odlicno

Stara, veoma retka razglednica u stanju kao na slikama. Godine date opciono.. (579)

KVALITET KAO NA SLICI MOZETE POGLEDATI MOJU PONUDU I NA http://www.limundo.com/Clan/ministar/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/ministar/SpisakPredmeta

Godina opciono navedena Izdanje: Otadžbina Zagreb NBije putovala Slike verne originalu Kov 0

Rukopis i potpis Jovana Hadži-Vasiljevića, na dopisnici iz 1939 godine, koju je uputio Aleksi Jovanoviću `Kodži`. Odlično očuvano. Jovan Hadži-Vasiljević (Vranje, 18. oktobar 1866 — Beograd, 29. mart 1948) bio je srpski istoričar, etnograf i književnik. Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Vranju i Nišu, a Veliku školu (istorijsko-filološki odsek) u Beogradu. Doktorat iz filozofije položio je u Beču 1898. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Državnu službu napustio je 1904. Od tada pa do 1940. godine bio je sekretar Društva Svetog Save. Sve vreme je radio na nacionalnom prosvećivanju Srba u Turskoj. Učesnik je Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Jovan Hadži-Vasiljević je napisao veliki broj radova iz istorije, geografije i etnologije. Vrednost njegovih radova je u tome što su zasnovani na terenskim istraživanjima, a posebno na prostorima Stare Srbije i Makedonije (Južne Srbije). Bio je urednik časopisa Brastvo, biltena Društva Svetog Save. Najvažniji radovi Jovana Hadži-Vasiljevića su: Prilep i njegova okolina, Beograd, 1902; Južna Stara Srbija, istorijska, etnografska i politička istraživanja I–II, Beograd, 1909, 1913; Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918 , Novi Sad, 1922; Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928; Hadži-Vasiljević, Jovan (1930). Skoplje i njegova okolina: Istoriska, etnografska i kulturno politička izlaganja. Beograd: Štamparija Sveti Sava. Autobiografija, Vranje, b. g. U gradskom parku u Vranju 2012. postavljena je spomen bista sa njegovim likom. Takođe i jedna ulica u Branju nosi njegovo ime.

DOPISNA KARTA CARTE POSTALE period 1920-1930 nije putovala Најстарије предузеће у Србији – Буковик Мало је познато да је прва права извозна роба Кнежевине Србије била флаширана кисела буковичка вода „Са извора кнеза Милоша“ и „Са извора кнеза Михаила“, како пише на једној сачуваној налепници са боце из 19. века. Начелник санитета Кнежевине Србије у Крагујевцу, доктор Емерих Линденмајер записао је давне 1836. године: „Ову киселу воду је још пре 1811. употребљавао ради окрепљења и побољшања здравља, у Срба бесмртни, Доситеј Обрадовић.“ Ово је уједно и први писани траг да је неко од виђенијих Срба киселу воду из Буковка користио ради здравља мада је народ од давнина зано за лековитост извора у атару села Буковик, све до границе са Врбицом, данашњим Аранђеловцем. Прво хемијско испитивање са ових извора урађено је у Бечу 1834. године, да би 1836. доктор Линденмајер, по налогу кнеза Милоша, обавио детаљно испитивање киселе воде и утврдио њену лековитост и за које тегобе је погодна било да се пије или у њој „бања“. Све више болесних долазило је на Буковички кисељак, а у јулу 1839. године овде коначи и кнегиња Љубица. Њој лековитост киселе воде из Буковика није била непозната јер је још од 1837. кнез Милош захтевао да му се вода допрема у Крагујевац у стакленим балонима. Буковички кисељак убрзо постаје омиљено излетиште Обреновића и њихових присталица. Поред кнеза Милоша и његове породице у Буковик долази и Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и многи други познати Срби. Када је 1842. српску кнежевску власт преузео Александар Карађорђевић, отац краља Петра I Ослободиоца, а Милош бива прогнан у Влашку, бригу о изворишту киселе воде преузима Карађорђева династија. Они су заправо много учинили да Буковичка бања буде уређена налик на бање у Чешкој и Мађарској. У овом периоду 1846. године Емрих Линденмајер који је код Александра остао начелник санитета, успео је да издејствује новчану помоћ за уређење извора киселе воде. Тада је уређено и купатило и засађено је дрвеће. Министарство 1847. године одваја 2500 талира за изградњу „једне меане од доброг материјала“, као и веће колибе за прихват народа који је све више почео да посећује бању. Именовано је и лице које ће се стално бринути о државном добру, извору и купатилу названом Талпара и Ђулара. Буковичка бања је имала и свог лекара који је увек био на услузи гостима и посетиоцима. Његово име било је Јосиф Панчић, наш прослављени ботаничар, који је службовао као окружни физикус у Крагујевцу од 1847. до 1853. године. Сачуван је један његов извештај Министарству, у ком он тражи да се извор киселе воде прилагоди лакшој употреби за болеснике, као и да се подигне зграда за њихов смештај. Године 1858. поново је враћен кнез Милош Обреновић који, како су приповедале његове присталице, није престао ни у изгнанству да мислити како да Буковичку бању учини пожељном и онима у Европи. Тако је, кажу они, док је шетао Бечом разгледао зграде да узме „мустру“ за здање које је наумио по повратку да изгради „на киселој води“. Када је одредио место за подизање здања запослио је извесног Шрепловића, младог архитекту и прашког ђака. Он је уједно био задужен и за уређење парка, избор дрвећа, па је по његовој замисли и у француском стилу уређен парк да и данас изгледа као ботаничка башта. Током 1866. уређена су два позната извора, па је стари добио назив „Књаз Милош“ а млађи „Књаз Михаило“. У ово времо почиње индустријализација, где се кисела вода допрема кориснику, али на доста примитиван начин. Вода је у то доба сипана у земљане грчаге, бурад, а ређе у стаклене димижане или бутељке, па је онда воловском или коњском запрегов довожена до потрошача. Отакање киселе воде са ова два извора и пуњење боца почело је много пре но што је у Бечу шездесетих година 19. века у штампарској радионици „Рајнфелд и Хилзенбуш“ урађена и једина сачувана налепница. На овој литографији приказане су боце са минералном водом у полулитарском и литарском паковању са запушачем од плуте на ком је отиснут српски грб. Приказане су и етикете са ликовима кнеза Милоша и Михаила, свака засебно, јер су боце тако продаване. Поред декларације у хемијском садржају на српском и немачком језику на етикети је крупним словима назначено: „са извора кнеза Милоша“ и „са извора кнеза Михаила“. Градња Старог здања завршена 1872. године када је тридесетседмогодишњи архитекта Шрепловић, надгледајући завршне радове, пао са скеле и преминуо 10. децембра. Сахрањен је по сопственој жељи у Аранђеловцу, у порти цркве Светог Архангела Гаврила. Завидан развитак Аранђеловца, бањског туризма и коришћења киселе воде наставио се када је потпуну власт у Србији 1872. године преузео кнез Милан Обреновић. Кнегиња Наталије често је посећивала Буковик. Савремено парно купатило подигнуто је 1870. године а тада је сам Аранђеловац добио и пошту и телеграф. У часопису Видело из 1906. године забележено је да је у Аранђеловцу основано удружење које је преузело бригу о улепшавању и одржавању бање и испословало повластицу да целу земљу снабдева буковичком водом са извора „Књаз Милош“.

Petar I Karađorđević (Beograd, 11. jul 1844 — Beograd, 16. avgust 1921) je bio kralj Srbije, od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine. Petar Karađorđević je bio Karađorđev unuk i treći sin Perside i kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine. Petar je sa porodicom živeo u inostranstvu. Borio se u francuskoj vojsci u Francusko-pruskom ratu. Pridružio se kao dobrovoljac pod pseudonimom Petar Mrkonjić u Bosanskohercegovačkom ustanku protiv Osmanskog carstva. Oženio se 1883. godine crnogorskom princezom Zorkom, kćerkom kneza Nikole. Sa njom je imao petoro dece, uključujući i naslednika Aleksandra. Nakon smrti oca 1885, Petar je postao glava dinastije Karađorđević. Posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije. Kao kralj zalagao se za ustavno uređenje zemlje i bio je poznat po svojoj liberalnoj politici. Kralj Petar je bio vrhovni komandant srpske vojske u Balkanskim ratovima. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na svog sina, prestolonaslednika Aleksandra. U Prvom svetskom ratu povlačio se sa vojskom preko Albanije. Pošto je bio kralj Srbije tokom perioda velikih srpskih vojnih uspeha, u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao Stari kralj). Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ostao do svoje smrti 16. avgusta 1921. -------------------------------------------- Arsenije Karađorđević – Arsen (Temišvar, 4/16. april 1859 — Pariz, 19. oktobar 1938) bio je sin kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside (rođene Nenadović), rođeni brat kralja Petra I. Školovao se u Parizu i Petrogradu gde je i dobio visoko vojničko obrazovanje, na Konstantinskoj oficirskoj akademiji. Akademiju je zavrio sa činom konjičkog potporučnika 1877. godine posle čega je služio u Ruskoj vojsci. Od 1883. do 1885. godine služio je kao oficir francuske vojne ekspedicije u Tonkinu. Tokom borbi bio je ranjavan ali je pokazao izvanrednu hrabrost o kojoj je pisala tadašnja francuska štampa. Četiri naredne godine provodi u Petrovgradu a onda stupa u Legiju stranaca. Pored hrabrosti pokazao je i izvanredno komandovanje. Oženio se kneginjom Aurorom Pavlovom Demidov di San Donato 1. maja 1892. godine u Kijevu i sa njom imao sina Pavla. 1895. se razveo od kneginje Aurore, koja je 1905. preminula. Sina Pavla poveravaju knezu Petru koji je živeo u Ženevi. Oženio se po drugi put Gitom Genčić koja se nakon pada Obrenovića razvela od Đorđa Genčića i po treći put udala za brata kralja Petra Prvog. U rusko-japanskom ratu 1905. godine komanduje konjičkim pukom. U boju kod Mukdena iskazuje veliku hrabrost i bila odlikovan najvišim ruskim odlikovanjem - zlatnom sabljom i biva unapređen u čin generala, načelnika kavaleriske divizije. U maju 1911. pristupa organizaciji `Crna ruka`. U Prvom i Drugom balkanskom ratu učestvovao je kao komandant konjičke divizije i borio se, kao i uvek u prvim redovima, u bitkama kod Kumanova, Bitolja i Bregalnice. Nakon pokazane hrabrosti bio je veoma popularan u narodu da je čak postao problem za kralja Petra I, koji je zatražio da mu se naredi da ode iz Srbije. Razočaran odlazi u Rusiju gde ponovo učestvuje u borbama i to kao general Carske garde. Nakon oktobarske revolucije biva uhapšen i sudi mu se pred sovjetski sud građana i vojnika. Nakon oslobađajuće presude napušta Rusiju i ostatak života provodi u Francuskoj. Poslednji put boravi u Beogradu nakon atentata na kralja Aleksandra. Bio je učesnik devet ratova i imao je četrnaest dvoboja. Od svih oficira u srpskoj istoriji imao je najveći broj odlikovanja. Nakon smrti u Parizu, njegov sin, tada prvi namesnik, uz najviše državne počasti sahranio ga je u kripti crkve Sv. Đorđa na Oplencu. ------------------------------------------- Jelena Karađorđević (Cetinje, 23. oktobar/4. novembar 1884 — Nica, 16. oktobar 1962) je bila ćerka kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Bila je starija sestra prinčeva Đorđa i Aleksandra, kasnijeg kralja Aleksandra I. Jelena bila je sestričina Anastasije Petrović, supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Mlađeg, unuka cara Nikolaja I, i Milice Petrović, supruge velikog kneza Petra Nikolajeviča, isto unuka Nikolaja I; obe su upoznale Raspućina sa caricom Aleksandrom. Jelena se udala za princa Ivana Konstantinoviča i bila je poznata kao princeza Jelena Petrovna. Jelena je bila ćerka kralja Srbije Petra I i princeze Zorke, najstarije ćerke kralja Crne Gore Nikole I, i najstarija sestra prestonaslednika Đorđa i Aleksandra Karađorđević. Posle rane smrti njene majke Zorke odrasla je većinom kod njenih tetaka Anastasije i Milice. Išla je u internat manastira Smolni. Postala je dobra prijateljica velike kneginje Olge, najstarije ćerke cara Nikolaja II. Pri jednom posetom njene tetke Jelene Petrović, supruge italijanskog kralja Viktora Emanuela III, upoznala je Ivana Konstantinoviča, za kog se verila i udala 1911. godine. Jelena je studirala medicinu na univerzitetu u Sankt Peterburgu, sve dok nije rodila njeno prvo dete, sina Vsevolda Ivanoviča. Godinu dana kasnije, 1915, rodila je ćerku Jekatarinu Ivanovnu. U februaru 1917. godine nastala je u Rusiji privremena vlada pod knezom Grigorija Lavova. Car Nikolaj II dao je ostavku, zatim su boljševici preuzeli vlast nakon Oktobarske revolucije. Jelenin suprug, veliki knez Ivan, prognan je od boljševika prvo u Kirov, zatim u Jekaterinburg i najzad u Alapajevsk. Jelena je pratila svog supruga, koji je zajedno sa Jelisavetom Fjodorovnom, Konstantinom Konstantinovičem i Igorom Konstantinovičem ubijen od strane boljševika. Njihova tela bačena su u jedan rudnik i tek nekoliko meseci kasnije sahranjena su na jednom pravoslavnom groblju u Pekingu (groblje je uništeno kasnije u doba kineske kulturne revolucije). Pre svoje smrti Ivan je zamolio Jelenu da se vrati njihovoj deci koja su bila kod Jelenine zaove. Na putu boljševici su zarobili Jelenu. U oktobru 1918 švedske diplomate su dobili dozvolu da prime u Švedsku Jeleninu zaovu sa njenom i Jeleninom decom. Jelena je dalje ostala zarobljena, sve dok je nisu pronašli norveški diplomati. Prebačena je u Kremlj da bi 1919. dobila dozvolu da otputuje za Švedsku. Jelena se sa decom preselila u Nicu u Francuskoj gde je ostala do kraja života. Nije se više udavala. ------------------------------------------- Prince John Constantinovich of Russia (Russian: Иоанн Константинович; 5 July 1886 – 18 July 1918), sometimes also known as Prince Ivan or Prince Johan, was the eldest son of Grand Duke Konstantin Konstantinovich of Russia by his wife, Yelizaveta Mavrikievna, née Princess Elisabeth of Saxe-Altenburg. He was described by contemporaries as a gentle, religious person, nicknamed `Ioannchik` by his relatives. Ioann Konstantinovich was born as a Grand Duke of Russia with the style Imperial Highness, but at the age of 9 days, a Ukaz of his cousin Emperor Alexander III of Russia stripped him of that title, as the Ukaz amended the House Law by limiting the grand-ducal title to grandsons of a reigning emperor. As a result, he received the title Prince of the Imperial Blood (Prince of Russia) with the style Highness. He once entertained the possibility of becoming an Orthodox monk, but eventually fell in love with Princess Helen of Serbia, the daughter of King Peter I of Serbia and his wife Princess Zorka of Montenegro, niece of Grand Duchess Militza and Grand Duchess Anastasia of Russia. They married on 2 September 1911, and Helen took the name Princess Yelena Petrovna of Russia. As a daughter of the reigning King, after the marriage, she retained her style of Royal Highness and as such she had the right to receive foreign diplomats in her own right, unlike her husband. They had a son, Prince Vsevolod Ivanovich (20 January 1914 – 18 June 1973), and a daughter, Princess Yekaterina Ivanovna (12 July 1915 – 13 March 2007), who was the last member of the Imperial Family to be born before the fall of the dynasty, and was ultimately to become the last surviving uncontested dynast of the Imperial House of Russia. Prince Ioann fought in the First World War of 1914-1918, was decorated as a war hero, and was at the front when the Russian Revolution of 1917 started. In April 1918 the Bolshevik authorities exiled him to the Urals, and in July the same year had him murdered in a mineshaft near Alapayevsk, along with his brothers Prince Konstantin Konstantinovich and Prince Igor Konstantinovich, his cousin Prince Vladimir Pavlovich Paley, and other relatives and friends. His body was eventually buried in Beijing, in the cemetery of the Russian Orthodox Mission, which was destroyed in 1986 to build a park. His sister Princess Vera Konstantinovna, mother Grand Duchess Yelizaveta Mavrikievna and wife Princess Yelena Petrovna left Russia in April 1919 with help from the King of Norway. His daughter Princess Yekaterina married Ruggero, Marquis Farace di Villaforesta (a descendant of the Medici family of Florence). Yekaterina lived in Buenos Aires and later in Montevideo, Uruguay where she died in 2007. His sister Princess Vera Konstantinovna, the youngest daughter of Grand Duke Konstantin Konstantinovich, died in New York in 2001, aged 94.

Vojska Kraljevine Srbije je bila oružana sila Kraljevine Srbije od proglašenja Srbije kraljevinom 1882. do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela. Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete. Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima. Bitka na Slivnici 1885 Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu. Iskustva Srpsko—turskih ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva. Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se prvobitno povukao sa prestola, kasnije postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije z aoslobodilačke ratove 1912–1918. godine. Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne narudžbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala, ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba. Vojska kraljevine Srbije je u više navrata menjala uniforme. Tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878 i srpsko bugarskog rata 1885 u vreme vladavine dinastije Obrenovića,vojska je nosila plave šajkače, bluzu smeđe boje i plave čakšire. Od obuće obični vojnici su nosili opanke, a oficiri čizme. Oficiri su po uzoru na francusku vojsku nosili plave kepije. Kasnije 1908 u vreme vladavine dinastije Karađorđevića usvojena je uniforma M1908, tj šajkača i uniforma masilnasto zelene boje za vojnike prvog poziva. Drugi poziv je delimično imao uniformu, uglavnom šajkaču ili bluzu, a neki od vojnika su nosili delove starih uniformi. Treći poziv je nosio običnu narodnu nošnju, uglavnom šubare, crne gunjeve i čakšire.Obuća običnih vojnika u manjoj meri se sastojala od cokula, dok je većinski vojska nosila opanke.Oficiri su nosili čizme.Oficiri su takođe usvojili maslinasto-zelenu uniformu M1908, s tim što umesto kepije, nosila se šajkača sa vizirom opšivena na ivicama zlatnim nitima i sa bedžom vojske. Posle 1906. i povlačenja preko Albanije, usled oštećenja starih uniformi, vojska kraljevine Srbije usvojila je potpunu francusku uniformu, koja se sastojala od Adrijana metalnog šlema, plave uniforme i čakšira i francuskih cokula. Srbija je na početku Prvog Balkanskog rata uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj bici kod Ovče Polja. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu), koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država - Kneževina Albanija. Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom, jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom, podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što je uskoro rezultovalo Drugim balkanskim ratom. Drugi balkanski rat je vođen od 29. juna do 31. jula 1913. godine između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Osmansko carstva sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat. Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Oružje u Kraljevini Srbiji se proizvodilo u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Postojale su i barutane: barutana Stragari i barutana Obilićevo kod Kruševca. Pred Prvi svetski rat barutana Obilićevo je proizvodila savremen bezdimni barut. Vojska Kraljevine Srbije je kao osnovno pešadijsko naoružanje koristila puške „Mauzer” M-1899. Srpska vojska je kupila 90.000 ovih pušaka 1899. godine. Iako se municija kalibra sedam milimetara proizvodila u Kragujevcu, kupovana je i u inostranstvu. Godine 1903. i 1907. kupljena je municija u austrougarskim fabrikama. Godine 1907. kupljeno je još 34.000 pušaka M-1899. Ove puške su bile usavršene u odnosu na one kupljene 1899. Srbija je nabavila i 10.800 karabina M-1908 koji su bili namenjeni za konjanike. Takođe u Vojnotehničkom zavodu je prepravljeno 43.000 starih jednometnih pušaka u brzometne puške kalibra 7 milimetara. Ovo je obavljeno po konstrukciji pukovnika Gojka Đurića. Ovo prepravljeno oružje je bilo namenjeno trupama drugog poziva. Godine 1910. je kupljeno 32.000 pušaka M-1910. Ovom kupovinom je kompletna vojska prvog i drugog poziva naoružana savremenim brzometnim puškama. Stare jednometne puške „Mauzer koka” M-1880 i „Berdan” M-1871 su ostale u naoružanju trećeg poziva. U naoružanje vojske Kraljevine Srbije je 1909. godine uvedeno 250 mitraljeza tipa „Maksim” M-1909. Svaki pešadijski puk je imao odeljenje sa 4 mitraljeza. Kraljevina Srbija je jedna od prvih zemalja koja je uvela ručne bombe u modernom obliku u svoje naoružanje. Vojno tehnički zavod je dnevno proizvodio od 800 do 1000 ručnih bombi. Ova vrsta ručne bombe je konstruisana 1898. godine za četničke jedinice u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Bombu je konstruisao pukovnik Miodrag Vasić. Pošto se bomba pokazala kao efikasna u četničkim akcijama uvedena je u naoružanje vojske Kraljevine Srbije 1912. godine. ----------------------------------------- Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“. Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem.

Vojska Kraljevine Srbije je bila oružana sila Kraljevine Srbije od proglašenja Srbije kraljevinom 1882. do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela. Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete. Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima. Bitka na Slivnici 1885 Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu. Iskustva Srpsko—turskih ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva. Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se prvobitno povukao sa prestola, kasnije postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije z aoslobodilačke ratove 1912–1918. godine. Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne narudžbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala, ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba. Vojska kraljevine Srbije je u više navrata menjala uniforme. Tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878 i srpsko bugarskog rata 1885 u vreme vladavine dinastije Obrenovića,vojska je nosila plave šajkače, bluzu smeđe boje i plave čakšire. Od obuće obični vojnici su nosili opanke, a oficiri čizme. Oficiri su po uzoru na francusku vojsku nosili plave kepije. Kasnije 1908 u vreme vladavine dinastije Karađorđevića usvojena je uniforma M1908, tj šajkača i uniforma masilnasto zelene boje za vojnike prvog poziva. Drugi poziv je delimično imao uniformu, uglavnom šajkaču ili bluzu, a neki od vojnika su nosili delove starih uniformi. Treći poziv je nosio običnu narodnu nošnju, uglavnom šubare, crne gunjeve i čakšire.Obuća običnih vojnika u manjoj meri se sastojala od cokula, dok je većinski vojska nosila opanke.Oficiri su nosili čizme.Oficiri su takođe usvojili maslinasto-zelenu uniformu M1908, s tim što umesto kepije, nosila se šajkača sa vizirom opšivena na ivicama zlatnim nitima i sa bedžom vojske. Posle 1906. i povlačenja preko Albanije, usled oštećenja starih uniformi, vojska kraljevine Srbije usvojila je potpunu francusku uniformu, koja se sastojala od Adrijana metalnog šlema, plave uniforme i čakšira i francuskih cokula. Srbija je na početku Prvog Balkanskog rata uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj bici kod Ovče Polja. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu), koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država - Kneževina Albanija. Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom, jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom, podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što je uskoro rezultovalo Drugim balkanskim ratom. Drugi balkanski rat je vođen od 29. juna do 31. jula 1913. godine između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Osmansko carstva sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat. Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Oružje u Kraljevini Srbiji se proizvodilo u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Postojale su i barutane: barutana Stragari i barutana Obilićevo kod Kruševca. Pred Prvi svetski rat barutana Obilićevo je proizvodila savremen bezdimni barut. Vojska Kraljevine Srbije je kao osnovno pešadijsko naoružanje koristila puške „Mauzer” M-1899. Srpska vojska je kupila 90.000 ovih pušaka 1899. godine. Iako se municija kalibra sedam milimetara proizvodila u Kragujevcu, kupovana je i u inostranstvu. Godine 1903. i 1907. kupljena je municija u austrougarskim fabrikama. Godine 1907. kupljeno je još 34.000 pušaka M-1899. Ove puške su bile usavršene u odnosu na one kupljene 1899. Srbija je nabavila i 10.800 karabina M-1908 koji su bili namenjeni za konjanike. Takođe u Vojnotehničkom zavodu je prepravljeno 43.000 starih jednometnih pušaka u brzometne puške kalibra 7 milimetara. Ovo je obavljeno po konstrukciji pukovnika Gojka Đurića. Ovo prepravljeno oružje je bilo namenjeno trupama drugog poziva. Godine 1910. je kupljeno 32.000 pušaka M-1910. Ovom kupovinom je kompletna vojska prvog i drugog poziva naoružana savremenim brzometnim puškama. Stare jednometne puške „Mauzer koka” M-1880 i „Berdan” M-1871 su ostale u naoružanju trećeg poziva. U naoružanje vojske Kraljevine Srbije je 1909. godine uvedeno 250 mitraljeza tipa „Maksim” M-1909. Svaki pešadijski puk je imao odeljenje sa 4 mitraljeza. Kraljevina Srbija je jedna od prvih zemalja koja je uvela ručne bombe u modernom obliku u svoje naoružanje. Vojno tehnički zavod je dnevno proizvodio od 800 do 1000 ručnih bombi. Ova vrsta ručne bombe je konstruisana 1898. godine za četničke jedinice u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Bombu je konstruisao pukovnik Miodrag Vasić. Pošto se bomba pokazala kao efikasna u četničkim akcijama uvedena je u naoružanje vojske Kraljevine Srbije 1912. godine. ----------------------------------------- Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“. Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem.

Vojska Kraljevine Srbije je bila oružana sila Kraljevine Srbije od proglašenja Srbije kraljevinom 1882. do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela. Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete. Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima. Bitka na Slivnici 1885 Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu. Iskustva Srpsko—turskih ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva. Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se prvobitno povukao sa prestola, kasnije postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije z aoslobodilačke ratove 1912–1918. godine. Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne narudžbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala, ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba. Vojska kraljevine Srbije je u više navrata menjala uniforme. Tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878 i srpsko bugarskog rata 1885 u vreme vladavine dinastije Obrenovića,vojska je nosila plave šajkače, bluzu smeđe boje i plave čakšire. Od obuće obični vojnici su nosili opanke, a oficiri čizme. Oficiri su po uzoru na francusku vojsku nosili plave kepije. Kasnije 1908 u vreme vladavine dinastije Karađorđevića usvojena je uniforma M1908, tj šajkača i uniforma masilnasto zelene boje za vojnike prvog poziva. Drugi poziv je delimično imao uniformu, uglavnom šajkaču ili bluzu, a neki od vojnika su nosili delove starih uniformi. Treći poziv je nosio običnu narodnu nošnju, uglavnom šubare, crne gunjeve i čakšire.Obuća običnih vojnika u manjoj meri se sastojala od cokula, dok je većinski vojska nosila opanke.Oficiri su nosili čizme.Oficiri su takođe usvojili maslinasto-zelenu uniformu M1908, s tim što umesto kepije, nosila se šajkača sa vizirom opšivena na ivicama zlatnim nitima i sa bedžom vojske. Posle 1906. i povlačenja preko Albanije, usled oštećenja starih uniformi, vojska kraljevine Srbije usvojila je potpunu francusku uniformu, koja se sastojala od Adrijana metalnog šlema, plave uniforme i čakšira i francuskih cokula. Srbija je na početku Prvog Balkanskog rata uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj bici kod Ovče Polja. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu), koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država - Kneževina Albanija. Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom, jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom, podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što je uskoro rezultovalo Drugim balkanskim ratom. Drugi balkanski rat je vođen od 29. juna do 31. jula 1913. godine između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Osmansko carstva sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat. Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Oružje u Kraljevini Srbiji se proizvodilo u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Postojale su i barutane: barutana Stragari i barutana Obilićevo kod Kruševca. Pred Prvi svetski rat barutana Obilićevo je proizvodila savremen bezdimni barut. [4] Vojska Kraljevine Srbije je kao osnovno pešadijsko naoružanje koristila puške „Mauzer” M-1899. Srpska vojska je kupila 90.000 ovih pušaka 1899. godine.[4] Iako se municija kalibra sedam milimetara proizvodila u Kragujevcu, kupovana je i u inostranstvu. Godine 1903. i 1907. kupljena je municija u austrougarskim fabrikama. Godine 1907. kupljeno je još 34.000 pušaka M-1899. Ove puške su bile usavršene u odnosu na one kupljene 1899. Srbija je nabavila i 10.800 karabina M-1908 koji su bili namenjeni za konjanike. Takođe u Vojnotehničkom zavodu je prepravljeno 43.000 starih jednometnih pušaka u brzometne puške kalibra 7 milimetara. Ovo je obavljeno po konstrukciji pukovnika Gojka Đurića. Ovo prepravljeno oružje je bilo namenjeno trupama drugog poziva. Godine 1910. je kupljeno 32.000 pušaka M-1910. Ovom kupovinom je kompletna vojska prvog i drugog poziva naoružana savremenim brzometnim puškama. Stare jednometne puške „Mauzer koka” M-1880 i „Berdan” M-1871 su ostale u naoružanju trećeg poziva. U naoružanje vojske Kraljevine Srbije je 1909. godine uvedeno 250 mitraljeza tipa „Maksim” M-1909. Svaki pešadijski puk je imao odeljenje sa 4 mitraljeza.[4] Kraljevina Srbija je jedna od prvih zemalja koja je uvela ručne bombe u modernom obliku u svoje naoružanje. Vojno tehnički zavod je dnevno proizvodio od 800 do 1000 ručnih bombi. Ova vrsta ručne bombe je konstruisana 1898. godine za četničke jedinice u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Bombu je konstruisao pukovnik Miodrag Vasić. Pošto se bomba pokazala kao efikasna u četničkim akcijama uvedena je u naoružanje vojske Kraljevine Srbije 1912. godine. ----------------------------------------- Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“.[2] Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem.

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.