijade smatra da ona nikako nije bila hemija u povoju već je to postala tek kasnije. NJen osnovni cilj bio je usavršavanje čoveka, te je želela da ubrza prirodne tokove i nastojala da zameni sporo delovanje Vremena. Alhemija postaje hemija tek onda kad za prave alhemičare gubi stvarni značaj. Ona spada u istraživanja prednaučnog doba. Elijade je mišljenja da je divovski napor prelaska čoveka u naučno doba veliko dostignuće duha, ali da je čovek u to ime žrtvovao najbolji deo duše. Kult starih naroda prema gvožđu u početku se ograničavao na obožavanje nebeskih meteorita koji su pali na Zemlju. Tek sa otkrivanjem procesa kovanja gvožđa počinje nova, metalurška era. Kovač postaje glavni akter, pokretač u širenju novih verovanja, obreda i običaja. Kao i kovači, gvožđe ima ambivalentan karakter i može nositi i dijabolična obeležja. Čekić nasleđuje sekiru, ratovi postaju brutalniji i krvaviji, a kovač otud blizak mitskim herojima i opasnim bogovima. U alhemiji se uspešna inicijacija ne može zamisliti bez prethodne smrti posvećenika, a takođe kod kovača se smatra da život jedne tvari ne može nastati bez smrti druge. Stvaranje je uvek žrtvovanje. Za stare epohe svet je bio sakralan. Otud Avicena, arapski učenjak (980-1037) smatra da romantična ljubav ne postoji samo kod ljudi, već je svojstvena svim pojavama u prirodi, pa tako i mineralima. Pećine iz kojih su oni vađeni porede se sa ženskom utrobom, a rudarski proces sa rađanjem. Srednji vek verovao je da rude nastaju iz braka sumpora i žive. Alhemičari su verovali da sve rude u ideji Vremena jednom postaju zlato, omiljeni metal prirode, te su nastojali da taj proces ubrzaju i postignu sveopštu besmrtnost i savršenstvo. Metali, kako za kovača, tako i alhemičara imaju svoj karakter, pokazuju simpatije i antipatije prema ljudima i stvarima, pojavljuju se i skrivaju. Rudar istražuje natprirodni svet u utrobi zemlje i na tom putu nalazi na vile, vilenjake, sablasti i duhove – neodvojivi deo sakralnog sveta. Vatra i kovanje tumače se analognim seksualnim činom, alhemičari, šamani i kovači, smatraju se gospodarima vatre. Na različitim kulturnim nivoima ove oblasti bile su povezane sa umetnošću, najčešće pevanjem, plesom i poezijom. U Kini, taoistički alhemičar bio je zanatlija, ali i pisac. On istražuje običaje i beleži recepte kako za biljke tako i kovine. Smatrali su da se kamen mudrosti koji metale pretvara u zlato može proizvesti kao što se pravi dete. U Indiji, tantrički jogin i alhemičar nastoje da promene ontološki poredak sveta i steknu apsolutnu slobodu. Otud je očigledno da njihova alhemija nema nikakve veze sa hemijom, mada su vrlo tačno opisali reakcije nekih metala tri veka pre Paracelzusa i Agripe. Povezanost verovanja i religijskih ideja, zajednička misao o sakralnosti sveta bio je osnovni zaključak u Istoriji verovanja i religijskih ideja. Kovači i alhemičari, pak, donose još jedan aspekt ovog problema: nestanak čarobnog sveta doneo je sa sobom jedan pojednostavljeni pogled na prirodu i ozbiljno je ugrozio njeno postojanje, a desakralizacijom rada banalizovao život čoveka. Ipak, ako se vratimo na početak ovog članka, racionalnom i naučnom svetu dugujemo priznanje kao fantastičnom naporu ljudskog duha koji nije bez neospornih prednosti. Mirča Elijade (rum. Mircea_Eliade; Bukurešt, 9. mart 1907 — Čikago, 22. april 1986) američki je kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21. godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. godine istovremeno se bavio obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941—1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde je predavao istoriju religije, najpre na École pratique des hautes études (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine pa sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu i šef katedre za istoriju religije, koja od 1985. godine nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. Detinjstvo Rođen je u Bukureštu, bio je sin rumunskog oficira Georgea Elijade (Gheorghe Eliade) i Jeane rođene Vasilsku. Pravoslavni vernik, George Elijade registrovao je rođenje njegovog sina četiri dana pre nego što je stvarno rođen, da bi se poklopio sa Parvoslavnim liturgijskim kalendarnom, tj. praznikom Četrdeset mučenika Sevastijanskih (22. mart). Mirča Elijade je imao sestru, Korinu, majku semiologiste Sorina Alekandrescu. Njegova porodica se preselila iz Tekučia u Bukurešt, da bi se na kraju naselili u glavi grad 1914. godine, gde je boravio do kasnih tinejdžerskih godina. Elijade je zadržao posebno količinu uspomena na svoje detinjstvo i kasnije u životu je pisao o uticaju raznih neobičnih epizoda iz istog. U jednom trenutku tokom Prvog svetskog rata, kada mu je bilo desetak godina, bio je očevidac bombardovanja Bukurešta nemačkim cepelinima i patriotskim zanosom u okupiranom glavnom gradu. Adolescencija Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Elijade je prisustvovao Spiru Haret nacionalnom koledžu u istoj generaciji kao Arsavir Akterijan (Arșavir Acterian), Haig Akterijan (Haig Acterian) i Petre Viforeanu (Petre Viforeanu). Među njegovim ostalim kolegama bio je i Konstantin Noic (Constantin Noica), istoričar umetnosti. Univerzitetske studije i boravak u Indiji Između 1925. i 1928., pohađao je filozofski fakultet na univerzitetu u Bukuruštu, diplomirao je na istom 1928. godine. Tokom svojih studenskih godina upoznao je Nea Ionescu (Nae Ionescu), koji je peredavao u logiku, postao je jedan od njegovih učenika i prijatelja. Bio je izuzetno zainteresovan za Ionesceove radikalne i religijske ideje. Naučni radovi Elijade je počeli su posle dugog perioda studiranja u britanskoj Indiji, na univerzitetu u Kalkuti. Saznavši da je Maharadža od Kassimbazara sponzoriše evropske naučnike koji studiraju u Indiji, Elijade se prijavljuje i dobija stipendiju za četiri godine, koja je kasnije udvostručena od strane rumunske stipendija. U jesen 1928. godine, on je plovio za Kalkut da studira sanskrit i filozofiju pod Surendranath Dasgupta, na bengalskom Kembridžu i profesor na univerzitetu u Kalkuti, autor pet knjiga istorije indijske filozofije. Pre dolaska do indijskog potkontinenta, Elijade je napravio kratku posetu Egiptu. Kad su stigli, on je posetio velike u regionu, i proveo kratak period po himalajskim ashramom. Studirao je osnove indijske filozofije, i, paralelno, naučio sanskritu Pali i bengalski po Dasgupta pravcu. U to vreme, on je postao zainteresovan za akcije Mahatma Gandi, koga je lično upoznao, i Satjagraha kao fenomena; Kasnije, Elijade adaptira gandijeve ideje u svom diskursu o duhovnosti i Rumunije. Poslednje godine života i smrt Mirča Elijade je preminuo na univerzitetskoj bolnici u Čikagu, aprila 1986. godine, osam dana pre smrti, pretrpeo je moždani udar dok je čitao vežbe Emila Cioreca (Eugen Barbu), a kasnije iygubio je govorne funkcije. Četiri meseca ranije, požar je uništio deo njegovih kancelarija na Medvil Lombard bogosloviji (događaj koji će se tumačiti kao znak). Elijadin rumunski učenik Joan Petru Kulianu, koji je podsetio reakciju naučne zajednice, je na vestima, opisao Elijadinu smrt kao `parinirvana`. Njegovo telo je kremirano u Čikagu, a ceremonija sahrane održana je u crkvi na kompusu univerziteta. Prisustvovalo je 1.200 ljudi, obuhvatajući javno čitanje Elijadinog teksta u kome je podsetio na otkrovenje o njegovom detinjstvu-predavanja je dao romanopisca Sol Belou, Elijadin je kolega na Univerzitetu. Njegov grob se nalazi u Oak Voods groblju (Oak Woods Cemetery). Rad Opšta priroda religije U svom radu na istoriji religije, Elijade je najviše cenjen zbog svojih spisa o alhemiji, šampanizmu, jogi i ono što je on nazvao mit o večnom povratku, navodno prisutan u religijskim mislima uopšte, da versko ponašanje ne samo imitira, ali i učestvuje u, svetim događajima, i na taj način obnavlja mitso vreme porekla. Na Elijadino razmišljanje utiču delimično Rudolf Oto, Gerardus van der Leuv (Gerard van der Leeuw), Nae Ionescu. Vrhovni Bog Prema nekim evolucionističkim teorijama religije, posebno kos Edvarda Burnet Tajlor (Edward Burnett Tylor), kulturni napredak jeste promena sa animizma i mnogoboštva na monoteizam. Prema ovom gledištu, naprednije kulture bi trebalo da bude više monoteističke, a primitivnije kulture bi trebalo da bude više politeističke. Međutim, mnogi od najvažnijih `primitivnih`, pre poljoprivrednih društava veruju u vrhovnog Boga. Tako, prema Eliadi, naučnici posle 19. veka su odbacili tilor teoriju evolucije iz animizma. Elijade sumnja da su najraniji ljudi obožavali nebesko vrhovno biće, u obrascima u komparativne religije, piše on: `Najpopularnija molitva u svetu je upućena- Oče naš koji si na nebesima.` Moguće je da su čovekove najraniji molitve upućene istom nebeskom ocu. ` Međutim, Elijade se ne slaže sa Vilhelmom Šmidtom (Wilhelm Schmidt), koji je mislio da je najraniji oblik religije bio strogi monoteizam. Elijade odbacuje ovu teoriju `primordijalnog monoteizma” kao `krutu` i neizvodljivu. `U najboljem slučaju,` piše on, `ova plan Šmidtova teorija čini nalog ljudskih verski evolucija od paleolita.` Elijadina filozofija Filozofija religije Platonizam i primitivna ontologija Prema Elijadi, tradicionalni čovek oseća da se stvari `stiču realno, svoj identitet, samo u onoj meri njihovog učešća u transcendentalnoj stvarnosti`. U tradicionalnom čoveka, nečist svet je `besmisleno`, a stvar se uzdiže se nečistog sveta samo u skladu sa idealnim, mitskim modelom. Elijade opisuje ovaj pogled na stvarnost kao temeljni deo `primitivne ontologije` (studija o `postojanju` ili “stvarnost`). Vidi sličnost sa filozofijom Platona, koji je verovao da su fizički fenomeni blede i prolazne imitacije večnih modela ili `oblika`. On je tvrdio: Platon možemo smatrati izvanrednim filozofom `primitivnog mentaliteta `, to je, kao mislilac koji je uspeo da u davanju filozofske opticaje i validnost na načinima života i ponašanjaima arhaičnog čovečanstva. Elijade je smatro da je Platonova teorija oblika `primitivna ontologija` istrajna u grčkoj filozofiji. On tvrdi da je platonizam `najpotpunije razrađena` verzija ove primitivne ontologije.

Kao na slikama Prentice-Hall (January 1, 1971) Language ‎English Hardcover ‎503 pages RETKO!!! Sociologija (lat. societas — društvo; stgrč. λόγος — nauka) jeste opšta i osnovna nauka o društvu.[1] Ova nauka koristi razne metode empirijskog istraživanja,[2] simboličke interpretacije i kritičke analize[3] kako bi razvila sistematsko znanje o društvenim aktivnostima, često sa ciljem primene ovog znanja radi dostizanja društvenog blagostanja. Predmet izučavanja se kreće od mikronivoa društvene akcije i interakcije do makro nivoa sistema i društvenih struktura.[4] Opšta sociologija i posebne sociološke discipline[uredi | uredi izvor] Opšta sociologija proučava društvo kao celinu unutar koje važe određena pravila i zakonitosti. U žiži njenog interesovanja se nalaze društvena klasifikacija (klase), društvena pokretljivost pojedinaca i društvene promene. Posebne sociološke discipline se bave izučavanjem pojedinih društvenih područja. Šezdesetih godina 20. veka posebne sociološke discipline su počele naglo da se razvijaju, naročito u zemljama sa dužom tradicijom razvoja sociologije uopšte (Francuska, Nemačka, SAD i druge). Sociologija i druge društvene nauke[uredi | uredi izvor] Saradnja između sociologije i drugih društvenih nauka je veoma tesna. Sociologija pruža posebnim društvenim naukama teorijski i metodološki okvir za izučavanje zasebnih oblasti društvene stvarnosti ili pojedinačnih društvenih pojava koje su predmet njihovog izučavanja. Posebne društvene nauke sociologiji zauzvrat daju ogroman empirijski (iskustveni) materijal do kojeg su došle. Prilikom izučavanja opštih društvenih zakonitosti, sociologija uvažava zakonitosti koje su utvrdile posebne društvene nauke. Metod sociologije[uredi | uredi izvor] U cilju naučnog objašnjenja društvenih pojava sociologija koristi kvalitativne i kvantitativne metode ili tehnike. Svaka etapa istraživanja ima svoje metode.[5] Metodi za prikupljanje podataka: Posmatranje je osnovni i ujedno najstariji metod za prikupljanje podataka o društvenim pojavama. Posmatranje se sastoji u neposrednom čulnom opažanju koje se odvija prema unapred uspostavljenom planu istraživanja i sa određenim saznajnim ciljem. Sociolog na terenu sistematski beleži sve podatke koji su bitni za objektivno naučno objašnjenje posmatrane društvene pojave. Posmatranje se deli na posmatranje sa učestvovanjem (posmatrač uzima udela u zbivanjima koja posmatra) i posmatranje bez učestvovanja (posmatrač se drži po strani). Anketa je pogodna za masovno prikupljanje činjenica ili stavova, zbog čega se koristi za ispitivanje javnog mnjenja. U velikim sociološkim istraživanjima ankete se prikupljaju na terenu, u direktnom kontaktu anketara sa ispitanikom. Postoje i drugi oblici anketa kao što su telefonska anketa, internet anketa i sl. Pitanja koja su postavljena u anketi mogu biti zatvorenog tipa (ispitanik treba da odabere jedan od ponuđenih odgovora) i otvorenog tipa (ispitaniku je ostavljena sloboda da sam formuliše odgovor na postavljeno pitanje). Prvi oblik je praktičniji u fazi obrade podataka, ali je drugi oblik verodostojniji jer nije uvek moguće predvideti odgovore ispitanika i unapred ih razvrstati. Intervju je sličan anketi. On sadrži pitanja opšteg karaktera, a u toku razgovora ispitivač usmerava ispitanika postavljanjem relevantnih pitanja. Ovaj metod je pogodan kada se prikupljaju podaci za kvalitativnu obradu. Eksperiment je jedna vrsta posmatranja, koje se odvija u veštački izazvanim uslovima. Ovaj metod nije uobičajen u sociologiji jer ima izvesne nedostatke: Društvene pojave se teže izazivaju u cilju trenutnog proučavanja, te zahtevaju više vremena za istraživanje. Eksperiment mora ostati tajna da bi učesnici spontano reagovali u datim uslovima. Pošto su društvene pojave vrlo složene, mora se dobro izolovati grupa nad kojom se vrši eksperiment, da ne bi došlo do uticaja spoljašnjih faktora na razvoj događaja. Metodi za sređivanje podataka: Klasifikacija je logička radnja kojom se određena grupa podataka razvrstava prema kriterijumima koje postavlja istraživač. U sociologiji nisu uobičajene jednostavne klasifikacije jer su društvene pojave same po sebi veoma složene i međusobno isprepletane. Zato se češće koriste tipologije. Merenje je kvantitativno označavanje društvenih pojava u cilju postizanja što veće preciznosti. Ovde spadaju i skale, kojima se podaci mogu jednostavno rangirati, što je veoma značajno u slučajevima kada brojčana kvalifikacija nije moguća. Statistički metodi su u sociologiji postali uobičajena metoda obrade masovnih podataka koji su prikupljeni anketnim istraživanjem. Sociometrija je tehnika koju je razvio bečki lekar Jakob Moreno, a specifična je po tome što društvene odnose posmatra kao modele međuljudskog povezivanja putem uzajamnog privlačenja i odbijanja. Postupak se zasniva na otkrivanju strukture društvenih odnosa (simpatije-antipatije, odnos autoriteta, ugled unutar grupe itd.). Ovaj postupak je primenljiv na male društvene grupe u kojima je moguće posmatrati međusobne odnose svih njenih članova. Rezultati se grafički prikazuju na sociogramima. Analiza sadržaja je pretežno kvantitativna tehnika kojom se beleži učestalost i sadržaj poruka u procesu komunikacije. Primenjuje se u analizi novinskih članaka ili javnih govora. U okviru kvantitativnog dela analize određuje se količina podataka u funkciji vremena, položaja (što govori o značajnosti) i slično, a u kvalitativnom delu analize se određuje tip podataka (npr. pozitivni, negativni ili neutralni stavovi). Metodi za tumačenje podataka: Uporedni metod se može koristiti na tri nivoa analize: poređenje varijeteta jedne pojave u okviru istog društva; poređenje iste pojave u dva različita društva koja pripadaju istoj istorijskoj etapi; uporedno-istorijski metod. Metod multidisciplinarne analize je jedan od statističkih postupaka za proučavanje uzročno-posledičnih veza među društvenim pojavama. Analiza podataka podrazumeva proveru da li je glavna hipoteza potvrđena ili opovrgnuta, kao i proveru da li je eventualno ustanovljena neka druga relacija koja nije bila predviđena na početku istraživanja. Preteče sociologije[uredi | uredi izvor] Misao o društvu je mnogo starija od same nauke o društvu, pa se preteče sociologije mogu kontinuirano pratiti još od antičke epohe. Stari robovlasnički sistemi, u kojima je vladar bio poistovećen sa bogom, nisu ostavljali mnogo prostora za kritičko razmišljanje o društvu, a posebno ne za čuvanje pisanih izvora o tome. Takvi uslovi su se stekli tek u antičkoj Grčkoj, gde su se svi ljudi (ne računajući robove, žene i strance) bavili politikom i učestvovali u uređenju polisa. Starogrčki mislioci Sokrat, Platon i Aristotel postavili su temelje današnje sociologije, posebno u domenu društvenog i državnog uređenja, podele rada, uloge vladajućih elita, morala i tako dalje. Platonova Država je prvo celovito sačuvano delo o državnom uređenju. Srednji vek je period u kojem je društvo tumačeno delovanjem natprirodnih i svemoćnih sila, koje sa neba regulišu čitav život na Zemlji. U ovom periodu se izdvajaju dva velika mislioca — Sveti Avgustin i Toma Akvinski. Ne treba zanemariti ni doprinos arapskog mislioca Ibna Halduna. Sa pojavom kapitalizma, pojavile su se dve nove klase — buržoazija i proletarijat. Iako su svi bili jednaki pred zakonom, postojala je velika razlika zasnovana na ekonomskoj moći pojedinca. Tada su se pojavile dve struje u društvenoj misli: Apologetska, koja je težila da objasni i opravda postojeći društveni i ekonomski sistem (na primer teorija društvenog ugovora); Kritička, koja je analizirajući kapitalističko društvo ukazivala na nužnost njegovog ukidanja i uspostavljanja novog i pravednog društva (utopistička, a posebno socio-utopistička misao, naučni socijalizam). Nastanak sociologije[uredi | uredi izvor] Kao zasebna nauka o društvu sociologija je nastala u prvoj polovini 19. veka. U to vreme su neke prirodne nauke, kao što su biologija i fizika, bile veoma razvijene, te su poslužile kao uzor za formiranje nove nauke koja bi izučavala društvo. Kao što je već rečeno, društvo je i ranije bilo predmet izučavanja pojedinih nauka, naročito filozofije, i to socijalne filozofije. Vremenom je prepoznata potreba da se zasnuje zasebna nauka o društvu. Tu zamisao je prvi izložio Ogist Kont (1798—1857) u svom Kursu pozitivne filozofije, gde je ponudio klasifikaciju nauka u kojoj je i sociologija našla svoje mesto. Njen zadatak je da izučava društvo u celini, kako u stanju mirovanja, tako i u stanju kretanja. Prema Kontu, sociologija se deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika ima zadatak da prikaže anatomiju društva u stanju mirovanja i da otkrije neophodne uslove za održavanje harmoničnih odnosa u društvu i jedinstva društva kao celine. Socijalna dinamika bi trebalo da bude opšta teorija prirodnog napretka čovečanstva. Ona izučava uzroke i zakonitosti društvenih promena. Starije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Mehanicističke teorije obuhvataju ona shvatanja koja društvene pojave i procese objašnjavaju pomoću zakona koji vladaju u prirodi, odnosno u fizici i hemiji. U mehanicistički orijentisane sociologe ubraja se Vilfredo Pareto (1848—1923). On je razvio teoriju o socijalnoj ravnoteži koju je objasnio pojmovima rezidum i derivatum. Biologističke teorije polaze od ideje da je društvo deo organskog sveta koji proučava biologija. Stoga zakoni i metodi koji važe za biologiju moraju da važe i za sociologiju. Kao rezultat otkrića da sva živa bića imaju ćelijsku strukturu i da u prirodi postoji borba za opstanak, nastala su dva pravca — organicistički i socijal-darvinistički. Najznačajniji predstavnik organicističkog pravca je Herbert Spenser koji je smatrao da u društvu važe zakon evolucije, zakon održanja energije (materije) i borba za opstanak. On je izložio svoj koncept prelaska društva iz niže faze u višu. U militarističkoj fazi, ljudi su organizovani u horde, postoji čvrsta vojna organizacija i disciplina, odricanje ličnih prava i pokoravanje vojnom vođi. Vremenom to prelazi u despotizam u kome se stvara hijerarhija. U industrijskoj fazi, ličnost je slobodna, pa njene sposobnosti i potrebe mogu doći do izražaja. Ovde se borba za opstanak manifestuje tako što preživi ono društvo koje se bolje prilagodi industrijskom radu, ali i koje uvažava lične potrebe. Socio-darvinistički pravac podrazumeva da se društvo može objasniti samo pomoću zakona o borbi za opstanak. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Ludvig Gumplovič (1838—1909). On smatra da se u društvu vodi nemilosrdna borba između rasa, od kojih su neke više, a neke niže. Psihologističke teorije ističu svest i psihu kao najbitnija svojstva čoveka. Među prvima sa ovakvim stavom bio je Džon Stjuart Mil (1806—1873), koji je smatrao da ljudi u društvu zadržavaju ista svojstva kao i pojedinci. Takvo tumačenje se brzo razvijalo i diferenciralo u više pravaca. Najznačajniji su individualno-psihološki, kolektivno-psihološki i socijalno-psihološki pravac. Individualno-psihološki pravac objašnjava društvo, kao i sve društvene pojave, procese i odnose, pa i društvene zakonitosti uopšte, elementima individualne psihe. Gabrijel Tard (1843—1904) smatra da je ključni element psihe podražavanje. Vilijam Makdugal (1871—1938) tome dodaje instinkt. Zigmund Frojd (1876—1939) smatra da su ključni elementi nagoni, i to polni nagon i agresivni nagon. Maks Veber (1864—1920) smatra da se sve društvene pojave mogu objasniti njihovim unutrašnjim smislom. Zbog toga ne treba ispitivati uzroke pojava, već ih treba razumeti (tome služe idealno-tipske konstrukcije). Kolektivno-psihološki pravac je nastao u klasičnoj nemačkoj filozofiji, posebno u Hegelovim delima. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca je Emil Dirkem (1858—1917), koji kaže da društvo nije prost zbir pojedinaca, već da ono ima svoja obeležja i zakonitosti. Socijalno-psihološki pravac je nastao sa težnjom da se prevaziđe ekstremnost prethodna dva pravca. Najistaknutiji predstavnik je Žorž Gurvič (1897—1965). Vršeći klasifikaciju sociologije, on društvene pojave deli na strukturirane i astrukturalne. Strukturirane pojave su i konkretno-apstraktne, tj. to su velike društvene grupe. Astrukturalne pojave su apstraktne i to su mikrosociološke pojave, male društvene grupe. Strukturirane pojave izučava makrosociologija, dok nestrukturalne pojave izučava mikrosociologija. Pojave koje izučavaju mikro i makrosociologija spadaju u sferu horizontalnog pluralizma. Pored ovoga, postoji i vertikalni pluralizam, koji izučava strukture društva kroz slojeve iz kojih se ono sastoji i to izučava dubinska sociologija. Prema Gurviču, postoji deset slojeva od kojih se sastoji društvo u vertikalnoj strukturi. To su: morfološka i ekološka površina; društvene organizacije ili organizovane nadgradnje; društveni uzori; kolektivna ponašanja koja se odvijaju sa izvesnom privlačnošću, ali van organizacionih aparata; spletovi društvenih uloga; kolektivni stavovi; društveni simboli; eruptivna, novatorska i stvaralačka kolektivna ponašanja; kolektivne ideje i vrednosti; kolektivna društvena stanja i kolektivni psihički akti; Bihevioristička sociologija nastoji da objasni društvo, društvene pojave i pojedinačnu psihu kao rezultat društvenog ponašanja pojedinaca, koje je u krajnjoj liniji njihova reakcija na spoljnu sredinu. Novije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Funkcionalizam je jedan od najuticajnijih pravaca u savremenoj građanskoj sociologiji. Javlja se u tri varijante: prvobitnoj biologističkoj, normativnoj i socijalno-kibernetskoj. Osnovna ideja je shvatanje društva kao trajne i stabilne strukture, čiji su elementi čvrsto povezani i čine skladnu celinu. Svaki element te celine ima određenu funkciju, čija je uloga da vrši određenu delatnost koja daje doprinos održanju postojeće celine, pre svega u stanju harmonične ravnoteže. Osnovni principi funkcionalizma su: Princip funkcionalnog jedinstva društva, po kome je društvo zatvoren sistem harmonično usklađenih delova; Princip univerzalnosti, po kome svaki deo društva ima pozitivnu ulogu u održavanju sistema; Princip nužnosti, po kome svaki deo, vršeći svoju ulogu, održava kontinuitet sistema; Princip dinamične ravnoteže i kontinuiteta, po kome u svakom društvenom sistemu postoje mehanizmi koji ga drže u ravnoteži ili su sposobni da ga posle poremećaja ravnoteže vrate u pređašnje stanje. Strukturalizam je preuzet iz socijalne antropologije. Njegova suština je u isticanju i naglašavanju značaja društvene strukture, odnosno u nastojanju da se težište istraživanja društva pomeri od čoveka ka strukturi. Glavni predstavnik je Mišel Fuko. Formalno-sociološki pravac utvrđuje specifičnost predmeta sociologije u formi, odvojeno od sadržaja društvene pojave. U tome je najdalje otišao Leopold fon Vize u Sistemu opšte sociologije. On je smatrao da sociologija kao opšta nauka o društvu izučava odnose između ljudi, a posebne sociologije izučavaju odnose između ljudi i stvari. Naveo je četiri osnovne kategorije svog sociološkog sistema: Društveni proces je onaj proces kojim se ljudi povezuju jedni sa drugima ili se međusobno razdvajaju. Društveni odnos je labilno stanje povezanosti ili razdvojenosti između ljudi koje je rezultat jednog ili više socijalnih procesa. Društveni prostor je univerzum u kome se odigravaju socijalni procesi. Društvena tvorevina je množina socijalnih odnosa koji su tako povezani da u praktičnom životu predstavljaju jedinstvo. Marksizam je pravac koji je nastao u okviru učenja Karla Marksa (1818—1883), Fridriha Engelsa (1820—1895) i njihovih sledbenika. Ovo učenje predstavlja skup teorija koje se odnose na sva područja objektivne stvarnosti, kao što su filozofska, ekonomska, sociološka i antropološka teorija. Sve ove teorije zajedno predstavljaju celinu i označavaju jedinstven pogled na svet. Marksizam ima nekoliko teorijskih i idejnih preteča: U okviru nemačke klasične filozofije, veliki uticaj je imao Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770—1831). Preuzimajući od Hegela princip dijalektike, Marks i Engels su mu dali materijalističku sadržinu. Filozofsku osnovu marksizma čini jedinstvo filozofskog materijalizma i dijalektike. Učenje engleskih ekonomista XVII i XVIII veka se zasnivalo velikim delom na činjenici da je Engleska tog doba bila najrazvijenija kapitalistička zemlja i da je u tom smislu pružala solidnu iskustvenu osnovu za izučavanje kapitalističkog načina proizvodnje i buržoaskog društva uopšte. Najistaknutiji predstavnici engleske političke ekonomije bili su Adam Smit (1723—1790), čiji je najvažniji rad Istraživanje o uzrocima i prirodi bogatstva naroda i David Rikardo (1779—1823), čiji je najvažniji rad Načela političke ekonomije i oporezivanja. Oni su analizirali rad kao izvor bogatstva i postavili temelj radne teorije vrednosti, koju su kasnije Marks i Engels upotrebili za stvaranje teorije viška vrednosti, koja predstavlja suštinu njihovog ekonomskog učenja. Socijal-utopistička učenja su takođe doprinela marksizmu snažnom kritikom kapitalizma i ukazivanjem na potrebu njegovog ukidanja. U vreme kada je nastalo Marksovo učenje o društvu pojavila se sociologija kao nauka u delima Ogista Konta i Herberta Spensera. Marksizam i sociologija su nastali u isto vreme i u sličnim društvenim i političkim uslovima, ali su jedan prema drugome pokazali krajnju ignoranciju. U stvari, radilo se o dubokoj i opravdanoj netrpeljivosti. Prvi sociolozi i njihovi kasniji sledbenici su smatrali da je Marksovo učenje o društvu opasna ideologija nižih slojeva koji preko nje žele da se domognu vlasti i promene svet u svoju korist. A Marks i Engels su, u novoj nauci o društvu — sociologiji, videli konzervativnu društvenu misao koja je nastala sa ciljem da autoritetom nauke, ne samo objasni, već i opravda postojeće društvene odnose i na taj način obezbedi njihovu stabilnost i trajanje. I jedni i drugi su bili u pravu. Svojom teorijom Marks i Engels su zaista želeli da ukinu postojeći i uspostave novi svet, a kasnije će ta teorija stvarno i poslužiti radničkoj klasi kao sredstvo ili oružje u borbi za osvajanje vlasti i promenu sveta. A buržoaski sociolozi su svoj veliki teorijski sistem zaista stavili u službu naučne argumentacije za očuvanje klasnog društva buržoaskog tipa. Istina, Marksovo učenje o društvu nije strogo sociološko, jer se tiče i ekonomije, filozofije i antropologije, ali bi se sa aspekta savremene sociologije, u manjoj ili većoj meri, slične primedbe mogle uputiti i Marksovim savremenicima građanske orijentacije, koji se smatraju gotovo zvaničnim tvorcima sociologije kao nauke. Suština Marksovog učenja o društvu sadržana je u rečenici: „Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“ Savremena sociologija[uredi | uredi izvor] Od svog nastanka sredinom 19. veka do sredine 20. veka, dakle u prvih sto godina svog postojanja, sociologija je imala velike napore da se konstituiše kao nova nauka, odnosno kao opšta društvena nauka. Ti napori su doneli dragocene rezultate: sociologija se vremenom konstituisala kao samostalna nauka, definisala je svoj predmet, polako su stvoreni uslovi za uobličavanje sociološkog metoda, prilično uspešno je određen odnos sociologije prema drugim naukama, kao i odnos sociologije prema drugim društvenim naukama. Pošto se društvo neprestano menjalo, prepoznata je potreba da se i nauka o društvu promeni i da se formira neka nova sociologija. Već je na samom početku došlo do različitih shvatanja koncepcija promena koje sociologija treba da pretrpi u pogledu svoje transformacije: Prva grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se preko uklanjanja nedostataka u postojećim teorijskim sistemima ili u okviru empirijskih istraživanja, ti nedostaci prevazilaze unošenjem izvesnih korekcija. Time bi praktično bila sačuvana teorijska suština postojeće sociologije, samo bi, u skladu sa izmenjenim društvenim okolnostima, teorijska uopštavanja i teorijska interpretacija bili traženi na višem nivou. Druga grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se rešenje za postojeću situaciju u sociologiji nalazi u jednoj novoj, različitoj od dotadašnje sociologije. Ona bi trebalo da pruži novu teorijsku osnovu za celovito izučavanje društva, da bude humanistički usmerena i sposobna da pokrene i usmerava društvene procese i promene. Naročito je bio izražen zahtev za aktivnim odnosom nove sociologije prema društvenoj praksi. U tom smislu se ovaj zahtev može shvatiti kao protest savremenih sociologa protiv besplodnosti dotadašnje sociologije u odnosu na društvenu praksu. Ali i ova tzv. nova sociologija ima dve struje: radikalnu i humanističku. Radikalna sociologija se javlja šezdesetih godina u SAD i zapadnoj Evropi nešto kasnije. Ona izražava krajnji kritički odnos prema statičkoj viziji društva u dosadašnjoj sociologiji. Radikalna sociologija za koju se oni zalažu, ne treba da bude ni samo teorijska, ni samo empirijska nauka, ali ne treba da bude ni vrednosno neutralna. Naprotiv, ona bi morala da ostvari jedinstvo teorije, metoda i društvene akcije. Svi predstavnici radikalne sociologije su saglasni u uverenju da društvo treba da se menja i da u odnosu na te promene sociologija treba da ima aktivnu i značajnu ulogu. Ali, među njima ne postoji saglasnost oko toga kakvo bi to novo društvo trebalo da bude, ni kojim se putevima do njega može doći. Jedni smatraju da se to može učiniti uspostavljanjem kontrole nad centrima moći u društvu. Drugi kao put vide ukidanje starog društva putem razaranja, destrukcije i sabotaže. Novo društvo ne bi smelo da sadrži nijedan od bitnih elemenata sadašnjeg društva, u koje spadaju sva ona glavna obeležja industrijskog društva (masovna proizvodnja i raspodela, prostori urbanih kompleksa, birokratski aparat). Stepen materijalnog razvoja u ovom društvu bi morao da bude takav da svi članovi društva imaju približno jednake uslove za život, otprilike onakve kakve u savremenim razvijenim građanskim društvima ima viši sloj srednje klase. Humanistička sociologija vidi suštinu sadržanu u novoj viziji uloge pojedinca, čoveka, u odnosu na društvo i promene u njemu. Sa aspekta ove sociologije, čovek je biće koje oseća, misli i deluje, sposobno, dakle, za aktivan odnos prema stvarnosti u kojoj živi, pa prema tome i za aktivan odnos prema društvu kao delu te stvarnosti. osnove sociologije osnovna sociologija elementarna

Kao na slikama Retko u ponudi Sociologija (lat. societas — društvo; stgrč. λόγος — nauka) jeste opšta i osnovna nauka o društvu.[1] Ova nauka koristi razne metode empirijskog istraživanja,[2] simboličke interpretacije i kritičke analize[3] kako bi razvila sistematsko znanje o društvenim aktivnostima, često sa ciljem primene ovog znanja radi dostizanja društvenog blagostanja. Predmet izučavanja se kreće od mikronivoa društvene akcije i interakcije do makro nivoa sistema i društvenih struktura.[4] Opšta sociologija i posebne sociološke discipline[uredi | uredi izvor] Opšta sociologija proučava društvo kao celinu unutar koje važe određena pravila i zakonitosti. U žiži njenog interesovanja se nalaze društvena klasifikacija (klase), društvena pokretljivost pojedinaca i društvene promene. Posebne sociološke discipline se bave izučavanjem pojedinih društvenih područja. Šezdesetih godina 20. veka posebne sociološke discipline su počele naglo da se razvijaju, naročito u zemljama sa dužom tradicijom razvoja sociologije uopšte (Francuska, Nemačka, SAD i druge). Sociologija i druge društvene nauke[uredi | uredi izvor] Saradnja između sociologije i drugih društvenih nauka je veoma tesna. Sociologija pruža posebnim društvenim naukama teorijski i metodološki okvir za izučavanje zasebnih oblasti društvene stvarnosti ili pojedinačnih društvenih pojava koje su predmet njihovog izučavanja. Posebne društvene nauke sociologiji zauzvrat daju ogroman empirijski (iskustveni) materijal do kojeg su došle. Prilikom izučavanja opštih društvenih zakonitosti, sociologija uvažava zakonitosti koje su utvrdile posebne društvene nauke. Metod sociologije[uredi | uredi izvor] U cilju naučnog objašnjenja društvenih pojava sociologija koristi kvalitativne i kvantitativne metode ili tehnike. Svaka etapa istraživanja ima svoje metode.[5] Metodi za prikupljanje podataka: Posmatranje je osnovni i ujedno najstariji metod za prikupljanje podataka o društvenim pojavama. Posmatranje se sastoji u neposrednom čulnom opažanju koje se odvija prema unapred uspostavljenom planu istraživanja i sa određenim saznajnim ciljem. Sociolog na terenu sistematski beleži sve podatke koji su bitni za objektivno naučno objašnjenje posmatrane društvene pojave. Posmatranje se deli na posmatranje sa učestvovanjem (posmatrač uzima udela u zbivanjima koja posmatra) i posmatranje bez učestvovanja (posmatrač se drži po strani). Anketa je pogodna za masovno prikupljanje činjenica ili stavova, zbog čega se koristi za ispitivanje javnog mnjenja. U velikim sociološkim istraživanjima ankete se prikupljaju na terenu, u direktnom kontaktu anketara sa ispitanikom. Postoje i drugi oblici anketa kao što su telefonska anketa, internet anketa i sl. Pitanja koja su postavljena u anketi mogu biti zatvorenog tipa (ispitanik treba da odabere jedan od ponuđenih odgovora) i otvorenog tipa (ispitaniku je ostavljena sloboda da sam formuliše odgovor na postavljeno pitanje). Prvi oblik je praktičniji u fazi obrade podataka, ali je drugi oblik verodostojniji jer nije uvek moguće predvideti odgovore ispitanika i unapred ih razvrstati. Intervju je sličan anketi. On sadrži pitanja opšteg karaktera, a u toku razgovora ispitivač usmerava ispitanika postavljanjem relevantnih pitanja. Ovaj metod je pogodan kada se prikupljaju podaci za kvalitativnu obradu. Eksperiment je jedna vrsta posmatranja, koje se odvija u veštački izazvanim uslovima. Ovaj metod nije uobičajen u sociologiji jer ima izvesne nedostatke: Društvene pojave se teže izazivaju u cilju trenutnog proučavanja, te zahtevaju više vremena za istraživanje. Eksperiment mora ostati tajna da bi učesnici spontano reagovali u datim uslovima. Pošto su društvene pojave vrlo složene, mora se dobro izolovati grupa nad kojom se vrši eksperiment, da ne bi došlo do uticaja spoljašnjih faktora na razvoj događaja. Metodi za sređivanje podataka: Klasifikacija je logička radnja kojom se određena grupa podataka razvrstava prema kriterijumima koje postavlja istraživač. U sociologiji nisu uobičajene jednostavne klasifikacije jer su društvene pojave same po sebi veoma složene i međusobno isprepletane. Zato se češće koriste tipologije. Merenje je kvantitativno označavanje društvenih pojava u cilju postizanja što veće preciznosti. Ovde spadaju i skale, kojima se podaci mogu jednostavno rangirati, što je veoma značajno u slučajevima kada brojčana kvalifikacija nije moguća. Statistički metodi su u sociologiji postali uobičajena metoda obrade masovnih podataka koji su prikupljeni anketnim istraživanjem. Sociometrija je tehnika koju je razvio bečki lekar Jakob Moreno, a specifična je po tome što društvene odnose posmatra kao modele međuljudskog povezivanja putem uzajamnog privlačenja i odbijanja. Postupak se zasniva na otkrivanju strukture društvenih odnosa (simpatije-antipatije, odnos autoriteta, ugled unutar grupe itd.). Ovaj postupak je primenljiv na male društvene grupe u kojima je moguće posmatrati međusobne odnose svih njenih članova. Rezultati se grafički prikazuju na sociogramima. Analiza sadržaja je pretežno kvantitativna tehnika kojom se beleži učestalost i sadržaj poruka u procesu komunikacije. Primenjuje se u analizi novinskih članaka ili javnih govora. U okviru kvantitativnog dela analize određuje se količina podataka u funkciji vremena, položaja (što govori o značajnosti) i slično, a u kvalitativnom delu analize se određuje tip podataka (npr. pozitivni, negativni ili neutralni stavovi). Metodi za tumačenje podataka: Uporedni metod se može koristiti na tri nivoa analize: poređenje varijeteta jedne pojave u okviru istog društva; poređenje iste pojave u dva različita društva koja pripadaju istoj istorijskoj etapi; uporedno-istorijski metod. Metod multidisciplinarne analize je jedan od statističkih postupaka za proučavanje uzročno-posledičnih veza među društvenim pojavama. Analiza podataka podrazumeva proveru da li je glavna hipoteza potvrđena ili opovrgnuta, kao i proveru da li je eventualno ustanovljena neka druga relacija koja nije bila predviđena na početku istraživanja. Preteče sociologije[uredi | uredi izvor] Misao o društvu je mnogo starija od same nauke o društvu, pa se preteče sociologije mogu kontinuirano pratiti još od antičke epohe. Stari robovlasnički sistemi, u kojima je vladar bio poistovećen sa bogom, nisu ostavljali mnogo prostora za kritičko razmišljanje o društvu, a posebno ne za čuvanje pisanih izvora o tome. Takvi uslovi su se stekli tek u antičkoj Grčkoj, gde su se svi ljudi (ne računajući robove, žene i strance) bavili politikom i učestvovali u uređenju polisa. Starogrčki mislioci Sokrat, Platon i Aristotel postavili su temelje današnje sociologije, posebno u domenu društvenog i državnog uređenja, podele rada, uloge vladajućih elita, morala i tako dalje. Platonova Država je prvo celovito sačuvano delo o državnom uređenju. Srednji vek je period u kojem je društvo tumačeno delovanjem natprirodnih i svemoćnih sila, koje sa neba regulišu čitav život na Zemlji. U ovom periodu se izdvajaju dva velika mislioca — Sveti Avgustin i Toma Akvinski. Ne treba zanemariti ni doprinos arapskog mislioca Ibna Halduna. Sa pojavom kapitalizma, pojavile su se dve nove klase — buržoazija i proletarijat. Iako su svi bili jednaki pred zakonom, postojala je velika razlika zasnovana na ekonomskoj moći pojedinca. Tada su se pojavile dve struje u društvenoj misli: Apologetska, koja je težila da objasni i opravda postojeći društveni i ekonomski sistem (na primer teorija društvenog ugovora); Kritička, koja je analizirajući kapitalističko društvo ukazivala na nužnost njegovog ukidanja i uspostavljanja novog i pravednog društva (utopistička, a posebno socio-utopistička misao, naučni socijalizam). Nastanak sociologije[uredi | uredi izvor] Kao zasebna nauka o društvu sociologija je nastala u prvoj polovini 19. veka. U to vreme su neke prirodne nauke, kao što su biologija i fizika, bile veoma razvijene, te su poslužile kao uzor za formiranje nove nauke koja bi izučavala društvo. Kao što je već rečeno, društvo je i ranije bilo predmet izučavanja pojedinih nauka, naročito filozofije, i to socijalne filozofije. Vremenom je prepoznata potreba da se zasnuje zasebna nauka o društvu. Tu zamisao je prvi izložio Ogist Kont (1798—1857) u svom Kursu pozitivne filozofije, gde je ponudio klasifikaciju nauka u kojoj je i sociologija našla svoje mesto. Njen zadatak je da izučava društvo u celini, kako u stanju mirovanja, tako i u stanju kretanja. Prema Kontu, sociologija se deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika ima zadatak da prikaže anatomiju društva u stanju mirovanja i da otkrije neophodne uslove za održavanje harmoničnih odnosa u društvu i jedinstva društva kao celine. Socijalna dinamika bi trebalo da bude opšta teorija prirodnog napretka čovečanstva. Ona izučava uzroke i zakonitosti društvenih promena. Starije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Mehanicističke teorije obuhvataju ona shvatanja koja društvene pojave i procese objašnjavaju pomoću zakona koji vladaju u prirodi, odnosno u fizici i hemiji. U mehanicistički orijentisane sociologe ubraja se Vilfredo Pareto (1848—1923). On je razvio teoriju o socijalnoj ravnoteži koju je objasnio pojmovima rezidum i derivatum. Biologističke teorije polaze od ideje da je društvo deo organskog sveta koji proučava biologija. Stoga zakoni i metodi koji važe za biologiju moraju da važe i za sociologiju. Kao rezultat otkrića da sva živa bića imaju ćelijsku strukturu i da u prirodi postoji borba za opstanak, nastala su dva pravca — organicistički i socijal-darvinistički. Najznačajniji predstavnik organicističkog pravca je Herbert Spenser koji je smatrao da u društvu važe zakon evolucije, zakon održanja energije (materije) i borba za opstanak. On je izložio svoj koncept prelaska društva iz niže faze u višu. U militarističkoj fazi, ljudi su organizovani u horde, postoji čvrsta vojna organizacija i disciplina, odricanje ličnih prava i pokoravanje vojnom vođi. Vremenom to prelazi u despotizam u kome se stvara hijerarhija. U industrijskoj fazi, ličnost je slobodna, pa njene sposobnosti i potrebe mogu doći do izražaja. Ovde se borba za opstanak manifestuje tako što preživi ono društvo koje se bolje prilagodi industrijskom radu, ali i koje uvažava lične potrebe. Socio-darvinistički pravac podrazumeva da se društvo može objasniti samo pomoću zakona o borbi za opstanak. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Ludvig Gumplovič (1838—1909). On smatra da se u društvu vodi nemilosrdna borba između rasa, od kojih su neke više, a neke niže. Psihologističke teorije ističu svest i psihu kao najbitnija svojstva čoveka. Među prvima sa ovakvim stavom bio je Džon Stjuart Mil (1806—1873), koji je smatrao da ljudi u društvu zadržavaju ista svojstva kao i pojedinci. Takvo tumačenje se brzo razvijalo i diferenciralo u više pravaca. Najznačajniji su individualno-psihološki, kolektivno-psihološki i socijalno-psihološki pravac. Individualno-psihološki pravac objašnjava društvo, kao i sve društvene pojave, procese i odnose, pa i društvene zakonitosti uopšte, elementima individualne psihe. Gabrijel Tard (1843—1904) smatra da je ključni element psihe podražavanje. Vilijam Makdugal (1871—1938) tome dodaje instinkt. Zigmund Frojd (1876—1939) smatra da su ključni elementi nagoni, i to polni nagon i agresivni nagon. Maks Veber (1864—1920) smatra da se sve društvene pojave mogu objasniti njihovim unutrašnjim smislom. Zbog toga ne treba ispitivati uzroke pojava, već ih treba razumeti (tome služe idealno-tipske konstrukcije). Kolektivno-psihološki pravac je nastao u klasičnoj nemačkoj filozofiji, posebno u Hegelovim delima. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca je Emil Dirkem (1858—1917), koji kaže da društvo nije prost zbir pojedinaca, već da ono ima svoja obeležja i zakonitosti. Socijalno-psihološki pravac je nastao sa težnjom da se prevaziđe ekstremnost prethodna dva pravca. Najistaknutiji predstavnik je Žorž Gurvič (1897—1965). Vršeći klasifikaciju sociologije, on društvene pojave deli na strukturirane i astrukturalne. Strukturirane pojave su i konkretno-apstraktne, tj. to su velike društvene grupe. Astrukturalne pojave su apstraktne i to su mikrosociološke pojave, male društvene grupe. Strukturirane pojave izučava makrosociologija, dok nestrukturalne pojave izučava mikrosociologija. Pojave koje izučavaju mikro i makrosociologija spadaju u sferu horizontalnog pluralizma. Pored ovoga, postoji i vertikalni pluralizam, koji izučava strukture društva kroz slojeve iz kojih se ono sastoji i to izučava dubinska sociologija. Prema Gurviču, postoji deset slojeva od kojih se sastoji društvo u vertikalnoj strukturi. To su: morfološka i ekološka površina; društvene organizacije ili organizovane nadgradnje; društveni uzori; kolektivna ponašanja koja se odvijaju sa izvesnom privlačnošću, ali van organizacionih aparata; spletovi društvenih uloga; kolektivni stavovi; društveni simboli; eruptivna, novatorska i stvaralačka kolektivna ponašanja; kolektivne ideje i vrednosti; kolektivna društvena stanja i kolektivni psihički akti; Bihevioristička sociologija nastoji da objasni društvo, društvene pojave i pojedinačnu psihu kao rezultat društvenog ponašanja pojedinaca, koje je u krajnjoj liniji njihova reakcija na spoljnu sredinu. Novije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Funkcionalizam je jedan od najuticajnijih pravaca u savremenoj građanskoj sociologiji. Javlja se u tri varijante: prvobitnoj biologističkoj, normativnoj i socijalno-kibernetskoj. Osnovna ideja je shvatanje društva kao trajne i stabilne strukture, čiji su elementi čvrsto povezani i čine skladnu celinu. Svaki element te celine ima određenu funkciju, čija je uloga da vrši određenu delatnost koja daje doprinos održanju postojeće celine, pre svega u stanju harmonične ravnoteže. Osnovni principi funkcionalizma su: Princip funkcionalnog jedinstva društva, po kome je društvo zatvoren sistem harmonično usklađenih delova; Princip univerzalnosti, po kome svaki deo društva ima pozitivnu ulogu u održavanju sistema; Princip nužnosti, po kome svaki deo, vršeći svoju ulogu, održava kontinuitet sistema; Princip dinamične ravnoteže i kontinuiteta, po kome u svakom društvenom sistemu postoje mehanizmi koji ga drže u ravnoteži ili su sposobni da ga posle poremećaja ravnoteže vrate u pređašnje stanje. Strukturalizam je preuzet iz socijalne antropologije. Njegova suština je u isticanju i naglašavanju značaja društvene strukture, odnosno u nastojanju da se težište istraživanja društva pomeri od čoveka ka strukturi. Glavni predstavnik je Mišel Fuko. Formalno-sociološki pravac utvrđuje specifičnost predmeta sociologije u formi, odvojeno od sadržaja društvene pojave. U tome je najdalje otišao Leopold fon Vize u Sistemu opšte sociologije. On je smatrao da sociologija kao opšta nauka o društvu izučava odnose između ljudi, a posebne sociologije izučavaju odnose između ljudi i stvari. Naveo je četiri osnovne kategorije svog sociološkog sistema: Društveni proces je onaj proces kojim se ljudi povezuju jedni sa drugima ili se međusobno razdvajaju. Društveni odnos je labilno stanje povezanosti ili razdvojenosti između ljudi koje je rezultat jednog ili više socijalnih procesa. Društveni prostor je univerzum u kome se odigravaju socijalni procesi. Društvena tvorevina je množina socijalnih odnosa koji su tako povezani da u praktičnom životu predstavljaju jedinstvo. Marksizam je pravac koji je nastao u okviru učenja Karla Marksa (1818—1883), Fridriha Engelsa (1820—1895) i njihovih sledbenika. Ovo učenje predstavlja skup teorija koje se odnose na sva područja objektivne stvarnosti, kao što su filozofska, ekonomska, sociološka i antropološka teorija. Sve ove teorije zajedno predstavljaju celinu i označavaju jedinstven pogled na svet. Marksizam ima nekoliko teorijskih i idejnih preteča: U okviru nemačke klasične filozofije, veliki uticaj je imao Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770—1831). Preuzimajući od Hegela princip dijalektike, Marks i Engels su mu dali materijalističku sadržinu. Filozofsku osnovu marksizma čini jedinstvo filozofskog materijalizma i dijalektike. Učenje engleskih ekonomista XVII i XVIII veka se zasnivalo velikim delom na činjenici da je Engleska tog doba bila najrazvijenija kapitalistička zemlja i da je u tom smislu pružala solidnu iskustvenu osnovu za izučavanje kapitalističkog načina proizvodnje i buržoaskog društva uopšte. Najistaknutiji predstavnici engleske političke ekonomije bili su Adam Smit (1723—1790), čiji je najvažniji rad Istraživanje o uzrocima i prirodi bogatstva naroda i David Rikardo (1779—1823), čiji je najvažniji rad Načela političke ekonomije i oporezivanja. Oni su analizirali rad kao izvor bogatstva i postavili temelj radne teorije vrednosti, koju su kasnije Marks i Engels upotrebili za stvaranje teorije viška vrednosti, koja predstavlja suštinu njihovog ekonomskog učenja. Socijal-utopistička učenja su takođe doprinela marksizmu snažnom kritikom kapitalizma i ukazivanjem na potrebu njegovog ukidanja. U vreme kada je nastalo Marksovo učenje o društvu pojavila se sociologija kao nauka u delima Ogista Konta i Herberta Spensera. Marksizam i sociologija su nastali u isto vreme i u sličnim društvenim i političkim uslovima, ali su jedan prema drugome pokazali krajnju ignoranciju. U stvari, radilo se o dubokoj i opravdanoj netrpeljivosti. Prvi sociolozi i njihovi kasniji sledbenici su smatrali da je Marksovo učenje o društvu opasna ideologija nižih slojeva koji preko nje žele da se domognu vlasti i promene svet u svoju korist. A Marks i Engels su, u novoj nauci o društvu — sociologiji, videli konzervativnu društvenu misao koja je nastala sa ciljem da autoritetom nauke, ne samo objasni, već i opravda postojeće društvene odnose i na taj način obezbedi njihovu stabilnost i trajanje. I jedni i drugi su bili u pravu. Svojom teorijom Marks i Engels su zaista želeli da ukinu postojeći i uspostave novi svet, a kasnije će ta teorija stvarno i poslužiti radničkoj klasi kao sredstvo ili oružje u borbi za osvajanje vlasti i promenu sveta. A buržoaski sociolozi su svoj veliki teorijski sistem zaista stavili u službu naučne argumentacije za očuvanje klasnog društva buržoaskog tipa. Istina, Marksovo učenje o društvu nije strogo sociološko, jer se tiče i ekonomije, filozofije i antropologije, ali bi se sa aspekta savremene sociologije, u manjoj ili većoj meri, slične primedbe mogle uputiti i Marksovim savremenicima građanske orijentacije, koji se smatraju gotovo zvaničnim tvorcima sociologije kao nauke. Suština Marksovog učenja o društvu sadržana je u rečenici: „Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“ Savremena sociologija[uredi | uredi izvor] Od svog nastanka sredinom 19. veka do sredine 20. veka, dakle u prvih sto godina svog postojanja, sociologija je imala velike napore da se konstituiše kao nova nauka, odnosno kao opšta društvena nauka. Ti napori su doneli dragocene rezultate: sociologija se vremenom konstituisala kao samostalna nauka, definisala je svoj predmet, polako su stvoreni uslovi za uobličavanje sociološkog metoda, prilično uspešno je određen odnos sociologije prema drugim naukama, kao i odnos sociologije prema drugim društvenim naukama. Pošto se društvo neprestano menjalo, prepoznata je potreba da se i nauka o društvu promeni i da se formira neka nova sociologija. Već je na samom početku došlo do različitih shvatanja koncepcija promena koje sociologija treba da pretrpi u pogledu svoje transformacije: Prva grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se preko uklanjanja nedostataka u postojećim teorijskim sistemima ili u okviru empirijskih istraživanja, ti nedostaci prevazilaze unošenjem izvesnih korekcija. Time bi praktično bila sačuvana teorijska suština postojeće sociologije, samo bi, u skladu sa izmenjenim društvenim okolnostima, teorijska uopštavanja i teorijska interpretacija bili traženi na višem nivou. Druga grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se rešenje za postojeću situaciju u sociologiji nalazi u jednoj novoj, različitoj od dotadašnje sociologije. Ona bi trebalo da pruži novu teorijsku osnovu za celovito izučavanje društva, da bude humanistički usmerena i sposobna da pokrene i usmerava društvene procese i promene. Naročito je bio izražen zahtev za aktivnim odnosom nove sociologije prema društvenoj praksi. U tom smislu se ovaj zahtev može shvatiti kao protest savremenih sociologa protiv besplodnosti dotadašnje sociologije u odnosu na društvenu praksu. Ali i ova tzv. nova sociologija ima dve struje: radikalnu i humanističku. Radikalna sociologija se javlja šezdesetih godina u SAD i zapadnoj Evropi nešto kasnije. Ona izražava krajnji kritički odnos prema statičkoj viziji društva u dosadašnjoj sociologiji. Radikalna sociologija za koju se oni zalažu, ne treba da bude ni samo teorijska, ni samo empirijska nauka, ali ne treba da bude ni vrednosno neutralna. Naprotiv, ona bi morala da ostvari jedinstvo teorije, metoda i društvene akcije. Svi predstavnici radikalne sociologije su saglasni u uverenju da društvo treba da se menja i da u odnosu na te promene sociologija treba da ima aktivnu i značajnu ulogu. Ali, među njima ne postoji saglasnost oko toga kakvo bi to novo društvo trebalo da bude, ni kojim se putevima do njega može doći. Jedni smatraju da se to može učiniti uspostavljanjem kontrole nad centrima moći u društvu. Drugi kao put vide ukidanje starog društva putem razaranja, destrukcije i sabotaže. Novo društvo ne bi smelo da sadrži nijedan od bitnih elemenata sadašnjeg društva, u koje spadaju sva ona glavna obeležja industrijskog društva (masovna proizvodnja i raspodela, prostori urbanih kompleksa, birokratski aparat). Stepen materijalnog razvoja u ovom društvu bi morao da bude takav da svi članovi društva imaju približno jednake uslove za život, otprilike onakve kakve u savremenim razvijenim građanskim društvima ima viši sloj srednje klase. Humanistička sociologija vidi suštinu sadržanu u novoj viziji uloge pojedinca, čoveka, u odnosu na društvo i promene u njemu. Sa aspekta ove sociologije, čovek je biće koje oseća, misli i deluje, sposobno, dakle, za aktivan odnos prema stvarnosti u kojoj živi, pa prema tome i za aktivan odnos prema društvu kao delu te stvarnosti. rečnik sociologije sociološki leksikon

Autor - osoba Kolin, Rodni Naslov Teorija o večnom životu / Rodney Collin ; preveo Nebojša Barać Jedinstveni naslov ǂThe ǂTheory of Eternal Life. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zlatni zmaj, 2004 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 213 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Barać, Nebojša Zbirka ǂBiblioteka ǂMozaik stvarnosti (broš.) Napomene Prevod dela: The Theory of Eternal Life Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Život (filozofija) -- Besmrtnost Život (biologija) -- Besmrtnost Rodni Kolin, učenik P. D. Uspenskog, razotkriva ljudsku stvarnost, život i smrt, toliko jasno i precizno da čak ni skeptičan intelekt modernog čoveka ne može da ostane nedodirnut. Koristeći analogije pred čijom očiglednošću možemo samo da zanemimo, potkrepljene i potvrđene drevnim tekstovima, i sve povezano i izrečeno naučnim jezikom dovoljno razumljivim za svakoga, proizvodi „šok“ dovoljno snažan da probudi i „najuspavanije“. Rodni Kolin (26. april 1909 – 3. maj 1956). Na njegovo delo je veliki uticaj izvršio Pjotr Demjanovič Uspenski, a, samim tim, i sistem duhovnog razvoja G.I. Gurdžijeva. Kolin je jedan od najpoznatijih učenika i najplodnijih autora P. D. Uspenskog, kog je sreo 1936. godine. Kako je naveo u uvodu svoje knjige Teorija svesne harmonije, on je odmah prepoznao istinu za kojom je tragao u svojim proučavanjima i putovanjima te je stoga odlučio da se posveti nastavi u Školi četvrtog puta, koju je vodio Uspenski. Kolinovo najpoznatije delo Teorija nebeskog uticaja ambiciozni je pokušaj da ujedini astronomiju, fiziku, hemiju, psihologiju, i svetsku istoriju sa svojim shvatanjem planetarnih uticaja. Kolin је izneo ideju da je škola Četvrtog puta postojala u različitim epohama, pri čemu kaže: Škola četvrtog puta postoji danas kao što je postojala i nekada. Međutim, njeno postojanje i njen rad je mnogo teže primetiti zato što se – za razliku od ostalih škola – ona ne može prepoznati po jednoj praksi, јеdnom metodu, jednom zadatku, ili jednom imenu, već je uvek iznalazila nove metode i nove prakse, koje odgovaraju vremenima i uslovima u kojima deluje, a kada bi obavila jedan zadatak, prelazila bi na drugi, pri čemu je često menjala kako ime tako и celokupan izgled u procesu transformacije. Kolin je proučavao niz evropskih civilizacija i pronalazio obrazac koji bi odgovarao planetarnom aspektu, gde su vremena deset puta duža nego što je to slučaj sa ljudskim životom. On pritom sledi Tojnbijevu postavku istorije, ali, u isto vreme, menja neke njegove aspekte, pokušavajući da zadrži njegov opšti obrazac. Tako Kolinova niz počinje sa Grcima (kod kojih su prisutni egipatski koreni, koje on smatra poslednjim u prethodnom nizu), potom dolaze Rimljani, pa rani hrišćani, monaški hrišćani, srednjovekovni hrišćani, renesansa i, konačno, sintetička civilizacija. On takođe proučava i uticaj vanevropskih civilizacija, kao što je, na primer, arapska, i njen upliv na srednjovekovnu hrišćansku civilizaciju. Kolin je uspostavio odnos između Škole četvrtog puta te porekla i razvoja ovih civilizacija, pri čemu kaže: Škola četvrtog puta nesumnjivo stoji iza projektovanja i izgradnje velikih gotskih katedrala iako je ona tad imala drugačiji naziv i prilagodila se verskoj organizaciji epohe. Slično je bilo u doba Klinija, kao i u epohi slobodnih zidara. U sedamnaestom veku, Škola je bila zaslužna za mnoštvo novih naučnih i medicinskih istraživanja, ponekad pod jednim imenom, a češće skrivena iza drugih. Slično tome, u osamnaestom veku, Škola četvrtog puta je sakrila svoje ideje i organizaciju iza otkrića grčke i egipatske arheologije, dok se neki od njenih predvodnika – vođeni idejom da uđu u krugove poklonika raskošnog и otmenog života kako bi među njima vršili svoj uticaj – možda čak i pojavljuju u ličnostima pomodnih magova ili mesmerista. Idejni temelji ovog projekta su Zakon trojstva, verovatno sličan Hegelovoj trijadi: teza, antiteza, sinteza, i Zakon broja sedam, tj. ideje da note zapadne muzičke skale, po svojoj suštini, poseduju sveopšti ključ razvojnih faza civilizacije. Kolin spaja obe šeme koristeći geometrijski obrazac eneagrama. Kolinovo drugo najpoznatije delo je Teorija večnog života. U njemu on koristi neke od ideja iznetih u knjizi Teorija nebeskog uticaja kao polazište da se formuliše teorija ovog uticaja i potencijali duše, na primer reinkarnacija. Njegovi radovi: Teorija povezanih harmonija i Ogledalo svetlosti više su duhovna istraživanja prirode čoveka: vera, krivica i oprost, za razliku od filozofskog okvira njegovih ranijih dela. Kolin je poslednje godine svog života proveo u Centralnoj i Južnoj Americi, u skladu sa svojim predviđanjem da će tamo nastati novi svet. On je želeo da bude prorok tog novog sveta. U tom smislu је proučavao Mezo-američke kulture pokušavajući da poveže njihovu mudrost sa načelima Škole četvrtog puta. Ovaj poduhvat je, međutim, prekinula njegova iznenadna smrt, i to tako što je pao sa zvonika katedrale Santo Domingo, u Kuskou, usled srčanog udara. Spomen ploča Rodniju Kolinu postavljena je na zvoniku Plaze de Armas. MG67 (N)