SPELEOLOŠKI OBJEKTI NACIONALNOG PARKA DJERDAP Izdavac: Nacionalni park Djerdap Donji Milanovac Cvrst povez 199 str. Jezik srpski, engleski Dimenzije 21,5 x 30,5 cm Manji tragovi ostecenja na kutiji knjige .

VODOZEMCI I GMIZAVCI DJERDAPA Jelka Crnobrnja Isailović - Dragana Milojkovic - Biljana Macura Izdavac: Nacionalni park Djerdap Donji Milanovac Cvrst povez 191 str. Jezik srpski, engleski Dimenzije 21,5 x 30,5 cm Manji tragovi ostecenja na kutiji knjige .

ŠUME DRVENASTE VRSTE I STABLA IZUZETNIH DIMENZIJA NA PODRUCJU NACIONALNOG PARKA DJERDAP - Branko Stajic - Dragica Vilotic Izdavac: Nacionalni park Djerdap Donji Milanovac Cvrst povez 199 str. Dimenzije 21,5 x 30,5 cm Национални парк Ђердап је највећи Национални парк у Србији, кроз који протиче највећа европска река, остављајући за собом по лепоти, атрактивности и величини, у европским размарама непоновљиву Ђердапску клисуру и у оквиру ње исклесане три клисуре, два кањона и три котлине. На обалама моћног, плавог Дунава, у дужини од око преко 100 километара, рађали су се и стасавали кроз векове и бурну историју јединствени људи и култура, на раскршћу и ветрометрини различитих цивилизација и светова. Живећи и вековима пре Римљана, Словена и других древних народа, становништво овог живописног и традицијом богатог подручја оставило је за собом бројна сведочанства свог бивствовања у виду специфичне и разноврсне архитектуре, културно-уметничких посебности, репрезентативних споменика и историјских записа, али и очувану природу израженог (био)диверзитетског ниова. Огроман је етнолошко-антрополошки, али и еколошки и научни значај овог подручја, у коме шуме и шумске састојине, богате разноврсним фаунистичким и флористичким елементима, заузимају почасно место на пиједесталу природних вредности. Шуме овог краја веома су богате дрвенастим врстама, од којих су неке изузетно ретке и које су своје природно распрострањење кроз векове јако редуковале. Посебан еколошки, научни и културни значај припада ретким мешовитим шумама на кречњацима у клисурамо и кањонима, које су највише очувале структуру и састав прадавних - исконских шума. Са различитих апспеката ништа мањи значај припада дрвенастим врстама богатим буковим шумама на силикатима, које у појединим деловима Националног парка предеоно доминирају, стварајући посебне природне целине, веома атрактивног изгледа и непоновљиве лепоте. По реткости и угрожености, лепоти дрвета, визуелно-естетском угођају, али и по нивоу продукције крупног дрвета и дендромасе, ретке шуме племенитих лишћара (нпр. шуме јавора и јасена и других племенитих лишћара, шуме јавора, липе и других врста са орахом, шуме ораха, шуме јасена, мечје леске, јоргована и других врста) овог подручја су специфичне важности. Такође, подручје Ђердапа је надалеко чувено по шумама у којима су, поред спрата дрвећа и спратови жбуња и приземне флоре веома богати и разноврсни са еколошко-фитоценолошког становишта. Забележен је низ представника медитеранске и субмедитеранске флоре, балканске ендемичне флоре итд. Из разлога што су знатне површине шума под строгим режимом заштите, које су истовремено и лоциране у тешко приступачним деловима, у оваквим шумама могу се уочити веома импозантна стабла, изузетна по низу различитих карактеристика (старост, димензије, лепота, позиција...). Огроман је значај оваквих реперезентативних стабала за културу, традицију, обичаје и историју овог краја. Услед велике површине под разноврсним, дрвенастим врстама богатим шумама и шумским екосистемима, створени су предуслови за присуство бројних елемената фауне, у којима доминира орнитофауна, али и фауна сисара, водоземаца, гмизаваца, инсеката и риба. Све оне су у јединственим шумама Ђердапа пронашле оптималне услове и иделана станишта за свој раст и опстанак. Задатак аутора ово монографије није био лак. Ђердап, са свим својим историјским, културним и природним специфичностима, вечита је инспирација и предмет истраживачког рада, по вокацији и мотивима, бројних и веома различитих научних посленика Србије и других земаља. Као резултат њиховог великог и преданог рада на откривању, спознаји и унапређењу свих вредности овог подручја настао је низ стручних и научних радова, монографија и других библиографских публикација. У њима су детаљно анализирана и широј јавности предочена многобројна сазнања и информације о овом, како га поједине колеге називају, јединственом и великом природњачком музеју. Тешко да се о свакој од многобројних и неоспорних вредности Ђердапа данас може рећи и написати нешто потпуно ново и епохално, а што већ до сада делом није речено, забележено или анализирано. Међутим, како је то већ уобичајено, резултати сваког научног или стручног дела по правилу отворају и по нека нова питања, недоумице или претпоставке, које ``заголицају`` пажњу и интуитивну машту истраживача и катализирају њихове активности и напоре на спознаји и анализи у стварности уочених појава и законитости. Зато су аутори ове монографије најпре систематизовали постојеће информације, сазнања и велики део резултата својих дугогодишњих и многих других истраживања, пре свега из области шумарства и екологије. Након тога, руководећи се девизом ``не подбацити у оригиналности и не претерати у сличности``, истраживачки напор аутора био је усмерен ка изради прегледа шума, дрвенастих врста и њихових најзначајнијих репрезената на подручју Националног парка ``Ђердап``. Значај оваквих природних објекта огледа се у чињеници да се исти по низу специфичности (лепота, реткост, угроженост, димензије...) јасно дифренцирају од општости, дајући при томе снажан печат биодиверзитетском богаству и разноврсности Ђардапа. Стога је основна намена израде ове публикације, како је то већи део тима од овде наведених аутора констатовао и приликом израде претходне сличне публикације, да се превасходно едукује локално становништво и остале структуре које посећују Национални парк, како би могли препознати неоспорне вредности таквих објеката и били свесни њиховог великог значаја. На тај начин, кроз промоцију значаја, знања и богаства различитих елемената флоре Ђердапа, извршиће се популарисање неких од најважнијих вредности природне баштине овог краја. Кроз своје мисли и препоруке да ``... културно благостање једне државе зависи поглавито до степена просвећености и просветног нивоа дотичног народа ...``, Баранац је још 1935. године напомињао да је ``... неопходно посветити нарочиту пажњу на просвећивање широких народних маса у погледу шумарства, што доводи до његовог општег популаризовања ...``. Зато је намера аутора ове публикације била и да се изврши популаризовање резултата преданог рада шумарских стручњака на очувању и унапређењу шумарства, животне средине и друштва уопште. Увидом у низ фотографија прелепих, добро изграђених, виталних шумских састојина различите старости и развојних фаза, читаоци ове публикације могу уочити да резултати рада шумарских стручњака и научника нису деструктивног карактера, оријентисани само ка претераној сечи и експлоатацији шума на великим површинама и газдовању искључиво на економским постулатима. Ако се и малим делом схватају физиолошки процеси и законитости раста, развоја и одумирања шума, тада је сваком добронамерном читаоцу или посетиоцу кристално јасно да веома велики број критика усмерених ка шумарској струци и резултатима њеног рада нема утемељење у модерним поставкама шумарске науке и праксе. Ове критике најчешће почивају на превише емотивном и лаичком тумачењу апсолутно неопходних активности шумарске оперативе, којима се негују, одржавају, штите и обнављају шуме и шумски екосистеми Србије. При томе се мора посебно апострофирати чињеница, да је шумарство у Србији већ два века базирано на принципу трајности газдовања, чиме успешно и у великој мери доприноси одрживом развоју Републике Србије. Поред очувања, унапређења и заштите природе важан циљ у оквиру газдовања и управљања Националним парковима односи се на понуду знања, информација, активног одмора, пружање могућности усавршавања, али и пружање могућности доживљавања нечега јединственог и непоновљивог. У том контексту, једна од идеја водиља аутора ове монографије и менаџмента предузећа била је да се у циљу сагледавања, оцене и вредновања постојећег стања и потенцијала природних вредности Националног парка, изврши инвентарисање и утврди лоцираност изузетних стабала, односно стабала посебних вредности. Оваква активност, кроз увођење посебних едукационих шетачких стаза, требала би допринети повећању обима и разноврсности туристичке понуде у Националном парку и поспешити развој екотуризма, али и омогућити додатну едукацију туриста са различитих аспеката. Коначно, резултати израде ове публикације требало би да дају допринос обнови и увећању индивидуалне и колективне свести и одговорности за очувањем и унапређењем природне баштине Ђердапа, која и данас тако моћно утиче на становништво Ђердапа, на његов опстанак и живљење, али која је истовремено и добро од општег интереса за целокупно становништво Републике Србије.

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac pohaban ostalo u dobrom stanju! Retko u ponudi! Birds of the Caribbean – January 1, 1961 by Robert Porter Allen Robert Porter Allen (24. aprila 1905 u Južnom Villiamsportu, Pensilvanija - 28. juna 1963) bio je američki ornitolog i ekolog. Svetsku pažnju je privukao za svoje spasilačke operacije velikog (Grus Americana) By the 1880s, the slaughter of decoratively plumed birds in the United States had reached a new peak. Avid hunter and Forest and Stream editor George Bird Grinnell was disgusted by the carnage taking place across the nation. Inspired by bird painter John James Audubon, Grinnell formed the Audubon Society, dedicated to wild bird conservation, in 1886. At the time, even many ornithologists ran afoul of the society’s mission for killing birds to study their cadavers. Riding the wave of righteous reform during the Progressive Era, Audubon soon expanded beyond subscribers to Forest and Stream as members formed state chapters across the country. In 1905, the national umbrella organization for the state chapters was formed. The society collected a significant endowment by 1906 and worked diligently to establish bird sanctuaries and bird protection laws. It is no accident that so many birds had become endangered in the United States by the twentieth century. Large plumes from birds had become à la mode in women’s fashion, fetching prices that were impossible for hunters and poachers to ignore. States across the U.S. had classified many birds as “vermin” and even offered bounties for each one killed. The state of Alaska paid bounties on bald eagles until 1957 and the numbers of the national bird dipped to dangerous levels. Some men thought they had the wisdom to classify animals according to their desirability or beauty without realizing that all species are intimately connected in ways that might not seem obvious. Humankind’s profound ignorance can only be diminished by research and education, so it is important to recognize the pioneers who engaged in these activities when few others would. Robert Porter Allen is one such pioneer who deserves recognition from new generations of scientists and citizens concerned about the environment. As part of the trailblazing work of the National Audubon Society, Allen’s work can help us gain a better understanding of how to successfully study nature and how the smallest ecological details can have large-scale consequences for all living things. Born in 1905, Robert Porter Allen’s love of the outdoors began at an early age during his childhood adventures around Pennsylvania’s Bald Eagle Mountain. His high school biology teacher suggested that he join the Junior Audubon Club, which connected Allen to a network of established ornithologists who would shape his career in the following years. Allen went on to study at Lafayette College in Easton, PA, and was later encouraged by noted ornithologist and artist Louis Fuertes to transfer to Cornell University to continue his education. Hardship within Allen’s family led him to travel the world during a stint in the Merchant Marine. Returning to New York in 1929, Allen’s contacts from the Junior Audubon Club helped him to procure a position as a library cataloguer at the Audubon House. He was quickly promoted to Audubon librarian, but proved himself most useful in the field, brimming with tenacity and imagination. `Lines Written in a Hide,` an original composition by Robert Porter Allen. From the Robert Porter Allen Audubon Collection, Box 2 Folder 25. In 1931, Allen volunteered to conduct the study of the black-backed gull colony on the coast of Maine. The secrets to the survival of endangered birds depended upon a better understanding of the environmental factors that led the decline of the species. While the culprit was usually human activity, many declines in bird species could be traced to loss of habitat, in addition to poachers and profits. Allen’s effectiveness as a field researcher soon caught the attention of national Audubon Chief Executive Officer John Baker. Re-energized by Baker’s leadership, the Audubon Society began publishing field guides to raise revenue. The Audubon guides have since become definitive sources of information for scholars and casual birders alike. He also made the preservation of endangered wildlife a priority, as well as placing an emphasis on scientific field work. Robert Porter Allen, who had no patience for the stultifying confines of the classroom or laboratory, was not an obvious first choice to lead such a research effort. A bit of a wild man himself, Allen compensated for any shortcomings in his formal education with an almost fanatical willingness to endure harsh conditions and a dedication to studying live wild birds in the field instead of dissecting cadavers. Allen proved himself as a field researcher when he completed an in-depth study of the black-crowned night-heron colony on Long Island. Allen’s potential and dedication were rewarded that year when he was appointed to Tavernier, Florida to study losses in the roseate spoonbill population. Tavernier, FL and the Roseate Spoonbill While he found managing bird sanctuaries rewarding, Allen’s true calling was field research, something Baker apparently recognized from the start. Therefore, when he needed to find a researcher to look into the endangered roseate spoonbill, Baker knew just who to ask. With its beautiful pink plumage, the roseate spoonbill had borne the brunt of the onslaught. Baker and others understood that in order to save endangered birds from extinction, Audubon would have to bring more resources to bear than wardens and sanctuaries. The critical situation called for careful study of the living birds in the wild. Allen established the Audubon’s research station on Tavernier. Pages from Allen`s Spoonbill Field Notes. From the Robert Porter Allen Audubon Collection, Box 17 Folder 20 (left) and Box 18 Folder 15 (right). Allen’s attention to detail yielded important insights. After the United States entered World War II, Allen joined the military from 1941 until 1946. Allen immortalized his research in the book “The Flame Birds,” published in 1947. The Whooping Crane After the war, Allen threw himself back to conservation work and ornithology. In 1946, he helped establish the Everglades National Park, a huge conservation victory in a state that had been a poor custodian of its natural resources. In August 1946, Allen was chosen for an important new assignment.