Trusne Katastrofe na Mramornom Moru: sa naročitim pogledom na opštu seizmičnost Mramornoga Mora i njegovih obala Izdavač: Srpska kraljevska akademija, Beograd Godina izdanja: 1927 Biblioteka Posebna izdanja, knjiga LXV Edicija: Prirodnjački i matematički spisi, knjiga 16 Autor: Jelenko Mihailović Povez: broširan Broj strana: 303 Ilustrovano: 78 fotografskih snimaka, 40 skica, 6 dijagrama i jedna karta Tabaci nerasečeni, veoma dobro očuvana. Retko u ponudi. Prirodnjak Jelenko M. Mihailović (1869-1956) smatra se jednim od utemeljivača seizmologije u Srbiji. Osnivač Seizmološkog zavoda u Beogradu i veliki popularizator nauke, Mihailović je od 1893. do 1906. bio đak na Velikoj školi i najbliži saradnik Milana Nedeljkovića, osnivača Astronomske opservatorije u kojoj je, od 1901. godine bio izvršilac makroseizmičkih, a od 1904. godine mikroseizmičkih poslova. Od 1906. godine sa Svetolikom Radovanovićem obnavlja i organizuje seizmološku službu pri Geološkom zavodu Velike škole, koju su geolozi 1901. prepustili opservatoriji. Njegovom zaslugom Geološki zavod dobija seizmološku stanicu u Tašmajdanskom parku, koja 1910. prerasta u Seizmološki zavod, čiji je Mihailović bio upravnik od 1919. do svoje smrti 1956. Objavio je 195 naučnih publikacija od kojih je i nekoliko udžbenika, uglavnom iz fizike. Kao naučnik prve radove objavljivao je iz regionalne geologije i paleontologije, kasnije se najviše posvetio astronomiji, klimatologiji, matematici, fizici i seizmologiji. (K-120)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Jovan Jovanovic Zmaj Ifigenija u Taurisu (njemački: Iphigenie auf Tauris) prerada je Euripida Johanna Wolfganga von Goethea za starogrčku tragediju Ἰφιγένεια ἐν Ταύροις (Iphigeneia en Taurois). Euripidova titula znači `Ifigenija među Taurcima`, dok Goetheov naslov znači `Ifigenija u Taurici`, zemlji Taura. Goethe je prvu verziju svoje drame napisao za šest tjedana, a prvi put je izvedena 6. travnja 1779. u proznom obliku. Prepisao ga je 1781., opet u prozi, i konačno 1786. u stihovima. [1] Rukopis Iphigenije u Taurisu ponio je sa sobom na svoje poznato talijansko putovanje. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Stekavški književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Jadi mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.[4] Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvšni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom. Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom,[5] a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana

DE GUŠTERIBUS, EPISTOLARNI ESEJ ili ESEJ Edicija: TABAK, Beograd Izdavači: Bogdan Bogdanović, Miodrag Darmićanin Godina izdanja: 1986 Korice: Miro Glavurić Povez: meki Broj stranica: 16 Ediciju Tabak pokrenuo je sredinom osamdesetih godina prošlog veka Miodrag Dramićanin, vlasnik kultne knjižare „Bata“ koja se nalazila u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Svaka knjiga imala je tačno 16 strana (jedan štamparski tabak), a osim Kalajićevog „Codexa Solarnog reda“, objavljene su još i sledeće sveske „Siv“ (Milan Oklopdžić), „Sekualni život kamila“ (Zvezdana Popović), „Pejsaži dubokog života“ (Žan-Luj Žak), „De gušteribus“ (Bogdan Bogdanović i Rada Iveković) i dr. Ilustracije na koricama delo su slikara Mira Glavurtića. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga – kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su: Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951–1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952–1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959–1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959–1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960–1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960–1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804–1815, 1876–1878, 1912, 1914–1918, 1941–1945), Knjaževac, 1961–1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969–1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969–1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970–1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971–1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972–1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eseji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu Spomenik palim borcima revolucije, Vlasotince. Spomen-park Revolucije, Leskovac Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep Slobodište, Kruševac Povratak grifona Krug na četiri ćoška Postmoderna IVEKOVIĆ, Rada, filozofkinja i književnica (Zagreb, 18. XII. 1945). Kći Mladena, političara. U Zagrebu maturirala 1964. te diplomirala indologiju i anglistiku 1969. Polazila poslijediplomski studij na Odsjeku za budističke studije Sveučilišta u New Delhiju 1970–72. i 1972. doktorirala iz filozofije tezom The Problem of the »Soul« in Pali Buddhism (Supported by Evidence from Sutta-pitaka and the Milindapanka) – A Critical and Comparative Study. God. 1987. boravila u Indiji učeći sanskrt na Sveučilištu u Varanasiju. Na zagrebačkom Filozofskom fakultetu predavala je azijsku i indijsku filozofiju, kao znanstvena suradnica 1982–84, docentica 1984–88. te izvanredna profesorica 1988–92. Od 1991. predaje komparativnu i indijsku filozofiju na Université de Paris-VIII (Saint-Denis). Kao gostujuća profesorica predavala na University of Philadelphia, John Hopkins University (Washington), na sveučilištima u Grazu i Sarajevu te u zagrebačkom Centru za ženske studije. U indološkim i filozofskim radovima bavi se problemom sepstva i apsoluta u ranom budizmu (Rana buddhistička misao), indijskom etikom i estetikom, brahmanističkom ortodoksnom filozofijom i određenjem budizma u odnosu na brahmansku socijalnu strukturu, usporedbom vedskoga i tantričkoga tijeka indijske misli (Druga Indija) te suvremenom indijskom filozofijom i srodnim disciplinama (Indija – fragmenti osamdesetih). Razmatrajući i aspekte zapadne postmoderne filozofije (G. Vattimo, J. F. Lyotard, P. Sloterdijk), inovativno je istraživala strukturalne i metodološke srodnosti između indijske intelektualne tradicije i zapadne meke (slabe) misli (vrijeme indijske tradicije i povijest u postmodernoj, pomičnost obzora izbavljenja u indijskoj filozofiji, prazno mjesto drugoga/druge u postmodernoj misli), a pisala je i o kastinskom sustavu, indijskim vjerskim pokretima, filozofiji filma G. Deleuzea, suvremenoj indijskoj anglofonoj književnosti (S. Rushdie, V. S. Naipaul, N. Chaudhury) te kazališnoj adaptaciji Mahābhārate u režiji P. Brooka. U studijama s područja feminističke teorije propituje aspekte tzv. ženske problematike (ženska prava i položaj žene unutar pojedinih političkih sustava, žene u ratu, pitanja ženskoga identiteta). Od 1991. intenzivnije se bavi balkanskom problematikom; uzroke konflikta na prostoru bivše Jugoslavije analizira s feminističkoga stajališta smatrajući nacionalne razlike posljedicom rodnih. Uz filozofske studije i književne eseje (Benares. Esej iz Indije), objavila je roman ženske problematike Sporost–oporost. Surađivala u periodicima Gledišta (Beograd 1976), Forum (1977), Naše teme (1977, 1982–83), Odjek (1977), Kulturni radnik (1978, 1982–83), Marksistička misao (1978), Dometi (1979), Filozofska istraživanja (1985–88, 1990), Republika (1985), Gordogan (1986), Kulture Istoka (Beograd 1986), Synthesis philosophica (1986), Most (1990), Confluences-Méditerranée (Pariz 1993, 1999), Hypatia. A Journal of Feminist Philosophy (Bloomington, Indiana, 1993, 2000), Belgrade Circle Journal (1994), République des lettres (Pariz 1994, 1996, 1998), Issues in Contemporary Culture and Aesthetics (Maastricht 1997), Treća (1998), Identities. Journal for Politics, Gender and Culture (Skoplje 2001) i zbornicima Žena i društvo – kultiviranje dijaloga (Zagreb 1987), Postmoderna. Nova epoha ili zabluda (Zagreb 1988), Sudesika. Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Zagreb 1997), Žena i politika mira (Zagreb 1997), Trava od srca. Hrvatske Indije II (Zagreb 2000). Izabrala je tekstove te napisala pogovor, napomene i glosarij antologije Počeci indijske misli (Beograd 1981). Uredila je zbornike Studije o ženi i ženski pokret (Beograd 1981), Europe – Inde – Postmodernité. Pensée orientale et pensée occidentale (s J. Poulainom, Pariz 1993), La Croatie depuis l’effondrement de la Yugoslavie (Pariz 1994), Hommage à Sarajevo, Destruction de l’image/image de la destruction (s Dunjom Blažević, Pariz 1997), Otherhood and Nation (s Nadom Pagnon, Ljubljana 1998), Guérir de la guerre et juger la paix (s J. Poulainom, Pariz 2000). DJELA: Rana buddhistička misao. Sarajevo 1977. — Indijska i iranska etika (suautor Č. Veljačić). Sarajevo 1980. — Pregled indijske filozofije. Zagreb 1981. — Druga Indija. Zagreb 1982. — De Gušteribus (suautor B. Bogdanović). Beograd 1985. — EEJI. Epistolarni eseji (suautor B. Bogdanović). Beograd 1986. — Sporost–oporost. Zagreb 1988. — Indija – fragmenti osamdesetih. Filozofija i srodne discipline. Zagreb 1989. — Benares. Esej iz Indije. Zagreb 1990 (njem. prijevod Graz—Wien 1993; franc. prijevod Paris 2001). — Orients, critique de la raison postmoderne. Essais. Paris 1992. — Briefe von Frauen über Krieg und Nationalismus (suautorica). Frankfurt 1993. — Jugoslawischer Salat. Graz 1993. — Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (suautorica). Beograd 1994. — La balcanizzazione della ragione. Roma 1995. — Le Sexe de la philosophie. Essai sur Jean François Lyotard et le féminin. Paris 1997. — L’Autopsie Yougoslave. Paris 1999 (tal. prijevod Autopsia dei Balcani. Milano 1999; njem. prijevod Autopsie des Balkans. Graz 2001). Miro Glavurtić (Kotor, 1932) je crnogorski slikar i pisac Miro Glavurtić je slikar i pisac rođen u Kotoru, Crna Gora 1932. godine. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu ali se bavio slikarstvom i spisateljstvom. Bio je član i teoretičar umetničke grupe Mediala kojoj su pripadali Šejka, Vuković, Olja Ivanjicki, Milić Stanković (Milić od Mačve), Milovan Vidak i Ljuba Popović. Bio je urednik titogradskog (podgoričkog) lista „Ovdje“ i saradnik više listova i časopisa kao što su: Vidici, Delo, Savremenik, Književne novine i Politika. Bavi se problemima savremene umetnosti kako književnošću tako i likovnom umetnošću. Njegova platna prikazuju nadrealni svet okružen neizvesnošću. Od 1992. živi u Hrvatskoj. Bibliografija Glad, Matica Srpska, Novi Sad (1964) Zvekir, Prosveta, Beograd (1969) Satana, M. Glavurtić, Beograd (1978) Psine, Zapis, Beograd (1982) Pakao, M. Glavurtić, Beograd (1986) Satana u savremenom čoveku i svetu, Ihtus, Beograd (1996) Romski car, Otkrovenje, Beograd (2011) KC (N)

SRPSKA VOJSKA U EVROPSKOM RATU - Dr JOV. HADŽI VASILJEVIĆ PREDAVANJE ODRŽANO U NOVOM SADU 6. JANUARA 1919. GODINE 32 STRANA, BROŠ POVEZ. KORICE MALO ZACEPANE NA NEKOLIKO MESTA. Јован Хаџи-Васиљевић (Врање, 18. октобар 1866 — Београд, 29. март 1948) је био српски историчар, етнограф и књижевник. Основну школу завршио је у Врању, гимназију у Врању и Нишу, а Велику школу (историјско-филолошки одсек) у Београду. Докторат из филозофије положио је у Бечу 1898. Као чиновник Министарства иностраних послова службовао је од 1898. до 1904. у Битољу, Скопљу и Београду. Државну службу напустио је 1904. Од тада па до 1940. године био је секретар Друштва Светог Саве. Све време је радио на националном просвећивању Срба у Турској. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Јован Хаџи-Васиљевић је написао велики број радова из историје, географије и етнологије. Вредност његових радова је у томе што су засновани на теренским истраживањима, а посебно на просторима Старе Србије и Македоније (Јужне Србије). Био је уредник часописа `Браство`, билтена Друштва Светог Саве. Најважнији радови Јована Хаџи-Васиљевића су: Прилеп и његова околина, Београд, 1902; Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања I–II, Београд, 1909, 1913; Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918 , Нови Сад, 1922; Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928; Хаџи-Васиљевић, Јован (1930). Скопље и његова околина: Историска, етнографска и културно политичка излагања. Београд: Штампарија Свети Сава. Аутобиографија, Врање, б. г. У градском парку у Врању 2012. постављена је спомен биста са његовим ликом. Такође и једна улица у Bрању носи његово име.

NIKOLA TOMASEO ISKRICE Uvod - Ivan Milčetić Izdavač - Matica hrvatska, Zagreb Godina - 1888 LXXVII + 80 strana 18 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Niccolò Tommaseo (Šibenik 1802. - Firenca 1874.) bio je talijanski jezikoslovac, novinar i esejist, rodom iz talijanske plemićke obitelji Tommaseo, urednik Rječnika talijanskog jezika i rječnika sinonima, te autor brojnih drugih djela na talijanskom i hrvatskom jeziku (Roman `Fede e bellezza`, zbirka pjesama `Scintille` i brojna druga djela). Premda je umjetnički i društvenopolitički rad Nikole Tommaseo uistinu bio katkada proturječan, još su proturječniji odrazi njegovog rada. U Italiji je Tommaseo vrlo cijenjen te je smatran jednim od najboljih talijanskih jezikoslovaca i novelista 19. stoljeća. Brojne škole, ulice i trgove nose njegovo ime, a u središtu Venecije nalazi mu se i spomenik te nekoliko spomen ploča, jer je Tommaseo bio i borac za oslobođenje Mletaka od austrijske uprave, te je sudjelovao u revolucionarnoj mletačkoj vladi, koju je vodio Daniele Manin 1848. godine. Međutim, u rodnom mu Šibeniku, kao i u Dalmaciji i općenito u Hrvatskoj, Tommaseo nije toliko poznat. U šibenskom gradskom parku bio mu je devedesetih godina 19. stoljeća podignut monumentalni spomenik (djelo Ferde Quiqereza), kojeg je otkrio sam Ante Šupuk, legendarni narodnjački šibenski gradonačelnik. Spomenik je bio jedan od simbola grada pod Šubićevcem, dok ga nisu srušali partizani 1943. godine nakon ulaska u grad (`nismo znali da će nas ovdje dočekati ovaj tolomaš`). Spomenik je u cijelosti rastaljen, a sačuvana je samo desna šaka, koja se nalazi u muzeju u Veneciji. Na mjestu Tommaseovog spomenika danas se nalazi spomenik Petru Krešimiru Četvrtom.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Niccolo Tommaseo

Branislav Petronijević (1875 - 1954) Srpska Akademija Nauka, Beograd 1957. godine na 115. strana. Knjiga je odlicno ocuvana. Unuk protojereja Petronija Jeremića, po kome je prezime Petronijević dobio njegov otac, bogoslov, koji nije bio sveštenik. Branislav Petronijević je završio Valjevsku gimnaziju u Valjevu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filozofije. Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filozofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor. Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Proglašen je za najvažniju ličnost valjevskog kraja svih vremena. Uneo je 52 novine u naučni svet. Bista Branislava Petronijevića nalazi se u ubskom gradskom parku. Odabrana dela; Eduard Hartman. Život i filozofija. Beograd, 1907. str. 43 Istorija novije filozofije. I deo od Renesanse do Kanta. Beograd, 1922. str. 389 O slobodi volje, moralnoj i krivičnoj odgovornosti. Beograd, 1906. str. 178+1 Osnovi empiriske psihologije. Beograd, 1910. str. 318 Osnovi empiriske psihologije. II izd. Knj. I-III. Beograd, 1923-6. str. 12+172 Osnovi teorije saznanja sa 19 sl. u tekstu. Beograd, 1923. str. 187 Spiritizam. Beograd, 1900. str. 74 Filozofija u „Gorskom Vijencu“ N. Sad, 1908. str. 60 Fridrih Niče. N. Sad, 1902. str. 99 Hegel i Hartman. Beograd, 1924. str. 151 Članci i studije. Knj. I-III. Beograd, 1913-22. Članci i studije. Nova serija. Beograd, 1932. str. 1932 Šopenhauer, Niče i Spenser. Beograd, 1922. str. 316 Principi metafizike - I, II, Beograd, 1998.

spiritizam branislava petronijevica beograd 1912 izdanje knjižarnice s. b. cvijanovića veoma dobro stanje Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије. Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор. Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије. Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку. Одабрана дела[уреди] Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43 Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389 О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1 Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318 Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172 Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187 Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74 Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60 Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99 Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151 Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22. Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932 Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316 Принципи метафизике - I, II, Београд, 1998.

Milos Crnjanski- Konak Drama i komedija o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovica u 4 cina (5 slika) Savremeno pozoriste, Beograd, 6.10.1959. Program pozorisne predstave `Konak`. Позориште: Savremeno pozorište Сцена: Scena na Crvenom krstu Наслов сценског дела: Konak Језик оригинала: srpski Име - Врста ауторства: CRNJANSKI Miloš - pisac Језик изворног дела: srpski Име аутора изворног дела: Место премијере: Beograd Датум премијере: 06.10.1959 EKSTREMNO RETKO! `Радња овог позоришног комада одиграва се у такозваном `Конаку` у Београду, и у Бијарицу, у вили краљице Наталије,коју је звала `Сашино`. Слике `Старог двора` могу се видети по музејима, и у савременим илустрованим листовима, као и код разних породица у Београду. Тај `стари` Двор био је срушен после убиства краља Александра Обреновића. Он је био на простору између доцнијег такозваног `Новог двора` и предратног музеја `Кнеза Павла`. На месту срушеног двора био је удешен парк. Фасада `Старог двора` гледала је на Улицу краља Милана, а преко пута тог двора било је и старо руско посланство. Један интиман распоред тог `Старог двора`, за потребе режисера овог комада, може се видети у књизи једног, савременог, енглеског новинара, који се звао Herbert Vivian. Његова тенденциозна књига, у одбрану последњег Обреновића, звала се `Србијанска трагедија` (`The Servian Tragedy`), а штампана је код издавача `Grant Richards`, год. 1904. у Лондону. У тој књизи налазе се и интересантне фотографије Александра Обреновића и краљице Драге. Историска верност, до ситница, није, и не треба да буде, намера драмског писца, ни у позоришном комаду ове врсте. И ако је `Конак` писан на основу историских извора, докумената и литературе, писац се трудио само око ТЕАТРАЛНЕ верности догађаја и карактера, као и дијалога. Све је то, међутим, писано са литерарном интенцијом, тако да буде разумљиво ДАНАШЊИМ гледаоцима. Циљ овог позоришног комада је спектакл и КАТАРЗА.` Милош Црњански tags: avangarda, crnjanski, beogradsko dramsko pozoriste...

Основи логике : формална логика и општа методологија : [са 33 слике у тексту] / од Бранислава Петронијевића Београд : Штампарија `Давидовић`, Павловића и друга, 1932 279, VI, [1] стр. : граф. прикази ; 23 cm formalna logika i opšta metodologija potpis profesora Koste Đurića Branislav Petronijević (Sovljak kod Uba, 25. mart/6. april 1875 — Beograd, 4. mart 1954) bio je srpski filozof, akademik. Unuk protojereja Petronija Jeremića, po kome je prezime Petronijević dobio njegov otac, bogoslov, koji nije bio sveštenik. Branislav Petronijević je završio Valjevsku gimnaziju u Valjevu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filozofije. Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filozofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor. Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Proglašen je za najvažniju ličnost valjevskog kraja svih vremena. Uneo je 52 novine u naučni svet. Bista Branislava Petronijevića nalazi se u ubskom gradskom parku. Odabrana dela Eduard Hartman. Život i filozofija. Beograd, 1907. str. 43 Istorija novije filozofije. I deo od Renesanse do Kanta. Beograd, 1922. str. 389 O slobodi volje, moralnoj i krivičnoj odgovornosti. Beograd, 1906. str. 178+1 Osnovi empiriske psihologije. Beograd, 1910. str. 318 Osnovi empiriske psihologije. II izd. Knj. I-III. Beograd, 1923-6. str. 12+172 Osnovi teorije saznanja sa 19 sl. u tekstu. Beograd, 1923. str. 187 Spiritizam. Beograd, 1900. str. 74 Filozofija u „Gorskom Vijencu“ N. Sad, 1908. str. 60 Fridrih Niče. N. Sad, 1902. str. 99 Hegel i Hartman. Beograd, 1924. str. 151 Članci i studije. Knj. I-III. Beograd, 1913-22. Članci i studije. Nova serija. Beograd, 1932. str. 1932 Šopenhauer, Niče i Spenser. Beograd, 1922. str. 316 Principi metafizike - I, II, Beograd, 1998. Logika Opšta metodologija

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.

Osnovi empiriske psihologije Branislava Petronijevića 1910.g-I.izd OSNOVI EMPIRISKE PSIHOLOGIJE od D-ra Branislava Petronijevića, v. prof. Univerziteta, sa 36 slika u tekstu, Štamparija Ace M. Stanojevića “Dositije Obradović”, Beograd, 1910. tvrdo koričena,ćírilica,318.strana, format: 23,5 x 15,5 cm, -I.izdanje stanje:Sadrži pečat biblioteke,vrlo dobro očuvana nema ispisivanja Branislav Petronijević (Sovljak kod Uba, 25. mart/6. april 1875 — Beograd, 4. mart 1954) bio je srpski filozof, akademik. Unuk protojereja Petronija Jeremića, po kome je prezime Petronijević dobio njegov otac, bogoslov, koji nije bio sveštenik. Branislav Petronijević je završio Valjevsku gimnaziju u Valjevu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filozofije. Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filozofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor. Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Proglašen je za najvažniju ličnost valjevskog kraja svih vremena. Uneo je 52 novine u naučni svet. Bista Branislava Petronijevića nalazi se u ubskom gradskom parku. Odabrana dela Eduard Hartman. Život i filozofija. Beograd, 1907. str. 43 Istorija novije filozofije. I deo od Renesanse do Kanta. Beograd, 1922. str. 389 O slobodi volje, moralnoj i krivičnoj odgovornosti. Beograd, 1906. str. 178+1 Osnovi empiriske psihologije. Beograd, 1910. str. 318 Osnovi empiriske psihologije. II izd. Knj. I-III. Beograd, 1923-6. str. 12+172 Osnovi teorije saznanja sa 19 sl. u tekstu. Beograd, 1923. str. 187 Spiritizam. Beograd, 1900. str. 74 Filozofija u „Gorskom Vijencu“ N. Sad, 1908. str. 60 Fridrih Niče. N. Sad, 1902. str. 99 Hegel i Hartman. Beograd, 1924. str. 151 Članci i studije. Knj. I-III. Beograd, 1913-22. Članci i studije. Nova serija. Beograd, 1932. str. 1932 Šopenhauer, Niče i Spenser. Beograd, 1922. str. 316 Principi metafizike - I, II, Beograd, 1998. Logika Opšta metodologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo losije ostalo uredno! Džejms Oliver Kervud (na engleskom: James Oliver Curvood) je američki pisac avanturističkih romana i istaknuti ekolog. U Bugarskoj postoje neke publikacije kao što je James Oliver Currud. Biografija i kreativnost Džejms Oliver Kervud `Džim` rođen je 12. juna 1878. u Ovosu, Mičigen, SAD. Džejms je najmlađi od četvoro dece Džejmsa i Abigejl. Njegov otac je bio obućar i držao je prodavnicu u Vesttaunu kada je Kervudu bilo šest godina. Posao njegovog oca je propao i porodica se preselila na farmu u okrugu Erie, Ohajo. Rad na farmi izgradio je njegov karakter i podstakao njegov san o putovanju i pisanju. Počeo je da piše sa devet godina. Kada je imao trinaest godina, njegova porodica se vratila u Ovoso. Kervud je napustio srednju školu pre diplomiranja, ali je 1898. položio prijemni ispit na Univerzitetu u Mičigenu, gde je studirao novinarstvo. Posle dve godine, napustio je koledž da bi postao reporter za Detroit Nevs-Tribune. 1900. prodao je svoju prvu priču. Otpušten je iz novina posle šest meseci i počeo je da radi za proizvođača lekova. Godine 1902. vratio se u Detroit Nevs-Tribune, gde je radio do 1907, kada je napustio mesto pomoćnika urednika da bi se posvetio svom poslu. 21. januara 1900. oženio se Korom Leon Džonson od koje se razveo novembra 1908. Imali su dvoje dece, Karlotu i Violu. 27. septembra 1909. oženio se Etel Grinvud, sa kojom su dobili sina Džejmsa mlađeg. Kora dobija starateljstvo nad ćerkama, ali Karlota živi sa Ovosom sa ocem. Do 1909. uštedeo je dovoljno novca da otputuje na severozapad Kanade, putovanje koje je inspirisalo njegove priče o avanturama u divljini. Uspeh njegovih knjiga omogućio mu je da se vraća na Jukon i Aljasku na nekoliko meseci svake godine, istražujući, pišući i gradeći kolibe, omogućavajući mu da sakupi utiske i iskustva i napiše više od trideset knjiga. Njegove knjige su bile bestseleri u SAD ranih 1920-ih. Oni su osnova za dvadesetak filmova i inspiracija su za brojne romane i kratke priče. Nakon svoje smrti 1927. godine, bio je najplaćeniji pisac na svetu. Kervudov poslednji roman, Zeleno drvo, završen je u vreme njegove smrti. Uredila ga je njegova sekretarica Dorotea A. Brajant i objavila 1930. godine. Pored romana, Kervud je tokom svoje karijere napisao i preko 200 članaka, kratkih priča i dokumentarnih serijala za različite književne i popularne časopise. Kervudova dela su od 1910. pretvorena u 200 filmskih produkcija. Godine 1988. francuski reditelj Žan-Žak Ano adaptirao je Kervudov roman Grizli u film Medved, sa Džekom Volasom i Čekijem Kariom u glavnim ulogama. Uspeh filma obnovio je interesovanje za dela pisca i njegovo reizdanje. Curvood Castle Džejms Oliver Kervud je ispunio svoj san iz detinjstva tako što je 1922. i 1923. izgradio francuski kameni zamak iz 18. veka pored reke Šiauese u blizini svoje kuće u Ovosu. Spoljašnjost je napravljena od žute štukature koja sadrži tesano kamenje koje sam bira, a krov je obložen bakrom. U jednoj od sala napravio je filmski studio, au jednoj od dve velike kule zamka Kervud napravio je svoj atelje za pisanje. U zgradi nema trpezarije i spavaće sobe. Sada je palata sa dve kule pretvorena u muzej, gde se svake godine održava festival u čast velikog pisca. Kervud je takođe postao vlasnik velikog kampa u zabačenoj oblasti u okrugu Baraga u Mičigenu, blizu planine Huron, i kolibe u Roskomonu u Mičigenu. Kervud je u mladosti bio strastveni lovac, veliki zaljubljenik u lovačke trofeje, sve do desetak godina pre smrti. Dok je lovio u Stenovitim planinama, video je velikog medveda kome je dao ime Tor. Uhodi je i pokušava da je upuca tri puta u tri nedelje. Jednog dana, dok je vreba da mu priđe, on se oklizne, padne i polomi pušku. Medved ustaje pored njega, „smeje se“ i odlazi. Nakon ovog susreta sa divljim životinjama, Kervud je postao vatreni zaštitnik prirode i aktivno je vodio kampanju za očuvanje prirodnih resursa Mičigena. Radi na ograničavanju lova, razvoju rezervata divljači i reka stoke. 1. januara 1926. imenovan je za člana Komisije za očuvanje Mičigena. U svom romanu Grizli kaže „Najveće uzbuđenje nije ubiti, već pustiti druge da žive“. Nakon njegove smrti, većina mera je ukinuta. Zaštitnik prirode Karvud takođe vodi život koji je prihvatljiv za životnu sredinu, jede malo mesa, ne pije alkohol i redovno vežba. Međutim, sudbina odlučuje drugačije. Godine 1927, dok je bio na pecanju na Floridi, Džejmsa Olivera Kervuda je ugrizao pauk i imao je alergijsku reakciju. Umro je u Ovosu nekoliko meseci kasnije 13. avgusta 1927. od trovanja krvi. Sahranjen je na groblju Ouk Hil u Ovosu. U njegovu čast, najviši vrh L`Anse Tovnship u Mičigenu je preimenovan u Curvood Peak (604 m), a L`Anse Tovnship Park je preimenovan u Curvood Park. Kervud za sebe kaže: „Priroda je moja religija, a moja želja, moja ambicija i veliki cilj koji želim da postignem je da povedem svoje čitaoce sa sobom u srce te prirode.

Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832-1833), ou notes d`un voyageur. Bruxelles 1836. Lamartine, (Marie Louis) Alphonse de. M.Alphonse de Lamartine Alfons de Lamartin, putopis, francuski jezik, treći tom od četiri ukupno, tvrdi povez, 300 strana, 14,5 cm format, vrlo dobro očuvana. Brisel 1836. Prvo izdanje je izašlo 1835. u Parizu - Lamartin (1790-1869), sa suprugom i ćerkom, putovao je svojom privatnom jahtom u stilu osmanskog princa, dajući skupocene poklone svojim domaćinima. Bio je poznat na istoku kao l`Emir Francais (Francuski princ) . Lamartin je ostavio svoju porodicu u Bejrutu i ​​sam otišao u Svetu zemlju, vratio se u Francusku kopnom preko Carigrada i doline Dunava. Na Levantu je proveo 16 meseci. Alfons de Lamartin (franc. Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine; Makon, 21. oktobar 1790 — Pariz, 28. februar 1869), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi `Jezero`, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d`un ange(Džoselin i pad andjela) . Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince.[4][5] Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi. Lamartin, jula 1833. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom. Bista francuskog književnika Alfonsa de Lamartina (visina 60 cm, ukupna visina 260 cm) nosi natpis „Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja“, a otkrivena je 1933. godine, u znak sećanja na Lamartinov boravak u Srbiji i stogodišnjicu objavljivanja njegovog dela „Put na Istok“ u kojem se nalazi poglavlje „Beleške o Srbiji“. On je tada izneo svoje čvrsto uverenje da će uskoro doći do ujedinjenja Južnih Slovena. Nedaleko od spomenika počinje ulica nazvana po francuskom piscu. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku.

Kao na slikama Retko Prekoričena u mek povez Sama knjiga lepo očuvana Prijatelj Artura Remboa Jean Richepin (French pronunciation: [ʒɑ̃ ʁiʃpɛ̃]; 4 February 1849 – 12 December 1926) was a French poet, novelist and dramatist. Jean Richepin Born 4 February 1849 Médéa, French Algeria Died 12 December 1926 (aged 77) Paris, France Occupation Poet, novelist and dramatist Signature Biography edit Son of an army doctor, Jean Richepin was born 4 February 1849 at Médéa, French Algeria. At school and at the École Normale Supérieure he gave evidence of brilliant, if somewhat undisciplined, powers, for which he found physical vent in different directions—first as a franc-tireur in the Franco-German War, and afterwards as actor, sailor and stevedore—and an intellectual outlet in the writing of poems, plays and novels which vividly reflected his erratic but unmistakable talent. A play, L`Étoile, written by him in collaboration with André Gill (1840–1885), was produced in 1873; but Richepin was virtually unknown until the publication, in 1876, of a volume of verse entitled La Chanson des gueux, when his outspokenness resulted in his being imprisoned and fined for outrage aux mœurs.[1] The same quality characterized his succeeding volumes of verse: Les Caresses (1877), Les Blasphèmes (1884), La Mer (1886), Mes paradis (1894), La Bombarde (1899). His novels have developed in style from the morbidity and brutality of Les morts bizarres (1876), La Glu (1881) and Le Pavé (1883) to the more thoughtful psychology of Madame André (1878), Sophie Monnier (1884), Cisarine (1888), L`Aîné (1893), Grandes amoureuses (1896) and La Gibasse (1899), and the more simple portrayal of life in Miarka (1883), Les Braves Gens (1886), Truandailles (1890), La Miseloque (1892) and Flamboche (1895). (not-executed) playbill by Léon Spilliaert (1917) His plays, though occasionally marred by his characteristic propensity for dramatic violence of thought and language, constitute in many respects his best work. Most of these were produced at the Comédie française. During the 1880s he had an affair with Sarah Bernhardt, the greatest actress of the time. Richepin adapted a libretto from his 1883 novel Miarka la fille à l`ours for Alexandre Georges` opera Miarka (1905), and Le mage (1891) for the music of Jules Massenet. A friend of Emmanuel Chabrier, he helped the composer to correct and salvage the libretto of Le roi malgré lui, as well as providing the words for the concert scène lyrique La Sulamite. His novel La Glu was the basis for two other operas, by Gabriel Dupont (1910) and Camille Erlanger. Composer Dagmar de Corval Rybner used Richepin’s text for her song “Te Souvient Il.”[2] A friend of Arthur Rimbaud, Richepin was one of only `seven known recipients` of the first edition of A Season in Hell.[3] On 14 June 1913 a banquet, the Ligue des Gourmands, Xeme Diner d’Epicure was held at the Hyde Park Hotel in London. The menu was designed and a toast given by August Escoffier, the league`s founder and at the time co-president with Richepin.[4] He died in Paris. His son Jacques Richepin was also a dramatist. Bibliography edit Nana Sahib (1883, play) Monsieur Scapin (1886, play) Le Flibustier (1888, play; the basis for an opera of the same name by César Cui) Par le glaive (1892, play) Vers la joie (1894, play) Le Chemineau (1897, play) Le Chien de garde (1898, play) Les Truands (1899, play) Don Quichotte (1905, play) L`Aile, Roman des Temps Nouveaux (1911) translated as The Wing by Brian Stableford (2011) ISBN 978-1-61227-053-1 Mères Françaises (1917, film, translated as Mothers of France), scenario for the war film directed by Louis Mercanton, starring Sarah Bernhardt[5] Nouvelle Mythologie Illustree, Tome I & II (1920) Le Coin des Fous (1921) translated as The Crazy Corner by Brian Stableford (2013) ISBN 978-1-61227-142-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1. 1896. godina Knjiga 2. 1899. godina Knjiga 3. 1927. godina Јанко Веселиновић (Црнобарски Салаш, 13. мај 1862 — Глоговац, 26. јун 1905) био је српски књижевник. Биографија Споменик Јанку Веселиновићу у градском парку у Шапцу Писмо Јанка Веселиновића Николи Тесли, Народни музеј Шабац Биста Јанка Веселиновића на Калемегдану. Веселиновићев гроб у Глоговцу Отац му је био свештеник Милош Веселиновић [1] Основну школу је завршио у Глоговцу, а затим четири разреда гимназије у Шапцу (1878).[2] Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим 1878. године уписао је учитељску школу[1] коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. Ту је био на дужности до 1882. године.[3] У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Положио је практичан испит за учитеља у Свилеуви 1884. године.[1] Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Године 1886. постављен је за учитеља у Свилеуви.[4] Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио. Први покушај штампања приповедака 1886. године завршио се неуспехом. Коста Арсенијевић, уредник `Мисли`, вратио му је рукопис са саветом `да се млади уча овога посла окане`. Обесхрабрен Веселиновић хтео је да спали све своје рукописе. Од тога га је одвратио драг пријатељ Јова Алексић, унук хајдук-Станков.[3] Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ.[5] Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани на гробљу у Глоговцу су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара. У шабачком архиву сачувана је његова честитка ћерци за нову 1901. годину.[6] Његова ћерка Персида била је удата за Драгутина Туфегџића, свештеника у Бадовинцима. Њихов син Јанко Туфегџић (1907-1944) био је књижевник.[7] Споменик Јанку Веселиновићу на београдском Калемегдану је откривен 7. јуна 1936.[8] Дела Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије Слике из сеоског живота, Пољско цвеће и Хајдук Станко. Списак дела наводимо према књизи Хајдук Станко[9] и према књизи Историја нове српске књижевности Јована Скерлића.[10] Слике из сеоског живота (збирка приповедака, 1886)[11] На прелу (1886)[11] Одбегла (1886)[11] Код самртника (1886)[11] Мали Стојан (1886)[11] Кумова клетва (1886)[11] Чини (1887)[12] Луда Велинка (1888) Борци (1889) Слике из учитељског живота (1890) Пољско цвеће, 1890 Иза кише сунце (1890)[13] Самртна чаша (1891) Сироче (1892) Божја реч (1892) Заклетва (1892) Адамско колено (1893) Од срца срцу (1893) Деда (1894) Страх (1894) Зелени вајати (1895) Девојче (1895) Недеља (1895) Севдалинке (1895) Стари познаници, 1891-1896. Сељанка: приповетке из сеоског живота, 1893. Рајске душе, 1893. Хајдук Станко: историјски роман у три дела, 1896. Вечност: народна бајка, 1899. Море без приморја (1900) Мале приче (1902) Циганче (1903) Свекрва (1904) Неприлика (1908) Ашиков гроб: Прича о љубави Павла и Ђуле: (Српски Ромео и Јулија) Мали певач: приповетке Приповетке Сељанка (роман, 1888)[14] Потера (позоришни комад, 1895) Ђидо (позоришни комад, 1908) Борци (роман, 1889) Јунак наших дана (роман, од 1897. до 1898) Сељак (роман, од 1901. до 1902) Машићи (роман, 1905) Писма са села (1900)

Kao na slikama RETKO 1935 Bogato ilustrovano Kosta Petrović (31 May 1891 – 1965) was a Yugoslav architect. His work was part of the architecture event in the art competition at the 1936 Summer Olympics. Tags: beogradski sokolski stadion sokolsko sokolska drustva drustvo kraljevina jugoslavija viteški kralj aleksandar ujedinitelj parkovi uređenje grada mamford grad u istoriji U knjizi koju je objavio 1938. godine Kosta Petrović daje koncepciju, potrebe i svoje viđenje života u dobro uređenim gradovima. Akcenat njegovog građevinskog pravca je dat na pružanju mogućnosti za udoban i zdrav život stanovnika unutar grada. Po njemu cilj urbanističkog planiranja i arhitektonskog talenta je pružiti čoveku mogućnost za odmor i rekreaciju putem uređenih zelenih površina, parkova, odmorišta i sportskih stadiona. Poseban akcenat u svojim napisanim delima kao i u ovoj knjizi takođe u projektima posvećuje telesnom vežbanju i vaspitanju kao preduslovu za sreću i zdrav život. Graditelji gradova moraju da poznaju ove komponente života, kao i da budu upoznati sa uzrocima i posledicama pogrešno planirane gradnje kao i da dobro budu upoznati sa prošlosti grada i sa međusobnom povezanošću. Ove ideje koje je zastupao će se protezati kroz ceo njegov životni i stručni pravac i tok. Kosta Petrović je rođen 31. maja 1891. godine u Klanjcu (Hrvatska). Otac mu je bio Dušan gradski savetnik. Biografiju i životnu sudbinu ovog inženjera u velikoj meri će odrediti politički događaji i zbivanja koji će uslediti na životnim prostorima srednje Evrope i Balkana. Završio je Tehnički fakultet. Od 1.avgusta 1914.godine do 1.decembra 1918.godine neprekidno je bio na vojnoj dužnosti. Zajedno sa njim su bila na dužnosti još dva subotička inženjera (Oton Tomanić i Franjo Frolih).Vojnu dužnost su služili kod Železničke komande bivše Austro-Ugarske vojske. Kosta Petrović se oženio sa Milanom Sarajlić 8. novembra 1921. godine u Subotici. Imao je dve ćerke, Ivanku koja se rodila 1923. godine i Dušanku rođenu 1924. godine. Sve ono što će obeležiti njegovu karijeru i po čemu će ostati poznat započeće 1920. godine njegovim zapošljavanjem u gradskoj službi. Ceo život će mu biti obeležen radom u gradskoj Tehničkoj službi, nesebičnim entuzijazmom u “Sokolskom društvu” i članstvom u masonskoj loži “Alkotas” (Stvaranje).[1] U knjizi koju je objavio 1928. godine “Subotica i kupalište Palić” u predgovoru naglašava kako osnovu savremene uprave gradova čini sređenost temeljnih tehničkih podataka i statistika, na kojima se baziraju komunalni programi, koji se godinama i decenijama sprovode u život. Ove teze će ga pratiti kroz rad. Došavši na položaj šefa gradskog Građevinskog odelenja Kosta Petrović uočava haotično stanje u pogledu građevinskih evidencija, numerisanja kuća, kvartova, planova ulica, regulacionih osnova, numerisanja salaša, upisa u grintovni list pojedinih značajnih građevina. Zbog svega toga odmah izrađuje program rada gradskog Građevinskog odelenja za budući period. Tadašnji gradonačelnik dr Franja Sudarević usvaja ovaj program rada. Tako su godine 1921. sve ulice od I-VIII kvarta dobile nove nazive. Izrađen je novi privremeni plan Subotice I-VIII kvart bez Segedinskih vinograda, Aleksandrova i Palića Gradonačelnik grada Subotice ga 18.maja 1921.godine imenuje za kupališnog inženjera gradskog kupališta Palić.Za ovu funkciju nije dobijao platu već dnevnice u iznosu 30 kruna dnevno.[2] Od 1921. do 1922. godine izvršeno je novo numerisanje kuća u unutrašnjem gradu- oko osam hiljada kuća.Geodetski otsek gradskog tehničkog odelenja osnovan je 1922.godine.[3] Po osnivanju odmah se pristupa premeravanju Segedinskih vinograda, što se završava 1923.godine.Ovim premeravanjem omogućen je razvitak ovoga dela grada. Na inicijativu inženjera Koste Petrovića godine 1922. reguliše se centar grada, oko buduće Manojlovićeve danas Nazorove ulice. Izrađen je u detalje i spremljen plan za otvaranje Radijalnog puta, koji je trebao da poveže centar grada sa njegovim “plućima” Dudovom šumom. Kosta Petrović je zastupao ideju zdravog života. Baš zbog povećavanja parkovskih prostora u gradu zastupa ovu ideju otvaranja Radijalnog puta i povezivanja sa Dudovom šumom.Dudova šuma se nije mogla računati u gradske parkove jer nije postojala komunikacija sa gradom. Odgovarajućom komunikacijim Dudova šuma bi poslužila kao ukras grada.[4] Otvaranjem Radijalnog puta Subotica bi dobila novi gradski park sa dobrom saobraćajnom vezom, otvorilo bi se novo gradilište, došlo bi do razvitka samoga grada. Odbor za otvaranje Radijalnog puta se formira 1928. godine od strane gradskog senata.Te godine donosi se odluka o pristupanju razmatranja ove ideje.Kao osnov za otvaranje je poslužila “Regulatorna osnova grada Subotice”.[5] Troškovi oko otvaranja ulice trebali su delimično da padnu na teret grada a delimično na teret samih građana. Najpre je trebalo izvršiti ekproprijaciju poseda. Ove odluke su donete na sednici senata grada 30. novembra 1928.godine.Stanovnici toga dela grada podržavali su ovu ideju. Izrađeni su svi planovi, projekti, predračuni, nacrti za otvaranje ulice.[6] Ovaj projekat su pratile žalbe i pritužbe pojedinaca koji su imali svoje posede u ovome delu grada. Mirko Rotman, fabrikant iz Subotice koji je imao fabriku u ulici Cara Lazara upućuje protest protiv odluke Skupštine grada Subotice uvezi regulisanja i eksproprijacije Radijalnog puta.[7] Pitanje otvaranja nove ulice omeo je Drugi svetski rat. Nakon završetka rata ovaj plan nastavlja da se realizuje, da bi se on i ostvario šezdesetih godina prošloga veka. Novo numerisanje salaša započeto je 1926. a završeno 1928.godine, urađena je nova podela pustara, koje je bilo jedno od najvećih tehničkih radova ovoga odelenja. Numeracija je izvršena i na Paliću.Izgrađen je novi nacrt Palića a ulice su promenile naziv. U gradu Subotici u IX, X, XI i XII kvartu je utvrđena regulaciona osnova. Zahvaljujući ovome na inicijativu samoga Koste Petrovića 1928. godine odštampana je karta grada Subotice kao i Palića. Karta je izrađena u srazmeri 1:10.000 i štampana je kao prilog knjizi “Subotica i kupalište Palić”.[8] Sam autor navodi da je knjiga izdata zahvaljujući velikim zalaganjem gradonačelnika Daragutina Stipića, a knjiga se nije prodavala već je služila isključivo za zvaničnu upotrebu gradske uprave. Koliko je dobro napisana govori nam podatak da je do današnjih dana ostala nezamenjiva prilikom proučavanja života u Subotici u tom periodu. Knjiga “Subotica i kupalište Palić” izašla je iz štampe 1928. godine. Knjiga predstavlja vodič kroz Suboticu i Palić. Dat je opis grada, nabrojani su hoteli i gostionice, saobraćajne veze, prevozna sredstva, državna nadleštva, sudske institucije. Opisana je uprava grada, vojna uprava, verske institucije, prosvetne institucije, zdravstvene institucije, socijalne i staleške organizacije. Interesantan je popis svih trgovina, prodavnica i zanatskih radnji. Na kraju je dat spisak ulica po kvartovima sa nazivima i kvartom grada. Autor u knjizi navodi :”Želimo li napredak Subotice, i ako smo svesni odgovornosti koju nosimo pred docnijim pokolenjma, onda ne smemo stati posle svršenih najnužnijih radova, već moramo pristupiti daljnjem stvaranju preduslova za razvitak i napredak Subotice.” [9] Naredne godine grad je dobio još jednu kartu cele Subotice sa svim salašima. Predlog za osnivanje Centralnog groblja Kosta Petrović izrađuje 1929. godine. Postojeća groblja u gradu su bila skoro sasvim popunjena. Izradio je skicu izgleda groblja.[10]Ističe se da sa obzirom na potrebna groblja opštine grada Subotice postoji samo jedna mogućnost osnivanja “Javnog opštinskog centralnog groblja” radi opšteg interesa. Za unapređenje grada inženjer Petrović je pokazivao mnogo volje, istrajnosti i inicijative u radu. Neumorno je izrađivao i podnosio predloge o svim najvažnijim tehničkim pitanjima. Gradske finansije koje su često bile ograničene nisu omogućavale da se ovi planovi realizuju. O njegovoj svestranoj delatnosti govore sledeći projekti: Projekat o načinu rešenja pitanje izgradnje gradskih vanjskih puteva Elaborat o izgradnji velike klaonice Planovi za podizanje tržnih tremova Elaborat za odvodnju i za osnivanje vodne zadruge, gradsko Tehničko odelenje izrađuje 1925-1926.godine kada su u subotičkom ataru bile visoke vode Bio je inicijator osnivanja Gradske štedionice 1923.godine. Kaldrmisanje ulica u centru grada koje su bile u lošem stanju, izvršeno je 1928.godine. Zbog ovog poduhvata od strane gradskih poslanika je bio žustro napadan. Prepisivano mu je nepotrebno trošenje novca iz gradske kase. Banja i omiljeno letovalište subotičana Palić biće 1921.godine obogaćeno velikim štrand kupatilom koje je imalo šesto kabina. Ovaj projekat je ostvaren odmah po njegovom postavljanju za glavnog kupališnog inženjera maja te godine. Ovo kupatilo će od 1930.godine besplatno preći na korišćenje na ruke opštini. Istovremeno biće produžena tramvajska pruga do Palićkog štranda.[11] O Štrand kupatilu Kosta Petrović daje podatke u svojoj knjizi o “Subotici i kupalištu Palić” iz 1928. godine.On navodi da se ovo kupatilo nalazi na istočnoj obali jezera. Kupatilo je vlasništvo opštine grada Subotice, a izgrađeno je 1921.godine. Kupatilo je imalo adresu – Palićka obala 17, sa telefonskim brojem 4. Dalje se naglašava da je Štrand kupatilo najveće svoje vrste u državi, ima preko 600 kabina sa kojima se može maksimalno dnevno poslužiti do 4000 osoba. U jednoj sezoni okupa se na Štrandu do 80.000 osoba.[12] Ovo kupatilo se prostiralo uz obalu jezera u dužini od 350 metara. Dno jezera je bilo peskovito. Štrand je posebno bio povoljan za kupanje dece. Opisuje se da na ovom mestu dubina jezera lagano raste. Pisac dalje naglašava da se duž cele obale prostire divna peščana plaža puna krošnjastog drveća, koje daje ugodnu hladovinu. Osim ovoga postoji drveni most koji se pruža sto metara u vodu i koji je pogodan za sunčanje. Štrand kupatilo je takođe pružalo mogućnosti i za zabavu jer je bilo snabdeveno gimnastičkim spravama, klizaljkama, čamcima. Cele sezone je svirala muzika u “Velikom štrand restoranu”. Izgradnja Štrand kupatila još više je doprinela popularnosti mesta. Od početka XX veka posećenost Palića je stalno rasla zahvaljujući uređenosti i dobrom povezanošću sa gradom. Zabeležene su brojne posete kako domaćih tako i stranih turista. Prvi veliki vašar koji je održan u Subotici propraćen je izložbom 1925. godine. U tehničkom pogledu ovaj vašar je osmislio Koste Petrovića uz pomoć stručnjaka tehničkog odelenja grada. Za taj rad bio je nagrađen sa 10.000 dinara, koje je poklonio delimično “Sokolima” a delimično “Trgovačkom udruženje”. Organizacija prilikom otkrivanja spomenika “Caru Jovanu Nenadu”, bila je poverena Kosti Petroviću. Na ovoj proslavi je bio prisutan Knez namesnik Pavle Karađorđević. Za ovaj rad Konstantin Petrović je odlikovan 18.oktobra 1928. godine oredenom Svetoga Save IV stepena. Od strane Ministarstva prosvete orden je dostavljen januara 1929.godine. Ostaje zanimljiv podatak da da je gradonačelnik izvestio Mionistarsatvo prosvete da je uplaćea taksa (“ordenska taksa”) za primanje oredena.[13] O organizaciji proslave oko otkrivanja spomenika postoje sačuvani spisi koji potvrđuju nesumljivu angažovanost ovoga inženjera. Osim rada u gradskoj Tehničkoj službi Kosta Petrović je bio vrlo angažovan i aktivno je sarađivao i učestvovao na svim poljima društvene delatnosti u gradu. U prvom redu ta njegova angažovanost, entuzijazam pa i ljubav ispoljavala se u sokolskom pokretu. Svoje slobodno vreme kao i materijalna sredstva posvećivao je ovom pokretu. Kroz sokolstvo je ispoljavao svoj rad na unapređenju duhovnog i fizičkog života naroda. Neposredno posle ujedinjenja, osnovni cilj sokolske organizacije postao je da u jedinstven narod unese misao poštovanja zajedničke nove države. Nošen idealizmom u uverenju da je nastupilo novo doba sokolske organizacije su nastojale da svojim kulturnim radom afirmišu, među “troimenim narodom” ideju ujedinjenja, jugoslovenstva, slovenstva.[14] Ne obazirući se na veru, stalež, naciju, sokoli su nastojali da stvore “jugoslovenski tip kulture”. Cilj organizacije je bio podizanje telesno zdravih, moralno jakih i nacionalno svesnih državljana.[15] Po dolasku u Suboticu 1920. godine, Kosta Petrović se aktivno uključuje u subotičku organizaciju.S ve ideje sokolskog pokreta kroz svoj rad zdušno zastupa. Život, rad, napredak i razvitak sokolstva i sokolskog društva u Subotici usko je povezan sa imenom Koste Petrovića. Rad društva je naročito bio aktivan za vreme njegovog starešinstva. Najvažnije manifestacije iz tog perioda su : – Župski sletovi 1922 i 1925.godine – Osvećenje zastave i otkrivanje spomenika “Palim Junacima za oslobođenje i ujedinjenje” 1925.godine – Osnivanje sokolskih odelenja u školama[16] – Osnivanje seoskih sokolskih četa[17] – Podizanje “Sokolovca”, jednog od najuzornijih sokolskih letovališta Kraljevine Jugoslavije. Do 1934.godine je bio starešina društva u Subotici kada se povlači zbog posvećivanja naučnom radu. Tokom 1934.godine nastavlja se realizacija planova gradskog tehničkog odelenja. Kaldrmisanje ulica u gradu izazivalo je polemike. Dolazilo je do razmimoilaženja oko određivanja ulica koje će se kaldrmisati. Tako je zbog uvođenja kanalizacije i kaldrmisanja Carinske ulice napadan. Međutim ovaj potez se pokazao kao potreban i po grad koristan. Naporom i inicijativom Koste Petrovića podiže se Jugoslovenski narodni dom Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja.[18] Ova zgrada biće sve do danas prepoznatljiva po svome stilu i nameni. Najpre su je subotičani zvali Sokolski dom a kasnije zgrada bioskopa Jadran. Detaljan plan za izgradnju doma izradilo je gradsko tehničko odelenje a elaborat je poslat Ministarstvu građevina na odobrenje 18. jula 1931.godine. Na osnovu ovih planova bila je raspisana licitacija te je 22. septembra započeta gradnja doma. Gradska opština je izdala preduzimaču na izvršenje samo onoliko novca sa koliko je raspolagala. Gradski Savet je raspisao prvu licitaciju za izgradnju. Licitacija je održana 15. septembra 1931. godine. Samoj licitaciji je prisustvovao predstavnik Kraljevske banseke uprave Dunavske banovine. Na licitaciji su dobijene četiri ponude: 1. Vasilije Bikar i Drug iz Beograda sa ponudom od 1,337.117.05 dinara 2. Filip Šmit, iz Novog Sada sa ponudom od 1,291.583.27 dinara 3. Vidaković Koloman, iz Subotice sa ponudom od 1,320.771.59 dinara 4. Piri i Pelcer, iz Osjeka sa ponudom od 1,273.340.56 dinara.[19] Nakon licitacije gradski savet je doneo odluku da se prva grupa radova za podizanje Jugoslovenskog Narodnog doma u Subotici ustupa firmi “Piri i Pelcer” koji su imali najnižu ponudu. [20] Plan i predračun radova protumačen je preduzimaču “Piri i Pelceru” , data im je overena kopija celog elaborata. Za nadzornika radova je određen arhitekta De Negri Franja iz Subotice.[21] Gradski Senat 31. oktobra 1931.godine propisuje i odobrava Uredbu o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I. Po toj Uredbi dom je svojina grada Subotice. Dom je trebao da posluži namenjenoj svrsi na tri načina : 1. U prvom redu dom je trebao da posluži vaspitavanju novih generacija putem sokolstva 2. U domu će se smestiti centralna osnovna škola 3. Za potrebe kulturnih i nacionalnih institucija. Rukovanje, staranje i korišćenje doma povereno je sokolskom drušvu. Ovom Uredbom zgrada se predaje na pravo poseda i iskorišćavanje sokolskom društvu.[22] Gradnja sokolskog doma bila je usporavana nedostatkom finansijskih sredstava. Zbog toga se pokretač ove ideje Kosta Petrović često obraćao mnogim institucijama i udruženjma sa apelima za finansijsku pomoć. Tako on 28.marta 1933. piše: ”Narodna odbrana treba da preuzme inicijativu kako bi se postigla puna saradnja među svim nacionalnim udruženjima oko stvaranja mogućnosti za izgradnju Doma. Sva nacionalna udruženja trebala bi se staviti na raspoloženje za izgradnju Doma, sva novčana sredstva sa kojima raspolažu.”[23] Druga etapa izgradnje sokolskog doma započinje 1934.godine. Na sednici Gradskog veća doneto je rešenje da se najhitnije dovrši Jugoslovenski narodni dom Kralja Aleksandra I. Ova odluka bila je na propisan način objavljena. Novac za izgradnju u iznosu od 4,000.000 dinara trebalo je da se isplati od novca putem fakultativnog otkupa agrarnom reformom oduzetih zemalja od opštine grada Subotice. Naime, agrarnom reformom oduzeto je od gradske opštine 15.071 katastarskih jutara zemlje. Do decembra 1934. godine prodato je fakultativnim otkupom 4.776 katastarskih jutara.[24] Na ovu odluku o bržoj gradnji i završetku Doma uticala je i činjenica da je krajem juna 1935. godine u Subotici predviđeno održavanje Pokrajinskog sleta Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Jedan deo celokupnih svečanosti trebao je da se sprovede u novoizgrađenom domu. Zbog tog razloga gradsko Veće je rešilo da se Dom do kraja meseca maja 1935.godine dovrši u toj meri da može da se koristi za održavanje tih svečanosti.[25] Beogradski list “Vreme” od 22. decembra 1934. godine donosi vest da je na redovnoj sednici gradskog predstavništva u Subotici doneta odluka o daljoj izgradnji doma. Na sednici je izglasano kako prenosi list: ”… po kome će se ovaj dom staviti pod krov do kraja meseca maja 1935. godine sa proračunom od dva miliona dinara .Međutim skupština je izglasala četiri miliona dinara, kako bi se izvelo i unutrašnje uređenje. Dom će se dovršiti do kraja maja meseca, jer će u toku juna biti velike sokolske menifestacije u Subotici u vezi sa pokrajinskim sokolskim sletom.”[26] Koliko je grad Subotica ovom zgradom dobila u pogledu mesta za razvoj sporta govori podatak da je ovo bio dom sportova.”Imao je atletsku stazu, letnju pozornicu, jednu veliku i jednu manju pokrivenu dvoranu za vežbanja, niz prostorija za treniranje itd. Bio je pravi sportski centar u srcu grada.[27] O izgradnji drugog dela Jugoslovenskog narodnog doma Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja sačuvan je dnevnik. Ovaj dnevnik datira od 22. juna 1935. pa ide do 7. novembra 1935. godine. Gradnja je sporo napredovala i tek 1936. godine je okončana. Po rečima ćerke Koste Petrovića Ivanke Pavković, zgrada je pod znacima navoda okončana jer ona u potpunosti nije nikada završena prema prvobitnim zamislima.[28] Po projektu inženjera Koste Petrovića od 16. aprila do 6. juna 1936. godine, izgrađen je objekat za Sveslovenski slet 1936.godine. Stadion je prvi put poslužio kao sokolsko sletište za IV Pokrajinski slet u Subotici 1936.godine, čiji je jedan od glavnih organizatora bio inženjer Petrović. Po mišljenju stručnjaka stadion je predstavljao idealni model modernog tipa stadiona. Na sletu je te godine učestvovalo preko 10.000 vežbača. Kao pročelnik građevinske komisije Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije pomagao je svojim stručnim znanjem kod građenja mnogih igrališta i vežbališta. Osim projektovanja bavio se i pisanjem stručnih publikacija. Dvotomna studija “Građevine za telesno vaspitanje”, izdata je 1934.godine u Ljubljani. Kao šef gradskog tehničkog odelenja bavio se ispitivanjem urbanističkih problema a sa druge strane kao sokolski i sportski radnik bavio se problemom vaspitanja omladine. Marljivo je sarađivao sa stručnim časopisima, držao je mnoga predavanja i praktično sve to primenjivao. Tako je 1938. godine iz štampe izašla njegova knjiga pod nazivom “Uređenje gradova, park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, olompijski stadion, sokolsko sletište i sportski park (sa posebnim osvrtom na potrebe grada Beograda)”.Prilikom pisanja koristio je obimnu stranu literaturu koja se odnosila na ovu temu. Stručna i dnevna štampa, domaća i strana, davala je njegovim knjigama najveće pohvale. U prikazima knjiga je isticano da se knjige mogu uporediti sa najboljim sličnim delima svetske tehničke literature. Inženjer Petrović je decembra 1933 .godine na IV kongresu Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije održao referat “Pitanje vežbališta s obzirom na Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju” . U predavanju je kritikovao Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju. Naročitu važnost posvećuje životu na selu. Referat je odštampao u posebnoj brošuri koji je besplatno delio.[29] Kosta Petrović je izradio predlog za izgradnju nacionalnog parka u Beogradu i zalagao se za ostvarenje ovoga predloga. Iz života ovoga poznatog inženjera beležimo još jedan zanimljiv podatak. Na olompijskim igrama u Berlinu 1936. godine bio je prvi jugosloven koji se takmičio na polju arhitekture sa delom “Stadion Kralja Petra II”. Od četrnaest naroda koji su se takmičili u arhitekturi, šezdesetsedam umetnika je izložilo radove na olimpijskoj izložbi. U službenom katalogu naznačena su sva dela koja su se takmičila. Od ukupno 97, posebno su opisana i prikazana samo sedam dela. Među njima je bio rad Koste Petrovića pod nazivom “Festspielstatte der Stadt Subotica”. Nakon ovoga takmičenja, piše samostalno naučno delo na nemačkom jeziku “Fest und Kampfstatte” (Sletišta i borilišta), u kojima iznosi rezultate svoga naučnog istraživanja, kako treba naučno obrazloženo rešavati probleme koji nastaju kad se podižu sletišta odnosno borilišta. Ovaj rad poslužio mu je kao osnov za disertaciju koju je branio na Visokoj tehničkoj i montanističkoj školi u Gracu 30.juna 1937.godine. Tada je promovisan u doktora tehničkih nauka. Mimo ovoga inženjer Kosta Petrović je nagrađen nagradom iz fonda Kralja Aleksandra I Ujedinitelja 1937.godine. Ove nagrade su se dodeljivale za rad na moralno, opštekulturalnom i građansko-vaspitnom polju. Inženjer Konstantin Petrović se pokazao kao plodonosan pisac i naučni radnik. U vremenskom periodu koje se poklapa sa njegovim položajem na mestu gradskog glavnog inženjera, napisao je niz knjiga. U tim knjigama iskazuje svoje stručno znanje kao i njegove poglede na savremene arhitektonske tokove i mesto čoveka u tim tokovima. U tom periodu iz štampe su izašla njegova sledeća dela : Srpsko-mađarski (mađarski-srpski) građevinski rečnik Купалиште Палић =Kupalište Palić, Subotica Project des „Grands Albattoirs et Foire“ de la Ville de Subotica, Subotica 1926. Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928. Francuski državnici, Beograd 1928. Kupalište Palić, Subotica 1928. Грађевинска изложба у Берлину 9. маја-9. августа 1931.године, Суботица 1931. Споменик у Суботици Њ.в. Александру I краљу Југославије, Суботица 1931. Idejni osnovi sokolstva, Subotica 1931. Sistemi masonerije, „Stvaranje“ i „Stella Polaris“, Subotica, 1932. Građevine za telesno vaspitanje – prva knjiga, Ljubljana, 1934. Pitanje vežbališta s obzirom na zakon o obaveznom telesnom vaspitanju, Zagreb, 1933. Sokolski stadion u Beogradu, Beograd, 1935. Katihizis jovanovske masonerije, Beograd, 1935. Sokolovac.Sokolski dom Sokolsko sletište, Subotica, 1936. Uređenje gradova: park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, Beograd, 1938. Građevine za telesno vaspitanje: uređenje gradova, Beograd, 1938. Umetnost i olimpijske igre, Zagreb, 1939 Narodni domovi i školska vežbališta, Beograd, 1940[30] Uspešnu, plodonosnu i bogatu karijeru prekinuo je Drugi svetski rat. Ćerka Koste Petrovića ističe:”Nailazak jedne nove epohe začas je prekinuo spokojan i sadržajan život naše porodice. Odmah na početku rata tata je pozvan u vojsku i ubrzo bio zarobljen, …”[31] Sudbina ratom zahvaćenih ljudi, na ovim prostorima nije zaobišla ni porodicu Koste Petrovića. Ratni vihor pomerio je i promenio ustaljeni život porodice. Događaji koji su usledili odrediće dalju sudbinu cele porodice. Kosta Petrović 3. aprila preuzima komandu Drugog bataljona rezervnog inženjerijskog puka u Slavonskom Brodu.U kratkotrajnom “Aprilskom ratu” biće nekoliko puta zatvaran. U Slavonskom Brodu je dva puta dopao zarobljeništva. Kasnije pri prelaženju vojvođanske granice drugom polovinom aprila bio je dva puta hapšen i zatvaran u Somboru.[32] Kako sam ističe:”dva puta zatvaran u Subotici, dok konačno nisan sproveden u okovima kroz Suboticu u zatvor. Bio sam osuđen na proterivanje iz Subotice u Hrvatsku.[33] Osim njega bila mu je zatvaran žena i tašta.Krajem 1941. godine bio je prognan iz Subotice i kao politički opasnom licu prisilno mu je određeno mesto stanovanja u Budimpešti.[34] Pravo na penziju mu nije priznato. Februara 1942. godine u Budimpešti mu se pridružuje i porodica. Porodica je sa sobom ponela samo najpotrebnije stvari dok im je celokupna imovina ostala u Subotici u stanu Mice Radić u Pašićevoj ulici broj 1. Kao stanar i kućepazitelj u Subotici u delu kuće ostaje inženjer Oton Tomanić, kolega, prijatelj i kum porodice. Po završetku rata vraća se sa porodicom u Suboticu 12. maja 1945. godine.[35] Porodica se vraća sa prvim, po Vojnoj misiji u Budimpešti organizovanim transportom za građane. Njihov stan i stan tašte Mice Radić poznate subotičke dobrotvorke više ženskih udruženja bio je devastiran.[36] Najpre su u njih useljeni mađarski oficiri pa oficiri Crvene armije da bi u metežu pri kraju rata bio i opljačkan. U posleratnoj nacionalizaciji i konfiskaciji porodici su oduzeti posedi i nekretnine. Inženjer Petrović za sve vreme rata je bio bez novčanih prihoda. Po završetku rata pokušava da se ponovo zaposli. U svojoj molbi za postavljenje datiranoj 28. maja 1945. godine on moli da se u obzir uzme sledeće: “1.) Ubeđen sam i osećam, da bi sada – kao dobar organizator – mogao najbolje i najkorisnije poslužiti na organizovanju i izvođenju velikih radova oko obnove zemlje, koji će izvršavati ratni zarobljenici. Zato molim GNOO, da mi putem nadležnih činioca omogući, da na tim radovima budem zaposlen, bez obzira gde će se ti radovi izvoditi i bez obzira u kakvom bi svojstvu bio tamo zaposlen. Napominjem da sam se kao rezervni kapetan I klase javio Gr.NOO 25/5 1945.godine radi preduzimanja vojnih podataka. 2.) Molim da budem raspoređen kao profesor matematike ili na gimnaziji ili na učiteljskoj školi u Subotici, ili kao profesor na Srednjoj tehničkoj školi u Subotici. Više godina bio sam nastavnik u školi za Fizičko vaspitanje u Beogradu, i tako sam stekao priličnu nastavničku praksu. 3.) Komandiru mesta u Subotici potreban je tehnički referent. Bilo mi je rečeno da za popunjavanje toga mesta dolazi u obzir i moja ličnost. Upućen sam da podnesem Komandi mesta uverenje iz kog će se videti: da su me mađarske vlasti – kao politički opasnog – januara 1942. godine, izgnale iz Subotice, i da mi je prisilno bilo određeno mesto stanovanja u Budimpešti.”[37] Zaposlenje u Gradskom Narodnom odboru nije dobio. Predstavnici “nove vlasti” nisu smatrali da su ove njegove kvalifikacije dovoljne za rad u gradskoj građevinskoj službi. Kao dokazani i priznati stručnjak, ne zalazeći u njegovu ideološku opredeljenost nije oponirao novoj vlasti. Ipak zaposlenje dobija kao profesor na Višoj tehničkoj školi u Subotici. Kao profesor na Višoj tehničkoj školi radio je jedno izvesno vreme. Inženjer Kosta Petrović je umro u Subotici 1965.godine. Iza Koste Petrovića su ostala njegova dela. Građevine, urbanistička rešenja i katastarke karte grada, salaša i subotičkih pustara i danas se koriste. Njegov životni moto je bio urediti grad po meri i potrebama čoveka u skladu sa prirodnim tokovima. Ovakva rešenja su se pokazala kao uspešna jer i danas odolevaju vremenu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naklada Jos. Čaklovića , Zagreb, 1920 Format: 18.5x26 cm Broj stranica: 8 +12 priloga, meki povez Frangeš-Mihanović, Robert, hrvatski kipar (Srijemska Mitrovica, 2. X. 1872 – Zagreb, 12. I. 1940). Završio Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889–94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894/95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895–1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu 1907–40. Jedan od pokretača i organizatora likovnoga života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. st. Sudjelovao u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897), udruženja Lada (1904) i Umjetničke akademije (1907), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU (danas HAZU), Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernoga hrvatskoga kiparstva. Njegove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906) označili su početak hrvatskoga medaljarstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902; Bijeg u Egipat, 1906; Otmica Europe, 1907), portrete (V. Lisinski, 1895), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo). God. 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije – Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ul. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskome kiparstvu. Najmonumentalnije njegovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928–38 (postavljen 1947. u Zagrebu). Izveo nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Müller, 1935). Radio arhitektonsku figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Justicija, 1912., na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927., na zgradi u Mihanovićevoj ul. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkom obrtom. Robert Frangeš Mihanović (Srijemska Mitrovica, 2. listopada 1872. - Zagreb, 12. siječnja 1940.), hrvatski kipar Suprug je Ženke Kopač Frangeš, žene koja je osnovala Udrugu za očuvanje seljačke umjetnosti i obrta, otac Branke Frangeš Hegedušić, hrvatske slikarice i ilustratorice i punac hrvatskog slikara Krste Hegedušića.[1] Životopis Završio je Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889. – 94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894./95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895. – 1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji. Među njegove poznate učenike spada Joza Turkalj.[2] Jedan je od pokretača i organizatora likovnog života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. stoljeće. Sudjelovao je u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897.), udruženja Lada (1904.) i Umjetničke akademije (1907.), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU, Srpske akademije nauka i umjetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernog hrvatskog kiparstva. Djela `Drvosječa` iz 1910. godine na zgradi Gliptoteke HAZU `Bački Hrvati`, spomenik na grobu Petra Šarčevića, Mirogoj, Zagreb. Frangešove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904.; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906.) označili su početak hrvatskog medaljatstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902.; Bijeg u Egipat, 1906., Otmica Europe, 1907.), portrete (V. Lisinski, 1895.), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo), skulpturu zdenac Elegija (1912.), postavljenu u parku na Rokovom perivoju. Godine 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije - Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. godine (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ulici br. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskom kiparstvu. Najmonumentalnije Frangešovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928. – 38. (postavljen 1947. u Zagrebu). Godine 1925. utemeljeno je Društvo za podizanje spomenika kralju Tomislavu, koji su kiparu povjerili izradu spomenika. Kipar je 1930. izradio sadreni model, 1933./34. spomenik je saliven u bronci, a postolje za spomenik napravljeno je 1940. godine i tijekom ratnih godina postavljeno ispred Željezničkog kolodvora. Spomenik je postavljen 1947. godine, ali bez Frangeševih reljefa na postolju i bez grba, što je bilo ispravljeno 1991. godine.[3] Izveo je i nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906.) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Muller, 1935.). Radio arhit, figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Frustracija, 1912.), na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice danas zgrada Hrvatskog državnog arhiva, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927. na zgradi u Mihanovićevoj ulici br. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkim obrtom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Stari dani - Nas Bozic - Zadusnica - Njegova Belka Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike. Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883.[1], tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[2] U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao.[2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.[1] Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.[1][2] Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[3] Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao tri kćeri.[1] U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.[4][5] Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.[6][2] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog.[7] U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu.[4] Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.[7] Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[7] Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju. Književno delo Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta.[8][9] U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije.[2] Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[10] Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“[2] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[11] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[1] Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[12] Zaostavština Rad Borisava Stankovića je imao veliki uticaj na kulturu i na formiranje identiteta Vranjanaca. Mnoge institucije u gradu nose njegovo ime (npr. gimnazija, Gradska biblioteka i profesionalno pozorište), kao i jedna ulica. Njegova kuća (izgrađena 1855. godine) je pretvorena u muzej posvećen njegovom životu i stvaralaštvu. Nekadašnja fabrika obuće „Koštana“ u Vranju je nosila naziv lika iz njegove istoimene drame. Knjige Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894. Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. Božji ljudi, Novi Sad, 1902. Stari dani, Beograd, 1902. Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. Pokojnikova žena, Beograd, 1907. Nečista krv, Beograd, 1910. Njegova Belka, Beograd, 1921. Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. Pod okupacijom, Beograd, 1929. Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956. Gazda Mladen, 1928. Pripovetke Baba Stana (1907) Bekče (1901) Biljarica (1902) Copa (1902) Č`a Mihailo (1902) Đurđevdan (1898) Jovan (1902) Jovča (1901) Jovo-to (1909) Ludi Stevan (1902) Ljuba i Naza (1902) Mace (1902) Manasije (1902) Marko (1902) Menko (1902) Mitka (1902) Moj zemljak (1909) Naš Božić (1900) Nuška (1899) Njegova Belka (1920) Oni (1901) Paraputa (1902) Pokojnikova žena (1902) Rista krijumčar (1905) Stanko „Čisto brašno“ (1902) Stanoja (1898) Stari dani (1900) Stari Vasilije (1906) Stevan Čuklja (1906) Taja (1901) Tetka Zlata (1909) U noći (1899) Uvela ruža (iz dnevnika) (1899) U vinogradima (1899) Zadušnica (1902)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povijest jedne mladosti J.P. Jacobsenov drugi roman, koji prikazuje život i sudbinu melankoličnog antijunaka Nielsa Lyhnea. Od rođenja do smrti pratimo nadobudnog pjesnika Nielsa, koji se cijeli život osjeća podijeljen između idealizma i realizma, vjere i razuma. Prirodoslovno djelo, Niels Lyhne smatra se dijelom modernog proboja, stila realizma porijeklom iz Skandinavije; međutim, roman sadrži nekoliko romantičnih elemenata, a oslanja se i proširuje na romantične teme (ispitivanje individualne borbe i svijesti; umjetnički izraz i nadahnuće), a ironizira ih. Priča opisuje odricanje glavnog lika od svoje vjere, njegove razne žalosti i, u konačnici, prikazuje njegovo razočaranje i njegovu smrt. Ovo razočaranje sastavni je dio naturalizma djela – fokusirajući se na svoje neuspjehe kao ljubavnika i umjetnika, Niels Lyhne pokazuje bespomoćnost pojedinca i služi kao kritika ateizma kao i vjere; Georg Lukács navodi roman u svom utjecajnom značenju suvremenog realizma kao `prvi roman koji opisuje ovakvo stanje duha ateističke građanske inteligencije` Danski klasik `Niels Lyhne` priča je o mladiću čije se teškoće i uzaludni pokušaji da pronađe smisao života ne mogu pomiriti s njegovom kršćanskom vjerom. Jens Peter Jacobsen (7. travnja 1847. - 30. travnja 1885.) bio je danski romanopisac, pjesnik i znanstvenik, u Danskoj često napisan samo kao `J. P. Jacobsen`. Započeo je naturalistički pokret u danskoj književnosti i bio je dio modernog proboja. Jacobsen je rođen u Thistedu u Jutlandu, kao najstariji od petero djece uspješnog trgovca. Pohađao je školu u Kopenhagenu i bio je student na Sveučilištu u Kopenhagenu 1868. Kao dječak pokazao je izuzetan talent za znanost, posebno za botaniku. Godine 1870., iako je već potajno pisao poeziju, Jacobsen je prihvatio botaniku kao profesiju. Znanstveno tijelo ga je poslalo u Kopenhagen da izvještava o flori otoka Anholt i Læsø.[1] Otprilike u to vrijeme, otkrića Charlesa Darwina počela su ga fascinirati. Shvativši da Darwinovo djelo nije dobro poznato u Danskoj, preveo je Podrijetlo vrsta i Podrijetlo čovjeka na danski.[1] Dok je još bio mlad, Jacobsena je pogodila tuberkuloza koja mu je na kraju završila život. Njegova bolest potaknula je putovanja u južnu Europu, odsjekla ga od znanstvenog istraživanja i odvela u književnost. Upoznao je slavnog kritičara Georga Brandesa, koji je bio zadivljen njegovom moći izražavanja, te je pod njegovim utjecajem u proljeće 1873. Jacobsen započeo svoju veliku povijesnu romansu, Marie Grubbe.[1] Jacobsen je bio ateist.[2] Književna djela Jacobsenov kanon sastoji se od dva romana, sedam kratkih priča i jednog posthumnog svezaka poezije – malog, ali dovoljnog da ga svrsta u jednog od najutjecajnijih danskih pisaca. Proza Povijesni roman Fru Marie Grubbe (1876., eng. prijevod: Marie Grubbe. Dama iz sedamnaestog stoljeća 1917.) prvi je danski tretman žene kao seksualnog stvorenja. Temeljen na životu danske plemkinje iz 17. stoljeća, prikazuje njezin pad od člana kraljevske obitelji do žene skelara, kao rezultat njezine želje za neovisnim i zadovoljavajućim erotskim životom. Knjiga na mnogo načina anticipira teme D. H. Lawrencea. Jacobsenov drugi roman Niels Lyhne (1880., engleski prijevod 1919.) prati sudbinu ateista u nemilosrdnom svijetu: njegov nedostatak vjere je `iskušavan` tragedijama i osobnim krizama sve dok ne pogine u ratu, razočaran, ali nepokajan. Prema biografu Mortenu Høi Jensenu, roman anticipira rad Alberta Camusa.[3] Jacobsenove kratke priče prikupljene su u Mogens og andre Noveller (1882, prevedeno kao Mogens i druge priče, 1921, i Mogens i druge priče, 1994). Među njima treba spomenuti Mogensa (1872, njegov službeni prvijenac), priču o mladom sanjaru i njegovom sazrijevanju tijekom ljubavi, tuge i nove nade ljubavi. Et Skud i Taagen (Pucanj u magli) je priča nadahnuta Poeom o sterilnosti mržnje i osvete. Pesten i Bergamo (Kuga u Bergamu) prikazuje ljude koji se drže religije čak i kada su u iskušenju da budu `slobodni ljudi`. Fru Fønss (1882.) tužna je priča o tragičnom raskidu udovice sa svojom egoističnom djecom kada se želi ponovno udati. Mogensa og andre Novellera i Nielsa Lyhnea visoko je pohvalio Rainer Maria Rilke u svojim pismima Franzu Xaveru Kappusu, prevedenim kao Pisma mladom pjesniku.[4] Poezija Jacobsenove pjesme su više pod utjecajem kasnog romantizma nego njegove proze. Mnogi od njih su čežnjivi, sanjivi i melankolični, ali i naturalistički. Najvažnija je velika opskurna pjesma Arabeska crtežu ruke Michela Angela (oko 1875.) čija je ideja da će umjetnost zamijeniti besmrtnost kao smisao života. Oni su značajno inspirirali dansku simbolističku poeziju 1890-ih. Ostavština Za razliku od mnogih svojih kolega, Jacobsen se nije previše zanimao za politiku, a glavni interesi su mu bili znanost i psihologija. On je prvenstveno umjetnik: njegova sposobnost da stvara `slike` i prizore nalik arabeski, kako u svojoj prozi tako i u poeziji (koja je ponekad kritizirana kao `manirana`) jedna je od tajni njegove umjetnosti. Rečeno je da su njegovi romani prikaz različitih snimaka, a ne priča o akciji. Unatoč njegovom ne baš opsežnom opusu, Jacobsenov je međunarodni utjecaj bio prilično jak. U Njemačkoj su i njegovi romani i pjesme bili naširoko čitani i poznato je da su utjecali na Thomasa Manna, kao i na Engleze Georgea Gissinga i D. H. Lawrencea. Gissing je pročitao Reclamovo izdanje Nielsa Lyhnea 1889. i ponovno 1890. kada je napisao `kojemu se divim više nego ikad`.[5] Jacobsenova djela također su uvelike nadahnula prozu Rainera Marije Rilkea: u Briefe an einen jungen Dichter (prev. Pisma mladom pjesniku) (1929.) Rilke preporučuje Franzu Xaveru Kappusu da čita Jacobsenova djela, dodajući da je Rilke uvijek nosio Bibliju i Jacoa sabrana djela. Nadalje, Rilkeov jedini roman Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge (preveden kao Bilježnice Malte Laurids Brigge) (1910.) je poluautobiografski, ali je pod jakim utjecajem Jacobsenovog drugog romana Niels Lyhne (1880.) koji prati sudbinu jednoga nemilosrdni svijet. Jacobsen je također utjecao na mnoge druge autore s početka 20. stoljeća, uključujući Henrika Ibsena, Sigmunda Freuda, Hermanna Hessea, Stefana Zweiga i T. E. Lawrencea, koji su svi komentirali njegovo djelo. Thomas Mann jednom je jednom intervjueru rekao da je `možda J. P. Jacobsena koji je do sada imao najveći utjecaj na moj stil.`[3] Imao je i glazbeni utjecaj: Fennimore i Gerda Fredericka Deliusa i Gurre-Lieder Arnolda Schönberga temelje se na temama iz Jacobsenovih knjiga. Schoenberg je također postavio Jacobsenov tekst, u prijevodu Roberta Franza Arnolda, kao broj 4 u svojih Šest pjesama, op. 3. Jacobsenova Samlede Skrifter predstavljena je u tematskom parku Disneyland u Hong Kongu u Tarzanovoj kući na drvetu kao jedna od knjiga spašenih iz brodoloma...

Izdavač i godina: Knjižara Z. i V. Vasića, 19??. Broj stranica: 232 Uvez: tvrdi Format: 19 x 13 cm Prvo izdanje Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Vladimir Nazor V.nazor.jpg Vladimir Nazor Datum rođenja 30. maj 1876. Mesto rođenja Brač, Austrougarska Datum smrti 19. jun 1949. (73 god.) Mesto smrti Zagreb, FNRJ Biografija Uredi Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Uredi Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Uredi Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Uredi Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene.

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

U odličnom antikvarnom stanju, osim potpisa na drugoj strani, nikakvih nedostataka. Originalni tvrdi povez sa zlatotiskom, veoma očuvan. Autor - osoba Maksimović, Desanka Naslov Kako oni žive / Desanka Maksimović Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1935 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 146 str. ; 20 cm Zbirka Naša knjiga. ǂKolo ǂ2 ; ǂknj. ǂ14 Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije. Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[traži se izvor od 09. 2009.]. Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović“ u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. MG34

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sibenik 1928 g. Ekstra retko !!! Dr. Josip Čelar: Umetnost Vladimira Nazora; Šibenik 1928 Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene...

Floyd Patterson (with Milton Gross) - Victory over myself Bernard Geis Associates, Random house, 1962. Prvo izdanje / First edition Tvrd povez, zastitni omot pohaban i lepljen za knjigu, 244 strane, ilustrovano, rashod Americke citaonice (sto ce reci da je knjiga pecatirana). SVE KNJIGE PRVOG IZDANJE IMAJU POTPIS FLOJDA PETERSONA, SREBRNIM MASTILOM NA CRNOM FORZECU! Potpis, autogram Flojda Petersona. U trenutku kada je osvojio titulu u teškoj kategoriji bio je najmlađi bokser kome je to pošlo za rukom, kasnije su njegov rekord oborili Mohamed Ali i Majk Tajson, ali će Peterson zauvek ostati upamćen kao prvi bokser koji je uspeo da povrati titulu u teškoj kategoriji. Postao je svetski šampion 1956, kada je u meču za upražnjenu titulu zbog povlačenja Rokija Marćana, nokautirao Arčija Mura. Izgubio je pojas 1959, pošto ga je na `Jenki stadionu` u Njujorku nokautirao Ingemar Johanson. Peterson mu je uzvratio istom merom godinu dana kasnije, a onda je, u trećem meču, posle devet meseci, nokautirao Šveđanina još jednom. Konačno, titulu mu je oduzeo Soni Liston, 1962. godine i to posle nokauta u prvoj rundi u Čikagu. Do povlačenja 1972. godine, Flojd Peterson je imao još tri prilike da povrati titulu u teškoj kategoriji, ali su ga u tome sprečili Liston - još jednom i Mohamed Ali - dva puta. U poslednjoj borbi u karijeri, Ali ga je pobedio tehničkim nokautom u sedmoj rundi. Flojd Peterson je profesionalnu karijeru okončao sa skorom od 55 pobeda (40 nokautom), 8 poraza i jednim nerešenim ishodom. Kao amater, osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, ali u lakoteškoj kategoriji, u kojoj je boksovao i kao profesionalac do 1956. Floyd Patterson (January 4, 1935 – May 11, 2006) was an American professional boxer who competed from 1952 to 1972, and twice reigned as the world heavyweight champion between 1956 and 1962. At the age of 21, he became the youngest boxer in history to win the title, and was also the first heavyweight to regain the title after losing it. As an amateur, he won a gold medal in the middleweight division at the 1952 Summer Olympics. He is recognised as one of the best heavyweights of all time.[4][5][6] In 1956 and 1960, Patterson was voted Fighter of the Year by The Ring magazine and the Boxing Writers Association of America. He was inducted into the International Boxing Hall of Fame in 1991. Early life Born January 4, 1935,[7] into a poor family in Waco, North Carolina, Patterson was one of eleven children. Savannah Joe Patterson was his first cousin from out of Arkansas, he went and visited during the early summer years. He experienced an insular and troubled childhood. His family moved to Brooklyn, New York, where Floyd was a truant and a petty thief. At age 10, he was sent to the Wiltwyck School for Boys, a reform school in West Park, New York, which he credited with turning his life around. He stayed there for almost two years. He attended high school in New Paltz, New York, where he succeeded in all sports.[8] Patterson took up boxing at age fourteen, and was training with the Bedford-Stuyvesant Boxing Association Gym.[9] Three years later, he won the gold medal in the 1952 Helsinki Olympics as a middleweight. In 1952, he won the National Amateur Middleweight Championship and New York Golden Gloves Middleweight Championship.[10] At that time he was spotted by Cus D`Amato, and trained at the Gramercy Gym. Patterson`s younger brother Raymond (born 1942) also became a professional heavyweight boxer and has lived in Gothenburg, Sweden, since 1965 and has worked as a truck driver at Volvo Lastvagnar after his boxing career.[11] Olympic results Round of 16: Defeated Omar Tebakka (France) on points, 3–0 Quarterfinal: Defeated Leonardus Jansen (Netherlands) by a first-round stoppage Semifinal: Defeated Stig Sjölin (Sweden) by disqualification in the third round Defeated Vasile Tiță (Romania) by a first-round knockout Patterson`s amateur record was 40 wins (37 by knockout) and 4 defeats. Patterson carried his hands higher than most boxers, in front of his face. Sportswriters called Patterson`s style a `peek-a-boo` stance. Professional career Patterson turned pro and steadily rose through the ranks, his only early defeat being an eight-round decision to former light heavyweight champion Joey Maxim on June 7, 1954, at the Eastern Parkway Arena in Brooklyn, New York. Championship Patterson in 1957 Although Patterson fought around the light heavyweight limit for much of his early career, he and manager Cus D`Amato always had plans to fight for the Heavyweight Championship. In fact, D`Amato made these plans clear as early as 1954, when he told the press that Patterson was aiming for the heavyweight title.[12] However, after Rocky Marciano announced his retirement as World Heavyweight Champion on April 27, 1956, Patterson was ranked by The Ring magazine as the top light heavyweight contender. After Marciano`s announcement, Jim Norris of the International Boxing Club stated that Patterson was one of the six fighters who would take part in an elimination tournament to crown Marciano`s successor. The Ring then moved Patterson into the heavyweight rankings, at number five.[13] Patterson vs. Moore After beating Tommy `Hurricane` Jackson in an elimination fight, Patterson faced Light Heavyweight Champion Archie Moore on November 30, 1956, for the World Heavyweight Championship. He beat Moore by a knockout in five rounds and became the youngest World Heavyweight Champion in history, at the age of 21 years, 10 months, 3 weeks and 5 days. He was the first Olympic gold medalist to win a professional heavyweight title. Ingemar Johansson knocks out Floyd Patterson and becomes boxing heavyweight champion of the world, June 26, 1959. Patterson vs. Johansson I, II & III After a series of defenses against fringe contenders (Hurricane Jackson, Pete Rademacher, Roy Harris,[14] and Brian London), Patterson met Ingemar Johansson of Sweden, the number one contender, in the first of three fights. Johansson triumphed over Patterson on June 26, 1959, with the referee Ruby Goldstein stopping the fight in the third round after the Swede had knocked Patterson down seven times. Johansson became Sweden`s first World Heavyweight Champion, thus becoming a national hero as the first European to defeat an American for the title since 1933. Patterson knocked out Johansson in the fifth round of their rematch on June 20, 1960, to become the first man in history to regain the Undisputed World Heavyweight Championship. Johansson hit the canvas hard, seemingly out before he landed flat on his back. With glazed eyes, blood trickling from his mouth and his left foot quivering, he was counted out. Johansson lay unconscious for five minutes before he was helped onto a stool. A third fight between them was held on March 13, 1961, and while Johansson put Patterson on the floor, Patterson retained his title by knockout in the sixth round to win the rubber match in which Patterson was decked twice and Johansson once, in the first round. Johansson had landed both right hands over Floyd`s left jab. After getting up from the second knockdown, Floyd abandoned his jab and connected with a left hook that knocked down Johansson. After that, Patterson came on with a strong body attack that wore down Johansson. In the sixth round, Johansson caught Patterson with a solid right. But the power in Johansson`s punches was gone. Patterson won the fight in the sixth round by knockout.[15] After the third Johansson fight, Patterson defended the title in Toronto on December 4 against Tom McNeeley and retained the title with a fourth-round knockout.[16][17] However he did not fight number-one contender Sonny Liston. This was due in part to Cus D`Amato, who did not want Patterson in the ring with a boxer with mob connections. As a result, D`Amato turned down any challenges involving the IBC. Eventually, due to a monetary dispute with Jimmy Jacobs, Patterson removed D`Amato from handling his business affairs and agreed to fight Liston. Patterson vs. Liston I & II Leading up to the fight, Liston was the major betting-line favorite, though Sports Illustrated predicted that Patterson would win in 15 rounds. Jim Braddock, Jersey Joe Walcott, Ezzard Charles, Rocky Marciano and Ingemar Johansson picked Patterson to win. The fight also carried a number of social implications. Liston`s connections with the mob were well known and the NAACP was concerned about having to deal with Liston`s visibility as World Champion and had encouraged Patterson not to fight Liston, fearing that a Liston victory would tarnish the civil rights movement.[18] Patterson said John F. Kennedy also did not want him to fight Liston.[19] Patterson lost his title to Liston in Chicago on September 25, 1962, by a first-round knockout in front of 18,894 fans. The two fighters were a marked contrast. In the ring, Liston`s size and power proved too much for Patterson`s guile and agility. However, Patterson did not use his speed to his benefit. According to Sports Illustrated writer Gilbert Rogin, Patterson did not punch enough and frequently tried to clinch with Liston. Liston battered Patterson with body shots and then shortened up and connected with two double hooks high on the head. The result at the time was the third-fastest knockout in boxing history.[20] After being knocked out, Patterson left Comiskey Park in Chicago wearing dark glasses and a fake beard for the drive back to New York. After the fight, questions were raised on whether the fight was fixed to set up a more lucrative rematch. Overnight, Patterson seemed to lose his public support as a result of his swift knockout.[21] Despite the defeat, Patterson won $2 million, to be paid over 17 years.[22] The rematch was set for April 1963; however, Liston injured his knee swinging a golf club and the fight was delayed three months to July 22. In Las Vegas that night, Patterson attempted to become the first boxer to win the heavyweight title three times, but Liston once again knocked him out in the first round. Patterson lasted four seconds longer than in the first bout. After the title Following these defeats, Patterson went through a depression. However, he eventually recovered and began winning fights again, including top victories over Eddie Machen and George Chuvalo; the Chuvalo match won The Ring`s `Fight of the Year` award.[23] Muhammad Ali Patterson was now the number-one challenger for the title held by Muhammad Ali. On November 22, 1965, in Las Vegas, in yet another attempt to be the first to win the world heavyweight title three times, he went into the fight with an injured sacro­iliac joint in a bout in which Ali was clearly dominant.[24] Ali called Patterson an `Uncle Tom` for refusing to call him Muhammad Ali (Patterson continued to call him Cassius Clay) and for his outspokenness against black Muslims.[25] Before the match, Patterson had said: `This fight is a crusade to reclaim the title from the Black Muslims. As a Catholic, I am fighting Clay as a patriotic duty. I am going to return the crown to America.` Instead of scoring a quick knockout, Ali mocked, humiliated and punished Patterson throughout the fight but was unable to knock him out before the referee finally stopped the fight in the 12th round.[26][27] End of career Patterson remained a legitimate contender. In 1966 he traveled to England and knocked out British boxer Henry Cooper in just four rounds at Wembley Stadium. Patterson tried his hand at acting. He is seen in this 1968 The Wild Wild West episode as a landowner who is in danger of losing his property.[28] When Ali was stripped of his title for refusing induction into the military, the World Boxing Association staged an eight-man tournament to determine his successor. Patterson fought Jerry Quarry to a draw in 1967. In a rematch four months later, Patterson lost a controversial 12-round decision to Quarry. Subsequently, in a third and final attempt at winning the title a third time, Patterson lost a controversial 15-round referee`s decision to Jimmy Ellis in Stockholm, in 1968, despite breaking Ellis`s nose and scoring a disputed knockdown. In September 1969 he divorced his first wife, Sandra Hicks Patterson, who wanted him to quit boxing, while he still had hopes for another title shot. Patterson continued on, defeating Oscar Bonavena in a close fight over ten rounds in early 1972. At age 37, Patterson was stopped after seven rounds with a cut eye while still competitive in a rematch with Muhammad Ali for the NABF heavyweight title on September 20, 1972.[29] The defeat proved to be Patterson`s last fight, although there was never an announcement of retirement. Retired life In retirement, he and Ingemar Johansson became good friends who flew across the Atlantic to visit each other every year and he served two terms as chairman of the New York State Athletic Commission.[30] He was also inducted into the International Boxing Hall of Fame in 1991.[31] Patterson lived in New Paltz, New York, for many years with his second wife, Janet Seaquist.[32] They had two daughters, Jennifer and Janene.[33] In 1982 and 1983 he ran the Stockholm Marathon together with Ingemar Johansson.[34] He completed the 1983 New York City Marathon in 3:35:27.[35] His adopted son, Tracy Harris Patterson, was a world champion boxer in the 1990s and was trained by Floyd during part of his career. They are the first father and son to win world titles in boxing.[36] Floyd also trained Canadian heavyweight Donovan `Razor` Ruddock in 1992 for his fights with Greg Page, Phil Jackson, and Lennox Lewis.[37] The New Paltz High School football field was named `Floyd Patterson Field` in 1985.[38] Death Floyd Patterson`s grave Patterson suffered from Alzheimer`s disease and prostate cancer in his final years. He died at home in New Paltz, on May 11, 2006, at the age of 71.[39] His body was buried at New Paltz Rural Cemetery in New Paltz, Ulster County, New York.[40][41] Quotes `It`s easy to do anything in victory. It`s in defeat that a man reveals himself.`[42] `They said I was the fighter who got knocked down the most, but I also got up the most.`[43] (This quote was used in the tenth episode of the 2009 TV series V.) `When you have millions of dollars, you have millions of friends.`[44] On boxing: `It`s like being in love with a woman. She can be unfaithful, she can be mean, she can be cruel, but it doesn`t matter. If you love her, you want her, even though she can do you all kinds of harm. It`s the same with me and boxing. It can do me all kinds of harm but I love it.`[45]

Izdavač: A `Magyar Kereskedelmi Közlöny Kiadása` Ujság-, Hirlap- és Könyvkiadó Godina izdanja: Budapest Povez: Tvrd Format: 27 x 20 cm Broj strana: 472 Stanje: Veoma dobro (forzec i prvi list vrlo malo okrzani po gornjoj ivici) Előszó Közönség és sajtó által lelkesen fogadott `Dai Nippon` czímű művem `utirajzok` czímet viselő első kötetét, mely önálló kerek egészet alkot, kapja kézhez ezen újabb, az első kiadásnál sokkal díszesebb és nagyobb formában a méylen tisztelt közönség. Úgy vélem, szolgálatot teljesítek, midőn e kötetet átengedem Tolnai Simon úrnak, a Magyar Kereskedelmi Közlöny hirlap- és könyvkiadó-vállalat vezetőjének, hogy népszerűvé tegye azt. Hiszem és remélem, hogy ezen kiadást is oly jó szívvel fogadja a mélyen tisztelt közönség, mint az első kaidást fogadta volt. Sok küzdelmünknek ez lenne a legnagyobb és szinte egyetlen jutalma. Tartalom Előszó 3 A japán szavak írása 7 Budapesttől Wladiwostokig Első fejezet 9 Útrakelés 11 Csendélet a vasúton 12 A magyar határ 14 Orosz földön 15 Orosz vasút. Orosz zsidók 17 Egy lengyel vegyész 18 Orosz parasztok 19 Rendőr-uralom 20 Moszkva 21 Nyicsevo 22 Baskirok között 23 Samara 25 Rabszállítás 26 A Volga-folyam. Az Ural 27 Zlatoust. Kirgizek 29 Második fejezet 29 Ázsia határán 31 Nyugat-Szibéria földje 32 Szibéria természeti viszonyai 33 Szibéria meghódítása 34 Benépesítés. Vasút 35 Kivándorlás 36 Földmívelés 37 Orosz kulturállapotok 38 Sárga veszedelem 39 Hivatalnok-korrupczió 40 Közigazgatás 41 Szabad vallásgyakorlat. Népesség. Állattenyésztés 42 Az Obi-folyam. Vízi utak 43 Thea, czigaretta, pálinka 44 Harmadik fejezet 43 Tomsk 45 Vadak és prémárúk 46 Omsk. Vajkivitel. Szibériai paraszt 47 Házuk, szokásaik, babonáik 48 Erdőégés 50 Faipar. Kőszén 51 A tatár asszony és a kalauz 52 Két tatár gígerli 53 Rablóvilág 55 Szibéria ipara. Munkásviszonyok 56 Adófizetés fejszével. Irkucsk 57 Aranytelepek és aranyvadászok 58 Rabmunkások.Theakereskedés 59 Negyedik fejezet 59 Vasúti nyomorúságok 61 A Bajkáltó 63 Átkelés a tavon 64 Orosz börtön 65 Burjátok 66 Milliókról álmodók 68 Orosz brutálitások. Útitársak 69 Az Amur mente és a vasút 71 Katonaság. Kozák vasútőrök 74 Ötödik fejezet 73 Chilár. A meglőtt Isten 75 Ki a tolvaj 76 Korbács. Mandsuria 77 Fehérgyűlölet. Vasút és erődítések 78 Mandsuk 79 Kharbin 81 Khinaiak 82 Wladiwostok és várai 83 A hadügyminiszter 85 Wladiwostoki élet 85 Egy koreai falu 88 Japán földön Hatodik fejezet 90 A Kotzu Maru. Mulatság a fedélzeten 93 Taifun. Tengeri betegség 94 Khinai bárkák 95 Nap-országa 96 Megérkezés Tzurugába 103 Vámhivatal, utcza, kurumaja 104 Nemezeti viselet 106 Vasutak 107 Útitársak, ügynökök, pipa 108 A vidék 109 Japán tanárok. A Biwa-tó 110 Jól mulatunk 111 Theaház és theaházi élet 112 A Biw-tó regéje 113 Theaszedés 114 A Fujiyama 115 Erdők, erdészet 117 Faluk, sűrű népesség 118 Földmívelés 119 Hetedik fejezet 118 Megérkezés Tokióba. Japán szálloda és szoba. Tisztaság 123 Fürdők, fürdőszokások, meztelenség 124 Hőforrások. Kozmetika 126 Táplálkozás, hús, hal, gyümölcs, zöldségek 129 Theaszertartás, italok sör, bor 132 Szépek-e? 133 Testalkat 134 Jokohama 135 Kamakura. A nagy Budha-szobor (Daibutsu) 136 Eták 137 Flotta-gyakorlat. Lakásfogadás 138 A japán ház. Bútorok 139 A japán ágy 143 Család, házasélet. Csók. Esküvő 145 Ideiglenes házasság. Válás 147 A nők helyzete 148 Anyósok. Gyerekek. Adoptio. Babák 149 Cselédek. Keresztelés. Többnejűség 150 Japán udvariasság. Eső 151 Földrengés 152 Taifun. Tüzek 153 Ruházat, lábbeli 155 Kalap, öv 156 Hajviseletek 157 Pipere. Követségek 158 Magyarország hol van 159 Nyolczadik fejezet 161 Kobe 163 Cserép- és porczelánipar 164 Oszaka 166 Kiállítás. Lakk. Szőnyeg 168 Kioto. Elegáns túristák 172 Vacsora, mulatás 173 Vörös haj 174 A város. A mikádók régi palotája 176 Templomok. Iparosok, műipar 177 Bronz 179 Zománcz 180 Selyem. Selyemtenyésztés 182 Szövés. Gyapot 183 Fonóipar. Japán ipara és ipari jövője 184 Gyárak 185 Műipar 186 Néposztályok 189 Hajóstársaságok. Kereskedelem 189 Hajóforgalom. Kereskedők 190 Kilenczedik fejezet 190 Matsuri 192 Gosekku. Újév 194 Leányünnep, fiúk ünnepe 200 A Véga-csillag ünneplése. Chrisanthemum-ünnepe. Gésák 202 A japán táncz 204 Yoshiwara 205 Zene 206 Néplélek 208 A japán jellem 210 A gyerekgyilkos kocsihúzó 211 Az ezredes és meghalt fia. Kobayashi százados felesége 213 Öld meg magad. A negyvenhét hű lovag 214 Tizedik fejezet 220 Színház 222 Színdarabok 223 Színészek 225 Az utcza élete 226 Boltok 229 Asakusa és temploma 230 Csodatevő kép és szobor. A népliget és csodái. Birkozók 231 A színházak utczáján és a kis művésznő 233 A forró nyr. Menekülés. Katzura 234 Hitélet. Shintoizmus 235 Konfutius élete és tanai 239 Budha és tanai 245 A kerszténység 254 Utazás Nikkóba. Régi fejedelmi menet 259 Bambuszerdők 260 A japán alföld 263 Megérkezés Nikkóba 264 Nikko templomai és a Tokugavák 265 Kirándulás a Tsuzenji-tóhoz 268 Vízesések 269 A részeg kalauz 270 Rendőri felügyelet alatt 271 Csónakázás a tavon 272 A Nantaisan 273 A havasok között. Japán érczei 274 Az ashiói rézbányák és a bányászok 275 Öngyilkosságok. Japán temetés 276 Tizenegyedik fejezet 277 Útlevél Jessóba 279 Sendai. Posztógyár. Téli hadgyakorlat 280 Matsushima 281 Aomori. A Tsugaru-szoros. Hakodate 282 Czethalászat 283 Halászat kormorannal 285 Jesso partjai. Mororan 286 Az első ajnuk 288 Látogatás egy ajnu faluban 289 Ajnu ház 290 Az asszony. Vallásuk, szokásaik 291 Medvetor 292 Játékok. Ősi igazságszolgáltatás 293 Babonák 294 Megérkezés Sapporóba 295 Európaias vendéglő. Gazdasági akadémia 296 Jesso lakossága. Telepítések, katonai gyarmatosok. Föld kell 297 Formoza. Egy ősrégi ékírás. Otaru 298 A koropkoguru nép 301 Ajnuk és japánok 302 Tizenkettedik fejezet 302 Tokio 304 Tere, parkjai. az Ueno-park. Saigo szobra 307 Lovagsírok. A nagylelkű mikádó 308 Theasátrak, mulatóhelyek. A nemzeti múzeum és gyűjteményei 309 Hadi múzeum 313 A mikádó-könyvtár 313 Képkiállítás. Mongol kultura 314 A japán művészet hatása a világra. Festészet 318 Szobrászat 320 Bazárok 322 Gyerekjátékok, babák 323 Japán haladása 325 Nevelésügy 326 Iskolák 328 A tanulás nehézsége 329 Idegen tanulók Japánban. Khinai diákok. A czopf és a modern szellem 333 Könyvnyomtatás, újságok 334 Papír 337 Tizenharmadik fejezet 337 Az alkotmány és a régi kor viszonyai 339 Tokugavák kormánya 340 Az uralkodó és jogai. Parlament 344 Miniszterium 347 Igazságügy. Rendőrség 348 Politika 349 Japán fejlődése és a nyugat 350 Hadi készülődés. Iwakura herczeg 351 Az uralkodó születésnapja és a katonai díszszemle 353 A mikádó 355 Díszebéd. Rendjelek. Udvari bál 356 Hírvágy vagy létkérdés 359 Katonaság 360 Tengerészet 363 A mikádó udvara 367 Tizennegyedik fejezet 369 A japán évszakok és a klima 371 Természetimádás 375 Japán kertek 376 Vadruczavadászat 378 Chrisanthemum 380 A háború híre 381 Diadalünnep és a nép hangulata 382 Japán önérzet. Alkalmi versek 384 Régi és új japán 386 Egy japán tanító és a japán szellem 387 Ukatius. Pénzügy és adózás 388 Regatta 389 Vak emberek. Az ipar és a munkások 390 Munkásszoczialista-mozgalmak 391 Hazafias munkások 396 Közbiztnság 397 Tolvajok 398 Durva japánok 399 Gyanu alatt 400 Tizenötödik fejezet 403 Pénz nélkül 405 Meghiúsult tevek 409 Útra készülődés. Búcsúvétel 410 A Fujisan 412 Makacs diákok. A japán beltenger 413 A japán kharibdisz 414 Miyajima. Moji és Shimonoseki 415 Nagyravágyó naivság 416 Nagasaki. Csapatszállítás 419 Hadihajók 420 Hazafelé Tizenhatodik fejezet 420 Hajónk. Köd 425 A Sárga-tenger. A Yan-che-kiang 426 Nemzetközi hadiflotta 427 Vásár a hajón. Kocsihúzók. Óriás-rendőrök 428 Shanghai népe. Séta a khinai városrészben 430 Utazás targonczán 431 Kirándulás 432 Orosz hajóskapitányok 433 Honkong 434 Egy khinai ebéd 436 Kirándulás Makaóba. Manilla 437 Khinai kivándorlók 438 Ajándékgyerek 441 Eltévedtünk. Megérkezés. Singaporeba 443 Tizenhetedik fejezet 440 Singapore. Hőség 445 A növénykert. Maláj falu. Singalérek 446 Éjjeli élet 447 Apró paradicsomok. Penang. Pálmaerdő 448 Új útitársak. Fúj a monsun 449 Rangoon. Rizs. Khinaiak térfoglalása 450 Tramváj. Az aranypagoda. Zarándokok 451 Birma és népe 453 Nőemanczipáczió 454 Szerencsétlenség a folyón 455 Tizennyolcadik fejezet 452 Időtöltés a hajón 457 Az Andaman-szigetek. Ceylon. Colombo. Hullámverés 458 Benszülött csónakosok 459 Buvár-koldusok. Egy milliomos kereskedő 460 Kirándulások. Buddha foga 461 Ördögtáncz 462 Rizs, gyapot, kőszén. Ázsia öröme 463 Újra tánczolunk. Isten kezében 464 Aden 465 Vörös négerek. A Vörös-tenger. Orosz hadihajók 468 A Sinai-hegy 469 Suez és a csatorna. Port-Said 470 Kréta. Az Adria. Korfu 471 Fiume. Budapest