povez mek , I izdanje 2014.god. autor : Stiven King, Peter Straub Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO - ALNARI Jednog hladnog jesenjeg dana, trinaestogodišnji dečak stoji na obali Atlantika, nedaleko od napuštenog luna-parka. Prošlost je dovela Džeka Sojera na ovo mesto. Otac mu je mrtav, majka na samrti, a njegov život više nema smisla. Međutim, sve će se promeniti. Izabran je da pođe na putovanje Amerikom - putovanje u drugi, novi svet .

Naslov: Komplet Izabrana dela Davida Albaharija 1-6 Izabrana dela Davida Albaharija sadrže deset njegovih najboljih romana: „Mamac“, „Cink“, „Gec i Majer“, „Kontrolni punkt“, „Svetski putnik“, „Snežni čovek“, „Pijavice“, „Životinjsko carstvo“, „Ludvig“ i „Mrak“. Autor(i): David Albahari Izdavač: Čarobna knjiga Mesto: Beograd Godina: 2015 Povez: tvrd Strana: 1720 Format: 14,5 x 20,5 cm Pismo: Latinica Stanje knjige: kao novo Izdanje je upotpunjeno stručnim tekstovima Vladimira Gvozdena o Albaharijevom stvaralaštvu i Mihajla Pantića o Albaharijevoj kratkoj formi. Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovru u centru grada Troškove slanja plaća kupac.

Prins (Prince) je bio muzički genije, jedan od najomiljenijih, najuspešnijih i najhvaljenijih muzičara našeg doba. Rano se afirmisao kao samosvojan muzički vizionar sa maštom dovoljno dubokom da iz sebe iznedri čitave svetove – od fank raja pesme Uptown, natopljenog seksepilom i nepokolebljivošću, preko mitskih prizora „Purpurne kiše”, do psihodelije Pejzli parka. Međutim, njegov najambiciozniji stvaralački čin bio je preobražaj Prinsa Rodžersa Nelsona – rođenog u Minesoti – u Prinsa – jednu od najvećih pop zvezda, ne samo naše ere. `The Beautiful Ones` su pripovest o tome kako je Prins postao Prins – prisećanje iz prvog lica na dete koje je upijalo svet oko sebe a potom stvorilo personu, umetničku viziju, ali i na njegov život pre hitova i slave koji će potom uslediti i obeležiti ga.

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. U DONJEM DELU NA SPOLJASNJEM DELU STRANICA IMA PAR FLEKICA STO SE VIDI NA SLICI, STO JE UJEDNO I JEDINA MANA. KNJIGA JE KAO TAKVA KUPLJENA NA SAJMU KAO NOVA SA FELEROM. VULKAN, 2014 Jedno od najuticajnijih i najpoznatijih dela fantastike, Talisman, veličanstvena je pripovest o odanosti, strahu i misteriji. Džek Sojer očajnički pokušava da sačuva život svoje majke i kreće na epsko putovanje prepuno neverovatnih opasnosti i još neverovatnijih istina. Jednog hladnog jesenjeg dana, trinaestogodišnji dečak stoji na obali Atlantika, nedaleko od napuštenog luna-parka. Prošlost je dovela Džeka Sojera na ovo mesto. Otac mu je mrtav, majka na samrti, a njegov život više nema smisla. Međutim, sve će se promeniti. Izabran je da pođe na putovanje Amerikom - putovanje u drugi, novi svet . STIVEN KING

Naslov: Duhovi prošlosti Autor(i): Džodi Piko Izdavač: Vulkan Mesto: Beograd Godina: 2015 Povez: mek Strana: 344 Format: 145x205 Pismo:Latinica Stanje knjige: nekorišćena Opis knjige: Džena Metkalf ostala je bez majke kada je imala samo tri godine. Čitavu deceniju kasnije, ona je i dalje uverena da je majka ne bi napustila, te nastavlja potragu koju je policija odavno zaključila. Hvatajući se za slamku, Džena proučava majčine dnevnike, u koje je Alis, naučnica koja se bavila istraživanjem emocija kod slonova, mahom zapisivala svoja stručna zapažanja. Ipak, Džena između redova uspeva da pronađe ponešto što bi joj moglo pomoći da reši zagonetku... Uplata se može izvršiti pouzećem, a može i pre slanja uplatom na račun u Telenor banci. Troškove slanja plaća kupac. Lično preuzimanje podrazumeva dolazak na mesto gde se dogovorimo (Beograd - uglavnom centar, Muzej Istorije Jugoslavije, tj. Hajd Parka, Autokomanda, Dedinje) u tom slucaju i plaćanje lično.

Dimitrije Nikolajević - Crvena poema Ovo delo našeg slavnog autora izašlo je godinu dana ranije!, pre nego što je izašla verzija Crvene poeme sa ilustracijom. JEDINI primerak dostupan u ponudi. Izuzetne vrednosti. Knjižica je većeg formata. Bez bilo kojih oštećenja, fleka, tačkica, tragova pisanja, kao i bez tragova požutelosti. Uzmite u obzir da je staro 52 godine! i još uvek u odličnom stanju. Dimitrije Nikolajevic (1935-2015) Pesnik izuzetnog pesničkog senzibiliteta živeo je, umetnički sazrevao i stvarao u Kragujevcu, inspirišući se kragujevačkom tragedijom ali i svakodnevicom i društvenim pojavama u gradu na Lepenici. Bio je rukovodilac izdavačke delatnosti Spomen-parka „21. oktobar“, autor je 29 zbirki poezije, priredio je zbornik „Put je krug“, a njegova „Crvena poema“ sa grafičkim ilustracijama Lazara Vujaklije (1971) predstavlja bibliofilsko izdanje. Zastupljen je u mnogim pesničkim antologijama i zbornicima savremene jugoslovenske i srpske poezije. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika i dobitnik brojnih književnih nagrada i društvenih priznanja.

Džejn Ostin komplet 1-6, knjige su u vrlo dobrom stanju. 1. Ema 2. Gordost i predrasuda 3. Mansfild park 4. Pod tuđim uticajem 5. Nortengerska opatija 6. Razum i osećajnost Izdanje:Narodna knjiga Povez:tvrd Težina:4,3kg OP

Komplet sadži sledeće knige: - Ema - Džejn Ostin - Pod tuđim uticajem - Džejn Ostin - Mansfild park - Džejn Ostin - Nortengerska opatija - Džejn Ostin - Gordost i predrasuda - Džejn Ostin - Razum i osećajnost - Džejn Ostin Povez knjige : tvrd Strana: 2139 Format : 14x20 cm Pismo : latinica

Stanje: dosta dobro Izdato: Narodna Knjiga,Beograd 1978 Korica: tvrda Pismo : ćirilica Dela: Pod tuđim uticajem 1977 Mansfild park Nortengerska opatija Razum i osećajnost Gordost i predrasuda Ema Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- -----

Harold Robins 10 knjiga iz Odabranih dela Znanje Zagreb 1980 , Odabrana djela Harolda Robbinsa , tvrd povez, format 13 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica. 1. Kamen za Dannyja Fishera 1 2. Kamen za Dannyja Fishera 2 3. Samotnica 1 4. Samotnica 2 5. Betsy 6. Prvo umiru snovi 7. Kamo ljubav ode 8. Park avenija 79 9. Ne zaljubljuj su u neznanca I 10.Ne zaljubljuj su u neznanca II Stanje Vrlo dobro.

Stanje: lepo očuvano Izdato: Znanje, Zagreb 1979 Korica: tvrda Pismo : latinica Dela: Park avenija 79 Prvo umiru snovi Betsy Samotnica 1,2 Kamen za Dannyja Fishera 1,2 Avanturisti 1,2 Baštinci Trgovci snovima Lovci u mutnom 1,2 Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ---------

Harold Robbins - romani Odabrana djela Harolda Robbinsa KOMPLET SADRŽI: 1. Kamen za Dannyja Fishera I, br. str. 281. 2. Kamen za Dannyja Fishera II, br. str. 300. 3. Sjećanje na jedan drugi dan I, br. str. 302. 4. Sjećanje na jedan drugi dan II, br. str. 289. 5. Lovci u mutnom I, br. str. 377. 6. Lovci u mutnom II, br. str. 387. 7. Baštinici, br. str. 379. 8. Ne zaljubljuj se u neznanca I, br. str. 327. 9. Ne zaljubljuj se u neznanca II, br. str. 323. 10. Park avenija 79, br. str. 331. 11. Betsy, br. str. 413. 12. Kamo ljubav ode, br. str. 347. 13. Samotnica I, br. str. 291. 14. Samotnica II, br. str. 272. 15. Prvo umiru snovi, br. str. 330. Povez: tvrd sa omotnicom Izdavač: Nakladni zavod Znanje, Zagreb Na knjigama pečati osim toga u odličnom stanju su.

Knjiga je kao nova. Zanosni - Prins Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2022 Broj strana: 283 Format: 23 cm Povez: Broširani Prins (Prince) je bio muzički genije, jedan od najomiljenijih, najuspešnijih i najhvaljenijih muzičara našeg doba. Rano se afirmisao kao samosvojan muzički vizionar sa maštom dovoljno dubokom da iz sebe iznedri čitave svetove – od fank raja pesme Uptown, natopljenog seksepilom i nepokolebljivošću, preko mitskih prizora „Purpurne kiše”, do psihodelije Pejzli parka. Međutim, njegov najambiciozniji stvaralački čin bio je preobražaj Prinsa Rodžersa Nelsona – rođenog u Minesoti – u Prinsa – jednu od najvećih pop zvezda, ne samo naše ere. Zanosni (The Beautiful Ones) su pripovest o tome kako je Prins postao Prins – prisećanje iz prvog lica na dete koje je upijalo svet oko sebe a potom stvorilo personu, umetničku viziju, ali i na njegov život pre hitova i slave koji će potom uslediti i obeležiti ga. Ova knjiga sastoji se iz četiri celine. Prvi njen deo su memoari koje je Prins počeo da piše nedugo pre nego što je tragično preminuo, i u njima su stranice Prinsove lirske proze koje nas uvode u svet njegovog detinjstva. Drugi deo knjige odvodi nas u začetke Prinsove muzičke karijere, u period pre objavljivanja prvog albuma, pružajući uvid u ilustrativne izvode iz njegove lične arhive u vidu napisa i fotografija iz tog vremena. U trećem delu knjige pratimo Prinsovu evoluciju kroz njegovu otvorenost u izražavanju stavova i predstava, što nas u krešendu dovodi do najvećeg njegovog postignuća, oličenog u četvrtoj celini ove knjige: njegovoj originalnoj, rukom ispisanoj preradi „Purpurne kiše“ – krajnjoj etapi njegovog samooblikovanja, u kojoj sublimira prva tri dela autobiografije tako da oni poprimaju razmere istinski junačkog poduhvata. Ova knjiga sadrži i dosad neobjavljene snimke i artefakte iz Prinsovih porodičnih i ličnih albuma fotografija, rukopise tekstova pesama, a uokvirena je opčinjujućim i dirljivim predgovorom priređivača Dena Pajperbringa – u njemu on iznosi detalje svoje nadahnjujuće saradnje sa Prinsom u, kako se ispostavilo, potonjim mesecima njegovog života, u vreme kad je Prins bio duboko zamišljen nad tim kako da svetu otkrije što više sebe i svojih zamisli a da ipak zadrži brižljivo negovanu auru tajnovitosti i nedokučivosti – pa i njegovim beleškama uz fotografije, ključnim za razumevanje njihovog konteksta. Zanosni nisu puko odavanje počasti ikoni popularne kulture, već su jedinstveno, samoniklo i podsticajno književno delo koje, prožeto Prinsovim glasom, obiluje njegovim idejama, stanovištima i snoviđenjima. Oni su Prinsov neprolazni dar svetu.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Amazon: veb servisi u akciji - Michael Wittig Godina izdanja: 2019 Broj strana: 550 Povez: Mek Knjiga „Amazon veb servisi u akciji (drugo izdanje)“ predstavlja opširan uvod u raspoređivanje veb aplikacija u AWS oblak. U njoj ćete pronaći ćete jasne relevantne opise svih osnovnih AWS servisa, sa fokusom na automatizaciju, bezbednost, visoku dostupnost i skalabilnost. U ovom detaljno dopunjenom izdanju knjige opisani su najnoviji dodaci u AWS, uključujući i infrastrukturu bez servera upotrebom servisa AWS Lambda, deljenje podataka pomoću EFS-a i skladištenje u memoriji pomoću ElastiCachea. Šta obuhvata knjiga:- kompletno prerađen bestseler- bezbedno distribuiranje aplikacija- raspoređivanje aplikacija na AWS- dizajniranje za uspešno postizanje visoke dostupnosti- automatizaciju infrastruktureAWS je najveća i najzrelija platforma u oblaku i obezbeđuje preko 100 unapred izgrađenih servisa, praktično beskonačne računarske resurse, bezbedno skladište, kao i vrhunske mogućnosti automatizacije. U ovoj knjizi pokazaćemo vam kako da razvijete, hostujete i upravljate aplikacijama na AWS-u.Amazon veb servisi u akciji, drugo izdanje je opširni uvod u raspoređivanje veb aplikacija u AWS oblak. Pronaći ćete jasne, relevantne opise svih osnovnih AWS servisa, sa fokusom na automatizaciju, bezbednost, visoku dostupnost i skalabilnost. Ovo detaljno dopunjeno izdanje opisuje najnovije dodatke u AWS, uključujući i infrastrukturu bez servera upotrebom AWS Lambda servisa, deljenje podataka pomoću EFS-a i skladištenje u memoriji pomoću ElastiCache-a.Napisana je za programere i DevOps inženjere srednjeg nivoa.Andreas i Michael Wittig su softverski inženjeri i DevOps konsultanti fokusirani na AWS. Zajedno su preneli prvu banku u Nemačkoj na AWS 2013.godine.“Opisi kompleksnosti AWS-a upotrebom primera i vizuelnih elemenata da bi učvrstili znanje u glavama čitalaca”. - Iz predgovora Ben Whaleya, heroja i autora AWS zajednice“Sposobnost autora da objasne kompleksne koncepte je prava snaga ove knjige.” - Antonio Pessolano Consoft Sistemi “Korisni primeri, slike i izvori koji će vam pomoći da efikasno učite.” - Christof Marte, Daimler-Benz“Sjajan posao objašnjenja nekih od ključnih servisa, na veoma jasnom jeziku, što će vam pružiti znanje potrebno da “zakopate” dublje.” - Ryan Burrows Rooster Park Consulting

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Progovorilica ćirilica - Tanja Lukovac Godina izdanja: 2015 Broj strana: 84 + 72 karte Povez: Tvrd Kako koristiti kartice?1. Prirodni instinktČini se da majke imaju instinkt da postignu komunikaciju što je moguće pre koristeći se najranijim dečijim biološkim šumovima kao stimulusima. Takvo majčino ponašanje nije slučajno. Govor propraćen pauzama, detetu pokazuje da očekuje odgovor, i daje mu priliku da odgovori. Dakle, prvi nivo je rešen. Trening komunikativnosti je urođen, samo ga treba i iskoristiti.2. Nivo afektivnostiSledeći nivo uspeha u radu sa detetom zavisi od prilagođavanja interesima deteta kako bi se održala visoko afektivna situacija učenja koja će pomoći učenje novih reči i ovladavanje govorom. Ne možemo govoriti jednolično, niti kao što se obraćamo odraslima, jer će nivo detetovog interesovanja za našu govornu poruku opasti, a samim tim i uspeh našeg daljeg stimulativnog rada. Pre svega potrebno je da sledite prirodne emocionalne interese deteta, a pri tome istovremeno pomažete savladavanje neophodnih jezičkih sposobnosti, na onom nivou u kom kod deteta postoji zastoj u jezičkom razvoju.3. Govor mora biti prijatanIskustva deteta vezana za učenje govora moraju biti prijatna. Ako je interes deteta radovanje nekoj igrački, upravo to treba da bude vaš vodič u pomoci da se ovlada imenicama ili glagolima vezanim za tu igračku. Iako je dat redosled najfrekventnijih reči kroz koje dete progovara, uvek se setite da ćete početi od onoga za šta je dete prirodno zainteresovano. To će izazvati njegova ugodna osećanja i dovesti do prirodnijeg razvoja, a ne samo učenja reči napamet. Kada zainteresujete dete, onda se nadovežite na ponudeni izbor reči iz Progovorilice (po predloženom poretku).4. Kratak iskazVažno je koristiti kratak iskaz (jednočlani do dvočlani) npr: „Maca pade“...“Maca jede“, „Maca spava“, „Budi macu“!....itd.Kratkim iskazom (jednočlanim ili dvočlanim), ali efektivno se obraćajte detetu u trajanju od 5-6 minuta postići ćemo bolje šanse za zapamćivanjem govora a time i bolje rezultate. Ova deca u većini slučajeva imaju niži kapacitet kratkoročne verbalne memorije,, kao i sniženu slušnu pažnju.5. Učestalost ponavljanja istih reči – stimulusaVažno je više puta ponoviti istu imenicu, kroz različite situacije, pa čak i desetak puta u toku jedne petominutne iteracije, npr.kao u prethodnom pasusu „Maca jede“, „Maca pade“...dete će zapamtiti MACA u različitim situacijama (uz različiti glagol: JEDE, PADE, PIJE...)6. Učestalost stimulativnih periodaUčestalije ponavljajte iste reči-stimuluse, čak 5 do 6 puta u toku dana u trajanju od 5-6 minuta. Ista situacija se mora ponavljati češće u toku dana, kako bi trajno ostala u dečijem pamćenju.7 IstovremenostIstovremeno, dok izgovarate određenu reč-stimulus, vizuelno potkrepite pokazivanjem adekvatne kartice. Potrebno je da se detetu pokaže slika ili predmet u momentu izgovaranja reči. Integrisanost pokreta u sklopu vizuelnih i auditivnih stimulusa potrebna je za razvoj govora. Za dete koje razvija govor izvori zvuka ili govora postaju mu upečatljivi tek kada ih vidi i čuje istovremeno. Govornu situaciju bi dete teško razumelo samo na osnovu auditivne (slušne) stimulacije.8. Rastojanje u toku stimulacijeBudite na optimalnom rastojanju, u okviru detetove zone interesovanja. Ova deca nisu u mogućnosti u potpunosti da isprate i razumeju sadržaj govorne poruke ukoliko im majka nije direktno posvećena tj.u njihovom vidokrugu, već im se uzgred obraća dok obavlja druge aktivnosti. Ova deca ne mogu imati koristi od ovakvog načina obraćanja. Kod njih se sve dešava sada i tu gde oni sami mogu da dohvate, čuju, vide, opipaju..9. GeneralizacijaOsim što su videli sliku na kartici, određenu reč-stimulus dobro je predstaviti u prirodnom izgledu (igračka), a potom ga napolju generalizovati na sve ono što predstavlja dati stimulus: sve mace u parku, kuce, automobile, bate, seke itd..Potrebno je da dete vidi u punom obimu stimulisane pojmove, i na pravi nacin ih doživi. Reč kuca je oznaka za datu sliku kuce, a ona je naziv za sve kuce: i igračke kuce, i prave kuce u parku.Ukoliko poštujete ovaj konkretno izneti model za stimulaciju, naravno strpljivo čekajući period od nekoliko meseci u kome se odvija stimulacija i u kome mora da dođe do dozrevanja određenih centara u centralnom nervnom sistemu zaduženim za govor, uspeh koji se zove progovaranje neće izostati! I na obostrano zadovoljstvo i logopeda i roditelja će se višestruko brže desiti!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj kompleta: 1. SUNCE SE PONOVO RAĐA (299 strana) 2. ZBOGOM ORUŽJE (414 strana) 3. IMATI I NEMATI; STARAC I MORE; (333 strane) 4. ZA KIM ZVONO ZVONI (623 strane) 5. PREKO REKE I U ŠUMU (311 strana) 6. PRIPOVETKE (612 strana) Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „ izgubljena generacija“ . Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Biografija Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom, grčko-turskom, Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „ izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej je u tom periodu putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastala je velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izašao je roman Preko reke pa u šumu, koga je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „ izgubljenoj generaciji“ . Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine. [1] Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu.

TIN UJEVIĆ ODABRANA DJELA TINA UJEVIĆA 1-6 Priredio - Šime Vučković Izdavač - `August Cesarec`, Zagreb; Slovo ljubve, Beograd Godina - 1979 21 cm Edicija - Odabrana djela Tina Ujevića Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. PJESNIŠTVO I 412 str SADRŽAJ: Popratna riječ Proslov pred čitanjem LELEK SEBRA Sanjarija Čestitka za rođendan Molitva Bogomajci za rabu božju Doru Remebot Hektor za Astijanakta Vječni prsten Svakidašnja jadikovka Romar Žene među kraljicama Nešto kao zaglavak Misao na nju Rotonda Pokrajina Vivijani Dah Odsutni Žene Meni bez mene Tajanstva Duhovna klepsidra Želja Odlazak Noću Vremena Slaboća Maštovita noć Na povratku Suvišni epitaf Vedrina Zavjetrina Zvijezde u visini Molitva iz tamnice Rusi i Rusija Bdijenje Perivoj KOLAJNA I Stupaj sa svojim mrakom II Uhapšen u svojoj magli III Puca, u ognju, naša glava IV Miris ljepote struji u toj kosi V Ove su riječi crne od dubine VI Je l` ikad čovjek omamljenim vinom VII Kad vidim njenu bijelu sliku VIII Iz tvoga doma zijaju ovamo IX Božanska ženo, gospo nepoznata X Znaš da mi čežnja u čekanju sniva XI Blaženo jutro koje padaš XII Pod gluvim batom noćna dažda XIII Jer ti si došla s druge strane svijeta XIV U ovoj gužvi, ovoj stisci XV U svili skuta šuštavoj Superna XVI Kakva čudna svjetla iskre se i gasnu XVII Lijepa ženska imena XVIII Osmjejak svaki ljuto plane XIX Diljem dana što me svojom čamom plaši XX U ovom mraku mirisavu XXI Noćas se moje čelo žari XXII Svjetlosti moje vjere, tugo tuge XXIII Kud god pogled bacim, ponižena čela XXIV Ako čežnja živca stremi u taj vis XXV Hoće li iko kad da shvati XXVI Dok na nju mislim, ja silazim s uma XXVII Devet mjeseci što ja sidoh s uma XXVIII Golublje perje ili krila laste XXIX Uzalud muka mišice i uma XXX Zelenu granu s tugom žuta voća XXXI S ranom u tom srcu, tamnu i duboku XXXII Ponore! more povrh moje glave XXXIII Noću kad hara zračni užas Gota XXXIV Dubina svijeta munjom tvojih ruku XXXV O Previsoka, Preduboka XXXVI U kiti svjetla slavna Izabela XXXVII Očajno naše bolovanje XXXVIII Danas me davi teško nebo XXXIX U mojem vrisku bez prestanka XL Po ovom gustom, strašnom daždu XLI Veliki Duše, ako u tom slomu XLII Duše što vidiš kroz prozirno srce XLIII Tišino noćna, mlijeko utaženja XLIV Ti što snivaš često zvučnu smrt slavuja XLV Grčevi srca za pijanstvom duha XLVI Ljubi i poznaj kroz tu vatru krotku XLVII I ja što evo bezumno ispisah XLVIII I tako dakle u to prozno vrijeme AUTO NA KORZU Polihimnija Uzvišenje Robovanje Protiv milosti vijeka Nostalgija svjetlosti Suza virtuoza Visoki jablani Desetgodišnjica vlažnoga humka Čin sputanih ruku Iz gospođe Tlapnje Traženja na miljokazu Čitulja budućega Beznadni povratak Razapeta Afrodita Autom kroz korzo OJAĐENO ZVONO SLAVA Dušin šipak Pozdravi majske grane Čarobni pelivan Zapis na pragu Orfika Cvrkutanje srca u pokrajini sanja Prostodušni sati Duhovno veče Dobrote dobroga sunca Mistički prostor noći HRPE Pobratimstvo lica u svemiru Stihovi su postali grad Ulični pjevači Pamćenje pločnika Među spratovima Zadržane sile bića Noć pijanica Prodavačice cvijeća Strmoglavi voz Kiklop na vodi Fotoreporter s krilima arhanđela Djetinja tlapnja i nijema čarolija lutaka Vasionac Ulica fantoma Automati Satanove žalosti Dječji ugao Unutrašnje jezgro Majdani u biću na dvije noge Oporuka pjesnicima Dažd Pomrčina MISAO Pogledi u praskozorju Voćke blagoslova Sablasti putovanja Tumaranja bezazlenog srca Produženi svijet Mašta povodom očiju Noć u kojoj pljušte zvijezde Pojave starenja Sunčeva kolijevka Basne čarobnjaka Pjesničko razbojište Mrtvačeva veza Igračka vjetrova Odmorni uranci ZEMLJA I DOBA ZRAKA Svetkovina ruža Da bi dušine riječi bile ispovjeđene za plemenita stabla Uresi zemlje Ogledam se u jezeru Drhtavi park Što šapće vodoskok Sunčani park Odmor pokrajine Most na Miljacki Bura na Braču Predznaci proljeća Treptave pređe jeseni Buđenje Nagovještaj zime Šumska odaja LJUBAV Unutrašnji harem Turris eburnea Čari žene Vrućica od žene Kovčežić s biserjem Cjeloviti cjelov i ti Agonija Boja uspomene MAMURLUCI I POBJEŠNJELA KRAVA Hymondia to mou somati Svratište sub iove divo Stabla po zimi Maslina i smokva uz morsku obalu Čar magle Strovo Tramvaji do Selske ceste Kozmogonije PJESNI RAZLIKE Za novim vidicima Oproštaj Naše vile Ogledalo Crvene zvijezde Kotao Smrt cvijeća Sutrusni tramvaji Nadmiris Probuđeni Orfeus San i ludilo Vjetru Survanje u prazninu Dubre duša Kozmičke ruke Duša u prašini Bezglavi dromedar Zimski utisak Vrući vjetar u noći Oblak u prozorskom staklu Mucanje nad tratinom Pokušati biti ganut na Ilidži Pakt sa demonom Mizantrop Anđeo tuge Jedan čovjek priča o sebi Kada u paradi svetkovine Ložnice u kovčegu krajolika Suton u čovjeku Nimbusi nad vidnim poljima Blagoglasja česme mlijeka Doživljaj noći Cika tržnice Krotki kruh i blago duhovnosti Noć okrvavljenih zvijezda Čardak uspomene Susreti na putu Sve se stvari ne mogu reći ni do kraja svijeta Zaboravljeno ja Kostur vremena Pogled u noć (O Tine) Snohvatica Smak svijeta i rasulo kaosa Grob Mamurluk ili sni vidovitoga pijanca Stoljeća Autoportret Još jedan cvrčak (Penzionirac Franta, bik iz Zagrastoka) Glasanje vjetra u noći Jesenje neveselje Napomena 2. PJESNIŠTVO 404 str SADRŽAJ: ŽEDAN KAMEN NA STUDENCU Žedan kamen na studencu Mekoća perina Pet stabala Odmazda cvijeća Okomito čovječanstvo Pokop očiju Ovjenčanja Vesela luka Kretanje grana Otkuda dolazi večer Obred utapljanja biserja Mladi slijepci Okamine Mjehurići Pedepsani pješaci Ukleta djevojaštva Vitezovi šafrana Vlati u pašnjacima sanjivosti Siromaški put Fluidi sutrašnjosti Stare razglednice Svirala modre uvale Krilati skupštinari Moje nepoznato biće Pomorci Poniženja ljepote Ilustracija Izjava svijetu Čarolija riječi Pisma u daljine Stihovi Meluzini Zaravan u lječilištu Nostalgija prozora sučelice Sjena i njena slava Glad Tragika očiju Varnice u stepi Sklonidbe ruku U spuževoj kućici Subota uvečer poslije 9 Odar u arki snova Kružna cesta sreće Vrućice od peluda Arteske vode Pješačenje fakira k dušama Svjetlo na rukama Gruda zemlje Fisharmonika Žuti mjehuri oko svjetiljaka Himnika i retorika zvona Molitva za koru kruha i zdjelu leće Legenda svijeća Ganutljive opaske Peći Mrki čempresi Prozor na ulicu Majstori dlijeta Ridokosi Mesije Preobražaj oblaka i čeona mjesečina Tarma na obroncima Dozrijevanje ljepote Eros slika krajolik San među stvarima Poniznost usuda konja Verpeža Na rukama zefira Prozor Odgajanje Pana Žuta stabla na mjesečini Improvizacija u katakombi Naviranje krvi Zelena sirena Ljubičasti pozivi daljine Duša, klepsidra i tijek rijeke Ushiti cigarete Sloj prošastih ganuća Vjetar u zastorima Postelja, stan golotinje Brza tipkačica San uskrsava sablasti Šumovi u kutiji za mišljenje Spremajmo kovčege Tajna znanost Vrištanja u polutami, I Vrištanja u polutami, II Pjesma vatre u peći Pjesnička proza Predigra bure MODRICE Pjesma o biseru Drugovima Nešto i za me Agni Utjeha MAMURNE JAMATVE Obala Maske Hora Povratak Putovanje Zbogom Uzdanje Posljednja mudrost BADNJACI Putovanje Dva puta jao Povijest duša Živci U predzorje Naprijed Moj grijeh Bor zeleni Poj tmine Depeša zemlji sa Budhina pupka Priznanje Manima nacija Bilješke iz kafane Topole Dva čovjeka (1921?) El sentimiento tragico de la vida Uspavanka iz Krivodola Egipatski, ili kaldejski, sanovnik? Pendžeri Uvala Trstenik Zvjezdari Kaučuk djevojka Pismo sebi Šetnja nehotičnih misli Alkoholni sni Jedna okultna sredina Naša ljubavnica tlapnja Osjećaj proljeća Prestali smo se smijati Esquire Rijeka teče Sat kasnih spoznaja Mala oda radosti Glave Simon Stilita Borba s anđelom Moj demon je svirač OGNJENI USOVI Kaleidoskop prozora Hypnosis cerebri Čovjek u prahu Grabežljivost mozga Živci Nema sabirača Kavez na prozoru Panika samoće Nerazumljivosti Brzi odgovor Sadite stabla Odijelo i zdravlje Celibat beskućnika Snovi Mistika strasti Ispaštanje dara Pronevjeritelji Duh i kasta Dugogodišnji bolesnik Poluistine Vreva, berba Jedna sam osoba složena od više drugih Likvidiram stokove Lešine u podrumu Kvarenje muzike Leglo svraba Svetinja bolesti Zbogom, krove Lude i mudre djevice Ponor i pothvat skitnoga viteza Amnezije Kratkotrajni snijezi Mostovi su najopasniji Mali pustolovi Stanimo ovdje Skidam kapu bogovima Trulež Zastoj Smiješni veseljaci Snaći se, naći se Aleja kestenova Fefelli, ergo sum Sljepačka geometrija Fragmenat Džungla Jesam li poznat u afričkoj prašumi? Napomena 3. ZAPISI 400 str SADRŽAJ: ISPIT SAVJESTI I DRUGI ZAPISI Ispit savjesti Mrsko ja Pobjeđujem hljeb Grohot plača Moja bolovanja Vrgorac i Makarska POLITIČKI SPISI Natko Nodilo Narodno jedinstvo Srbija za Hrvatsku Proganjana Hrvatska Među francuskim novcem i ruskom silom Srpsko-hrvatska omladina u Parizu Blaćenje hrvatskog imena Zdravo, Jugoslavijo: narod je vječan! Na žrtveniku Evrope Od mladosti do omladine Obrisi Jugoslavije O duhu i maču grebeštaku Za obnovu srdaca Politička inteligencija omladine Prilog ka kritici društvene reakcije Demokracije i imperijalizmi Mamon i Ištar u suvremenim revolucijama Talijanski kolonijalni imperijalizam Hljeb komune Istok i Zapad FELJTONI Domus marulorum Kafana intuicije Himnika ulica Svjetovi u bivanju Devet lijuga pred igrokazom O modernom žurnalizmu Šaljive opreke Parobrodski rekord Žena u dušinom ogledalu Jeronimova pisma Psihoanaliza Savremeni bandit Kolosijek kroz birtije Čuperci magle i koluti dima Dike ter hvaljenja zaštitniku sloga Auto Ura, zadnja spona na čovjeku Ulomak podliska protiv podliska PUTOPISI Sto minareta Sjeta pred Supetrom Supetar na Braču Bura na Braču Otkrivajući Mirce Svjetlost Jadrana Put u Dubrovnik Iz Dubrovnika Nit u srcu mora Teutin dvor PISMA Velja Rajić Ante Trumbić Iv de Giullije Milostislav Bartulic Gustav Krklec Ivo Hergešić Stanislav Šimić Sveta Maksimović Ivan Krol Ivan Vukušić Ante Ujević Josipu Tabak Marija Šuštić Josip Tabak Nika Armandi Danilo Čorka Nikola Polić Josip Tabak Vladimir Šiffer Dragutin Tadijanović Marija Šuštić Niki Armandi Josip Tabak Niki Armandi Danilo Čorko Marija Šuštić Vladimir Šiffer Napomena 4. ESEJI I 390 str SADRŽAJ: POETIKA Trenutak, vrijeme i vječnost u književnoj umjetnosti Oroz pred Endimionom Savremeni čovjek ispovijeda se o poeziji Adonai Muza vremena Sumrak poezije Pah hrizantema Izvori, bit i kraj poezije Otto Rank mitizuje poeziju Picasso, kubizam i purizam Šetnja kroz modernu - s Karlom Einsteinom NAŠA KNJIŽEVNOST Em smo Horvati Luka Botić Split u Botiću Trnokop u Silvijevoj bašti Tin Ujević o Augustu (!) Matošu Grob u ludnici (O Vladimiru Vidriću) Utopljene duše Pjesme Alekse Šantića Milan M Rakić: Nove pesme Jovan Skerlić u nacionalnom radu Diktatura kritike Prekretničke dijalektike metamorfoze nadrealizma STRANA KNJIŽEVNOST Muza ironije i samilosti Katorga i ludnica Prokletstvo Baudelairea Mučeništvo života i raj u Afionu Ključ ljubavi, Arthur Rimbaud Experto Roberto Neman Dostojevski Sudovi i snatrenja u esejima Marcela Prousta De Nerval Zaborav nad Paulom Verlaineom Erazmo i Cervantes Neman Stendhal, posljednji Francuz Cjeloviti Goethe Napomena 5. ESEJI II 384 str SADRŽAJ: FILOZOFIJSKO-KULTUROLOŠKI UVIDI Franciscus Patritius Komentari bogumilstvu Markantonije de Dominis Sa sjajem jedne zvijezde Građanin Arthur, član trusta mozgova Filozofska romantika i filozofi-apstraktiste Tipologija, psihofizika i mentalitet velegrada Reinkarnacije Dionizija i metamorfoze apostolata Pabirci o jezičnoj psihologiji Kreta, matica sredozemništva MISAO ISTOKA Ramakrišna Vivekananda Mahatma Gandhi Gandhi u intimnosti Napredna Kina Dva glavna bogumila Analogija Budhine šile i Patandžalijeve jame Gautamin labuđi pjev Arijci u Indiji Pedagogija u Šantiniketanu Radžajoga prokomentarisana Uloga islama u prošlosti Indije Agresivni vedantizam od Šankare do Ašokanande Manijevo nasljedstvo Najstarija kultura svijeta i vedička Indija Silazak Arijaca Konfucij Goethe u kineskoj svjetlosti Lao-tsea Tagor Tokur ponovo misli Indiju Pod milovidnom maskom Japana Slovo pred gimnosofistom Kalanosom Napomena 6. RUKOVET PREPJEVA / KRITIČARI O TINU UJEVIĆU 536 str SADRŽAJ: RUKOVET PREPJEVA FRANÇOIS VILLON - Natpis za grob nama obješenima HEINRICH HEINE - SJEVERNO MORE Prvi ciklus 1. Krunidba 2. Suton 3. Zalazak sunca 4. Noć na žalu 5. Posejdon 6. Izjava 7. Noću u kajiti 8. Oluja 9. Tišina na moru 10. Morska utvara 11. Pročišćenje 12. Mir Drugi ciklus 1. Pozdrav moru 2. Oluja 3. Brodolomac 4. Zalazak sunca 5. Pjesma Oceanida 6. Bogovi Grčke 7. Pitanja 8. Feniks 9. U luci 10. Epilog EDGAR ALLAN POE - Anabela Lee WALT WHITMAN - Salut au monde! CHARLES BAUDELAIRE - Moje hvale imenu Franciske STÉPHANE MALLARMÉ - Počinak u porcelanu EMIL VERHAEREN - U slavu nebesima ARTHUR RIMBAUD - SEZONA U PAKLU Sezona u paklu Pizma Noć u paklu Buncanja, I Buncanja, II Nemoguće Blijesak Jutro Zbogom KRITIČARI O TINU UJEVIĆU A B ŠIMIĆ - Za Ujevića TODOR MANOJLOVIĆ - Augustin Ujević - Lelek sebra DUŠAN MATIĆ - Ujević RASTKO PETROVIĆ - Ujević ALEKSANDAR VUČO - Ujević PERE LJUBIĆ - Tin Ujević - Kolajna MILAN V BOGDANOVIĆ - Tin Ujević - Kolajna VELIBOR GLIGORIĆ - Augustin Ujević IVO HERGEŠIĆ - O pjesmama Tina Ujevića NOVAK SIMIĆ - Tin Ujević RANKO MARINKOVIĆ - Tinov alkohol STANISLAV ŠIMIĆ - Automat slobode OSKAR DAVIČO - Pesme Tina Ujevića ĐORĐE JOVANOVIĆ - Pred Ujevićevom poezijom VLATKO PAVLETIĆ - Kaos na pragu idealnoga GUSTAV KRKLEC - Četiri feljtona o Tinu JURE KAŠTELAN - Oslobođena Afrodita VLADIMIR POPOVIĆ - Pogled u jednu viziju Tina Ujevića STANKO LASIĆ - Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka RADE VOJVODIĆ - Pesnik Tin Ujević MILOSAV MIRKOVIĆ - Ujević i mi BRUNO POPOVIĆ - Jednodušni Ujević MARKO GRČIĆ - Put i kob Augustina Ujevića ANTE STAMAĆ - Tin Ujević VUJADIN JOKIĆ - Geneza stvaralaštva Tina Ujevića BOŽIDAR ŠUJICA - Slediti pesnika MIODRAG RACKOVIĆ - Skriveno pesnikovo pripovedanje DRAGOVAN ŠEPIĆ - Augustin Ujević u Parizu MIRKO ŽEŽELJ - Tin u Beogradu ŠIME VUČETIĆ - Tin Ujević DRAGUTIN TADIJANOVIĆ - Kronologija Tina Ujevića Napomena Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sabrana Izabrana Dela Fransoa Vijon Hajnrih Hajne Edgar Alan Po Volt Vitman Šarl Bodler Stefan Malarme Emil Verharen Artur Rembo

Aleksa Šantić PesmeZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Aleksa Šantić PesmeTvrdi povezZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Ivo Andric Sabrana dela 1-17- Na Drini ćuprija- Omer Paša Latas- Sveske- Umetnik i njegovo delo- Kuća na osami- Znakovi- Deca- Staze, lica, predeli- Istorija i legenda- Jelena, žena koje nema- Znakovi pored puta- Ex ponto, nemiri, lirika- Prokleta avlija- Nemirna godina- Travnička hronika- Gospodjica- ŽedjИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5.

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Tvrdi povez1) Na Drini ćuprija2) Omer Paša Latas3) Sveske4) Umetnik i njegovo delo5) Kuća na osami6) Znakovi7) Deca8) Staze, lica, predeli9) Istorija i legenda10) Jelena, žena koje nema11) Znakovi pored puta12) Ex ponto, nemiri, lirika13) Prokleta avlija14) Nemirna godina15) Travnička hronika16) Gospodjica17) ŽeđИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.10/1

Ivo Andric Sabrana dela 1-16 - Na Drini ćuprija **** NEDOSTAJE **** - Omer Paša Latas - Sveske - Umetnik i njegovo delo - Kuća na osami - Znakovi - Deca - Staze, lica, predeli - Istorija i legenda - Jelena, žena koje nema - Znakovi pored puta - Ex ponto, nemiri, lirika - Prokleta avlija - Nemirna godina - Travnička hronika - Gospodjica - Žedj Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Припов

IVO ANDRIĆ SABRANA DELA 1-17 Tvrdi povez 1) Na Drini ćuprija 2) Omer Paša Latas 3) Sveske 4) Umetnik i njegovo delo 5) Kuća na osami 6) Znakovi 7) Deca 8) Staze, lica, predeli 9) Istorija i legenda 10) Jelena, žena koje nema 11) Znakovi pored puta 12) Ex ponto, nemiri, lirika 13) Prokleta avlija 14) Nemirna godina 15) Travnička hronika 16) Gospodjica 17) Žeđ Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке